Presuda
Priština, dana 4. marta 2024. godine
Ref.br: AGJ 2384/24
PRESUDA
u
slučaju br. KI103/23
Podnosilac
Regulatorni ured za energiju Republike Kosovo
Ocena ustavnosti presude
Arj. br. 116/2022 Vrhovnog suda Republike Kosovo od 9. marta 2023. godine
USTAVNI SUD REPUBLIKE KOSOVO
U sastavu:
Gresa Caka-Nimani, predsednica
Bajram Ljatifi, zamenik predsednice
Selvete Gërxhaliu-Krasniqi, sutkinja
Safet Hoxha, sudija
Radomir Laban, sudija
Remzije Istrefi-Peci, sutkinja
Nexhmi Rexhepi, sudija
Enver Peci, sudija
Podnosilac zahteva
Zahtev je podneo Regulatorni ured za energiju Republike Kosovo (u daljem tekstu: RUE), koga zastupa Ymidrin Misini.
Osporena odluka
Podnosilac zahteva osporava presudu [Arj. br. 116/2022] od 9. marta 2022. godine Vrhovnog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Vrhovni sud), u vezi sa presudom [Aa. br. 990/21] od 4. oktobra 2022. godine Apelacionog suda Kosova (u daljem tekstu: Apelacioni sud] i presudom [A. br. 1373/2017] od 15. septembra 2021. godine Osnovnog suda u Prištini-Departman za upravljanje (u daljem tekstu: Osnovni sud).
Predmetna stvar
Predmetna stvar je ocena ustavnosti osporene presude Apelacionog suda, kojom se navodi da su podnosiocu zahteva povređena osnovna prava i slobode zagarantovane članovima 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav) u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima (u daljem tekstu: EKLJP).
Podnosilac zahteva takođe traži od Ustavnog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Sud) da uvede privremenu meru.
Pravni osnov
Zahtev je zasnovan na stavovima 1 i 7, člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, članovima 22. (Procesuiranje podnesaka) i 47. (Individualni zahtevi) Zakona br. 03/L-121 o Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Zakon) i pravilu 25 (Podnošenje zahteva i odgovora) Poslovnika o radu Ustavnog suda Republike Kosovo br. 01/2023 (u daljem tekstu: Poslovnik).
Dana 7. jula 2023. godine, Poslovnik o radu Ustavnog suda Republike Kosovo br. 01/2023 je objavljen u Službenom listu Republike Kosovo i stupio na snagu 15 dana nakon njegovog objavljivanja. Shodno tome, prilikom razmatranja zahteva, Ustavni sud se poziva na odredbe gore navedenog Poslovnika. S tim u vezi, shodno pravilu 78. (Prelazne odredbe) Poslovnika o radu br. 01/2023, izuzetno će pojedine odredbe Poslovnika o radu br. 01/2018, nastaviti da se primenjuju na predmete koji su registrovani u Sudu pre njegovog stavljanja van snage, samo ukoliko su i u meri u kojoj su povoljnije za strane.
Postupak pred Ustavnim sudom
Dana 24. maja 2023. godine, podnosilac je podneo zahtev Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Sud).
Dana 31. maja 2023. godine, predsednica Suda je, odlukom [br. GJR.KI103/23], imenovala sudiju Nexhmija Rexhepija za sudiju izvestioca i Veće za razmatranje, sastavljeno od sudija: Bajram Ljatifi (predsedavajući), Safet Hoxha i Remzije Istrefi-Peci (članovi).
Dana 13. juna 2023. godine, Sud je obavestio podnosioca zahteva o registraciji zahteva.
Istog datuma, Sud je obavestio Vrhovni sud o registraciji zahteva i poslao im kopiju zahteva.
Dana 13. juna 2023. godine, Sud je obavestio Ombudsmana u svojstvu zainteresovane strane o registraciji zahteva i poslao im kopiju zahteva.
Dana 23. januara 2024. godine, Veće za razmatranje je razmotrilo izveštaj sudije izvestioca i jednoglasno iznelo preporuku Sudu o prihvatljivosti zahteva.
Istog dana, Sud je jednoglasno odlučio da je zahtev prihvatljiv; da jednoglasno odbija zahtev za privremenu meru; da jednoglasno utvrdi da presuda Vrhovnog suda [Arj.br. 116/2022] od 9. marta 2023. godine nije u suprotnosti sa članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava i članom 6. (Pravo na pravično suđenje) EKLJP-a; zaključio da ova presuda stupa na snagu danom objavljivanja u Službenom listu, u skladu sa stavom 5 člana 20. Zakona.
Pregled činjenica
Dana 13. juna 2017. godine, Ombudsman je sačinio izveštaj: Ex officio (Po službenoj dužnosti) slučaj broj 265/2017; Izveštaj sa preporukama Ombudsmana Republike Kosovo u vezi sa fakturisanjem utrošene električne energije u četiri opštine na severu Republike Kosovo, upućen: (i) predsedniku Odbora RUE; (ii) Rukovodiocu Odeljenja za energetiku, Ministarstvo za ekonomski razvoj (u daljem tekstu: MER); i (iii) Rukovodiocu Odeljenja za zaštitu potrošača, Ministarstvo trgovine i industrije. Između ostalog, u izveštaju je navedeno da je utrošena električna energija u četiri opštine na severu Republike Kosovo (Severna Mitrovica, Zubin Potok, Leposavić i Zvečane) naplaćivana „potrošačima ostalog dela Republike“, koje je prema tvrdnjama RUE i Odeljenja za energetiku MER-a bila u skladu sa Zakonom br. 05/L-084 o energetskom regulatoru i zakonom br. 05/L-085 o električnoj energiji.
Izveštaj Ex officio, slučaj br. 265/2017 Ombudsmana, na osnovu obavljene procene, zaključio je sledeće: (1) Fakturisanje utrošene električne energije u četiri severne opštine Republike Kosovo drugim potrošačima u ostalom delu zemlje, predstavlja kršenje Zakona br. 05/L-084 o energetskom regulatoru i Zakona br. 05/L-085 o električnoj energiji; (2) Ovakva praksa fakturisanja predstavlja povredu prava svojine, zagarantovanog članom 46. Ustava i članom 1 Protokola 1. EKLJP-a, i dovodi do neosnovanog bogaćenja u skladu sa članom 194. Zakona br. 04/L-077 o obligacionim odnosima; (3) Ovakva praksa fakturisanja predstavlja povredu prava da se ne diskriminiše, zagarantovanog članom 24. Ustava i Zakonom br. 05/L-021 o zaštiti od diskriminacije; (4) Ovakva praksa fakturisanja predstavlja povredu prava potrošača zagarantovanih Zakonom br. 04/L-121 o zaštiti potrošača.
Na osnovu gore navedenih nalaza, Ombudsman je dao sledeće preporuke: (1) RUE da hitno zaustavi nezakonitu praksu fakturisanja električne energije utrošene na severu Republike Kosovo potrošačima u ostalom delu zemlje; (2) Vlada, u saradnji sa RUE i KEDS-om, da pronađe alternativni način za izbegavanje gubitaka na severu zemlje, tretirajući sve potrošače jednako u skladu sa ustavnim i zakonskim normama protiv diskriminacije; (3) RUE, u skladu sa Zakonom br. 05/L-084 o energetskom regulatoru, da donese odluku kojom bi se usvojilo smanjenje tarifa u meri koja bi omogućila nadoknadu potrošača kojima je nepravedno fakturisana, a i dalje se fakturiše električna energija potrošena u četiri opštine na severu.
Dana 12. jula 2017. godine, Ombudsman je dobio odgovor od RUE-a u vezi sa Izveštajem sa preporukama Ombudsmana, u kom slučaju se RUE usprotivio nalazima Ombudsmana u vezi sa naplatom električne energije na severu zemlje.
Dana 15. avgusta 2017. godine, ne slažući se sa datim pojašnjenjima od strane RUE-, iz spisa predmeta proizilazi da je zainteresovana strana „Ombudsman“ u svojstvu tužioca podneo tužbu u Osnovnom sudu za: (i) poništenje odluke [br. V399_2022] od 6. februara 2012. godine RUE (podnosilac zahteva), za smanjenje gubitaka u distribuciji; kao i da se (ii) obaveže RUE da izvrši nadoknadu potrošačima kojima se fakturiše potrošnja električne energije u četiri opštine na severu Republike Kosovo.
Ombudsman je u tužbi istakao da je odluka RUE tehničke prirode i da je teško razumljiva građanima, koji su na osnovu ove odluke, bez njihovog znanja, plaćali smanjenje gubitaka i smanjenje nivoa lošeg duga iz četiri opštine na severu Kosova. Shodno tome, prema Ombudsmanu, odluka nije imala zakonski osnov i istom je povređeno pravo građana da ne budu diskriminisani, pravo na imovinu i pravo potrošača. (vidi, za više detalja izveštaj: Ex officio slučaj br. 265/2017; Izveštaj sa preporukama Ombudsmana Republike Kosovo u vezi sa fakturisanjem utrošene električne energije u četiri opštine na severu Republike Kosovo; Priština, od 13. juna 2017. godine).
S druge strane, podnosilac zahteva je podneo odgovor na tužbu, tražeći da se odbije, kao neosnovana, tužba Ombudsmana za ukidanje odluke [V _399_2012] od 6. februara 2012. godine, dok da se za tačku II tužbenog zahteva odbije tužba, kao nedozvoljena.
Dana 15. septembra 2021. godine, Osnovni sud je, presudom [A. br. 1373/2017]: (I) usvojio, kao osnovan, tužbeni zahtev tužioca-Ombudsmana; (II) ukinuo, kao nezakonitu, odluku [V_399_2012] od 6. februara 2012. godine RUE i obavezao podnosioca zahteva da preduzme radnje koje obavezuju Službu za distribuciju električne energije na Kosovu A.D. (KEDS) da izvrši povraćaj fakturisanog iznosa, odnosno naknadu štete potrošačima kojima je fakturisana potrošnja električne energije u četiri opštine na severu Republike Kosovo, i to za period od 6. februara 2012. godine do 20. oktobra 2017. godine, u iznosu od četrdeset miliona osamsto pedeset pet hiljada četiri stotine osamdeset evra (40.855.480,00 evra), sve to u roku od 15 dana od dana prijema ove presude pod posledicama prinudnog izvršenja.
Protiv gore navedene presude, podnosilac zahteva je uložio žalbu zbog povrede zakonskih odredbi Zakona o upravnim sporovima i Zakona o parničnom postupku; povrede zakonskih odredbi Zakona o energetskom regulatoru i Zakona o električnoj energiji; pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, predlažući da Apelacioni sud usvoji žalbu, kao osnovanu, a ukine presudu Osnovnog suda i istu vrati na preispitivanje i presuđivanje.
Dana 4. oktobra 2022. godine, Apelacioni sud je, presudom [AA. br. 990/21], odbio, kao neosnovanu, žalbu podnosioca zahteva, dok je potvrdio presudu Osnovnog suda [A. br. 1373/17] od 15. septembra 2021. godine. Apelacioni sud je, između ostalog, naglasio da nisu održivi navodi podnosioca zahteva prema kojima je Ombudsman podneo tužbu van zakonskog roka i da je nastupila relativna i apsolutna zastarelost. Apelacioni sud je obrazložio da se u ovom slučaju radi o povredama kontinuirane prirode. Pored toga, Apelacioni sud je obrazložio sledeće: „Prvostepeni sud je u konkretnom pravnom pitanju potpuno i pravično utvrdio činjenično stanje, koje se žalbenim navodima ne dovodi u pitanje. [...] prvostepeni sud je za svoju ocenu dao dovoljne i ubedljive činjenične i pravne razloge o relevantnim činjenicama za odlučivanje o ovom pravnom pitanju, koje i drugostepeni sud u celini prihvata, jer se: Zakonom br. 04/L-077 o obligacionim odnosima, član 194, utvrđuje da: „1. Svako lice koje se obogati bez pravnog osnova na štetu drugog, dužno je da vrati ono što je primilo od drugog, ili na drugi način nadoknadi vrednost ostvarene dobiti 2. Reč bogaćenje obuhvata i sticanje dobiti putem usluga 3. Obaveza vraćanja ili naknade nastaje i ako lice prihvati nešto u vezi sa osnovom koje nije ostvareno ili ako naknadno nestane“. Na osnovu ovih odredbi, potrošači koji su nesvesno plaćali utrošenu energiju na severu Republike Kosovo, imaju pravo da vrate iznos koji su bili prinuđeni da plate. U ovom slučaju, Služba za distribuciju električne energije na Kosovu a.d (KEDS) je obogaćeno bez pravnog osnova, kada je na osnovu svoje odluke fakturisala potrošače van četiri severne opštine Kosova za utrošenu električnu energiju, i da građanska odgovornost spada upravo na tuženog prema Zakonu o električnoj energiji, Zakonu o zaštiti potrošača i Zakonu o regulatoru električne energije“.
Neutvrđenog datuma, podnosilac je podneo zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke, kojim je osporio presude Osnovnog suda i Apelacionog suda zbog povrede materijalnog prava i povrede odredaba postupka, sa predlogom da se zahtev usvoji, kao osnovan, a da se preinači presuda Osnovnog suda i presuda Apelacionog suda, navodeći da su donete uz povredu materijalnih i procesnih odredaba koje utiču na pravično rešavanje slučaja, odnosno da se zahtev tužene usvoji, a ukinu gore navedene osporene presude i stvar vrati prvostepenom sudu na presuđivanje.
S druge strane, tužilac, Ombudsman, je podneo odgovor na zahtev za preispitivanje podnosioca zahteva RUE, kojim je u celosti osporio navode koje je izneo podnosilac zahteva protiv nižestepenih presuda, i tražio da se zahtev u celosti odbije, kao neosnovan.
Dana 9. marta 2023. godine, Vrhovni sud je, presudom [ARJ. br. 116/2021], odbio, kao neosnovan, zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke, koji je podneo podnosilac zahteva RUE protiv presude [AA br. 990/2021] od 4. oktobra 2022. godine Apelacionog suda. U obrazloženju svoje presude, Vrhovni sud je, između ostalog, istakao sledeće:
Navode, između ostalog, u zahtevu koji se odnose na pogrešnu primenu materijalnog prava od strane nižestepenih sudova [...] Veće Vrhovnog suda je razmotrilo u celini na pravnom osnovu i ocenjuje da nisu sporna ovlašćenja koja proizilaze za RUE prema članu 48. ZRE-a u vezi sa tretmanom regulatornih parametara i obračunom troškova izgubljene električne energije u prenosnom i distributivnom sistemu i nadzorom u vezi sa redovnim snabdevanjem potrošača električnom energijom kao zakonskom obavezom, ali ovi navodi nisu relevantni i nisu u skladu sa predmetom koji se razmatra, tj. fakturisanjem građana Republike Kosovo za utrošenu ali neplaćenu električnu energiju u četiri opštine na severu Republike Kosovo, tako da je KEDS električnu energiju koja je tamo utrošena na osnovu odluka RUE fakturisao građanima drugih delova na ime povratka ostalih troškova gubitaka u prenosnom sistemu nezakonito i nepravično. Stoga, nisu održivi u tvrdnjama koje se odnose na opravdanost zbog ne naplaćivanja energije u četiri opštine iz bezbednosnih razloga i nemogućnosti uvida u brojila u tom delu, jer nije opravdano da se svim građanima iz bilo kog razloga naplaćuje utrošena električna energija bez pravnog osnova. Dakle, ovim fakturisanjem i neplaćanjem građani Republike Kosovo su nejednako tretirani, što je u suprotnosti sa članom 55 st. 4 Ustava, nejednak tretman, naveden u presudama nižestepenih sudova, jer su ljudska prava ograničena. Stoga, na osnovu člana 194. ZOO-a, potrošačima kojima je bez pravnog osnova i bez njihovog znanja obračunata i naplaćena energija utrošena na severu, nastaje pravo da vrate uplaćeni iznos kao što su odlučili nižestepeni sudovi.
Navodi podnosioca
Podnosilac zahteva navodi da je osporena odluka doneta kršeći ustavna prava i slobode, konkretno član 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) EKLJP-a, zbog (i) pogrešne primene zakona od strane redovnih sudova, odnosno Vrhovnog suda, Apelacionog suda i Osnovnog suda, i (ii) odsustva obrazloženja sudske odluke.
Što se tiče navoda o pogrešnoj primeni materijalnog prava, podnosilac zahteva smatra da, uzimajući u obzir činjenicu da je pogrešna primena procesnog i materijalnog prava, dovela do povrede prava zaštićenih Ustavom, Sud je dužan da se upusti u greške Vrhovnog suda i 2 (dveju) drugih instanci u vezi sa pogrešnom primenom procesnog i/ili materijalnog prava. U pogledu ovog navoda, podnosilac zahteva se poziva na slučaj Suda KI195/20, podnosilac zahteva Aigars Kesengfels.
Podnosilac zahteva, u kontekstu ovih navoda o pogrešnoj primeni materijalnog prava, iste dovodi u vezu sa odsustvom obrazloženja sudske odluke, gde je istakao da je „pravni standard obaveza izričito definisana stavom 4 člana 160. ZPP-a, koji izričito propisuje: „Obrazloženje presude sadrži: zahteve stranki, činjenice koje su podneli, i predloženi dokazi, koje je od tih činjenica potvrdio, zašto i kako je potvrdio te činjenice ,a ako ih je potvrdio putem dokaza koje je dokaze koristio i kako je njih vrednovao“.
Kao rezultat nedovoljnog obrazloženja za sudsku odluku redovnih sudova, podnosilac zahteva naglašava da su „sudovi tri nivoa povredili osnovna ustavna prava: pravo na jednakost pred zakonom i pravo na pravično i nepristrasno suđenje, a na štetu javnog interesa. Ovo zbog činjenice jer su sudovi odlučivali u korist suprotne strane, pa su shodno tome podnosiocu zahteva uskratili legitimno pravo predviđeno Ustavom, pravo na pravično suđenje i zaštitu javnog interesa, humanitarni i teritorijalni suverenitet zemlje“.
Podnosilac zahteva dalje ističe da bi presuda Vrhovnog suda „bila uredna i pravno prihvatljiva da je sud pravilno postupio [...] uzimajući kao osnovu primenu materijalnih odredbi po kojima je doneta odluka V -399_2012 od 06.02.2012. godine koja je bila zasnovana na članu 48, stav 3 tačka 3.3 Zakona o energetskom regulatoru“.
Podnosilac zahteva takođe ističe da je Vrhovni sud odbio zahtev za preispitivanje sudske odluke, iako su zahtevom isti istakli da je osporena odluka ukinuta odlukom [V 1019_2018] RUE od 20. avgusta 2018. godine.
Podnosilac zahteva dalje gradi svoj slučaj na sličan način kao slučaj KI11/2009, „gde je Ustavni sud u tom slučaju uveo privremenu meru za sprovođenje člana 20.1 Zakona o RTK-u do odlučivanja o slučaju i Skupština Kosova je preporučila da se preispita priroda člana 20.1 i prakse zasnovane na njemu najkasnije do 1. decembra 2009. godine, gde je nakon razmatranja Skupština Kosova na plenarnoj sednici održanoj 28. januara 2010. godine usvojila odluku br. 03/237 za privremeno finansiranje RTK-a od 1. januara 2010. godine, a sud je primetio da se od tog datuma ne naplaćuje niti prikuplja nikakva naknada direktno od pojedinaca ili kuća za pružanje usluga RTK-a“.
Pored gore navedenih navoda, podnosilac zahteva se poziva i na nekoliko stavova presude Suda u slučaju KO93/21, podnosilac zahteva Blerta Deliu-Kodra i 12 drugih poslanika Skupštine Republike Kosovo, Ocena ustavnosti Preporuka Skupštine Republike Kosovo br. 08-R-01 od 6. maja 2021. godine, koji su bili relevantni tokom razmatranja tog slučaja od strane Ustavnog suda.
Dakle, podnosilac zahteva u principu ističe da su „redovni sudovi dužni da sa pažnjom postupaju sa svim dokazima koje iznesu parničari. U pravno-upravnom predmetu po tužbi Ombudsmana, radi se o zahtevu za ukidanje odluke V.-399_2012 od 6. februara 2012. godine, pokrenutog tek nakon više od 5 godina od dana donošenja od strane tuženog, koji je prilagodio regulatorne parametre tuženog, a u vezi sa dokazima koje ocenjuje prilikom donošenja odluke, sud je dužan da pruži dovoljno obrazloženje, odnosno da ih uvrsti u obrazloženje odluke koju donosi. Ovaj standard je zakonska obaveza izričito definisana u stavu 4 člana 160. ZPP-a, koji propisuje: „Obrazloženje presude sadrži: zahteve stranki, činjenice koje su podneli, i predloženi dokazi, koje je od tih činjenica potvrdio, zašto i kako je potvrdio te činjenice ,a ako ih je potvrdio putem dokaza koje je dokaze koristio i kako je njih vrednovao“.
S druge strane, u suštini, podnosilac zahteva navodi da osporena odluka ne ispunjava uslove obrazložene sudske odluke, naglašavajući da „[...] pošto je Vrhovni sud odbio, kao neosnovan, zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke, a ostavio na snazi presudu Apelacionog suda kojom je potvrđena presuda Osnovnog suda u Prištini, isti je bio dužan da svoju odluku detaljno obrazloži u meritumu, pri čemu je osporeni akt ukinuo podnosilac zahteva, dok o naknadi uopšte nije trebalo odlučivati usled nedostatka odlučnih činjenica i materijalnih dokaza na kojima je zasnovan zaključak“.
U smislu navoda o odsustvu obrazloženja sudske odluke, podnosilac zahteva ističe da se Vrhovni sud nije bavio navodima i dokazima koje je predočio. Shodno tome, prema podnosiocu zahteva, osporena presuda je nepravična i nezakonita, što je rezultiralo povredom prava na pravično i nepristrasno suđenje“.
Podnosilac zahteva je podneo i zahtev za privremenu meru, jer je „na osnovu gore navedene razrade, pokazao slučaj prima facie za meritum zahteva“.
Što se tiče ovog navoda, podnosilac zahteva ističe da će „sprovođenje presude Vrhovnog suda u vezi sa presudom Apelacionog suda i Osnovnog suda u Prištini o administrativnim pitanjima, prouzrokovati nepopravljivu materijalnu i nematerijalnu štetu podnosiocu zahteva, na osnovu obaveze podnosioca zahteva da preduzme radnje koje obavezuju Službu za distribuciju električne energije na Kosovu KEDS A.D. da vrati fakturisani iznos, odnosno naknadu štete potrošačima kojima je fakturisana utrošena energija, a koju nisu platili potrošači 4 (četiri) opština na severu Republike Kosovo, dovodeći u pitanje pravnu sigurnost propisanu Ustavom“.
Konačno, podnosilac zahteva traži od Suda da presudom: (I) donese odluku o privremenoj meri, kojom će se: dozvoliti privremena mera u vremsnkom trajanju koji odredi Ustavni sud; (II) da odmah suspenduje sprovođenje presude Vrhovnog suda [ARJ. br. 116/2022] od 9. marta 2023. godine i presude Apelacionog suda [AA. br. 990/21] od 4. oktobra 2022. godine i presude Osnovnog suda [A. br. 1373/2017] od 15. septembra 2021. godine; (III) da proglasi zahtev prihvatljivim; (IV) da utvrdi da je došlo do povrede člana 31. (Pravo na pravično i nepristrasno suđenje) Ustava, člana 6. (Pravo na pravično suđenje) EKLJP-a; (V) da utvrdi da je došlo do povrede člana 46. (Zaštita imovine) Ustava; (VI) da proglasi, ništavom, presudu Vrhovnog suda [ARJ. br. 116/2022] od 9. marta 2023. godine i presudu Apelacionog suda [AA br. 990/21] od 4. oktobra 2022. godine i presudu Osnovnog suda [A. br. 1373/2017] od 15. septembra 2021. godine; (VII) da vrati na presuđivanje presudu [CA. br. 1373/2017) Osnovnog suda u skladu sa presudom Ustavnog suda; (VIII) da dozvoli privremenu meru dok Vrhovni sud Kosova ponovo ne odluči o pitanju u meritumu.
Relevantne ustavne i zakonske odredbe
Ustav Republike Kosovo
Član 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje]
1. Svakom se garantuje jednaka zaštita prava pred sudom, ostalim državnim organima i nosiocima javnih.
2. Svako ima pravo na javno, nepristrasno i pravično razmatranje odluka o pravima i obavezama ili za bilo koje krivično gonjenje koje je pokrenuto protiv njega/nje, u razumnom roku, od strane nezavisnog i nepristrasnog, zakonom ustanovljenog, suda.
3. Suđenje je javno, osim u slučajevima kada sud, iz posebnih razloga, smatra da je isključivanje štampe ili javnosti, u korist pravde, ako bi njihovo prisustvo moglo naškoditi javnom redu ili nacionalnoj sigurnosti, interesima maloletnika, ili zaštiti privatnog života stranaka u postupku, na zakonom propisan način.
[...]
Evropska konvencija o ljudskim pravima
Član 6
(Pravo na pravično suđenje)
Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim, zakonom ustanovljenim sudom. Presuda se izriče javno, ali se novinari i javnost mogu isključiti s čitavog ili jednog dela suđenja u interesu morala, javnog reda ili nacionalne sigurnosti u demokratskom društvu, kada to nalažu interesi maloletnika ili zaštite privatnog života strana u sporu, ili kada to sud smatra izričito neophodnim zato što bi u posebnim okolnostima publicitet mogao naneti štetu interesima pravde.
[...]
ZAKON BR. 05/L-084 O ENERGETSKOM REGULATORU
Član 48
Usvajanje cena
[...]
3. Prilikom usvajanja ili utvrđivanje tarifa, regulator obezbeđuje da se nosiocima licence omogući povraćaj svih opravdanih troškova, uključujući:
[...]
3.3. troškove opravdanih nivoa gubitka energije u sistemima transmisije i distribucije;
ZAKON BR. 04/Z-077 O OBLIGACIONIM ODNOSIMA
GLAVA 3
STICANJE BEZ OSNOVA
PODGLAVLJE 1
OPŠTA PRAVILA
Član 194
Opšta pravila
1. Svako lice koje obogaćuje na štetu drugog bez pravnog osnova, dužan je da vrati imovinu, ili da naknadi vrednost postignutih koristi.
2. Izraz obogaćenje isto tako obuhvaća sticanje koristi preko usluga
3. Obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kada lice primi nešto s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije nestao.
ZAKON Br. 04/L-121 O ZAŠTITI POTROŠAČA
Član 4
Prava potrošača
1. Ovim Zakonom se garantuju osnovna prava potrošača:
1.1. prava za zaštitu ekonomskih interesa potrošača;
1.2. prava radi zaštite života od opasnosti, zdravlje ili imovine;
1.3. prava na zakonsku zaštitu potrošača;
1.4. pravo za podnošenje žalbe;
1.5. prava za nadoknadu odštete u određenim slučajevima;
1.6. prava na informisanje i obrazovanje potrošača;
1.7. prava na korišćenje javnih usluga;
1.8. prava organizovanja u udruženjima potrošača za zaštitu njihovih interesa;
1.9. pravo zastupanja svojih interesa;
1.10. pravo dobijanja usluga na svom jeziku u skladu sa Zakonom o upotrebi službenih jezika.
Član 29
Fakturisanje energije, vode i usluga telekomunikacija
1. Fakturisanje energije i vode obračunava se na osnovu realne potrošnje pročitane na brojilu potrošača.
2. Način merenja i obračuna energije i vode, reguliše se zakonom i ostalim podzakonskim aktima.
3. Dobavljač se obavezuje da potrošaču omogući prethodno obaveštenje sa svim uslovima potrošnje energije i vode.
4. Dobavljač treba da podnese na fakturi beleške koje omogućavaju potrošaču kontrolu količine i vrednost o potrošnji energije i vode.
5. Dobavljač je obavezan da se pridržava pisanih standarda kvaliteta i kontinuiteta usluga za energiju i vodu.
6. Fakturisanje energije i vode, treba obračunati na osnovu realne potrošnje i procenjuje se preko brojila za kalibraciju.
ZAKON BR. 05/L-021 O ZAŠTITI OD DISKRIMINACIJE
Član 2
Delokrug
1. Ovaj zakon se sprovodi za sve aktivnosti ili neaktivnosti, svih lokalnih i državnih institucija, fizičkih i pravnih lica, javnog i privatnog sektora, koji su kršili, krše ili mogu kršiti prava bilo kog lica ili fizičkih ili pravnih lica, u svim oblastima života, a posebno kada se bave:
Član 3
Pojam diskriminacije
1. Princip jednakog tretmana znači da neće biti nikakve neposredne ili posredne diskriminacije, u pogledu bilo kojeg navedenog osnova koji je određen u članu jedan (1) ovog zakona.
2. Diskriminacija znači svako razlikovanje, isključivanje, ograničavanje ili davanje prednosti, na bilo kom osnovu navedenom u članu jedan (1) ovog zakona, koji ima za cilj ili efekat da obezvredi ili ugrozi priznavanje, uživanje ili obavljanje , osnovnih ljudskih prava i sloboda koja su priznata Ustavom Republike Kosova i važećim zakonodavstvom u Republici Kosovu.
Prihvatljivost zahteva
Sud prvo ocenjuje da li je podnosilac zahteva ispunio uslove prihvatljivosti koji su utvrđeni Ustavom, propisani Zakonom i dalje predviđeni Poslovnikom.
U tom smislu, Sud se poziva na stavove 1. i 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava u vezi sa stavom 4, člana 21. [Opšta načela] Ustava, koji propisuju:
Član 113
[Jurisdikcija i ovlašćene strane]
„1. Ustavni sud odlučuje samo u slučajevima koje su ovlašćene strane podnele sudu na zakonit način.
[...]
7. Pojedinci mogu da pokrenu postupak ako su njihova prava i slobode koje im garantuje ovaj Ustav prekršena od strane javnih organa, ali samo kada su iscrpeli sva ostala pravna sredstva, regulisanim zakonom“.
[...]
Član 21
[Opšta načela]
[...]
4. „Ustavom utvrđena prava i osnovne slobode važe i za pravna lica, onoliko koliko su izvodljiva“.
S tim u vezi, Sud primećuje da podnosilac zahteva u svojstvu pravnog lica, ima pravo da podnese ustavnu žalbu pozivajući se na navodne povrede njegovih osnovnih prava i sloboda, koje važe za fizička i pravna lica (vidi, slučaj Suda: KI195/20, podnosilac zahteva: Aigars Kesengfelds, vlasnik nebankarske finansijske institucije „Monego“, presuda Suda od 19. aprila 2021. godine, stav 63; KI41/09, podnosilac zahteva: AAB-RIINVEST University D.O.O., rešenje o neprihvatljivosti od 3. februara 2010. godine, stav 14).
Sud takođe dalje razmatra da li je podnosilac zahteva ispunio uslove prihvatljivosti, kao što su propisani u Zakonu. U tom smislu, Sud se prvo poziva na članove 47. (Individualni zahtevi), 48. (Tačnost podneska) i 49. (Rokovi) Zakona, koji propisuju:
Član 47
[Individualni zahtevi]
„1. Svaka osoba ima pravo da od Ustavnog suda zatraži pravnu zaštitu ukoliko smatra da njena Ustavom zagarantovana prava i slobode krši neki javni organ.
2. Osoba može da podnese pomenuti podnesak samo nakon što su iscrpljena sva ostala zakonom određena pravna sredstva“.
Član 48
[Tačnost podneska]
„Podnosilac podneska je dužan da jasno naglasi to koja prava i slobode sumu povređena i koji je konkretan akt javnog organa koji podnosilac želi da ospori“.
Član 49
[Rokovi]
„Podnesak se podnosi u roku od 4 meseci. Rok počinje od dana kada je podnosilac primio sudsku odluku. U svim ostalim slučajevima, rok počinje na dan javnog objavljivanja odluke ili akta ...“.
Što se tiče ispunjenja ovih uslova, Sud smatra da je podnosilac zahteva ovlašćena strana, koja osporava akt javnog organa, odnosno presudu [ARJ. br. 116/2022] od 9. marta 2023. godine Vrhovnog suda, nakon što je iscrpeo sva pravna sredstva propisana zakonom. Podnosilac zahteva je takođe naglasio osnovna prava i slobode za koje navodi da su mu povređene, u skladu sa članom 48. Zakona i podneo je zahtev u skladu sa rokovima propisanim u članu 49. Zakona.
Pored toga, Sud razmatra da li je podnosilac zahteva ispunio uslove prihvatljivosti propisane u pravilu 34 [Kriterijumi prihvatljivosti] Poslovnika. Pravilo 34 (2) Poslovnika propisuje uslove na osnovu kojih Sud može da razmotri zahtev, uključujući uslov da zahtev ne bude očigledno neosnovan. Pravilo 34 (2) posebno propisuje:
„Sud može smatrati zahtev neprihvatljivim ako je zahtev očigledno neosnovan kada podnosilac/teljka zahteva nije dovoljno dokazao/la i potkrepio/la svoju tvrdnju“.
Uzimajući u obzir navode podnosioca zahteva i njihove argumente, Sud smatra da zahtev pokreće ozbiljna ustavna pitanja i njihovo određivanje zavisi od ocene osnovanosti zahteva. Isto tako, zahtev se ne može smatrati očigledno neosnovanim u smislu pravila 39. Poslovnika i nije stvorena druga osnova da se on proglasi neprihvatljivim (vidi slučaj suda KI97/16, podnosilac zahteva IKK Classic, presuda od 4. decembra 2017. godine). Sud proglašava zahtev prihvatljivim za razmatranje u meritumu.
Meritum zahteva
Sud prvo skreće pažnju da je suštinsko pitanje u okolnostima konkretnog slučaja povezano sa tvrdnjom podnosioca zahteva u pogledu pogrešne primene zakona i nedostatka obrazloženja sudske odluke. U konkretnom slučaju, Sud skreće pažnju da je Ombudsman kroz Izveštaj sa preporukama Ex officio, slučaj br. 265/2017, zaključio da: (i) fakturisanje električne energije utrošene u četiri opštine na severu Republike Kosovo drugim potrošačima ostalom delu zemlje, predstavlja kršenje Zakona br. 05/L-084 o energetskom regulatoru i Zakona br. 05/L-085 o električnoj energiji; (ii) ova praksa fakturisanja predstavlja kršenje člana 46. Ustava; (iii) povredu prava da ne bude diskriminisan, zagarantovanog članom 24. Ustava, kao i (iv) povredu prava potrošača. U ovom pravcu, Ombudsman je tužio RUE zbog (i) ukidanja odluke [br. V399_2022] od 6. februara 2012. godine RUE za smanjenje distributivnih gubitaka; i da se (ii) obaveže RUE da nadoknadi potrošače kojima je obračunata potrošnja električne energije u četiri opštine na severu Republike Kosovo. S druge strane, podnosilac zahteva je podneo odgovor na tužbu, tražeći da se odbije, kao neosnovana, tužba Ombudsmana za ukidanje odluke [V_399_2012], a da se za tačku II tužbenog zahteva odbije tužba, kao nedozvoljena. Osnovni sud je presudom (I) usvojio tužbeni zahtev Ombudsmana, kao osnovan; i (II) ukinuo, kao nezakonitu, odluku [V_399_2012] RUE, kojom je podnosilac zahteva dužan da preduzme radnje koje obavezuju Službu za distribuciju električne energije na Kosovu (KEDS) da vrati fakturisani iznos, odnosno naknadu štete potrošačima koji su fakturisani za utrošenu električnu energiju u četiri opštine na severu Republike Kosovo za period od 6. februara 2012. godine do 20. oktobra 2017. godine, u iznosu od četrdeset miliona osamsto pedeset pet hiljada četiri stotine osamdeset evra (40.855.480,00 EUR), sve to u roku od 15 dana od dana prijema ove presude pod posledicama prinudnog izvršenja. Protiv gore navedene presude, podnosilac zahteva je uložio žalbu zbog povrede zakonskih odredbi Zakona o upravnim sporovima i Zakona o parničnom postupku; povrede zakonskih odredbi Zakona o energetskom regulatoru i Zakona o električnoj energiji; pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, predlažući da Apelacioni sud usvoji žalbu, kao osnovanu, a presudu Osnovnog suda ukine i vrati na preispitivanje i presuđivanje. Apelacioni sud je presudom odbio žalbu podnosioca zahteva, kao neosnovanu. Podnosilac je podneo zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke, dok je Ombudsman podneo odgovor na zahtev za preispitivanje podnosioca, koji je Vrhovni sud odbio, kao neosnovan.
S tim u vezi, Sud podseća da podnosilac zahteva osporava zaključke redovnih sudova pred Sudom, navodeći povredu člana 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava, kao rezultat (i) pogrešne primene zakona i (ii) nedostatka obrazloženja za sudsku odluku.
U ovom aspektu, Sud prvo naglašava da je pravo na pravično i nepristrasno suđenje zagarantovano članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a i njegova primena, široko tumačeno od strane ESLJP-a kroz svoju sudsku praksu. Shodno tome, u pogledu tumačenja tvrdnji o povredi prava na pravično i nepristrasno suđenje usled „očigledno pogrešne primene i tumačenja zakona“ i neobrazloženosti sudske odluke, Sud će se pozvati na sudsku praksu ESLJP-a. U tu svrhu, Sud će dalje prvo razraditi opšta načela u vezi sa „očigledno pogrešnom primenom i tumačenjem zakona“ i neobrazloženosti sudske odluke kroz pomenuti član Ustava i EKLJP-a, a zatim će iste primeniti u okolnostima konkretnog slučaja.
Navodi o povredi člana 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava
Podnosilac zahteva navodi da je osporena odluka doneta kršeći prava koja se odnose na član 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa članom 6. (Pravo na pravilno suđenje) EKLJP-a, zbog (i) pogrešne primene zakona od strane redovnih sudova, odnosno Vrhovnog suda, Apelacionog suda i Osnovnog suda, i (ii) nedostatka obrazloženja sudske odluke.
Podnosilac zahteva u okviru ovih navoda o pogrešnoj primeni materijalnog prava, iste povezuje sa neobrazloženjem sudske odluke, stoga, Sud će dalje razmatrati ta načela i primeniti ih na okolnosti konkretnog slučaja.
(i) opšta načela u pogledu pogrešnog tumačenja zakona
Podnosilac zahteva osporava pred Sudom zaključke redovnih sudova, navodeći u suštini povrede koje se odnose na način tumačenja i primene materijalnog prava i tvrdi da su mu povređene procesne garancije pravičnog suđenja.
Prilikom razmatranja ovih navoda, Sud ističe da su isti u suštini povezani sa pogrešnom primenom važećeg zakona od strane redovnih sudova, koje Sud na osnovu svoje sudske prakse i prakse ESLJP-a smatra „navodima četvrtog stepena“.
U kontekstu ove kategorije navoda, Sud naglašava da je, na osnovu sudske prakse ESLJP-a, ali uzimajući u obzir i njegove karakteristike, koje su utvrđene u EKLJP-u, načela subsidijarnosti i doktrine četvrte instance, dosledno isticao razliku između „ustavnosti“ i „zakonitosti“ i potvrdio da nije njegov zadatak da se bavi greškama u činjenicama ili pogrešnom tumačenju i primeni zakonu, koje je navodno izvršio redovan sud, osim i u meri u kojoj su se takvim greškama mogla povrediti prava i slobode koje su zaštićene Ustavom ili EKLJP-om (vidi, u tom smislu, između ostalog, slučajeve Suda: KI96/21, podnosilac zahteva: Xhelal Zherka, rešenje o neprihvatljivosti od 23. septembra 2021. godine, stav 49; KI145/20, podnosilac zahteva: Hafize Gashi, rešenje o neprihvatljivosti od 22. aprila 2021. godine, stav 33; KI179/18, podnositeljka zahteva: Belgjyzar Latifi, rešenje o neprihvatljivosti od 23. jula 2020. godine, stav 68; KI49/19, podnosilac zahteva: Limak Kosovo International Airport J. S. C. „Adem Jashari“, rešenje od 31. oktobra 2019. godine, stav 47; KI56/17, podnositeljka zahteva: Lumturije Murtezaj, rešenje o neprihvatljivosti od 18. decembra 2017. godine, stav 35; i KI154/17 i KI05/18, podnosilac zahteva: Basri Deva, Afërdita Deva i Društvo sa ograničenim odgovornostima „Barbas“, rešenje o neprihvatljivosti od 12. avgusta 2019. godine, stav 60).
Sud je takođe dosledno ponavljao da nije njegova dužnost da razmatra zaključke redovnih sudova u vezi sa činjeničnim stanjem ili primenom materijalnog prava i sam ne može da oceni činjenice koje su dovele do toga da redovni sud donese jednu umesto druge odluke. U suprotnom, Sud bi postupao kao sud „četvrtog stepena“, što bi imalo za rezultat prekoračenje granica postavljenih u njegovoj nadležnosti (vidi, u tom smislu, slučaj ESLJP-a: García Ruiz protiv Španije, presuda od 21. januara 1999. godine, stav 28 i tu korišćene reference; vidi, takođe, slučajeve Suda: KI145/20, gore citiran, stav 34; KI49/19, gore citiran, stav 48; i KI154/17 i KI05/18, gore citiran, stav 61).
Sud, ipak, naglašava da sudska praksa ESLJP-a i Suda takođe utvrđuju i okolnosti pod kojima treba napraviti izuzetke od ovog stava. Kao što je napred navedeno, dok redovni sudovi imaju primarni zadatak da reše probleme oko tumačenja primenljivog zakona, uloga Suda je da se uveri ili proveri da efekti ovog tumačenja budu kompatibilni sa Ustavom i EKLJP-on (vidi, slučaj ESLJP-a: Miragall Escolano i drugi protiv Španije, presuda od 25. januara 2000. godine, stavovi 33-39; i vidi, takođe, slučaj Suda: KI154/17 i KI05/18, gore citiran, stav 63). U principu, takav izuzetak je povezan sa slučajevima za koje se ispostavilo da su očigledno proizvoljni, uključujući one u kojima je sud „primenio zakon na očigledno pogrešan način“ u konkretnom predmetu i koji je mogao rezultirati „proizvoljnim“ ili „očigledno neobrazloženim“ zaključcima za relevantnog podnosioca zahteva.
ii) opšta načela u pogledu obrazložene sudske odluke
Kada je reč o pravu na obrazloženu sudsku odluku zagarantovanom članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a, Sud pre svega naglašava da on već ima konsolidovanu sudsku praksu. Ova praksa je izgrađena na osnovu sudske prakse ESLJP-a (uključujući, ali ne ograničavajući se na slučajeve: Hadjianastassiou protiv Grčke, br. 12945/87, presuda od 16. decembra 1992. godine; Van de Hurk protiv Holandije, br. 16034/90, presuda od 19. aprila 1994. godine; Hiro Balani protiv Španije, br. 18064/91, presuda od 9. decembra 1994. godine; Higgins i drugi protiv Francuske, br. 20124/92, presuda od 19. februara 1998. godine; Garcia Ruiz protiv Španije, br. 30544/96, presuda od 21. januara 1999. godine; Hirvisaari protiv Finske, br. 49684/99, presuda od 27. septembra 2001. godine; Suominen protiv Finske, br. 37801/97, presuda od 1. jula 2003. godine; Buzescu protiv Rumunije, br. 61302/00, presuda od 24. maja 2005. godine; Pronina protiv Ukrajine, br. 63566/00, presuda od 18. jula 2006. godine; i Tatishvili protiv Rusije, br. 1509/02, presuda od 22. februara 2007. godine. Pored toga, osnovna načela koja se odnose na pravo na obrazloženu sudsku odluku razrađena su i u slučajevima ovog Suda, uključujući, ali ne ograničavajući se na slučajeve: KI22/16, podnosilac zahteva: Naser Husaj, presuda od 9. juna 2017. godine; KI97/16, podnosilac zahteva: IKK Classic, presuda od 9. januara 2018. godine; KI143/16, podnosilac zahteva: Muharrem Blaku i drugi, rešenje o neprihvatljivosti od 13. juna 2018. godine; KI87/18, podnosilac zahteva: IF Skadiforsikring, presuda od 27. februara 2019. godine, i KI24/17, podnosilac zahteva: Bedri Salihu, presuda od 27. maja 2019. godine, KI35/18, podnosilac zahteva: Bayerische Versicherungsverbrand, presuda od 11. decembra 2019. godine; kao i slučaj Suda: KI230/19, podnosilac zahteva: Albert Rakipi, presuda od 9. decembra 2020. godine, stav 135).
U principu, Sud ističe da garancije sadržane u članu 6. EKLJP-a obuhvataju i obavezu da sudovi navedu dovoljna obrazloženja svojih odluka (vidi, slučaj ESLJP-a: H. protiv Belgije, br. 8950/80, presuda od 30. novembra 1987. godine, stav 53; kao i slučaj Suda: KI230/19, podnosilac zahteva: Albert Rakipi, gore citiran, stav 139, i slučaj: KI87/18, podnosilac zahteva: IF Skadiforsikring, gore citiran, stav 44).
Sud takođe naglašava da na osnovu svoje sudske prakse i prilikom ocene načela koja se odnose na pravilno sprovođenje pravde, odluke moraju sadržavati obrazloženje na kojem se zasnivaju prilikom njihove ocene i odlučivanja. Stepen na kojem se primenjuje ova obaveza navođenja razloga može varirati u zavisnosti od prirode odluke i mora se odrediti u smislu okolnosti konkretnog slučaja. Suštinski argumenti podnosilaca zahteva su ti na koje se mora odgovoriti, a navedeni razlozi moraju biti zasnovani na važećem zakonu (vidi, slično, slučajeve ESLJP-a: Garcia Ruiz protiv Španije, gore citiran, stav 29; Hiro Balani protiv Španije, gore citiran, stav 27; i Higgins i drugi protiv Francuske, gore citiran, stav 42; vidi takođe slučaj Suda: KI97/16, podnosilac zahteva: IKK Classic, gore citiran, stav 48; i slučaj KI87/18, podnosilac zahteva: IF Skadeforsikring, gore citiran, stav 48). Iako ne traži da se detaljno odgovori na svaki prigovor koji predoči podnosilac zahteva, ta obaveza ipak podrazumeva da stranke u sudskom postupku mogu očekivati konkretan i izričit odgovor na one svoje navode koji su odlučujući za ishod sprovedenog postupka (vidi, slučaj: Moreira Ferreira proti Portugalije (br. 2), br. 19867/12, presuda od 11. jula 2017. godine, stav 84, i sve reference tu korišćene, kao i slučaj Suda: KI230/19, podnosilac zahteva: Albert Rakipi, presuda od 9. decembra 2020. godine, stav 137).
Pored toga, Sud se poziva i na svoju sudsku praksu gde ocenjuje da obrazloženje odluke treba da naglasi odnos između nalaza merituma i razmatranja dokaza s jedne strane i pravnih zaključaka suda s druge strane. Presuda suda će povrediti ustavno načelo zabrane proizvoljnosti u odlučivanju ako dato obrazloženje ne sadrži utvrđene činjenice, zakonske odredbe i logični odnos medu njima (vidi, slučajeve Suda: KI72/12, Veton Berisha i Ilfete Haziri, presuda od 17. decembra 2012. godine, stav 61; KI135/14, IKK Classic, presuda od 9. februara 2016. godine, stav 58; KI97/16 IKK Classic, presuda od 8. decembra 2017. godine; KI87/18 podnosilac zahteva: IF Skadeforsikring, gore citiran, stav44; KI138/19 podnosilac zahteva: Ibish Raci, gore citiran, stav 45; kao i slučaj Suda: KI230/19, podnosilac zahteva: Albert Rakipi, gore citiran, stav 138).
(iii) Primena opštih načela u okolnostima konkretnog slučaja
U kontekstu primene gore navedenih načela, Sud podseća da je podnosilac zahteva tvrdio da je povređen član 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a kao rezultat pogrešne primene materijalnog prava i neobrazloženosti sudskih odluka redovnih sudova.
Što se tiče navoda podnosioca zahteva u vezi sa pogrešnom primenom zakonskih odredbi, Sud ističe da je Osnovni sud obrazložio na sledeći način:
Sud primećuje da je tuženi osporenom odlukom postupio u suprotnosti sa Ustavom Republike Kosovo, odnosno članom 55, kojim je propisano [...].
Prema oceni Suda, praksa naplate nije u skladu sa Zakonom o energetskom regulatoru. To zato što su stanovnici četiri opštine na severu Kosova tretirani nejednako u odnosu na stanovnike u drugim delovima Republike Kosovo, a isti obračun nije zakonom dozvoljen i po ovom osnovu je neproporcionalna mera prema članu 55. Ustava Republike Kosovo.
Prema stavu 4, člana 55. Ustava Republike Kosovo […] U ovom slučaju, ova odredba zahteva da RUE kao i sve nadležne institucije za pravno regulisanje oblasti električne energije razmotre da li se navodna svrha trenutne prakse fakturisanja, svrha da se ne ugrozi sistem električne energije na celoj teritoriji Republike Kosovo, može postići jednakim tretmanom svih stanovnika zemlje.
Zakonom br. 04/L-121 o zaštiti potrošača, u članu 4, se garantuju osnovna prava potrošača, kao što je pravo na zaštitu ekonomskih interesa potrošača i pravo na zaštitu imovine. Dok se [...] naplata za energiju i vodu izračunava na osnovu stvarne potrošnje očitane na brojilu korisnika [...] i iz dokaza priloženih na glavnoj raspravi, Sud primećuje da stvarni obračun energije nije utrošen od strane građana van četiri opština na severu Kosova, kako je definisano ovim zakonom, odnosno nametnuto im je da plate energiju koju zapravo nisu potrošili.
Zakonom br. 05/L-021 o zaštiti od diskriminacije, [...] Dakle, Diskriminacija znači svako razlikovanje, isključivanje, ograničavanje ili davanje prednosti, na bilo kom osnovu navedenom u članu jedan (1) ovog zakona, koji ima za cilj ili efekat da obezvredi ili ugrozi priznavanje, uživanje ili obavljanje, osnovnih ljudskih prava i sloboda koja su priznata Ustavom Republike Kosova i važećim zakonodavstvom u Republici Kosovo. Isto i u sudskim odlukama ESLJP-a, zakon kaže da se nejednak tretman može opravdati ako postoji „legitimna svrha i razuman odnos proporcionalnosti između upotrebljenih sredstava i nameravane svrhe“. A u konkretnom slučaju, prema oceni Suda, nije postojala legitimna i proporcionalna svrha između upotrebljenih sredstava i nameravane svrhe“ od strane tuženog, gde je KEDS na osnovu svoje odluke obavezao građane van četiri opštine na severu Kosova da plate energiju potrošenu na severu.
Zakonom br. 04/L-011 o obligacionim odnosima [...] potrošači koji su bez svog znanja platili potrošenu energiju na severu Republike Kosovo, imaju pravo da vrate iznos koji su bili primorani da plate. A u ovom slučaju, Služba za distribuciju električne energije na Kosovu A.D. (KEDS) u Prištini je obogaćena bez pravnog osnova, kada je na osnovu odluke tuženog naplaćivala neutrošenu električnu energiju potrošačima van četiri opštine na severu Kosova.
Dok je odlukom tužene [V_ , 0 19_20 18] od 20. avgusta 2018. godine, kojom je odobren cilj smanjenja gubitaka i kriva dozvoljenih gubitaka za drugi period 2018-2022 za prenosnu mrežu (OST) i distributivnu mrežu (OSŠ) koji će polaziti od ostvarenog nivoa gubitaka u 2017. godini. Pri čemu je u tački IV iste odluke utvrđeno da se „Cilj smanjenja gubitaka i kriva dozvoljenih gubitaka ne primenjuje na količinu energije bez obračuna u 4 (četiri) opštine na severu Republike Kosovo. Dakle, ovom odlukom, tuženi je odlučio da će cilj smanjenja gubitaka i dozvoljena kriva gubitaka biti primenjeni samo u delu Republike Kosovo u kome vlasnici licence imaju kontrolu, dok osporenom odlukom tužbom do ovakvog izuzetka nije došlo, što dokazuje navod tužioca da je odluka tuženog na osnovu koje je potom potrošačima van četiri opštine na severu Kosova naplaćena utrošena energija a koja nije plaćena u četiri opštine na severu Kosova nezakonita.
Konačno, na osnovu gore navedenog obrazloženja i u smislu primene materijalnog prava u okolnostima konkretnog slučaja, Osnovni sud je zaključio sledeće:
[...] iz izvedenih dokaza na glavnoj raspravi je dokazano da je tuženi odlučio u suprotnosti sa članom 55.4 Ustava Republike Kosovo, u suprotnosti sa članom 194. Zakona o obligacionim odnosima br. 04/L-077, u suprotnosti sa članom 4 i 12 Zakona o zaštiti potrošača br. 04/L-121, u suprotnosti sa članom 2. 3. i 4. Zakona o zaštiti od diskriminacije br. 05/L-021, u suprotnosti sa članom 15, stav 1, tačka 1.4 Zakona o energetskom regulatoru br. 05/L-084 i u suprotnosti sa članom 5. stav 9. Zakona o električnoj energiji br. 05/L-085.
Što se tiče navoda podnosioca zahteva u vezi sa pogrešnom primenom zakonskih odredbi i nedavanja adekvatnog obrazloženja u okviru garancija člana 31. Ustava, Apelacioni sud je, presudom [A.A. br. 990/21] od 4. oktobra 2022. godine, obrazložio i istakao sledeće:
Nisu održivi žalbeni navodi da presudom prvostepenog suda nije pravilno primenjeno materijalno pravo, jer je uzimajući za osnov materijalne odredbe [...] pravilno primenjeno i materijalno pravo, a prvostepeni sud je za svoju ocenu dao dovoljne i uverljive činjenične i pravne razloge o relevantnim činjenicama za odlučivanje o ovom pravnom pitanju, koje drugostepeni sud u celini usvaja, budući da je Zakonom o obligacionim odnosima br. 04/L-077, članom 194, propisano: „1. Svako lice koje obogaćuje na štetu drugog bez pravnog osnova, dužan je da vrati imovinu, ili da naknadi vrednost postignutih koristi. 2. Izraz obogaćenje isto tako obuhvaća sticanje koristi preko usluga 3. Obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kada lice primi nešto s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije nestao“. Na osnovu ovih odredbi, potrošači koji su bez njihovog znanja platili utrošenu energiju na severu Republike Kosovo, imaju pravo da im se vrati iznos koji su bili prinuđeni da plate. A u ovom trenutku, Služba za distribuciju električne energije na Kosovu A.D. (KEDS) se obogatila bez pravnog osnova, kada je na osnovu svoje odluke fakturisala potrošačima van četiri opštine na severu Kosova utrošenu električnu energiju pa stoga građanska odgovornost pada upravo na tuženu prema Zakonu o električnoj energiji, Zakonu o zaštiti potrošača i Zakonu o energetskom regulatoru.
Konačno, Vrhovni sud je, presudom [ARJ. br. 116/2022], u smislu odbijanja, kao neosnovanog, zahteva za vanredno preispitivanje sudske odluke, obrazložio sledeće:
Navode, između ostalog, u zahtevu koji se odnose na pogrešnu primenu materijalnog prava od strane nižestepenih sudova [...] Veće Vrhovnog suda je razmotrilo u celini na pravnom osnovu i ocenjuje da nisu sporna ovlašćenja koja proizilaze za RUE prema članu 48. ZER-a u vezi sa tretmanom regulatornih parametara i obračunom troškova izgubljene električne energije u prenosnom i distributivnom sistemu i nadzorom u vezi sa redovnim snabdevanjem potrošača električnom energijom kao zakonskom obavezom, ali ovi navodi nisu relevantni i nisu u skladu sa predmetom koji se razmatra, tj. fakturisanjem građana Republike Kosovo za utrošenu ali neplaćenu električnu energiju u četiri opštine na severu Republike Kosovo, tako da je KEDS električnu energiju koja je tamo utrošena na osnovu odluka RUE fakturisao građanima drugih delova na ime povratka ostalih troškova gubitaka u prenosnom sistemu nezakonito i nepravično. Stoga, nisu održivi u tvrdnjama koje se odnose na opravdanost zbog ne naplaćivanja energije u četiri opštine iz bezbednosnih razloga i nemogućnosti uvida u brojila u tom delu, jer nije opravdano da se svim građanima iz bilo kog razloga naplaćuje utrošena električna energija bez pravnog osnova. Dakle, ovim fakturisanjem i neplaćanjem građani Republike Kosovo su nejednako tretirani, što je u suprotnosti sa članom 55 st. 4 Ustava, nejednak tretman, naveden u presudama nižestepenih sudova, jer su ljudska prava ograničena. Stoga, na osnovu člana 194. ZOO-a, potrošačima kojima je bez pravnog osnova i bez njihovog znanja obračunata i naplaćena energija utrošena na severu, nastaje pravo da vrate uplaćeni iznos kao što su odlučili nižestepeni sudovi.
U tom smislu, Sud smatra da su redovni sudovi svojim odlukama obradili i obrazložili navode podnosioca zahteva, u svojstvu tužene, uključujući i one koji se odnose na pogrešno tumačenje zakonskih odredbi. U smislu gore navedenog, Sud primećuje da su redovni sudovi razjasnili da: (i) nisu sporna ovlašćenja koja proističu za RUE prema članu 48. Zakona o energetskom regulatoru u vezi sa tretmanom regulatornih parametara i fakturisanjem troškova izgubljene električne energije u prenosnom i distributivnom sistemu i nadzorom u vezi sa redovnim snabdevanjem potrošača električnom energijom kao zakonska obaveza; (ii) ovi navodi su irelevantni i neodrživi u vezi sa fakturisanjem građana Kosova za potrošenu, ali neplaćenu električnu energiju u 4 (četiri) opštine na severu Republike Kosovo, tako da je KEDS električnu energiju koja je tamo utrošena na osnovu odluke RUE obračunao građanima ostalih delova na ime naknade ostalih troškova gubitaka u prenosnom sistemu nepravično i bez zakonskog osnova; (iii) to je rezultiralo nejednakim tretmanom građana Kosova, i štaviše, to je u suprotnosti sa odredbama Ustava Kosova i Zakona o zaštiti od diskriminacije br. 05/L-021, jer nije postojala legitimna svrha i proporcionalnost između upotrebljenih sredstava i svrhe koju je nameravao RUE, gde su građani van četiri opštine na severu Kosova bili primorani da plaćaju energiju potrošenu na severu; (iv) odluka RUE je u suprotnosti sa odredbama članova 4. i 12. Zakona o zaštiti potrošača br. 04/L-121, koji garantuju osnovna prava potrošača, uključujući pravo na zaštitu ekonomskih interesa potrošača, što uključuje i pravo na zaštitu imovine. Redovni sudovi su takođe razjasnili da se fakturisanje energije obračunava na osnovu stvarne potrošnje očitane na brojilu potrošača; (v) odluka RUE je u suprotnosti sa odredbama člana 194. Zakona o obligacionim odnosima u pogledu neosnovanog bogaćenja i obaveze podnosioca zahteva da nadoknadi štetu potrošačima kojima je naplaćena utrošena električna energija u četiri opštine na severu Kosova u periodu od 6. februara 2012. godine do 20. oktobra 2017. godine.
U nastavku, u vezi sa nadovezivanjem navoda Regulatornog ureda za energiju sa nalazima Suda u presudi KO93/21, sa podnosiocima Blerta Kodra-Deliu i 12 drugih poslanika, u presudi je pojašnjeno da se ovaj predmet suštinski razlikuje od okolnosti konkretnog slučaja, između ostalog i zbog toga što je u predmetu KO93/21 Sud ocenio ustavnost Preporuka [br. 08-R-01] od 6. maja 2021. godine Skupštine Republike Kosovo, prema kojima (i) KOSTT je ovlašćen da pokrije preusmeravanje električne energije u četiri (4) opštine Republike Kosovo, koristeći prihode iz sopstvenog budžeta, sredstva koja će biti nadoknađena „od dividendi ili bilo koji drugi mogući mehanizam“; i (ii) Vlada Kosova je bila u obavezi da u roku od šest (6) meseci obezbedi ceo proces uvođenja u sistem fakturisanja, u skladu sa pravilima i zakonima na snazi, u saradnji sa odgovornim stranama, za fakturisanje potrošača u četiri (4) relevantne opštine za električnu energiju. Prema pojašnjenjima datim u presudi KO93/21, Sud je utvrdio da osporeni akt Skupštine nije u suprotnosti sa relevantnim odredbama Ustava, između ostalog i zbog toga što je razlika u tretmanu potrošača električne energije po osnovu mesta prebivališta, (i) težio legitimnom cilju sprovođenja sporazuma o priključenju ENTSO-E, odnosno Evropskoj mreži operatora prenosnog sistema za električnu energiju; i (ii) bio je privremene prirode. Uzimajući u obzir zakonske odredbe, legitimnu svrhu i privremenost osporenog skupštinskog akta, uključujući i obavezu Vlade da se bavi pitanjima u vezi sa relevantnim sistemom fakturisanja, Sud je ocenio da je isti srazmeran svrsi kojoj teži.
S tim u vezi, Sud takođe skreće pažnju da je Vrhovni sud, kroz osporenu odluku, obrazložio pitanje navoda podnosioca zahteva u pogledu povezanosti sa slučajem KO93/21:
Tužena se u zahtevu poziva i na presudu Ustavnog suda KO93/21 [...], na osnovu ove presude daje komentare iz njenog sadržaja u smislu člana 14. Ustava i stava ESLJP-a kroz svoju praksu u vezi sa članom 1. Protokola br. 12, EKLJP-a, i povezujući ga sa pravima i obavezom potrošača da plaćaju utrošenu energiju. Dalje se poziva na član 4. Zakona o energetici, obavezi pružanja usluga i na član 55. o fakturisanju i plaćanju i zaključuje da na osnovu ove dve odredbe proizilazi da su potrošači električne energije kojima se nudi usluga snabdevanja i koji su uključeni u sistem fakturisanja dužni da plaćaju potrošnju energije. U tom smislu se poziva i na član 55. Ustava, u vezi sa ograničavanjem osnovnih prava i sloboda potrošača u četiri severne opštine koji nisu uključeni u sistem i ne plaćaju utrošenu električnu energiju, uz obrazloženje da se ne sme negirati suština zagarantovanog prava, i uzimajući kao primere neke druge slučajeve Ustavnog suda itd. [...] Prema tome, u tom pogledu, odluka Regulatornog ureda energije ne može se porediti i koristiti analogno sa odlukama koje je donela Skupština Republike Kosovo u opštem interesu, na osnovu Ustava i Zakona, dok Zakon o energetskom regulatoru ne predviđa nijednom odredbom da se ostalim građanima naplaćuje energija za utrošenu energiju na severu, te da se ovi troškovi obračunavaju kao razuman nivo gubitaka i tretiraju kao gubici prouzrokovani van njegove kontrole zbog nedostizanja OSSH-a, kako bi imali pristup ovom delu zemlje. Prema tome, ne stoje navodi tuženog da je svoju odluku zasnovao na gore navedenim pravnim principima, odlukama Ustavnog suda i drugo, kao u zahtevu, te da je sledio legitimni cilj utvrđen zakonom, jer je Zakon o RE, odnosno bilo koji drugi akt nadležnog organa, ne ovlašćuje fakturisanje građana bez njihovog znanja i saglasnosti za neutrošenu električnu energiju sa njihove strane.
U tom kontekstu, na osnovu gore razrađenih obrazloženja redovnih sudova, Sud podseća da se ne može pretvoriti u činjenični sud i reći redovnim sudovima koji bi bio najprikladniji način primene materijalnog prava, jer takva nadležnost, po pravilu, pripada sudovim redovne nadležnosti. Sud ističe da može da interveniše samo kada je obrazloženje odluka redovnih sudova krajnje proizvoljno i neopravdano, a u konkretnim okolnostima se ne bavimo očigledno proizvoljnim ili neopravdanim odlukama.
Stoga, što se tiče navoda podnosioca zahteva o pogrešnoj primeni materijalnog prava, Sud ističe da podnosilac zahteva, pored navoda o povredi člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a, kao rezultat pogrešnog tumačenja zakona, ne potkrepljuje u dovoljnoj meri niti argumentuje pred Sudom kako je to tumačenje primenjivog zakona od strane redovnih sudova moglo da bude „očigledno pogrešno“, što je rezultiralo „proizvoljnim“ ili „očigledno neobrazloženim“ zaključcima za podnosioca zahteva ili kako postupci pred redovnim sudovima, u celosti, možda nisu bili pravični ili čak proizvoljni. Pored toga, Sud ocenjuje da je Vrhovni sud uzeo u obzir sve činjenice i okolnosti slučaja, navode podnosioca zahteva i obrazložili iste (vidi, u tom smislu, slučajeve Suda: KI64/20, podnosilac zahteva: Asllan Meka, rešenje o neprihvatljivosti od 3. avgusta 2020. godine, stav 41; i KI37/21 podnosilac zahteva: Isa Tusha, Naser Tusha i Miradije Tusha, rešenje o neprihvatljivosti od 8. septembra 2021. godine, stav 67).
Na osnovu gore navedenog, Sud smatra da su redovni sudovi obradili i odgovorili na sve relevantne navode podnosioca zahteva iznete u odgovoru na tužbu, žalbi i zahtevu za vanredno preispitivanje sudske odluke u vezi sa pitanjem pogrešne primene materijalnog prava, u kom slučaju je ocenio da su sudovi imali dovoljno i ubedljivih dokaza koji potkrepljuju njihov zaključak u vezi sa odlučivanjem u slučaju podnosioca zahteva.
Sud takođe želi da podseti da član 31. Ustava i član 6.1. EKLJP-a obavezuju sudove da daju razloge za svoje odluke, međutim, to se ne može tumačiti na način da se od njih zahteva da daju detaljan odgovor na svaki navod (vidi, slučajeve ESLJP-a: Van de Hurk protiv Holandije, gore citiran: Garcia Ruiz protiv Španije, gore citiran, stav 26; Jahnke i Lenoble protiv Francuske, br. 40490/98, odluka od 29. avgusta 2000. godine, stav 81).
Pored toga, prilikom ocene navoda koji se odnose na navodnu povredu člana 31. Ustava u vezi sa članom 6.1 EKLJP-a, Sud smatra da je važno da istakne opšti stav da „pravda“ propisana gore navedenim članovima nije „suštinska“, već „proceduralna“ pravda. U praktičnom smislu, koncept „proceduralne pravde“ podrazumeva: (i) mogućnost kontradiktornih postupaka/načelo kontradiktornog postupka; (ii) mogućnost strana da u različitim fazama postupka iznesu argumente i dokaze koje smatraju važnim za relevantni slučaj; (iii) mogućnost efikasnog osporavanja argumenata i dokaza koje je podnela suprotna strana; i (iv) pravo da se njihovi argumenti koji su objektivno gledano važni za rešavanje slučaja, saslušaju i razmatraju od strane redovnih sudova na pravilan način (vidi, između ostalog, slučaj ESLJP-a: Barbera, Messeque i Jabardo protiv Španije, br. 10590/83, presuda od 6. decembra 1988. godine, stav 68; i slučajeve Suda: KI128/19, podnosilac zahteva: Artan Mala, rešenje o neprihvatljivosti od 25. februara 2021. godine, stav 58; i KI22/19, podnosilac zahteva: Sabit Ilazi, rešenje o neprihvatljivosti od 7. juna 2019. godine, stav 42).
U tom kontekstu, Sud na osnovu gore navedenih razrada smatra da je podnosilac zahteva jednostavno nezadovoljan ishodom postupka pred redovnim sudovima, međutim, njegovo nezadovoljstvo samo po sebi ne može da podstakne argumentovanu tvrdnju o povredi osnovnih prava i sloboda zagarantovanih Ustavom (vidi, slučaj ESLJP-a: Mezotur-Tiszazugi Tarsulat protiv Mađarske, zahtev br. 5503/02, presuda od 26. jula 2005. godine, stav 21).
Konačno, Sud zaključuje da u okolnostima ovog slučaja nije došlo do povrede člana 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa članom 6.1 [Pravo na pravično suđenje) EKLJP-a.
Ocena zahteva za privremenu meru
Sud primećuje da je podnosilac zahteva tražio uvođenje privremene mere, jer je navodio da je „na osnovu gore navedene razrade pokazao slučaj prima facie za meritum zahteva“.
Međutim, kao što je gore navedeno, Sud je zaključio da osporena odluka Vrhovnog suda nije u suprotnosti sa članom 31. Ustava.
Stoga, u skladu sa stavom 1, člana 27. (Privremene mere) Zakona i tačkom (a) i tačkom (b) stava (2) pravila 45 (Odlučivanje po zahtevu za uvođenje privremene mere) Poslovnika, zahtev podnosioca za privremenu meru treba da se odbije, jer isti ne može da bude predmet razmatranja, jer osporena odluka Vrhovnog suda nije u suprotnosti sa članom 31. Ustava.
IZ TIH RAZLOGA
Ustavni sud Republike Kosovo, u skladu sa članom 113.1 i 113.7 Ustava, članovima 20. i 27. Zakona i pravilima 45 (2) (b) i 48 (1) (a) Poslovnika, na sednici održanoj 23. januara 2024. godine, jednoglasno:
ODLUČUJE
DA PROGLASI zahtev prihvatljivim;
DA UTVRDI, da presuda [Arj.br. 116/2022] Vrhovnog suda od 9. marta 2023. godine nije u suprotnosti sa stavom 1. člana 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava Republike Kosovo u vezi sa stavom 1 člana 6 (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima;
DA ODBIJE zahtev o privremenoj meri;
DA DOSTAVI ovu presudu stranama, i u skladu sa stavom 4 člana 20. Zakona da je objavi u Službenom listu Republike Kosovo;
DA UTVRDI da ova presuda stupa na snagu na dan objavljivanja u Službenom listu Republike Kosovo u skladu sa stavom 5, člana 20. Zakona.
Sudija izvestilac Predsednica Ustavnog suda
Nexhmi Rexhepi Gresa Caka Nimani
Regulatorni ured za energiju Republike Kosovo
KI – Individualni zahtev
Presuda
Nema povrede ustavnih prava
Član 31 - Pravo na Pravično i Nepristrasno Suđenje
Upravni