Rešenje o neprohvatljivosti
Priština, dana 4. decembra 2023. godine
Ref.br.: RK 2298/23
REŠENJE O NEPRIHVATLJIVOSTI
u
slučaju br. KI26/23
Podnosilac
“Kastrioti Petrol”
Ocena ustavnosti presude Vrhovnog suda Kosova E. Rev. br. 33/2022 od
15. septembra 2022. godine
USTAVNI SUD REPUBLIKE KOSOVO
u sastavu:
Gresa Caka-Nimani, predsednica
Bajram Ljatifi, zamenik predsednika
Selvete Gërxhaliu-Krasniqi, sudija
Safet Hoxha, sudija
Radomir Laban, sudija
Remzije Istrefi-Peci, sudija
Nexhmi Rexhepi, sudija, i
Enver Peci, sudija
Podnosilac zahteva
Zahtev je podneo “Kastrioti Petrol”, sa sedištem u opštini Obilić (u daljem tekstu: podnosilac zahteva), koga zastupa Arben Bytyqi, vlasnik kompanije.
Osporena odluka
Podnosilac zahteva osporava presudu [E. Rev. br. 33/2022] Vrhovnog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Vrhovni sud) od 15. septembra 2022. godine u vezi sa presudom [Ae. br. 206/2020] Apelacionog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Apelacioni sud) od 10. novembra 2021. godine i presudom [IV.EK.C. br. 122/10] Osnovnog suda u Prištini, Odeljenje za privredne sporove (u daljem tekstu: Osnovni sud) od 5. oktobra 2020. godine.
Podnosilac zahteva je osporenu presudu Vrhovnog suda primio 10. oktobra 2022. godine.
Predmetna stvar
Predmetna stvar zahteva je ocena ustavnosti osporene presude, kojom su, prema navodima podnosioca zahteva, povređena njegova prava zagarantovana članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav), u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima (u daljem tekstu: EKLJP).
Pravni osnov
Zahtev je zasnovan na stavovima 1. i 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] i stavu 4. člana 21. [Opšta načela] Ustava, članovima 22. (Procesuiranje podnesaka) i 47. (Individualni zahtevi) Zakona br. 03/L-121 o Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Zakon) i pravilu 25. (Podnošenje zahteva i odgovora) Poslovnika o radu Ustavnog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Poslovnik).
Dana 7. jula 2023. godine, Poslovnik o radu Ustavnog suda Republike Kosovo br. 01/2023 je objavljen u Službenom listu Republike Kosovo i stupio na snagu 15 dana nakon njegovog objavljivanja. Shodno tome, prilikom razmatranja zahteva, Ustavni sud se poziva na odredbe gore navedenog Poslovnika. S tim u vezi, shodno pravilu 78. (Prelazne odredbe) Poslovnika o radu br. 01/2023, izuzetno će pojedine odredbe Poslovnika o radu br. 01/2018, nastaviti da se primenjuju na predmete koji su registrovani u Sudu pre njegovog stavljanja van snage, samo ukoliko su i u meri u kojoj su povoljnije za strane.
Postupak pred Ustavnim sudom
Dana 6. februara 2023. godine, podnosilac je podneo svoj zahtev Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Sud).
Dana 9. februara 2023. godine, predsednica Suda je odlukom [GJR.KSH.KI26/23] imenovala sudiju Selvetu Gërxhaliu-Krasniqi za sudiju izvestioca i Veće za razmatranje, sastavljeno od sudija: Radomir Laban (predsedavajući), Remzije Istrefi-Peci i Enver Peci (članovi).
Dana 10. februara 2023. godine, Sud je obavestio podnosioca zahteva i Vrhovni sud o registraciji zahteva, i tom prilikom poslao kopiju zahteva Vrhovnom sudu.
Dana 19. maja 2023. godine, Sud je tražio od Osnovnog suda da dostavi povratnicu koja dokazuje kada je podnosilac zahteva primio presudu [Rev. br. 33/2022].
Dana 23. maja 2023. godine, Privredni sud Kosova je dostavio Sudu povratnicu kojom se dokazuje da je presudu Vrhovnog suda podnosilac zahteva primio 10. oktobra 2022. godine.
Dana 7. novembra 2023. godine, Veće za razmatranje je razmotrilo izveštaj sudije izvestioca i jednoglasno iznelo preporuku Sudu o neprihvatljivosti zahteva.
Pregled činjenica
Iz spisa predmeta proizilazi da je podnosilac zahteva, dana 26. januara 2011. godine, potpisao ugovor o snabdevanju derivatima sa Ministarstvom pravde Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ministarstvo pravde).
Iz spisa predmeta proizilazi da je podnosilac zahteva, u okviru ispunjenja ugovornih obaveza, tražio od Ministarstva pravde da mu isplati tri (3) neplaćene fakture iz 2011. godine.
Dana 8. novembra 2011. godine, Ministarstvo pravde je obavestilo podnosioca zahteva da je kao rezultat lošeg snabdevanja derivatima i hapšenja A.B. [vozača podnosioca zahteva] donelo odluku o raskidu ugovora.
Krivični postupak protiv A.B.
Dana 28. decembra 2011. godine, Okružno javno tužilaštvo u Gnjilanu je protiv A.B., u svojstvu vozača kamiona-cisterne za snabdevanje naftom podnosioca zahteva, podiglo optužnicu [PP. br.303/2011] zbog sumnje da je isti izvršio krivična dela “Zloupotreba službenog položaja ili ovlašćenja”, “Prevara pri vršenju službene dužnosti” i “Prevara”, odnosno optužen je da je cisternom u dva pritvorska centra i Okružnom tužilaštvu i Prizrenu, isporučio manju količinu nafte od one koja je tražena i deklarisana u izveštajima o isporuci u ove tri institucije, čime je oštetio Ministarstvo pravde u iznosu od 30.898 evra.
Dana 15. septembra 2016. godine, Osnovni sud u Gnjilanu je presudom [PKR. br. 53/12], oslobodio optužbe A.B. zbog nedostatka dokaza o izvršenju krivičnih dela za koja je optužen, a Ministarstvo pravde je radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva upućeno u građansku parnicu.
Dana 29. septembra 2016. godine, Osnovno tužilaštvo u Gnjilanu (u daljem tekstu: Osnovno tužilaštvo) je izjavilo žalbu Apelacionom sudu zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, sa predlogom da se predmet vrati na ponovno suđenje.
Dana 6. marta 2017. godine, Apelacioni sud je presudom [PAKR. br. 596/16] odbio, kao neosnovanu, žalbu Osnovnog tužilaštva i potvrdio gore navedenu presudu Osnovnog suda od 15. septembra 2016. godine.
Faktička hronologija u vezi sa parničnim postupkom
Dana 6. marta 2019. godine, podnosilac zahteva je podneo tužbeni zahtev Osnovnom sudu protiv Ministarstva pravde, kojom je od tog ministarstva tražio: (i) isplatu iznosa od 41.422,53 evra sa zakonskom kamatom od 8% godišnje, počev od datuma veštačenja, odnosno 24. februara 2015. godine pa do konačne isplate, na ime robe isporučene po ugovoru o snabdevanju; i (ii) isplatu iznosa koji bude utvrdio finansijski veštak na ime izgubljene dobiti, sa godišnjom kamatom od 8% od trenutka veštačenja pa do konačne isplate.
Dana 5. oktobra 2020. godine, Osnovni sud je presudom [IV.EK.C. br. 122/2019] odbio, kao neosnovan, tužbeni zahtev podnosioca zahteva.
Osnovni sud je svojom presudom, u suštini, utvrdio da je tužbeni zahtev podnosioca zahteva zastareo, kako je utvrđeno članom 374. [Međusobna potraživanja iz ugovora o prometu robe i usluga] Zakona o obligacionim odnosima od 30. marta 1978. godine (u daljem tekstu: ZOO). Konkretnije, Osnovni sud je obrazložio: “Sud je prethodno ispitao fakturu br. 158 od 31.10.2011. godine, fakturu br. 159 od 31.10.2011. godine, kao i fakturu br. 179 od 15.12.2011. godine. Sud je posebno ispitao prigovor na podnesak koji je podneo tuženi, i tom prilikom utvrdio da su od dana pristizanja na naplatu navodnog duga pa do dana pokretanja sudskog postupka za njegovu naknadu, odnosno podnošenja tužbe, protekle više od 3 godine”.
Prema Osnovnom sudu: “Uzimajući i obzir član 374. ZOO-a, kojim je utvrđeno da međusobna potraživanja iz ugovora o prometu robe i usluga između pravnih i privrednih lica zastarevaju za 3 godine, proizilazi zaključak da je potraživanje tužioca zastarelo. Takođe, i navodno potraživanje tužilačke strane za naknadu štete koju je prouzrokovala tužena strana je zastarelo, jer je članom 367. ZOO-a navedeno da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za 3 godine od dana kada je oštećenik saznao za štetu i lice koje je prouzrokovalo štetu”.
Na kraju, Osnovni sud je naveo: “[...] članom 360. ZOO-a je utvrđeno da zastarelošću prestaje pravo zahtevati izmirenje duga.Na osnovu gore navedenih činjenica i okolnosti i zakonskih odredbi kojima se uređuje pitanje zastarelosti potraživanja, sud je doneo odluku o odbijanju tužbenog zahteva. Sud se nije upuštao u utvrđivanje drugih činjenica i okolnosti koje su iznele obe stranke u postupku, kao što je pitanje da li je tužilačka strana fakturisala dug ili ne ili ko je koristio vozila u vreme kada je nastao ovaj dug”.
Neutvrđenog datuma, podnosilac zahteva je protiv gore navedene presude Osnovnog suda izjavio žalbu Apelacionom sudu, zbog povreda odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.
Dana 10. novembra 2021. godine, Apelacioni sud je presudom [Ae. br. 206/2020] odbio, kao neosnovanu, žalbu podnosioca zahteva i potvrdio presudu [IV.EK.C. br. 122/10] Osnovnog suda od 5. oktobra 2020. godine.
Apelacioni sud je svojom presudom potvrdio stav Osnovnog suda, utvrdivši da njegova presuda nije zahvaćena povredama odredaba parničnog postupka i pogrešno i nepotpuno utvrđenim činjeničnim stanjem, a zatim je zaključio da je Osnovni sud pravilno primenio materijalno pravo. Poslednje navedeno, Apelacioni sud je utvrdio ocenivši da su od trenutka izdavanja fakture br. 158 od 31. oktobra 2011. godine pa do trenutka podnošenja tužbenog zahteva podnosioca zahteva Osnovnom sudu, odnosno 6. marta 2019. godine, protekle više od tri godine.
Drugo, povodom navoda podnosioca zahteva da rok zastarelosti počinje da teče od dana pravosnažnosti krivične presude, Apelacioni sud je naglasio da u ovom slučaju podnosilac zahteva nije imao nikakvih prepreka da podnese tužbu u zakonskim rokovima. Sledstveno navedenom, Apelacioni sud je takođe utvrdio: “[neosnovan je navod] koji se odnosi na prekid zastarelosti jer u spisima predmeta nema nijednog dokaza kojim bi se potvrdio prekid zastarelosti”.
Dana 5. januara 2022. godine, podnosilac zahteva je protiv gore navedenih presuda Osnovnog suda i Apelacionog suda, podneo reviziju Vrhovnom sudu zbog povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava na njegovu štetu.
Podnosilac zahteva je revizijom koju je podneo Vrhovnom sudu, u suštini, naveo: “[...] tuženi [Ministarstvo pravde] je isplatu duga uslovio krivičnom odgovornošću, koja je završila nevinošću za zaposlenog tužioca i od trenutka pravosnažnosti krivične presude nisu protekle 3 godine za podnošenje tužbe za isplatu duga. U konkretnom slučaju zastarelost počinje da teče prvog dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, član 342. ZOO-a, a taj dan je počeo kada je Apelacioni sud odlučio krivičnom presudom, odnosno kada je ta presuda o nevinosti dostavljena strankama”.
Dana 15. septembra 2022. godine, Vrhovni sud je presudom [Rev. E. br. 33/2022] odbio, kao neosnovanu, reviziju podnosioca zahteva.
Vrhovni sud je svojom presudom ocenio sledeće: “[...] presude nižestepenih sudova su donete uz pravilnu primenu odredbi parničnog postupka i materijalnog prava, sadrže dovoljno razloga za relevantne činjenice koje prihvata i ovaj sud. Pobijana presuda ne sadrži bitne povrede odredaba parničnog postupka koje ovaj sud ceni po službenoj dužnosti”.
Prema Vrhovnom sudu: “[...] presude nižestepenih sudova sadrže potpune i dovoljne razloge za sve relevantne činjenice koje su važne za pravilno presuđivanje ove pravne stvari, a isti sudovi su pravilno primenili i materijalno pravo i relevantne odredbe Zakona o obligacionim odnosima”.
Vrhovni sud je dalje naveo: “[...] ZOO-om je utvrđen trenutak od koga počinje da teče rok zastarelosti, kao suštinski element, u vezi sa zastarelošću. Ovakav rok zastarelosti je zakonski rok imperativnog karaktera, koji parnične stranke ne mogu menjati, produžavati ili skraćivati. Prema ZOO-a, prvi dan, nakon dana kada je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, smatra se početkom tečenja roka zastarelosti. Po oceni ovog suda proizilazi da je u konkretnom slučaju tužbeni zahtev tužioca protiv tuženog, na osnovu člana 374.1 ZOO-a, zastareo”.
Na kraju, Vrhovni sud je zaključio: “Ovaj sud, takođe, prihvata i obrazloženje drugostepenog suda koje se odnosi na navod tužioca u vezi sa rokom zastarelosti i njegovim računanjem od pravosnažnosti krivične presude, zbog činjenice da je u konkretnom slučaju, kako proizilazi iz spisa predmeta, krivični postupak vođen protiv [...], dok sam [podnosilac zahteva], kao pravno lice, nije imao nikakve prepreke da podnese tužbu u zakonskim rokovima, pa je stoga i ovaj navod iz revizije neosnovan”.
Navodi podnosioca zahteva
Podnosilac zahteva navodi da su mu osporenom presudom Vrhovnog suda povređena prava zagarantovana članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a.
Podnosilac zahteva u suštini navodi da je došlo do pogrešne primene odredaba Zakona o obligacionim odnosima. S tim u vezi, podnosilac zahteva precizira sledeće: “[...] do navodne povrede je došlo jer prema članu 365. ZOO-a, zastarevanje ne teče za sve vreme za koje poveriocu nije bilo moguće zbog nesavladivnih prepreka da sudskim putem zahteva ispunjenje obaveze”. Po njegovim navodima, rok je počeo da teče po okončanju krivičnog postupka, u kom sudskom postupku je njegov zaposleni oslobođen optužbe.
U nastavku, podnosilac zahteva navodi: “[...] povodom navoda o prekidu postupka zastarelosti, iako ih je tužilac izneo u žalbi i vanrednim pravnim sredstvima, sudovi nisu dali odgovarajuća objašnjenja i razloge za odbijanje istih navoda, već su samo utvrdili da je potraživanje zastarelo”.
Na kraju, podnosilac zahteva predlaže Sudu da proglasi njegov zahtev prihvatljivim i utvrdi da je osporena presuda Vrhovnog suda doneta uz povedu člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a i da proglasi istu ništavom.
Relevantne ustavne i zakonske odredbe
USTAV REPUBLIKE KOSOVO
Član 31
[Pravo na pravično i nepristrasno suđenje]
“1. Svakom se garantuje jednaka zaštita prava pred sudom, ostalim državnim organima i nosiocima javnih.
2. Svako ima pravo na javno, nepristrasno i pravično razmatranje odluka o pravima i obavezama ili za bilo koje krivično gonjenje koje je pokrenuto protiv njega/nje, u razumnom roku, od strane nezavisnog i nepristrasnog, zakonom ustanovljenog, suda.
3. Suđenje je javno, osim u slučajevima kada sud, iz posebnih razloga, smatra da je isključivanje štampe ili javnosti, u korist pravde, ako bi njihovo prisustvo moglo naškoditi javnom redu ili nacionalnoj sigurnosti, interesima maloletnika, ili zaštiti privatnog života stranaka u postupku, na zakonom propisan način.
4. Svako ko je optužen za krivično delo ima pravo da ispituje prisutne svedoke i da zahteva obavezno pojavljivanje svedoka, veštaka i ostalih lica, koja mogu razjasniti činjenice.
5. Svako ko je optužen za krivično deo će se smatrati nevinim, sve dok se ne dokaže njegova/njena krivica, u saglasnosti sa zakonom.
[...]”
EVROPSKA KONVENCIJA O LJUDSKIM PRAVIMA
Član 6
(Pravo na pravično suđenje)
“1. Svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona. Presuda se izriče javno, ali se štampa i javnost mogu isključiti s celog ili s dela suđenja u interesu morala, javnog reda ili nacionalne bezbednosti u demokratskom društvu, kada to zahtevaju interesi maloletnika ili zaštita privatnog života stranaka, ili u meri koja je, po mišljenju suda, nužno potrebna u posebnim okolnostima kada bi javnost mogla da naškodi interesima pravde.
2. Svako ko je optužen za krivično delo smatraće se nevinim sve dok se ne dokaže njegova krivica na osnovu zakona”.
ZAKON O OBLIGACIONIM ODNOSIMA
[objavljen u Službenom listu bivše Jugoslavije od 30. marta 1978. godine]
ODELJAK 4
ZASTARELOST
Odsek 1
OPŠTE ODREDBE
Opšte pravilo
Član 360
Zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze.
Zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze.
Sud se ne može obazirati na zastarelost ako se dužnik nije na nju pozvao.
Kad zastarelost počinje teći
Član 361
Zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano.
Ako se obaveza sastoji u tome da se nešto ne učini, da se propusti ili trpi, zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je dužnik postupio protivno obavezi.
Dejstvo ispunjenja zastarele obaveze
Član 367
Ako dužnik ispuni zastarelu obavezu, nema pravo zahtevati da mu se vrati ono što je dao, čak i ako nije znao da je obaveza zastarela.
Međusobna potraživanja iz ugovora o prometu robe i usluga
Član 374
Međusobna potraživanja pravnih lica iz ugovora o prometu robe i usluga kao i potraživanja naknade za izdatke učinjene u vezi s tim ugovorima, zastarevaju za tri godine.
Zastarevanje teče odvojeno za svaku isporuku robe, izvršeni rad ili uslugu.
Ocena prihvatljivosti zahteva
Sud mora prvo da razmotri da li je podnosilac zahteva ispunio uslove prihvatljivosti koji su utvrđeni Ustavom i dalje precizirani Zakonom i Poslovnikom.
U tom smislu, Sud se poziva na stav 4. člana 21. [Opšta načela] i stavove 1. i 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, kojima je utvrđeno:
Član 21.
“[…]
Ustavom utvrđena prava i osnovne slobode važe i za pravna lica, onoliko koliko su izvodljiva”.
Član 113.
“1. Ustavni sud odlučuje samo u slučajevima koje su ovlašćene strane podnele sudu na zakonit način.
[...]
7. Pojedinci mogu da pokrenu postupak ako su njihova prava i slobode koje im garantuje ovaj Ustav prekršena od strane javnih organa, ali samo kada su iscrpeli sva ostala pravna sredstva, regulisanim zakonom”.
Sud se takođe poziva i na član 47. [Individualni zahtevi], član 48. [Tačnost podneska] i član 49. [Rokovi] Zakona, kojima je propisano:
Član 47.
[Individualni zahtevi]
Svaka osoba ima pravo da od Ustavnog suda zatraži pravnu zaštitu ukoliko smatra da njena Ustavom zagarantovana prava i slobode krši neki javni organ.
Osoba može da podnese pomenuti podnesak samo nakon što su iscrpljena sva ostala zakonom određena pravna sredstva.
Član 48.
[Tačnost podneska]
“Podnosilac podneska je dužan da jasno naglasi to koja prava i slobode su mu povređena i koji je konkretan akt javnog organa koji podnosilac želi da ospori”.
Član 49.
[Rokovi]
“Podnesak se podnosi u roku od 4 meseci. Rok počinje od dana kada je podnosilac primio sudsku odluku”.
S tim u vezi, Sud primećuje da podnosilac zahteva ima pravo da podnese ustavnu žalbu, pozivajući se na navodne povrede osnovnih prava i sloboda, koja važe kako za pojedince tako i za pravna lica (vidi, slučajeve Suda br. KI41/09, podnosilac: AAB-RIINVEST University D.O.O., rešenje o neprihvatljivosti od 3. februara 2010. godine, stav 14; i br. KI35/18, podnosilac: Bayerische Versicherungsverbrand, presuda od 11. decembra 2019. godine, stav 40).
Prilikom ocene ispunjenosti gore navedenih uslova prihvatljivosti, Sud primećuje da je podnosilac zahteva precizirao da osporava akt javnog organa, odnosno presudu [Rev. E. br. 33/2022] Vrhovnog suda od 15. septembra 2022. godine, nakon iscrpljenja svih pravnih sredstava utvrđenih zakonom. Podnosilac zahteva je takođe razjasnio prava i slobode za koje tvrdi da su povređena, u skladu sa kriterijumima iz člana 48. Zakona i podneo je svoj zahtev u skladu sa rokom koji je određen u članu 49. Zakona.
Pored toga, Sud razmatra da li je podnosilac zahteva ispunio uslove prihvatljivosti utvrđene u pravilu 34. [Kriterijumi prihvatljivosti] Poslovnika. Konkretno, stavovima 1 (d) i (2) pravila 34. Poslovnika je utvrđeno:
“Sud može smatrati zahtev prihvatljivim:
[...]
(d) Ako zahtev tačcno razjašnjava i adekvatno iznosi činjenice i navode o povredi ustavnih prava ili odredbi.
(2) Sud može smatrati zahtev neprihvatljivim ako je zahtev očigledno neosnovan kada podnosilac/teljka zahteva nije dovoljno dokazao/la i potkrepio/la svoju tvrdnju“.
Na osnovu sudske prakse ESLJP-a, ali i Suda, zahtev se može proglasiti neprihvatljivim kao “očigledno neosnovan” u celini ili samo u odnosu na određeni navod koji zahtev može sadržati. S tim u vezi, tačnije je nazivati ih “očigledno neosnovanim navodima”. Poslednje navedeni se, na osnovu sudske prakse ESLJP-a, mogu svrstati u četiri različite grupe: (i) navodi koji se kvalifikuju kao navodi “četvrtog stepena”; (ii) navodi koje karakteriše “jasno ili očigledno odsustvo povrede”; (iii) “nepotkrepljeni ili neobrazloženi” navodi; i na kraju, (iv) “haotični ili nategnuti” navodi. Ovaj koncept neprihvatljivosti na osnovu zahteva ocenjenog kao “očigledno neosnovan”, i specifičnosti četiri gore navedene kategorije navoda okvalifikovanih kao “očigledno neosnovani”, koje su razvijene sudskom praksom ESLJP-a, Sud je usvojio i u svojoj sudskoj praksi, uključujući, ali ne ograničavajući se na slučajeve KI40/20, podnosilac: Sadik Gashi, rešenje o neprihvatljivosti od 20. januara 2021. godine; KI163/18, podnosilac: Kujtim Lleshi, rešenje o neprihvatljivosti od 24. juna 2020. godine; KI21/21, podnosilac: Asllan Meka, rešenje o neprihvatljivosti od 28. aprila 2021. godine, KI107/21, podnosilac: Ramiz Hoti, rešenje o neprihvatljivosti od 21. oktobra 2021. godine.
U ovom aspektu, Sud, pre svega, podseća da se okolnosti konkretnog slučaja odnose na činjenicu da je podnosilac zahteva, u svojstvu pravnog lica, u januaru 2011. godine, zaključio ugovor sa Ministarstvom pravde o snabdevanju naftnim derivatima. Kao rezultat hapšenja nekoliko službenika tog Ministarstva i jednog od zaposlenih podnosioca zahteva, Ministarstvo pravde je 2011. godine obavestilo podnosioca zahteva o raskidu ugovora. Podnosilac zahteva je kao rezultat oslobađanja od optužbe njegovog zaposlenog na osnovu odluka sudova donetih u krivičnom postupku, tokom 2019. godine, podneo Osnovnom sudu tužbeni zahtev za isplatu određenog iznosa, kao rezultat neplaćanja tri fakture iz 2011. godine. Osnovni sud je odbio, kao neosnovan, tužbeni zahtev podnosioca zahteva, utvrdivši da je zahtev za isplatu ovih faktura zastareo, jer je, na osnovu člana 374. ZOO-a, proteklo više od tri godine. Kao rezultat žalbe podnosioca zahteva izjavljene Apelacionom sudu, taj sud je odbio njegovu žalbu kao neosnovanu i potvrdio stav i utvrđenje koje je dato presudom Osnovnog suda. Nakon toga, podnosilac zahteva je protiv presude Apelacionog suda podneo reviziju Vrhovnom sudu, koji je svojom presudom od 15. septembra 2022. godine, odbio reviziju podnosioca zahteva, kao neosnovanu, utvrdivši da je u smislu primene materijalnog prava, potraživanje podnosioca zahteva za isplatu tri fakture iz 2011. godine, zastarelo.
Podnosilac u svom zahtevu navodi povredu prava na pravično i nepristrasno suđenje, zagarantovano članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a. S tim u vezi, Sud primećuje da se suština navoda podnosioca zahteva odnosi na tumačenje i primenu odredbi ZOO-a u vezi sa zastarevanjem zahteva za plaćanje obaveza koje proizilaze iz ugovornog odnosa između njega i Ministarstva pravde. Sud podseća da podnosilac zahteva precizira da je kao rezultat vođenja krivičnog postupka protiv jednog od njegovih zaposlenih, zastarevanje potraživanja za isplatu trebalo da bude prekinuto do trenutka njegovog oslobađanja od optužbe. Konkretnije, prema njegovim navodima, rok je počeo da teče po okončanju krivičnog postupka, u kom sudskom postupku je njegov zaposleni oslobođen optužbe.
Sud, na osnovu sudske prakse ESLJP-a, ali uzimajući u obzir i njene karakteristike koje su utvrđene u EKLJP, kao i načelo supsidijarnosti i doktrinu četvrtog stepena, dosledno isticao razliku između “ustavnosti” i “zakonitosti” i naglašavao da nije njegov zadatak da se bavi činjeničnim greškama ili pogrešnim tumačenjem i pogrešnom primenom zakona koje je navodno počinio neki redovni sud, osim ukoliko su, i u meri u kojoj su, takvim greškama mogla biti povređena prava i slobode zaštićene Ustavom i/ili EKLJP (vidi, u ovom kontekstu, slučajeve Suda KI179/18, podnosilac: Belgjyzar Latifi, rešenje o neprihvatljivosti od 23. jula 2020. godine, stav 68; KI49/19, podnosilac: Akcionarsko društvo Limak Kosovo International Airport A.D., “Adem Jashari”, rešenje od 31. oktobra 2019. godine, stav 47; KI56/17, podnositeljka: Lumturije Murtezaj, rešenje o neprihvatljivosti od 18. decembra 2017. godine, stav 35; i KI154/17 i KI05/18, podnosilac: Basri Deva, Afërdita Deva i Društvo sa ograničenom odgovornošću “Barbas”, rešenje o neprihvatljivosti od 12. avgusta 2019. godine, stav 60, i od nedavno slučaj KI76/21, podnosilac: Qemajl Babuni, rešenje od 10. novembra 2021. godine, stav 34).
Sud je takođe dosledno ukazivao da nije uloga ovog Suda da preispituje nalaze redovnih sudova koji se odnose na činjenično stanje i primenu materijalnog prava i da on sam ne može da ocenjuje zakon koji je opredelio redovan sud da donese jednu određenu odluku za razliku od drugih koje je mogao da donese. Da nije tako, Sud bi postupao kao sud “četvrtog stepena”, čime bi zanemario granice koje su postavljene za njegovu nadležnost (vidi, u ovom kontekstu, predmet ESLJP-a: García Ruiz protiv Španije, br. 30544/96, presuda od 21. januara 1999. godine, stav 28 i tu korišćene reference; i vidi, takođe, slučajeve Suda KI49/19, citiran iznad, stav 48; i KI154/17 i KI05/18, citiran iznad, stav 61, i od nedavno, slučaj KI76/21, citiran iznad, stav 35).
Sud može vršiti ocenu pravnih tumačenja redovnih sudova u izuzetnim slučajevima i to samo ako su ta tumačenja rezultirala proizvoljnim ili očigledno nerazumnim zaključcima (vidi, slučaj Suda: KI75/17, podnosilac: X, presuda od 30. januara 2018. godine, stav 59).
Povodom gore pomenutog navoda podnosioca zahteva, Sud primećuje da su sve odluke redovnih sudova pružile odgovarajuće obrazloženje o odbijanju njegovog tužbenog zahteva. Osnovni sud i Apelacioni sud su utvrdili sledeće:
da su od trenutka izdavanja faktura iz 2011. godine pa do trenutka podnošenja tužbenog zahteva podnosioca Osnovnom sudu, odnosno 6. marta 2019. godine, protekle više od tri godine. Kao rezultat toga, oba suda su utvrdila da je na osnovu člana 374. ZOO-a, tužbeni zahtev podnosioca zahteva zastareo i da zastarelošću prestaje i pravo zahtevanja izmirenja duga;
da je zahtev podnosioca zahteva za naknadu štete koju je prouzrokovalo Ministarstvo pravde, na osnovu člana 367. ZOO-a, takođe zastareo, zbog toga što na osnovu te odredbe “potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za 3 godine od dana kada je oštećeni saznao za štetu i lice koje je prouzrokovalo štetu”; i
da je navod podnosioca zahteva da rok zastarelosti počinje da teče od dana pravosnažnosti krivične presude neosnovan iz razloga što podnosilac zahteva nije imao nikakvih prepreka da podnese tužbu u zakonskim rokovima i što u spisima predmeta “nema nijednog dokaza kojim bi se potvrdio prekid zastarelosti”.
U nastavku, Sud podseća da je podnosilac zahteva u svojoj reviziji protiv presude Apelacionog suda naveo da je došlo do pogrešne primene materijalnog prava.
U kontekstu poslednje navedenog, Sud se poziva na osporenu presudu Vrhovnog suda, kojom je taj sud, između ostalog, utvrdio sledeće:
da presude nižestepenih sudova nisu zahvaćene povredama odredaba parničnog postupka i pogrešnom primenom materijalnog prava, odnosno relevantnih odredbi ZOO-a;
da presude nižestepenih sudova sadrže dovoljno razloga za relevantne činjenice koje je prihvatio i sam Vrhovni sud; i
da je “[...] ZOO-om utvrđen trenutak od koga počinje da teče rok zastarelosti, kao suštinski element, u vezi sa zastarelošću. Ovakav rok zastarelosti je zakonski rok imperativnog karaktera, koji parnične stranke ne mogu menjati, produžavati ili skraćivati”. Sledstveno navedenom, Vrhovni sud je na osnovu člana 374. ZOO-a utvrdio da je u konkretnom slučaju tužbeni zahtev tužioca protiv Ministarstva pravde zastareo.
Što se pak tiče navoda koji je podnosilac zahteva izneo u svojoj reviziji o tome da rok zastarelosti počinje da teče od trenutka “pravosnažnosti krivične presude”, Vrhovni sud je potvrdio stav Apelacionog suda, navodeći da je, “[...] krivični postupak vođen protiv vlasnika tužioca, dok sam tužilac, kao pravno lice, nije imao nikakvih prepreka da podnese tužbu u zakonskim rokovima, pa je stoga i ovaj navod iz revizije neosnovan”.
Na osnovu obrazloženja koje je Vrhovni sud dao svojom presudom, Sud primećuje da je taj sud došao do ovog zaključka nakon razmatranja utvrđenja datih presudama Osnovnog suda i Apelacionog suda i ispitivanja navoda podnosioca zahteva koji su izneti u njegovoj reviziji pred tim sudom.
U svetlu napred navedenih činjenica, Sud smatra potrebnim da ukaže da je podnosiocu zahteva omogućeno sprovođenje postupka na osnovu načela kontradiktornosti; da je on tokom različitih faza postupka mogao da predoči argumente i dokaze koje je smatrao važnim za svoj slučaj; da su svi argumenti koji su, objektivno gledano, bili relevantni za rešavanje njegovog slučaja, propisno saslušani i razmotreni od strane sudova; da su činjenični i pravni razlozi za osporene odluke detaljno razmotreni; i da su, u skladu sa okolnostima slučaja, postupci, gledano u celini, bili pravični.
Shodno tome, uzimajući za osnovu sve ono što je napred navedeno, Sud smatra da podnosilac zahteva nije dovoljno potkrepio niti argumentovao pred Sudom kako su ova tumačenja relevantnih zakonskih odredbi, koja su obavili Vrhovni sud i redovni sudovi, rezultirala proizvoljnim ili očigledno nerazumnim zaključcima u njegovom slučaju ili kako su postupci pred redovnim sudovima, u celini, mogli biti nepravični ili čak proizvoljni.
U zaključku, Sud primećuje da podnosilac zahteva u svom zahtevu nije uspeo da dokaže i potkrepi svoj navod da su redovni sudovi prilikom tumačenja i primene relevantnih zakonskih odredbi povredili njegova prava zagarantovana članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a.
Shodno tome, Sud zaključuje da navodi podnosioca zahteva o povredi njegovih prava, zagarantovanih članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a, predstavljaju navode koji spadaju u kategoriju navoda “četvrtog stepena” i da su ovi navodi, kao takvi, očigledno neosnovani na ustavnim osnovama, kako je utvrđeno u stavu 2. pravila 34. Poslovnika.
IZ TIH RAZLOGA
Ustavni sud, u skladu sa članom 113. 7 Ustava, članovima 20. i 47. Zakona i pravilom 34 (2) i 48 (1) (b) Poslovnika, 7. novembra 2023. godine, jednoglasno,
ODLUČUJE
DA PROGLASI zahtev neprihvatljivim;
DA DOSTAVI ovu odluku stranama;
DA OBJAVI ovu odluku u Službenom listu, u skladu sa članom 20.4 Zakona;
Ova odluka stupa na snagu odmah.
Sudija izvestilac Predsednica Ustavnog suda
Selvete Gërxhaliu-Krasniqi Gresa Caka-Nimani
“Kastrioti Petrol”
KI – Individualni zahtev
Rešenje o neprohvatljivosti
Zahtev je očigledno neosnovan
Civilni