Rešenje o neprohvatljivosti
Priština, dana 23. februara 2024.godine
Br. Ref.: RK 2356/24
REŠENJE O NEPRIHVATLJIVOSTI
u
slučaju br. KI165/23
Podnosilac
Ibrahim T. Shala
Zahtev za ocenu ustavnosti Presude Vrhovnog suda [ARJ br.14/2023]
od 23. marta 2023. godine
USTAVNI SUD REPUBLIKE KOSOVO
u sastavu:
Gresa Caka-Nimani, predsednica
Bajram Ljatifi, zamenik predsednika
Selvete Gërxhaliu-Krasniqi, sudija
Safet Hoxha, sudija
Radomir Laban, sudija
Remzije Istrefi-Peci, sudija i
Nexhmi Rexhepi, sudija
Enver Peci, sudija
Podnosilac zahteva
Zahtev je podneo Ibrahim Shala, sa mestom stanovanja u Klini – Gornja Koretica (u daljem tekstu: podnosilac zahteva).
Osporena odluka
Podnosilac zahteva osporava ustavnost Presude Vrhovnog suda Republike Kosovo [ARJ. br.14/2023] od 23. marta 2023. godine (u daljem tekstu: Vrhovni Sud).
Podnosilac zahteva je osporenu odluku primio dana 7. aprila 2023. godine.
Predmetna stvar
Predmetna stvar ovog zahteva je ocena ustavnosti osporenog akta, kojim je, po navodima podnosioca zahteva, došlo do povrede njegovih prava koja su zagarantovana članovima 24 [Jednakost pred Zakonom], 31 [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje], 46 [Zaštita imovine] Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav), u vezi sa članovima 6 [Pravo na pravično suđenje], 14 [Zabrana diskriminacije] i članom 1 Protokola broj 1 [Zaštita imovine] Evropske konvencije o Ljudskim pravima (u daljem tekstu: EKLJP).
Pravni osnov
Zahtev je zasnovan na stavovima 1 i 7, člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, na članu 22. (Procesuiranje podnesaka) i članu 47. (Individualni zahtevi) Zakona br. 03/L-121 o Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Zakon) kao i pravilu 25 [Podnošenje podnesaka i odgovora] Poslovnika o radu Ustavnog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Poslovnik o Radu).
Postupak pred Ustavnim Sudom
Dana 3. avgusta 2023. godine, podnosilac zahteva je podneo zahtev pred Ustavnim Sudom Republike Kosovo (u daljem tekstu: Sud).
Dana 16. avgusta 2023. godine, Predsednica Suda je odlukom Br. GJR.KI165/23 imenovala sudiju Radomira Labana, za sudiju izvestioca i odlukom KSH.KI165/23 imenovala je Veće za razmatranje, u sastavu sudija: Gresa Caka Nimani (predsedavajuća), Bajram Ljatifi i Safet Hoxha (članovi).
Dana 31. avgusta 2023. godine, Sud je obavestio podnosioca zahteva o registraciji zahteva. Istog tog dana, jedna kopija zahteva podnosioca zahteva je poslata i Vrhovnom sudu.
Dana 31. avgusta 2023. godine, Sud je obavestio Osnovni sud u Prištini – Odeljenje za Administrativna pitanja (u daljem tekstu: Osnovni Sud) o registraciji zahteva, i zatražio je od istog povratnicu koja dokazuje kada je podnosilac zahteva primio osporenu odluku. Istog tog dana, Osnovni sud je podneo pred Sudom zatraženu povratnicu.
Dana 18. januara 2024. godine, Veće za razmatranje je razmotrilo izveštaj sudije izvestioca i jednoglasno je preporučilo sudu neprihvatljivost zahteva.
Pregled činjenica
Dana 31. jula 2012. godine, podnosilac zahteva je imenovan za sudiju u Opštinskom sudu u Peći – Odeljenje u Klini, putem dekreta predsednika. Dana 24. jula 2015. godine, podnosilac zahteva je ponovo imenovan za sudiju u istom tom sudu.
Dana 20. juna 2017. godine, podnosilac zahteva je podneo zahtev pred Sudskim Savetom Kosova (u daljem tekstu: SSK), za davanje u korišćenje službenog vozila za potrebe putovanja od mesta stanovanja u Glogovcu do njegovog radnog mesta u Klini.
Dana 23. juna 2017. godine, SSK je u Odluci [KGJK. br.162/2017] odbio zahtev podnosioca zahteva za dozvolu za korišćenje službenog vozila za putovanje do njegovog radnog mesta. SSK je obrazložio da na osnovu Administrativnog uputstva, pravo korišćenja službenog vozila imaju samo predsedavajući SSK-a, članovi SSK-a, predsednici sudova kao i šefovi jedinica SSK-a.
Dana 3. jula 2017. godine, podnosilac zahteva je podneo tužbu pred Osnovnim sudom a protiv odluke SSK-a o odbijanju dozvole za korišćenje službenog vozila. On je tvrdio da je odluka SSK-a bila nezakonita i diskriminatorna, zbog toga što je nekim sudijama i tužiocima bilo omogućeno takvo pravo.
Dana 12. jula 2019. godine, SSK je podneo odgovor na tužbu u kojem je obrazložio da postoje neki slučajevi kada je sudijama bilo dozvoljeno da koriste službeno vozilo, ali pod uslovom da je 2 ili vise sudija u tom istom gradu, i nikada se nije dozvolilo da samo jedan sudija ima ovakvo pravo. SSK je obrazložio da je sudija, prilikom potpisivanja ugovora o radu, bio svestan u vezi sa pitanjem putovanja i da je isti prihvatio to.
Dana 15. novembra 2019. godine, Osnovni sud je u Presudi [A. br.1307/17] usvojio kao osnovan tužbeni zahtev podnosioca zahteva i poništio je odluku SSK-a. Osnovni sud je obrazložio sledeće:
„Sud ne smatra takvo obrazloženje osnovanim, jer se na osnovu člana 3. stav 4. Administrativnog uputstva (03/2014) o korišćenju službenih vozila u pravosuđu Kosova, od 21.05.2014. godine, utvrđuje: „U izuzetnim slučajevima, Sudski Savet Kosova, može posebnom odlukom odobriti korišćenje služenih vozila i od strane drugih kategorija sudija ili službenika”. Na osnovu dokaza sprovedenih na glavnoj sednici za razmatranje, a posebno na osnovu odluke br. 01/3, od 13.01.2016.godine, koju je doneo predsedavajući tuženog, primećuje se da je predsedavajući SSK-a, na osnovu člana 3 stav 4 AU 03/2012, dozvolio korišćenje službenog vozila za sudije M.H, M.B, B.B i M.K, koji su putovali na relaciji Đakovica-Prizren i obrnuto.“
„Na osnovu ovakvog činjeničnog stanja i na osnovu navedene odredbe (član 3. stav 4. AU 03/2012), sud ocenjuje da tuženi u predmetu tužioca nije pravilno utvrdio činjenično stanje i da takođe nije pravilno primenio materijalno pravo, dakle, odluku koja je ovako doneta smatra manjkavom, zbog čega se ne može ispitati njena zakonitost.“
Dana 12. decembra 2019. godine, SSK je uložio žalbu protiv odluke Osnovnog suda o poništenju njegove odluke. SSK je obrazložio da Administrativno uputstvo propisuje da se korišćenje službenih vozila dozvoljava “[...] drugim kategorijama sudija [...]”. Ovakvo formulisanje se odnosi na slučajeve kada imamo po nekoliko sudija koji putuju u istom gradu a ne i na individualne slučajeve. Ovo zbog činjenice što SSK ne poseduje dovoljno službenih vozila za sve sudije koji putuju na svoje radno mesto.
Dana 4. marta 2021. godine, Apelacioni sud je usvojio žalbu SSK-a i vratio je pitanje na ponovno suđenje pred Osnovnim sudom. Apelacioni sud je obrazložio sledeće:
„Obrazloženje presude mora biti jasno, razumljivo i potpuno, iz ovog dela je deo presude iz kojeg se mora jasno videti kako su činjenice i dokazi pouzdani za sud u vezi sa predmetom koji je bio predmet postupka. Iz izreke pobijane presude se podrazumeva da je tužbeni zahtev tužioca usvojen i predmet vraćen tuženoj na ponovno odlučivanje, ali uzimajući u obzir činjenicu da je u trenutku kada se ovaj predmet razmatra u sudu, vraćanje na preispitivanje i ponovno odlučivanje, to je samo gubljenje vremena i odugovlačenje postupka, iz razloga što je tužilac sada u penziji, a njegov interes da ostane pri zahtevu nije opravdan i zahtev je sada bez predmeta ispitivanja, te je ova radnja prvostepenog suda ocenjuje kao nepravična“.
Dana 28. oktobra 2021. godine, Osnovni sud je u ponovnom suđenju kroz Presudu [A. br.1307/17] delimično usvojio tužbeni zahtev podnosioca zahteva; poništio je odluku SSK-a kao nezakonitu; obavezao je SSK da nadoknadi podnosiocu zahteva sumu od 4.153.76 (četiri hiljade i sto pedeset i tri evra i sedamdeset i šest centi) evra, na ime troškova putovanja. Osnovni sud je obrazložio sledeće:
„Na osnovu dokaza sprovedenih na glavnoj sednici za razmatranje, a posebno na osnovu odluke br. 01/3, od 13.01.2016.godine, koju je doneo predsedavajući tuženog, primećuje se da je predsedavajući SSK-a, na osnovu člana 3 stav 4 AU 03/2012, dozvolio korišćenje službenog vozila za sudije M.H, M.B, B.B i M.K, koji su putovali na relaciji Đakovica-Prizren i obrnuto.
„Polazeći od ovakvog činjeničnog stanja i na osnovu gore navedene odredbe, sud ocenjuje da tuženi u tužiočevom slučaju nije pravilno utvrdio činjenično stanje, a ni materijalno pravo nije pravilno primenio, pa rešenje koje je na ovaj način doneto smatra nepravičnim i suprotno zakonu, odnosno pobijano rešenje uopšte nije zasnovano na odredbama koje regulišu ovo pitanje i kao takvo sud ga je poništio kao u tački II izreke ove presude.“
„Imajući u obzir da je članom 17 Zakona br. 03/L-202 o Upravnim sporovima propisano da: “U postupku o upravnom sporu može se tražiti i povratak oduzetih stvari i njihova nadoknada štete koja je nanesena tuženom izvršenjem akata koji se osporava”, sud je odlučio kao u tački III izreke ove presude u vezi sa zahtevom za naknadu materijalne štete na ime putnih troškova koje je tužilac pretrpeo kao posledicu osporene odluke.“
Dana 15. decembra 2021. godine, SSK je uložio žalbu protiv presude Osnovnog suda [A. br.1307/17]. SSK je ponovio obrazloženje da je u nekim slučajevima bilo dozvoljeno korišćenje službenog vozila kada je bilo 2 ili vise sudija u istom gradu, ali nikada u individualnom slučaju zbog budžetskim nemogućnosti da se osiguraju vozila za sve sudije. Prema SSK-u, u nadležnosti je samog saveta da odlučuje u vezi sa prijemom sudija, njihovim premeštajem, dozvolom da sudije koriste službena vozila kao i drugo.
Dana 22. decembra 2021. godine, podnosilac zahteva je podneo delimičnu žalbu protiv presude Osnovnog suda [A. br.1307/17]. Podnosilac zahteva je tražio nadoknadu nematerijalne štete u iznosu od 55.000 (pedeset i pet hiljada) evra, a taj zahtev je bio odbijen od strane Osnovnog suda.
Dana 7. novembra 2022. godine, Apelacioni sud je u Presudi [AA. br.1111/2021] odbio žalbe SSK-a i podnosioca zahteva, i potvrdio je Presudu Osnovnog suda [A. br.1307/17]. Apelacioni sud je obrazložio sledeće:
„Žalbeno veće primećuje da rešenjem broj 01/3, od 13.01.2016. godine, donetim od strane predsedavajućeg SSK-a, primećuje da je predsedavajući SSK-a, na osnovu člana 3. stav 4. AA 03/2014. dozvolio korišćenje službenog vozila za sudije, M.H, M.B, B.B i M.K, koji su putovali između Đakovice i Prizrena i obrnuto. Sa druge strane, na istom osnovu ovog uputstva je odbio žalbu podnosioca žalbe, čime je napravio diskriminaciju u odnosu na podnosioca žalbe ovde. U tom smislu, žalbeno veće ocenjuje da je Osnovni sud pravično i potpuno utvrdio činjenično stanje. Takođe, o visini pravosnažno odobrenog tužbenog zahteva odlučeno je na osnovu veštačenja izdatog na predlog tužioca koji je izradio veštak finansijske struke A.B od 02.08.2021. godine. Stoga, žalbeno veće ocenjuje da je zaključak i stav prvostepenog suda pravičan i zakonit, zbog činjenice da je činjenično stanje pravično i potpuno dokazano.“
Dana 21. decembra 2022. godine, SSK je podneo pred Vrhovnim Sudom zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke Apelacionog suda, i zatražio je poništenje presude Osnovnog suda i presude Apelacionog suda. SSK je ponovio iste argumente kao i u ranijim žalbama.
Dana 9. januara 2023. godine, podnosilac zahteva je podneo svoj odgovor pred Vrhovnim sudom, a protiv zahteva SSK-a za vanredno preispitivanje sudske odluke Apelacionog suda.
Dana 23. marta 2023. godine, Vrhovni sud je u Presudi [ARJ. br.14/2023] prihvatio kao osnovan zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke podnet od strane SSK-a i izmenio je Presudu Apelacionog suda [AA. br.1111/2021]. Vrhovni sud je odlučio sledeće: (i) odbio je tužbeni zahtev podnosioca zahteva, (ii) svaka strana u parničnom postupku snosi svoje troškove postupka. Vrhovni sud je obrazložio sledeće:
„Vrhovni sud ne prihvata kao pravičan i zakonit pravni stav nižestepenih sudova iz razloga što nijednom zakonskom odredbom ili materijalnim podzakonskim aktom nije propisano da tuženi SSK ima obavezu da obezbedi prevoz ili da nadoknadi troškove putovanja za sudije koji putuju od svog prebivališta do suda u kome su dodeljeni...“
„[...] dakle, iz ovih činjenica se ne može argumentovati da je tužilac diskriminisan u odnosu na druge sudije time što mu nije dato službeno vozilo SSK-a, kao što to drugostepeni sud obrazlaže da je tužilac diskriminisan u smislu citiranih odredaba u čl. 1. i 3. Zakona o diskriminaciji jer u ovom slučaju nema izuzetka pretočenog u pravilo kako to obrazlaže Apelacioni sud, što nije isti slučaj, kao i dozvola službenog vozila prema navedenoj odluci SSK-a, doneta kao izuzetak u prilog članu 3. stav 4. AU, za četvoro sudija koji su putovali na istoj relaciji, a drugi konkretan slučaj za jednog sudiju kako je to tražio tužitelj, a pre svega kada niti jedna zakonska odredba ili ugovorni akt u slučaju imenovanja sudije ne predviđa bilo kakvu obavezu tuženog da obezbedi prevoz na posao i sa posla, a svaki sudija prilikom dekretiranja bio upoznat sa ovom činjenicom.“
Navodi podnosioca zahteva
Podnosilac zahteva tvrdi da je osporena odluka Vrhovnog suda, povredila njegova prava koja su zagarantovana članovima 24 [Jednakost pred Zakonom], 31 [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje], 46 [Zaštita imovine] Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav), u vezi sa članovima 6 [Pravo na pravično suđenje], 14 [Zabrana diskriminacije] i članom 1 Protokola broj 1 [Zaštita imovine] Evropske konvencije o Ljudskim pravima (u daljem tekstu: EKLJP).
Navodi o povredi člana 24 Ustava u vezi sa članom 14 EKLJP-a.
Podnosilac zahteva tvrdi da je odlukom Vrhovnog suda povređen princip jednakosti pred zakonom i da ga je Sud nejednako tretirao, kršeći tako član 24. Ustava u vezi sa članom 14. EKLJP-a.
Podnosilac zahteva ističe da je on izneo dokaze koji dokazuju da je mnogim sudijama pojedincima bilo dozvoljeno da koriste službeno vozilo za putovanje do radnog mesta, dok je njegov zahtev za dozvolu da koristi službeno vozilo za putovanje od svog prebivališta do radnog mesta bio odbijen. U ovom slučaju, prema njegovim rečima, on je bio drugačije tretiran u odnosu na druge sudije koji su bili na sličnim pozicijama. On tvrdi da su mnoge sudije u raznim opštinama Kosova dobile takvo pravo, dok njegov zahtev nije uzet u obzir i odbijen je od strane SSK-a i od strane Vrhovnog suda.
Navodi o povredi člana 31 Ustava, u vezi sa članom 6.1 EKLJP-a.
(i) navodi o pogrešnoj primeni i tumačenju zakona
Podnosilac zahteva tvrdi da je osporena odluka Vrhovnog suda doneta na proizvoljan način, čime je povređeno materijalno pravo i gde je došlo do pogrešne primena zakona. Podnosilac zahteva navodi da je svestan da se Sud ne bavi greškama u činjenicama i pravu, međutim u ovom konkretnom slučaju osporena odluka je očigledno proizvoljna i nerazumna.
Podnosilac zahteva naglašava da odluka Vrhovnog suda nije zasnovana na zakonu, niti je pravična. Prema njegovim rečima, odlukom Vrhovnog suda povređene su procesne garancije za pravično i nepristrasno suđenje koje su zagarantovane članom 31. Ustava Kosova.
Podnosilac zahteva tvrdi da su i SSK i Vrhovni sud pogrešno primenili odredbe Administrativnog uputstva, član 3.1 i 3.2, i da su ih tumačili na proizvoljan način.
(ii) navodi o neobrazloženosti sudske odluke
Podnosilac zahteva tvrdi da je odluka Vrhovnog suda izgrađena u odsustvu jednog sudskog obrazloženja. On ističe da se Vrhovni sud uopšte nije argumentovao u vezi sa materijalnim dokazima i odlučnim činjenicama slučaja, i nije dao nikakav odgovor u vezi sa proverom činjenica, sprovedenim dokazima, kao ni u vezi sa pitanjem diskriminacije koje je on pokrenuo kao tvrdnju. Prema njegovim rečima, Vrhovni sud se uopšte nije bavio obrazloženjem slučaja, već je samo odbio njegov tužbeni zahtev kao neosnovan. Obrazloženje Vrhovnog suda je, tvrdi, „bledo, nedovoljno, kontradiktorno i nelogično, ne sadrži utvrđene činjenice, relevantne zakonske odredbe i logičan odnos između njih.”
Navodi o povredi člana 46 Ustava, u vezi sa članom 1 Protokola broj 1 EKLJP-a.
Podnosilac zahteva tvrdi da je imao legitimna očekivanja da će dobiti pravo da koristi službeno vozilo za putovanje do radnog mesta, još od momenta kada je dekretovan za poziciju sudije, jer je isti ispunjavao sve kriterijume koji su propisani zakonom.
Podnosilac zahteva ističe da Administrativno uputstvo dozvoljava korišćenje službenog vozila i za sudije. Prema njegovim rečima, SSK je mnogim sudijama i tužiocima dozvolio da koriste službeno vozilo, dok je njegov zahtev za tako nešto bio odbijen uprkos činjenici da je on ispunjavao sve zakonske kriterijume.
Relevantne Ustavne i zakonske odredbe
Ustav Republike Kosovo
Član 31
[Pravo na Pravično i Nepristrasno Suđenje]
1. Svakom se garantuje jednaka zaštita prava pred sudom, ostalim državnim organima i nosiocima javnih.
2. Svako ima pravo na javno, nepristrasno i pravično razmatranje odluka o pravima i obavezama ili za bilo koje krivično gonjenje koje je pokrenuto protiv njega/nje, u razumnom roku, od strane nezavisnog i nepristrasnog, zakonom ustanovljenog, suda.
3. Suđenje je javno, osim u slučajevima kada sud, iz posebnih razloga, smatra da je isključivanje štampe ili javnosti, u korist pravde, ako bi njihovo prisustvo moglo naškoditi javnom redu ili nacionalnoj sigurnosti, interesima maloletnika, ili zaštiti privatnog života stranaka u postupku, na zakonom propisan način.
4. Svako ko je optužen za krivično delo ima pravo da ispituje prisutne svedoke i da zahteva obavezno pojavljivanje svedoka, veštaka i ostalih lica, koja mogu razjasniti činjenice.
5. Svako ko je optužen za krivično deo će se smatrati nevinim, sve dok se ne dokaže njegova/njena krivica, u saglasnosti sa zakonom.
[…]
Član 24
[Jednakost pred zakonom]
1. Pred zakonom su svi jednaki. Svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije.
[...]
Član 46
[Zaštita imovine]
1. Garantuje se pravo na imovinu
[...]
Evropska Konvencija o Ljudskim pravima
Član 6
(Pravo na pravično suđenje)
Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim, zakonom ustanovljenim sudom. Presuda se izriče javno, ali se novinari i javnost mogu isključiti s čitavog ili jednog dela suđenja u interesu morala, javnog reda ili nacionalne sigurnosti u demokratskom društvu, kada to nalažu interesi maloletnika ili zaštite privatnog života strana u sporu, ili kada to sud smatra izričito neophodnim zato što bi u posebnim okolnostima publicitet mogao naneti štetu interesima pravde.
[...]
Dodatni protokol Evropske Konvencije o Zaštiti ljudskih prava i Osnovnih sloboda
Član 1
Zaštita Imovine
Svako fizičko ili pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima koji su predviđeni zakonom i opštim načelima međunarodnog prava.
[...]
ADMINISTRATIVNO UPUTSTVO (03/2014) O KORIŠĆENJU SLUŽBENIH VOZILA U PRAVOSUĐU KOSOVA
Član 1
Cilj i delokrug
Cilj ovog administrativnog uputstva je da reguliše pravila o korišćenju službenih vozila u Sudskom Savetu Kosova, Sekretarijatu SSK-a i sudovima.
Član 3
Pravo na korišćenje službenog vozila
3.1 Predsedavajući Sudskog Saveta Kosova, članovi Sudskog Saveta, predsednici sudova kao i rukovodioci jedinica SSK-a, shodno poglavlju 7 Uredbe o organizaciji i delatnosti SSK-a, imaju na raspolaganju službeno vozilo 24 sata dnevno, samo za službene potrebe.
[...]
3.4 U izuzetnim slučajevima, Sudski Savet Kosova, može posebnom odlukom odobriti korišćenje služenih vozila i od strane drugih kategorija sudija ili službenika.
Član 4
4.1 Odgovoran za odobrenja i korišćenje službenog vozila za sudove je administrator suda, dok za ogranke je pomoćnik administratora. Administrator, odnosno pomoćnik administratora procenjuje i koordinira raspored korišćenja službenih vozila u službene svrhe, na osnovu podnetog pismenog zahteva, odnosno popunjenog obrasca I.
Ocena prihvatljivosti zahteva
Sud prvo razmatra da li je podnosilac zahteva ispunio uslove o prihvatljivosti koji su utvrđeni Ustavom, propisani Zakonom i dalje predviđeni Poslovnikom o Radu.
U tom smislu, Sud se prvenstveno poziva na stavove 1. i 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, u vezi sa stavom 4 člana 21. [Opšta načela] Ustava, koji propisuju:
Član 113
[Jurisdikcija i ovlašćene strane]
“1. Ustavni sud odlučuje samo u slučajevima koje su ovlašćene strane podnele sudu na zakonit način.
[...]
7. Pojedinci mogu da pokrenu postupak ako su njihova prava i slobode koje im garantuje ovaj Ustav prekršena od strane javnih organa, ali samo kada su iscrpeli sva ostala pravna sredstva, regulisanim zakonom.”
[...]
Član 21
[Opšta načela]
[...]
4. Ustavom utvrđena prava i osnovne slobode važe i za pravna lica, onoliko koliko su izvodljiva.
Sud u nastavku razmatra da li je podnosilac zahteva ispunio uslove prihvatljivosti, koji su dalje precizirani u Zakonu, odnosno u članovima 47, 48 i 49 Zakona, koji propisuju:
Član 47
[Individualni zahtevi]
“1. Svaka osoba ima pravo da od Ustavnog suda zatraži pravnu zaštitu ukoliko smatra da njena Ustavom zagarantovana prava i slobode krši neki javni organ.
2. Osoba može da podnese pomenuti podnesak samo nakon što su iscrpljena sva ostala zakonom određena pravna sredstva.”
Član 48
[Tačnost podneska]
“Podnosilac podneska je dužan da jasno naglasi to koja prava i slobode su mu povređena i koji je konkretan akt javnog organa koji podnosilac želi da ospori.”
Član 49
[Rokovi]
“Podnesak se podnosi u roku od 4 meseci. Rok počinje od dana kada je podnosilac
primio sudsku odluku. U svim ostalim slučajevima, rok počinje na dan javnog
objavljivanja odluke ili akta...”.
U vezi sa ispunjenjem gore navedenih kriterijuma, Sud ocenjuje da je podnosilac zahteva ovlašćena strana, u smislu člana 113.7 Ustava; on osporava ustavnost nekog akta jednog javnog organa, odnosno Presudu Vrhovnog suda [ARJ. br.14/2023] od 23. marta 2023. godine, nakon što je iscrpeo sva pravna sredstva koja su mu bila dostupna, u smislu člana 113.7 Ustava i člana 47.2 Zakona; jasno je objasnio za koja prava zagarantovana Ustavom on smatra da su mu povređena, u skladu sa zahtevima iz člana 48 Zakona; i podneo je zahtev unutar zakonskog roka od 4 (četiri) meseca, kako je to propisano u članu 49 Zakona.
Pored toga, Sud razmatra da li je podnosilac zahteva ispunio uslove prihvatljivosti koji su propisani u pravilu 34 [Kriterijum o prihvatljivosti], odnosno u stavu (2) Pravila 34 Poslovnika o Radu, koje propisuje da:
Pravilo 39
[Kriterijum o prihvatljivosti]
(2) “Sud može smatrati zahtev neprihvatljivim ako je zahtev očigledno neosnovan kada podnosilac/teljka zahteva nije dovoljno dokazao/la i potkrepio/la svoju tvrdnju.”
[...]
Na osnovu sudske prakse ESLJP-a, ali i Suda, zahtev se može proglasiti neprihvatljivim kao “očigledno neosnovan” u celini ili samo u odnosu na određeni navod koji zahtev može sadržati. S tim u vezi, tačnije je nazivati ih “očigledno neosnovanim navodima”. Poslednje navedeni se, na osnovu sudske prakse ESLJP-a, mogu svrstati u četiri različite grupe: (i) navodi koji se kvalifikuju kao navodi “četvrtog stepena”; (ii) navodi koje karakteriše “jasno ili očigledno odsustvo povrede”; (iii) “nepotkrepljeni ili neobrazloženi” navodi, kada su ispunjeni jedan od dva potkriterijuma, i to: a) kada podnosilac zahteva jednostavno navede jednu ili više odredbi Konvencije ili Ustava, ne objašnjavajući pritom na koji su način one prekršene, osim ukoliko je na osnovu činjenica i okolnosti ta povreda sasvim očigledna (vidi, u tom smislu, predmet ESLJP-a Trofimchuk protiv Ukrajine (odluka) br. 4241/03 od 31. maja 2005. godine, vidi, takođe, Baillard protiv Francuske (odluka) br. 6032/04 od 25. septembra 2008. godine); i b) kada podnosilac zahteva propusti ili odbije da predoči materijalne dokaze kojima bi potkrepio svoje navode (to naročito važi za odluke sudova ili drugih domaćih vlasti), osim ukoliko postoje izuzetne okolnosti koje su van njegove kontrole i koje ga sprečavaju da to učini (na primer, ako zatvorske vlasti odbiju da predoče Sudu dokumente iz spisa predmeta zatvorenika o kome je reč ili ako Sud sam ne odluči drugačije (vidi slučaj KI166/20, podnosilac Ministarstvo rada i socijalne zaštite, rešenje o neprihvatljivosti od 5. januara 2021. godine, stav 42), i na kraju, (iv) “konfuzni i nejasni” navodi (vidi predmete ESLJP-a, Kemmachev protiv Francuske, predstavka br. 17621/91, kategorija (i), Juta Mentzen protiv Litvanije, predstavka br. 71074/01, kategorija (ii) i Trofimchuk protiv Ukrajine, predstavka br. 4241/03, kategorija (iii).
Sud podseća da je podnosilac zahteva imenovan za sudiju 2012. godine u Osnovnom sudu, odeljenje u Klini, i da je ponovo imenovan za sudiju 2015. godine ukazima predsednika. Isti je podneo zahtev u SSK-u za dozvolu da koristi službeno vozilo za putovanje do radnog mesta, od njegovog mesta stanovanja u Glogovcu do Kline. SSK je odbio njegov zahtev na osnovu toga što Administrativno uputstvo nije tako nešto predvidelo. Nakon toga je podneo tužbu Osnovnom sudu protiv odluke SSK-a. Osnovni sud, a potom i Apelacioni sud usvojili su tužbeni zahtev podnosioca zahteva, poništili su odluku SSK-a i odlučili da obeštete podnosioca zahteva zbog toga što mu nije dozvoljeno korišćenje službenog vozila od trenutka kada je podneo zahtev SSK-u do momenta kada je penzionisan. Vrhovni sud je, postupajući po zahtevu za vanredno preispitivanje sudske odluke koju je doneo SSK, poništio odluke nižih sudova i potvrdio odluku SSK-a.
Sud ponavlja da podnosilac zahteva tvrdi da su osporenim aktom Vrhovnog suda povređena njegova ustavna prava zagarantovana članovima: 7, 24, 31 i 46 Ustava, u vezi sa članom 14. i članom 1. Protokola broj 1. EKLJP-a. Sud će u nastavku razmotriti sve navode podnosioca zahteva u skladu sa opštim principima sudske prakse ESLJP i Suda i primeniće iste na okolnosti ovog konkretnog slučaja.
Što se tiče navoda o povredi člana 24 Ustava u vezi sa članom 14 EKLJP-a
Sud primećuje da je podnosilac zahteva podneo zahtev u SSK-u da mu se dozvoli da koristi službeno vozilo za putovanje do radnog mesta, on njegovog prebivališta u Glogovcu do Kline gde je radio kao sudija. SSK je odbio njegov zahtev i obrazložio je da u skladu sa administrativnim uputstvom br. 03/2014 koje reguliše pitanje upotrebe službenih vozila u kosovskom pravosuđu, takvo pravo su imali samo predsedavajući SSK-a, članovi SSK-a, predsednici sudova i šefovi jedinica SSK-a.
Nakon toga, podnosilac zahteva je podneo tužbu pred Osnovnim sudom i tvrdio da je SSK u nekim slučajevima dozvolio sudijama da koriste službena vozila za putovanje do radnog mesta, i da je odbijanje njegovog zahteva bilo diskriminatorno. Osnovni sud, a potom i Apelacioni sud su usvojili tužbeni zahtev podnosioca i odlučili su da mu na ime putnih troškova nadoknade iznos od 4.153,76 (četiri hiljade sto pedeset tri i sedamdeset šest) evra od momenta kada je podnosilac je podneo svoj zahtev u SSK i do dana penzionisanja. Vrhovni sud je poništio odluke nižih sudova i odlučio da SSK nije diskriminisao podnosioca zahteva. SSK je dozvolio korišćenje službenog vozila nekim sudijama da putuju do radnog mesta, međutim Vrhovni sud je obrazložio da je bilo nekoliko sudija koji su putovali na isto radno mesto i da su zajedno koristili automobil, i da nije bilo pojedinačnih slučajeva za sudije.
Sud podseća da na osnovu sudske prakse ESLJP-a, kada podnosilac zahteva pokrene navode o diskriminaciji, on treba da potvrdi da je drugačije tretiran od lica ili druge lica u sličnim situacijama kao što je njegova (slučaj ESLJP-a, Molla Sali protiv Grčke, br. 20452/14, Presuda od 19. decembra 2018. godine, stav 131). Sud podseća da ne uvek sve razlike u tretiranju predstavljaju diskriminaciju. Diskriminacija se definiše samo ako različitost u tretmanu ne teži legitimnom i razumnom cilju (slučaj ESLJP-a, D.H i drugi protiv Republike Češke, br. 57325/00, stav 175). Diskriminacija se može pokrenuti samo kada je razlika u tretmanu zasnovana na prepoznatljivoj osobini ili određenom statusu (slučaj Suda KI59/20, rešenje o neprihvatljivosti od 3. februara 2021. godine stav 52; slučaj Suda KI184/21, podnosilac zahteva Sabrije Bytyci, rešenje o neprihvatljivosti od 2. februara 2022. godine, stav 56; slučaj Suda KI215/21, podnosilac zahteva Arbër Shkreli i drugi, rešenje o neprihvatljivosti od 15. februara 2022. godine, stav 87).
Sud ponavlja da kada se pitanje diskriminacije analizira u skladu sa standardima EKLJP-a, ono se ocenjuje na sledeći način: (i) da li je došlo do promene u tretmanu lica u analognim ili relativno sličnim situacijama; (ii) ako jeste, da li je takva promena objektivno opravdana, odnosno da li sledi neki legitiman cilj; i (iii) i sredstva koja se koriste za postizanje legitimnog cilja da li su proporcionalna (slučaj Suda KI45/20 i KI46/20, podnosilac zahteva Tinka Kurti i Drita Millaku, presuda od 26. marta 2021. godine, stavovi 84-85).
Sud ističe da je prvo što se mora oceniti činjenica da li je reč o različitom tretmanu između lica ili grupa lica koja su u sličnom ili relativno sličnom položaju sa podnosiocem zahteva.
Sud primećuje da je podnosilac zahteva pokrenuo pitanje diskriminacije pred svim instancama redovnih sudova. Tvrdio je da je SSK omogućio četvorici sudija da koriste službeno vozilo za putovanje do radnog mesta, dok je njegov zahtev odbijen na diskriminatorski način. Podnosilac zahteva je pokrenuo diskriminaciju u odnosu na grupu sudija, njih četvoro, koju uzima kao referentnu tačku ili uporednu grupu za dokazivanje sličnih stavova među njima i razlike u tretmanu.
Sud ocenjuje da Administrativno uputstvo br. 03/2014 utvrđuje da samo određene kategorije imaju pravo korišćenja službenog vozila: predsedavajući SSK-a, članovi SSK-a, predsednici sudova i šefovi jedinica SSK-a. Nijedna odredba administrativnog uputstva ne propisuje da sudije imaju pravo da koriste službeno vozilo za putovanje do radnog mesta. Tako nešto nije predviđeno ni ugovorom o radu koji je zaključen između sudija i SSK-a.
Sud naglašava da član 3.4 Administrativnog uputstva dozvoljava mogućnost da SSK posebnom odlukom dozvoli upotrebu službenog vozila za druge kategorije sudija i službenika, osim onih koji su gore pomenuti. Dakle, bilo je u nadležnosti SSK-a da odlučuje u vezi sa ovim pitanjem, na osnovu unutrašnjih potreba i organizacionih mogućnosti.
Sud primećuje da SSK nije poricao činjenicu da je posebnom odlukom dozvolio da četvoro sudija zajedno koriste službeno vozilo za putovanje do radnog mesta, iz Đakovice do Prizrena. Međutim, SSK je obrazložio da kada imamo posla sa više sudija koji imaju isto mesto stanovanja i rade na istom mestu, onda može da dozvoli tako nešto. Sa druge strane, SSK je obrazložio da nije postojala tehnička i finansijska mogućnost da se svim sudijama pojedinačno omogući korišćenje službenih vozila. Štaviše, SSK nije imao takvu obavezu.
Sud ocenjuje da je podnosilac zahteva bio sudija i da je radio u Osnovnom sudu, odeljenje u Klini. On je, kao jedini sudija, tražio da koristi službeno vozilo da putuje do radnog mesta. Sud ocenjuje da se ne može smatrati da je podnosilac zahteva bio u sličnom položaju sa grupom sudija na koju se poziva, jer su sudije kojima je dozvoljeno da koriste službeno vozilo imali istu putnu relaciju i oni su bili grupa koja je zajedno koristila vozilo.
Sud zaključuje da su navodi o povredi člana 24 ustava u vezi sa članom 14 Protokola broj 1 EKLJP-a, navodi „sa bitnim ili očiglednim nedostatkom povrede“, stoga se trebaju odbiti kao neosnovani.
Što se tiče navoda o povredi člana 31 Ustava u vezi sa članom 6 EKLJP-a.
(i) što se tiče pogrešnog tumačenja i primene zakona
Podnosilac zahteva tvrdi da je Vrhovni sud na pogrešan i proizvoljan način primenio i protumačio odredbe Administrativnog uputstva u vezi sa korišćenjem službenog vozila za putovanje do radnog mesta, kada je poništio odluke nižestepenih sudova koji su doneli odluke u njegovu korist. Prema njegovim navodima, osporena odluka je nepravična i nezakonita, i samim tim je u suprotnosti sa njegovim ustavnim pravom na pravičan sudski postupak, zagarantovan članom 31 Ustava u vezi sa članom 6 EKLJP-a.
Sud ponavlja da nije njegova dužnost da se bavi greškama u činjenicama i pravu koje su načinili redovni sudovi. U nadležnosti redovnih sudova je da primenjuju i tumače materijalno pravo. Sud može da interveniše samo u slučajevima kada su odluke redovnih sudova donete na „proizvoljan“ način ili su „očigledno nerazumne“, čime se krše ustavna prava podnosilaca zahteva (slučajevi suda, KI70/11, podnosilac zahteva Faik Hima, Magbule Hima i Besart Hima, rešenje o neprihvatljivosti od 12. decembra 2011. godine, stavovi 29-30; KI06/17, podnosilac zahteva L.G. i petoro drugih, rešenje o neprihvatljivosti od 23. oktobra 2017. godine, stav 37; KI122/16, podnosilac zahteva Riza Dembogaj, presuda od 30. maja 2018. godine, stav 57; KI154/17 i KI05/18, podnosilac zahteva Basri Deva, Afërdita Deva i Društvo sa Ograničenom odgovornošću „BARBAS“, rešenje o neprihvatljivosti od 22. jula 2019. godine, stavovi 60-65; KI70/20, podnosilac zahteva Rasim Shabani i drugi, rešenje o neprihvatljivosti od 7. oktobra 2021. godine, stavovi 69-74).
Sud primećuje da je podnosilac zahteva radio kao sudija u Osnovnom sudu, odeljenje u Klini, od 2012. godine kada je prvi put imenovan za sudiju do penzionisanja. Tek 2017. godine podneo je zahtev SSK-u, preko kojeg je tražio da mu se dozvoli da službenim vozilom putuje od svog prebivališta u Glogovcu do radnog mesta u Klini.
Sud primećuje da je SSK odbio zahtev podnosioca zahteva na osnovu toga što prema Administrativnom uputstvu br. 03/2014, samo predsedavajući SSK-a, članovi SSK-a, predsednici sudova i šefovi jedinica SSK-a imaju pravo da koriste službeno vozilo. Podnosilac zahteva je podneo tužbu pred Osnovnim sudom i zatražio je poništenje odluke SSK-a.
Prvo, Osnovni sud je usvojio tužbeni zahtev podnosioca zahteva i poništio je odluku SSK-a, na osnovu toga što je SSK pogrešno primenio materijalno pravo. Nakon toga, Apelacioni sud je ukinuo presudu Osnovnog suda i predmet je vratio na ponovno suđenje, sa obrazloženjem da je podnosilac zahteva već penzionisan i da njegov zahtev nema predmet razmatranja. U ponovnom suđenju, Osnovni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev podnosioca zahteva i obavezao je SSK da mu nadoknadi iznos od 4.153,76 (četiri hiljade sto pedeset tri i sedamdeset šest) evra, na ime putnih troškova, počev od dana podnošenje njegovog zahteva pa sve do momenta penzionisanja. Čak je i Apelacioni sud potvrdio presudu Osnovnog suda, i odbio je žalbu SSK-a. Ovaj poslednji je podneo zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke pred Vrhovnim sudom, koji je i poništio odluke nižestepenih sudova i odlučio da je odluka SSK-a pravična i zakonita.
Sud primećuje da je Administrativno uputstvo br. 03/2014 regulisalo pitanje korišćenja službenih vozila u kosovskom pravosuđu. Članom 3.1 ovog uputstva utvrđeno je da predsedavajući SSK-a, članovi SSK-a, predsednici sudova kao i šefovi jedinica SSK-a imaju na korišćenje službeno vozilo za službene svrhe.
Sud ocenjuje da je Administrativno uputstvo na taksativan način odredilo grupu kategorija za koje je korišćenje službenog vozila dozvoljeno samo u službene svrhe, uključujući tu i odlazak na radno mesto. Ni u jednoj od odredbi ovog uputstva nije bila obaveza SSK-a da omogući sudijama da putuju na radno mesto službenim vozilima. Takva obaveza nije predviđena ni ugovorom o radu prilikom dekretiranja sudija u pravosudnom sistemu.
Sa druge strane, član 3.4 ovog Administrativnog uputstva predviđa da SSK može posebnom odlukom da dozvoli upotrebu službenih vozila i drugim kategorijama sudija ili službenika. Na osnovu formulacije rečenice korišćene u administrativnom uputstvu, „ U izuzetnim slučajevima, Sudski Savet Kosova, može posebnom odlukom odobriti korišćenje služenih vozila i od strane drugih kategorija sudija ili službenika “, Sud ocenjuje da je SSK uživao diskreciono pravo da odlučuje i o posebnim slučajevima kada se dozvoljava korišćenje službenog vozila za druge kategorije, osim gore navedenih, kada je smatrao da je to potrebno. Tako nešto nije predstavljalo obavezu, već je zahtevalo razumnu procenu SSK-a da bi se zadovoljile unutrašnje organizacione potrebe. Pored toga, formulacija rečenice „ drugih kategorija sudija ili službenika “ ne odnosi se na pojedinačne sudije već na opštiji status, kao što je slučaj sa članovima SSK-a, predsednicima sudova ili šefovima jedinica. Sud ocenjuje da podnosilac zahteva nije pripadao nijednoj kategoriji sudija, već je obavljao dužnost sudije u Osnovnom sudu, odeljenje u Klini.
Sud naglašava da je SSK nadležni organ da odlučuje o unutrašnjoj organizaciji i funkcionisanju pravosudnog sistema. Nije dužnost Suda da se meša u unutrašnje stvari i način na koji SSK, kao nezavisna ustavna institucija, reguliše i donosi odluke u vezi sa korišćenjem službenih vozila i drugih odluka ove prirode.
Sud ocenjuje da je odluka SSK-a da odbije zahtev podnosioca zahteva i odluka Vrhovnog suda kojom su izmenjene odluke nižih sudova bile razumne i zasnovane na posebnim odredbama Administrativnog uputstva i ni na koji način se ne mogu smatrati proizvoljnim ili očigledno nerazumnim.
Sud zaključuje da su navodi o povredi člana 31 Ustava u vezi sa članom 6 EKLJP-a, što se tiče pogrešnog tumačenja i primene zakona, navodi „sa bitnim ili očiglednim nedostatkom povrede“, stoga se trebaju odbiti kao neosnovani.
(ii) u vezi sa neobrazloženjem sudske odluke
Sud primećuje da podnosilac zahteva navodi da osporena odluka Vrhovnog suda ne sadrži dovoljno obrazloženja zašto su poništene presude nižestepenih sudova koji su odlučili u njegovu korist. Prema navodima podnosioca zahteva, obrazloženje je nejasno i nisu uzeti u obzir materijalni dokazi kao i zakonske odredbe.
Sud podseća da su sudovi obavezni da predstave dovoljno obrazloženja o njihovim odlukama. Jedna obrazložena odluka pokazuje da je slučaj podnosilaca zaista razmotren (slučaj ESLJP-a, H. Protiv Belgije, br. 8950/80, presuda od 30. novembra 1987. godine, stav 53). Iako sudovi imaju određenu slobodu ocenjivanja u pogledu izbora argumenata i odluke o prihvatljivosti dokaza, oni su takođe dužni da svoje postupke i odluke obrazlože (slučaj ESLJP-a, Suomine protiv Finske, br. 37801/97, presuda od 24. jula 2003. godine, stav 36; Carmel Saliba protiv Malte, br. 24221/13, presuda od 24. aprila 2017. godine, stav 73).
Sud ponavlja da redovni sudovi imaju obavezu da ispitaju glavne argumente stranaka i da sa posebnom pažnjom tretiraju zahteve u vezi sa pravima i slobodama koje su zagarantovane Ustavom i EKLJP-om ( slučajevi ESLJP-a, Buzescu protiv Rumunije, br. 61302/00, presuda od 24. avgusta 2015. godine, stav 67; Wagner i JMWL protiv Luksemburga, br. 76240/02, presuda od 28. juna 2007. godine, stav 96; slučaj Suda, KI82/22, podnosilac zahteva Valon Loxhaj, presuda od 7. juna 2023. godine, stavovi 65-76).
Sud primećuje da je SSK odbio zahtev podnosioca zahteva za dozvolu da koristi službeno vozilo za putovanje do radnog mesta. On je obrazložio da u skladu sa administrativnim uputstvom koje reguliše ovo pitanje, a i u skladu sa ugovorom o radu sudije, SSK nije imao zakonsku obavezu da obezbedi prevoz sudijama. Takvo obrazloženje je prihvatio i Vrhovni sud, prema kojem nijedna zakonska odredba ne predviđa obavezu SSK-a da obezbedi prevoz ili putne troškove sudija.
Sud ocenjuje da je glavno pitanje u ovom slučaju bilo tumačenje odredbi Administrativnog uputstva koje je regulisalo pitanje korišćenja vozila za službena putovanja samo u službene svrhe u okviru pravosuđa. Sud ocenjuje da je, kao što je gore navedeno, administrativnim uputstvom definisana samo jedna određena grupa koja je imala pravo da koristi službeno vozilo. Ni u jednoj odredbi se ne pominje da je SSK obavezan da sudijama obezbedi prevoz službenim vozilima. Pored toga, u ugovorima o radu sudija nakon njihovog imenovanja, takva obaveza nije predviđena za SSK. U tom smislu, Sud ocenjuje da su i odluka SSK-a i osporena odluka Vrhovnog suda dale jasno i logično obrazloženje u vezi sa odbijanjem zahteva podnosioca zahteva u ovoj stvari. Sud smatra da je takvo obrazloženje bilo dovoljno da stranci da odgovor na njene tvrdnje i zahteve i da je ubedi da je slučaj vođen meritorno.
Sud primećuje da je podnosilac zahteva pokrenuo i pitanje diskriminacije pred redovnim sudovima. On je tvrdio da je SSK u nekim slučajevima dozvolio upotrebu službenih vozila nekim sudijama i drugim tužiocima, dok je njegov zahtev odbijen bez osnova i na diskriminatorski način.
Sud primećuje da su i SSK i Vrhovni sud dali svoje razloge u vezi sa ovom tvrdnjom. SSK je obrazložio da u nekim posebnim slučajevima, kada postoji više sudija iz istog mesta boravka koji putuju na isto mesto rada, donosi posebnu odluku za tako nešto. U slučaju podnosioca zahteva, on je bio jedini sudija i SSK je obrazložio da nije bilo moguće obezbediti prevoz za sve sudije, jer je tako nešto finansijski nemoguće ali i zbog ograničenih sredstava. Čak je i Vrhovni sud prihvatio ovo obrazloženje i došao do zaključka da se ne bavimo diskriminacijom, već jednostavno ekonomskom nemogućnošću SSK-a da obezbedi prevoz svim sudijama, a da je u nekim slučajevima kada je SSK obezbedio sudijama ovo pravo, je to zato što je nekoliko sudija putovalo na istoj relaciji a ne i individualnim sudijama.
Sud ocenjuje da je, kao što se navodi u tvrdnji za pogrešno tumačenje zakona, administrativnim uputstvom dozvoljeno da SSK posebnim aktom omogući korišćenje službenog vozila za druge kategorije sudija i službenika. Sud ocenjuje da je ovakva odredba dala diskreciono pravo SSK-u da odlučuje u posebnim slučajevima, prema unutrašnjim organizacionim potrebama i kada smatra za shodno, u skladu sa tehničkim i finansijskim mogućnostima. SSK je prihvatio činjenicu da je u nekim slučajevima dozvolio korišćenje službenog vozila nekim sudijama, ali samo kada je više sudija putovalo na isto mesto, a ne u pojedinačnim slučajevima. SSK je takođe obrazložio da je tehnički i finansijski nemoguće obezbediti takvo pravo svim sudijama.
Sud ocenjuje da je takvo obrazloženje logično i u skladu sa odredbama administrativnog uputstva. SSK i Vrhovni sud su obrazložili tvrdnju koju je podnosilac zahteva pokrenuo o tome zašto su u nekim slučajevima dozvolili takvo pravo dok su odbili njegov zahtev. Sud ocenjuje da je navod u vezi sa diskriminacijom dobio dovoljan odgovor i obrazloženje, pa se ne može smatrati da je obrazloženje bilo nejasno i u suprotnosti sa obavezom da se sudska odluka obrazloži.
Sud zaključuje da su navodi o povredi člana 31 Ustava u vezi sa članom 6 EKLJP-a, što se tiče neobrazloženosti sudske odluke, navodi „sa bitnim ili očiglednim nedostatkom povrede“, stoga se trebaju odbiti kao neosnovani.
Što se tiče navoda o povredi člana 46 Ustava u vezi sa članom 1 Protokola broj 1 EKLJP-a.
Sud podseća da podnosilac zahteva tvrdi da je imao legitimna očekivanja da će imati koristi od toga da mu se dozvoli da koristi službeno vozilo od svog mesta boravka do radnog mesta. To je zato što je, prema njegovim rečima, administrativno uputstvo predviđalo takvo pravo i zato što je on ispunio sve zakonske uslove.
Sud ponovo naglašava da se imovinsko pravo odnosi samo na postojeću imovinu podnosilaca zahteva i ne garantuje dobijanje imovine (slučaj ESLJP-a, Marckx protiv Belgije, br. 6833/74, presuda od 13. juna 1979. godine, stav 50). Ponekad, „legitimno očekivanje“ može predstavljati imovinu i može da uživa zaštitu Ustava i EKLJP-a (slučaj ESLJP-a, Pressos Compania Naviera S.A i drugi protiv Belgije, br. 17849/91, presuda od 20. novembra 1995. godine, stav 31). Da bi se smatrao „legitimnim očekivanjima“, podnosilac zahteva mora imati osnovu u nekom zakonu ili zakonskom aktu, a ne samo običnu nadu. Ne može biti „legitimnih očekivanja“ kada se radi o pitanjima tumačenja zakona, a zahtev podnosioca zahteva je odbijen od strane državnih organa (Slučaj ESLJP-a, Kopecky protiv Slovačke, br. 44912/98, presuda od 28. septembra 2004. godine, stavovi 49-50; slučaj Suda KI202/19, podnosilac zahteva Demir Krasniqi, rešenje o neprihvatljivosti od 11. novembra 2020. godine, stavovi 49-50, KI189/19, podnosilac zahteva Alban Miftaraj, rešenje o neprihvatljivosti od 10. novembra 2020. godine, stav 85).
Sud naglašava da podnosilac zahteva ne osporava povredu prava na imovinsku u odnosu na bilo koju od njegovih postojećih imovina. Njegova tvrdnja se tiče samo „legitimnih očekivanja“ za dobijanje imovine.
Sud ocenjuje da je Administrativno uputstvo definisalo samo uzak krug kategorija koje su imale pravo da koriste službeno vozilo. Ni administrativno uputstvo, ni ugovor o radu podnosioca zahteva ne obavezuju SSK da nadoknadi putne troškove podnosioca zahteva ili da dozvoli korišćenje službenog automobila za potrebe putovanja.
Sud ocenjuje da je Administrativno uputstvo dalo diskreciono pravo SSK-u da posebnom odlukom odluči u vezi sa dozvolom za upotrebu službenog vozila za druge kategorije sudija i službenika. Međutim, bilo je u njihovoj punoj nadležnosti da odlučuju u vezi sa ovim pitanjem, a u skladu sa unutrašnjim organizacionim i finansijskim potrebama i mogućnostima.
Sud ocenjuje da zahtevi podnosioca zahteva nisu zasnovani ni na jednom zakonu ili nekom drugom pravnom aktu, te se stoga ne može smatrati da je podnosilac zahteva imao „legitimna očekivanja“ za dobijanje imovine.
Sud ocenjuje da je podnosilac zahteva imao samo nade, da će SSK moći da odobri njegov zahtev.
Sud zaključuje da su navodi o povredi člana 46 Ustava u vezi sa članom 1 Protokola broj 1 EKLJP-a, navodi „sa bitnim ili očiglednim nedostatkom povrede“, stoga se trebaju odbiti kao neosnovani.
Zaključak
U zaključku, imajući u obzir sve navedene detalje i nalaze, Sud zaključuje da: (I) navodi u vezi sa povredama člana 24 Ustava, u vezi sa članom 14 EKLJP-a, pripadaju drugoj (ii) kategoriji, , navodi „sa bitnim ili očiglednim nedostatkom povrede“, i stoga se kao takvi, po ustavnim osnovama trebaju proglasiti očigledno neosnovanim; (II) navodi u vezi sa povredom člana 31 Ustava u vezi sa članom EKLJP-a, pripadaju drugoj (ii) kategoriji, , navodi „sa bitnim ili očiglednim nedostatkom povrede“, , i stoga se kao takvi, po ustavnim osnovama trebaju proglasiti očigledno neosnovanim; (III) navodi o povredi člana 46 Ustava u vezi sa članom 1 Protokola broj 1 EKLJP-a, pripadaju trećoj (iii) kategoriji, potkategoriji (a) „nepotkrepljenih ili neobrazloženih“ navoda, i stoga se kao takvi, po ustavnim osnovama trebaju proglasiti očigledno neosnovanim.
IZ TIH RAZLOGA
Ustavni sud Republike Kosovo, u skladu sa članom 113.1 i 113.7 Ustava, članom 20 i 47 Zakona i u skladu sa pravilima 34 (2) i 48 (1) (b) Poslovnika o Radu, dana 18. januara 2024. godine, jednoglasno
ODLUČUJE
DA PROGLASI zahtev neprihvatljivim;
DA DOSTAVI ovo rešenje stranama i u skladu sa članom 20.4 Zakona objavi isto u Službenom listu;
Ovo rešenje stupa na snagu danom objavljivanja u Službenom listu Republike Kosovo, u skladu sa stavom 5. člana 20. Zakona
Sudija izvestilac Predsednica Ustavnog suda
Radomir Laban Gresa Caka-Nimani
Ibrahim T. Shala
KI – Individualni zahtev
Rešenje o neprohvatljivosti
Zahtev je očigledno neosnovan
Civilni