Rešenje o neprohvatljivosti
Priština, dana 15. februara 2024.godine
Br. Ref.: RK 2333/24
REŠENJE O NEPRIHVATLJIVOSTI
u
slučaju br. KI208/23
Podnosilac
Telekom Kosova A.D.
Ocena ustavnosti presude Rev. br. 253/2022 Vrhovnog suda Kosova
od 28. aprila 2023. godine
USTAVNI SUD REPUBLIKE KOSOVO
u sastavu:
Gresa Caka-Nimani, predsednica
Bajram Ljatifi, zamenik predsednika
Selvete Gërxhaliu-Krasniqi, sudija
Safet Hoxha, sudija
Radomir Laban, sudija
Remzije Istrefi-Peci, sudija
Nexhmi Rexhepi, sudija i
Enver Peci, sudija
Podnosilac zahteva
Zahtev je podnet od Telekoma Kosova A.D .(u daljem tekstu: podnosilac zahteva) zastupljen od strane Lulzima Sokolija, zamenik direktora za poslove korporacije.
Osporena odluka
Podnosilac zahteva osporava presudu [Rev.br. 253/2022] Vrhovnog suda Kosova (u daljem tekstu: Vrhovni sud), od 28. aprila 2023. godine, u vezi sa presudom [Ac.br. 4782/2014] Apelacionog suda Kosova (u daljem tekstu: Apelacioni sud) od 12. januara 2017. godine i presudu [C.br 1213/12] Osnovnog suda u Prištini, opšte odeljenje (u daljem tekstu: Osnovni sud) od 18. avgusta 2014. godine.
Predmetna stvar
Predmetna stvar zahteva je ocena ustavnosti osporene presude, kojom su podnosiocu zahteva navodno povređena osnovna prava zagarantovana članovima 24. [Jednakost pred zakonom] i 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav) i vezi sa članom 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima (u daljem tekstu: EKLJP) i članovima 32. [Pravo na pravno sredstvo] i 54. [Sudska zaštita prava] Ustava.
Pravni osnov
Zahtev se zasniva na stav 4. člana 21. [Opšta načela] i na stavovima 1. i 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, članovima 20. [Odluke] i 22. [Procesuiranje podnesaka] Zakona br. 03/L-121 o Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Zakon) i pravilu 25. [Podnošenje podnesaka i odgovora] Poslovnika o radu br. 01/2023 Ustavnog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Poslovnik o radu).
Postupak pred Ustavnim sudom
Dana 27. septembra 2023. godine, podnosilac zahteva je predao zahtev Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Sud).
Dana 5. oktobra 2023. godine, predsednica Suda je odlukom [br. GJR. KSH_KI208/23] imenovala Radomira Labana za sudiju izvestioca i Veće za razmatranje, u sastavu sudija: Gresa Caka-Nimani (predsedavajuća), Bajram Ljatifi i Safet Hoxha (članovi).
Dana 12. oktobra 2023. godine, Sud je obavestio podnosioca zahteva o registraciji zahteva.
Istog dana, Sud je poslao kopiju zahteva Vrhovnom sudu i Osnovnom sudu o registraciji zahteva i zatražio je od poslednje da Sudu dostavi povratnicu sa informacijama kojom se dokazuje kada je podnosilac zahteva primio osporenu odluku.
Dana 31. januara 2024. godine, Veće za razmatranje je razmotrilo izveštaj sudije izvestioca i jednoglasno je preporučilo Sudu neprihvatljivost zahteva.
Pregled činjenica
Dana 20. oktobra 2011. godine, podnosilac zahteva je zaključio ugovor [br.01-2880-280/2011] o osnivanju radnog odnosa na neodređeno vreme za svog zaposlenog I.A. (u daljem tekstu: zaposleni), gde mu je platu odredio u vrednosti koeficijenta 12. (dvanaest).
Iz spisa predmeta proizilazi da je podnosilac 7. marta 2012. godine odlukom [01-040-101] smanjio platu svog zaposlenog na vrednost koeficijenta 11 (jedanaest) kao rezultat prihvatanja dopisa od 06. decembra 2011. godine Ministarstva nadležnog za ekonomski razvoj upućenog njenom bordu direktora prema kojem je preporučeno da nivo 2 (dva) opštih rashoda za osoblje u odnosu na opšta primanja podnosioca zahteva za 2012. godinu ne bi trebalo da bude više od 20% (dvadeset procenata).
Dana 16. maja 2012. godine zaposleni je tužio podnosioca zahteva, koji je bio u svojstvu njegovog poslodavca, za naknadu razlike plate po ugovoru [br.01-2880-280/2011] od 20. oktobra 2011. godine, gde mu je plata određena u vrednosti koeficijenta 12 (dvanaest), pošto zaposleni od komisije za žalbe podnosioca zahteva nije dobio odgovor na žalbu u roku iz stava 2. i 3. člana 78. Zakona br. 03/L-212 o radu (u daljem tekstu: Zakon o radu). Isti je u tužbi tvrdio da je protivpravno oštećen u visini plate u iznosu od 173,00 € (sto sedamdeset i tri evra) za svaki mesec počev od plate za februar 2012. godine i u narednim mesecima, zbog smanjenja doprinosa u penzionom fondu (trust), u iznosu od 52,84 € (pedeset dva evra i osamdeset četiri centa).
Dana 12. maja 2014. godine, Osnovni sud je rešenjem [C.br. 1213/12] primorao podnosioca zahteva da Sudu dostavi pismeni odgovor na tužbu u roku od 15. (petnaest) dana od dana dostavljanja tužbe.
Dana 22. maja 2014. godine podnosilac zahteva je Osnovnom sudu dostavio odgovor na tužbu, kojim je tražio da se tužba odbaci kao neblagovremena i odbije kao neosnovana sa sledećim obrazloženjem: „Rešenje o utvrđivanju visine ličnih primanja tužioca, br. 01-1040-101/2012 od 07. marta 2012. godine, je zakonska odluka i u punoj saglasnosti sa nadležnostima i ovlašćenjima poslodavca - izvršnog direktora, i u punoj je saglasnosti sa odlukom akcionara - Vlade Republike Kosova, odnosno MER, za smanjenje troškova za osoblje PTK A.D. i zasnovano je i u skladu sa internim politikama korporacije, kao i u sprovođenju ispunjenja poslovnog plana za 2012. godinu, konkretno odluke Odbora direktora od 13. decembra 2011. godine, sa ciljem smanjenja troškova osoblja na maksimalno 20% ukupnih prihoda, [...]“. Isti se pozivao i na dve presude Osnovnog suda, odnosno presudama [C.br. 0352/12] od 15. novembra 2012. godine i [C.br. 1269/13], od 21. januara 2014. godine, koje su odbile kao neosnovane tužbe za naknadu razlike zarade u sličnim okolnostima kao i sadašnje. I presuda Apelacionog suda, odnosno presuda [AC.br. 1447/13] od 12. jula 2013. godine, kojom je usvojena žalba podnosioca zahteva u vezi sa presudom Osnovnog suda, kojom je priznato pravo jednog od njegovih radnika na razliku plata.
Dana 18. avgusta 2014. godine, Osnovni sud je presudom [C. br. 1213/ 12]:
usvojio u celini tužbu zaposlenog, od 16. maja 2012. godine;
poništio odluku [01-1040-101/12] podnosioca zahteva od 7. marta 2012. godine; i
naložio podnosiocu zahteva da zaposlenom isplati razliku u plati, razliku u bonusu i trustu između koeficijenta 12. (dvanaest) i 11. (jedanaest) za svaki mesec, počev od 01. februara 2012. godine i u narednim mesecima, po gore pomenutom ugovoru o radu, sa zateznom kamatom od 4% (četiri odsto), počev od 01. februara 2012. godine do pune isplate, u roku od 7. dana od dana prijema presude.
Osnovni sud je u svojoj presudi, između ostalog, obrazložio sledeće: „[...] tužbeni zahtev tužioca je osnovan jer su tužilac [zaposleni] i tuženi [podnosilac zahteva] svoj odnos poslodavac-zaposleni regulisali ugovorom koji definiše recipročna prava i obaveze između njih. Sud ocenjuje da je ugovor u punoj saglasnosti sa odredbama Zakona o radu, odnosno sa odredbama člana 11. Zakona o radu. Odredbama člana 11. Zakona o radu propisana je sadržina ugovora o radu. Pored ostalih, prema članu 11., stav 1.11 ugovor o radu mora da sadrži iznos osnovne plate, kao i svaki dodatni ili drugi prihod“. U konkretnom slučaju, strane su ugovorom, odnosno članom 5. ugovora utvrdili da se zaposlenom - tužiocu, za poslove koje obavlja kod poslodavca određuje osnovica zarade na nivou 12. [...] Opšte je pravilo i načelo prava da stranke svojom slobodnom i izraženom voljom mogu stvoriti pravni odnos. U konkretnom slučaju, Sud ocenjuje da se ugovor o radu zaključen između tužioca i tuženog može izmeniti samo uz izričitu volju obe ugovorne strane. Uslovi ugovora se ne mogu menjati samo jednostranim izražavanjem volje jedne strane. S obzirom na gore navedeno, Sud ocenjuje da je pobijana odluka tužene nezakonita i da se ne može prihvatiti kao deo ugovora na bilo koji način, sve dok se dve strane ne sporazumeju o izmeni uslova iz ugovora“.
Dana 2. septembra 2014. godine, podnosilac zahteva je podneo žalbu na presudu [C.br. 1213/12], od 18. avgusta 2014. godine zbog (i) povrede odredaba parničnog postupka; (ii) pogrešnog i nepotpunog utvrđivanja činjeničnog stanja; i (iii) pogrešne primene materijalnog prava. Podnosilac zahteva je u svojoj žalbi naveo, između ostalog, sledeće: „rešenje o utvrđivanju visine ličnih primanja tužioca [zaposlenog], je pravično rešenje, zakonito, i u punoj saglasnosti sa nadležnostima i ovlašćenjima poslodavca - izvršnog direktora, i u punoj je saglasnosti sa odlukom akcionara - Vlade Republike Kosova, odnosno MER, za smanjenje troškova za osoblje PTK A.D i bilo je zasnovano i u skladu sa internim politikama korporacije, kao i u sprovođenju ispunjenja poslovnog plana za 2012. Godinu [...]“
Dana 12. januara 2017. godine, Apelacioni sud je presudom [Ac. br. 4782/20 74]:
delimično usvojio žalbu podnosioca zahteva, čime je poništio presudu [C.br. 1213/12], Osnovnog suda, od 18. avgusta 2014. godine u obaveznom delu, kojom se podnosilac zahteva obavezuje da tužiocu isplati izmenu u plati, izmenu u bonusu i izmenu u trustu, između koeficijenta 12. (dvanaest) i 11. (jedanaest) za svaki mesec, počev od 1. februara 2012. godine i u narednim mesecima po ugovoru o radu, sa kamatom od 4% (četiri odsto) počev od 01. decembra 2012. godine; i
odbio je kao neosnovanu žalbu podnosioca zahteva, tako što je potvrdio gore pomenutu presudu Osnovnog suda u delu u kojem je usvojen tužbeni zahtev zaposlenog i poništena je odluka [01-1040-101/12] podnosioca zahteva, od 7. marta 2012. godine.
Apelacioni sud je u obrazloženju navedene presude povodom delimičnog poništaja presude Osnovnog suda naglasio sledeće: „Prvostepeni sud u slučaju odlučivanja kao u obavezujućem delu nije utvrdio novčanu vrednost - razliku između stepena 12. i 11. koju tuženi mora isplatiti tužiocu. Iako je tužilac u podnetoj tužbi utvrdio mesečne iznose kao zahtev za isplatu, ne preciziranje iznosa na koje je tuženi obavezan da isplati razliku između stepena 12. i 11. čini presudu nejasnom i, kao takvom, nepodobnom za izvršenje. Prema tome, izreka presude kojim se odlučuje o zahtevu za isplatu prihoda lica mora sadržati iznose i period za koji je usvojen ili odbijen zahtev.“
Dana 20. novembra 2017. godine, Osnovni sud je u postupku ponovnog odlučivanja, presudom [C.br. 186/17]:
Delimično usvojio tužbeni zahtev zaposlenog i odluku [01-1040-101/12] podnosioca zahteva od 07. marta 2012. godine kojim se obavezuje podnosilac zahteva da zaposlenom isplati razliku u plati, razliku u bonusu i trustu, između koeficijenata 12. (dvanaest) i 11. (jedanaest) počev od 01. februara 2012. do 02. septembra 2015. godine, i to neto iznos razlike plate u iznosu od 6.683,00 € (šest hiljada šest stotina osamdeset tri evra), sa obračunatom kamatom u iznosu od 400,00 € (četiri stotine evra), počev od 13. juna 2012. godine, što zajedno sa kamatama iznosi 7.083,00 € (sedam hiljada osamdeset tri evra), uključujući penzijski doprinos koji se uplaćuje u Penzioni trust na ime radnika, u iznosu od 782,00 € (sedamsto osamdeset dva evra), porez na platu u iznosu od 743,00 € (sedamsto četrdeset tri evra) do pune isplate, kao i troškove postupka u iznosu od 705,80 (sedam sto pet evra i osamdeset centi) u roku od 7. (sedam) dana od dana prijema presude; i
Odbio je tužbeni zahtev u delu koji se odnosi na naknadu prihoda za period 01. februara 2012. godine do 30. juna 2017. Godine, i to neto iznos razlike u plati u iznosu od 9.937,00 € (devet hiljada devetsto trideset sedam evra), sa obračunatom kamatom u iznosu od 424,00 € (četiri stotine dvadeset četiri evra), počev od 13. juna 2012. godine, što zajedno sa kamatama iznosi 10.361,00 € (deset hiljada trista šezdeset jedan evra) uključujući i penzijski doprinos i porez na platu do potpune isplate.
Osnovni sud je u presudi od 20. novembra 2017. godine ponovio svoje obrazloženje presude [C.br. 1213/12] od 18. avgusta 2014. godine, kojim je precizirao iznose koji se dodeljuju zaposlenom na ime razlike u plati i vrednosti trusta po osnovu finansijskog veštačenja.
Dana 3. januara 2018. godine, podnosilac zahteva je podneo žalbu protiv presude [C.br. 186/17]: od 20. novembra 2017. godine, zbog (i) povrede odredaba parničnog postupka; (ii) pogrešnog i nepotpunog utvrđivanja činjeničnog stanja; i (iii) pogrešne primene materijalnog prava. Podnosilac zahteva je u svojoj tužbi, između ostalog, tvrdio sledeće: „[...] tužilac u svojstvu zaposlenog i tuženi u svojstvu poslodavca, zaključili su Ugovor o radu na određeno vreme pod brojem 01- 2880-280 /11, od 20. oktobra 2011. godine, dok su 27. marta 2012. godine parnične stranke svojom voljom zaključile Novi ugovor o radu, sada na određeno vreme, tačnije Ugovor br. 01-1417/12, na poziciji „Koordinator Sektora za izgradnju mreže“, Jedinica Telekom Kosova, lokacija Priština, počev od 01. februara 2012. godine, sa osnovicom plate u visini 11. stepena, gde prema članu 3. navedenog Ugovora isti ističe 05. avgusta 2012. godine, sa osnovicom plate prema stepenu 11, te da je ovaj ugovor o radu zaključen na određeno vreme. Dakle, tužilac i tuženi su ugovorom o radu na određeno vreme uredili svoj radni odnos poslodavac - zaposleni, definišući recipročna prava i obaveze između njih i ugovor o radu je na određeno vreme i u potpunosti u skladu sa odredbama Zakona o radu, odnosno sa odredbom člana 11. navedenog zakona [...].“
Dana 25. marta 2021. godine, Apelacioni sud je presudom [CA.br. 721/18] odbio žalbu podnosioca žalbe i potvrdio presudu [C.br. 186/17] Osnovnog suda od 20. novembra 2017. godine, sa obrazloženjem kao u nastavku: „Žalbeni navodi kojima se ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđivanje činjeničnog stanja su neosnovani, jer je Prvostepeni sud, kako je prethodno navedeno, pravično i adekvatno utvrdio činjenično stanje na osnovu izvedenih dokaza. Visinu razlike u plati tužioca, prouzrokovanu izmenom koeficijenta, Prvostepeni sud je pravično utvrdio na osnovu nalaza veštaka iz oblasti finansija. Apelacioni sud, kao prvostepeni sud smatra da istom veštaku treba pokloniti veru, kao neko ko je radio na stručan i objektivan način, po pravilima nauke i znanja struke, a po najboljem znanju angažovanih stručnjaka. Pored toga, tuženi je imao i mogućnost da predloži novo veštačenje i zatraži superveštačenje, a to nije učinio. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, Prvostepeni sud je primenom člana 55. Zakona o radu, zatim člana 245. ZOO-a našao da je tužbeni zahtev osnovan, pa je isti usvojio, stoga su žalbeni navodi sa kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava neosnovani.“
Apelacioni sud je u navedenoj presudi, takođe u vezi sa navodom podnosioca zahteva o ugovoru od 27. marta 2012. godine, zaključenog slobodnom voljom između njega i zaposlenog, gde su se složili o visini plate sa koeficijentom 11. (jedanaest), obrazložio na sledeći način: „Apelacioni sud primećuje da je nezakonitost akta koja je jednostrano izmenila koeficijent tužioca [zaposlenog] pravnosnažno utvrđeno i u ponovnom postupku pred Prvostepenim sudom trebalo je samo da odluči o naknadi umanjene plate od nezakonite izmene novog ugovora. Dakle, ponovljeno pominjanje akta tuženog kojim je tužiocu jednostrano izmenio koeficijent plate je suvišno, jer je, kako je rečeno, isti već merodavno odlučio, ali ovaj propust Prvostepenog suda nema uticaja na pravičnost pobijane presude i na drugačije odlučivanje.“
Dana 6. jula 2021. godine, podnosilac zahteva je podneo reviziju protiv presude [CA.br. 721/18] Osnovnog suda od 25. marta 2021. godine, zbog (i) povrede odredaba parničnog postupka; i (ii) pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se ponište presude nižestepenih sudova. U svojoj reviziji, podnosilac zahteva je, između ostalog, ponovio svoje tvrdnje u vezi sa: (i) ne razmatranjem Ugovora [Br. 01/1417/12], o radnom odnosu na neodređeno, od strane redovnih sudova, koji je zaključen 27. marta 2012. godine između njega i zaposlenog po slobodnoj volji; (ii) zastarelošću tužbenog zahteva zaposlenog; i (iii) drugačijem odlučivanju od strane redovnih sudova u slučajevima koji su identični njegovom slučaju.
Dana 28. aprila 2023. godine, Vrhovni sud je presudom [Rev. 253/2022] odbio kao neosnovanu reviziju podnosioca zahteva protiv presude [CA.br. 721/18] Apelacionog suda od 25. marta 2021. godine, i prihvatio obrazloženje nižestepenih sudova za koje smatra da su jasni i dovoljni. Vrhovni sud je takođe posebno razmotrio navode podnosioca zahteva i u vezi sa pogrešnom primenom materijalnog stanja, odnosno zastarelosti i neodržavanja ročišta u slučaju odlučivanja po žalbi.
U vezi sa navodom podnosioca zahteva za ne razmatranje Ugovora [br. 01/1417/12] o radu na neodređeno, od 27. marta 2012. godine, Vrhovni sud je naveo sledeće:
„Vrhovni sud Kosova ocenjuje da zaposleni, u skladu sa članom 55. stav 1. i 2. Zakona o radu, ima pravo na platu koja mu je određena ugovorom o radu u skladu sa Zakonom o radu, Kolektivnim ugovorom i internim aktom poslodavca. Plata tužioca, po ugovoru o radu, u skladu sa članom 11. stav 1.8. Zakona o radu bila je prema stepenu 12, pa je smanjenje plate ispod ovog stepena navedenom odlukom tuženog [podnosioca zahteva], bez saglasnosti tužioca [zaposlenog], suprotno članu 5. ugovora o radu i navedenim zakonskim odredbama, kako je sada već potvrđeno pravosnažnom presudom Ac.br. 4782/2014 od 12. januara 2017. godine. Shodno tome, u navedenom kontekstu, navod u reviziji u odnosu na ovu presudu je nepredmetan.“
Navodi podnosioca zahteva
Podnosilac zahteva navodi da su mu osporenom presudom povređena prava zagarantovana članovima 24. [Jednakost pred zakonom] i 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a, kao i članovi 32. [Pravo na pravno sredstvo] i 54. [Sudska zaštita prava] Ustava.
Podnosilac zahteva navodi da je osporena presuda obuhvaćena: (i) povredom načela jednakosti oružja zbog ne razmatranja i ne procenjivanja Ugovora zaposlenog [Br.01-1417/2012] o radu na neodređeno, od 27. marta 2012. godine; (ii) pogrešne primene zakona; kao i (iii) nedostatka obrazložene sudske odluke.
Što se tiče prvog pitanja u vezi sa ne razmatranjem i ne procenjivanjem Ugovora o radu [br. 01-1417/2012] zaposlenog na neodređeno od 27. marta 2012. godine od strane redovnih sudova, podnosilac zahteva smatra da: „[...] tužba i tužbeni zahtev tužioca [zaposlenog] je u celini neosnovan, jer se odnosi na tužbeni zahtev tužioca nakon isteka ugovora o radu na određeno vreme Br. 01-2880-280/11 od 20. oktobra 2011. godine (istekao je 01. februara 2012. godine zbog zaključenja novog ugovora o radu na neodređeno vreme, br. 01-1417/12, od 27. marta 2012. godine) i da se ovaj tužbeni zahtev tužioca trebao odbiti a nikako usvojiti, jer se tuženi ne može prinuditi na konkretnu obavezu a da nije prethodno utvrđeno, odnosno da je ugovorima o radu zaključenim između parničnih stranaka prestalo pravno dejstvo Ugovora o radu na određeno vreme broj 01-2880-280/11, od 20. oktobra 2011. godine, tako da je u konkretnom slučaju nedvosmisleno dokazano da tužbi i tužbenom zahtevu tužioca [I.A.] nedostaje pravni osnov tužbenog zahteva. To je iz razloga što je tuženi (Telekom Kosova A.D) ponudio tužiocu Ugovor o radu na neodređeno vreme br. 01-1417/12 od 27. marta 2012. godine, sa dejstvom od 01. februara 2012. godine (U spisima parničnog postupka C.br. 186/2017 od 20. novembra 2017. godine), u kojem ugovoru se visina osnovne plate za poslove radnog mesta „Koordinator Sektora za izgradnju mreže“ utvrđuje na stepen 11, odnosno prema istom stepenu kojem je utvrđen rešenjem o utvrđivanju visine ličnih primanja, dok tužilac ničim nije dokazao da je ugovor o radu na neodređeno vreme Br. 01-1417/12 od 27. marta 2012. godine suprotan zakonskim odredbama, odnosno da se plata predviđena ugovorom ne poklapa sa prirodom radnog mesta na koje je tužilac raspoređen.[...].“
Što se tiče drugog pitanja u vezi sa navodom o pogrešnoj primeni materijalnog prava, Sud ne identifikuje nikakav konkretan navod osim onih koji se odnose na utvrđivanje činjeničnog stanja, odnosno nedostatak razmatranja Ugovora [br. 01-1417/2012 ] o radu na neodređeno, od 27. marta 2012. godine.
Što se tiče trećeg pitanja u vezi sa navodom o nedostatku obrazloženja sudske odluke, podnosilac zahteva ističe sledeće: „[...] u okolnostima konkretnog slučaja, redovni sudovi nisu uspeli da adresiraju suštinske navode podnosioca zahteva u vezi sa ne razmatranjem i ne procenjivanjem materijalnog dokaza, Ugovora o radu na neodređeno vreme Br. 01-1417/2012 od 27. marta 2023. godine (od podnošenja tužbe u spisima predmeta), uprkos tome što, iako nije obaveza sudova da se pozabave i obrazlože svaki zahtev dotičnih stranaka, oni ipak imaju ustavnu obavezu da se pozabave i obrazlože suštinske navode stranaka.“ U ovom kontekstu, podnosilac zahteva dodaje navod o povredi načela jednakosti pred zakonom.
Takođe, kao četvrto pitanje, podnosilac zahteva takođe pokreće navod o divergenciji sudske prakse u vezi sa tretiranjem sličnih slučajeva u Vrhovnom sudu, u kom slučaju navodi sledeće: „Za Telekom e Kosova A.D. Neodržive su i protivzakonite odluke tri sudskih instanca u slučaju tužbe i tužbenog zahteva tužioca [I.A] iz Prištine, protiv tuženog Telekoma Kosova A.D. [podnosioca zahteva], za naknadu ličnog dohotka, zbog činjenice jer je Telekom Kosova A.D. dokazao i argumentovao sa ubedljivim materijalnim dokazima da tužbenom zahtevu nedostaje pravni osnov. To je i zbog činjenice jer je Vrhovni sud Kosova odlučiva o identičnim predmetima kao i tužiočevom [I.A.], sa desetine presuda/ rešenja gde je prihvatio revizije Telekoma Kosova A.D. kao osnovane, pa je stoga ova presuda Vrhovnog suda Kosova, Rev.br. 253/2022, od 28. aprila 2023. godine za koju se zahteva procena ustavnosti iznenadila Telekom Kosova A.D, odlukom i načinom na koji je presudio Sud najviše sudske instance. U ovom kontekstu, podnosilac zahteva prilaže 4. (četiri) odluke Vrhovnog suda, odnosno (i) rešenje [Rev.br. 249/2021] od 20. aprila 2022. godine; (ii) presudu [Rev. br. 392/21] od 20. decembra 2021. godine; (iii) rešenje [Rev. br. 132/2022] od 20. septembra 2022. godine; i (iv) rešenje [Rev.220/2023] od 6. jula 2023. godine.
Konačno, podnosilac zahteva traži od Suda da: (i) proglasi zahtev prihvatljivim; (ii) utvrdi da je došlo do povrede člana 24. [Jednakost pred zakonom] i člana 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa stavom 1. člana 6. (Pravo na pravično suđenje) ESLJP-a; (iii) proglasi protivzakonitom i nevažećom presudu [Rev. br. 253/2022] Vrhovnog suda od 28. aprila 2023. godine i da vrati njenu reviziju od 6. jula 2021. godine na ponovno razmatranje i odlučivanje; i (iv) da naloži Vrhovnom sudu da obavesti Ustavni sud o preduzetim merama u vezi sa sprovođenjem ove presude.
Relevantne ustavne i zakonske odredbe
USTAV REPUBLIKE KOSOVO
Član 24.
[Jednakost pred zakonom]
„1. Pred zakonom su svi jednaki. Svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije.
2. Niko se ne sme diskriminisati na osnovu rase, boje, pola, jezika, veroispovesti, političkog ili nekog drugog uverenja, nacionalnog ili društvenog porekla, veze sa nekom zajednicom, imovine, ekonomskog ili socijalnog stanja, seksualnog opredeljenja, rođenja, ograničene sposobnosti ili nekog drugog ličnog statusa.
3. Načelo jednakosti pred zakonom ne sprečava sprovođenje i usvajanje privremenih mera, neophodnih za zaštitu i napredak prava pojedinaca i grupa koje nisu jednake. Takve mere se mogu sprovoditi samo do ostvarenja cilja radi kojeg su uspostavljene“.
Član 31.
[Pravo na pravično i nepristrasno suđenje]
„1. Svakom se garantuje jednaka zaštita prava pred sudom, ostalim državnim organima i nosiocima javnih nadležnosti.
2. Svako ima pravo na javno, nepristrasno i pravično razmatranje odluka o pravima i obavezama ili za bilo koje krivično gonjenje koje je pokrenuto protiv njega/nje, u razumnom roku, od strane nezavisnog i nepristrasnog, zakonom ustanovljenog, suda.
3. Suđenje je javno, osim u slučajevima kada sud, iz posebnih razloga, smatra da je isključivanje štampe ili javnosti, u korist pravde, ako bi njihovo prisustvo moglo naškoditi javnom redu ili nacionalnoj sigurnosti, interesima maloletnika, ili zaštiti privatnog života stranaka u postupku, na zakonom propisan način.
4. Svako ko je optužen za krivično delo ima pravo da ispituje prisutne svedoke i da zahteva obavezno pojavljivanje svedoka, veštaka i ostalih lica, koja mogu razjasniti činjenice.
5. Svako ko je optužen za krivično deo će se smatrati nevinim, sve dok se ne dokaže njegova/njena krivica, u saglasnosti sa zakonom.“
Član 32.
[Pravo na pravno sredstvo]
„Svako lice ima pravo da koristi pravna sredstva na sudske i administrativne odluke, koje uskraćuju njena/ njegova prava ili interese, na zakonom propisan način.“
Član 54.
[Sudska Zaštita Prava]
„Svako ima pravo na sudsku zaštitu u slučaju kršenja ili uskraćivanja nekog prava koje je garantovano ovim Ustavom ili zakonom, kao i pravo na efikasne pravne mere ukoliko se utvrdi da je pravo prekršeno.“
EVROPSKA KONVENCIJA O LJUDSKIM PRAVIMA
Član 6. (Pravo na pravično suđenje)
„1. Svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama, ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona. Presuda se mora izreći javno, ali se štampa i javnost mogu isključiti s celog ili s dela suđenja u interesu morala, javnog reda ili nacionalne bezbednosti u demokratskom društvu, kada to zahtevaju interesi maloletnika ili zaštita privatnog života stranaka, ili u meri koja je, po mišljenju suda, neophodno potrebna u posebnim okolnostima kada bi javnost mogla da naškodi interesima pravde.
[...]“
ZAKON BR. 03/L-212 O RADU
Član 11.
(Sadržaj ugovora o radu)
„1. Ugovor za rad sadrži:
1.1. podatke za poslodavca (naziv, sedište i registarski broj subjekta);
1.2. podaci za zaposlenog (ime i prezime, kvalifikacija i prebivalište);
1.3. naziv, vrstu i prirodu rada, usluga i opis radnih zadataka;
1.4. radno mesto, i obaveštenje da posao će se baviti u raznim lokacijama;
1.5. radne časove i radni raspored;
1.6. datum početka rada;
1.7. vreme trajanja ugovora za rad;
1.8. visinu osnovne plate, te neki dodatak ili drugi prihod;
1.9. trajanje odmora;
1.10. okončanje radnog odnosa;
1.11. druge podatke koje poslodavac i posloprimac ocene značajnim za regulisanje radnog odnosa;
1.12. ugovor o radu može da sadrži i druga prava i obaveze, predviđenim ovim Zakonom;
1.13. za prava i obaveze, koja nisu određen radnim ugovorom, sprovešće se zakonske odredbe ovog Zakona, Kolektivnog ugovora i odredbe internih akata poslodavca;
2. Ministarstvo Rada i Socijalne Zaštite za potrebe poslodavaca pripremiće uzorke radnih ugovora prema minimalnim standardima, za neodređeno vreme, određeno i za specifičan rad.“
Član 78.
(Zaštita prava zaposlenih)
„1. Zaposleni koji procenjuje da poslodavac mu je povredio prava na rad, ima pravo podneti zahtev poslodavcu ili odgovarajućem organu poslodavca ako postoji, za ostvarenje njegovih povređenih prava.
2. Poslodavac je obavezan da odluči prema zahtevu zaposlenog, u roku od petnaest (15) dana od dana dostavljanja zahteva.
3. Odluka iz stava 2. ovog člana dostavlja se zaposlenom u pisanoj formi u roku od osam (8) dana.“
Član 87.
Rok zastarevanja
„Svi zahtevi iz radnog odnosa zastarevaju u okviru roka od tri (3) godine od dana podnošenja zahteva“.
Ocena prihvatljivosti zahteva
Sud prvo razmatra da li je podnosilac zahteva ispunio uslove prihvatljivosti koji su utvrđeni Ustavom i dalje specifikovani Zakonom i predviđeni Poslovnikom.
S tim u vezi, Sud se prvobitno poziva na član 1. i 7. povredi člana 113. [Nadležnost i ovlašćene strane] Ustava, koji utvrđuju:
„1. Ustavni sud odlučuje samo u slučajevima koje su ovlašćene strane podnele sudu na zakonit način.
[…]
7. Pojedinci mogu da pokrenu postupak ako su njihova prava i slobode koje im garantuje ovaj Ustav prekršena od strane javnih organa, ali samo kada su iscrpeli sva ostala pravna sredstva, regulisanim zakonom.“
Sud se dalje poziva na član 47. [Individualni zahtevi], član 48. [Tačnost podneska] i član 49. [Rokovi] Zakona, koji propisuju:
Član 47.
[Individualni zahtevi]
„1. Svaka osoba ima pravo da od Ustavnog suda zatraži pravnu zaštitu ukoliko smatra da njena Ustavom zagarantovana prava i slobode krši neki javni organ.
2. Osoba može da podnese pokrenuti podnesak samo nakon što su iscrpljena sva ostala zakonom određena pravna sredstva“.
Član 48.
[Tačnost podneska]
„Podnosilac podneska je dužan da jasno naglasi to koja prava i slobode sumu povređena i koji je konkretan akt javnog organa koji podnosilac želi da ospori.“
Član 49.
[Rokovi]
„Podnesak se podnosi u roku od četiri (4.) meseci. Rok počinje od dana kada je podnosilac primio sudsku odluku.“
Sud prvo primećuje da u skladu sa stavom 4. člana 21. Ustava podnosilac zahteva ima pravo da podnese ustavnu žalbu, pozivajući se na navodne porede njegovih osnovnih prava i sloboda, koje važe za pojedince i pravna lica (vidi slučaj Ustavnog suda br. KI41/09, podnosilac zahteva Univerzitet AAB – RIINVEST DOO, rešenje o neprihvatljivosti od 3. februara 2010. godine, stav 14; i KI35/18, podnosilac “Bayerische Versicherungsverbrand”, presuda od 11. decembra 2019. godine, stav 40).
Sud takođe konstatuje da je podnosilac zahteva ovlašćena strana koja osporava akte javnih organa, odnosno: (i) ovlašćeno lice; (ii) koje osporava akt organa javne vlasti, odnosno presudu [Rev.br. 253/2022] Vrhovnog suda Kosova (u daljem tekstu: Vrhovni sud) od 28. aprila 2023. godine u vezi sa presudom [Ac.br. 4782/2014] Apelacionog suda i presudu [C.br. 1213/12] Osnovnog suda, od 18. avgusta 2014. godine; (iii) naglasio je osnovna prava i slobode za koje navodi da su mu povređene; (iv) iscrpeo je sva ostala zakonom određena pravna sredstva, i (iv) podneo zahtev u zakonskom roku.
Pored toga, Sud razmatra da li je podnosilac zahteva ispunio kriterijume prihvatljivosti utvrđene pravilom 34. [Kriterijumi prihvatljivosti] Poslovnika o radu. Stav 2. pravila 34. Poslovnika utvrđuje kriterijume na osnovu kojih Sud može da razmotri zahtev, uključujući kriterijum da zahtev nije očigledno neosnovan. Konkretno, tačka d stava 1. i stav 2. pravila 34. Poslovnika o radu utvrđuju sledeće:
„(1) Sud može smatrati zahtev prihvatljivim:
[...]
(d) ako zahtev tačno razjašnjava i, adekvatno iznosi činjenice i navode da su prava ili odredbe ustava povređene.
[...]
(2) Sud može smatrati zahtev neprihvatljivim ako je zahtev očigledno neosnovan, kada podnosilac/ teljka zahteva nije dovoljno dokazao/la i potkrepio/la svoju tvrdnju“.
Na osnovu sudske prakse ESLJP-a, ali i Suda, zahtev se može proglasiti neprihvatljivim kao „očigledno neosnovanim“ u celini ili samo u vezi sa određenim navodom koji zahtev može sadržati. S tim u vezi, tačnije je nazvati ih „očigledno neosnovanim navodima“. Ove poslednje, na osnovu sudske prakse ESLJP-a, mogu se kategorisati u četiri odvojene grupe: (i) navodi koji su kategorisani kao navodi „četvrtog stepena“; (ii) navodi koji su kategorizovani sa „očiglednim ili evidentnim nedostatkom kršenja prava“; (iii) „nepotkrepljeni ili neopravdani“ navodi, i na kraju, (iv) „zbunjujući i nejasni“ navodi. Ovaj koncept neprihvatljivosti na osnovu zahteva koji je ocenjen kao „očigledno neosnovan“, kao i specifičnosti četiri navedene kategorije navoda koje su kvalifikovani kao „očigledno neosnovani“ razvijeni kroz sudsku praksu ESLJP-a, Sud je usvojio i u svojoj praksi, uključujući ali ne ograničavajući se na slučajeve KI40/20, podnosilac Sadik Gashi, rešenje o neprihvatljivosti od 20. januara 2021. godine; KI163/18, podnosilac Kujtim Lleshi, rešenje o neprihvatljivosti od 24. juna 2020. godine; KI21/21, podnosilac, Asllan Meka, rešenje o neprihvatljivosti od 28. aprila 2021. godine; KI107/21, podnosilac Ramiz Hoti, rešenje o neprihvatljivosti, od 21. oktobra 2021. godine.
U kontekstu ocene prihvatljivosti zahteva, odnosno u proceni da li je zahtev očigledno neosnovan na ustavnim osnovama, Sud će prvo podsetiti na suštinu predmeta kao i relevantne navode podnosioca zahteva, u kojoj će oceni Sud primeniti standarde sudske prakse ESLJP-a, u skladu sa kojima je, na osnovu člana 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] Ustava, dužan da tumači osnovna prava i slobode zagarantovana Ustavom.
U ovom aspektu, i početno, Sud podseća da se okolnosti konkretnog slučaja odnose na tužbeni zahtev zaposlenog prema podnosiocu zahteva koji je bio u svojstvu poslodavca, zbog naknade razlike u plati. Iz spisa predmeta proizilazi da je podnosilac zahteva 20. oktobra 2011. godine sa zaposlenim zaključio ugovor na neodređeno u vrednosti koeficijenta 12. (dvanaest), dok je podnosilac zahteva 7. marta 2012. godine odlukom [01-040-101] smanjio platu svog zaposlenog u vrednost koeficijenta 11. (jedanaest) kao rezultat prihvatanja dopisa resornog Ministarstva za ekonomski razvoj od 06. decembra 2011. godine, kojim je preporučeno da 2. (drugi) nivo ukupni troškovi osoblja, u odnosu na ukupne prihode podnosioca zahteva za 2012. godinu, ne smeju biti veći od 20% (dvadeset procenata). Dana 18. avgusta 2014. godine, Osnovni sud je usvojio tužbeni zahtev zaposlenog i poništio navedenu odluku podnosioca zahteva sa obrazloženjem da se ugovori o radu ne mogu jednostrano izmeniti prema Zakonu o radu. Ovu presudu Osnovnog suda, 12. januara 2017. godine, Apelacioni sud je delimično potvrdio gde je tražio od Osnovnog suda da posebno utvrdi iznose zaposlenom na ime razlike u plati, porezu i trustu, koje je prinudio podnosioca zahteva da isplati. U postupku ponovnog odlučivanja, Osnovni sud je angažovao veštaka finansijske struke i presudom od 20. novembra 2017. godine zaposlenom je dosudio iznose koji su mu dodeljeni na ime razlike u plati, porezu i trustu, od 01. februara 2015. do 02. septembra 2015. godine, koju presudu su potvrdili i Apelacioni sud 25. marta 2021. godine i Vrhovni sud 28. aprila 2021. godine, koji su postupili po žalbi i reviziji podnosioca zahteva.
Sud primećuje da podnosilac zahteva navodi da su mu osporenom presudom povređena prava zaštićena članovima 24. i 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a, kao i članovima 32. i 54. Ustava, u suštini, zbog: (i) nedostatka obrazložene sudske odluke, uključujući navod za ne razmatranje i ne procenjivanje Ugovora zaposlenog [br. 01-1417/2012] o radu na neodređeno, od 27. marta 2012. godine kao glavnog žalbenog navoda; kao i (ii) divergencije u sudskoj praksi Vrhovnog suda u odnosu na slične slučajeve, gde je zatraženo poništavanje odluka podnosioca zahteva za smanjenje koeficijenata plata njegovih zaposlenih, zbog smanjenja troškova.
Stoga će Sud u nastavku tretirati zasebno gore pomenute navode podnosioca zahteva.
Navodi u vezi neobrazloženosti sudske odluke
Opšta načela u vezi sa pravom na obrazloženu odluku
Garancije navedene u članu 6. stav 1. EKLJP-a takođe uključuju obavezu sudova da daju dovoljne razloge za svoje odluke. (vidi slučaj ESLJP-a,H. protiv Belgije, br.8950/80, presuda od 30. novembra 1987. godine, stav 53 i slučaj Suda KI143/22 podnosilac zahteva Hidroenergji DOO, presuda od 15. decembra 2022. godine, stav 113.). Obrazložena sudska odluka pokazuje stranama da je njihov slučaj uistinu razmotren.
Uprkos činjenici da domaći Sud ima određenu slobodu procene u pogledu izbora argumenata i odlučivanja o prihvatljivosti dokaza, dužan je da opravda sve svoje postupke obrazlažući sve svoje odluke (vidi slučajeve ESLJP-a: Suominen protiv Finske br. 37801/97, presuda od 24. jula 2003. godine, stav 36. i Carmel Saliba protiv Malte, br. 24221/13, presuda od 24. aprila 2017, stav 73., kao i slučaj Suda KI143/22 podnosilac zahteva Hidroenergji DOO, presuda od 15. decembra 2022. godine, stav 114.).
Niži sud ili državni organ, s druge strane, mora dati takve razloge i opravdanja koja će omogućiti strankama da efikasno iskoriste svako postojeće pravo na žalbu (vidi slučaj ESLJP-a, Hirvisaari protiv Finske, br. 49684/99, presuda od 25. decembra 2001. godine, stav 30., i slučaj Suda KI143/22, podnosilac zahteva Hidroenergji DOO, stav 115.).
Član 6. stav 1. obavezuje sudove da daju razloge o svojim odlukama, ali to ne znači da se traži detaljan odgovor o svakom argumentu. (Vidi slučajeve ESLJP-a, Van de Hurk protiv Holandije, br. 16034/90, presuda od 19. aprila 1994. godine, stav 61.; García Ruiz protiv Španije, br. 30544/96, presuda od 29. januara 1999. godine, stav 26; Perez protiv Francuske, br.47287/99, presuda od 12. februara 2004. godine, stav 81., i slučaj Suda KI143/22 podnosilac zahteva Hidroenergji DOO, citiran iznad, stav 116.).
Od prirode odluke koju donosi Sud zavisi da li je isti obavezan da je obrazloži a to se može odlučiti samo u svetlu okolnosti predmetnog slučaja: potrebno je uzeti u obzir, između ostalog, različite vrste podnesaka koje stranka može da podnese Sudu, kao i razlike koje postoje između pravnih sistema zemalja u vezi sa zakonskim odredbama, običajnim pravima, pravnim stavovima i iznošenjem i sastavljanjem presuda (vidi slučajeve ESLJP-a, Ruiz Torija protiv Španije br. 18390/91, presuda od 9. decembra 1994. godine, stav 29.; Hiro Balani protiv Španije, br. 18064/91, presuda od 9. decembra 1994. godine, stav 27., i slučaj Suda KI143/22, podnosilac zahteva Hidroenergji DOO, citiran iznad, stav 117.).
Međutim, ako je podnesak stranke odlučujući za ishod postupka, potrebno je da se na njega odgovori konkretno i bez kašnjenja (vidi slučajeve ESLJP-a, Ruiz Torija protiv Španije, citiran iznad, stav 30; Hiro Balani protiv Španije, citiran iznad, stav 28., i slučaj Suda KI143/22, podnosilac zahteva Hidroenergji DOO, citiran iznad, stav 118.).
Stoga, sudovi su obavezni da:
razmotre glavne argumente strana (vidi slučajeve ESLJP-a, Buzescu protiv Rumunije, br. 61302/00 presuda od 24. avgusta 2005. godine, stav 67.; Donadze protiv Gruzije br. 74644/01, presuda od 7. juna 2006. godine, stav 35.); i
da sa velikom rigoroznošću i posebnom pažnjom razmotre zahteve u vezi sa pravima i slobodama zagarantovanim Ustavom, EKLJP-om i njenim protokolima (vidi slučajeve ESLJP-a: Fabris protiv Francuske, br. 16574/08, presuda od 7. februara 2013. godine, stav 72.; Wagner i JMWL protiv Luksemburga, br. 76240/01, presuda od 28. juna 2007. godine, stav 96.).
Član 6., stav 1. ne zahteva od Vrhovnog suda da daje detaljnije obrazloženje kada jednostavno primenjuje određenu zakonsku odredbu u vezi sa pravnim osnovom za odbijanje žalbe jer ta žalba nema izglede za uspeh (vidi slučajeve ESLJP-a Burg i drugi protiv Francuske, br. 34763/02; odluka od 28. januara 2003. godine; Gorou protiv Grčke (br. 2), br. 12686/03, presuda od 20. marta 2009. godine, stav 41., i slučaj Suda KI143/22, podnosilac zahteva Hidroenergji DOO, citiran iznad, stav 120.).
Slično, u slučaju koji se odnosi na zahtev za odobrenje podnošenja žalbe, što je preduslov za postupak u višem sudu, kao i za eventualnu odluku, član 6. stav 1. ne može se tumačiti u smislu da nalaže detaljno obrazloženje odluke o odbijanju zahteva za podnošenje žalbe (vidi slučajeve ESLJP-a, Kukkonen protiv Finske (br. 2), br. 47628/06, presuda od 13. aprila 2009. godine, stav 24.; Bufferne protiv Francuske, br. 54367/00, odluka od 26. februara 2002. godine i slučaj Suda KI143/22, podnosilac zahteva Hidroenergji DOO, citiran iznad, stav 121.).
Pored toga, kada odbije žalbu, Apelacioni sud može, u načelu, jednostavno prihvatiti obrazloženje date odluke nižeg suda (vidi slučaj ESLJP-a, García Ruiz protiv Španije, gore citirano, stav 26.; vidi, suprotno ovome, Tatishvili protiv Rusije, br. 1509/02, presuda od 9. jula 2007. godine, stav 62.). Međutim, koncept pravilnog procesa podrazumeva da se domaći Sud koji je dao usko objašnjenje za svoje odluke, bilo ponavljanjem obrazloženja koje je prethodno dao niži Sud ili na drugi način, u stvari bavio se važnim pitanjima iz svoje nadležnosti, što znači da nije jednostavno i bez dodatnih napora prihvatio zaključke nižeg suda (vidi slučaj Helle protiv Finske, br. (157/1996/776/977), presuda od 19. decembra 1997. godine, stav 60. i slučaj Suda KI143/22, podnosilac zahteva Hidroenergji DOO, citiran iznad, stav 122.). Ovaj zahtev je tim važniji ako stranka u sporu nije imala mogućnost da usmeno iznese svoje argumente u postupku pred domaćim sudom.
Međutim, Apelacioni sudovi (u drugom stepenu) koji su nadležni da odbace neosnovane žalbe i da rešavaju činjenična i pravna pitanja u parničnom postupku, dužni su da obrazlože zašto su odbili da odluče po žalbi (vidi slučaj ESLJP-a, Hansen protiv Norveške, br. 15319/09, presuda od 2. januara 2015. godine, stavovi 77.– 83. i slučaj Suda KI143/22, podnosilac zahteva Hidroenergji DOO, citiran iznad, stav 123.).
Primena opštih načela u okolnostima konkretnog slučaja
Sud podseća da je Vrhovni sud presudom [Rev. br. 253/2022] od 28. aprila 2023. godine odbio žalbu podnosioca zahteva kao neosnovanu i potvrdio presude redovnih sudova kojima je potvrđeno da zaposlenom podnosioca zahteva pripada pravo na razliku/ diferenciju plate između koeficijenata 12. (dvanaest) i 11. (jedanaest), trust i porez za period od 01. februara 2012. do 02. septembra 2015. godine.
Sud ponavlja navode podnosioca zahteva za nedostatak obrazloženja sudskih odluka, odnosno ne adresiranja njegovog žalbenog navoda od strane redovnih sudova u vezi sa ne razmatranjem i ne procenjivanjem Ugovora zaposlenog [br. 01-1417/ 2012] o radu na neodređeno vreme, od 27. marta 2012. godine. U ovom kontekstu, Sud primećuje da podnosilac zahteva takođe pokreće navod o povredi načela jednakosti oružja, međutim ovaj navod isti dalje ne razrađuje. Stoga će se Sud ograničiti na razmatranje ovog navoda u okviru prava na obrazloženu sudsku odluku.
U tom pravcu, Sud navodi da podnosilac zahteva ističe sledeće: „[...] u okolnostima konkretnog slučaja, redovni sudovi nisu uspeli da adresiraju suštinske navode podnosioca zahteva u vezi sa ne razmatranjem i ne procenjivanjem materijalnog dokaza, Ugovora o radu na neodređeno vreme Br. 01-1417/2012 od 27. marta 2023. godine (od podnošenja tužbe u spisima predmeta), uprkos tome što, iako nije obaveza sudova da se pozabave i obrazlože svaki zahtev dotičnih stranaka, oni ipak imaju ustavnu obavezu da se pozabave i obrazlože suštinske navode stranaka.“ Konkretnije, Sud podseća da podnosilac zahteva navodi da tužbeni zahtev zaposlenog nema pravni osnov jer se odnosi na trajanje ugovora, nakon njegovog isteka, odnosno smatra da je Ugovor [Br. 01-2880-280/11] o radu na određeno vreme, koji je bio zaključen 20. oktobra 2011. godine, istekao je 1. decembra 2012. godine nakon što je podnosilac zahteva 27. marta 2012. godine ponudio zaposlenom ugovor [Br. 01-1417/12] o radu na neodređeno vreme, sa početkom od 1. februara 2012. godine.
U tom kontekstu, Sud primećuje da je podnosilac zahteva dostavio Sudu kopiju Ugovora [br. 01-1417/2012] o radu na neodređeno vreme, od 27. marta 2012. godine, i koji ugovor, kako proizilazi iz spisa predmeta, ispostavlja se da je izneo i u žalbi od 3. januara 2018. godine u postupku ponovnog razmatranja i odlučivanja pred Apelacionim sudom, kao i u reviziji od 6. jula 2021. godine pred Vrhovnim sudom.
Prvo, u ovom aspektu, Sud ističe određene delove iz obrazloženja presude [CA.br. 721/18] Apelacionog suda od 25. marta 2021. godine, u vezi sa navodom podnosioca zahteva za ne razmatranje i ne procenjivanje ugovora zaposlenog [Br. 01-1417/2012] o radu na neodređeno vreme, od 27. marta 2012. godine: „Apelacioni sud primećuje da je nezakonitost akta kojim je jednostrano izmenjen koeficijent tužioca [zaposlenog] pravnosnažno utvrđeno i u ponovnom postupku pred Prvostepenim sudom je trebalo samo da odluči o naknadi umanjene plate od nezakonite izmene novog ugovora. Dakle, ponovljeno pominjanje akta tuženog kojim je tužiocu jednostrano izmenio koeficijent plate je suvišno, jer je, kako je rečeno, isti već merodavno odlučio, ali ovaj propust Prvostepenog suda nema uticaja na pravičnost pobijane presude i na drugačije odlučivanje.“
Sud takođe podseća da u vezi sa gore pomenutim navodom podnosioca zahteva, Vrhovni sud je svojom presudom [Rev. 253/2022] od 28 aprila 2023. godine, ocenio sledeće: „[...] zaposleni, u skladu sa članom 55. stav 1. i 2. Zakona o radu, ima pravo na platu koja mu je određena ugovorom o radu u skladu sa Zakonom o radu, Kolektivnim ugovorom i internim aktom poslodavca. Plata tužioca, po ugovoru o radu, u skladu sa članom 11. stav 1.8. Zakona o radu bila je prema stepenu 12, pa je smanjenje plate ispod ovog stepena navedenom odlukom tuženog [podnosioca zahteva], bez saglasnosti tužioca [zaposlenog], suprotno članu 5. ugovora o radu i navedenim zakonskim odredbama, kako je sada već potvrđeno pravosnažnom presudom Ac.br. 4782/2014 od 12. januara 2017. godine. Shodno tome, u navedenom kontekstu, navod u reviziji u odnosu na ovu presudu je nepredmetan.“
Sud primećuje da su redovni sudovi, u suštini, odbili navod podnosioca zahteva u vezi sa ne razmatranjem Ugovora zaposlenog [br. 01-1417/2012] o radu na neodređeno vreme, od 27. marta 2012. godine, jer se ovaj navod odnosi na presuđeni deo ovog slučaja, odnosno delu o kome je odlučeno pravosnažnom odlukom Apelacionog suda presudom [Ac.br. 4782/2014] od 12. januara 2017. godine.
U ovom aspektu, Sud podseća da pravo na pravično suđenje zahteva da se slučaj koji je postao res judicata smatra nepovratnim, u skladu sa načelom pravne sigurnosti (vidi slučaj ESLJP-a, Brumarescu protiv Rumunije, br. 28342/ 95, presuda od 28. oktobra 1999. godine). Ovo načelo ESLJP-a je takođe potvrđeno i u sudskoj praksi Suda (vidi slučajeve Suda, KI08/09, podnosilac zahteva Nezavisni sindikat radnika fabrike čelika IMK Uroševac, presuda od 17. decembra 2010. godine, stavovi 60.-61.; KI132/15, podnosilac zahteva Manastir Dečani, presuda od 19. maja 2016. godine, stavovi 95.-97.; KI122/17, podnosilac zahteva Česká Exportní Banka A.S., presuda od 18. aprila 2018. godine, stavovi 149.-158.).
U ovom kontekstu, Sud je, na osnovu gore navedenih pojašnjenja, a posebno uzimajući u obzir navod podnosioca zahteva u vezi sa ne razmatranjem i ne procenjivanjem Ugovora zaposlenog [Br. 01-1417/2012] o radu na neodređeno vreme, od 27. marta 2012. godine i činjenice koje je on izneo, kao i obrazloženja redovnih sudova razmotrenih iznad, da se ovaj navod veže sa delom prvostepene i drugostepene presude koja je postala res judicata jer je odlučeno punosnažnom odlukom Apelacionog suda kroz presudu [Ac.br. 4782/2014] od 12. januara 2017. godine, smatra da se osporena presuda Vrhovnog suda ne karakteriše nedostatkom obrazložene sudske odluke.
Shodno tome, navod podnosioca zahteva u vezi sa nedostatkom obrazložene sudske odluke, u smislu člana 31. Ustava, u vezi sa članom 1. stava 6. EKLJP-a, je očigledno neosnovan navod po ustavnim osnovama zbog „očiglednog ili evidentnog nedostatka povrede“, kako je utvrđeno pravilom 34. (2) Poslovnika o radu.
Navodi u pogledu divergencije u sudskoj praksi Vrhovnog suda
Sud primećuje da u vezi sa ovim, podnosilac zahteva u suštini tvrdi da je povređeno načelo pravne sigurnosti kao rezultat kontradiktornih odluka redovnih sudova.
U nastavku, Sud će razraditi (i) načela i kriterijume utvrđene sudskom praksom ESLJP-a i Suda u vezi sa nedostatkom doslednosti sudskih odluka; i (ii) iste će primeniti u konkretnom slučaju.
(i) Načela i kriterijumi utvrđeni sudskom praksom ESLJP-a i Suda u vezi sa nedostatkom doslednosti sudskih odluka
U vezi sa navodima podnosioca zahteva o nedostatku doslednosti sudskih odluka, Sud najpre ističe da su načela i kriterijumi koje je utvrdio ESLJP, ovaj Sud, tokom razmatranja navoda podnosilaca zahteva za povredu načela pravne sigurnosti, kao rezultat kontradiktornih odluka, takođe primenio u svojoj već konsolidovanoj sudskoj praksi, koja, između ostalog, uključuje slučajeve KI87/18, podnosilac zahteva „IF Skadeforsikring“, presuda od 27. februara 2019. godine i KI35/18, podnosilac zahteva Bayerische Versicherungsverbrand, presuda od 06. januara 2019. godine; KI133/20, podnosilac zahteva Raiffeisen Bank J.S.C., presuda od 30. marta 2022. godine; KI78/21, podnosilac zahteva Raiffeisen Bank J.S.C., presuda od 30. marta 2022. godine, gde je Sud, između ostalog, utvrdio povredu člana 31. Ustava, u odnosu na član 6. EKLJP-a zbog povrede načela pravne sigurnosti, kao rezultat divergencija u sudskoj praksi ESLJP-a.
U svetlu razvoja opštih načela u vezi sa kontradiktornim odlukama ili divergencijama u sudskoj praksi, Sud se prvo poziva na sudsku praksu ESLJP-a, koja je više puta naglašavala da je jedna od bitnih komponenti vladavine prava pravna sigurnost, koja, između ostalog, garantuje određenu sigurnost u pravnim situacijama i doprinosi poverenju javnosti u sudove (videti slučaj ESLJP-a Brumărescu protiv Rumunije [DHM], br. 28342/95, stav 61.; slučaj Ştefănică i drugi protiv Rumunije, br. 38155/02, presuda od 2. novembra 2010. godine, stav 38.; i slučaj Nejdet Şahin i Perihan Şahin protiv Turske, br. 13279/, presuda od 20. oktobra 2011. godine, stav 56.; vidi takođe slučaj Suda KI28/23, podnosilac zahteva Rrahim Haliti, citiran iznad, stav 61.).
Prema zaključku ESLJP-a, koji je potvrđen kroz sudsku praksu samog Suda, istaknuto je da: „prisustvo protivrečnih sudskih odluka, s druge strane, može stvoriti situacije pravne nesigurnosti, koja bi umanjila poverenje javnosti u pravosudni sistem“ (vidi slučaj Paduraru protiv Rumunije, br. 63252/00, stav 98.; Vinčić i drugi protiv Srbije, br. 44698/06, presuda od 1. decembra 2009, stav 56.; i slučaj Ştefănică i drugi protiv Rumunije, citiran iznad, stav 38.; vidi u tom aspektu slučajeve Suda, KI133/20, podnosilac zahteva Raiffeisen Bank J.S.C, citiran iznad, stav 118. i KI78/21, podnosilac zahteva Raiffeisen Bank J.S.C, citiran iznad, stav 89.). ESLJP je, međutim, precizirao da ne postoji stečeno pravo na doslednost sudske prakse. (vidi slučaj predmet Unédic protiv Francuske, br. 20153/04, presuda od 18. decembra 2008, stav 74.; vidi gore citirani slučaj Nejdet Şahin i Perihan Şahin protiv Turske, stav 56., vidi i slučaj Suda: KI35/18, podnosilac zahteva Bayerische Versicherungsverbrand, citiran iznad, stav 65., KI42/17, podnosilac zahteva Kushtrim Ibraj, rešenje o neprihvatljivosti, od 25. januara 2018. godine, stav 33., KI133/20, podnosilac zahteva Raiffeisen Bank J.S.C, citiran iznad, stav 117. iKI78/21, podnosilac zahteva Raiffeisen Bank J.S.C, citiran iznad, stav 87.).
U nastavku, ESLJP je uspostavio tri osnovna kriterijuma, koji su prihvaćeni i u sudskoj praksi Suda radi utvrđivanja da li divergencija sudskih odluka sadrži povredu člana 6. EKLJP-a, koji utvrđuju sledeće: (i) da li su divergencije u sudskoj praksi „duboke i dugoročne“; (ii) da li domaći zakon uspostavlja mehanizme koji mogu da reše takve divergencije; i (iii) da li su ti mehanizmi primenjeni i sa kakvim efektom (u ovom kontekstu, vidi slučajeve ESLJP-a, Beian protiv Rumunije (br.1), br 30658/05, presuda od 6. decembra 2007. godine, stavovi 37.-39.; Grčko-katolička parohija Lupen i drugi protiv Rumunije, br. 76943/11, presuda od 29. novembra 2016. godine, stavovi 116.-135., Iordan Iordanov i drugi protiv Bugarske, presuda od 2. jula 2009. godine, stavovi 49.-50., Nejdet Şahin i Perihan Şahin protiv Turske, citirano gore, stav 53.; i vidi slučajeve Suda KI29/17, podnosilac zahteva Adem Zhegrova, rešenje o neprihvatljivosti od 5. septembra 2017. godine, stav 51.; KI42/17, podnosilac zahteva Kushtrim Ibraj, citiran iznad, stav 39; KI87/17, podnosilac zahteva „IF Skadiforsikring“, citiran iznad, stav 67.; KI35/18, podnosilac zahteva „Bayerische Versicherungsverbrand“, citiran iznad, stav 70.; KI107/19, podnosilac zahteva Gafurr Bytyqi, rešenje o neprihvatljivosti, stav 120.; KI78/21, podnosilac zahteva Raiffeisen Bank J.S.C citiran iznad, stav 91.; i KI28/23, podnosilac zahteva Rrahim Haliti, citiran iznad, stav 63.).
Sud primećuje da je, kao i ESLJP, tako i sam Sud dok je razvijao koncept „dubokih i dugoročnih razlika“ takođe uzeo u obzir da li je neslaganje izolovano ili utiče na veliki broj ljudi (vidi, između ostalog, slučaj ESLJP-a, Grčko-katolička parohija Lupen i drugi protiv Rumunije, citiran iznad, stav 135., kao i predmet Suda KI35/18, podnosilac zahteva Bayerische Versicherungsverbrand, citiran iznad, stav 72.).
Sud, s tim u vezi, takođe naglašava da ESLJP nije utvrdio povredu člana 6. EKLJP-a u slučajevima divergentne sudske prakse čak i ako je to uticalo na veliki broj ljudi u vezi sa istim pitanjem tokom kratkog vremenskog perioda, pre nego što su relevantne protivrečnosti rešene od strane viših sudova, dajući tako mogućnost državnim mehanizmima da obezbede odgovarajuću doslednost (vidi, između ostalog, slučaj ESLJP-a, Albu i drugi protiv Rumunije, presuda od 10. maja 2012. godine, stavovi 42.–43., i slučajeve Suda KI35/18, podnosilac zahteva Bayerische Versicherungsverbrand, citirano iznad, stav 73.; KI133/20, podnosilac zahteva Raiffeisen Bank J.S.C, citiran iznad, stav 122. i KI78/21, podnosilac zahteva Raiffeisen Bank J.S.C, citiran iznad, stav 92.).
Ovo poslednje se odnosi na drugi i treći kriterijum, odnosno na postojanje mehanizma sposobnog da reši nedoslednosti u sudskoj praksi i da li je ovaj mehanizam korišćen i sa kojim efektom. S tim u vezi, ESLJP je prvobitno utvrdio da nepostojanje takvog mehanizma predstavlja kršenje prava na redovan sudski postupka, zagarantovanog članom 6. EKLJP-a (vidi, u ovom kontekstu, Tudor Tudor protiv Rumunije, br. 21911/ 03, presuda od 4. marta 2009. godine, stavovi 30.-32., i Ştefănică i drugi protiv Rumunije, citiran iznad, stavovi 37.-38., i Nejdet Şahin i Perihan Şahin protiv Turske, citiran iznad, stav 54.) koji nalaz je i Sud potvrdio u svojoj sudskoj praksi (vidi slučajeve KI35/18, podnosilac zahteva Bayerische Versicherungsverbrand, citiran iznad, stav 74.; KI133/20, podnosilac zahteva Raiffeisen Bank J.S.C, citiran iznad, stav 123 i KI78/21, podnosilac zahteva Raiffeisen Bank J.S.C, citiran iznad, stav 93.).
(ii) Primena gore navedenih načela i kriterijuma u okolnostima konkretnog slučaja
U nastavku, Sud će primeniti principe razrađene iznad u okolnostima konkretnog slučaja, primenjujući kriterijume na osnovu kojih Sud i ESLJP tretiraju pitanja divergencije u odnosu na sudsku praksu, počevši od ocene da li su u okolnostima konkretnog slučaja, (i) navodne divergencije u sudskoj praksi „duboke i dugoročne“; i ako je to slučaj, (ii) postojanje mehanizama koji mogu da razreše dotičnu divergenciju; i (iii) procenu da li su ovi mehanizmi primenjeni i sa kakvim efektom, u okolnostima konkretnog slučaja.
U početku, Sud takođe treba da ponovi da, na osnovu sudske prakse ESLJP-a i Suda, nije njegova funkcija da upoređuje različite odluke redovnih sudova, čak i ako su donete u naizgled sličnim postupcima, pošto njihova nezavisnost mora biti poštovana (vidi slučaj ESLJP-a Adamsons protiv Letonije, citiran iznad, stav 118.; vidi takođe i slučajeve Suda KI87/18 podnosilac zahteva IF Skadeforsikring; KI35/18, podnosilac zahteva Bayerische Versicherungsverbrand; KI133/20, podnosilac zahteva Raiffeisen Bank J.S.C, stav 126.; KI78/21, podnosilac zahteva Raiffeisen Bank J.S.C, stav 96., citirani iznad).
Pored toga, podnosilac zahteva u vezi sa navodima o ustavnoj povredi osnovnih prava i sloboda kao rezultat divergencija u sudskoj praksi, mora da iznese Sudu relevantne argumente u pogledu činjenične i pravne sličnosti predmeta za koje se navodi da su različito rešeni od strane redovnih sudova, rezultirajući suprotnim odlukama u sudskoj praksi i koje je moglo rezultirati kršenjem njihovih ustavnih prava i sloboda zagarantovanih članom 31. Ustava, u vezi sa članom 6. EKLJP-a (vidi gore citiran slučaj KI35/18 , podnosilac Bayerische Versicherungsverbrand, stav 76.).
S tim u vezi, Sud najpre podseća na navod podnosioca zahteva, koji je pred sudom dostavio 4. (četiri) odluka Vrhovnog suda, u kojima je odlučivano o slučajevima sličnim njegovom u vezi sa odbijanjem prava zaposlenih kod podnosioca zahteva za razliku u platama, kao rezultat odluke potonjeg da smanji troškove u skladu sa odlukom Vlade Republike Kosovo, a u vezi sa kojim navodi sledeće: „Za Telekom Kosova A.D. neodržive su i protivzakonite odluke tri sudskih instanca u slučaju tužbe i tužbenog zahteva tužioca [I.A] iz Prištine, protiv tuženog Telekoma Kosova A.D. [podnosioca zahteva], za naknadu ličnog dohotka, zbog činjenice jer je Telekom Kosova A.D. dokazao i argumentovao sa ubedljivim materijalnim dokazima da tužbenom zahtevu nedostaje pravni osnov. To zbog činjenice jer je Vrhovni sud Kosova odlučivao o identičnim predmetima kao i tužiočevom [I.A.], sa desetine presuda/ rešenja gde je prihvatio revizije Telekoma Kosova A.D. kao osnovane, pa je stoga ova presuda Rev.br. 253/2022 Vrhovnog suda Kosova, od 28. aprila 2023. godine za koju se zahteva procena ustavnosti iznenadila Telekom Kosova A.D, odlukom i načinom na koji je presudio Sud najviše sudske instance.“ Sud ističe da podnosilac zahteva nije dostavio druge podneske u vezi sa ovim slučajevima za koje je tvrdio činjeničnu i pravnu vezu sa svojim slučajem.
Sud podseća da je u gore navedenim slučajevima KI87/18, KI35/18, KI133/20 i KI78/21 utvrdio povredu člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a, zbog povrede načela pravne bezbednosti kao rezultat divergencije sudske prakse, nakon što je utvrđeno da (i) postoje „duboke i dugoročne razlike“; (ii) da je postojao mehanizam Vrhovnog suda za usklađivanje sudske prakse; ali (iii) da gore pomenuti mehanizam nije korišćen.
Sud primećuje da su okolnosti gore navedenih slučajeva u kojima je Vrhovni sud odlučivao, tačnije u (i) rešenju [Rev. br. 249/2021] od 20. aprila 2022. godine; (ii) presudi [Rev. br. 392/21] od 20. decembra 2021. godine; (iii) rešenju [Rev. br. 132/2022] od 20. septembra 2022. godine; i (iv) rešenju [Rev.220/2023] od 6. jula 2023. godine, koje je dostavio podnosilac zahteva, vežu se sa time jer su parnične strane u ovim slučajevima takođe zaposleni kod istog poslodavca, odnosno kod Telekoma Kosova A.D.
Međutim, pozivajući se na slučajeve koje je podnosilac zahteva uputio, Sud iz gore navedenih odluka Vrhovnog suda primećuje da je: u sva 4. (četiri) slučajeva pred njim, prvostepeni sud usvojio zahteve V.N., M.M., G.K. i F.B. za priznavanje prava na isplatu razlike plata između odgovarajućih koeficijenata, kao i trusta i poreza. Dalje, u sva 4. (četiri) slučaja, nakon podnošenja žalbe od strane podnosioca zahteva, redovni sudovi su odbili žalbe kao neosnovane (napomena Suda: prvostepene i drugostepene odluke za ove slučajeve podnosilac zahteva nije dostavio Sudu). Dok je u 3. (tri) slučaja Vrhovni sud rešenjem vratio na ponovno odlučivanje i usvojio je revizije podnosioca zahteva, a u jednom slučaju je meritorno odlučio i delimično odobrio njegovu reviziju.
Tačnije, Sud će u nastavku sumirati obrazloženja navedenih slučajeva o kojima je odlučivao Vrhovni sud, a koji se odnose na rešavanje navoda podnosioca zahteva da su zaposleni o kojima je reč potpisali ugovore o radu, koji su slobodnom voljom i na obostran način prihvatili smanjenje koeficijenta plate.
U slučaju zaposlene V.N., Vrhovni sud je rešenjem [Rev. br. 249/2021] od 20. aprila 2022. godine odlučio da ne prihvati pravni stav prvog i drugog stepena jer je smatrao da predmetni sudovi nisu dali razloge u vezi sa odlučivanjem, odnosno iz kojih razloga je Sud našao da je tužbeni zahtev osnovan i podnosilac zahteva je prinuđen da svojoj zaposlenoj V.N. naknadi razliku u plati između koeficijenata 12. (dvanaest) i 13. (trinaest), za period od 31. decembra 2009. do 1. januara 2013. godine. Vrhovni sud je u ovom rešenju, između ostalog, naglasio da nižestepeni sudovi nisu ocenili ugovore potpisane između podnosioca zahteva i zaposlene, iako je prvostepeni sud iste izveo kao dokaze, dok ih je drugostepeni sud imao u spisima predmeta, što je moglo uticati na odlučivanje u ovom slučaju. Vrhovni sud je takođe ocenio da iako je Apelacioni sud svojom presudom [Ac.br.3175/2015] od 11. jula 2016. godine potvrdio presudu prvostepenog suda, kojom je poništeno rešenje podnosioca zahteva, od 8. januara 2010. godine, kojim je izvršeno smanjenje koeficijenta plate, to ne znači da se zaposlena može nadoknađivati neograničeno jer je u vreme donošenja ove odluke bio na snazi ugovor na određeno vreme, od 30. oktobra 2009. godine, sa rokom trajanja na 3. (tri) godine, koji je predviđao koeficijent 13. (trinaest) i čije je dejstvo moglo biti kraće ako bi se u međuvremenu potpisao drugi ugovor sa drugačijim koeficijentom. Stoga je isti slučaj vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.
U slučaju zaposlenog M.M., Vrhovni sud je presudom [Rev. br. 398/2021] od 20. decembra 2021. godine odlučio da: (i) odbije kao neosnovanu reviziju podnosioca zahteva u vezi poništenja rešenja podnosioca zahteva od 19. decembra 2019. godine, kojim je smanjen koeficijent plate, (ii) prihvati reviziju podnosioca zahteva kao delimično osnovanu i preinači je, tako što će podnosilac zahteva biti prinuđen da plati razliku u neto plati za period od 1. februara 2012. do 31. decembra 2014. godine, kao i (iii) odbije iznos iznad dela koji je presuđen za vremenski period od 1. januara 2015. do 10. oktobra 2016. godine. U ovom slučaju, Vrhovni sud je prihvatio obrazloženje nižestepenih sudova u pogledu poništaja rešenja podnosioca zahteva od 19. decembra 2019. godine, ali je konstatovao da je zaposleni M.M. slobodnom voljom sklopio ugovor sa smanjenim koeficijentom dana 31. decembra 2014. godine i utvrdio je da drugostepeni sud nije uzeo u obzir ovu činjenicu. Prema tome, isti je obuhvaćen pogrešnom primenom materijalnog prava jer razlika u plati pripada ovom zaposlenom samo do potpisivanja narednog ugovora o radu dana 31. decembra 2014. godine i nakon ovog perioda tužbeni zahtev zaposlenog M.M. je odbijen.
U slučaju zaposlenog G.K., Vrhovni sud je rešenjem [Rev.br.132/2022 od 20. septembra 2022.godine odlučio da ne prihvati pravi stav prvog i drugog stepena jer je smatrao da su niži sudovi dali kontradiktorna obrazloženja i suprotno spisima predmeta, jer je zaposleni G.K. tražio isplatu razlike u plati između dva koeficijenta od 01. februara 2012. do 28. februara 2018. godine, ali prema njegovim rečima, redovni sudovi nisu uzeli za osnov ugovor od 27. Marta 2012. godine, iz kojeg se ispostavilo da je isti potpisao sa smanjenim koeficijentom. Ovaj ugovor je stupio na snagu dana 01. februara 2012. godine. Vrhovni sud je vratio slučaj na ponovno suđenje jer je utvrdio da nižestepeni sudovi nisu dokazali glavnu činjenicu da li je zaposleni G.K. prihvatio, odnosno potpisao ugovor sa podnosiocem zahteva kojim prihvata iznos plate sa smanjenim koeficijentom.
U slučaju zaposlenog F.B., Vrhovni sud je rešenjem [Rev.br. 220/2023] od 06. jula 2023. godine odlučio da ne prihvati pravni stav prvog i drugog stepena jer je smatrao da su predmetni sudovi dali kontradiktorna obrazloženja, odnosno nisu dali obrazloženje iz kojih razloga je Sud utvrdio da je tužbeni zahtev osnovan i da je podnosilac zahteva prinuđen da svom zaposlenom F.B. naknadi razliku u plati između koeficijenata 12. (dvanaest) i 11. (jedanaest) za period od 1. februara 2012. do 31. decembra 2014. godine. Vrhovni sud je ocenio da je ugovor zaposlenog na kome su se zasnovali nižestepeni sudovi u stvari ugovor na određeno, a ne na neodređeno, kako su isti utvrdili. Pošto je trajanje ovog ugovora u ovom slučaju odlučujuće, smatrao je da ovu činjenicu trebaju razjasniti sudovi. Pored toga, isti je istaknuo i novi ugovor o radu, sklopljen sa smanjenim koeficijentom, od 1. februara 2012. godine, što može uticati na rešavanje slučaja. Stoga je Vrhovni sud, radi razjašnjenja činjenica, vratio slučaj prvostepenom sudu na ponovno suđenje.
Dok, u slučaju sadašnjeg podnosioca zahteva, Sud podseća da je Vrhovni sud odbio reviziju podnosioca zahteva sa obrazloženjem da se navod podnosioca zahteva u vezi sa ne razmatranjem Ugovora zaposlenog [br. 01-1417/2012] na neodređeno vreme, od 27. marta 2012. godine odnosi na presuđeni deo ovog slučaja, odnosno deo o kome je pravosnažnom odlukom odlučio Apelacioni sud presudom [Ac.br. 4782/2014] od 12. januara 2017. godine, te je time postala res judicata. Pored toga, Sud, na osnovu spisa predmeta, konstatuje da je podnosilac zahteva pred Apelacionim sudom u žalbi od 3. januara 2018. godine predočio navedeni ugovor kao dokaz, nakon što je Osnovni sud odlučio u postupku ponovnog odlučivanja 20. novembra 2017. godine, kroz presudu [C.br. 186/17].
Podsećajući na obavezu utvrđenu sudskom praksom Suda da podnosioci zahteva moraju da iznesu Sudu relevantne argumente u vezi sa činjeničnom i pravnom sličnošću slučajeva za koje se navodi da su ih redovni sudovi različito rešavali, rezultirajući protivrečnim odlukama u sudskoj praksi, Sud primećuje da sem podnošenja 4. (četiri) odluka Vrhovnog suda, gde podnosilac zahteva tvrdi slične činjenične i pravne okolnosti kao one u slučaju Vrhovnog suda, podnosilac zahteva nije uspeo da iznese dodatne argumente Sudu, niti druge slučajeve o kojima je Vrhovni sud odlučio drugačije, i stoga da podrži njegov navod o povredi pravne sigurnosti kao rezultat protivrečnih odluka u redovnim sudovima.
Štaviše, u ovom slučaju, Sud primećuje da je Vrhovni sud utvrdio da je tužbeni navod podnosioca zahteva u vezi sa ne razmatranjem Ugovora zaposlenog [br. 01-1417/2012] na neodređeno vreme od 27. marta 2012. godine, gde se ispostavlja da je zaposleni potpisao ugovor sa smanjenim koeficijentom, pokrenuo navod za koji deo je Osnovni sud odlučio pravnosnažnom presudom. Dok je, s druge strane, u ostala 4. (četiri) slučaja, čije je kopije podnosilac zahteva dostavio Sudu, Vrhovni sud je uzeo u obzir nove ugovore koje su zaposleni potpisali sa smanjenim koeficijentom i 3. (tri) je vratio na ponovno suđenje, dok je u jednom slučaju odlučio presudom.
U svetlu svoje sudske prakse, Sud ocenjuje da nije moguće utvrditi postojanje „dubokih i kontinuiranih razlika“ u sudskoj praksi Apelacionog suda koje ugrožavaju načelo pravne sigurnosti, pozivajući se na 4. (četiri) odluka Vrhovnog suda, čije se okolnosti razlikuju od slučaja podnosioca zahteva.
Stoga, Sud smatra da ni broj presuda koje su predstavljene kao protivrečne, ni način na koji je Apelacioni sud ocenio i tretirao slučaj podnosioca zahteva, ne stvaraju dovoljan osnov da se opravda navod o povredi načela bezbednosti, kao rezultat protivrečnih odluka redovnih sudova (vidi predmete Suda KI29/17, podnosilac zahteva Adem Zhegrova citiran iznad, stav 58. i KO28/23, podnosilac zahteva Rrahim Haliti, citiran iznad, stav 82.).
Shodno tome, Sud zaključuje da je navod o divergenciji u sudskoj praksi redovnih sudova neprihvatljiv kao očigledno neosnovanim na ustavnim osnovama, u „očiglednom odsustvu povrede“, kako je utvrđeno pravilom 34. (2) Poslovnika o radu.
Povodom navoda o povredi članova 32. i 54. Ustava
Sud primećuje da podnosilac zahteva, sem navoda o povredi prava na obrazloženu odluku navodi i povredu članova 32. i 54. Ustava. Međutim, u ovom kontekstu, isti samo pominje ove članove, ali ne elaborira niti razrađuje dalje kako i zašto je došlo do njihove povrede od strane Vrhovnog suda. Kako je izraženo i u drugim slučajevima, Sud ponavlja svoj stav da samo pominjanje i citiranje članova Ustava ili drugih međunarodnih instrumenata nije dovoljno za pokretanje navoda o povredi ustavnih prava. Prilikom navoda o povredi prava zagarantovanih Ustavom i EKLJP-om, podnosilac zahteva mora da iznese ubedljive dokaze i argumente kako bi dokazao navodne povrede (vidi, u ovom kontekstu, slučajeve Suda: KI175/20, podnosilac zahteva: Kosovska agencija za privatizaciju, rešenje o neprihvatljivosti od 22. aprila 2021. godine, stav 81.; KI166/20 podnosilac zahteva Ministarstvo rada i socijalne zaštite, rešenje o neprihvatljivosti od 17. decembra 2020. godine, stav 52.; KI04/21, podnositeljka zahteva Nexhmije Makolli, rešenje o neprihvatljivosti od 11. maja 2021. godine, stavovi 38.-39. i KI64/22, podnosilac zahteva Vatani DOO, rešenje o neprihvatljivosti od 29. septembra 2022. godine, stav 77.).
S tim u vezi, Sud nalazi da se navodi podnosioca zahteva o povredi navedenih članova, po ustavnim osnovama, moraju proglasiti očigledno neosnovanim.
IZ TIH RAZLOGA
Ustavni sud, u skladu sa članovima 21. (4) i 113. (1) i (7) i 116. (2) Ustava, članovima 20. i 47. Zakona i pravilima 34. (2) i 48. (1) (b) Poslovnika o radu, dana 31. januara 2024. godine, jednoglasno:
ODLUČUJE
DA PROGLASI zahtev neprihvatljivim;
DA DOSTAVI ovo rešenje stranama;
DA OBJAVI ovo rešenje u Službenom listu Republike Kosovo, u skladu sa stavom 4. člana 20. Zakona;
DA UTVRDI da ovo rešenje stupa na snagu na dan objavljivanja u Službenom listu Republike Kosovo, u skladu sa stavom 5. člana 20. Zakona.
Sudija izvestilac Predsednica Ustavnog suda
Radomir Laban Gresa Caka-Nimani
Telekom Kosova A.D.
KI – Individualni zahtev
Rešenje o neprohvatljivosti
Zahtev je očigledno neosnovan
Civilni