USTAVNI SUD

 

Priština, dana​​ 30. oktobra 2023. godine​​ 

Ref.br.:​​ RK 2290/23

REŠENJE O NEPRIHVATLJIVOSTI​​ 

u

slučaju br. KI96/22

Podnosilac

Naser Husaj i Uliks Husaj

Ocena ustavnosti​​ rešenja​​ [Rev.​​ br. 570/2021]​​ Vrhovnog suda​​ 

od 5. maja 2022. godine​​ 

USTAVNI SUD REPUBLIKE KOSOVO​​ 

u sastavu:

Gresa Caka-Nimani, predsednica​​ 

Bajram Ljatifi, zamenik predsednika​​ 

Selvete Gërxhaliu-Krasniqi, sudija​​ 

Safet Hoxha, sudija

Radomir Laban, sudija

Remzije Istrefi-Peci, sudija i​​ 

Nexhmi Rexhepi, sudija​​ 

Enver Peci, sudija

Podnosilac zahteva​​ 

• Zahtev​​ su​​ podneli​​ Naser Husaj i Uliks Husaj, sa prebivalištem u​​ opštini​​ Peć​​ (u daljem tekstu: podnosioci zahteva). Podnosioca zahteva Uliksa​​ Husaja, prema ovlašćenju zastupa podnosilac zahteva Naser Husaj.​​ 

Osporena odluka

• Podnosioci zahteva osporavaju​​ rešenje​​ [Rev. br. 570/2021] od 5. maja 2022. godine​​ Vrhovnog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Vrhovni sud), i​​ presudu​​ [Ac. br. 1054/2019] od 4. oktobra 2019. godine Apelacionog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Apelacioni sud) u vezi sa presudom [C.​​ br.​​ 67/2017] od 15. januara 2019. godine Osnovnog suda u​​ Peći,​​ Ogranak​​ u​​ Istoku (u daljem tekstu: Osnovni sud).

Predmetna stvar

• Predmetna stvar zahteva je ocena ustavnosti osporene presude​​ Vrhovnog suda, kojom su,​​ podnosiocima zahteva​​ navodno povređena osnovna prava i slobode zagarantovane članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] i članom 46. [Zaštita imovine] Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav).​​ 

Pravni osnov​​ 

• Zahtev se zasniva na stavovima 1. i 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, i članovima 22. (Procesuiranje podnesaka) i 47. (Individualni zahtevi) Zakona br. 03/L-121 o Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Zakon) i pravilu​​ 25. (Podnošenje​​ zahteva​​ i odgovora) Poslovnika o radu Ustavnog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Poslovnik o radu).

• Dana 7. jula 2023. godine, Poslovnik o radu Ustavnog suda Republike Kosovo br. 01/2023, objavljen je u Službenom listu Republike Kosovo i stupio je na snagu petnaest (15) dana od dana objavljivanja. Shodno tome, prilikom razmatranja zahteva, Ustavni sud se poziva na odredbe navedenog Poslovnika, kojim je ukinut Poslovnik o Radu Ustavnog suda br. 01/2018. S tim u vezi, u skladu sa pravilom 78 (Prelazne odredbe) Poslovnika o radu br. 01/2023, izuzetno će se i dalje primenjivati pojedine odredbe Poslovnika o radu br. 01/2018 u slučajevima koji su u Sud registrovani pre ukidanja istog, samo ako i u meri u kojoj su povoljniji za stranke.​​ 

Postupak pred sudom​​ 

• Dana 27. juna 2022. godine,​​ podnosioci zahteva su poštom dostavili zahtev Ustavnom​​ sudu​​ Republike Kosovo (u daljem tekstu: Sud).​​ 

• Dana 7. jula 2022. godine, predsednica Suda je​​ u odluci GJR. KI96/22 i KSH. KI96/22​​ imenovala sudiju Remzije Istrefi-Peci za sudiju izvestioca i Veće za razmatranje, sastavljeno od sudija:​​ Selvete Gërxhaliu-Krasniqi (predsedavajuća), Safet Hoxha i Radomir Laban​​ (članovi).​​ 

• Dana 5. jula 2022. godine, Sud je obavestio​​ podnosioca zahteva i istovremeno i​​ zastupnika Nasera​​ Husaja​​ o registraciji zahteva i zatražio je​​ od istog​​ da dostavi zvanični obrazac zahteva i ovlašćenje koje dokazuje da isti zastupa Uliksa Husaja.​​ 

• Dana 15. jula 2022. godine, podnosilac zahteva Naser Husaj dostavio je dokument Sudu koji nije odražavao zahteve Suda​​ za dopunu njegovog zahteva.​​ 

• Dana 16. decembra 2022. godine, sudija Enver Peci je položio zakletvu pred predsednicom Republike Kosovo, čime je započet njegov mandat u Sudu.

• Dana 14. marta 2023. godine, Sud je ponovo zatražio od podnosioca zahteva​​ Nasera​​ Husaj,​​ da dostavi zvanični obrazac zahteva i ovlašćenje koje dokazuje da isti zastupa Uliksa Husaja.​​ 

• Dana 27. marta 2023. godine, podnosilac zahteva Naser Husaj je dostavio zvanični obrazac u svoje ime i u ime podnosioca zahteva Uliksa​​ Husaja, i ovlašćenje koje dokazuje da zastupa istog. ​​ 

• Dana 28. aprila 2023. godine, Sud je obavestio​​ Vrhovni sud​​ o registraciji slučaja. ​​ 

• Dana​​ 29. avgusta​​ 2023. godine, Veće za razmatranje je razmotrilo izveštaj sudije izvestioca i jednoglasno je preporučilo Sudu neprihvatljivost zahteva.

Pregled činjenica

• Sud prvenstveno želi da naglasi da je podnosilac zahteva Naser Husaj, bio​​ u svojstvu​​ podnosioca zahteva​​ pred Sudom i u slučajevima KI22/16, KI128/17, KI46/19, KI08/20, KI183/20 i KI151/21, međutim​​ činjenične i pravne okolnosti​​ ranijih zahteva nisu​​ povezane​​ sa trenutnim zahtevom.​​ 

• Iz spisa predmeta proizlazi da je dana 12. februara 2012. godine, vlasnik katastarske parcele [br. 14/4]​​ u selu Vitomirica, opština Peć,​​ ​​ M. M.​​ preminuo.​​ 

• Podnosilac zahteva Naser Husaj, u svojstvu navodnog zastupnika vlasnika M.M., sklopio je ugovor o prodaji katastarske parcele [br. 14/4], sa drugim podnosiocem zahteva Uliks Husaj, odnosno njegovim sinom, u svojstvu kupca u iznosu od 10.ooo evra.

• Dana 26. jula 2012. godine, Opštinski sud u Istoku je u odluci [Vr. Br. 1138/012], legalizovao kupoprodajni ugovor za gore navedenu imovinu.​​ 

• Dana 7. juna 2017. godine, Državni tužilac je​​ u Osnovnom tužilaštvu u Peći,​​ odeljenje​​ za Opšta krivična dela,​​ protiv podnosioca zahteva Nasera​​ Hulaja podigao​​ optužnicu​​ [PP/II br. 759/2016], zbog osnovane sumnje da je počinio krivično delo​​ iz člana 342 [Zloupotreba poverenja] Krivičnog zakonika Republike Kosovo [br. 04/L-082]. U gore navedenoj optužnici, podnosilac zahteva Naser Husaj je optužen​​ da je:​​ „...dana 17. avgusta 2011. godine u Peći, u svojstvu ovlašćenog, ovde oštećenog M.M. iz Bara, Republika Crne Gore, zloupotrebio data ovlašćenja od strane oštećenog, sa br. 7569-11, overeno u Osnovnom sudu u Baru, tako što je nepokretnost istog, koja se nalazi u selu Vitomirica, Opština Peć, parcele sa br. 7351-1, 7351-2, 736, 737 i 738 KO Vitomirica, u površini od 02.34.82 ha, na neovlašćen način preveo na ime svog sina, Uliksa Husaja, i to na osnovu kupoprodajnog ugovora sklopljenog dana 17. avgusta 2011. godine, pod OV-BR-6335-2011, bez znanja, bez isplate kupoprodajne cene i u nedostatku poštovanja volje ovlašćenika, kojim povodom je svom sinu Uliksu Husaj omogućio protivpravnu imovinsku korist, u smislu sticanja imovinskih prava za gore navedene nepokretnosti [...]“.

• Na osnovu​​ datog objašnjenja u​​ zahtevu koje su podnosioci zahteva podneli​​ Sudu, proizilazi da je protiv podnosioca zahteva, Naser Husaj,​​ vođen krivični postupak [na osnovu optužnice Državnog tužioca od 07. juna 2017. godine] u vezi sa zloupotrebom ovlašćenja M.M., odnosno sumnje​​ za falsifikovanje potpisa u tri dokumenta, u vezi sa ugovorom o kupoprodaji predmetne imovine (dve navodne izjave o prijemu novca od M.M.-a i navodno ovlašćenje M.M.-a protiv uzurpatora predmetne imovine L.Sh.), koji​​ je krivični postupak prema podnosiocu zahteva zastareo (pojašnjenje: Sud ne raspolaže službenim dokumentima i informacijama u vezi sa ovim postupkom).​​ 

• Neutvrđenog dana, naslednici​​ [G.M., B.M., T.M.],​​ pokojnog​​ vlasnika​​ M.M.​​ katastarske parcele [br.14/4],​​ su​​ podneli​​ tužbeni zahtev​​ Osnovnom sudu kojom su tražili poništenje ugovora od 26. jula 2012. godine, sa obrazloženjem da su podnosioci zahteva navedeni ugovor zaključili bez punovažnog ovlašćenja vlasnika katastarske parcele [br.14/4],​​ pokojnog​​ M.M.​​ 

• Dana 15. januara 2019. godine,​​ Osnovni sud je presudom [C.br.67/017] odlučio​​ da:

„I.​​ PONIŠTAVA se ugovor overen 26. jula 2012. godine u Opštinskom sudu u Istoku, po protokolu Vr. br. 1138/012, vezan između M.M. iz sela Vitomirice, Opština Peć, kojeg je zastupao Naser Husaj iz Peći, kao prodavac i Uliks/ Naser Husaj, iz sela Ćuška, Opština Peć, kao kupac, o kupoprodaji nepokretnosti, katastarske parcele sa br. 14/4 u površini od 400 kvadratnih metara i upisana u posedovnom listu br. 000 14/20 KO Carralluka.

II. NALAŽE SE Katastarskoj službi Opštine Istok da izvrši ponovni upis prema ranijem katastarskom stanju i to da upiše nepokretnost iz tačke I. (jedan) izreke ove presude, a na ime M. (B.) M. bivši iz Vitomirice, Opština Peć.  ​​​​ 

III. OBAVEZUJU SE tuženi Naser Husaj i Uliks/ Naser/ Husaj iz sela Ćuška, Opština Peć, da tužiocima nadoknade sve troškove parničnog postupka u iznosu od 1.585,00 evra i sve to pod pretnjom prinudnog izvršenja.“​​ 

• Osnovni sud je u​​ svojoj​​ presudi obrazložio da je:​​ „Ovlašćenje kojim je advokat – tuženi Naser Husaj​​ ovlašćen​​ je nevažeće jer je vlasnik – M.M. umro 12. februara 2012. godine u Beogradu, Čukurica prema Izvodu iz matične knjige umrlih izdatom u Beogradu, Čukurica, sa rednim br. 134 za 2012. godinu. Kupoprodajni ugovor zaključen između Nasera ​​Husaja, kao prodavca koji je zastupao M. M., zaključen je u Opštinskom sudu u Istoku sa oznakom Vr. br. 1138112 od 26. jula 2012. godine, odnosno ovaj Ugovor je zaključen više od 6. meseci od smrti vlasnika M. M. (12. februar 2012.​​ godine), dok je overen u Sudu dana 26. jula 2012. godine“.

• Neutvrđenog dana, podnosioci zahteva su​​ protiv navedene presude Osnovnog suda​​ podneli žalbu Apelacionom sudu​​ zbog​​ bitnih​​ povreda​​ parničnog postupka, pogrešnog i nepotpunog utvrđivanja činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.​​ 

• Dana 4. oktobra 2019.​​ godine, Apelacioni sud je presudom [Ac. br. 1054/2019]​​ odbio žalbu podnosilaca zahteva kao neosnovanu i potvrdio je presudu Osnovnog suda [C. Br. 67/2017] od 15. januara 2019. godine.

• Tačnije, Apelacioni sud je potvrdio da na osnovu člana 94 Zakona o​​ obligacionim odnosima iz 1978.​​ godine,​​ ovlašćenje putem kojeg je i potpisan ugovor je​​ „prestalo da ima efekta od dana 12.02.2012. godine, kada je i davalac ovlašćenja preminuo“.

• Neodređenog dana, protiv presude​​ Apelacionog suda​​ [Ac.​​ br. 1054/2019] od 4. oktobra 2019. godine, podnosioci zahteva su podneli reviziju Vrhovnom sudu sa predlogom da​​ Apelacioni sud​​ preinači​​ dve navedene presude tako da se tužbeni zahtev tužilaca odbije kao neosnovan i da se predmet vrati​​ prvom stepenu​​ na ponovno suđenje.

• Dana 5. maja 2022. godine, Vrhovni sud je rešenjem [Rev. br. 570/2021] odbio​​ reviziju​​ podnosilaca​​ zahteva​​ kao nedozvoljenu. Vrhovni sud je​​ utvrdio​​ da nisu ispunjeni kriterijumi koji su propisani u stavu 3, člana 211.​​ Zakona br. 03/L-006 o parničnom postupku​​ (u daljem tekstu: ZPP) o podnošenju revizije. Tačnije, Vrhovni sud je naglasio da: „revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima u kojima tužbeni zahtev nema nikakve veze sa novčanim potraživanjima, predajom stvari ili ispunjenjem bilo kog drugog​​ obećanja, sve dok je vrednost predmeta spora naznačena u potraživanje tužioca ne prelazi 3.000 evra“.​​ 

Navodi podnosioca zahteva

• Sud podseća da podnosioci zahteva tvrde da su rešenjem [Rev. br. 570/2021] od 5. maja 2022. godine Vrhovnog suda​​ i presudama Apelacionog i Osnovnog suda​​ povređena njihova osnovna prava i slobode zagarantovana članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] i članom​​ 46. [Zaštita imovine] Ustava. ​​ 

• Povodom navoda o povredi člana 31. Ustava, podnosioci zahteva, suštinski navode​​ da:​​ „Strankama u postupku, tužiocima, a potom i oštećenim u krivičnom predmetu, nedostaje aktivan legitimitet. Oni nisu imali ovlašćenja, nemaju rešenje o nasleđivanju a sudovi su tužbe trebali da odbiju kao neovlašćene, jer su imanja prodata po ovlašćenju, gde imate dokaze u ovom slučaju koje sam vam poslao. Zatražio sam od sudije D.D. u Istoku, da poveća vrednost spora iznad 3.000 evra i nije prihvatio. I zbog toga ju je Vrhovni sud, odlučujući o reviziji, odbio kao nedozvoljenu zbog male vrednosti spora preko 3.000 evra i isti nije prihvatio. I zbog toga je Vrhovni sud odlučujući o reviziji odbacio kao nedozvoljenu, zbog male vrednosti spora. Trebalo je da bude najmanje 3.500 evra. Zatim su me stavili u tužbu kao ovlašćenog zastupnika prodavca, jer ovlašćeno lice ne može biti tuženo niti optuživano, i to je osnov za ponavljanje postupka koji sam tražio".

• Podnosioci zahteva dalje ističu da:​​ „Tužba nije bila dozvoljena. Zemljište je bilo prodato po ovlašćenju. Stranke, tužioci i oštećeni, nisu imali aktivni legitimitet. Nisu imali ovlašćenje, rešenje o nasleđivanju niti rešenje o večnom održavanju. Ne postoji krivična presuda da sam ja izvršilac krivičnog dela zloupotrebe poverenja. Predmet je zastareo. Grafologija je predstavila tri potpisa prodavca kao uredna“.

• Podnosioci zahteva tvrde da su​​ se:​​ „...prvostepeni i drugostepeni sud pozvali na falsifikat prema optužnici i da nisu uzeli u obzir objašnjenje grafologa V.M. Sud nije odredio vrednost spora iznad 3.500 evra i nije ispoštovan član 13.-14. ZPP-a. Obustaviti postupak u parničnom sporu do okončanja krivičnog postupka, gde je stvar već zastarela. Sud nije ispoštovao član 46.3 ZOO-1978 i član 82.3 važećeg ZOO“.

• Podnosioci zahteva tvrde da je došlo do povrede prava na imovinu kao rezultat:​​ „...nepoštovanja gore navedenih članova. Kupoprodajni ugovor na ime Uliks Husaj je raskinut“.​​ 

• Podnosioci zahteva u suštini tvrde da su sklopili ugovor sa važećim ovlašćenjem i u skladu sa članom 49. Zakona o obligacionim odnosima iz 1978. godine i članom 82. stav 3. Zakona br. 04/L-077 o obligacionim odnosima iz 2012. godine.

• Podnosioci zahteva tvrde da je ugovor od 26. jula 2012. godine zakonit na osnovu toga što:​​ „[...] Prema članu 49. ZOO iz 1978. godine i važećem zakonu o obligacionim odnosima, stav 3. kaže da ovlašćenje važi i nakon što smrti ovlašćenog lica kada se​​ započeti posao mora završiti ili je priroda posla takva, i kada postoji volja stranke da ovlašćenje važi i nakon smrti ovlašćenog lica“.​​ 

• Konačno, podnosioci zahteva traže od Suda da:​​ (i) proglasi​​ njihov​​ zahtev prihvatljivim; (ii) utvrdi da je presuda [Rev.​​ br. 570/2021] od 5. maja 2022. godine Vrhovnog suda u vezi sa presudom [Ac. br. 1054/2019] od 4. oktobra 2019. godine Apelacionog suda i presudom [C.​​ br. 67/2017] od 15. januara, 2019. godine Osnovnog suda, doneta u suprotnosti sa članovima 31. i 46. Ustava;​​ i (iii) da iste proglasi nevažećim.​​ 

Relevantne ustavne i zakonske odredbe​​ 

Ustav Republike Kosovo

Član 31

​​ [Pravo na Pravično i Nepristrasno Suđenje]

1. Svakom se garantuje jednaka zaštita prava pred sudom, ostalim državnim organima i nosiocima javnih.

2. Svako ima pravo na javno, nepristrasno i pravično razmatranje odluka o pravima i obavezama ili za bilo koje krivično gonjenje koje je pokrenuto protiv njega/nje, u razumnom roku, od strane nezavisnog i nepristrasnog, zakonom ustanovljenog, suda.

Član 46​​ 

[Zaštita imovine]

• Garantuje se pravo na imovinu

• Korišćenje imovine je regulisano zakonom, u skladu sa javnim interesom.​​ 

• Niko se ne može arbitrarno lišiti lične imovine. Republika Kosovo ili javne vlasti Republike Kosovo mogu izvršiti eksproprijaciju imovine ako je ista u skladu sa zakonom, ako je neophodna ili adekvatna za postizanje javnih ciljeva ili podržavanje javnog interesa, a za koju se vrši neposredna adekvatna kompenzacija licu ili licima, imovina kojih se eksproriiše.​​ 

• O sporovima koje uzrokuje neko delo Republike Kosovo ili javne vlasti Republike Kosovo, a koji se smatraju eksproprijacijom, odlučuje nadležni sud.

• Intelektualno pravo je zaštićeno zakonom.

ZAKON br. 03/L- 006 O PARNIČNOM POSTUPKU

Član 95

95.1​​ Smrču fizičkog lica, odnosno gašenjem pravnog lica, prestaje i​​ ovlašćenje​​ koje je on dao.

POGLAVLJE XIV VANREDNA PRAVNA SREDSTVA REVIZIJA

Član 211

211.1 Protiv presude drugostepenog suda, stranke mogu da podnesu reviziju u roku od trideset (30) dana od dana kada im je uručena presuda.​​ 

211.2 Revizija se ne dozvoljava u imovinsko pravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev odnosi na novčane zahteve , predaju stvari, ili ispunjavanjem neke druga polaganja, ukoliko vrednost predmeta spora u delu pobijenom presudom ne​​ prelazi​​ sumu od 3,000 €.​​ 

211.3 Revizija se ne dozvoljava u imovinsko pravnim odnosima u kojima se tužbeni zahtev ne odnosi na novčane zahteve, na predaju stvari ili na ispunjavanje neke druga polaganja, ukoliko vrednost predmeta spora navedenog u tužbi tužioca ne prelazi sumu od 3,000 €.​​ 

211.4 Izuzetno, kada je reč o tužbenom zahtevu iz stava 2 i 3 ovog člana, revizija je uvek dozvoljena: a) u sporovima za izdržavanje; b) u sporovima za nadoknadu štete zbog izgubljenog izdržavanja, povodom smrti davaoca izdržavanja; c) u sporovima iz radnih odnosa koje inicira zaposleni protiv odluke za prestanak radnog odnosa.

Ocena prihvatljivosti​​ zahteva

• Sud prvo razmatra da li​​ je podnosilac zahteva​​ ispunio​​ uslove​​ o​​ prihvatljivosti koji su utvrđeni Ustavom i dalje specifikovani Zakonom i Poslovnikom o radu.​​ 

• U tom smislu, Sud se prvenstveno poziva na stavove 1. i 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, koji propisuju:​​ 

“1.​​ Ustavni sud odlučuje samo u slučajevima koje su ovlašćene strane podnele sudu na zakonit način.

[...]

7.​​ Pojedinci mogu da pokrenu postupak ako su njihova prava i slobode koje im garantuje ovaj Ustav prekršena od strane javnih organa, ali samo kada su iscrpeli sva ostala pravna sredstva, regulisanim zakonom.”

• Sud u nastavku razmatra da li je podnosilac zahteva​​ ispunio uslove prihvatljivosti, koji su dalje precizirani u Zakonu. S tim u vezi, Sud se prvenstveno poziva na članove 47 (Individualni zahtevi), 48 (Tačnost podneska) i 49 (rokovi) zakona, koji propisuju:

Član 47

[Individualni zahtevi]

“1.​​ Svaka osoba ima pravo da od Ustavnog suda zatraži pravnu zaštitu ukoliko smatra da njena Ustavom zagarantovana prava i slobode krši neki javni organ.

2.​​ Osoba može da podnese pomenuti podnesak samo nakon što su iscrpljena sva ostala zakonom određena pravna sredstva.”

Član 48

[Tačnost podneska]

“Podnosilac podneska je dužan da jasno naglasi to koja prava i slobode su mu povređena i koji je konkretan akt javnog organa koji podnosilac želi da ospori.”

Član 49

[Rokovi]

“Podnesak se podnosi u roku od 4 meseci. Rok počinje od dana kada je podnosilac

primio sudsku odluku. U svim ostalim slučajevima, rok počinje na dan javnog

objavljivanja odluke ili akta...”.

• U vezi sa ispunjenjem gore navedenih kriterijuma, Sud ocenjuje da su podnosioci zahteva ovlašćena strana, koji osporavaju akt javnog organa,​​ odnosno​​ (i)​​ presudu [Rev. br.570/2021]​​ od 5. maja 2022. godine​​ Vrhovnog suda, i (ii)​​ presudu [Ac.​​ br. 1054/2019] od 4. oktobra 2019. godine​​ Apelacionog suda, u vezi sa​​ presudom [C.​​ br. 67/2017] od 15. januara 2019. godine​​ Osnovnog suda, nakon što su iscrpeli sva pravna sredstva koja su mu bila dostupna, u smislu člana 113.7 Ustava i člana 47.2 Zakona; jasno su​​ objasnili koja prava zagarantovana Ustavom oni​​ tvrde​​ da su​​ im​​ povređena, u skladu sa zahtevima iz člana 48 Zakona. Pre nego što nastavi sa procenom drugih kriterijuma o prihvatljivosti zahteva, Sud će se prvenstveno podsetiti na suštinu slučaja koji ovaj zahtev sadrži kao i odgovarajuće navode podnosilaca zahteva.

• Sud će, u nastavku razmotriti da li su podnosioci zahteva ispunili kriterijume o prihvatljivosti koji su propisani u stavu (2)​​ pravila 34 [Kriterijum o prihvatljivosti] Poslovnika o​​ radu. Pravilo 34 (2) Poslovnika o​​ radu propisuje kriterijume na osnovu kojih Sud može da razmotri zahtev, uključujući i​​ kriterijum​​ da zahtev nije očigledno neosnovan. Pravilo 34 (2) konkretno propisuje da:​​ 

Pravilo 34

[Kriterijum o prihvatljivosti]

(2) “Sud može smatrati zahtev neprihvatljivim ako je zahtev očigledno neosnovan kada podnosilac/teljka zahteva nije dovoljno dokazao/la i potkrepio/la svoju tvrdnju.”

[...]

• Na osnovu sudske prakse ESLJP-a, ali i Suda, zahtev se može proglasiti neprihvatljivim kao​​ “očigledno neosnovan”​​ u celini ili samo u odnosu na određeni navod koji zahtev može sadržati. S tim u vezi, tačnije je nazvati ih​​ “očigledno neosnovanim navodima“.​​ Poslednje navedeni se, na osnovu sudske prakse ESLJP-a, mogu svrstati u četiri različite grupe: (i) navodi koji se kvalifikuju kao navodi​​ “četvrtog stepena”; (ii) navodi koje karakteriše​​ “jasno ili očigledno odsustvo povrede”; (iii)​​ “nepotkrepljeni ili neobrazloženi”​​ navodi; i na kraju, (iv)​​ “konfuzni ili nejasni”​​ navodi. Ovaj koncept neprihvatljivosti na osnovu zahteva ocenjenog kao​​ “očigledno neosnovan”, i specifičnosti četiri gore navedene kategorije navoda okvalifikovanih kao​​ “očigledno neosnovani”, koje su razvijene sudskom praksom ESLJP-a, Sud je usvojio i u svojoj sudskoj praksi, uključujući, ali ne ograničavajući se na slučajeve​​ KI40/20, podnosilac​​ Sadik Gashi, rešenje o neprihvatljivosti od 20. januara 2021. godine;​​ KI163/18,​​ podnosilac​​ Kujtim Lleshi, rešenje o neprihvatljivosti od 24. juna 2020. godine;​​ KI21/21, podnosilac​​ Asllan Meka, rešenje o neprihvatljivosti od 28. aprila 2021. godine,​​ KI107/21, podnosilac​​ Ramiz Hoti, rešenje o neprihvatljivosti od 21. oktobra 2021. godine.

• Sud podseća da se okolnosti konkretnog slučaja odnose na zaključenje ugovora o kupoprodaji imovine pokojnog​​ M.M. [koji je preminuo 12. februara 2012. godine]. Kupoprodajni ugovor od 26. jula 2012. godine zaključen je između podnosioca Nasera​​ ​​Husaja u svojstvu navodnog zastupnika vlasnika M.M i prodavca sa drugim podnosiocem Uliksom Husajem, njegovim sinom, u svojstvu kupca, a koji je ugovor dana 26. jula 2012. godine bio overen u Opštinskom sudu u Istoku. Sklapanje kupoprodajnog ugovora osporili su naslednici M.M., koji su podneli tužbu Osnovnom sudu tražeći poništenje ugovora jer je zaključen bez punovažnog ovlašćenja vlasnika nepokretnosti, njihovog oca, pokojnog M.M. Kao rezultat ovoga, Osnovni sud je presudom [C. br. 67/017] poništio ugovor od 26. jula 2012. godine sa obrazloženjem da je nevažeće ovlašćenje kojim je podnosilac zahteva Naser Husaj bio ovlašćen zbog činjenice da je vlasnik nepokretnosti preminuo pre potpisivanja istog tog ugovora. Kao rezultat žalbe koju su podnosioci zahteva uložili protiv pomenute presude Osnovnog​​ suda Apelacionom sudu, potonji je presudom [Ac. br. 1054/2019] od 4. oktobra 2019. godine odbio njihovu žalbu kao neosnovanu i potvrdio je presudu Osnovnog suda [C. br. 67/017] od 15. januara 2019. godine. U nastavku, kao rezultat revizije koju su podnosioci zahteva podneli protiv pomenute presude Apelacionog suda u Vrhovnom sudu, potonji je osporenim rešenjem [Rev. br. 570/2021] od 05.​​ maja​​ 2022. godine odbacio reviziju podnosilaca zahteva kao nedozvoljenu zbog toga što „vrednost predmeta spora naznačena u tužbenom zahtevu tužilaca, i koja je ostala nepromenjena tokom trajanja postupka u ovoj spornoj pravnoj stvari, iznosi 3.000 €, što znači da nije iznad zakonskog uslova od preko 3.000​​ €“.

• Podnosioci zahteva u svom zahtevu pred Sudom osporavaju (i) gore pomenutu​​ konstataciju​​ Vrhovnog suda da je njihova revizija bila nedozvoljena, tvrdeći da ova​​ konstatacija​​ predstavlja povredu njihovih osnovnih prava i sloboda zagarantovanih članom 31. Ustava i (ii) u nastavku isti osporavaju​​ konstataciju​​ datu​​ kroz presudu Apelacionog suda i Osnovnog suda​​ a​​ koja​​ se odnosi na​​ poništenje​​ kupoprodajnog ugovora zbog nevažećeg ovlašćenja.

• Prvo, Sud će nastaviti sa razmatranje navoda u vezi sa povredom člana 31. Ustava, koji​​ se odnosi na​​ rešenje Vrhovnog suda, kojim je revizija podnosilaca zahteva bila odbijena kao nedozvoljena zbog vrednosti predmeta zahteva.

• Podnosioci u svom zahtevu pred Sudom osporavaju gore navedenu​​ konstataciju​​ Vrhovnog suda, tvrdeći da ova​​ konstatacija​​ predstavlja povredu njihovih osnovnih prava i sloboda​​ koje su​​ zagarantovane​​ članom 31. Ustava.

• Sledom navedenog,​​ Sud pozivajući se​​ na​​ konstataciju​​ Vrhovnog suda da je revizija​​ podnosilaca zahteva bila​​ nedozvoljena zbog vrednosti predmeta spora, prvo će ispitati​​ navode​​ podnosilaca zahteva​​ koji se odnose​​ na pitanje dozvoljenosti revizije.

• U kontekstu ove gore navedene tvrdnje, podnosioci​​ zahteva​​ naglašavaju da: „Tražio sam od sudije D.D., u Istoku, da poveća vrednost spora, preko 3000 evra i on nije prihvatio, pa je zbog toga​​ i Vrhovni sud,​​ odlučujući o reviziji, odbio istu kao​​ nedozvoljenu, zbog male vrednosti spora, preko 3000 evra i prihvatanja nije bilo, te je zbog toga Vrhovni sud​​ prilikom donošenja​​ odluke​​ o reviziji odbio​​ istu​​ kao nedozvoljenu,​​ zbog​​ male​​ vrednosti​​ spora, trebalo je da bude najmanje 3500 evra​​ –​​ Nakon toga su me uvrstili u​​ tužbu, kao punomoćnika prodavca, jer ovlašćeni zastupnik ne može da​​ se​​ tuži, niti​​ da bude​​ optužen, a samim tim i osnov za ponavljanje postupka koji sam tražio.​​ 

• Sledom gore navedenih tvrdnji podnosilaca​​ zahteva, Sud prvo ističe da pitanje odbijanja ili nedozvoljavanja revizije​​ zbog toga što ista​​ ne dostiže zakonom definisanu vrednost spada u okvir principa ili prava na pristup sudu,​​ koje je​​ zagarantovano članom 31. Ustava, u​​ vezi sa​​ članom​​ 6. EKLJP-a.

• Imajući to u vidu, okolnosti konkretnog slučaja se odnose na to da li je Vrhovni sud, proglasivši da „revizija nije dozvoljena“ zbog​​ čisto pravnih/proceduralnih​​ pitanja, nesrazmerno uticao na mogućnost podnosilaca​​ zahteva​​ da dobiju meritornu odluku u​​ njihovom​​ predmetu od strane Vrhovnog suda.

• Sud je, na osnovu svoje sudske prakse i prakse ESLJP, u principu naglasio da pravo na pristup sudu treba da bude „praktično i efikasno“, a ne „teorijsko i iluzorno“ (vidi, između ostalog, predmete​​ Suda​​ KI20/21, sa podnosiocem​​ zahteva​​ ​​ Violeta​​ Todorović, presuda​​ od​​ 13. aprila​​ 2021.​​ godine​​ stav 43. i​​ KI224/19, sa podnosiocem​​ zahteva​​ ​​ Islam​​ Krasniqi, presuda​​ od​​ 10. decembra​​ 2020.​​ godine, stav 39. i​​ slučaj ESLJP-a​​ Lupeni​​ Grkčkatolička parohija i drugi protiv Rumunije​​ zahtev br.​​ 76943/11, presuda od 29. novembra 2016. godine, stav 84). Prema​​ sudskoj praksi​​ Suda i ESLJP-a, ovo pravo nije apsolutno, ali može biti podložno ograničenjima koja ne​​ bi smela​​ da smanje pristup sudu na taj način ili u meri koja krši samu suštinu prava. Takva ograničenja​​ neće biti opravdana ako ne slede legitiman cilj ili ako ne postoji razuman odnos proporcionalnosti između upotrebljenih sredstava i cilja koji se želi postići (vidi​​ predmet Suda​​ KI20/21, gore citiran, stav 45; i​​ KI54/21​​ sa podnosiocem zahteva​​ Kamber Hoxha,​​ presuda od 4. novembra 2021. godine,​​ stavovi 63-64 i slučajeve ESLJP-a​​ Sotiris i Nikos Koutras ATTEE protiv Grčke,​​ presuda od​​ 16. novembra 2000. godine,​​ stav 15, i​​ Běleš i drugi protiv Češke Republike,​​ presuda od 12. novembra 2002. godine, stav,​​ 61;​​ kao i slučaj​​ Lupeni Grkčkatolička parohija i drugi protiv Rumunije, citirano iznad, stav 89).

• Rekavši ovo, Sud se poziva na predmet Velikog veća ESLJP u predmetu​​ Zubac protiv Hrvatske​​ [predstavka br. 40160/12, presuda od 5. aprila 2018. godine] kroz koji​​ je, u vezi sa pitanjem dozvoljenosti revizije, a koje je povezano sa​​ zakonom definisanim vrednosnim pragom, u načelu​​ je​​ ponovljeno da „Način na koji član 6. stav 1. [EKLJP] u apelacionim i kasacionim sudovima zavisi od posebnosti postupka pred tim sudovima. Uslovi prihvatljivosti revizije mogu biti stroži od onih za redovnu žalbu“ (vidi​​ slučaj​​ ESLJP-a​​ ​​ Kozlica​​ protiv Hrvatske, predstavka br. 29182/03,​​ kao i reference korišćene tamo,​​ presuda​​ od​​ 2. novembra​​ 2006. godine, stav 32​​ i 82). Nakon ovoga, ESLJP je u istom predmetu naglasio da: „Primena zakonskog praga​​ ratione valoris​​ za reviziju u Vrhovnom sudu je legitimna i razumna proceduralna pretpostavka, s obzirom na to da se sud bavi samo stvarima od posebnog značaja​​ (vidi​​ predmete ESLJP-a, slučaj​​ Zubac protiv Hrvatske​​ i reference korišćene u ovom predmetu,​​ gore citirane,​​ stav​​ 83;​​ između ostalog slučaj​​ Jovanović​​ protiv Srbije​​ predstavka br. 32299/08, presuda​​ od​​ 2. oktobra​​ 2012.​​ godine, stav 48).

• U tom smislu, ESLJP je, u predmetu​​ Zubac protiv Hrvatske​​ i​​ u vezi sa primenom zakonskih ograničenja​​ ratione valoris​​ za pristup višim sudovima, razvio test u tri koraka, kroz koji je trebalo ispitati i​​ oceniti: (i) predvidljivost ograničenja,​​ (ii) pitanje da li podnosilac zahteva ili država treba da snose štetne posledice propusta učinjenih tokom postupka i (iii) pitanje „preteranog formalizma” u primeni ograničenja (vidi​​ st. 80-86 presude u predmetu​​ Zubac protiv Hrvatske​​ i reference korišćene u ovoj presudi).

• U vezi sa prvim, ESLJP je precizirao da je (i) pitanje pravnog leka u ovom slučaju bilo predvidivo sa stanovišta strana u postupku. U tom smislu, ESLJP je dodao da je (ii) pretpostavka da je ograničenje pristupa predvidljivo ispunjena ako postoji koherentna sudska praksa i (iii) dosledna primena ove prakse, a naknadno je takođe ocenio da (iv) uzima u obzir pristup podnosioca​​ zahteva​​ u praksi relevantnog suda i (v) da li je isti​​ bio zastupljen od strane​​ kvalifikovanog​​ advokata​​ (vidi​​ predmet ESLJP-a​​ Zubac protiv Hrvatske,​​ napred citiran,​​ stavovi​​ 87-89).

• U vezi sa drugim, ESLJP je naglasio da se mora utvrditi da li je podnosilac zahteva bio zastupan tokom postupaka i da li je pokazao neophodnu revnost u preduzimanju relevantnih procesnih radnji,​​ nastavljajući​​ sa utvrđivanjem da li su greške mogle biti izbegnute od samog početka i da li se greške uglavnom mogu pripisati podnosiocu​​ zahteva​​ ili nadležnim organima (vidi​​ slučaj ESLJP​​ Zubac protiv Hrvatske, gore citiran,​​ stavovi​​ 90-98).​​ 

• U vezi sa trećim, odnosno pitanjem preteranog formalizma, ESLJP je naglasio da prekomerni formalizam sudova može biti u suprotnosti sa pravom na pristup sudu. U tom smislu, ESLJP je naglasio da se „međutim, smatra se da je pravo na pristup sudu​​ oštećeno onog trenutka kada pravila prestanu da budu u službi pravne sigurnosti i pravilnog sprovođenja pravde i posledično stvaraju barijeru što onemogućava strankama da​​ se​​ njihov​​ slučaj​​ meritorno sudi​​ od strane​​ nadležnog​​ suda​​ (vidi predmet ESLJP-a,​​ Zubac protiv Hrvatske,​​ napred citiran,​​ stav​​ 98).

• Sledom ovoga, ESLJP je u predmetu​​ Zubac protiv Hrvatske,​​ primenjujući​​ prethodno navedene principe i test razvijen u ovom predmetu, utvrdio da ograničenje pristupa Vrhovnom sudu Republike Hrvatske nije rezultat nefleksibilnih proceduralnih pravila, odnosno, zakon i relevantna interna sudska praksa predviđaju mogućnost promene vrednosti predmeta u sporu u ranijoj fazi sudskog procesa, što omogućava pristup Vrhovnom sudu u slučaju promene okolnosti slučaja. Pored toga, podnositeljka​​ zahteva je mogla da iznese još jedan vanredni pravni lek utvrđen zakonom koji bi joj takođe​​ omogućio​​ pristup Vrhovnom sudu, što ona nije učinila. Nakon toga, ESLJP​​ je zaključio da je „Glavna funkcija Vrhovnog suda, kao najvišeg suda u Hrvatskoj, da osigura jedinstvenu primenu zakona i jednakost svih u njegovoj primeni. Ograničavanje pristupa tom sudu određivanjem zakonskog praga​​ ratione valoris​​ opravdano je legitimnom namerom Vrhovnog suda da se bavi samo važnijim stvarima. Rešavanje nepravilnosti koje su počinili nižestepeni sudovi prilikom utvrđivanja vrednosti spora takođe je imalo za cilj legitiman cilj, odnosno poštovanje vladavine prava i pravilnog funkcionisanja pravosudnog sistema (vidi predmet​​ ESLJP​​ Zubac protiv Hrvatske, gore citiran,​​ stavovi​​ 101-125).

• U svetlu gorenavedenog, Sud će primeniti principe i gore pomenuti test koji je razvio ESLJP u okolnostima konkretnog slučaja, odnosno​​ procenjujući​​ da li​​ su​​ (i) u odnosu na kriterijum predvidivosti ograničenja kroz zakonski prag, oceniće da li je sudska praksa Vrhovnog suda dosledna i jasna u pogledu dozvoljenosti revizije; (ii) da li se ograničenje pristupa Vrhovnom sudu može pripisati podnosiocima​​ zahteva; i (iii) da li je Vrhovni sud​​ prilikom​​ tumačenja i primene zakonskih odredbi na snazi u vezi sa pragom dozvoljenosti revizije,​​ koristio preterani formalizam.

• Nakon ovoga, Sud, vraćajući se na okolnosti konkretnog slučaja, u vezi (i) pitanja predvidivosti, ocenjuje da Vrhovni sud ima dobro konsolidovanu sudsku praksu u pogledu zakonskog praga za dozvoljenost revizije. Takođe, s tim u vezi, Sud ocenjuje da je podnosilac​​ zahteva​​ Naser Husaj, u svojstvu zakonskog zastupnika, morao znati da, u nedostatku posebne odluke prvostepenog suda, naknadna promena vrednosti​​ se ne​​ može​​ uzeti u obzir​​ radi pristupa Vrhovnom sudu.

• Drugo, a u vezi sa tim da li se nalaz da je revizija nedozvoljena može pripisati sudovima ili podnosiocima​​ zahteva, Sud ocenjuje da podnosioci​​ zahteva​​ nisu kroz činjenice potkrepili da li su tražili promenu vrednosti tužbenog zahteva tokom​​ vođenja​​ postupka pred Osnovnim i Apelacionim sudom i​​ da li​​ postoji odluka Osnovnog suda o promeni vrednosti. Kao rezultat toga, Sud, u skladu sa napred navedenim principima i kriterijumima utvrđenim kroz sudsku praksu EKLJP, ocenjuje da je​​ konstatacija​​ Vrhovnog suda da njihova revizija nije dozvoljena kako je definisano stavom 3. člana 211. ZPP-a,​​ pripisuje​​ podnosiocima zahteva.

• Treće, u pogledu ocene da li je Vrhovni sud koristio prekomeran formalizam u tumačenju relevantnih zakonskih odredbi na snazi i​​ u vezi sa dozvoljenošću revizije, Sud ocenjuje da​​ zaključak​​ Vrhovnog suda kroz njegovo rešenje o odbijanju revizije ne predstavlja preterani formalizam. S tim u vezi, Sud, u skladu sa svojom sudskom praksom i praksom ESLJP, ističe da je poštovanje formalnih pravila u postupku vrednije i od tolikog značaja da sprečava proizvoljnost i obezbeđuje efikasno donošenje odluka u vezi sa sporom​​ i​​ suđenje​​ u razumnom roku, kao i​​ da​​ osigurava pravnu​​ sigurnost i poštovanje suda (vidi predmet Suda KI54/21, gore citirano,​​ stav​​ 67​​ i​​ predmet ESLJP-a​​ Zubac protiv Hrvatske, gore citirano,​​ stav​​ 96).

• Na kraju ovoga, Sud smatra da ograničenje pristupa Vrhovnom sudu nije rezultat nefleksibilnih proceduralnih pravila, iz razloga što odredbe ZPP-a, odnosno njegov član 36, predviđaju mogućnost promene vrednosti predmeta spora u ranijoj fazi sudskog procesa, odnosno tokom odvijanja postupka pred Osnovnim sudom. Pored toga, podnosioci​​ zahteva​​ su imali na raspolaganju i druga vanredna sredstva za​​ osporavanje, zahtev za zaštitu zakonitosti, definisana članom 245. ZPP,​​ a oni to​​ nisu uradili. Uz to, Sud, u skladu sa nalazom i stavom ESLJP-a, zaključuje da je ograničenje pristupa Vrhovnom sudu kroz zakonski prag​​ ratione valoris​​ opravdano legitimnim​​ ciljem​​ Vrhovnog suda da se bavi samo važnijim pitanja, te stoga ne predstavlja ograničenje koje nije proporcionalno pravu podnosilaca​​ zahteva​​ na pristup sudu.

• Na osnovu prethodno navedene ocene i razrade, Sud nalazi da su tvrdnje podnosilaca​​ zahteva​​ o​​ povredi​​ njihovog prava na pravično i nepristrasno suđenje, zagarantovanog članom 31. Ustava, u​​ vezi sa​​ članom​​ 6. EKLJP-a​​ kao posledica​​ konstatacije​​ da je njihova revizija bila​​ nedozvoljena​​ očigledno​​ neosnovane​​ po​​ ustavnoj osnovi zbog "očiglednog ili evidentnog nedostatka povrede" kako je definisano pravilom 34 (2) Poslovnika o radu.

• Dalje, Sud takođe podseća da podnosioci​​ zahteva​​ iznose navode o povredi njihovog prava na pravično i nepristrasno suđenje, zagarantovanog članom 31. Ustava i prava na imovinu zagarantovanog članom 46. presudama​​ Apelacionog suda i​​ presudu​​ Osnovnog suda. U pogledu tvrdnji koje su izneli podnosioci​​ zahteva, Sud primećuje da su Osnovni sud i Apelacioni sud ocenili činjenice i protumačili i primenili zakonske odredbe u vezi sa zahtevom podnosilaca​​ zahteva. Štaviše, Sud primećuje da podnosioci​​ zahteva​​ pred Sudom ponavljaju iste argumente koje su izneli u postupcima pred redovnim sudovima, a koji se odnose na pitanja zakonitosti odluka Osnovnog suda i Apelacionog suda. Stoga, Sud smatra da je zahtev podnosilaca​​ zahteva neprihvatljiv, jer su njihovi navodi​​ o​​ povredi​​ članova 31. i 46. Ustava presudama​​ Apelacionog suda i Osnovnog suda očigledno neosnovani​​ na ustavnom osnovu kao „navodi četvrtog stepena“, kako je​​ to i​​ definisano pravilom 34 (2) Poslovnika o radu.

• Shodno tome, Sud​​ zaključuje da su navodi​​ podnosilaca​​ zahteva​​ navodi koji su​​ očigledno neosnovani​​ na ustavnoj osnovi i da se isti moraju odbiti​​ kao neprihvatljivi​​ kako je​​ to i propisano​​ u​​ pravilu​​ 34 (2) Poslovnika o radu.

IZ TIH RAZLOGA

Ustavni sud, u skladu sa članom 113.7 Ustava, i pravilom​​ 34​​ (2) Poslovnika o radu, dana​​ 29. avgusta​​ 2023. godine, jednoglasno​​ 

ODLUČUJE​​ 

• DA PROGLASI zahtev​​ neprihvatljivim;

• DA DOSTAVI ovo rešenje stranama;

• DA OBJAVI ovo rešenje u Službenom listu, u skladu sa članom 20.4 Zakona;

• Ovo rešenje stupa na snagu danom objavljivanja u Službenom listu Republike Kosovo, u​​ skladu​​ sa stavom 5. člana 20. Zakona.

Sudija izvestilac  ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​​​    Predsednica Ustavnog suda

Remzije Istrefi-Peci  ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​​​    Gresa Caka-Nimani