USTAVNI SUD

Priština, dana​​ 12. februara 2024

Br. Ref.:​​ RK 2331/24

REŠENJE O NEPRIHVATLJIVOSTI

u

slučaju br. KI116/23

Podnosilac

Shaqir Vula

Ocena ustavnosti

presude Rev. br. 489/2022 Vrhovnog suda Republike Kosovo​​ 

od 19. decembra 2022. godine

USTAVNI SUD REPUBLIKE KOSOVO

u​​ sastavu:​​ 

Gresa Caka-Nimani, predsednica

Bajram Ljatifi, zamenik predsednika

Selvete Gërxhaliu-Krasniqi, sudija

Safet Hoxha, sudija

Radomir Laban, sudija

Remzije Istrefi-Peci, sutkinja​​ 

Nexhmi Rexhepi, sudija i

Enver Peci, sudija

​​ 

Podnosilac zahteva

• Zahtev je podnet od Shaqira Vule iz opštine Đakovica (U daljem tekstu: podnosilac zahteva).

Osporena odluka

• Podnosilac zahteva osporava presudu [Rev.br. 489/2022] od 19. decembra 2022. Godine Vrhovnog Suda Kosova (u daljem tekstu: Vrhovni sud), u vezi presude [Ac.br. 1992/22] od 15. septembra 2022. godine Apelacionog suda Kosova (u daljem tekstu: Apelacioni sud) i presudu [C.br 198/21] od 42. januara 2022. godine Osnovnog suda u Đakovici (u daljem tekstu: Osnovni sud).

• Podnosilac zahteva je osporenu odluku primio 8. februara 2023. godine.

Predmetna stvar

 ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​​​ 

• Predmetna stvar zahteva je ocena ustavnosti osporene presude Apelacionog suda, kojem su podnosiocu zahteva navodno povređena njena osnovna prava i slobode zagarantovana članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] 32. [Pravo na pravno sredstvo], 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] i 54. [Sudska zaštita prava] Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav) u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima (u nastavku: EKLJP).

 ​​​​ 

Pravni osnov

• Zahtev je zasnovan na stavovima 1. i 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, članovima 22. (Procesuiranje podnesaka) i 47. (Individualni zahtevi) Zakona br. 03/L-121 o Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Zakon) i pravilu 25. (Podnošenje podnesaka i odgovora) Poslovnika o radu Ustavnog suda Republike Kosovo br. 01/2023 (a daljem tekstu: Poslovnik o radu).​​ 

• Dana 7. jula 2023. godine, Poslovnik o radu Ustavnog suda Republike Kosovo br. 01/2023, objavljen je u Službenom listu Republike Kosovo i stupio je na snagu 15. dana od dana objavljivanja. Shodno tome, prilikom razmatranja zahteva, Ustavni sud se poziva na odredbe navedenog Poslovnika. S tim u vezi, u skladu sa pravilom 78. (Prelazne odredbe) Poslovnik o radu br. 01/2023, izuzetno, pojedine odredbe Poslovnika o radu br. 01/2018, i dalje će se primenjivati u predmetima registrovanim u Sudu pre njegovog stavljanja van snage, samo ako su i u meri u kojoj su povoljnije za stranke.

Postupak pred Ustavnim sudom

• Dana 31. maja 2023. godine, podnosilac zahteva je predao putem pošte zahtev Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Sud).​​ 

• Dana 8. juna 2022. godine, predsednica Suda je odlukom [br. GJR. KI116/23] imenovala sudiju Radomira Labana za sudiju izvestioca i Veće za razmatranje, sastavljeno od sudija: Remzije Istrefi-Peci (predsedavajuća), Nexhmi Rexhepi i Enver Peci (članovi).

• Dana 23. juna 2023. godine, Sud je obavestio podnosioca zahteva o registraciji zahteva i zatražio da (i) popuni obrazac zahteva i; (ii) dostavi rešenje [C.br. 198/2021] Osnovnog suda, od 14. januara 2022. godine.

• Istog datuma, Sud je obavestio Vrhovni sud o registraciji zahteva i dostavio je kopiju zahteva.

• Dana 11. jula 2023. godine, podnosilac zahteva je dostavio Sudu tražena dokumenta.

• Dana 25. avgusta 2023. godine, Sud je obavestio Osnovni sud o registraciji zahteva i zatražio od njega da dostavi Sudu povratnicu kojom se dokazuje datum prijema osporene odluke od strane podnosioca zahteva.

• Dana 15. septembra 2023. godine, Osnovni sud je dostavio Sudu povratnicu koja pokazuje da je podnosilac zahteva primio osporenu presudu 8. februara 2023. godine.

• Dana​​ 17. januara​​ 2024. godine, Veće za razmatranje je razmotrilo izveštaj sudije izvestioca i jednoglasno​​ je preporučilo Sudu neprihvatljivost zahteva.

Pregled činjenica​​ 

• Podnosilac zahteva je radio u opštini Đakovica kao opštinski pravobranilac, i isti je 17. avgusta 2009. godine podneo tužbu protiv tuženih (i) P.L predsednik opštine i (ii) opštine Đakovica, u kojoj je istakao da je u emisiji „Jeta në Kosovë - Opštinske debate“, u opštinskoj debati organizovanoj u Đakovici sa predsednikom opštine Đakovica, P.L, između ostalih pitanja bio pitan i:​​ „Zašto nije produžen ugovor o radu opštinskom pravobraniocu Shaqiru Vula“,​​ a predsednik P.L je odgovorio da​​ „Shaqir Vula kao javni pravobranilac, izgubio je sve slučajeve po sudovima i nije bio uspešan u svom radu kao Javni opštinski pravobranilac u zaštiti interesa opštine, i njegov rad je ocenjen negativno i na ranijim sesijama Skupštine. Zbog toga mu je raspisano radno mesto“.​​ Ovu izjavu, podnosilac zahteva je predstavio kao klevetu koja ne koja ne pripada stvarnosti, u kom slučaju mu je pričinjena velika materijalna i moralna šteta. Prema podnosiocu zahteva, i opština Đakovica je takođe odgovorna u ovoj stvari, jer je delo klevete protiv njega počinilo lice koje je imenovala Skupština, za šta je Opština, kao tužena, odgovorna u objektivnom smislu, shodno članu 172. ZOO-a za klevetu i štetu koju je prouzrokovao predsednik opštine.​​ 

• Dana 23. marta 2016. godine, Osnovni sud je presudom [C.br. 592/2009] odbio kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca zahteva, kojim je tražio da se : „Tuženi P.L primora da prestane sa klevetom, obećavajući da će se u buduće takve klevete neće ponavljati, da povuče klevetničku informaciju nad njegovom ličnošću i da se obavezuju tuženi P.L i opština Đakovica da solidarno nadoknade moralnu i materijalnu štetu prouzrokovanu klevetom, u ukupnom iznosu od 1.000.000,00 evra, sa zakonskom kamatom od dana podnošenja tužbe do konačne isplate, kao i da nadoknade troškove postupka, sve to u roku od 15. dana po prijemu ove presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja“.

• Neutvrđenog dana, podnosilac zahteva godine je podneo žalbu protiv navedene presude Osnovnog suda: (i) zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka; (ii) zbog pogrešnog i nepotpunog utvrđenog činjeničnog stanja i; (iii) zbog pogrešne primene materijalnog prava, predlažući da Apelacioni sud poništi pobijanu presudu u celini i da predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje i odlučivanje.​​ 

• Dana 10. februara 2021. godine, Apelacioni sud je presudom [Ac.br. 2724/16] usvojio kao osnovanu žalbu podnosioca zahteva kojom je poništio presudu [C.br. 592/2009] Osnovnog suda, od 23. marta 2016. godine, i predmet vratio istom Sudu na ponovno suđenje i odlučivanje. U obrazloženju svoje presude, Apelacioni sud je obrazložio sledeće:​​ „Pobijana presuda je obuhvaćena gore pomenutim povredama, jer prvostepeni sud u ovom slučaju, pre meritornog odlučivanja o tužbenom zahtevu tužioca, trebao je da oceni dozvoljenost tužbe, što u ovom slučaju nije učinio“.

• Dana 14. januara 2022. godine, Osnovni sud je rešenjem [C.br. 198/21] odbacio tužbu podnosioca zahteva protiv tuženih (i) P.L i (ii) opština Đakovica, za nadoknadu štete zbog klevete i uvrede, kao podnetu van zakonskog roka. U obrazloženju svojeg rešenja, Osnovni sud je istakao sledeće:

„Sud je ispoštovao uputstva Apelacionog suda Kosova u Prištini, data u rešenju Ac.br. 2724/16 od 10. februara 2021. godine, vezano za ocenu blagovremenosti podnošenja tužbe. Prema tome, nakon prethodnog razmatranja i ocene tužbe, Sud je našao da tužilac u tužbi tvrdi da je šteta koju je tuženi prouzrokovao klevetom i uvredom pričinjena dana 15. januara 2009. godine. Stoga, nakon analiziranja svih činjenica i dokaza priloženih uz tužbu, Sud je došao do zaključka da je tužba tužioca Shaqira Vule, iz Đakovice, podneta posle zakonskog roka utvrđenog Civilnim zakonom protiv klevete i uvrede, poglavlje VII, član 17. stav 1. zakona, koji je rok tužilac propustio“.

U članu 17. stav 1 Civilnog zakona protiv klevete i uvrede, Zakon br. 02/L-65 predviđeno je da „Rok za podnošenje zahteva za naknadu na osnovu ovog zakona je tri (3) meseca, od dana kada je lice koje smatra da je​​ oštećeno​​ saznalo ili je trebalo da sazna o izrazu neistinite činjenice i identitetu autora, i u nijednom slučaju ne treba da pređe godinu (1) dana od dana kada je izraz objavljen“. U konkretnom slučaju, iz spisa predmeta proizilazi da je tužilac podneo tužbu za nadoknadu štete zbog klevete i uvrede dana 17. avgusta 2009. godine, sa navodom da je kleveta i uvreda učinjena 15. januara 2009. godine. U konkretnom slučaju, od kada je počinjena navodna kleveta i uvreda, dana 15. januara 2009. godine, koju tužilac nije doveo u pitanje da je kleveta izvršena tog datuma, do podnošenja tužbe 17. avgusta 2009. godine, proteklo je više od sedam (7.) meseci od dana kada tužilac navodi da mu je pričinjena šteta i dana kada je saznao da je lice izvršilo klevetu. Tako da je protekao subjektivni rok od tri (3.) meseca za podnošenje zahteva za nadoknadu“.

• Protiv rešenja Osnovnog suda, podnosilac zahteva je predao tužbu zbog povrede odredaba postupka i pogrešne primene materijalnog prava, dok je predložio da se rešenje prvostepenog suda poništi i predmet vrati na ponovni postupak i odlučivanje, i da naloži da se u ponovnom postupku lokalna nadležnost prenese sa Osnovnog suda u Đakovici na neki drugi Osnovni sud.

• Dana 15. septembra 2022. Godine, Apelacioni sud je rešenjem [Ac.br. 1992/2022] odbio kao neosnovanu žalbu podnosioca žalbe i potvrdio je rešenje [C.br. 198/21] Osnovnog suda u Đakovici, od 14. januara 2022. godine. U obrazloženju svog rešenja, Apelacioni sud je istakao sledeće:

„Iz spisa predmeta proizilazi da je tužilac Shaqir Vula dana 17. avgusta 2009. godine podneo tužbu u prvostepenom sudu za nadoknadu štete zbog klevete, protiv tuženih Pala Lekaja i opštine Đakovica“.

Prvostepeni sud je rešenjem C.br. 198/21 od 14. januara 2022. godine odbacio tužbu tužioca kao neblagovremenu, dok je u obrazloženju naveo da je u članu 17. stav 1 Civilnog zakona br. 02/L-65 protiv klevete i uvrede predviđeno da je rok za podnošenje zahteva za naknadu na osnovu ovog zakona je tri meseca od dana kada lice koje smatra da je oštećeno lice saznalo ili je trebalo da sazna o izrazu neistinite činjenice i identitetu autora, i u nijednom slučaju ne treba da pređe godinu dana od kada je izraz objavljen.

U ovom slučaju, tužilac je uložio tužbu nakon isteka više od 7. meseca, od kada je saznalo o izrazu neistinite činjenice i identitetu autora, i u nijednom slučaju ne treba da pređe godinu dana od kada je izraz objavljen.

[...]

Iz vremena kada je navedena kleveta i uvreda 15. januara 2009. godine, gde tužilac nije saznao o kleveti da je počinjeno tog dana pa sve do podnošenja tužbe, isteklo je​​ više od 7. meseca, od kada tužilac navodi da mu je pričinjena šteta i datum kada je saznao o licu koje je klevetalo, tako da je istekao subjektivni rok od 3. meseca za podnošenje tužbe za nadoknadu štete“.

• Protiv rešenja Apelacionog suda, podnosilac zahteva je podneo reviziju,​​ i zbog​​ (i) bitne povrede odredaba parničnog postupka i (ii) pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se prvostepeno i drugostepeno rešenje izmeni, usvojivši tužbeni zahtev podnosioca zahteva ili da poništi rešenje drugostepenog suda i prvostepenog suda i da predmet vrati na ponovno razmatranje i odlučivanje Osnovnom sudu kao prvostepeni sud.

• Dana 19. decembra 2022. godine, Vrhovni sud je rešenjem Rev. Br. 489/2022] odbio kao neosnovanu reviziju podnosioca zahteva, podnetu protiv rešenja [Ac.br. 1992/2022] Apelacionog suda od 15. septembra 2022. godine. U svom rešenju, Vrhovni sud je obrazložio, kao u nastavku:​​ „Prema oceni Vrhovnog suda Kosova, sudovi nižih instanci su primenili odredbu člana 17.1 Civilnog zakona protiv klevete i uvrede, kojom se izričito predviđa da rok za podnošenje zahteva za naknadu, na osnovu ovog zakona, je tri (3.) meseca, oda dana kada je lice koje smatra da je oštećeno saznalo ili je trebalo da sazna o izrazu neistinite činjenice i identitetu autora, i u nijednom slučaju ne treba da pređe godinu (1.) dana od dana kada je izraz objavljen.

Prema​​ tome,​​ u​​ konkretnom​​ parničnom​​ predmetu,​​ između​​ ostalog,​​ radi​​ se​​ i​​ o​​ prekluzivnom roku i po isteku ovog roka određenog navedenom odredbom (subjektivni i objektivni rok), stranka gubi pravo na sudsku zaštitu. I dok smo ovde, treba napomenuti da, kako proizilazi iz tumačenja ove zakonske odredbe, i u prisustvu činjenice da je tužilac za ostvarivanje sudske zaštite i svog prava za naknadu štete zbog navodne klevete podneo tužbu na sudu je podneta 17. avgusta 2009. godine, (dok je, kako je gore naglašeno, u svom podnesku, sa znakom C.br. 592/2009, od 5. januara 2022. godine, tvrdio da je datum navodne klevete 15. januara 2009. godine), dakle, nakon isteka roka citirane navedene zakonske odredbe, a iz čega proizilazi da tužilac, u konkretnom slučaju, nije postupio u skladu sa navedenom zakonskom odredbom i to je dovelo do toga da nižestepeni sud, shodno zakonskim odredbama iz člana 17.1. navedenog zakona i člana 391. tačka f) ZPP-a, odluči kao u izreci svoje odluke.“

Navodi podnosioca zahteva

• Podnosilac zahteva navodi da je osporena odluka doneta kršeći njegovih ustavnih prava i sloboda, tačnije član 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje], 32. [Pravo na pravno sredstvo], 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] i 54. [Sudska zaštita prava] Ustava u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) EKLJP-a,

• U suštini, podnosilac zahteva navodi da osporena odluka ne ispunjava pretpostavke​​ obrazložene sudske odluke,​​ ističući da je rešenje Vrhovnog suda Kosova potvrdilo rešenja Osnovnog i Apelacionog suda i jednostavno, dati razlozi od podnosioca zahteva uopšte nisu​​ „komentarisani, razjašnjeni i nisu dati konkretni razlozi u vezi sa njima“.​​ Dakle, podnosilac zahteva navodi da redovni sudovi nisu cenili žalbeni navod da je tužbu podneo u zakonskom roku. Prema podnosiocu zahteva, član 31. Ustava u vezi sa članom 6.1 EKLJP-a,​​ „garantuje ne samo pravo na pokretanje postupka, već i pravo na dobijanje rešenja za relevantni „spor“ od Suda (vidi slučajeve ESLJP-a, kao i povredu prava na suđenje u razumnom roku.“

• U kontekstu njegovog navoda o pravu na obrazloženu sudsku odluku, podnosilac zahteva pominje niz slučajeva iz sudske prakse Suda i ESLJP-a, čime podnosilac zahteva​​ tvrdi da osporena odluka, ne sprovođenjem ove standarda, je proizvoljna i krši prava zagarantovana članom 31. Ustava.​​ 

• U nastavku, podnosilac zahteva smatra da odbacivanje tužbe, koja i ako bi bila neblagovremena, ipak predstavlja kršenje​​ prava na pristup Sudu,​​ kao jednog od načela zagarantovanih u stavu 1. člana 31. Ustava, u vezi sa stavom 1. člana 6. EKLJP-a. Takođe, u kontekstu njegovog navoda o pravu na pristup pravdi, podnosilac zahteva pominje niz slučajeva iz sudske prakse Suda i ESLJP-a, čime navodi da mu je uskraćeno pravo da ospori takav navod pred sudom.

• Na kraju, podnosilac zahteva traži od Suda da presudom: (I) da proglasi ustavni zahtev prihvatljivim: (II) da utvrdi da je došlo do povrede člana 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava, u vezi sa članom 6.1 [Pravo na pravično suđenje] EKLJP-a; (III) da proglasi nevažećim rešenje [Rev. 489/2022] Vrhovnog suda od 19. decembra 2022. godine; i rešenje [Ac.br. 1992/2022] Apelacionog suda od 15. septembra 2022. godine; i rešenje [C.br. 198/21] Osnovnog suda u Đakovici od 14. januara 2022. godine; da vrati predmet na ponovno odlučivanje Osnovnom sudu u Đakovici, u skladu sa preporukama i konstatacijama Suda u ovom rešenju; da naloži Osnovnom sudu u Đakovici da obavesti Sud o preduzetim merama za sprovođenje rešenja Suda.

Relevantne ustavne i zakonske odredbe

USTAV REPUBLIKE KOSOVO

Član 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje]​​ 

1. Svakome se garantuje jednaka zaštita prava pred sudom, ostalim državnim organima i nosiocima javnih nadležnosti.​​ 

2. Svako ima pravo na javno, nepristrasno i pravično razmatranje odluka o pravima i obavezama ili za bilo koje krivično gonjenje koje je pokrenuto protiv njega/nje, u razumnom roku, od strane nezavisnog i nepristrasnog, zakonom ustanovljenog, suda.​​ 

3. Suđenje je javno, osim u slučajevima kada sud, iz posebnih razloga, smatra da je isključivanje štampe ili javnosti, u korist pravde, ako bi njihovo prisustvo moglo naškoditi javnom redu ili nacionalnoj sigurnosti, interesima maloletnika, ili zaštiti privatnog života stranaka u postupku, na zakonom propisan način.​​ 

[...]

Član 32. [Pravo na pravno sredstvo]

Svako lice ima pravo da koristi pravna sredstva na sudske i administrativne odluke, koje uskraćuju njena/ njegova prava ili interese, na zakonom propisan način.

Član 54. [Sudska zaštita prava]

Svako ima pravo na sudsku zaštitu u slučaju kršenja ili uskraćivanja nekog prava koje je garantovano ovim Ustavom ili zakonom, kao i pravo na efikasne pravne mere ukoliko se utvrdi da je pravo prekršeno.

ZAKON BR. 02/L-65 CIVILNI ZAKON PROTIV KLEVETA I UVREDA

Poglavlje VII​​ 

Rokovi, zaštita izvora i nadležni sud​​ 

Član 17. (Rokovi)​​ 

17.1. Rok za podnošenje zahteva za naknadu na osnovu ovog zakona je tri (3) meseca, od dana kada je lice koje smatra da je oštećeno saznalo ili je trebalo da sazna o izrazu neistinite činjenice i identitetu autora, i u nijednom slučaju ne treba da pređe godinu (1) dana od dana kada je izraz objavljen.​​ 

17.2. Ako lice koje smatra da je oštećeno umre nakon početka, ali pre završetka procesa, njegov ili njen naslednik prve linije može nastaviti proces u ime pokojnog, ukoliko naslednik podnosi tužbu na sudu u roku od tri (3) meseca, od dana smrti lica za koje se smatra da je oštećeno.

Prihvatljivost zahteva

• Sud prvo razmatra da li je podnositeljka zahteva ispunila uslove prihvatljivosti koji su utvrđeni Ustavom i predviđeni specifikovani Zakonom i predviđeni Poslovnikom.​​ 

• S tim u vezi, Sud se prvobitno poziva na stavove 1. i 7. člana 113. [Nadležnost i ovlašćene strane] Ustava, koji utvrđuju:​​ 

Član 113.

[Jurisdikcija i Ovlašćene Strane]

„1. Ustavni sud odlučuje samo u slučajevima koje su ovlašćene strane podnele sudu na zakonit način.

[...]

7. Pojedinci mogu da pokrenu postupak ako su njihova prava i slobode koje im garantuje ovaj Ustav prekršena od strane javnih organa, ali samo kada su iscrpeli sva ostala pravna sredstva, regulisanim zakonom.“

[...]

• Sud u nastavku razmatra da li je podnositeljka zahteva ispunila kriterijume o prihvatljivosti, utvrđene dalje u Zakonu, odnosno u članovima 47, 48. i 49. Zakona, koji utvrđuju:​​ 

Član 47.

[Individualni zahtevi]

„1. Svaka osoba ima pravo da od Ustavnog suda zatraži pravnu zaštitu ukoliko smatra da njena Ustavom zagarantovana prava i slobode krši neki javni organ.

2. Osoba može da podnese pokrenuti podnesak samo nakon što su iscrpljena sva ostala zakonom određena pravna sredstva“.

Član 48.

[Tačnost podneska]

„Podnosilac podneska je dužan da jasno naglasi to koja prava i slobode sumu povređena i koji je konkretan akt javnog organa koji podnosilac želi da ospori“.

Član 49.

[Rokovi]

„Podnesak se podnosi u roku od četiri (4.) meseci. Rok počinje od dana kada je podnosilac primio sudsku odluku. ​​ U svim ostalim slučajevima, rok počinje na dan javnog objavljivanja odluke ili akta...“.

• U pogledu ispunjenosti ovih uslova, Sud nalazi da je podnosilac zahteva ovlašćena strana, koja osporava akt organa javne vlasti, odnosno rešenje [Rev. br. 489/2022] Vrhovnog suda od 19. decembra 2022. godine, nakon iscrpljivanja svih zakonom utvrđenih pravnih lekova. Podnosilac zahteva je, takođe, razjasnio prava i slobode za koje tvrdi da su mu povređena, u skladu sa kriterijumima iz člana 48. Zakona i podneo je zahtev u skladu sa rokovima iz člana 49. Zakona.

• Pored toga, Sud razmatra da li je podnosilac zahteva ispunio kriterijume prihvatljivosti utvrđene u pravilu 34. (Kriterijumi prihvatljivosti) Poslovnika o radu. Pravilo 34 (2) Poslovnika utvrđuje uslove na osnovu kojih Sud može da razmotri zahtev, uključujući i uslov da zahtev nije očigledno neosnovan. Konkretnije Pravilo 34. (2) Pravilnika o radu predviđa:

​​ 

„Sud može smatrati zahtev neprihvatljivim, ako je zahtev očigledno neosnovan, kada podnosilac/teljka zahteva nije dovoljno dokazao/ la i potkrepio/ la svoju tvrdnju.“

• Sud podseća da gore pomenuto pravilo, na osnovu sudske prakse ESLJP-a i Suda, omogućuje docnjom da proglasi zahteve neprihvatljivim iz razloga koji se vežu sa meritumom slučaja. Tačnije, na osnovu ovog pravila, Sud može zahtev proglasiti zahtev neprihvatljivim na osnovu i nakon ocene njegove osnovanosti, odnosno ako isti oceni da je sadržaj zahteva očigledno neosnovan po ustavnim osnovama, kako je propisano u stavu (2.) pravila 34. Poslovnika o radu. (vidi slučaj​​ KI04/21,sa podnositeljkom zahteva​​ Nexhmije Makolli, rešenje o neprihvatljivosti od 12. maja 2021. godine, stav 26; vidi takođe slučaj​​ KI175/20, sa podnosiocem zahteva:​​ Kosovska agencija za privatizaciju, rešenje o neprihvatljivosti od 27. aprila 2021. godine, stav 37.)​​ 

• Na osnovu sudske prakse ESLJP-a ali i Suda, zahtev se može proglasiti neprihvatljivim kao​​ „očigledno neosnovanim“​​ u celini ili samo u vezi sa određenim navodom koji zahtev može sadržati. S tim u vezi, tačnije je nazvati ih​​ „očigledno neosnovanim navodima“. Ove poslednje, na osnovu sudske prakse ESLJP-a, mogu se kategorisati u četiri odvojene grupe: (i) navodi koji su kategorisani kao navodi​​ „četvrtog stepena“; (ii) navodi ​​ koja su kategorizovani sa​​ „očiglednim ili evidentnim nedostatkom kršenja prava“; (iii)​​ „nepotkrepljeni ili neopravdani“​​ navodi; i na kraju (iv)​​ „zbunjujući i nejasni“​​ navodi.​​ 

• U tom kontekstu, kao i u tekstu u nastavku, kako bi ocenio prihvatljivost zahteva, odnosno, u okolnostima konkretnog slučaja, da li je zahtev očigledno neosnovan po ustavnim osnovama, Sud će prvo podsetiti na suštinu predmeta na koji se odnosi ovaj zahtev i relevantne navode podnosioca zahteva, u kojoj će oceni Sud primeniti standarde sudske prakse ESLJP-a, u skladu sa kojima je, na osnovu člana 53.​​ [Tumačenje odredbi ljudskih prava] Ustava, dužan da tumači osnovna prava i slobode zagarantovana Ustavom.

​​ 

• U svetlu ove normativne pozadine, Sud skreće pažnju da je suštinsko pitanje u okolnostima konkretnog slučaja vezano za tvrdnju podnosioca zahteva o neobrazloživosti sudske odluke, koju on pokušava da poveže sa nedostatkom pristupa na sud. Podnosilac zahteva je radio u svojstvu opštinskog pravobranioca u Đakovici, koji je pred redovnim sudovima tražio da se P.L, bivši predsednik opštine, primora da prestane sa klevetom koju je počinio na televizijskoj emisiji protiv njega, da povuče klevetničku informaciju nad njegovom ličnošću i da se obaveži tuženi P.L i opština Đakovica da solidarno nadoknade moralnu i materijalnu štetu prouzrokovanu klevetom, u ukupnom iznosu od 1.000.000,oo (miliona) evra. Osnovni sud je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca zahteva, dok je nakon njegove žalbe, Apelacioni sud usvojio kao osnovanu žalbu podnosioca zahteva, čime je poništio presudu Osnovnog suda i predmet vratio istom sudu na ponovno presuđivanje i odlučivanje, sa obrazloženjem da prvostepeni sud, pre meritornom odlučivanju o tužbenom zahtevu tužioca, trebao je da oceni dozvoljenost tužbe, što u ovom slučaju nije učinio. U nastavku, Osnovni sud je tokom ponovnog odlučivanja odbacio tužbu podnosioca zahteva, zbog toga jer je podneta nakon zakonskog roka utvrđenog u Civilnom zakonu protiv klevete i uvrede. Nakon žalbe podnosioca žalbe protiv rešenja Osnovnog suda, od Apelacionog suda je usledilo i odbijanje žalbe podnosioca zahteva kao neosnovane. Konačno, Vrhovni sud je odbio kao neosnovan zahtev za reviziju podnosioca zahteva.​​ 

• U ovom pravcu, Sud podseća da podnosilac zahteva osporava pred Sudom zaključke redovnih sudova, navodeći povredu (I) člana 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava, kao rezultat nedostatka obrazložene sudske odluke, i; (ii) nedostatka pristupa Sudu; kao i navode o: (II) povredi člana 32. [Pravo na pravno sredstvo] i 54. [Sudska zaštita prava] Ustava.​​ 

(I) Navodi o povredi člana 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava

• Podnosilac zahteva ističe da u osporenoj odluci postoji nedostatak obrazloženja jer nisu dati razlozi što se tiče žalbenog navoda da je tužbu podneo u zakonskom roku. Isti navod podnosilac zahteva veže i sa nedostatkom pristupa Sudu, kao rezultat netretiranja navoda u vezi sa time da je tužba podneta u zakonskom roku. Sud, na osnovu istih navoda karakteriše ove navode u okviru neobrazložene sudske odluke.​​ 

• Što se tiče prava na obrazloženu sudsku odluku zagarantovanog članom 31. Ustava u odnosu na član 6. EKLJP-a, Sud prvo ističe da već ima konsolidovanu sudsku praksu. Ova praksa je zasnovana na sudskoj praksi EKLJP-a (uključujući, ali ne ograničavajući se na slučajeve​​ Hadjianastassiou protiv Grčke,​​ br. 12945/87, presuda od 16. decembra 1992. godine;​​ Van de Hurk protiv Holandije, br. 16034/90, presuda od 19. aprila 1994. godine;​​ Hiro Balani protiv Španije, br. 18064/91, presuda od 9. decembra 1994. godine;​​ Higgins i drugi protiv Francuske, br. 20124/92, presuda od 19. februara 1998. godine,​​ Garcia Ruiz protiv Španije, br. 30544/96, presuda od 21. januara 1999. godine,​​ Hirvisaari protiv Finske, br. 49684/99, presuda od 27. septembra 2001. godine;​​ Suominen protiv Finske, br. 37801/97, presuda od 1. jula 2003. godine,​​ Buzescu protiv Rumunije, br. 61302/00, presuda od 24. maja 2005. godine;​​ Pronina protiv Ukrajine, br. 63566/00, presuda od 18. jula 2006. godine i​​ Tatishvili protiv Rusije, br. 1509/02, presuda od 22. februara 2007. godine. Štaviše, osnovni principi u pogledu prava na obrazloženu sudsku odluku takođe su razrađeni u slučajevima ovog Suda uključujući, ali ne ograničavajući se na​​ KI22/16, podnosilac zahteva​​ Naser Husaj, presuda od 9. juna​​ 2017. godine;​​ KI97/16, podnosilac zahteva​​ „IKK Classic“, presuda od 9. januara 2018. godine;​​ KI143/16,, podnosilac zahteva​​ Muharrem Blaku i drugi, rešenje o neprihvatljivosti od 13. juna 2018. godine;​​ KI87/18, podnosilac zahteva​​ IF Skadiforsikring, presuda od 27. februara 2019. godine;​​ KI24/17, podnosilac zahteva​​ Bedri Salihu, presuda od 27. maja 2019. godine;​​ KI35/18, podnosilac zahteva​​ „Bayerische Versicherungsverbrand“, presuda od 11. decembra 2019. godine, kao i slučaj Suda​​ KI230/19, podnosilac zahteva​​ Albert Rakipi, presuda od 9. decembra 2020. godine, stav 135.).

• U principu, Sud ističe da garancije oličene u članu 6. EKLJP-a, obuhvataju obavezu da sudovi daju dovoljne razloge o svojim odlukama (vidi slučaj ESLJP-a,​​ H. Protiv Belgije, br. 8950/80, presuda od 30. novembra 1987. godine, stav 53; kao i vidi slučajeve Suda​​ KI230/19, podnosilac zahteva​​ Albert Rakipi,​​ citiran iznad, stav 139. i slučaj​​ KI87/18, podnosilac zahteva​​ IF Skadiforsikring, citiran iznad, stav 44).​​ 

• Sud takođe ističe da na osnovu svoje sudske prakse prilikom ocenjivanja principa koji se odnosi na pravilno izvođenje pravde, odluke sudova moraju da sadrže obrazloženje na kome se zasnivaju tokom ocene i odlučivanju. Stepen do kojeg se primenjuje obaveza davanja razloga može varirati u zavisnosti od prirode odluke i mora se odrediti u svetlu okolnosti konkretnog slučaja. Moraju se razmotriti suštinski argumenti podnosilaca zahteva i dati razlozi moraju biti zasnovani na važećem zakonu (vidi slične slučajeve ESLJP-a​​ Garcia Ruiz protiv Španije, citiran iznad, stav 29; ​​ Hiro Balani​​ protiv Španije,​​ citiran iznad, stav 27. i​​ Higgins i drugi protiv Francuske, citiran iznad, stav 42.; vidi takođe slučaj Suda​​ KI97/16, podnosilac zahteva IKK Classic, citiran iznad, stav 48, i slučaj​​ KI87/18 IF Skadeforsikring, citiran iznad, stav 48.). Ne zahtevajući detaljan odgovor na svaku žalbu podnosioca zahteva, ova obaveza podrazumeva da stranke u sudskom postupku mogu očekivati da dobiju konkretan i izričit odgovor na svoje navode koje su odlučujuće za ishod postupka (vidi slučaj​​ Moreira Ferreira protiv Portugalije, (Br. 2), br. 19867/12, presuda od 11. jula 2017. godine, stav 84. i sve reference koje se u njemu koriste, kao i slučaj Suda​​ KI230/20, podnosilac zahteva​​ Albert Rakipi,​​ presuda od 9. decembra 2020. ​​ godine, stav 137.).

• Pored toga, Sud se poziva i na svoju sudsku praksu gde ocenjuje da obrazloženje odluke treba da istakne odnos između osnovanosti i razmatranja dokaza, s jedne strane, i pravnih zaključaka Suda, sa druge strane. Presuda Suda će prekršiti ustavno načelo zabrane proizvoljnosti u odlučivanju, ako dato obrazloženje ne sadrži dokazane činjenice, zakonske odredbe i logičan odnos između njih (vidi slučajeve Suda:​​ KI72/12,​​ Veton Berisha i Ilfete Haziri, presuda od 17. decembra 2012. godine, stav 61.;​​ KI135/14,​​ IKK Classic, presuda od 9. februara 2016. godine, stav 58.;​​ KI97/16​​ IKK Classic, presuda od 8. decembra 2017. godine;​​ KI87/18​​ podnosilac zahteva​​ IF Skadeforsikring​​ citiran iznad, stav 44.;​​ KI138/19​​ podnosilac zahteva​​ Ibish Raci, citirano gore, stav 45.; kao i slučaj Suda KI230/19, podnosilac zahteva​​ Albert Rakipi, citiran gore, stav 138.).

• Primena opštih načela u okolnostima konkretnog slučaja

• U ovom smislu, Sud primećuje da se u okolnostima konkretnog slučaja suština slučaja nadovezuje sa pitanjem da li je tužba podnosioca zahteva podneta u predviđenom zakonskom roku, koju procenu su već dali redovni sudovi.​​ 

• Shodno tome, u vezi sa gore navedenim pitanjem, Sud će u nastavku da se pozove na relevantne delove presuda redovnih sudova koje se odnose na navode podnosioca zahteva. Sud se prvo poziva na presudu [C.br. 198/21] Osnovnog suda od 14. januara 2022. godine, koji je dao sledeće obrazloženje:​​ „Sud je ispoštovao uputstva Apelacionog​​ suda Kosova u Prištini, data u rešenju Ac.br. 2724/16 od 10. februara 2021. godine, vezano za ocenu blagovremenosti podnošenja tužbe. Prema tome, nakon prethodnog razmatranja i ocene tužbe, Sud je našao da tužilac u tužbi tvrdi da je šteta koju je tuženi prouzrokovao klevetom i uvredom pričinjena 15. januara 2009. godine. Stoga, nakon analiziranja svih činjenica i dokaza priloženih uz tužbu, Sud je došao do zaključka da je tužba tužioca Shaqira Vule, iz Đakovice, podneta posle zakonskog roka utvrđenog Civilnim zakonom protiv klevete i uvrede, poglavlje VII, član 17. stav 1. zakona, koji je rok tužilac propustio“.

U članu 17. stav 1 Civilnog zakona protiv klevete i uvrede, Zakon br. 02/L-65 predviđeno je da „Rok za podnošenje zahteva za naknadu na osnovu ovog zakona je tri (3) meseca, od dana kada je lice koje smatra da je​​ oštećeno​​ saznalo ili je trebalo da sazna o izrazu neistinite činjenice i identitetu autora, i u nijednom slučaju ne treba da pređe godinu (1) dana od dana kada je izraz objavljen“. U konkretnom slučaju, iz spisa predmeta proizilazi da je tužilac podneo tužbu za nadoknadu štete zbog klevete i uvrede dana 17. avgusta 2009. godine, sa navodom da je kleveta i uvreda učinjena 15. januara 2009. godine. U konkretnom slučaju, od kada je počinjena navodna kleveta i uvreda, dana 15. januara 2009. godine, koju tužilac nije doveo u pitanje da je kleveta izvršena tog datuma, do podnošenja tužbe 17. avgusta 2009. godine, proteklo je više od sedam (7.) meseci od dana kada tužilac navodi da mu je pričinjena šteta i dana kada je saznao da je lice izvršilo klevetu. Tako da je protekao subjektivni rok od tri (3.) meseca za podnošenje zahteva za nadoknadu“.

• sud se dalje poziva na presudu [Ac.br. 1992/2022] Apelacionog suda, koja je suštinske navode podnosioca zahteva obrazložio kao u nastavku:​​ „Iz spisa predmeta proizilazi da je tužilac Shaqir Vula, dana 17. avgusta 2009. godine podneo tužbu u prvostepenom sudu za nadoknadu štete zbog klevete, protiv tuženih Pala Lekaj i opštine Đakovica“.

Prvostepeni sud je rešenjem C.br. 198/21 od 14. januara 2022. godine odbacio tužbu tužioca kao neblagovremenu, dok je u obrazloženju naveo da je u članu 17. stav 1 Civilnog zakona br. 02/L-65 protiv klevete i uvrede predviđeno da je rok za podnošenje zahteva za naknadu na osnovu ovog zakona je tri meseca od dana kada lice koje smatra da je oštećeno lice saznalo ili je trebalo da sazna o izrazu neistinite činjenice i identitetu autora, i u nijednom slučaju ne treba da pređe godinu dana od kada je izraz objavljen.

U ovom slučaju, tužilac je uložio tužbu nakon isteka više od 7. meseca, od kada je saznalo o izrazu neistinite činjenice i identitetu autora, i u nijednom slučaju ne treba da pređe godinu dana od kada je izraz objavljen.

[...]

Iz vremena kada je navedena kleveta i uvreda 15. januara 2009. godine, gde tužilac nije saznao o kleveti da je počinjeno tog dana pa sve do podnošenja tužbe, isteklo je više od 7. meseca, od kada tužilac navodi da mu je pričinjena šteta i datum kada je saznao o licu koje je klevetalo, tako da je istekao subjektivni rok od 3. meseca za podnošenje tužbe za nadoknadu štete“.

• Takođe, Sud primećuje da je i Vrhovni sud rešenjem [Rev. Br. 489/2022] dao svoje obrazloženje, kao u nastavku:​​ „Prema oceni Vrhovnog suda Kosova, sudovi nižih instanci su pravično primenili odredbu člana 17.1 Civilnog zakona protiv klevete i uvrede, kojom se izričito predviđa da rok za podnošenje zahteva za naknadu, na osnovu ovog zakona, je tri (3.) meseca, od dana kada je lice koje smatra da je oštećeno saznalo ili je trebalo da sazna o izrazu neistinite činjenice i identitetu autora, i u nijednom slučaju ne treba da pređe godinu (1.) dana od dana kada je izraz objavljen.

Prema tome, u konkretnom parničnom predmetu, između ostalog, radi se i o prekluzivnom roku i po isteku ovog roka određenog navedenom odredbom (subjektivni i objektivni rok), stranka gubi pravo na sudsku zaštitu. I dok smo ovde,​​ treba napomenuti da, kako proizilazi iz tumačenja ove zakonske odredbe, i u prisustvu činjenice da je tužilac za ostvarivanje sudske zaštite i svog prava za naknadu štete zbog navodne klevete podneo tužbu na sudu je podneta 17. avgusta 2009. godine, (dok je, kako je gore naglašeno, u svom podnesku, sa znakom C.br. 592/2009, od 5. januara 2022. godine, tvrdio da je datum navodne klevete 15. januara 2009. godine), dakle, nakon isteka roka citirane navedene zakonske odredbe, a iz čega proizilazi da tužilac, u konkretnom slučaju, nije postupio u skladu sa navedenom zakonskom odredbom i to je dovelo do toga da nižestepeni sud, shodno zakonskim odredbama iz člana 17.1. navedenog zakona i člana 391. tačka f) ZPP-a, odluči kao u izreci svoje odluke.“

• Iz gore navedenog, Sud smatra da su se redovni sudovi adresirali i odgovorili na sve relevantne navode podnosioca zahteva iznesene tužbom, žalbom i zahtevom za reviziju, u vezi sa pitanjem da li je tužba podnosioca zahteva podneta u zakonskom roku, i po pitanju pogrešne primene materijalnog prava, u kom slučaju je ocenio da su sudovi imali dovoljnih i ubedljivih dokaza koji potkrepljuju njihov zaključak u vezi sa donošenjem odluke u slučaju podnosioca zahteva. U obrazloženju redovnih sudova, jasno se navodi da su oni obrazložili da je podnosilac zahteva izgubio pravo na sudsku zaštitu, kao rezultat podnošenja tužbe nakon isteka prekluzivnog roka utvrđenog članom 17.1 Civilnog zakona protiv klevete i uvrede.

• Sud želi da podseti takođe da član 31. Ustava i član 6.1 EKLJP-a, obavezuju sudove da obrazlažu svoje odluke. Međutim, to se ne može tumačiti na taj način da se od njih traži detaljan odgovor za svaki navod (vidi slučajeve ESLJP-a,​​ VAn de Hurk protiv Holandije, citiran iznad;​​ García Ruiz protiv Španije, citiran iznad, stav 26.;​​ Jahnke i Lenoble protiv Francuske, br. 40490/98, odluka od 29. avgusta 2020. godine, stav 81.).

• Iz gore navedenog, u ocenjivanju navoda koji se vežu sa navodnim kršenjem člana 31. Ustava u vezi sa članom 6.1. EKLJP-a, Sud smatra važnim da ponovi opšti stav da​​ „pravda“​​ koja se zahteva navedenim članovima nije​​ „suštinska“, već​​ „proceduralna“​​ pravda. Na praktičnom nivou, koncept „proceduralne pravde“ podrazumeva: (i) mogućnost kontradiktornih postupaka/ načelo proceduralne kontradiktornosti; (ii) mogućnost stranaka da u različitim fazama postupka iznesu argumente i dokaze koje smatraju važnim za relevantni slučaj; (iii) mogućnost efikasnog osporavanja argumenata i dokaza koje je iznela suprotna strana; i (iv) pravo da njihovi argumenti, koji su, objektivno posmatrani, važni za rešavanje slučaja, budu saslušani i razmotreni od strane redovnih sudova na odgovarajući način (vidi, između ostalog, slučaj ESLJP-a:​​ Barbera, Messeque i Jabardo protiv Španije, br. 10590/83, presuda od 6. decembra 1988. godine, stav 68., i slučaj Suda:​​ KI128/19, podnosilac zahteva​​ Artan Mala, rešenje o neprihvatljivosti od 25. februara 2021. godine, stav 58. i​​ KI22/19, podnosilac zahteva​​ Sabit Ilazi, rešenje o neprihvatljivosti, od 07. juna 2019. godine, stav 42.).​​ 

• U ovom kontekstu, Sud smatra da su u slučaju podnosilaca zahteva ispoštovani svi gore navedeni kriterijumi od strane redovnih sudova. Podnosilac zahteva i dalje može biti nezadovoljan sa rezultatom suđenja svog slučaja, međutim to nezadovoljstvo ne može pokrenuti argumentovani navod o kršenju osnovnih prava i sloboda zagarantovanih Ustavom (vidi slučaj ESLJP-a​​ Mezotur-Tiszazugi Tarsulat protiv Mađarske, br. 5503/02, presuda od 26. jula 2005. godine, stav 21.).

• Prema tome, Sud smatra da navodi podnosioca zahteva za povredu prava za​​ obrazloženu odluku,​​ zagarantovanih članom 31. Ustava i članom 6.1. EKLJP-a, kao takvi spadaju u kategoriju očigledno neosnovanih po ustavnim osnovama zbog​​ „očiglednog ili evidentnog nedostatka povrede“, kako je utvrđeno pravilom 34. (2) Poslovnika o radu.

• U nastavku, u okviru navoda podnosioca zahteva da kao rezultat netretiranja navoda u vezi sa time da je tužba podneta u zakonskom roku, njemu je ugroženo pravo na pristup sudu, Sud primećuje da u suštini, podnosilac zahteva se oslonio na iste argumente kao one predstavljene u vezi sa nedostatkom obrazloženja sudske odluke, u okviru člana 31. Ustava i člana 6. EKLJP-a (vidi slučaj EKLJP-a,​​ Bavčar protiv Slovenije, br. 17053/20, presuda od 3. aprila 2020. godine, stav 126.).

• Uzimajući u obzir zaključke Suda u vezi sa tvrdnjom o neobrazloživosti sudske odluke, Sud ocenjuje da nije potrebno posebno razmatrati da li je bilo i povrede prava žalioca na​​ „pristup Sudu“​​ (vidi slučaj ESLJP-a:​​ Bavčar protiv Slovenije, citiran iznad, stav 127.).

• Shodno tome, isti su isti očigledno neosnovani po ustavnim osnovama, kako je utvrđeno u stavu (2.) pravila 34. Poslovnika o radu.​​ 

(II) Navodi podnosioca zahteva u vezi povrede člana 32. [Pravo na pravno sredstvo] i 54. [Sudska zaštita prava] Ustava.

• Podnosilac takođe ističe da su redovni sudovi ignorisanjem činjenica i dokaza koje je izneo u žalbi i reviziji doveli do povrede člana 32. [Pravo na pravno sredstvo] i 54. [Sudska zaštita prava] Ustava.​​ 

• Što se tiče navodnih povreda osnovnih prava i sloboda utvrđenih članovima 32. i 54. Ustava, Sud podseća da prema ustaljenoj praksi ovog Suda i ESLJP-a proglašava zahtev neprihvatljivim kao očigledno neosnovanim kada su navodi „nepotkrepljeni ili neopravdani“ ili kada se ispuni jedan od dva karakteristična uslova, odnosno;​​ 

• kada podnosilac zahteva jednostavno citira jednu ili više odredbi Konvencije ili Ustava, ne objašnjavajući kako su one povređene, osim ako je na osnovu činjenica i okolnosti slučaja to jasno vidljivo (vidi, u ovom pravcu, Slučaj ESLJP-a​​ Trofimchuk protiv Ukrajine, br. 4241/03, odluka od 31. maja 2005. godine i;​​ Baillard protiv Francuske, br. 6032/04, odluka od 25. septembra 2008. godine);

• kada podnosilac zahteva ne iznese ili odbije da iznese materijalne dokaze, kojima bi potkrepio svoje tvrdnje (ovo se posebno odnosi na odluke sudova ili drugih unutrašnjih organa), osim slučajeva kada postoje vanredne okolnosti koje su van njegove kontrole i koje ga sprečavaju da to učini (na primer, kada uprava zatvora odbije da dostavi Sudu dokumenta iz dosijea dotičnog zatvorenika) ili ako sam Sud ne odluči drugačije (vidi slučaj Suda​​ : KI166/20, podnosilac zahteva,​​ Ministarstvo rada i socijalne zaštite, rešenje o neprihvatljivosti, od 5. januara 2021. godine, stav 42.).

• U konkretnom slučaju, podnosilac zahteva navodi da osporena odluka krši njegova pojedinačna prava i da je došlo do povrede članova 32. i 54. Ustava, ali ne objašnjava detaljnije kako je došlo do kršenja ovog člana. S tim u vezi, Sud podseća da je više puta isticao da samo pozivanje i pominjanje članova Ustava i EKLJP-a nije dovoljno da se izgradi utemeljena tvrdnja za kršenje ustava. Kada se navode takve povrede Ustava, podnosilac zahteva mora da da obrazložene navode i ubedljive argumente (vidi slučajeve Suda:​​ KI175/20, sa podnosiocem zahteva:​​ Kosovska agencija za privatizaciju,​​ rešenje o neprihvatljivosti od 22. aprila 2021. godine, stav 81.;​​ KI166/20 citiran iznad, stav 52;​​ KI04/21,​​ podnositeljka zahteva​​ Nexhmije Makolli,​​ rešenje o neprihvatljivosti od 11. maja 2021. godine, stavovi 38.-39.).​​ 

• Stoga, Sud nalazi da u vezi sa ovom tvrdnjom podnosioca zahteva za povredu članova 32. i 54. Ustava, zahtev se mora proglasiti neprihvatljivim kao očigledno neosnovanim, jer se ovaj navod kvalifikuje kao navod koji pripada kategoriji „nepotkrepljenih ili neosnovanih“ zahteva, jer je podnosilac zahteva jednostavno citirao odredbu Ustava, ne objašnjavajući kako su oni povređeni. Shodno tome, ovaj navod je očigledno neosnovan po ustavnim osnovama, kako je utvrđeno u stavu (2) pravila 34. Poslovnika o radu.

Zaključak

• Na kraju, Sud nalazi da je zahtev podnosioca zahteva neprihvatljiv, jer ​​ (I) navodi o povredi člana 31. Ustava, što se tiče ​​ (ii) navoda o neosnovanoj sudskoj odluci, kvalifikuje kao očigledno neosnovan navod po ustavnim osnovama; kao i (II) u vezi sa navodima podnosioca za povredu članova 32. i 54. Ustava, proglašavaju se očigledno neosnovanim, jer ovi navodi pripada kategoriji​​ „nepotkrepljenih ili neosnovanih“​​ navoda. Stoga se zahtev u celini proglašava neprihvatljivim kao očigledno neosnovanim po ustavnim osnovama, kako je utvrđeno u stavu (2) pravila 34. Poslovnika.

IZ TIH RAZLOGA

Ustavni sud Republike Kosovo, u skladu sa članovima 113.1 i 113.7 Ustava, članom 20. Zakona i pravilom 34. (2) i 48. (1) (b) Poslovnika o radu, dana​​ 17. januara​​ 2024. godine, jednoglasno:

ODLUČUJE

• DA PROGLASI zahtev neprihvatljivim;

• DA DOSTAVI ovo rešenje stranama;

• DA OBJAVI ovo rešenje u Službenom listu, u skladu sa članom 20.4 Zakona; i

• DA UTVRDI da rešenje stupa na snagu na dan objavljivanja u Službenom listu, u skladu sa stavom 5. člana 20. Zakona.

Sudija izvestilac ​​       ​​​​  ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​​​ Predsednica Ustavnog suda

Radomir Laban      ​​ Gresa Caka-Nimani