Rešenje o neprohvatljivosti
Priština, 1. marta 2024. godine
Br. ref.: RK 2376/24
REŠENJE O NEPRIHVATLJIVOSTI
u
slučaju br. KI145/22
Podnosilac
Sanija Doliqanin
Ocena ustavnosti presude [Rev. br. 552/2020] Vrhovnog suda
od 21. marta 2022. godine
USTAVNI SUD REPUBLIKE KOSOVO
u sastavu:
Gresa Caka-Nimani, predsednica
Bajram Ljatifi, zamenik predsednika
Selvete Gërxhaliu-Krasniqi, sudija
Safet Hoxha, sudija
Radomir Laban, sudija
Remzije Istrefi-Peci, sudija
Nexhmi Rexhepi, sudija i
Enver Peci, sudija
Podnosilac zahteva
Zahtev je podnela Sanija Doliqanin (u daljem tekstu: podnositeljka zahteva), sa prebivalištem u Champigny-sur-Marne, Francuska.
Osporena odluka
Podnositeljka zahteva osporava ustavnost presude [Rev. br. 552/2020] Vrhovnog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Vrhovni sud) od 21. marta 2022. godine u vezi sa presudom [CA. br. 1594/2017] Apelacionog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Apelacioni sud) od 10. januara 2020. godine i presudom [P. br. 561/13] Osnovnog suda u Peći (u daljem tekstu: Osnovni sud) od 24. februara 2017. godine.
Podnositeljka zahteva je osporenu odluku primila 30. maja 2022. godine.
Predmetna stvar
Predmetna stvar je ocena ustavnosti presude [Rev. br. 552/2020] Vrhovnog suda od 21. marta 2022. godine, kojom su, prema navodima podnositeljke zahteva, povređena njena prava zagarantovana članovima 46. [Zaštita imovine] i 49. [Pravo na rad i obavljanje profesije] Ustava Republike Kosovo.
Pravni osnov
Zahtev je zasnovan na stavovima 1. i 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav), članovima 22. (Procesuiranje podnesaka) i 47. (Individualni zahtevi) Zakona o Ustavnom sudu Republike Kosovo br. 03/L-121 (u daljem tekstu: Zakon) i pravilu 25. (Podnošenje zahteva i odgovora) Poslovnika o radu Ustavnog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Poslovnik).
Dana 7. jula 2023. godine, Poslovnik o radu Ustavnog suda Republike Kosovo br. 01/2023 je objavljen u Službenom listu Republike Kosovo i stupio na snagu 15 dana nakon njegovog objavljivanja. Shodno tome, prilikom razmatranja zahteva, Ustavni sud se poziva na odredbe gore navedenog Poslovnika. S tim u vezi, shodno pravilu 78. (Prelazne odredbe) Poslovnika o radu br. 01/2023, izuzetno će pojedine odredbe Poslovnika o radu br. 01/2018, nastaviti da se primenjuju na predmete koji su registrovani u Sudu pre njegovog stavljanja van snage, samo ukoliko su i u meri u kojoj su povoljnije za strane.
Postupak pred Ustavnim sudom
Dana 22. septembra 2022. godine, podnositeljka je podnela svoj zahtev Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Sud).
Dana 26. septembra 2022. godine, predsednica Suda je odlukom [br. GJR. KI145/22] imenovala sudiju Nexhmija Rexhepija za sudiju izvestioca i Veće za razmatranje, sastavljeno od sudija: Gresa Caka-Nimani (predsedavajuća), Safet Hoxha i Radomir Laban (članovi).
Dana 5. oktobra 2022. godine, Sud je obavestio podnositeljku o registraciji zahteva. Istog dana, Sud je poslao po jednu kopiju zahteva Vrhovnom i Osnovnom sudu, a od Osnovnog suda je traženo da dostavi dokaz (povratnicu) koji pokazuje datum kada je podnositeljka zahteva primila osporenu odluku.
Dana 14. oktobra 2022. godine, Osnovni sud je dostavio dokaz koji pokazuje da je podnositeljka zahteva osporenu odluku primila 30. maja 2022. godine.
Dana 13. februara 2024. godine, Veće za razmatranje je razmotrilo izveštaj sudije izvestioca i jednoglasno iznelo preporuku Sudu o neprihvatljivosti zahteva.
Pregled činjenica
Iz spisa predmeta proizilazi da je podnositeljka zahteva, dana 10. juna 2013. godine, podnela tužbu protiv tužene Opštine Peć, kojom je tražila da se potvrdi da podnositeljka zahteva ima pravo trajnog korišćenja na katastarskim parcelama 245/22, 23 i 24, lokacija br. 5, u površini od 28m2, kao i da se tužena Opština Peć obaveže da joj gore navedenu površinu preda na nesmetano i trajno korišćenje, kao i da se ista obaveže da joj isplati materijalnu i nematerijalnu štetu. Preciziranjem tužbenog zahteva od 9. februara 2017. godine, podnositeljka zahteva je tražila da joj Opština Peć, na ime faktičke eksproprijacije jednog dela katastarske parcele br. 245/24, KZ Peć, u površini od 28m2, na lokaciji “Soliter”, isplati iznos od 16.800 €, kao i na ime troškova za regulaciju opštinskog građevinskog zemljišta i izgradnju objekta, iznos u vrednosti od 1.798 €.
Dana 24. februara 2017. godine, Osnovni sud je presudom [P. br. 561/13] odlučio: ODBIJA SE kao neosnovan tužbeni zahtev podnositeljke zahteva, kojim je tražila da se obaveže Opština Peć da joj na ime faktičke eksproprijacije jednog dela katastarske parcele br. 245/24, KZ Peć, u površini od 28m2, na lokaciji Soliter, isplati iznos od 16.800 €, kao i na ime troškova za regulaciju opštinskog građevinskog zemljišta i izgradnju objekta, iznos u vrednosti od 1.798 €, zajedno sa kamatom koju primenjuju banke na Kosovu na sredstva bez utvrđene namene od dana izdavanja ekspertize, odnosno 18.12.2016. godine pa do konačne isplate, kao i troškove postupka u iznosu od 1.581,60 €; OBAVEZUJE SE podnositeljka zahteva da u roku od 15 dana od dana dostavljanja presude isplati tuženoj, Opštini Peć, troškove postupka u iznosu od 1.865 €, pod pretnjom prinudnog izvršenja.
Podnositeljka zahteva je izjavila žalbu Apelacionom sudu zbog povreda odredba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se pobijana presuda preinači i tužbeni zahtev usvoji kao osnovan, ili da se presuda ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovni postupak i ponovno odlučivanje.
Dana 10. januara 2020. godine, Apelacioni sud je presudom [CA. br. 1594/2017] odlučio sledeće: ODBIJA SE kao neosnovana žalba podnositeljke zahteva, a presuda [C. br. 561/2013] Osnovnog suda od 24.02.2017. godine, POTVRĐUJE.
Podnositeljka zahteva je podnela reviziju Vrhovnom sudu zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se presuda Apelacionog suda preinači ili ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.
Dana 21. marta 2022. godine, Vrhovni sud je presudom [Rev. br. 552/2020] odbio, kao neosnovanu, reviziju podnositeljke zahteva podnetu protiv presude [CA. br. 1594/2017] Apelacionog suda od 10. januara 2020. godine. Vrhovni sud je uvažio nalaze nižestepenih sudova i naglasio da nije došlo do povrede procesnog i materijalnog prava.
Navodi podnositeljke zahteva
Podnositeljka zahteva tvrdi da je došlo do povrede članova 46. [Zaštita imovine] i 49 [Pravo na rad i obavljanje profesije] Ustava.
Podnositeljka zahteva navodi sledeće: “Odlukom Opštine Peć od 22.06.1998. godine, dodeljena mi je na privremeno korišćenje gradska građevinska parcela u površini od 28 m2 na katastarskoj parceli br. 245/22, 23 i 24, ZK Peć, lokacija br. 5, kod Solitera. Dodelom pomenutog zemljišta predviđeno je da se reši pitanje mog poslovnog prostora, ali i pitanje stanovanja, pošto sam živela kao podstanar. Nakon donošenja gore navedenog rešenja, uplatila sam potrebne takse u iznosu od 1.400 dinara i potpisala odgovarajuće ugovore sa opštinom, čime je pitanju privremenog korišćenja zemljišta dat status trajnog korišćenja zemljišta. Nakon obavljenih formalnosti sa Opštinom Peć, usledilo je potpisivanje ugovora o izgradnji objekta sa građevinskim preduzećem DUGA iz Peći i uplata pripadajućeg avansa u iznosu od 2.400 nemačkih maraka. Radovi na izgradnji objekta počeli su negde krajem 1998. godine i vrlo brzo su napredovali. Zbog rata koji je zvanično počeo 24. marta 1999. godine, izgradnja objekta je prekinuta”.
Podnositeljka zahteva tvrdi: “Posle završetka rata i potpisivanja mirovnog sporazuma i nakon ispunjenja uslova za moj povratak na Kosovo, u više navrata sam se obraćala nadležnim organima Opštine Peć sa zahtevom da mi se dozvoli nastavak izgradnje započetog objekta, međutim, odmah sam ustanovila je započeti objekat porušen do temelja i sravnjen sa zemljom. Nadležni organi opštine su mi sve vreme, lično i preko mog tadašnjeg punomoćnika, advokata H. M., obećavali da će mi dodeliti drugi odgovarajući plac”.
Podnositeljka zahteva tvrdi: “Ja i dalje želim da mi se vrati nezakonito oduzeto zemljište i da se vratim da živim i radim na Kosovu, odakle sam proterana 1999. godine. Tako da sam od 10.06.2013. godine, zvanično podnela tužbu Osnovnom sudu u Peći preko mog advokata O.C., advokata u Peći, sa zahtevom da mi se vrati predmetno zemljište i nadoknadi šteta koju trpim zbog nezakonitog postupanja nadležnih organa Opštine Peć. Moja tužba je odbijena presudom Osnovnog suda u Peći od 24.02.2017. godine, protiv koje sam uložila žalbu Apelacionom sudu Kosova, koji je svojom presudom od 10.01.2020. godine odbio moju žalbu. Protiv presude Apelacionog suda podnela sam reviziju Vrhovnom sudu Kosova, koja je takođe odbijena presudom pomenutog suda od 21.03.2022. godine”.
Podnositeljka zahteva naglašava da su opštinski organi i redovni sudovi prekršili član 46. Ustava na njenu štetu i s tim u vezi navodi: “Smatram da je nezakonitim radnjama kako opštinskih organa, tako i sudskih organa Kosova, povređeno pravo na imovinu, pravo na povratak, život i rad na Kosovu zagarantovano Ustavom”.
Podnositeljka zahteva naglašava da su opštinski organi prekršili član 49. Ustava na njenu štetu i po tom pitanju navodi: “Gore pomenutom radnjom Opštine Peć povređeno je i pravo na rad i obavljanje moje advokatske profesije. Radi potpune informacije, ni posle 23 godine boravka u Francuskoj, još uvek nisam u mogućnosti da radim u svojoj struci i to iz razloga nepoznavanja jezika i moje kosovske diplome advokata, koja se ne priznaje u Francuskoj. Gore pomenuto pravo na rad i izbor profesije zagarantovano je članom 49. Ustava”.
Na kraju, podnositeljka zahteva naglašava: “Pre svega, ovim zahtevom se obraćam Ustavnom sudu Kosova, tražeći da ukine gore navedene nezakonite odluke opštinskih i sudskih organa Kosova i da mi pomenuto zemljište vrati na korišćenje kako bih završila izgradnju poslovnog objekta. U slučaju da je to nemoguće, da obaveže Opštinu Peć da mi isplati odgovarajuću novčanu naknadu za štetu koju sam pretrpela zbog nezakonitih radnji i nezakonitog oduzimanja zemljišta koju sada procenjujem na iznos od 90.000 evra”.
Relevantne ustavne i zakonske odredbe
Ustav Republike Kosovo
Član 46.
[Zaštita imovine]
“1. Garantuje se pravo na imovinu.
2. Korišćenje imovine je regulisano zakonom, u skladu sa javnim interesom.
3. Niko se ne može arbitrarno lišiti lične imovine. Republika Kosovo ili javne vlasti Republike Kosovo mogu izvršiti eksproprijaciju imovine ako je ista u skladu sa zakonom, ako je neophodna ili adekvatna za postizanje javnih ciljeva ili podržavanje javnog interesa, a za koju se vrši neposredna adekvatna kompenzacija licu ili licima, imovina kojih se eksproriiše.
4. O sporovima koje uzrokuje neko delo Republike Kosovo ili javne vlasti Republike Kosovo, a koji se smatraju eksproprijacijom, odlučuje nadležni sud.
5. Intelektualno pravo je zaštićeno zakonom”.
Član 49.
[Pravo na rad i obavljanje profesije]
“1. Garantuje se pravo na rad.
2. Svako lice ima pravo da slobodno izabere svoju profesiju i radno mesto”.
Član 53.
[Tumačenje odredbi ljudskih prava]
“Osnovna prava i slobode zagarantovana ovim Ustavom se tumače u saglasnosti sa sudskom odlukom Evropskog suda za ljudska prava”.
Evropska konvencija o ljudskim pravima
Član 1. Protokola br. 1
(Zaštita imovine)
“ Svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava.
Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utiču na pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu s opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina ili kazni”.
Zakon o obligacionim odnosima, usvojen od strane Skupštine SFRJ, na sednici Saveznog veća od 30. marta 1978. godine
Član 360.
Opšte pravilo
“Zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze.
Zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze.
Sud se ne može obazirati na zastarelost ako se dužnik nije na nju pozvao”.
Član 361.
Kad zastarelost počinje teći
“Zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano.
Ako se obaveza sastoji u tome da se nešto ne učini, da se propusti ili trpi, zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je dužnik postupio protivno obavezi”.
Član 362.
Nastupanje zastarelosti
“Zastarelost nastupa kad istekne poslednji dan zakonom određenog vremena”.
Član 363.
Uračunavanje vremena prethodnika
“U vreme zastarelosti računa se i vreme koje je proteklo u korist dužnikovih prethodnika”.
Član 364.
Zabrana promene roka zastarelosti
“Pravnim poslom ne može se odrediti duže ili kraće vreme zastarelosti od onog vremena koje je određeno zakonom.
Pravnim poslom ne može se odrediti da zastarelost neće teći za neko vreme”.
Član 365.
Odricanje od zastarelosti
“Dužnik se ne može odreći zastarelosti pre nego što protekne vreme određeno za zastarelost”.
Član 366.
Pismeno priznanje i obezbeđenje zastarele obaveze
“Pismeno priznanje zastarele obaveze smatra se kao odricanje od zastarelosti.
Isto dejstvo ima davanje zaloge ili kog drugog obezbeđenja za zastarelo potraživanje”.
Član 367.
Dejstvo ispunjenja zastarele obaveze
“Ako dužnik ispuni zastarelu obavezu, nema pravo zahtevati da mu se vrati ono što je dao, čak i ako nije znao da je obaveza zastarela”.
Član 368.
Poverilac čije je potraživanje obezbeđeno
“Kad protekne vreme zastarelosti, poverilac čije je potraživanje obezbeđeno zalogom ili hipotekom može se namiriti samo iz opterećene stvari, ako je drži u rukama ili ako je njegovo pravo upisano u javnoj knjizi.
Međutim, zastarela potraživanja kamata i drugih povremenih davanja ne mogu se namiriti ni iz opterećene stvari”.
Član 369.
Sporedna potraživanja
“Kad zastari glavno potraživanje, zastarela su i sporedna potraživanja, kao što su potraživanja kamata, plodova, troškova, ugovorne kazne”.
Član 370.
Kad se ne primenjuju pravila o zastarelosti
“Pravila o zastarelosti ne primenjuju se u slučajevima kad su u zakonu određeni rokovi u kojima treba da se podigne tužba ili da se izvrši određena radnja pod pretnjom gubitka prava”.
Ocena prihvatljivosti zahteva
Sud prvo razmatra da li je podnositeljka zahteva ispunila uslove prihvatljivosti koji su utvrđeni Ustavom, predviđeni Zakonom i dalje precizirani Poslovnikom.
U tom smislu, Sud se poziva na stavove 1. i 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, kojima je utvrđeno:
“1. Ustavni sud odlučuje samo u slučajevima koje su ovlašćene strane podnele sudu na zakonit način.
[...]
7. Pojedinci mogu da pokrenu postupak ako su njihova prava i slobode koje im garantuje ovaj Ustav prekršena od strane javnih organa, ali samo kada su iscrpeli sva ostala pravna sredstva, regulisanim zakonom”.
Sud, takođe, razmatra da li je podnositeljka zahteva ispunila uslove prihvatljivosti koji su utvrđeni Zakonom. S tim u vezi, Sud se poziva na članove 47. [Individualni zahtevi], 48. [Tačnost podneska] i 49. [Rokovi] Zakona, kojima je predviđeno:
Član 47.
[Individualni zahtevi]
“Svaka osoba ima pravo da od Ustavnog suda zatraži pravnu zaštitu ukoliko smatra da njena Ustavom zagarantovana prava i slobode krši neki javni organ.
Osoba može da podnese pomenuti podnesak samo nakon što su iscrpljena sva ostala zakonom određena pravna sredstva”.
Član 48.
[Tačnost podneska]
“Podnosilac podneska je dužan da jasno naglasi to koja prava i slobode su mu povređena i koji je konkretan akt javnog organa koji podnosilac želi da ospori”.
Član 49.
[Rokovi]
“Podnesak se podnosi u roku od 4 meseci. Rok počinje od dana kada je podnosilac primio sudsku odluku...”.
Prilikom ocene ispunjenosti gore navedenih uslova prihvatljivosti, Sud primećuje da je podnositeljka zahteva precizirala da osporava akt javnog organa, odnosno presudu [Rev. br. 552/2020] od 21. marta 2022. godine, nakon što je iscrpela sva pravna sredstva utvrđena zakonom. Podnositeljka zahteva je takođe razjasnila prava i slobode za koje tvrdi da su joj povređeni, u skladu sa zahtevima iz člana 48. Zakona i podnela je svoj zahtev u skladu sa rokom koji je određen u članu 49. Zakona.
Pored toga, Sud razmatra da li je podnositeljka zahteva ispunila uslove prihvatljivosti predviđene u pravilu 34. (Kriterijumi prihvatljivosti) Poslovnika. Pravilo 34 (2) Poslovnika utvrđuje uslove na osnovu kojih Sud može da razmatra zahtev, uključujući i uslov da zahtev nije očigledno neosnovan. Pravilo 34 (2) precizira:
“Sud može smatrati zahtev neprihvatljivim ako je zahtev očigledno neosnovan kada podnosilac/teljka zahteva nije dovoljno dokazao/la i potkrepio/la svoju tvrdnju”.
Sud podseća da gore navedeno pravilo, na osnovu sudske prakse ESLJP-a i Suda, omogućava poslednje pomenutom da proglašava zahteve neprihvatljivim iz razloga koji se odnose na meritum slučaja. Tačnije, na osnovu ovog pravila, Sud može da proglasi zahtev neprihvatljivim na osnovu i nakon ocene njegovog merituma, odnosno ako oceni da je sadržaj zahteva očigledno neosnovan na ustavnim osnovama, kao što je propisano u stavu (2) pravila 34. Poslovnika (vidi slučaj KI04/21, podnositeljka Nexhmije Makolli, rešenje o neprihvatljivosti od 12. maja 2021. godine, stav 26; vidi, takođe, slučaj KI175/20, podnositeljka Kosovska agencija za privatizaciju, rešenje o neprihvatljivosti od 27. aprila 2021. godine, stav 37).
Na osnovu sudske prakse ESLJP-a, ali i Suda, zahtev se može proglasiti neprihvatljivim kao “očigledno neosnovan” u celini ili samo u odnosu na neki konkretan navod koji zahtev može da sadrži. U tom smislu, bilo bi tačnije kada bi se o istima govorilo kao o “očigledno neosnovanim navodima”. Ovi poslednje pomenuti se na osnovu sudske prakse ESLJP-a mogu svrstati u četiri posebne grupe: (i) navodi koji se kvalifikuju kao navodi “četvrtog stepena”; (ii) navodi koje karakteriše “jasno ili očigledno odsustvo povrede”; (iii) “nepotkrepljeni ili neobrazloženi” navodi; i na kraju (iv) “haotični ili nategnuti navodi” (vidi tačnije za koncept neprihvatljivosti na osnovu zahteva ocenjenog kao “očigledno neosnovan” i specifičnosti četiri gore navedene kategorije navoda kvalifikovanih kao “očigledno neosnovani”, Praktični vodič ESLJP-a kroz uslove prihvatljivosti od 31. avgusta 2019. godine; Deo III. Neprihvatljivost na temelju merituma; A. Očigledno neosnovana, stavovi 255 do 284, vidi, takođe, slučaj KI04/21, citiran iznad, stav 27, kao i slučaj KI175/20, citiran iznad, stav 38).
U kontekstu ocene prihvatljivosti zahteva, odnosno prilikom ocene da li je zahtev očigledno neosnovan na ustavnim osnovama, Sud će prvo podsetiti na suštinu slučaja sadržanog u ovom zahtevu i relevantne navode podnositeljke zahteva, pri čijoj oceni će Sud primeniti standarde sudske prakse ESLJP-a, u skladu sa kojom je on, na osnovu člana 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] Ustava, dužan da tumači osnovna prava i slobode zagarantovane Ustavom (vidi slučaj KI04/21, citiran iznad, stav 28).
Sud primećuje da je suština ovog slučaja povezana sa tužbom koju je podnositeljka zahteva podnela protiv tužene Opštine Peć, a kojom je tražila da se potvrdi da podnositeljka zahteva ima pravo trajnog korišćenja na katastarskim parcelama 245/22, 23 i 24, lokacija br. 5, u površini od 28m2, kao i da se tužena Opština Peć obaveže da joj preda na nesmetano i trajno korišćenje gore navedenu površinu, kao i da se ista obaveže da joj nadoknadi materijalnu i nematerijalnu štetu. Osnovni sud je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev podnositeljke zahteva. Osnovni sud je istakao da tužena Opština Peć nije izvršila eksproprijaciju površine od 28m2 na spornoj parceli jer ona nikada nije bila u privatnoj svojini podnositeljke zahteva, već ju je samo dala podnositeljki zahteva na korišćenje radi izgradnje objekta i da se u konkretnom slučaju ne radi o eksproprijaciji privatne imovine. Podnositeljka zahteva je izjavila žalbu Apelacionom sudom zbog povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava. Apelacioni sud je odbio, kao neosnovanu, žalbu podnositeljke zahteva i potvrdio odluku Osnovnog suda. Podnositeljka zahteva je podnela reviziju Vrhovnom sudu zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se presuda Apelacionog suda preinači ili ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. Vrhovni sud je odbio, kao neosnovanu, reviziju podnositeljke zahteva podnetu protiv odluke Apelacionog suda. Vrhovni sud je uvažio nalaze nižestepenih sudova i istakao da nije došlo do povrede procesnog i materijalnog prava.
Sud podseća da podnositeljka zahteva tvrdi da su osporenim odlukama Opštine Peć i redovnih sudova, povređeni članovi 46. i 49. Ustava na njenu štetu, ali ne argumentujući u suštini kako su navedeni članovi Ustava povređeni.
U tom kontekstu, Sud ukazuje na utvrđenja Osnovnog suda: “Iz predočenih dokaza, sud je našao da je tužbeni zahtev tužilje neosnovan iz sledećih razloga: Ovde tužena nije izvršila/sprovela eksproprijaciju površine od 28m2 na spornoj parceli jer ona nikada nije bila u privatnoj svojini tužilje, već je samo dodeljena tužilji na korišćenje radi izgradnje objekta i u konkretnom slučaju se ne radi o eksproprijaciji privatne imovine. U konkretnom slučaju, tužena nije mogla da oduzme tužilji pravo koje ona nikada nije posedovala, odnosno pravo na imovinu. Ne stoji navod tužilje da je tužena samovoljno oduzela/eksproprisala tužilji pravo na korišćenje ove imovine budući da od izlaska suda na lice mesta ne postoji nijedan dokaz da je tužilja izgradila bilo kakav objekat na spornoj parceli. U konkretnom slučaju se ne radi o pravu na eksproprijaciju jer ova parcela nikada nije bila evidentirana na ime tužilje, već se u stvari ova parcela kako tada tako i sada vodila na ime Društvenog preduzeća “17. novembar” u Peći. Prema članu 11. Zakona o građevinskom zemljištu, Službeni list SAPK-a od 17.04.1980. godine, pravo korišćenja na izgrađenom gradskom građevinskom zemljištu podrazumeva pravo korišćenja građevinske parcele koja obuhvata zemljište pod zgradom i zemljište koje služi za redovnu upotrebu zgrade na kojoj postoji pravo korišćenja odnosno pravo svojine u granicama određenim zakonom, dok zgrada postoji“.
Sud takođe primećuje da je Osnovni sud obrazložio „U konkretnom slučaju, zahtev tužilje za isplatu iznosa od 16.800 € na ime eksproprijacije određene imovine je neosnovan jer prema odredbama Zakona o svojinsko-pravnim odnosima, koji je bio na snazi u vreme kada je tužilji dato zemljište na korišćenje, nije bilo dozvoljeno sticanje svojine na društvenoj imovini, već samo pravo korišćenja po osnovu izgradnje, kada je objekat ili zgrada na kojoj postoji pravo svojine izgrađena, u skladu sa zakonom, na zemljištu u društvenoj svojini, vlasnik zgrade ima pravo korišćenja zemljišta na kome je zgrada izgrađena i zemljišta koje služi za redovnu upotrebu te zgrade dok ona postoji, dok u konkretnoj situaciji tužilje ne postoji nijedan izgrađeni objekat na spornoj parceli, a prema članu 29. istog zakona, na stvarima u društvenoj svojini pravo svojine se ne može steći održajem, dok se prema odredbama člana 33. istog zakona, pravo svojine na nepokretnoj imovini stiče na osnovu zakonskog postupka upisom u javne knjige ili na neki drugi odgovarajući način propisan zakonom. Sud smatra da u ovoj spornoj stvari, tužilja nema pravo na naknadu za imovinu od 28m2, koja se vodi kao društvena svojina Društvenog preduzeća “17. novembar” u Peći, jer se u ovom slučaju ne može potraživati naknada za tuđe zemljište, a u ovoj situaciji od strane lica koje nije vlasnik. Što se tiče zahteva tužilje za naknadu štete u vrednosti od 1.798 €, na ime troškova koji su načinjeni za izgradnju objekta i plaćanje komunalnih usluga, sud ocenjuje da nijednim dokazom nije potvrđeno da je tužena pričinila štetu tužilji pošto je sud, prilikom izlaska na lice mesta, primetio da tu nije postojao nijedan izgrađeni objekat, niti je bilo tragova da je tu postojao neki izgrađeni objekat. Prema članu 154. ZOO-a iz 1978. godine, predviđeno je da je onaj ko drugome prouzrokuje štetu dužan da je nadoknadi, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice, dok tužilja nijednim dokazom nije potvrdila da je pretrpela bilo kakvu štetu ili da je imala bilo kakav izgrađeni objekat. Prema članu 7. stav 1. ZPP-a, stranke su dužne da podnesu sve činjenice na koje oslanjaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se konstatuju te činjenice, dok je prema članu 319. stav 1. ZPP-a, svaka od stranaka u parnici dužna da dokaže činjenice na kojima zasniva svoje zahteve i ciljeve. Na osnovu gore navedenih razloga, sud je odlučio da tužbeni zahtev tužilje odbije kao neosnovan”.
Sud se takođe poziva i na relevantno obrazloženje Vrhovnog suda: “Odlučujući po podnetoj reviziji, Vrhovni sud nalazi da nema bitnih povreda odredbi parničnog postupka iz člana 182. Zakona o parničnom postupku, na koje Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se na ovakve povrede ne ukazuje. Polazeći od navedenog činjeničnog stanja, proizilazi da tužilja jeste bila u postupku dobijanja prava trajnog korišćenja lokala, te zemljišta pod lokalom, ali nema dokaza da je ovo pravo i stekla, niti da je isto upisano u odgovarajuće javne knjige. Predmetna nepokretnost je trenutno upisana kao društvena svojina i to ne opštine, već društvenog preduzeća “17. novembar” iz Peći. Eksproprijacija, bez obzira da li je definiše važeći, ili zakon koji je ranije bio na snazi, predstavlja oduzimanje nepokretnosti, pre svega zemljišta koje je u privatnom vlasništvu i prevođenje istog u društvenu svojinu, a uz odgovarajuću naknadu bivšem vlasniku. Ukoliko se prevođenje zemljišta iz privatne svojine u režim društvene svojine desi bez odgovarajuće odluke nadležnog organa, to se ovakav prenos smatra faktičkom eksproprijacijom. U konkretnom slučaju, reč je o zemljištu koje je i pre 1999. godine bilo, a i sada je u režimu društvene svojine, te s toga ne može biti govora o tome da je isto promenilo titulara, bilo eksproprijacijom, bilo faktičkom eksproprijacijom.
Sud takođe primećuje da je Vrhovni sud obrazložio: „Sa druge strane, iz priloženih dokaza, takođe jasno proizilazi da je tužilja bila u postupku sticanja prava trajnog korišćenja lokala koji je trebalo biti izgrađen, te prava korišćenja zemljišta pod lokalom, ali nema dokaza da je ovo pravo stekla, niti u kojoj je fazi bila izgradnja lokala, te da li je isti završen pa porušen ili izgradnja nije ni započeta. Nesporno je da je tužena pravna sledbenica ranije Opštine Peć, te da odluke ranije postojećih organa i prava stečena po istim odlukama, obavezuju i tuženu. Shodno tome, nesporno proizilazi i pravo tužilje na naknadu štete ukoliko su ove odluke na nezakonit način ukinute, stavljene van snage ili je dejstvo istih prestalo na neki drugi način. Međutim, u tom slučaju valjalo je tužbeni zahtev tako i postaviti, te zahtevati naknadu štete koju je tužilja pretrpela usled radnji organa tužene, ukoliko bi se utvrdilo da su radnje nezakonite. Ne može se prihvatiti kao ispravan revizijski navod o tome da sud u toku postupka nije vezan pravnim osnovom tužbenog zahteva, onako kako je isti u tužbi naveden, te da je sud imao mogućnost da postupak vodi kao po zahtevu za naknadu štete, bez obzira što je u tužbi kao pravni osnov navedena faktička eksproprijacija. Ovo s toga što ova dva pravna osnova, osim teoretskog razlikovanja, zahtevaju i različito postupanje od strane suda prilikom sprovođenja postupka, te stvaraju različite mogućnosti za podnošenje, kako procesno pravnih, tako i materijalno pravnih prigovora. Kod naknade štete nastale zbog faktičke eksproprijacije, ne postoji mogućnost nastupanja zastarelosti, dok kod naknade štete koju su počinili državni organi, mogućnost nastupanja zastarelosti postoji, i ista je regulisana odredbama članova 360-370 ZOO, dok su rokovi zastarelosti propisani članovima 371-380 ZOO, a okolnosti od uticaja na zastoj i prekid zastarevanja su propisane članovima 381-393 ZOO. Dakle, iz razloga koji su napred navedeni, nižestepeni sudovi su bili u obavezi da postupaju po tužbenom zahtevu, odnosno pravnom osnovu na kome je isti zasnovan, upravo onako kako je tužilja u tužbi isti navela, bez mogućnosti primene člana 2. stav 2. ZPP-a. Vrhovni sud u preostalom u celosti prihvata stanovišta nižestepenih sudova izražena u osporenim odlukama, te nalazi da nema potrebe za ponavljanjem istih i smatra da su ostali revizijski navodi neosnovani”.
Sud primećuje da su redovni sudovi objasnili sva centralna pitanja u konkretnom slučaju: (i) da sporna imovina nije privatna imovina, već da je registrovana kao imovina pod društvenim režimom; (ii) da je podnositeljka zahteva stekla pravo korišćenja sporne imovine, ali ne i svojinu nad njom; (iii) da je podnositeljka zahteva mogla da podnese tužbu u vezi sa štetom koju je pretrpela tokom korišćenja sporne imovine, ali ne u kontekstu potraživanja svojine; (iv) da je Vrhovni sud ocenio da su nižestepeni sudovi pravilno postupili kada su razmotrili tužbu po osnovama koje je iznela sama podnositeljka zahteva.
Sud ponovo ističe da su u konkretnom slučaju osporene odluke redovnih sudova obrazložene i sadrže utvrđene činjenice, relevantne zakonske odredbe i logičan odnos između njih (vidi slučajeve Suda br. KI24/22, podnosilac Turkiye Is Bankasi A.S.-filijala na Kosovu, citiran iznad, stav 45; KI174/21 podnosilac Bashkim Makiqi, citiran iznad, stav 58 i KI72/12, podnosilac Veton Berisha i Ilfete Haziri, presuda od 17. decembra 2012. godine, stav 61, kao i KI135/14, IKK Classic, presuda od 9. februara 2016. godine, stav 58).
Sud je dosledno isticao da nije uloga ovog Suda da preispituje zaključke redovnih sudova u odnosu na činjenično stanje i primenu materijalnog prava i da on sam ne može da ocenjuje činjenice koje su dovele do toga da redovni sud donese jednu a ne neku drugu odluku. U suprotnom, Sud bi delovao kao sud “četvrtog stepena”, što bi rezultiralo nepoštovanjem granica utvrđenih u njegovoj nadležnosti (vidi, u ovom kontekstu, predmet ESLJP-a García Ruiz protiv Španije, br. 30544/96, presuda od 21. januara 1999. godine, stav 28 i tu korišćene reference; i vidi, takođe, slučajeve Suda KI128/18, podnosilac Limak Kosovo International Airport A.D. “Adem Jashari”, rešenje o neprihvatljivosti od 27. maja 2019. godine, stav 56; i KI62/19, podnosilac Gani Gashi, rešenje o neprihvatljivosti od 13. novembra 2019. godine, stav 58).
Prilikom ocene sprovedenih postupaka u celini pred redovnim sudovima, Sud utvrđuje da je podnositeljka zahteva imala pogodnosti kontradiktornog postupka i da je mogla u raznim fazama postupka iznositi navode i dokaze koje je smatrala bitnima za svoj predmet; da je imala priliku da delotvorno pobija navode i dokaze koje je iznela suprotna strana; da su redovni sudovi saslušali i ispitali sve njene navode koji su, gledano objektivno, bili bitni za rešenje predmeta; da su činjenični i pravni razlozi za pobijanu odluku detaljno izneseni, te da je stoga postupak, uzet u celini, bio pravičan (vidi, mutatis mutandis, predmet ESLJP-a Garcia Ruiz protiv Španije, citiran iznad, stavovi 29 i 30, vidi, takođe, slučaj Suda br. KI22/19, podnosilac zahteva Sabit Ilazi, rešenje o neprihvatljivosti od 7. juna 2019. godine, stav 42).
Povodom navoda o nepriznavanju diplome pravnika od strane francuskih organa vlasti, Sud ocenjuje da ovaj navod nije povezan sa radnjama javnih organa na Kosovu, kako je utvrđeno članom 113 (7) Ustava, članom 47 (1) Zakona i pravilom 34 (3) (b) Poslovnika i da samim tim nije ratione materiae u skladu sa Ustavom (vidi slučaj Suda KI63/09, podnosilac zahteva Bajram Santuri, rešenje o neprihvatljivosti od 6. jula 2011. godine, stavovi 48-50).
Sud zaključuje da su navodi podnositeljke zahteva o povredi članova 46. i 49. Ustava očigledno neosnovani na ustavnim osnovama, kako je propisano u pravilima 34 (2) i 34 (3) (b) Poslovnika.
IZ TIH RAZLOGA
Ustavni sud, u skladu sa članom 113.7 Ustava, članovima 20. i 47. Zakona i pravilom 48 (1) (b) Poslovnika, dana 13. februara 2024. godine, jednoglasno
ODLUČUJE
DA PROGLASI zahtev neprihvatljivim;
DA DOSTAVI ovo rešenje stranama;
DA OBJAVI ovo rešenje u Službenom listu, u skladu sa članom 20.4 Zakona;
Ovo rešenje stupa na snagu danom objavljivanja u Službenom listu Republike Kosovo, u skladu sa stavom 5. člana 20. Zakona.
Sudija izvestilac Predsednica Ustavnog suda
Nexhmi Rexhepi Gresa Caka-Nimani
Sanija Doliqanin
KI – Individualni zahtev
Rešenje o neprohvatljivosti
Zahtev je očigledno neosnovan
Civilni