USTAVNI SUD

Priština, dana​​ 30.​​ septembar​​ 2024. godine

Br. Ref.: RK 2540/24

REŠENJE O NEPRIHVATLJIVOSTI​​ 

u​​ 

slučaju br. KI76/24

  Podnosilac

Dukagjin Haxhijaha

Ocenu ustavnosti presude​​ Pml.​​ br.​​ 83/2024​​ 

od​​ 6.​​ marta 2024. godine​​ Vrhovnog suda​​ Kosova

USTAVNI SUD REPUBLIKE KOSOVO​​ 

u sastavu:

Gresa Caka-Nimani, predsednica​​ 

Bajram Ljatifi, zamenik predsednika​​ 

Selvete Gërxhaliu-Krasniqi, sutkinja​​ 

Safet Hoxha, sudija​​ 

Radomir Laban, sudija

Remzije Istrefi-Peci, sutkinja​​ 

Nexhmi Rexhepi, sudija

Enver Peci, sudija i

Jeton Bytyqi, sudija​​ 

Podnosilac zahteva

• Zahtev je podneo​​ Dukagjin Haxhijaha​​ iz Prištine,​​ koga zastupa​​ Lendita​​ Keqekolla​​ Gashi, advokat​​ iz Prištine​​ (u daljem tekstu: podnosilac zahteva).

Osporena odluka​​ 

• Podnosilac zahteva osporava ustavnost presude​​ [Pml.​​ br.​​ 83/2024]​​ od​​ 6. marta​​ 2024. godine​​ Vrhovnog suda Kosovo​​ (u daljem tekstu: Vrhovni sud),​​ u vezi sa presudom [P. br. 819/2019] od 18. aprila 2023. godine Osnovnog suda u Prištini (u daljem tekstu: Osnovni sud) i presudom [PAL. br. 888/2023] od 23. oktobra 2023. godine Apelacionog suda.

Predmetna stvar

• Predmetna stvar zahteva je ocena ustavnosti presude​​ [Pml.​​ br.​​ 83/2024]​​ od​​ 6. marta​​ 2024. godine​​ Vrhovnog suda,​​ kojom podnosilac zahteva​​ navodi da su mu povređena​​ prava zagarantovana članovima:​​ 31.​​ [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje], 32.​​ [Pravo na pravno sredstvo], 54.​​ [Sudska zaštita prava], 55.​​ [Ograničenje prava i osnovnih sloboda]​​ Ustava Republike Kosovo​​ (u daljem tekstu: Ustav)​​ u vezi sa članom​​ 6.​​ (Pravo na pravično suđenje)​​ Evropske konvencije o ljudskim pravima​​ (u daljem tekstu: EKLJP).

Pravni osnov​​ 

• Zahtev je zasnovan na​​ stavovima 1 i 7, člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, članovima 22.​​ (Procesuiranje podnesaka)​​ ​​ i 47.​​ (Individualni zahtevi)​​ Zakona br. 03/L-121 o Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Zakon) i pravilu 25 (Podnošenje zahteva i odgovora) Poslovnika o radu Ustavnog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Poslovnik).

Postupak pred Ustavnim sudom

• Dana​​ 27. marta​​ 2024. godine, podnosilac je podneo zahtev Ustavnom sudu Republike Kosovo​​ (u daljem tekstu: Sud).​​ 

• Dana​​ 3.​​ aprila 2024​​ godine,​​ predsednica Suda je, odlukom​​ [br.​​ GJR.KI76/24], imenovala sudiju​​ Remziju​​ Istrefi Peci​​ za sudiju izvestioca i odlukom​​ [KSH.KI76/24]​​ imenovala članove Veća za razmatranje, sastavljeno od sudija:​​ Selvete Gërxhaliu Krasniqi​​ (predsedavajuća),​​ Safet Hoxha​​ i​​ Radomir Laban​​ (članovi).

• Dana​​ 24.​​ aprila​​ 2024. godine,​​ Sud je obavestio podnosioca zahteva o registraciji zahteva. Istog datuma, kopija zahteva je dostavljena Vrhovnom sudu.

• Dana​​ 4. septembra​​ 2024. godine,​​ Veće za razmatranje je razmotrilo izveštaj sudije izvestioca i​​ jednoglasno​​ iznelo preporuku Sudu o neprihvatljivosti zahteva.​​ 

Pregled činjenica​​ 

• Iz spisa predmeta proizilazi da je Okružno tužilaštvo u Prištini 23. marta 2006. godine podiglo optužnicu protiv podnosioca zahteva zbog krivičnog dela „Ugrožavanje javnog saobraćaja“ iz člana 297, stav 5​​ u vezi stavom​​ 3 Privremenog​​ krivičnog zakonika Kosova (u daljem tekstu: PKZK). Osnovni sud je 25. novembra 2016. godine presudom [P. br. 3728/2013] podnosioca zahteva oglasio krivim i osudio ga na kaznu zatvora u​​ vremenskom​​ trajanju od 1 (jedne) godine i (6) šest meseci. Apelacioni sud je rešenjem [PA1.​​ br.​​ 108/2017] od 7. marta 2017. godine usvojio žalbu podnosioca zahteva i vratio predmet na presuđivanje. U ponovljenom postupku, 24. avgusta 2018. godine, Osnovni sud je presudom [P. br. 1566/2017] oglasio podnosioca zahteva​​ krivim i osudio ga na kaznu zatvora u vremenskom trajanju od 1 (jedne) godine i 6 (šest) meseci. Dana 21.​​ februara 2019. godine, Apelacioni sud je rešenjem [PA1. br. 1326/18] usvojio žalbu podnosioca zahteva i vratio predmet na presuđivanje.

• Dana​​ 18.​​ aprila​​ 2023. godine,​​ Osnovni sud​​ je presudom [P.​​ br.​​ 819/19]​​ oglasio podnosioca​​ zahteva​​ krivim zbog krivičnog dela „Ugrožavanje javnog saobraćaja“ iz člana 297 stav 5 u vezi sa stavom 3​​ PKZK-a​​ i osudio ga na kaznu zatvora u​​ vremenskom​​ trajanju od 1 (jedne) godine. U tom slučaju, Osnovni sud je obrazložio da je podnosilac​​ zahteva, vozeći vozilo preko dozvoljene brzine na području gde se nezgoda dogodila, izgubio kontrolu nad vozilom i udario u električni stub. U njegovom automobilu​​ su​​ bili V.M. i K.H. koji​​ su​​ uspeli​​ da pobegnu​​ od požara​​ koji​​ je​​ zahvatio​​ vozilo, dok​​ žrtva​​ Z.H. nije uspela​​ da izađe iz vozila i poginula​​ je u požaru. Osnovni sud je ocenio da je saobraćajno veštačenje pokazalo da je uzrok nezgode​​ vila​​ veća brzina vožnje od​​ dozvoljene prema​​ pravilima saobraćaja: 71,6 km/h na mestu gde je bilo dozvoljeno samo 60 km/h. Osnovni sud je takođe naveo da je, prema medicinsko-pravnom veštačenju, kihanje podnosioca​​ zahteva​​ tokom vožnje moglo da bude uzrok nezgode,​​ međutim​​ da je brzina kretanja bila u skladu sa utvrđenim normama, onda podnosilac​​ zahteva​​ ne bi izgubio kontrolu nad vozilom​​ i u slučaju nezgode posledice bi bile znatno manje.

• Podnosilac zahteva je uložio žalbu Apelacionom sudu na presudu Osnovnog suda, tvrdeći da izvedeni dokazi nisu pravilno ocenjeni. Podnosilac zahteva je istakao da je kijanje uzrok nezgode, što je utvrđeno i nalazom medicinsko-pravnog veštačenja i saobraćajnog veštačenja, ali Osnovni sud nije uzeo u obzir ova veštačenja i nije ih pravilno ocenio.

• Dana​​ 23. oktobra​​ 2023. godine,​​ Apelacioni sud je presudom [PA1.​​ br.​​ 888/2023] odbio žalbu podnosioca​​ zahteva,​​ kao neosnovanu,​​ i potvrdio presudu Osnovnog suda. Apelacioni sud je ocenio da je saobraćajnim veštačenjem​​ utvrđeno da je uzrok nezgode bila veća brzina vozila od dozvoljene na području gde se nezgoda dogodila; da je vožnja bila u dozvoljenim granicama onda čak i da se kijanje desi, kontrola nad upravljanjem vozilom ne bi bila izgubljena. Pored toga, skica​​ Policije​​ na licu mesta​​ je​​ pokazala da nije bilo​​ tragova kočenja vozila, već​​ samo cik-cak kretanja vozila iz jedne trake u drugu sve dok nije udarilo u električni stub i vozilo se zapalilo. Apelacioni sud je ocenio da je svedok K.H., neposredno nakon udesa 2005. godine, u policijskoj stanici, izjavio da je podnosilac​​ zahteva​​ izgubio kontrolu nad upravljanjem vozilom i udario u električni stub; posle 11 godina, na sednici suda 2016. godine, isti svedok je prvi put​​ naveo kijanje kao uzrok nesreće, ali tako nešto nije bilo pouzdano zbog dugog vremena koje je prošlo i promene iskaza. Drugi svedok koji je bio u vozilu na dan udesa, V.M.,​​ takođe je​​ izjavio da je podnosilac​​ zahteva​​ u vreme udesa vozio​​ cik-cak​​ i da je udario u električni stub koji je razdvajao dve trake na putu gde se nesreća​​ dogodila.

• Podnosilac zahteva je podneo Vrhovnom sudu zahtev za zaštitu zakonitosti, sa tvrdnjom da nižestepeni sudovi nisu uzeli u obzir veštačenje dato u sudskom postupku i da kijanje podnosioca​​ zahteva​​ u toku vožnje nisu cenili kao prirodan proces​​ koji se ne​​ može predvideti u kom​​ trenutku će​​ se desiti,​​ kao glavne​​ dokaze​​ u ovom slučaju.

• Dana​​ 6. marta​​ 2024. godine,​​ Vrhovni sud je presudom [Pml.​​ br.​​ 83/2024] odbio zahtev za zaštitu zakonitosti podnosioca​​ zahteva​​ i potvrdio presude nižestepenih sudova. Prvo, Vrhovni sud je ocenio da svedoci koji su bili u vozilu u vreme udesa nisu spomenuli pitanje kijanja podnosioca zahteva kao uzrok nesreće. Drugo, saobraćajno veštačenje je pokazalo da je podnosilac zahteva vozio vozilo većom brzinom od dozvoljene i da je izgubio kontrolu nad smerom kretanja vozila; divlje je manevrisao volanom i prešao u drugu traku udarivši u električni stub. Treće, medicinsko-pravno veštačenje je analiziralo proces kihanja, navodeći ga kao mogući uzrok nesreće, ali nije​​ utvrdilo da je u ovom konkretnom slučaju kihanje podnosioca​​ zahteva bilo uzrok nesreće. Vrhovni sud je naglasio da je ocenjivanje dokaza prvenstveno​​ odgovornost​​ prvostepenih sudova, a​​ u nekim slučajevima i drugostepenih sudova; a​​ u konkretnom slučaju sudovi nižih​​ stepena su​​ dali​​ održive ocene u vezi sa izvedenim​​ dokazima.

Navodi podnosioca zahteva

• Podnosilac zahteva navodi da su odluke redovnih sudova u suprotnosti sa članovima​​ 31.​​ [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje], 32.​​ [Pravo na pravno sredstvo],​​ 54.​​ [Sudska zaštita prava]​​ i​​ 55.​​ [Ograničenje prava i osnovnih sloboda]​​ Ustava.

Navod o povredi člana​​ 31. Ustava​​ 

(i)​​ Što se tiče obrazloženja odluke

• Podnosilac zahteva tvrdi da Apelacioni sud nije dao dovoljno i adekvatno obrazloženje kada je odbio njegovu žalbu na presudu Osnovnog suda. Prema​​ njemu, Apelacioni sud nije posvetio dovoljno pažnje​​ utvrđivanju​​ glavnih činjenica potkrepljenih zakonom. Podnosilac zahteva​​ ističe​​ da „obrazloženje odluke mora nužno da ispunjava osnovne kriterijume i da nema tako ozbiljne nedostatke koji narušavaju standard obrazložene sudske odluke i nedostatak razloga u vezi sa odlučnim činjenicama”.​​ 

• Podnosilac zahteva naglašava da je obrazloženje odluke deo prava na pravično i nepristrasno suđenje, zagarantovanog članom 31. Ustava u​​ vezi sa članom​​ 6. EKLJP-a. Obrazloženje odluke znači da su sudovi dužni da obrazlože sve tačke svojih odluka i da na jasan način daju odgovore na​​ navode strana.

• Podnosilac zahteva navodi da je presuda Apelacionog suda, kojom je odbijena žalba podnosioca zahteva, u suprotnosti sa članom​​ 31. Ustava u vezi sa članom​​ 6. EKLJP-a.

(ii)​​ Što se tiče ocene dokaza

• Podnosilac​​ zahteva​​ tvrdi da „nižestepeni sudovi uopšte nisu ocenjivali veštačenje i mišljenja veštaka, a posebno nisu cenili osnovnu činjenicu kijanje, koje​​ je prirodan proces i ne može se predvideti u​​ kom​​ trenutku se može desiti i takođe se ne može kontrolisati čak ni kada vozač upravlja vozilom. Dakle, sudovi nisu uzeli u obzir ovu činjenicu, koja je u ovom slučaju najvažniji dokaz za donošenje pravične i meritorne i takođe obrazložene odluke”.

Relevantne ustavne i zakonske odredbe

Ustav Republike Kosovo

Član 31

[Pravo na pravično i nepristrasno suđenje]

• Svakom se garantuje jednaka zaštita prava pred sudom, ostalim državnim organima i nosiocima javnih.

• Svako ima pravo na javno, nepristrasno i pravično razmatranje odluka o pravima i obavezama ili za bilo koje krivično gonjenje koje je pokrenuto protiv njega/nje, u razumnom roku, od strane nezavisnog i nepristrasnog, zakonom ustanovljenog, suda.

[…]

Evropska konvencija o ljudskim pravima

Član 6

(Pravo na pravično suđenje)

• Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim, zakonom ustanovljenim sudom. Presuda se izriče javno, ali se novinari i javnost mogu isključiti s čitavog ili jednog dela suđenja u interesu morala, javnog reda ili nacionalne sigurnosti u demokratskom društvu, kada to nalažu interesi maloletnika ili zaštite privatnog života strana u sporu, ili kada to sud smatra izričito neophodnim zato što bi u posebnim okolnostima publicitet mogao naneti štetu interesima pravde.

POGLAVLJE​​ XXVI:​​ KRIVIČNA DELA PROTIV SIGURNOSTI U JAVNOM SAOBRAĆAJU

Član​​ 297​​ 

UGROŽAVANJE JAVNOG SAOBRAĆAJA

• Ko god prekrši zakon o javnom saobraćaju i ugrozi javni saobraćaj, život ljudi ili imovinu u većem obimu i na ovaj način prouzrokuje lake telesne povrede nekom licu ili materijalnu štetu koja prelazi 1000 evra biće kažnjen novčanom kaznom ili zatvorom do pet godina.

• [...]

• Kad je krivično delo opisano u stavu 1 ili 2 ovog Člana izvršeno iz nehata, izvršilac će da bude kažnjen novčanom kaznom ili zatvorom do dve godine.

• [...]​​ 

• Kad krivično delo opisano u stavu 3 ovog Člana dovede do teške telesne povrede ili do znatne materijalne štete izvršilac će da bude kažnjen zatvorom od šest meseci do pet godina, a kad takvo krivično delo dovede do smrti jednog ili više lica, izvršilac će da bude kažnjen zatvorom od jedne do osam godina.

Ocena prihvatljivosti zahteva

• Sud prvo​​ ocenjuje​​ da li je​​ podnosilac​​ zahteva​​ ispunio uslove prihvatljivosti koji su utvrđeni Ustavom, propisani​​ Zakonom​​ i dalje predviđeni Poslovnikom.​​ 

• U tom smislu, Sud se poziva na stavove 1. i 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane]​​ Ustava​​ u vezi sa stavom 4, člana 21. [Opšta načela] Ustava,​​ koji​​ propisuju:​​ 

Član​​ 113

[Jurisdikcija i ovlašćene strane]

“1. Ustavni sud odlučuje samo u slučajevima koje su ovlašćene strane podnele sudu na zakonit​​ način.

[...]

7. Pojedinci mogu da pokrenu postupak ako su njihova prava i slobode koje im garantuje ovaj Ustav prekršena od strane javnih organa, ali samo kada su iscrpeli sva ostala pravna sredstva, regulisanim zakonom”.

[...]

• Sud​​ u nastavku​​ razmatra da li je podnosilac zahteva ispunio uslove prihvatljivosti, kao što su propisani u Zakonu, odnosno u​​ članovima​​ 47. i​​ 48.​​ Zakona, koji propisuju:​​ 

Član 47

(Individualni zahtevi)

“1.​​ Svaka osoba ima pravo da od Ustavnog suda zatraži pravnu zaštitu ukoliko smatra da njena Ustavom zagarantovana prava i slobode krši neki javni organ.​​ 

2. Osoba može da podnese pomenuti podnesak samo nakon što su iscrpljena sva ostala zakonom određena pravna sredstva”.

Član 48

(Tačnost podneska)

„Podnosilac​​ podneska​​ je dužan da jasno naglasi to koja prava​​ i​​ slobode sumu​​ povređena​​ i​​ koji je konkretan akt javnog organa koji podnosilac želi da ospori”.

Član​​ 49

(Rokovi)

“Podnesak se podnosi u roku od 4 meseci. Rok počinje od dana kada je podnosilac primio sudsku odluku. U svim ostalim slučajevima, rok počinje na dan javnog objavljivanja odluke ili akta​​ ...”.

• Što se tiče ispunjenja gore navedenih uslova, Sud ocenjuje da je podnosilac zahteva ovlašćena strana u smislu člana 113. Ustava; podnosilac zahteva osporava akt javnog organa, odnosno presudu​​ [Pml. br. 83/2024] od 6. marta 2024. godine Vrhovnog suda, nakon što je iscrpeo sva pravna sredstva​​ na raspolaganju prema članu 113.7 Ustava i članu 47.2 Zakona;​​ naglasio​​ je​​ prava​​ zagarantovana Ustavom​​ za koja​​ navodi da su mu povređena, u skladu sa​​ zahtevima​​ člana​​ 48. Zakona,​​ i podneo je zahtev u​​ roku od 4 (četiri) meseca kao što je propisano u​​ članu 49. Zakona.

• Pored toga, Sud razmatra da li je podnosilac​​ zahteva ispunio uslove prihvatljivosti propisane u​​ podstavu (2)​​ pravila​​ 34​​ [Kriterijumi prihvatljivosti]​​ Poslovnika, koje​​ propisuje:​​ 

Pravilo​​ 34

(Kriterijumi prihvatljivosti)

(2)​​ “Sud može smatrati zahtev neprihvatljivim ako je zahtev očigledno neosnovan kada podnosilac/teljka zahteva nije dovoljno dokazao/la i potkrepio/la svoju tvrdnju”.

[...]

• Na osnovu sudske prakse ESLJP-a, ali i Suda, zahtev se može proglasiti neprihvatljivim kao „očigledno neosnovan“ u celini ili samo u odnosu na određeni navod koji zahtev može sadržati. S tim u vezi, tačnije je nazivati ih „očigledno neosnovanim navodima“. Poslednje navedeni se, na osnovu sudske prakse ESLJP-a, mogu svrstati u četiri različite grupe: (i)​​ navodi koji se kvalifikuju kao navodi „četvrtog stepena”;​​ (ii)​​ navodi kategorisani „odsustvom očigledne ili evidentne povrede”;​​ (iii)​​ navodi koji su „nepotkrepljeni ili neobrazloženi”,​​ kada se ispuni jedan od dva sledeća karakteristična uslova: a)​​ kada podnosilac zahteva jednostavno​​ citira​​ jednu ili više odredaba Konvencije ili Ustava, ne objašnjavajući pritom na koji su način one povređene, osim ukoliko je na osnovu činjenica i okolnosti predmeta sasvim očigledna povreda Ustava i EKLJP-a​​ (vidi, slučaj ESLJP-a:​​ Trofimchuk​​ protiv​​ Ukrajine,​​ br. 4241/03,​​ odluka od​​ 31. maja​​ 2005. godine;​​ vidi takođe:​​ Baillard​​ protiv​​ Francuske,​​ br. 6032/04,​​ odluka od​​ 25. septembra​​ 2008. godine);​​ i​​ b)​​ kada podnosilac zahteva propusti ili odbije da predoči materijalne dokaze kojima bi potkrepio svoje navode (to naročito važi za odluke sudova ili drugih domaćih vlasti), osim ukoliko postoje izuzetne okolnosti koje su van njegove kontrole i koje ga sprečavaju da to učini (npr. ako zatvorske vlasti odbiju da predoče Sudu dokumente iz spisa predmeta zatvorenika​​ o kome je reč) ili ako Sud sam ne odredi drugačije​​ (vidi, slučaj Suda:​​ KI166/20,​​ podnosilac zahteva:​​ Ministarstvo rada i socijalne zaštite,​​ rešenje o neprihvatljivosti od​​ 5.​​ januara​​ 2021. godine,​​ stav​​ 43),​​ i na kraju, (iv)​​ “konfuzni i nejasni”​​ navodi​​ (vidi, slučajeve ESLJP-a​​ Kemmache​​ protiv​​ Francuske,​​ br. 17621/91,​​ presuda od​​ 24.​​ novembra​​ 1994. godine, kategorija (i),​​ Juta Mentzen​​ protiv​​ Litvanije,​​ br. 71074/01,​​ odluka od​​ 7. decembra​​ 2004. godine, kategorija (ii)​​ i​​ Trofimchuk​​ protiv​​ Ukrajine,​​ predstavka br. 4241/03, kategorija​​ (iii).

• Sud ističe da je glavna tvrdnja podnosioca​​ zahteva​​ povreda člana 31. Ustava u​​ vezi sa članom​​ 6. EKLJP-a​​ u pogledu obrazloženja sudskih odluka i ocene dokaza. Podnosilac​​ zahteva​​ je pomenuo i članove 32. i 54. Ustava, ali ih​​ je samo citirao, ne postavljajući bilo kakva konkretna pitanja i povezujući ih sa svojom osnovnom tvrdnjom. Stoga će se Sud baviti samo glavnim tvrdnjama podnosioca​​ zahteva​​ u pogledu obrazloženja odluka i ocene dokaza.

• Sud ističe da podnosilac zahteva osporava presudu​​ [Pml.​​ br.​​ 83/2024]​​ od​​ 6. marta​​ 2024. godine​​ Vrhovnog suda, navodeći povredu prava, jer se presuda Vrhovnog suda Kosova nije bavila povredama koje su se desile u postupku pred Apelacionim sudom.​​ ​​ U tom smislu, glavni​​ navodi​​ podnosioca zahteva​​ su povezani​​ sa presudom​​ [PAL.​​ br.​​ 888/2023]​​ od​​ 23.​​ oktobra​​ 2023. godine Apelacionog suda u vezi sa neobrazloženjem sudske odluke i​​ neocenjivanjem dokaza koje je on izneo.

Navod o povredi člana​​ 31. Ustava u vezi sa članom​​ 6. EKLJP-a

• Podnosilac zahteva navodi da presuda​​ [PAL.​​ br.​​ 888/23]​​ od​​ 23. oktobra​​ 2023. godine​​ Apelacionog suda ne pruža dovoljno i adekvatno​​ obrazloženje​​ prema ustavnim standardima i da redovni sudovi nisu pravilno ocenili dokaze,​​ odnosno izveštaje veštačenja koji​​ su išli​​ u njegovu korist.

(i)​​ Što se tiče obrazloženja odluka

• Podnosilac zahteva navodi da Apelacioni sud nije pružio dovoljno obrazloženje – kada je odlučio da odbije njegovu žalbu na presudu Osnovnog suda. S tim u vezi, navod podnosioca zahteva​​ se (i) odnosi i citira sadržaj člana​​ 31,​​ (ii)​​ odnosi na sudsku praksu Suda i ESLJP-a,​​ i​​ (iii)​​ navodi da se u konkretnom slučaju, ne obrazloženjem sudske odluke krši član​​ 53. Ustava.​​ Shodno tome, prema podnosiocu zahteva,​​ “gore navedene zakonske greške u rešenju Apelacionog suda ozbiljno krše ustavno pravo​​ na pravično suđenje​​ zagarantovano članom​​ 31. Ustava Kosova i članom​​ 6​​ stava​​ 1​​ EKLJP-a”.​​ 

• Sud prvo ponavlja da redovni sudovi imaju obavezu da dostave​​ dovoljna obrazloženja​​ za svoje odluke. Obrazložene sudske odluke pokazuju stranama da je njihov slučaj zaista razmotren. Uprkos činjenici da redovni sudovi imaju određenu slobodu procene u pogledu izbora argumenata i odluke o prihvatljivosti dokaza, oni su​​ dužni​​ da obrazlože​​ sve odluke (vidi​​ slučajeve​​ Suda:​​ KI137/23,​​ podnosilac zahteva:​​ Naim Berisha,​​ presuda od​​ 18.​​ januara​​ 2024. godine,​​ st. 48-58;​​ KI230/19,​​ podnosilac zahteva:​​ Albert​​ Rakipi,​​ presuda od​​ 9. decembra​​ 2020. godine,​​ st. 135-138).

• Sud ponavlja da obaveza davanja razloga može varirati u zavisnosti od prirode odluke i da se mora odrediti u skladu sa okolnostima konkretnog slučaja. Glavni argumenti​​ strana koji mogu biti odlučni​​ za ishod sudskog procesa moraju biti razmotreni i obrazloženi​​ (vidi​​ slučaj Suda:​​ KI148/21, podnosilac zahteva:​​ Fatos Dervishaj,​​ rešenje o neprihvatljivosti od​​ 31. marta​​ 2022. godine,​​ st. 44-47;​​ slučaj ESLJP-a:​​ Aykhan​​ Akhundov​​ protiv Azerbejdžana,​​ ​​ br. 43467/06,​​ presuda od​​ 1. juna​​ 2023. godine,​​ st. 86-87;​​ Buzescu​​ protiv Rumunije,​​ br.​​ 61302/00,​​ presuda od​​ 24.​​ maja​​ 2005. godine,​​ st. 67).

• U​​ ovom slučaju, Sud primećuje da je podnosilac​​ zahteva​​ oglašen krivim od strane Osnovnog suda za krivično delo „Ugrožavanje javnog saobraćaja“ prema​​ PKZK-u​​ i osuđen na kaznu zatvora u​​ vremenskom​​ trajanju od 1 (jedne) godine. Osnovni sud je​​ obrazložio da​​ se podnosilac zahteva, vozeći vozilo preko dozvoljene brzine, sudario sa električnim stubom i od posledica udesa​​ je​​ preminula​​ žrtva Z.H.​​ koju je zahvatio požar.​​ 

• Podnosilac zahteva je izneo tvrdnju da je tokom upravljanja vozilom kijao i kao rezultat toga izgubio kontrolu nad vozilom. Odbrana je tvrdila da je proces kihanja prirodan i nekontrolisan proces, te da nije postojala krivična odgovornost podnosioca zahteva.​​ 

• U vezi sa ovim navodom, Sud primećuje da je Osnovni sud u presudi [P. br. 819/19] od 18. aprila 2023. godine obrazložio da je saobraćajnim veštačenjem​​ utvrđeno da je uzrok nezgode u konkretnom slučaju brzina upravljanja vozilom: podnosilac​​ zahteva​​ se​​ u trenutku upravljanja vozilom kretao brzinom od 71,6 km/h, na području gde je ograničenje brzine bilo samo 60,0 km/h.​​ To je izazvalo sudaranje vozila sa električnim stubom i izazvalo udes u kome je život izgubila žrtva​​ Z.H.​​ zbog požara koji je zahvatio vozilo.​​ Osnovni sud je naglasio da je medicinsko-pravno veštačenje pokazalo da kijanje može uticati na uzrok nezgode, ali u konkretnom slučaju tako nešto nije dokazano. Medicinsko-pravno veštačenje​​ se nije bavilo​​ činjenicom da je podnosilac​​ zahteva​​ kihnuo u toku vožnje i prouzrokovao nezgodu, već​​ analizom da li je kijanje kao pojava mogla​​ biti uzrok nezgode.​​ Osnovni sud je ocenio da čak i da je nezgoda izazvana kijanjem podnosioca zahteva, da se vozilom kretalo dozvoljenom brzinom, posledice bi bile mnogo manje i ne bi​​ se​​ izgubila kontrola nad vozilom.

• Apelacioni sud je u presudi [PAL. br. 888/23] od 23. oktobra 2023. godine obrazložio da je​​ medicinsko-pravnim​​ veštačenjem​​ utvrđeno da je kijanje obično praćeno trenutnim odsustvom i zatvaranjem očiju na veoma kratko vreme, ali da se vozi dozvoljenom brzinom i prema uslovima na putu, čak i da je došlo do kihanja, kontrola nad vozilom se ne bi izgubila, a posledice bi bile mnogo manje. Apelacioni sud je takođe naglasio da je iz zapisnika sačinjenog na licu mesta i skice​​ Policije Kosova​​ vidljivo da podnosilac​​ zahteva​​ nije kočio vozilo, ali su pronađeni tragovi cik-cak kretanja sve dok nije udario u električni stub.​​ Pored toga, dva svedoka koji​​ su bili u vozilu u vreme nesreće i uspeli da pobegnu, u svojim svedočenjima nisu naveli da je podnosilac​​ zahteva​​ kihnuo dok je upravljao vozilom. Jedan od njih je posle mnogo godina promenio iskaz dat u policijskoj stanici nakon nesreće i naveo da​​ je​​ podnosilac​​ zahteva​​ kihnuo. Međutim, redovni sudovi nisu ocenili verodostojnost njegovog svedočenja zbog promene iskaza i odlučili su da uzmu u obzir njegovu prvobitnu izjavu, koja se može smatrati razumnom.

• Na osnovu gore navedenog, Sud naglašava da su redovni sudovi dali dovoljno razloga u pogledu uzroka nesreće i krivične odgovornosti podnosioca zahteva; i ispunili svoju obavezu da obrazlažu odluku u skladu sa članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a.

• Sud​​ smatra​​ da tvrdnje podnosioca zahteva o​​ povredi​​ člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a, u pogledu neobrazloženosti​​ sudske odluke, spadaju u​​ navode​​ sa​​ „odsustvom očigledne ili evidentne povrede“, pa se stoga​​ proglašavaju očigledno neosnovanim, na osnovu​​ pravila​​ 34​​ (2)​​ Poslovnika.

(ii)​​ Što se tiče ocene dokaza

• Podnosilac zahteva navodi da redovni sudovi nisu pravično ocenili dokaze,​​ odnosno​​ izveštaje​​ veštačenja – koji​​ su pokazali​​ da​​ je uzrok nesreće bilo kijanje tokom vožnje vozila, međutim,​​ redovni sudovi ih nisu uzeli u obzir.

• Sud ponavlja da je pitanje​​ izvođenja dokaza, prihvatljivosti i ocene deo nadležnosti redovnih sudova. Sud ne može da oceni da li su​​ izvedeni dokazi bili dovoljni da se podnosioci​​ zahteva oglase krivim​​ (vidi​​ slučaj Suda:​​ KI92/23,​​ podnositeljka zahteva:​​ Mimoza Pajaziti,​​ rešenje o neprihvatljivosti od​​ 31.​​ januara​​ 2024. godine,​​ st. 43-45).​​ Sud ponavlja da je u vezi sa​​ izvođenjem dokaza važno da li je način na koji su dokazi prikupljeni u celini bio uredan. Takođe, važno je​​ da li je podnosilac imao mogućnost da ospori zakonitost dokaza i​​ podnese​​ prigovore na njihovo korišćenje. Prema ESLJP-u, treba videti da li je određeni dokaz bio presudan za ishod krivičnog procesa (vidi​​ slučaj Suda:​​ KI122/19,​​ podnosilac zahteva:​​ F.M.,​​ rešenje o neprihvatljivosti od​​ 9. jula​​ 2020. godine,​​ st. 66-69).​​ Sud ponavlja da redovni sudovi uživaju diskreciono pravo u pogledu toga koje argumente i dokaze prihvataju i kojima​​ poklanjaju veru, u odnosu na druge dokaze. Međutim, za tako nešto moraju dati svoje razloge (vidi​​ slučaj Suda:​​ KI34/18,​​ podnosilac zahteva:​​ Albert Berisha,​​ rešenje o neprihvatljivosti od​​ 23.​​ maja​​ 2018. godine,​​ st. 50-51).

• Sud primećuje da je sporno pitanje u ovom slučaju bio uzrok nesreće i krivična odgovornost podnosioca zahteva. U tu svrhu, redovni sudovi su​​ izveli i ocenili​​ određeni broj dokaza, uključujući saobraćajna veštačenja, medicinsko-pravna​​ veštačenja i iskaze svedoka.

• Podnosilac zahteva je tvrdio da je uzrok nesreće​​ bilo​​ kijanje tokom​​ upravljanja vozilom. Ovu tvrdnju je iznosio na svim sudskim instancama.

• Sud​​ primećuje da se​​ medicinsko-pravno​​ veštačenje​​ nije bavilo činjenicom da je u konkretnom slučaju podnosilac zahteva kihnuo​​ tokom vožnje, već je samo analizirao proces kihanja kao mogući uzrok nesreće. Shodno tome, medicinsko-pravno veštačenje nije utvrdilo da je podnosilac zahteva kihnuo​​ dok je upravljao vozilom i da je to izazvalo nesreću.

• Da bi pokazali​​ uzrok nezgode, redovni sudovi su se​​ zasnivali​​ na​​ saobraćajnom​​ veštačenju,​​ koje je pokazalo da je uzrok nezgode bila brzina vožnje podnosioca​​ zahteva​​ koja je prelazila dozvoljene granice u toj oblasti. Redovni sud je obrazložio da bi, ukoliko bi kretanje vozila bilo u granicama dozvoljenih normi, čak i u slučaju nezgode posledice bile znatno manje.

• Sud ističe da redovni sudovi imaju nadležnost da odlučuju o​​ izvođenju​​ dokaza i njihovoj oceni. Podnosilac zahteva je tokom sudskog procesa imao priliku da iznese svoje primedbe u vezi sa ocenom dokaza u svim instancama. Sudski proces u vezi sa izvođenjem i ocenjivanjem dokaza​​ je​​ bio pravičan i nije povredio prava podnosioca zahteva zagarantovana članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a.

• Sud nalazi da navodi o povredi člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a, u pogledu ocene dokaza, spadaju u​​ navode​​ „četvrtog​​ stepena“, pa se stoga​​ proglašavaju očigledno neosnovanim,​​ na osnovu pravila​​ 34 (2) Poslovnika.

Navod o povredi članova 32, 54. i 55. Ustava

• Podnosilac zahteva takođe​​ navodi​​ povredu​​ članova 32, 54. i 55. Ustava. Sud primećuje da je podnosilac samo pomenuo i citirao ove​​ članove Ustava, ali ne pokreće nikakva konkretna pitanja i ne daje argumente o tome kako su ova prava povređena odlukama redovnih sudova.

• Sud ponavlja da samo pominjanje i citiranje članova Ustava nije dovoljno za pokretanje navoda o ustavnim povredama (vidi​​ slučaj​​ Suda, KI119/21, podnosilac​​ Ahmet Hoti i drugi,​​ rešenje​​ o neprihvatljivosti od 22. juna 2022. godine,​​ paragrafi​​ 93-94).

• Sud nalazi da​​ navodi​​ podnosioca zahteva o​​ povredi​​ članova​​ 32, 54.​​ i 55. Ustava spadaju u „nepotkrepljene ili neobrazložene“​​ navode, te se stoga proglašavaju očigledno neosnovanim.

IZ TIH RAZLOGA

Ustavni sud,​​ u skladu sa​​ stavovima 1 i 7​​ člana​​ 113.​​ Ustava,​​ članovima​​ 20.​​ i​​ 47. Zakona i pravilom​​ 34 (2)​​ Poslovnika,​​ dana​​ 4. septembra​​ 2024. godine,​​ jednoglasno

ODLUČUJE

• DA PROGLASI zahtev neprihvatljivim;

• DA DOSTAVI ovo rešenje stranama;

• DA OBJAVI ovo rešenje u Službenom listu, u skladu sa​​ stavom 4​​ člana​​ 20. Zakona;

• Ovo rešenje stupa na snagu​​ na dan objavljivanja u Službenom listu Republike Kosovo u skladu sa stavom 5 člana 20. Zakona.​​ 

Sudija izvestilac      Predsednica Ustavnog suda

Remzije Istrefi Peci      Gresa Caka-Nimani