Rešenje o neprohvatljivosti
Priština, 12.decembra 2022.godine
Br. ref.: RK 2095/22
REŠENJE O NEPRIHVATLJIVOSTI
u
slučaju br. KI61/22
Podnosilac
Adem Rexhepi
Ocena ustavnosti
presude Vrhovnog suda Kosova Rev. br. 243/2021 od
8. februara 2022. godine
USTAVNI SUD REPUBLIKE KOSOVO
u sastavu:
Gresa Caka-Nimani, predsednica
Bajram Ljatifi, zamenik predsednika
Selvete Gërxhaliu-Krasniqi, sudija
Safet Hoxha, sudija
Radomir Laban, sudija
Remzije Istrefi-Peci, sudija i
Nexhmi Rexhepi, sudija
Podnosilac zahteva
Zahtev je podneo Adem Rexhepi, sa prebivalištem u opštini Priština (u daljem tekstu: podnosilac zahteva).
Osporena odluka
Podnosilac zahteva osporava presudu [Rev. br. 243/2021] Vrhovnog suda Kosova (u daljem tekstu: Vrhovni sud) od 8. februara 2022. godine u vezi sa presudom [Ac. br. 1835/2017] Apelacionog suda Kosova (u daljem tekstu: Apelacioni sud) od 19. marta 2018. godine i presudom [C. br. 2790/2014] Osnovnog suda u Prištini, Opšte odeljenje, Građanski odsek (u daljem tekstu: Osnovni sud) od 7. decembra 2016. godine.
Predmetna stvar
Predmetna stvar je ocena ustavnosti osporene presude, kojom su podnosiocu zahteva navodno povređena osnovna prava i slobode zagarantovane članovima 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] i 49. [Pravo na rad i obavljanje profesije] Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav).
Pravni osnov
Zahtev je zasnovan na stavovima 1. i 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, članovima 22. (Procesuiranje podnesaka) i 47. (Individualni zahtevi) Zakona br. 03/L-121 o Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Zakon) i pravilu 32. (Podnošenje podnesaka i odgovora) Poslovnika o radu Ustavnog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Poslovnik).
Postupak pred Sudom
Dana 10. maja 2022. godine, podnosilac je podneo zahtev Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Sud).
Dana 23. maja 2022. godine, predsednica Suda je imenovala sudiju Bajrama Ljatifija za sudiju izvestioca i Veće za razmatranje, sastavljeno od sudija: Selvete Gërxhaliu-Krasniqi (predsedavajuća), Radomir Laban i Remzije Istrefi-Peci (članovi).
Dana 23. maja 2022. godine, Sud je obavestio podnosioca o registraciji zahteva.
Dana 23. maja 2022. godine, Sud je obavestio Vrhovni sud o registraciji zahteva i poslao mu kopiju zahteva.
Dana 23. maja 2022. godine, Sud je obavestio zainteresovanu stranu-Regionalnu kompaniju za upravljanje otpadom “Pastrimi” d. d. o registraciji zahteva i poslao joj kopiju zahteva.
Dana 16. novembra 2022. godine, Veće za razmatranje je razmotrilo izveštaj sudije izvestioca i jednoglasno/većinom glasova iznelo preporuku Sudu o neprihvatljivosti zahteva.
Pregled činjenica
Iz spisa predmeta proizilazi da je podnosilac zahteva bio zaposlen u Regionalnoj kompaniji za upravljanje otpadom “Pastrimi” d. d. na osnovu ugovora o radu [1674], i to u periodu od 26. decembra 2011. godine do dana kada mu je RKUO “Pastrimi” d. d. raskinuo radni odnos rešenjem o prestanku radnog odnosa [1013] od 7. avgusta 2014. godine. U odluci su kao razlozi za prestanak radnog odnosa navedeni neopravdani izostanci sa posla, kao i odbijanje obavljanja poslova, zbog čega mu je na osnovu podstava 1.4.2 člana 70. (Prestanak ugovora o radu od strane poslodavca) Zakona o radu, otkazan ugovor o radu.
Dana 16. oktobra 2014. godine, podnosilac zahteva je podneo tužbu protiv zainteresovane strane, Regionalne kompanije za upravljanje otpadom “Pastrimi” d. d., sa zahtevom (i) da se poništi odluka izvršnog direktora RKUO “Pastrimi” d. d. i (ii) da bude vraćen na radno mesto na koje je bio raspoređen ili na neko drugo radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi i njegovim radnim sposobnostima.
S druge strane, zainteresovana strana je podnela odgovor na tužbu osporavajući u celosti tužbeni zahtev podnosioca zahteva, navodeći pri tom da odluka o otkazu ugovora o radu predstavlja zakonitu odluku i da je ista doneta nakon što su ispoštovane sve procedure prema Pravilniku o materijalnoj i disciplinskoj odgovornosti RKUO “Pastrimi” d. d. i odredbama Zakona o radu.
Dana 7. decembra 2016. godine, Osnovni sud je presudom [C. br. 2790/2014]: (I) delimično usvojio tužbeni zahtev podnosioca zahteva; (II) poništio kao nezakonitu odluku [1013] izvršnog direktora RKUO "Pastrimi” d. d. od 7. oktobra 2014. godine o otkazu ugovora o radu; (III) utvrdio da podnosiocu zahteva nije raskinut radni odnos na osnovu odluka navedenih pod tačkom I izreke i da su istom pripadala sva prava iz radnog odnosa tokom perioda od 7. oktobra 2014. do 31. decembra 2014. godine, kada mu je istekao ugovor o radu; (IV) obavezao tuženog da podnosiocu zahteva za sporni period od 7. oktobra 2014. godine kada mu je jednostrano raskinut radni odnos i obustavljena plata, pa do 31. decembra 2014. godine, kada mu je istekao ugovor o radu, isplati neisplaćene mesečne zarade u visini od 220 evra bruto mesečno, odnosno ukupan iznos od 1320 € zajedno sa kamatom po stopi od 8% koja će se računati od dana podnošenja tužbe, odnosno 16.10.2014. godine pa do konačne isplate, iznos od 120 evra za topli obrok i iznos od 19,08 € za radni staž, sve to u roku od 7 dana od dana prijema presude, kao i troškove parničnog postupka; (V) odbio kao neosnovan zahtev tužioca da ga vrati na radno mesto i rasporedi na radno mesto na koje je bio raspoređen ili neko drugo radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi i njegovim radnim sposobnostima.
Dana 20. januara 2017. godine, podnosilac zahteva je izjavio žalbu protiv gore navedene presude sa zahtevom da se ožalbena presuda preinači i da se zainteresovana strana RKUO “Pastrimi” d. d. obaveže da rasporedi podnosioca zahteva na radno mesto koje odgovara njegovim radnim sposobnostima i stručnoj spremi.
Dana 1. februara 2017. godine, zainteresovana strana - RKUO “Pastrimi” d. d. je žalbom tražila da se ožalbena presuda preinači tako da se tužbeni zahtev podnosioca zahteva odbije u celosti kao neosnovan ili da se ožalbena presuda ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje.
Dana 19. marta 2018. godine, Apelacioni sud je presudom [CA. br. 1835/2017] (i) odbio kao neosnovane žalbe zastupnika parničara; (ii) potvrdio presudu [C. br. 2790/2014] Osnovnog suda od 7. decembra 2016. godine, sa izuzetkom odluke o zateznoj kamati, koja se preinačuje i dosuđuje: sa zateznom kamatom koja teče od 7. decembra 2016. godine, kao dana donošenja prvostepene presude pa do konačne isplate duga; i (iii) ukinuo odluku o troškovima postupka i u ovom delu se predmet vraća prvostepenom sudu na ponovni postupak.
Protiv gore navedene presude, podnosilac zahteva je podneo zahtev za reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se presude nižestepenih sudova preinače i usvoji njegov zahtev za vraćanje na rad ili da se iste presude u ovom delu ukinu i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno razmatranje i odlučivanje.
Dana 8. februara 2022. godine, Vrhovni sud je presudom (i) odbio kao neosnovanu reviziju podnetu protiv presude [Ac. br. 1835/2017] Apelacionog suda od 19. marta 2018. godine u odnosu na tačku V izreke presude [C. br. 2790/20 14] Osnovnog suda od 7. decembra 2014. godine, koja se odnosi na odbijajući deo tužbenog zahteva podnosioca zahteva; (ii) u preostalom delu pobijana presuda ostaje neispitana.
Navodi podnosioca zahteva
Podnosilac zahteva navodi da je osporena presuda doneta uz povredu osnovnih prava i sloboda zagarantovanih članovima 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] i 49. [Pravo na rad i obavljanje profesije] Ustava.
Podnosilac zahteva navodi da redovni sudovi nisu “pravilno i realno” ocenili njegove žalbe, čime su povređena njegova prava i slobode zagarantovane Ustavom i Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava.
Shodno tome, podnosilac zahteva tvrdi da su prekršene “tačke I, III, IV i V prvostepene presude, koje povrede će primetiti i Ustavni sud prilikom razmatranja mog zahteva i razmatranja žalbi, predloga, revizije kao i zapisnika sa sudskih ročišta, koji se nalaze u spisima predmeta”.
U vezi sa navodnom povredom člana 31. Ustava, podnosilac zahteva navodi da protiv njega nije bilo pravičnog suđenja jer nije odlučeno “meritorno”, a samim tim je povređeno ovo ustavno načelo.
Što se pak tiče navodne povrede člana 49, podnosilac zahteva, s obzirom na to da mu nije omogućeno da se vrati na radno mesto sa svim pravima koja proističu iz ugovora o radu, ističe da mu je povređeno “ovo načelo Suda kao i Ustava [...] i to je u suprotnosti sa Univerzalnom deklaracijom i EKLJP”.
Na kraju, podnosilac zahteva traži od Suda da se njegov zahtev proglasi prihvatljivim; da se utvrdi da su povređena osnovna prava zagarantovana članovima 31. i 49. Ustava; da se presuda Vrhovnog suda ukine i predmet vrati na ponovno suđenje i meritorno odlučivanje.
Relevantne ustavne i zakonske odredbe
Ustav Republike Kosovo
Član 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje]
1. Svakom se garantuje jednaka zaštita prava pred sudom, ostalim državnim organima i nosiocima javnih.
2. Svako ima pravo na javno, nepristrasno i pravično razmatranje odluka o pravima i obavezama ili za bilo koje krivično gonjenje koje je pokrenuto protiv njega/nje, u razumnom roku, od strane nezavisnog i nepristrasnog, zakonom ustanovljenog, suda.
3. Suđenje je javno, osim u slučajevima kada sud, iz posebnih razloga, smatra da je isključivanje štampe ili javnosti, u korist pravde, ako bi njihovo prisustvo moglo naškoditi javnom redu ili nacionalnoj sigurnosti, interesima maloletnika, ili zaštiti privatnog života stranaka u postupku, na zakonom propisan način.
(…)
Član 49.
[Pravo na rad i obavljanje profesije]
1. Garantuje se pravo na rad.
2. Svako lice ima pravo da slobodno izabere svoju profesiju i radno mesto.
ZAKON BR. 03/L-212 O RADU
Član 67.
Prestanak ugovora o radu prema važećem zakonu
1. Ugovor za rad prema zakona na snagu se prekida:
[...]
1.3. istekom vreme trajanja ugovora;
Član 70.
Prestanak ugovora o radu od strane poslodavca
1. Poslodavac može raskinuti ugovor o radu zaposlenom uz jedno vremensko upozorenje, kada:
[...]
1.4. poslodavac može da raskida ugovor o radu zaposlenom u traženom periodu najave prekida u:
1.4.1. težim slučajevima lošeg ponašanja zaposlenog; i
1.4.2. zbog ne zadovoljavajućeg ispunjavanja radnog obaveza.
Član 71.
Obaveštenje o raskidu ugovora o radu
1. Poslodavac može raskinuti ugovor o radu na neodređeno vreme na osnovu člana 70 u sledećim vremenskim intervalima otkaza/najavljivanja:
1.1. od šest (6) meseci do dve (2) godine zaposlenja, trideset (30) kalendarskih dana;
1.2. od dve (2) do deset (10) godine zaposlenja, četrdeset i pet (45) kalendarskih dana;
1.3. preko deset (10) godine zaposlenja, šezdeset (60) kalendarskih dana.
2. Poslodavac ima pravo da raskine Ugovor o radu na ograničeno vreme uz obaveštenje od trideset (30) kalendarskih dana, Poslodavac koji ne namerava obnoviti ugovor za određeni period treba da informiše zaposlenog najmanje trideset (30) dana pre isteka ugovora .Neuspeh da nastupa na ovaj način će dati zaposlenom pravo da produži za dodatnih trideset (30) kalendarskih dana uz isplatu pune plate.
Ocena prihvatljivosti zahteva
Sud prvo razmatra da li je podnosilac zahteva ispunio uslove prihvatljivosti koji su utvrđeni Ustavom i dalje precizirani Zakonom i Poslovnikom.
U tom smislu, Sud se prvo poziva na stavove 1. i 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, kojima je utvrđeno:
Član 113.
“1. Ustavni sud odlučuje samo u slučajevima koje su ovlašćene strane podnele sudu na zakonit način.
[...]
7. Pojedinci mogu da pokrenu postupak ako su njihova prava i slobode koje im garantuje ovaj Ustav prekršena od strane javnih organa, ali samo kada su iscrpeli sva ostala pravna sredstva, regulisanim zakonom”.
Sud se dalje poziva na uslove prihvatljivosti koji su propisani u Zakonu. S tim u vezi, Sud se prvo poziva na članove 47. [Individualni zahtevi], 48. [Tačnost podneska] i 49. [Rokovi], Zakona, kojima je utvrđeno:
Član 47.
[Individualni zahtevi]
“1. Svaka osoba ima pravo da od Ustavnog suda zatraži pravnu zaštitu ukoliko smatra da njena Ustavom zagarantovana prava i slobode krši neki javni organ.
2. Osoba može da podnese pomenuti podnesak samo nakon što su iscrpljena sva ostala zakonom određena pravna sredstva”.
Član 48.
[Tačnost podneska]
"Podnosilac podneska je dužan da jasno naglasi to koja prava i slobode su mu povređena i koji je konkretan akt javnog organa koji podnosilac želi da ospori".
Član 49.
[Rokovi]
“ Podnesak se podnosi u roku od 4 meseci. Rok počinje od dana kada je podnosilac primio sudsku odluku [...]”.
Što se tiče ispunjenja ovih uslova, Sud utvrđuje da je podnosilac zahteva ovlašćena strana, koja osporava akt javnog organa, odnosno presudu [Rev. br. 243/2021] Vrhovnog suda od 8. februara 2022. godine, nakon što je iscrpeo sva pravna sredstva propisana zakonom. Podnosilac zahteva je takođe naglasio prava i slobode za koje tvrdi da su mu povređeni u skladu za zahtevima iz člana 48. Zakona i podneo je svoj zahtev u skladu sa rokovima određenim u članu 49. Zakona.
Pored toga, Sud razmatra da li je podnosilac zahteva ispunio uslove prihvatljivosti koji su utvrđeni u stavu (2) pravila 39. (Kriterijum o prihvatljivosti) Poslovnika. Pravilo 39 (2) Poslovnika utvrđuje uslove na osnovu kojih Sud može razmatrati zahtev, uključujući i uslov da zahtev nije očigledno neosnovan. Tačnije, pravilom 39 (2) Poslovnika je utvrđeno:
Pravilo 39.
(Kriterijum o prihvatljivosti)
"(2) Sud može smatrati zahtev neprihvatljivim, ako je zahtev očigledno neosnovan, jer podnosilac nije dovoljno dokazao i potkrepio tvrdnju".
Sud na početku naglašava da gore navedeno pravilo, zasnovano kako na sudskoj praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLJP), tako i Suda, omogućava poslednje navedenom da proglasi zahteve neprihvatljivim iz razloga koji se odnose na meritum slučaja. Tačnije, na osnovu ovog pravila, Sud može da proglasi zahtev neprihvatljivim na osnovu i nakon ocene njegovog merituma, odnosno ako oceni da je sadržaj zahteva očigledno neosnovan na ustavnim osnovama, kako je propisano u stavu (2) pravila 39. Poslovnika.
Na osnovu sudske prakse ESLJP-a, ali i Suda, zahtev se može proglasiti neprihvatljivim kao “očigledno neosnovan” u celini ili samo u odnosu na određeni navod koji zahtev može sadržati. S tim u vezi, tačnije je nazvati ih “očigledno neosnovanim navodima“. Poslednje navedeni se, na osnovu sudske prakse ESLJP-a, mogu svrstati u četiri različite grupe: (i) navodi koji se kvalifikuju kao navodi “četvrtog stepena”; (ii) navodi koje karakteriše “jasno ili očigledno odsustvo povrede”; (iii) “nepotkrepljeni ili neobrazloženi“ navodi; i na kraju, (iv) “haotični ili nategnuti” navodi.
U kontekstu ocene prihvatljivosti zahteva, odnosno pri oceni da li je isti očigledno neosnovan na ustavnim osnovama, Sud će prvo podsetiti na suštinu slučaja sadržanog u ovom zahtevu i odgovarajuće navode podnosioca zahteva, pri čijoj će oceni Sud primeniti standarde sudske prakse ESLJP-a, u skladu sa kojima je on, na osnovu člana 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] Ustava, dužan da tumači osnovna prava i slobode zagarantovane Ustavom.
Prema tome, Sud na početku podseća da je podnosiocu zahteva prekinut radni odnos od strane RKUO “Pastrimi” d. d. pod izgovorom da nije ispunjavao radne obaveze i da je neopravdano izostajao sa posla. Njegov tužbeni zahtev za (i) poništenje odluke izvršnog direktora RKUO “Pastrimi” d. d. i (ii) vraćanje na svoje radno mesto, delimično je usvojio Osnovni sud, navodeći da mu pripadaju prava iz radnog odnosa u periodu od 7. oktobra 2014. do 31. decembra 2014. godine, kada mu je i istekao ugovor o radu. Žalbe podnosioca zahteva i zainteresovane strane RKUO “Pastrimi” d. d. odbio je kao neosnovane Apelacioni sud, sa izuzetkom delimičnog usvajanja žalbe podnosioca zahteva u odnosu na datum obračuna kamate koja treba da teče od 7. decembra 2012. godine, odnosno od dana donošenja presude prvostepenog suda pa do konačne isplate duga. Nakon toga je zahtev za reviziju podnosioca zahteva odbijen od strane Vrhovnog suda.
Podnosilac zahteva osporava pred Sudom konstataciju redovnih sudova, iznoseći navode koji se odnose na procesne garancije zagarantovane članom 31. Ustava. U tom smislu, podnosilac, između ostalog, navodi da protiv njega nije bilo pravičnog suđenja jer nije odlučeno “meritorno” i da je samim tim povređeno ovo ustavno načelo. Podnosilac zahteva takođe tvrdi da redovni sudovi nisu “pravilno i realno” ocenili njegove žalbe, stavljajući naglasak na pogrešno utvrđeno činjenično stanje.
Na kraju, podnosilac zahteva takođe iznosi navode i o povredi člana 49. Ustava kao rezultat toga što redovni sudovi nisu odlučili o njegovom vraćanju na rad u RKUO “Pastrimi” d. d.
Povodom navoda o pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju u kontekstu člana 31. Ustava
Podnosilac zahteva pred Sudom osporava konstatacije redovnih sudova, navodeći da je došlo do povrede člana 31. Ustava. U tom smislu, podnosilac zahteva, između ostalog, stavlja naglasak na pogrešno utvrđeno činjenično stanje kao rezultat toga što redovni sudovi nisu meritorno odlučili o njegovom vraćanju u RKUO “Pastrimi” d. d., na radno mesto na koje je bio raspoređen ili na neko drugo radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi i njegovim radnim sposobnostima.
Pri razmatranju ovih navoda, Sud naglašava da se isti u suštini odnose na pogrešno utvrđivanje činjeničnog stanja od strane redovnih sudova, a koje navode Sud, u skladu sa svojom sudskom praksom i sudskom praksom ESLJP-a, smatra "navodima četvrtog stepena”.
U kontekstu ove kategorije navoda, Sud naglašava da je zasnovano na sudskoj praksi ESLJP-a, ali uzimajući u obzir i njene karakteristike, koje su utvrđene EKLJP-om, princip supsidijarnosti i doktrinu četvrte instance, dosledno isticao razliku između "ustavnosti" i "zakonitosti" i tvrdio da nije njegova dužnost da se bavi činjeničnim greškama ili pogrešnim tumačenjem i primenom zakona koje je navodno počinio redovni sud, osim i u meri u kojoj su takve greške mogle povrediti prava i slobode zaštićene Ustavom i/ili EKLJP-om (vidi, u ovom kontekstu, između ostalog, slučajeve Suda KI96/21, podnosilac Xhelal Zherka, rešenje o neprihvatljivosti od 23. septembra 2021. godine, stav 49; KI145/20, podnosilac Hafize Gashi, rešenje o neprihvatljivosti od 22. aprila 2021. godine, stav 33; KI179/18, podnosilac Belgjyzar Latifi, rešenje o neprihvatljivosti od 23. jula 2020. godine, stav 68; KI49/19, podnosilac Akcionarsko društvo Limak Kosovo International Airport A.D., “Adem Jashari”, rešenje od 31. oktobra 2019. godine, stav 47; KI56/17, podnositeljka Lumturije Murtezaj, rešenje o neprihvatljivosti od 18. decembra 2017. godine, stav 35; i KI154/17 i KI05/18, podnosioci Basri Deva, Afërdita Deva i Društvo sa ograničenom odgovornošću “Barbas”, rešenje o neprihvatljivosti od 12. avgusta 2019. godine, stav 60).
Sud je takođe dosledno ukazivao da nije uloga ovog Suda da preispituje zaključke redovnih sudova u vezi sa činjeničnim stanjem i primenom materijalnog prava i da on ne može sam da ocenjuje činjenice koje su opredelile redovni sud da donese određenu umesto neke druge odluke. U suprotnom, Sud bi postupao kao sud “četvrtog stepena”, što bi dovelo do prekoračenja ograničenja koja su postavljena u njegovoj nadležnosti (vidi, u ovom kontekstu, predmet ESLJP-a García Ruiz protiv Španije, presuda od 21. januara 1999. godine, stav 28 i reference koje su u njoj korišćene; i vidi takođe slučajeve Suda KI145/20, gore citiran, stav 34; KI49/19, gore citiran, stav 48; i KI154/17 i KI05/18, gore citiran, stav 61).
Sud, ipak, naglašava da sudska praksa ESLJP-a i Suda takođe utvrđuju i okolnosti pod kojima bi trebalo napraviti izuzetke od ovog stava. Kao što je napred navedeno, dok redovni sudovi imaju primarni zadatak da reše probleme oko tumačenja primenljivog zakona, uloga Suda je da se uveri ili proveri da efekti ovog tumačenja budu kompatibilni sa Ustavom i EKLJP-om (vidi, predmet ESLJP-a Miragall Escolano i drugi protiv Španije, presuda od 25. januara 2000. godine, stavovi 33-39; i vidi, takođe, slučaj Suda KI154/17 i KI05/18, gore citiran, stav 63). U principu, takav izuzetak je povezan sa slučajevima za koje se ispostavilo da su očigledno proizvoljni, uključujući i one u kojima je sud “primenio zakon na očigledno pogrešan način” u konkretnom predmetu i koji je mogao rezultirati “proizvoljnim” ili “očigledno nerazumnim” zaključcima za podnosioca u pitanju (vidi slučaj Suda KI154/17 i KI05/18, gore citiran, stavovi 60 do 65 i reference koje su u njemu korišćene).
U ovom kontekstu, Sud podseća da se u okolnostima konkretnog slučaja, glavni navodi podnosioca zahteva odnose na nemeritornu ocenu koju su redovni sudovi izvršili u odnosu na njegovo potraživanje da bude vraćen u RKUO “Pastrimi” d. d. na radno mesto na koje je bio raspoređen ili na neko drugo radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi i njegovim radnim sposobnostima.
Povodom ovih navoda podnosioca zahteva, Osnovni sud se presudom [C. br. 2790/2014] od 7. decembra 2016. godine, u odnosu na ovo pitanje, izjasnio na sledeći način:
“Što se tiče tužbenog zahteva tužioca za vraćanje na ranije radno mesto ili na neko drugo radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, sud je odbio ovaj zahtev jer je tužilac imao ugovor o radu na određeno vreme, a na osnovu člana 67. st. 1.3 Zakona o radu br. 03/L-212, u kojem je predviđeno da "ugovor o radu prestaje istekom vremena trajanja ugovora".”
Nakon toga se povodom gore istaknutog navoda podnosioca zahteva, Apelacioni sud presudom [CA. br. 1835/2017] od 19. marta 2018. godine, u odnosu na ovo pitanje, izjasnio na sledeći način:
“S obzirom na to da se u konkretnom slučaju radi o zasnivanju radnog odnosa između poslodavca i zaposlenog na određeno vreme, onda se po pravnom osnovu iz člana 67. st. 1.3 Zakona o radu br. 03/L-2012 (koji je na snazi od 16.12.2010. godine), u daljem tekstu: ZR, smatra da je ugovor o radu između sada parničara, prestao po sili zakona, dana 31.12.2014. godine.
Shodno tome, žalbeni navod zastupnika tužioca koji se odnosi na stav 5 ožalbene presude, za odbijajući deo tužbenog zahteva protiv tuženog je u ovom slučaju neosnovan i kao takav odbijen, iz razloga što zastupnik tužioca, odnosno tužilac, ni do okončanja razmatranja predmeta u prvom stepenu, niti u postupku povodom žalbe, nije dokazao da je tužilac kod tuženog zasnovao radni odnos na neodređeno vreme”.
Prilikom ispitivanja navoda podnosioca zahteva, Vrhovni sud je presudom [Rev. br. 243/2021] od 8. februara 2022. godine, naveo razloge za odbijanje revizije, naglašavajući sledeće:
“I Vrhovni sud Kosova ocenjuje da je prvostepeni sud pravilno utvrdio činjenično stanje, s obzirom na to da nije sporno da su parnične strane ugovorom od 26.12.2011. godine, uredile svoja prava i obaveze koje proističu iz radnog odnosa, kao što su radno mesto, trajanje rada, nivo zarade i druga prava i obaveze koje proističu iz radnog odnosa. Pravilno je primenjeno i materijalno pravo kada je odlučeno da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan. Radni odnos je zasnovan na određeno vreme i prestao je u skladu sa članom II Zakona o radu, koji kao formu otkaza ugovora, predviđa i istek njegovog trajanja”.
S tim u vezi, Sud smatra da je Vrhovni sud osporenom odlukom potvrdio odluke nižih instanci i da je u okolnostima konkretnog slučaja, ispitao i obrazložio navode podnosioca zahteva, uključujući i one koji se odnose na neusvajanje njegovog zahteva da bude vraćen u RKUO “Pastrimi” d. d. na radno mesto na koje je bio raspoređen ili na neko drugo radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi i njegovim radnim sposobnostima.
U tom pogledu, kako bi se izbeglo nerazumevanje među podnosiocima zahteva, Sud naglašava da “pravičnost” koja se zahteva članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP, nije “supstancijalna”, već “proceduralna” pravičnost. U praktičnom smislu, i u principu, to se svodi na kontradiktorni postupak u kome se stranke saslušavaju i nalaze u istim uslovima pred sudom (vidi slučaj KI131/19, podnosilac Sylë Hoxha, rešenje o neprihvatljivosti od 21. aprila 2020. godine, stav 57; i KI49/19, gore citiran, stav 55).
To tačnije znači da se strankama u pravičnom i nepristrasnom postupku mora (i) omogućiti sprovođenje postupka na osnovu načela kontradiktornosti; (ii) dati mogućnost da tokom različitih faza postupka predoče argumente i dokaze koje smatraju relevantnim za svoj slučaj; (iii) garantovati da su svi argumenti i dokazi, objektivno gledano, koji su bili relevantni za rešavanje njihovog slučaja, propisno saslušani i razmotreni od strane nadležnih sudova; (iv) garantovati da su činjenice i pravni navodi u sudskim odlukama detaljno razmotreni i obrazloženi; i u skladu sa okolnostima slučaja, (v) garantovati da su postupci, u celini gledano, bili pravični i nepristrasni (vidi, između ostalog, predmet ESLJP-a García Ruiz protiv Španije, gore citiran, stav 29; i KI131/19, gore citiran, stav 58). Sud naglašava da u okolnostima konkretnog slučaja podnosilac zahteva nije argumentovao da to nije slučaj.
Sud ponavlja da član 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP, ne garantuju nikome povoljan ishod u sudskom postupku i ne utvrđuju da Sud dovodi u pitanje primenu materijalnog prava od strane redovnih sudova u građanskom sporu, u kome obično jedna od strana dobija a druga gubi (vidi, između ostalog, slučajeve Suda KI118/17, podnosilac Şani Kervan i drugi, rešenje o neprihvatljivosti od 17. januara 2018. godine, stav 36; KI49/19, gore citiran, stav 54; i KI99/19, podnositeljka Persa Raičević, rešenje o neprihvatljivosti od 19. decembra 2019. godine, stav 48).
Sud, na kraju, takođe naglašava da nezadovoljstvo podnosioca zahteva ishodom postupka od strane redovnih sudova ne može samo po sebi da pokrene argumentovanu tvrdnju o povredi osnovnih prava i sloboda zagarantovanih Ustavom (vidi predmet ESLJP-a Mezotur-Tiszazugi Tarsulat protiv Mađarske, br. 5503/02, presuda od 26. jula 2005. godine, stav 21).
Shodno tome, uzimajući u obzir navode koje je izneo podnosilac zahteva i činjenice koje je on predočio, a takođe i gore izložena obrazloženja redovnih sudova, Sud smatra da podnosilac zahteva nije dovoljno dokazao i potkrepio svoj navod da su redovni sudovi možda primenili zakon na pogrešan način, pa se kao rezultat toga njegovi navodi o pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju kvalifikuju kao navodi koji spadaju u kategoriju navoda "četvrtog stepena" i kao takvi, predstavljaju navode na nivou "zakonitosti" i nisu argumentovani na nivou "ustavnosti". Kao rezultat toga, isti su očigledno neosnovani na ustavnim osnovama, kako je utvrđeno stavom (2) pravila 39. Poslovnika.
Povodom navoda o povredi člana 49. Ustava
Sud u nastavku takođe podseća da podnosilac zahteva navodi da je u okolnostima konkretnog slučaja, osporena odluka Vrhovnog suda, s obzirom na to da mu nije omogućeno vraćanje na radno mesto sa svim pravima koja proističu iz ugovora o radu, doneta uz povredu njegovih osnovnih prava i sloboda zagarantovanih članom 49. Ustava.
Sud naglašava da je pravo na rad i obavljanje profesije iz člana 49. Ustava predmet zaštite u ustavnom sistemu Kosova, u kojem se ova prava dalje ostvaruju na način i pod uslovima propisanim zakonom, a to podrazumeva i pravo pojedinca da mu radni odnos ne prestane u suprotnosti sa onim što je utvrđeno zakonom (vidi slučaj Suda KI78/15, podnositeljka Fatime Tosuni, rešenje o neprihvatljivosti od 19. novembra 2015, stav 29).
Nakon razmatranja spisa predmeta, Sud primećuje da su redovni sudovi, na sva tri stepena, u skladu sa zakonom, ispitali osnovanost žalbenih navoda podnosioca zahteva i da su pri tom utvrdili činjenično stanje koje je važno za donošenje odluka, uključujući i odluku Vrhovnog suda [Rev. br. 243/2021], koju osporava podnosilac zahteva.
Pored toga, Sud nalazi da odluka Vrhovnog suda koju osporava podnosilac zahteva ni na koji način ne sprečava podnosioca zahteva da radi ili da obavlja svoju profesiju. Vrhovni sud je svojom odlukom samo potvrdio da je konkretan radni odnos podnosioca zahteva zasnovan na određeno vreme i da je prestao u skladu sa članom 11. Zakona o radu, kojim je kao forma otkaza ugovora predviđen istek njegovog trajanja. Ovo ni na koji način ne sprečava niti zabranjuje podnosiocu da počne da radi neki drugi posao po svom izboru. Prema tome, navodi podnosioca zahteva kojima bi se opravdao zaključak da su povređena njegova ustavna prava na rad su neosnovani (vidi slučaj Suda KI78/15, podnositeljka Fatime Tosuni, gore citiran, stav 31).
Shodno tome, Sud je mišljenja da tvrdnje podnosioca da mu je osporenom presudom povređeno pravo na rad i obavljanje profesije garantovano članom 49. Ustava, predstavlja izraz njegove subjektivne ocene o pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primeni materijalnog prava, ali ne i stvarni dokaz 0 povredi prava iz člana 49. Ustava.
Sud naglašava da nezadovoljstvo podnosioca ishodom slučaja ne može samo po sebi predstavljati argumentovanu tvrdnju 0 povredi člana 49. Ustava (vidi: slučaj Mezotur-Tiszazugi Tarsulat protiv Mađarske, br. 5503/02, ESLJP, presuda od 26. jula 2005. godine).
Sud, dalje, ponovo ističe da nije njegova dužnost prema Ustavu da deluje kao sud četvrtog stepena u pogledu odluka donetih od strane redovnih sudova. Uloga redovnih sudova je da tumače i primenjuju relativna pravila procesnog i materijalnog prava (vidi: slučaj Garcia Ruiz protiv Spanije, br. 30544/96, ESLJP, presuda od 21. januara 1999. godine; takođe vidi i slučaj KI178/15, sa podnositeljkom Fatime Tosuni, gore citiran, stav 35).
Sud stoga smatra da navodi podnosioca zahteva o povredi člana 49. Ustava, spadaju u kategoriju navoda “četvrtog stepena” te da je ovaj navod očigledno neosnovan na ustavnim osnovama, kako je utvrđeno u stavu (2) pravila 39. Poslovnika.
Zaključak
Na kraju, Sud utvrđuje da je zahtev podnosioca zahteva neprihvatljiv, iz sledećih razloga: (I) navodi o povredi člana 31. Ustava koji su povezani sa navodima podnosioca zahteva o pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnom tumačenju važećeg zakona, predstavljaju navode koji se kvalifikuju kao navodi “četvrtog stepena”, i kao takvi, ovi navodi podnosioca zahteva su očigledno neosnovani na ustavnim osnovama; i (II) navodi podnosioca zahteva o povredi člana 49. su takođe navodi koji se kvalifikuju kao navodi “četvrtog stepena”, i kao takvi, ovi navodi podnosioca zahteva su očigledno neosnovani na ustavnim osnovama Shodno tome, zahtev se u celini ocenjuje neprihvatljivim kao očigledno neosnovan na ustavnim osnovama, kako je utvrđeno u stavu (2) pravila 39. Poslovnika.
IZ TIH RAZLOGA
Ustavni sud, na osnovu člana 113.1 i 7. Ustava, člana 20. Zakona i pravila 39 (2) i 59 (2) Poslovnika, na sednici održanoj dana 16. novembra 2022. godine, jednoglasno:
ODLUČUJE
I. DA PROGLASI zahtev neprihvatljivim;
II. DA DOSTAVI ovo rešenje stranama;
III. DA OBJAVI ovo rešenje u Službenom listu, u skladu sa članom 20.4 Zakona;
IV. Ovo rešenje stupa na snagu odmah.
Sudija izvestilac Predsednica Ustavnog suda
Bajram Ljatifi Gresa Caka-Nimani
Adem Rexhepi
KI – Individualni zahtev
Rešenje o neprohvatljivosti
Zahtev je očigledno neosnovan
Drugi