Rešenje o neprohvatljivosti
Priština, dana 16. januar 2023. godine
Ref.br.:RK 2109/23
REŠENJE O NEPRIHVATLJIVOSTI
u
slučajevima br. KI17/22 i KI22/22
Podnosilac
Hazir Krasniqi i Durim Krasniqi
Ocena ustavnosti presude Vrhovnog suda Kosova Pml. br. 324/2021
od 25. oktobra 2021. godine
USTAVNI SUD REPUBLIKE KOSOVO
u sastavu:
Gresa Caka-Nimani, predsednica
Bajram Ljatifi, zamenik predsednika
Selvete Gërxhaliu-Krasniqi, sudija
Safet Hoxha, sudija
Radomir Laban, sudija
Remzije Istrefi-Peci, sudija
Nexhmi Rexhepi, sudija, i
Enver Peci, sudija
Podnosilac zahteva
Zahtev KI17/22 podneo je Hazir Krasniqi, koga zastupa Valon Kabashi, advokat iz Prizrena (u daljem tekstu: podnosilac prvog zahteva).
Zahtev KI22/22 podneo je Durim Krasniqi, koga zastupa Ramë Gashi, advokat iz Prištine (u daljem tekstu: podnosilac drugog zahteva).
Kada Ustavni sud Republike Kosovo (u daljem tekstu: Sud) pominje zajedno podnosioce prvog i drugog zahteva, naziva ih podnosioci zahteva.
Osporena odluka
Podnosioci zahteva osporavaju ustavnost presude [Pml. br. 324/2021] Vrhovnog suda od 25. oktobra 2021. godine u vezi sa presudom [PAS. br. 5/2021] Apelacionog suda od 2. marta 2021. godine i presudom [P. br. 32/18] Osnovnog suda u Prizrenu (u daljem tekstu: Osnovni sud) od 16. oktobra 2020. godine.
Podnosilac prvog zahteva je osporenu presudu primio 19. novembra 2021. godine, a podnosilac drugog zahteva 24. novembra 2021. godine.
Predmetna stvar
Predmetna stvar je ocena ustavnosti gore navedene presude Vrhovnog suda, kojom su podnosiocima zahteva navodno povređena njihova osnovna prava i slobode zagarantovana članovima: 22. [Direktna primena međunarodnih sporazuma i instrumenata], 24. [Jednakost pred zakonom], 29. [Pravo na slobodu i sigurnost], 30. [Prava optuženog], 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje], 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] i 54. [Sudska zaštita prava] Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav), kao i članovima: 5. (Pravo na slobodu i bezbednost) i 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima (u daljem tekstu: EKLJP) i članom 7. Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima (u daljem tekstu: UDLJP).
Pravni osnov
Zahtevi su zasnovani na stavovima 1. i 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, članovima 22. (Procesuiranje podnesaka) i 47. (Individualni zahtevi) Zakona br. 03/L-121 o Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Zakon), kao i na pravilima 32. [Podnošenje podnesaka i odgovora] i 40. [Spajanje i razdvajanje podnesaka] Poslovnika o radu Ustavnog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Poslovnik).
Postupak pred Sudom
Dana 4. februara 2022. godine, podnosilac prvog zahteva je dostavio svoj zahtev Sudu, koji je uputio putem pošte, dana 2. februara 2022. godine.
Dana 18. februara 2022. godine, podnosilac drugog zahteva je dostavio svoj zahtev Sudu.
Dana 14. februara 2022. godine, predsednica Suda je odlukom GJR.KI17/22, za slučaj KI17/22, imenovala sudiju Remziju Istrefi-Peci za sudiju izvestioca i Veće za razmatranje, sastavljeno od sudija: Gresa Caka-Nimani (predsedavajuća), Bajram Ljatifi i Radomir Laban (članovi).
Dana 24. februara 2022. godine, Sud je obavestio podnosioca prvog zahteva o registraciji zahteva i poslao kopiju zahteva Vrhovnom sudu.
Dana 3. marta 2022. godine, predsednica Suda je odlukom GJR.KI22/22, za slučaj KI22/22, imenovala sudiju Radomira Labana za sudiju izvestioca i Veće za razmatranje, sastavljeno od sudija: Gresa Caka-Nimani (predsedavajuća), Bajram Ljatifi i Nexhmi Rexhepi (članovi).
Dana 16. marta 2022. godine, Sud je obavestio podnosioca drugog zahteva o registraciji zahteva i tražio od njegovog pravnog zastupnika da dostavi važeće punomoćje.
Dana 18. marta 2022. godine, Sud je poslao Vrhovnom sudu kopiju zahteva KI22/22 podnosioca drugog zahteva.
Dana 28. marta 2022. godine, pravni zastupnik podnosioca drugog zahteva je dostavio Sudu punomoćje, kojim otac podnosioca drugog zahteva (I. Krasniqi) ovlašćuje pravnog zastupnika u ime svog sina.
Dana 11. maja 2022. godine, predsednica Suda je naredbom Urdh.KI17/22 i Ki22/22, naložila spajanje zahteva KI22/22 sa zahtevom KI17/22, a sudija izvestilac i sastav veća su ostali isti kao u prvom zahtevu KI17/22.
Dana 23. avgusta 2022. godine, Sud je ponovo tražio od pravnog zastupnika podnosioca drugog zahteva da dostavi važeće punomoćje za zastupanje pred Sudom.
Dana 24. avgusta 2022. godine, Sud je obavestio podnosioce zahteva o spajanju zahteva KI22/22 sa prvim zahtevom KI17/22.
Dana 5. septembra 2022. godine, pravni zastupnik podnosioca drugog zahteva je dostavio punomoćje za pravno zastupanje, koje je potpisao dotični podnosilac.
Dana 16. decembra 2022. godine, sudija Enver Peci je položio zakletvu pred predsednicom Republike Kosovo, pri čemu je počeo njegov mandat u Sudu.
Dana 22. decembra 2022. godine, Veće za razmatranje je razmotrilo izveštaj sudije izvestioca i jednoglasno iznelo preporuku Sudu o neprihvatljivosti zahteva.
Pregled činjenica
Dana 1. januara 2011. godine, podnosioci zahteva i nekoliko drugih lica učestvovali su u fizičkom obračunu, koji se završio pucnjavom iz vatrenog oružja, u restoranu koji se nalazi u opštini Mališevo. U ovom obračunu povređeno je nekoliko lica, a život je izgubio S.L. iz sela Banja kod Mališeva.
Dana 28. juna 2011. godine, Specijalno tužilaštvo Republike Kosovo (u daljem tekstu: Specijalno tužilaštvo) je u vezi sa događajem koji se odigrao na gore navedeni način, podiglo optužnicu [PPS. br. 1/2011] protiv nekoliko lica i podnosilaca zahteva zbog osnovane sumnje:
da je 1. januara 2011. godine, podnosilac prvog zahteva, pomažući podnosiocu drugog zahteva, izvršio krivično delo “pomaganje u izvršenju teškog ubistva” iz člana 147. stav 1. podstav 9 u vezi sa članom 25. Krivičnog zakonika br. 04/L-082 Republike Kosovo (u daljem tekstu: KZRK);
da je 1. januara 2011. godine, podnosilac drugog zahteva, izvršio krivično delo “teško ubistvo” iz člana 147. u vezi sa članom 23. KZRK-a i krivično delo neovlašćeno vlasništvo, kontrola, posedovanje ili upotreba oružja iz člana 328. KZRK-a.
Dana 21. aprila 2016. godine, Osnovni sud u Prizrenu (u daljem tekstu: Osnovni sud) je nakon održanog glavnog pretresa, doneo presudu [P. br. 372/2013], kojom je:
oglasio podnosioca prvog zahteva krivim za krivično delo “pomaganje u izvršenju teškog ubistva” iz člana 147. u vezi sa članom 25. KZRK-a, za koje ga je osudio na kaznu zatvora u trajanju od 5 (pet) godina;
oglasio podnosioca drugog zahteva nevinim za krivično delo “teško ubistvo” iz člana 147. u vezi sa članom 23. KZRK-a i krivim za krivično delo “neovlašćeno vlasništvo, kontrola, posedovanje ili upotreba oružja” iz člana 328. KZRK-a i izrekao mu kaznu zatvora u trajanju od 1 (jedne) godine.
U presudi [P. br. 372/2013] Osnovnog suda u Prizrenu od 21. aprila 2016. godine se osim podnosilaca zahteva pominju i nekoliko drugih lica, kao lica koja su umešana u izvršenje krivičnih dela. Međutim, s obzirom na to da ta lica nisu stranke u postupku pred Ustavnim sudom, Sud se neće pozivati na delove odluka koji se odnose na ta lica.
Neutvrđenog datuma, podnosioci zahteva su izjavili žalbu Apelacionom sudu protiv gore navedene presude Osnovnog suda, zbog (i) pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja, (ii) bitnih povreda odredaba krivičnog postupka, i (ii) pogrešne primene krivičnog zakona. Takođe, protiv presude Osnovnog suda, žalbu je izjavilo i Specijalno tužilaštvo u odnosu na visinu krivične sankcije protiv podnosilaca zahteva i ostalih optuženih.
Dana 17. oktobra 2016. godine, Apelacioni sud je presudom [PAKR. br. 491/2016] delimično usvojio žalbe osuđenih E.K. i B.K., tako što je preinačio prvostepenu presudu za ove osuđene, samo u pogledu pravne kvalifikacije krivičnih dela, nakon što je utvrdio da su u radnjama osuđenog E.K. postojali elementi krivičnog dela „teško ubistvo“, iz člana 147. stav 1, podstav 9 KZRK-a, dok su u radnjama osuđenog B.K postojali elementi krivičnog dela „neovlašćeno vlasništvo, kontrola, posedovanje ili upotreba oružja“, iz člana 374. stav 1. KZRK-a. U ostalim delovima, odbijene su kao neosnovane žalbe osuđenih E.K i B.K, prvog podnosioca i državnog tužioca. Dok je predmetni sud usvojio žalbu državnog tužioca, u odnosu na drugog podnosioca, u osuđujućem delu, u tački (I) izreke i u oslobađajućem delu, u tački (V) izreke, i u oslobađajućem delu za osuđenog A.K., tako što je vratio prvostepenu presudu u ovim delovima, na ponovno suđenje.
Podnosilac prvog zahteva je u zakonskom roku podneo Vrhovnom sudu zahtev za zaštitu zakonitosti protiv gore navedene presude Apelacionog suda, navodeći (i) bitne povrede odredaba krivičnog postupka, i (ii) povrede krivičnog zakona, tražeći takođe da se izvršenje kazne zatvora odloži do konačne odluke.
Dana 27. marta 2017. godine, državni tužilac je podneo Vrhovnom sudu pismeni odgovor kojim predlaže sudu da se zahtev podnosioca prvog zahteva odbije kao neosnovan.
Dana 4. juna 2018. godine, Vrhovni sud je presudom [Pml. br. 73/2017] usvojio, kao osnovan, zahtev za zaštitu zakonitosti podnosioca prvog zahteva, sa sledećim obrazloženjem: “u konkretnom predmetu postoji znatna sumnja u pogledu tačnosti odlučnih činjenica, osporenim odlukama...Sud (prvi stepen) je doneo presudu i oglasio osuđenog Hazira Krasniqija krivim, uz dilemu i izostanak dokazanosti da je Hazir Krasniqi otišao ili nije otišao zajedno sa ostalim okrivljenima prema restoranu "Kështjella".”
Dana 16. oktobra 2020. godine, Osnovni sud je u ponovljenom postupku i nakon održanog glavnog pretresa, doneo presudu [P. br. 32/2018], kojom je:
oglasio podnosioca prvog zahteva krivim za krivično delo “pomaganje u izvršenju teškog ubistva” iz člana 147. stav 1. podstav 9. u vezi sa članom 25. KZRK-a, za koje je osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 3 (tri) godine i 6 (šest) meseci;
oglasio podnosioca drugog zahteva krivim za izvršenje krivičnog dela “teško ubistvo” iz člana 147. u vezi sa članom 23. KZK-a, za koje je osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 17 (sedamnaest) godina, dok ga je za krivično delo “neovlašćeno vlasništvo, kontrola, posedovanje ili upotreba oružja” iz člana 328. KZRK-a osudio na novčanu kaznu u iznosu od 2.000 evra (dve hiljade evra).
Kada je reč o podnosiocu prvog zahteva, Osnovni sud je odbio njegove navode kao neosnovane, sa sledećim obrazloženjem: “Nije prihvaćena ni teza odbrane optuženog Hazira Krasniqija da se u njegovim radnjama ne stiču elementi krivičnog dela ubistva uz pomoć i to iz razloga što se za razliku od pomoći koju je pružio optuženi A.K., u konkretnom slučaju radi o fizičkoj pomoći, odnosno ovde dolazi do izražaja nabavka, osposobljavanje ili stavljanje na raspolaganje sredstava za izvršenje krivičnog dela njegovom učiniocu, gde spadaju mnoge radnje kao što su čuvanje straže za vreme izvršenja krivičnog dela, prebacivanje učinioca na mesto na kojem je izvršeno delo”.
Što se tiče podnosioca drugog zahteva, Osnovni sud je takođe odbio njegove navode, sa sledećim obrazloženjem: “Takođe, sud nije prihvatio tezu odbrane optuženog Durima Krasniqija, da na osnovu izvedenih dokaza nije dokazano da u njegovim radnjama postoje elementi krivičnog dela za koje je optužen. To stoga što je optuženi Durim Krasniqi priznao da je posedovao pušku AK 47, bez kundaka, sa serijskim br. 074949-89, da ju je upotrebio kritične večeri u restoranu "Kështjella" kada je ispalio 3-4 metaka [...]”.
U završnom delu, Osnovni sud je zaključio da se: “...u radnjama optuženih stiču elementi krivičnih dela za koja su oglašeni krivim i osuđeni po zakonu”.
U decembru 2020. godine, podnosioci zahteva su izjavili žalbu Apelacionom sudu protiv gore navedene presude Osnovnog suda, zbog (i) pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, (ii) bitne povrede odredaba krivičnog postupka, i (iii) povrede krivičnog zakona. Protiv predmetne presude, žalbu je izjavilo i Specijalno tužilaštvo samo u odnosu na visinu krivične sankcije.
Dana 2. marta 2021. godine, Apelacioni sud je nakon održanog glavnog pretresa doneo presudu [PAS. br. 5/2021], kojom je:
delimično usvojio žalbu Specijalnog tužilaštva i po službenoj dužnosti preinačio presudu [P. br. 32/2018] Osnovnog suda od 16. decembra 2020. godine, te prekvalifikovao krivično delo iz “pomaganje u izvršenju teškog ubistva” u “pomaganje u izvršenju ubistva” iz člana 146. u vezi sa članovima 23. i 25. KZRK-a i takođe izmenio meru kazne zatvora protiv njega sa 3 (tri) godine i 6 (šest) meseci zatvora u 4 (četiri) godine i 6 (šest) meseci,
delimično usvojio žalbu podnosioca drugog zahteva i po službenoj dužnosti preinačio presudu [P. br. 32/2018] Osnovnog suda od 16. decembra 2020.godine, te prekvalifikovao krivično delo iz “teško ubistvo” u “ubistvo” iz osvetoljubivih pobuda iz člana 146. u vezi sa članom 23. KZRK-a, dok je odluka o meri kazne zatvora protiv istog ostala neizmenjena, kako je određena od strane Osnovnog suda,
kada je reč o podnosiocu prvog zahteva, Apelacioni sud je odbio njegovu žalbu kao neosnovanu.
Povodom (i) žalbe Specijalnog tužilaštva u odnosu na podnosioca prvog zahteva, Apelacioni sud je obrazložio sledeće: “Žalba Specijalnog tužilaštva je delimično osnovana u delu u kojem se govori o visini izrečene kazne protiv optuženih A. K. i Hazira Krasniqija. Po oceni Apelacionog suda, ... prvostepeni sud mu je odredio nižu kaznu, pa je iz tog razloga Apelacioni sud preinačio prvostepenu presudu […] sud je povećao kaznu zatvora, osudivši ih na kazne od 4 godine i 6 meseci... Razlozi za to i takvu odluku Apelacionog suda navedeni su u prethodnom delu ove presude u kome se govori o članu 25. st. 1, članu 62. st. 2 i članu 38. st. 1 KZRK-a koji je bio na snazi u vreme izvršenja krivičnog dela”.
Povodom (ii) žalbe podnosioca prvog zahteva, Apelacioni sud je obrazložio da je, “pomaganje oblik saizvršilaštva u kome neko s namerom doprinosi izvršenju krivičnog dela. Taj doprinos mora biti u nekoj uzročno-posledičnoj vezi sa izvršenim krivičnim delom. Doprinos izvršenju krivičnog dela radnjama pomaganja ne sme biti takav da bi bez tih radnji bilo nemoguće izvršiti krivično delo. Dovoljno je da je pomaganje dovelo samo do malih modifikacija prilikom izvršenja, odnosno načina izvršenja krivičnog dela. S tim u vezi i po shvatanju Apelacionog suda, činjenica da je H.K. ostavio svoje vozilo “Audi A6” D.K.-u i E.K.-u da odu do restorana "Kështjella" i uzevši optužene E.K. i D.K. sa mesta izvršenja krivičnog dela, tačnije sa parking prostora restorana "Kështjella" su radnje pomaganja koje su “preduzete svesno i voljom optuženog H.K., iz tih razloga, Apelacioni sud ocenjuje da je žalba […] neosnovana. […] “.
Povodom (iii) žalbe podnosioca drugog zahteva, Apelacioni sud je obrazložio da su žalbeni navodi podnosioca drugog zahteva utemeljeni samo u delu u kojem je presudom Osnovnog suda utvrđeno da je isti izvršio “teško ubistvo” i da je, shodno tome, Apelacioni sud, iz objektivnih razloga, prekvalifikovao krivično delo u krivično delo “ubistvo” iz osvete, dok je u celosti podržao preostale delove presude Osnovnog suda, navodeći sledeće: “Apelacioni sud nije izmenio kaznu ovoj dvojici prvo okrivljenih i to E.K. i Durimu Krasniqiju, iz svih razloga koje je Osnovni sud uzeo u obzir kao otežavajuće okolnosti uz dodatak da su okrivljeni lišili života S.L. u prisustvu i pred očima njegove dece, što će im prouzrokovati psihičke traume“.
U junu 2021. godine, podnosioci zahteva su pojedinačno podneli Vrhovnom sudu zahteve za zaštitu zakonitosti protiv presude [PAS. br. 5/2021] Apelacionog suda od 2. marta 2021. godine. Podnosilac prvog zahteva zbog (i) bitnih povreda odredaba krivičnog postupka i (ii) povreda odredaba krivičnog zakona. A drugi podnosilac zahteva zbog (i) bitnih povreda odredaba krivičnog postupka, (ii) povrede krivičnog zakona; i (iii) odluke o kazni.
Dana 17. septembra 2021. godine, Kancelarija glavnog državnog tužioca je dostavila odgovor Vrhovnom sudu kojim je tražila da se zahtevi podnosilaca zahteva za zaštitu zakonitosti odbiju kao neosnovani.
Dana 25. oktobra 2021. godine, Vrhovni sud je presudom [Pml. br. 324/2021] odbio, kao neosnovane, zahteve za zaštitu zakonitosti koje su podneli podnosioci zahteva, i na taj način ostavio na snazi presude Apelacionog suda i Osnovnog suda.
U odnosu na (i) podnosioca prvog zahteva, Vrhovni sud je, između ostalog, obrazložio: “Sa stanovišta Vrhovnog suda Kosova u konkretnom slučaju činjenice koje su navedene u prethodnom delu ove presude, potvrđuju u celosti da su u radnjama osuđenog prisutni svi objektivni i subjektivni elementi predmetnog krivičnog dela, a povrh svega ovi elementi se stiču u činjenici da je osuđeni svojim vozilom prebacio osuđene da odu do restorana "Kështjella", a zatim ih udaljio sa mesta izvršenja krivičnog dela”.
U odnosu na (ii) podnosioca drugog zahteva, Vrhovni sud je naveo: “na osnovu spisa predmeta nije sporno da je kritične večeri iz vatrenog oružja AK-47 kalibra 7,62 mm, sa serijskim brojem 074949-89 pucao upravo osuđeni D.K., zatim da su meci ispaljeni u pravcu članova porodice L. (potvrđeno od strane svedoka i materijalnim dokazima, ali upotreba oružja nije osporena ni od strane samog osuđenog). Pored toga, iz izveštaja o veštačenju vatrenog oružja 2011- 0423 od 28.02.2011. godine, utvrđena je činjenica da se za dokaz D#11 odnosno za zrno evidentirano probnim pucanjem ispostavlja da je ispaljeno iz oružja tipa AK·47 kalibra 7,62 x 39 mm, sa serijskim brojem 074949-89, koje je koristio osuđeni D.K., tako da se s obzirom na mesto na kojem je pronađeno zrno D#11, odnosno blizu bandere evidentirane kao Ev-11 i to u blizini mesta gde je palo telo sada pokojnog S.L., sve ove činjenice vode ka zaključku da je zrno koje je pronađeno u telu pokojnog ispaljeno iz oružja koje je koristio osuđeni D.K. Međutim, kako je obrazloženo od strane prvostepenog suda na strani 47 obrazloženja, da je u ovom slučaju važna činjenica o zajedničkom umišljaju i volji osuđenog D.K. manifestovana pucanjem iz dugog vatrenog oružja u pokojnog S.L. Pored toga, obrazloženje prvostepenog suda je upotpunjeno obrazloženjem drugostepenog suda na strani 10, u kojem zaključuje: ''priznanje D.K. da je kritične noći pucao iz vatrenog oružja, izjava veštaka balističke struke da je metak koji je pronađen u telu S.L. po karakteristikama identičan mecima pronađenim u pušci sa serijskim br. 0794949-89 koja pripada D.K.-u, imamo sticaj činjenica iz kojih se sa sigurnošću može zaključiti da je u trenutku kada je pogođen S.L., palo jedino lice u restoranu “Kështjella“, koje je pucalo iz automatskog oružja, bio D. K.”.
Navodi podnosilaca zahteva
Navodi podnosioca prvog zahteva, KI17/22
Podnosilac prvog zahteva navodi da je presuda [Pml. br. 324/2021] Vrhovnog suda od 25. oktobra 2021. godine doneta uz povrede njegovih osnovnih prava i sloboda zagarantovanih članovima 22. [Direktna primena međunarodnih sporazuma i instrumenata], 30. [Prava optuženog] i 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava, članom 6. (Pravo na pravično suđenje) EKLJP, kao i članom 7. UDLJP-a.
i. Navodi o povredi člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP
U vezi sa “nepristrasnošću suda”
Povodom navoda o povredi člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP, podnosilac prvog zahteva navodi da mu je Vrhovni sud, time što nije pozvao njega i njegovog branioca na javni pretres i time što nije javno održao pretres, uskratio pravo na iznošenje eventualnih prigovora na sastav članova veća Vrhovnog suda, dodajući da je jedan sudija Vrhovnog suda, R.R., dva puta učestvovao u odlučivanju, prvi put u presudi [PML. 73/2017] i drugi put u presudi [PML. 324/2021] u suprotnosti sa članom 39. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku, naglašavajući da, “prema ovoj pisanoj odredbi...isti sudija nije imao pravo da učestvuje "ako je učestvovao u prethodnim postupcima u istom krivičnom predmetu”. U takvim slučajevima, prema Zakoniku o krivičnom postupku, sudija Vrhovnog suda je dužan da obavesti o tome predsednika Vrhovnog suda i da sam traži svoje izuzeće, kako bi postojalo pravično suđenje. Takve radnje nisu preduzete od strane Vrhovnog suda i kao rezultat toga imamo povredu ljudskih prava usled izbegavanja pravičnog i nepristrasnog suđenja”.
U vezi sa “činjeničnim i pravnim pitanjima”
U svetlu člana 31. Ustava i člana 6. EKLJP, podnosilac prvog zahteva navodi da je, “(Osnovni) sud povredio ljudska prava i zbog činjenice da prilikom izricanja kazne u suprotnosti sa članom 79. st. 1. KZK-a nije uračunao vreme provedeno u pritvoru od 01.01.2011. godine, kao dana kada je osuđeni uhapšen, već je uračunao vreme provedeno u pritvoru počev od 02.01.2011. godine”.
Takođe, u svetlu člana 30. Ustava, podnosilac prvog zahteva navodi sledeće: “Apelacioni sud Kosova u delu pravne kvalifikacije krivičnog dela kada je doneta presuda PAS. br. 5/2021 od 02.03.2021. godine, odnosno na drugoj strani po redu u pravnoj kvalifikaciji krivičnog dela za osuđenog Hazira Krasniqija, kojoj je Apelacioni sud dodao još jedan oblik saradnje u izvršenju krivičnog dela, dopisujući i član 23. Krivičnog zakonika Kosova, prema kojem se ovom odredbom predviđa saizvršilaštvo kao drugi oblik saradnje pri izvršenju krivičnog dela. [...] Apelacioni sud je zatim i odbijanjem žalbe odbrane od strane Vrhovnog suda Kosova, povredio prava osuđenog Hazira Krasniqija na pravično i nepristrasno suđenje, kada je izašao van optužnog akta, a da mu nije dato pravo na izjašnjenje o članu koji je dodat, u suđenju i pobijanju takvog navoda jer ga je za ...isto krivično delo okvalifikovao i kao pomagača i kao saizvršioca, koji i onako ne idu zajedno“.
U vezi sa “načinom izvođenja dokaza”
Pored toga, podnosilac prvog zahteva navodi da sudovi nisu razradili oslobađajuće dokaze koji su išli u njegovu korist, čime su postupili u suprotnosti sa članom 8. stav 2. ZKPRK-a. Nadalje, podnosilac prvog zahteva navodi da “kritičnog dana uopšte nije bio na licu mesta u restoranu Kështjella, gde su kao svedoci saslušani svedoci M.L., R. B., A. Sh., A.H., I.H., H.H., A.K., Xh.K. i F.M. i niko od njih nije izjavio da je video Hazira Krasniqija na licu mesta u restoranu Kështjella dana 01.01.2011. godine, a takođe nije pružen ni nijedan dokaz koji bi to potvrdio”. U tom kontekstu, podnosilac zahteva navodi da, “Član 370. st. 7. Zakonika o krivičnom postupku Kosova uređuje ovo pitanje i obavezuje sud da jasno i potpuno iznese koje činjenice i iz kog razloga uzima utvrđenim ili neutvrđenim”.
ii. Ostali navodi
Podnosilac prvog zahteva takođe navodi da su mu povređena ustavna prava zagarantovana članom 22. Ustava i članom 7. UDLJP, ne razrađujući dodatno te navode.
Na kraju, podnosilac prvog zahteva traži od Suda: Da se zahtev usvoji kao osnovan, da se PONIŠTE presuda Osnovnog suda, Odeljenje za teška krivična dela u Prizrenu 2018:050389, P. br. 32/18 od 16.10.2020. godine, presuda Apelacionog suda Kosova PAS. br. 5/2021 od 02.03.2021. godine, presuda Vrhovnog suda Kosova 2018: 050389 Pml. br. 324/2021 od 25.10.2021. godine i da se predmet zajedno sa svim spisima predmeta vrati na ponovno razmatranje i odlučivanje prvostepenom sudu, Osnovnom sudu u Prizrenu”.
Navodi podnosioca drugog zahteva
Podnosilac drugog zahteva navodi da je presuda [Pml. br. 324/2021] Vrhovnog suda od 25. oktobra 2021. godine doneta uz povredu njegovih osnovnih prava i sloboda zagarantovanih članovima: 24. [Jednakost pred zakonom], 29. [Pravo na slobodu i sigurnost], 30. [Prava optuženog], 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje], 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] i 54. [Sudska zaštita prava] Ustava, kao i članovima: 5. (Pravo na slobodu i bezbednost) i 6. (Pravo na pravično suđenje) EKLJP.
i. Navodi o povredi člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP
a) U vezi sa “jednakošću oružja”
Podnosilac drugog zahteva navodi da je u ovoj pravnoj stvari povređeno pravo na pravično i nepristrasno suđenje, zagarantovano članom 31. Ustava i članom 6. EKLJP, zbog propusta da se usvoje njegovi zahtevi za novo veštačenje, odnosno kontraveštačenje, čime je on lišen mogućnosti da iznese argumente u svoju odbranu pod istim uslovima kao i tužilaštvo, pominjući u ovom kontekstu i predmet ESLJP-a Bonisch protiv Austrije.
Dalje, podnosilac drugog zahteva je naglasio, “Manjkavost razmatranja predmeta je u tome što je, iako je odbrana optuženog – osuđenog sve vreme tražila novo veštačenje kako bi se tačno utvrdila krivica ili nevinost jer se radi o šarolikosti medicinskih veštačenja, u ovom slučaju sud nije uzeo u obzir zahtev odbrane da se utvrdi odgovornost optuženog i da se utvrdi da je Durim Krasniqi s pravom kriv i da mu je s pravom izreknuta zaslužena kazna po zakonu. Inače, ovo tačno nepreciziranje utvrđenja o odgovornosti samo je još više otežalo etiketiranje zbog izvršenog krivičnog dela protiv optuženog. Sud i tužilaštvo nisu smatrali potrebnim da provere važne okolnosti za predmet dokazivanja. Prema tome, trebalo je razmotriti neke od svojstava dokaza, kao što su pouzdanost, relevantnost i dokazna vrednost”.
Po ovom osnovu, podnosilac drugog zahteva navodi, “...povredu člana 6 (3. d) EKLJP, da je tokom postupka bilo neophodno dokazati ne samo da im nije bilo dozvoljeno da pozovu na određeni dokaz, odnosno novo veštačenje, ali i da je to veštačenje bilo apsolutno neophodno kako bi se utvrdila prava istina. Propustom da se sasluša svedok-novi veštak povređeni su prava odbrane i poštenost postupka”.
b) U vezi sa “načinom izvođenja dokaza”
Između ostalog, podnosilac drugog zahteva navodi da je, “U ovoj pravnoj stvari, sud bio dužan da utvrdi da li se u optužnici tvrdilo da postoji dovoljno dokaza koji potvrđuju i potkrepljuju dobro osnovanu sumnju, da bi opravdana sumnja podrazumevala ubeđenje koje se stvara dokazima koji su pribavljeni i razmotreni u skladu sa zahtevima zakona, koji u svojoj jedinstvenosti pokazuju da se krivično delo desilo i da ga je izvršio onaj ko je optužen”.
U tom kontekstu, podnosilac drugog zahteva navodi da se njegov glavni navod odnosi na “uzimanje u obzir "dokaza za utvrđivanje krivice" i postojanje samog subjekta krivičnog dela. Ako bi se ovi dokazi pravilno utvrdili u sudskom postupku, onda bi se utvrdilo da okrivljeni nije bio lice koje je izvršilo krivična dela koja mu se stavljaju na teret i da bi na kraju to bio mukotrpan, ali "ispravan" put za podnosioca”.
Podnosilac drugog zahteva u vezi sa ovim navodima insistira da se citira njegova sledeća rečenica: "Bolje je da se u jednom predmetu radi dva puta i da se izađe sa pravim rezultatima, nego da se kažnjavaju nevini i ljudi i bez ikakve krivice".
ii. Ostali navodi
Povodom ostalih navoda o gore pomenutim povredama članova 24, 29, 30, 53. i 54. Ustava, podnosilac drugog zahteva, osim njihovog pominjanja, ne razrađuje dodatno kako i zašto su ti konkretni članovi povređeni.
Na kraju, podnosilac drugog zahteva traži od Suda: “Da utvrdi da je zahtev podnosioca Durima Krasniqija prihvatljiv; Da utvrdi povredu individualnih prava podnosioca zahteva Durima Krasniqija zagarantovanih članovima 24, 29, 30, 31, 53. i 54. Ustava Republike Kosovo, članom 7. Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima, članom 5, 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima, u sudskim postupcima Osnovnog suda u Prizrenu, Apelacionog suda Kosova i takođe pri donošenju presude Vrhovnog suda Kosova, i da utvrdi svako pravo ili odgovornost za stranke u zahtevu za koje ovaj uvaženi Sud ocenjuje da je pravno utemeljeno i opravdano”.
Relevantne ustavne i zakonske odredbe
Ustav Republike Kosovo
Član 22.
[Direktna primena međunarodnih sporazuma i instrumenata]
Ljudska prava i slobode, koja su utvrđena sledećim međunarodnim sporazumima i instrumentima garantovana su ovim Ustavom, i direktno se primenjuju na teritoriji Republike Kosovo i imaju premoć, u slučaju konflikta, nad svim zakonskim odredbama i ostalim aktima javnih institucija:
Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima;
Evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda i protokoli iste;
Međunarodna konvencija o građanskim i političkim pravima i protokoli iste;
Okvirna konvencija Saveta Evrope o zaštiti nacionalnih manjina;
Konvencija o eliminisanju svih oblika rasne diskriminacije;
Konvencija o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena;
Konvencija o pravima deteta;
Konvencija protiv mučenja i drugih okrutnih, nečovečnih i ponižavajućih postupaka ili kazni.
Član 24.
[Jednakost pred zakonom]
1. Pred zakonom su svi jednaki. Svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije.
2. Niko se ne sme diskriminisati na osnovu rase, boje, pola, jezika, veroispovesti, političkog ili nekog drugog uverenja, nacionalnog ili društvenog porekla, veze sa nekom zajednicom, imovine, ekonomskog ili socijalnog stanja, seksualnog opredeljenja, rođenja, ograničene sposobnosti ili nekog drugog ličnog statusa..
3. Načelo jednakosti pred zakonom ne sprečava sprovođenje i usvajanje privremenih mera, neophodnih za zaštitu i napredak prava pojedinaca i grupa koje nisu jednake. Takve mere se mogu sprovoditi samo do ostvarenja cilja radi kojeg su uspostavljene.
Član 29.
[Pravo na slobodu i sigurnost]
1. Svakome se garantuje pravo na slobodu i sigurnost. Niko ne može biti lišen slobode izuzev zakonom predviđenih slučajeva i na osnovu odluke nadležnog suda, i to:
(1) nakon objavljivanja kazne zatvorom zbog krivičnog dela;
(2) zbog opravdane sumnje da je lice izvršilo krivično delo, samo onda kada se lišavanje slobode smatra neophodnim za sprečavanje vršenja krivičnog dela i samo na veoma kratak period pre suđenja, na zakonom propisan način;
(3) radi vaspitnog nadzora maloletnog lica, ili radi njegovog/njenog privođenja nadležnom organu, na osnovu zakonitog naređenja;
(4) radi zdravstvenog nadzora lica, koje je zbog bolesti, opasno po društvo;
(5) zbog ilegalnog ulaska u Republiku Kosovo, ili nakon zakonite naredbe o udaljenju ili ekstradiciji.
2. Lice lišeno slobode se odmah, na njegovom maternjem jeziku ili jeziku koje ona/on razume, obaveštava o razlogu hapšenja. Pismeno obaveštenje o razlozima hapšenja, se podnosi što je pre moguće. Svako lice koje je lišeno slobode bez sudske odluke se u roku od četrdeset osam (48) sati mora izvesti pred sudiju, koji odlučuje o njegovom/njenom pritvoru ili oslobađanju. Pritvoreno lice ima pravo da mu se sudi bez odlaganja, ili na slobodu do suđenja, osim ako sudija smatra da je lice opasno po zajednicu ili smatra da postoji rizik od njegovog/njenog bekstva pre suđenja.
3. Lice koje je lišeno slobode, se bez odlaganja treba obavestiti da ima pravo na nedavanje izjave i pravo na zaštitu, po svom izboru, i ima pravo da bez odlaganja obavesti tu osobu po svom izboru.
4. Lice koje je lišeno slobode hapšenjem ili pritvorom, ima pravo na pravnu pomoć, kako bi se ocenila zakonitost hapšenja ili pritvaranja. Odluku će doneti sud u vrlo kratkom roku i ukoliko je hapšenje ili pritvor nezakonito, narediće se oslobađanje lica.
5. Svako ko je žrtva hapšenja ili pritvora, koje nije u skladu sa odredbama ovog Člana, ima pravo na kompenzaciju, na zakonom propisan način.
6. Lice koje služi kaznu, ima pravo da se žali na uslove hapšenja, na zakonom propisan način.
Član 30.
[Prava optuženog]
Svako ko je optužen za krivično delo uživa sledeća minimalna prava:
(1) da se odmah, na jeziku koji razume, obavesti o prirodi i razlozima optužbe pokrenute protiv njega/nje;
(2) da se obavesti o svojim pravima, na osnovu zakona;
(3) da ima dovoljno vremena i sredstava za pripremanje svoje odbrane;
(4) da dobije besplatnu pomoć prevodioca, ako ne govori ili ne razume jezik na kojem se sprovodi suđenje;
(5) pravo na branioca kojeg odabere, da slobodno komunicira sa istim i, ako nema dovoljno sredstava, ovu pomoć dobije besplatno;
(6) da se ne primorava da svedoči protiv sebe ili prizna krivicu.
Član 31.
[Pravo na pravično i nepristrasno suđenje]
Svakom se garantuje jednaka zaštita prava pred sudom, ostalim državnim organima i nosiocima javnih.
Svako ima pravo na javno, nepristrasno i pravično razmatranje odluka o pravima i obavezama ili za bilo koje krivično gonjenje koje je pokrenuto protiv njega/nje, u razumnom roku, od strane nezavisnog i nepristrasnog, zakonom ustanovljenog, suda.
[...]
Neni 53
[Tumačenje odredbi ljudskih prava]
Osnovna prava i slobode zagarantovana ovim Ustavom se tumače u saglasnosti sa sudskom odlukom Evropskog suda za ljudska prava..
Član 54.
[Sudska zaštita prava]
Svako ima pravo na sudsku zaštitu u slučaju kršenja ili uskraćivanja nekog prava koje je garantovano ovim Ustavom, kao i pravo na efikasne pravne mere ukoliko se utvrdi da je pravo prekršeno..
Evropska konvencija o ljudskim pravima
Član 5.
(Pravo na slobodu i bezbednost)
1. Svako ima pravo na slobodu i bezbednost ličnosti. Niko ne može biti lišen slobode osim u sledećim slučajevima i u skladu sa zakonom propisanim postupkom:
a) u slučaju zakonitog lišenja slobode na osnovu presude nadležnog suda;
b) u slučaju zakonitog hapšenja ili lišenja slobode zbog neizvršenja zakonite sudske odluke ili radi obezbeđenja ispunjenja neke obaveze propisane zakonom;
c) u slučaju zakonitog hapšenja ili lišenja slobode radi privođenja lica pred nadležnu sudsku vlast zbog opravdane sumnje da je izvršilo krivično delo, ili kada se to opravdano smatra potrebnim kako bi se predupredilo izvršenje krivičnog dela ili bekstvo po njegovom izvršenju;
d) u slučaju lišenja slobode maloletnog lica na osnovu zakonite odluke u svrhu vaspitnog nadzora ili zakonitog lišenja slobode radi njegovog privođenja nadležnom organu;
e) u slučaju zakonitog lišenja slobode da bi se sprečilo širenje zaraznih bolesti, kao i zakonitog lišenja slobode duševno poremećenih lica, alkoholičara ili uživalaca droge ili skitnica;
f) u slučaju zakonitog hapšenja ili lišenja slobode lica da bi se sprečio njegov neovlašćeni ulazak u zemlju, ili lica protiv koga se preduzimaju mere u cilju deportacije ili ekstradicije.
2. Svako ko je uhapšen biće odmah i na jeziku koji razume obavešten o razlozima za njegovo hapšenje i o svakoj optužbi protiv njega.
3. Svako ko je uhapšen ili lišen slobode shodno odredbama iz stava 1.c ovog člana biće bez odlaganja izveden pred sudiju ili drugo službeno lice zakonom određeno da obavlja sudske funkcije i imaće pravo da mu se sudi u razumnom roku ili da bude pušten na slobodu do suđenja. Puštanje na slobodu može se usloviti jemstvima da će se lice pojaviti na suđenju.
4. Svako ko je lišen slobode ima pravo da pokrene postupak u kome će sud hitno ispitati zakonitost lišenja slobode i naložiti puštanje na slobodu ako je lišenje slobode nezakonito.
5. Svako ko je bio uhapšen ili lišen slobode u suprotnosti s odredbama ovog člana ima utuživo pravo na naknadu.
Član 6.
(Pravo na pravično suđenje)
Svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona. Presuda se izriče javno, ali se štampa i javnost mogu isključiti s celog ili s dela suđenja u interesu morala, javnog reda ili nacionalne bezbednosti u demokratskom društvu, kada to zahtevaju interesi maloletnika ili zaštita privatnog života stranaka, ili u meri koja je, po mišljenju suda, nužno potrebna u posebnim okolnostima kada bi javnost mogla da naškodi interesima pravde.
[...]
Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima
Član 7.
[Jednakost pred zakonom]
Svi su pred zakonom jednaki i imaju pravo na podjednaku zaštitu zakona bez ikakve razlike. Svi imaju pravo na jednaku zaštitu protiv bilo kakve diskriminacije kojom se krši ova Deklaracija i protiv svakog podsticanja na ovakvu diskriminaciju.
Zakonik o krivičnom postupku Republike Kosovo
Član 39.
Razlozi za izuzeće sudija
[...]
3.“ Sudija ne može da obavlja dužnost sudije pojedinca, predsednika pretresnog veća, člana pretresnog veća, žalbenog veća ili veća Vrhovnog suda ako je on odnosno ona učestvovao u prethodnim postupcima u istom krivičnom predmetu, izuzev u slučaju sudije koji je postupao u Veću za posebnu dokaznu mogućnost. Sudija ne može se isključiti ako je bio uključen na prethodnom postupku o istom krivičnom predmetu kao član vanpretresnog veća”.
[...]
Prihvatljivost zahteva
Sud prvo razmatra da li su ispunjeni uslovi prihvatljivosti koji su utvrđeni Ustavom i dalje precizirani Zakonom i Poslovnikom.
U tom smislu, Sud se poziva na stavove 1. i 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, kojima je utvrđeno:
“1. Ustavni sud odlučuje samo u slučajevima koje su ovlašćene strane podnele sudu na zakonit način.
[…]
7. Pojedinci mogu da pokrenu postupak ako su njihova prava i slobode koje im garantuje ovaj Ustav prekršena od strane javnih organa, ali samo kada su iscrpeli sva ostala pravna sredstva, regulisanim zakonom”.
[…]
U nastavku, Sud takođe razmatra da li su podnosioci zahteva ispunili uslove prihvatljivosti koji su utvrđeni Zakonom. S tim u vezi, Sud se poziva na članove 47. (Individualni zahtevi), 48. (Tačnost podneska) i 49. (Rokovi) Zakona, kojima je propisano:
Član 47.
(Individualni zahtevi)
“1. Svaka osoba ima pravo da od Ustavnog suda zatraži pravnu zaštitu ukoliko smatra da njena Ustavom zagarantovana prava i slobode krši neki javni organ.
2. Osoba može da podnese pomenuti podnesak samo nakon što su iscrpljena sva ostala zakonom određena pravna sredstva”.
Član 48.
(Tačnost podneska)
“Podnosilac podneska je dužan da jasno naglasi to koja prava i slobode su mu povređena i koji je konkretan akt javnog organa koji podnosilac želi da ospori”.
Član 49.
(Rokovi)
“Podnesak se podnosi u roku od 4 meseci. Rok počinje od dana kada je podnosilac primio sudsku odluku...”.
Što se tiče ispunjenja ovih uslova, Sud na početku naglašava da su podnosioci zahteva ovlašćene strane, koje osporavaju akt javnog organa, odnosno presudu [Pml. br. 324/2021] Vrhovnog suda od 25. oktobra 2021. godine, nakon što su iscrpeli sva pravna sredstva propisana zakonom. Podnosioci zahteva su takođe naglasili osnovna prava i slobode za koja tvrde da su im povređena, u skladu sa zahtevima iz člana 48. Zakona i podneli su svoje zahteve u skladu sa rokovima utvrđenim u članu 49. Zakona.
Međutim, pored gore navedenih uslova, Sud dalje razmatra i da li su podnosioci zahteva ispunili uslove utvrđene u pravilu 39. [Kriterijum o prihvatljivosti] tačnije podpravilu (2) pravila 39. Poslovnika, koje utvrđuje:
Pravilo 39.
[Kriterijum o prihvatljivosti]
(2) Sud može smatrati zahtev neprihvatljivim, ako je zahtev očigledno neosnovan, jer podnosilac nije dovoljno dokazao i potkrepio tvrdnju.
Na osnovu sudske prakse ESLJP-a, ali i Suda, zahtev se može proglasiti neprihvatljivim kao “očigledno neosnovan” u celini ili samo u odnosu na određeni navod koji zahtev može sadržati. S tim u vezi, bilo bi tačnije kada bi se o istima govorilo kao o “očigledno neosnovanim navodima”. Poslednje pomenuti se na osnovu sudske prakse ESLJP-a mogu svrstati u četiri posebne grupe: (i) navodi koji se kvalifikuju kao navodi “četvrtog stepena”; (ii) navodi koje karakteriše “jasno ili očigledno odsustvo povrede”; (iii) “nepotkrepljeni ili neobrazloženi” navodi, onda kada je ispunjen jedan od sledeća dva podkriterijuma: a) kada podnosilac zahteva jednostavno navede jednu ili više odredaba Konvencije ili Ustava, ne objašnjavajući pritom na koji su način one prekršene, osim ukoliko je na osnovu činjenica i okolnosti predmeta povreda Ustava i EKLJP sasvim očigledna (vidi predmet ESLJP-a Trofimchuk protiv Ukrajine, br. 4241/03, odluka od 31. maja 2005. godine; vidi takođe Baillard protiv Francuske, br. 6032/04, odluka od 25. septembra 2008. godine); i b) kada podnosilac zahteva propusti ili odbije da predoči materijalne dokaze kojima bi potkrepio svoje navode (to naročito važi za odluke sudova ili drugih domaćih vlasti), osim ukoliko postoje izuzetne okolnosti koje su van njegove kontrole i koje ga sprečavaju da to učini (na primer, ako zatvorske vlasti odbiju da predoče Sudu dokumente iz spisa predmeta zatvorenika o kome je reč ili ako Sud sam ne odluči drugačije (vidi slučaj Suda KI166/20, podnosilac Ministarstvo rada i socijalne zaštite, rešenje o neprihvatljivosti od 5. januara 2021. godine, stav 43), i na kraju, (iv) “haotični ili nategnuti” navodi (vidi predmete ESLJP-a Kemmache protiv Francuske, br. 17621/91, kategorija (i), Juta Mentzen protiv Litvanije, br. 71074/01, kategorija (ii) i Trofimchuk protiv Ukrajine, br. 4241/03, kategorija (iii)).
Sud na početku podseća da u postupku razmatranja navoda podnosilaca zahteva, Sud, pozivajući se na svoju sudsku praksu i sudsku praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLJP), naglašava da on nije vezan samo kategorizacijom povreda koje navodi podnosilac zahteva. U duhu načela juria novit curia, sam Sud je odgovoran za karakterizaciju ustavnih pitanja koja mogu biti sadržana u nekom konkretnom slučaju i može dobrovoljno razmotriti date žalbe na osnovu odredbi ili stavova na koje se stranke izričito ne pozivaju (vidi, u tom pogledu, slučaj Suda: KI48/18, podnosilac: Ahmet Frangu, presuda od 22. jula 2020. godine, stav 81).
Pored toga, prema sudskoj praksi ESLJP-a, žalbu karakterišu činjenice sadržane u njoj, a ne samo pravni osnov i argumenti na koje se stranke izričito pozivaju (vidi predmet ESLJP-a: Talpis protiv Italije, br. 41237/14, presuda od 18. septembra 2017. godine, stav 77 i tu citirane reference).
Sud, vraćajući se na razmatranje suštinskih navoda podnosilaca zahteva, podseća da podnosilac prvog zahteva pred Sudom navodi da je presuda [Pml. br. 324/2021] Vrhovnog suda od 25. oktobra 2021. godine doneta uz povredu njegovih osnovnih prava i sloboda zagarantovanih članovima: 22. [Direktna primena međunarodnih sporazuma i instrumenata], 30. [Prava optuženog] i 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava i članom 6. (Pravo na pravično suđenje) EKLJP, kao i članom 7. UDLJP.
S druge strane, podnosilac drugog zahteva navodi da je presuda [Pml. br. 324/2021] Vrhovnog suda od 25. oktobra 2021. godine doneta uz povredu njegovih osnovnih prava i sloboda zagarantovanih članovima: 24. [Jednakost pred zakonom], 29. [Pravo na slobodu i sigurnost], 30. [Prava optuženog], 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje], 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] i 54. [Sudska zaštita prava] Ustava, kao i članovima: 5. (Pravo na slobodu i bezbednost) i 6. (Pravo na pravično suđenje) EKLJP.
Sud, na osnovu spisa predmeta, primećuje da se suština navoda podnosioca prvog zahteva odnosi na nepravilnost postupka, odnosno na povredu prava na pravično i nepristrasno suđenje, koja je povezana sa:
nepristrasnošću suda;
činjeničnim i pravnim pitanjima; i
načinom izvođenja dokaza.
S druge strane, suština navoda podnosioca drugog zahteva pokreće i pitanje prava na pravično i nepristrasno suđenje, koje je povezano sa:
(i) jednakošću oružja; i
(ii) načinom izvođenja dokaza.
Shodno tome, Sud će suštinske navode podnosilaca zahteva razmotriti i analizirati sa stanovišta prava zagarantovanih članom 31. Ustava, u svetlu tumačenja člana 6. EKLJP, primenjujući načela ustanovljena sudskom praksom ESLJP-a, na osnovu kojih je Sud, u skladu sa članom 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] Ustava dužan da: “Osnovna prava i slobode zagarantovana ovim Ustavom [tumači] u saglasnosti sa sudskom odlukom Evropskog suda za ljudska prava”.
Ocena navoda podnosioca prvog zahteva, KI17/22
Što se tiče “nepristrasnosti suda”
Opšta načela
Pri ispitivanju navoda podnosioca prvog zahteva koji se odnosi na pravo na “pravično i nepristrasno suđenje”, odnosno “nepristrasnost suda”, Sud će primeniti sudsku praksu ESLJP-a i svoju konsolidovanu praksu u saglasnosti sa praksom ESLJP-a.
U tom smislu, Sud podseća da se nepristrasnost suda u skladu sa članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a, zasnovano na konsolidovanoj sudskoj praksi ESLJP-a, mora utvrditi prema (i) subjektivnom testu, pri čemu se mora uzeti u obzir lično ubeđenje i ponašanje sudije, to jest da li je sudija možda imao neke lične predrasude ili pristrasnosti u određenom predmetu; i (ii) objektivnom testu, to jest treba utvrditi da li je sam sud, između ostalog, i svojim sastavom, pružio dovoljne garancije da bi se isključila svaka legitimna sumnja u tom smislu (vidi, između ostalog, predmete ESLJP-a Miracle Europe KFT protiv Mađarske, br. 57774/13, presuda od 12. aprila 2015. godine, stavovi 54 i 55; Gautrin i drugi protiv Francuske, br. 38/1997/822/1025–1028, presuda od 20. maja 1998. godine, stav 58; San Leonard Band Club protiv Malte, br. 77562/01, presuda od 29. jula 2004. godine, stav 58; Thomann protiv Švajcarske, br. 17602/91, presuda od 10. juna 1996. godine, stav 30; Wettstein protiv Švajcarske, br. 33958/96, presuda od 21. decembra 2000. godine, stav 42; Korzeniak protiv Poljske, br. 56134/08, presuda od 10. januara 2017. godine, stav 46; i slučaj Suda KI06/12, sa podnosiocem Bajrush Gashi, presuda od 9. maja 2012. godine, stav 45, kao i spojene slučajeve Suda KI187/18 i KI11/19, podnosilac Muhamet Idrizi, presuda od 29. jula 2019. godine, stav 50, i nedavno slučaj KI196/21, sa podnosiocem Gëzim Shtufi, presuda od 26. maja 2022. godine, stav 50).
Konkretnije, što se tiče subjektivnog testa, na osnovu sudske prakse ESLJP-a, lična nepristrasnost sudije se mora pretpostaviti dok se ne dokaže suprotno (vidi, između ostalog, predmete ESLJP-a Mežnarić protiv Hrvatske, br. 71615/01, presuda od 15. jula 2005. godine, stav 30; Padovani protiv Italije, br. 13396/87, presuda od 26. februara 1993. godine, stav 26; Morel protiv Francuske, br. 34130/96, presuda od 6. juna 2000. godine, stav 41; San Leonard Band Club protiv Malte, gore citiran, stav 59; Hauschildt protiv Danske, br. 10486/83, presuda od 24. maja 1989. godine, stav 47; Driza protiv Albanije, br. 33771/02, presuda od 13. novembra 2007. godine, stav 75; i Korzeniak protiv Poljske, gore citiran, stav 47). Što se tiče vrste dokaza koji su potrebni da bi se to dokazalo, ESLJP se na primer trudio da utvrdi da li je sudija pokazao neprijateljstvo ili zlu nameru iz ličnih razloga. Međutim, pri odlučivanju da li u konkretnom slučaju postoji dovoljan osnov da se utvrdi da određeni sudija nije bio nepristrasan, podnosiočevo stanovište je važno, ali ne i odlučujuće (vidi, između ostalog, predmet ESLJP-a De Cubber protiv Belgije, br. 9186/80, presuda od 26. oktobra 1984. godine, stav 25). Međutim, načelo na osnovu kojeg se treba pretpostaviti da je sud oslobođen od ličnih predrasuda ili pristrasnosti je već duži vremenski period ustanovljeno u sudskoj praksi ESLJP-a (vidi predmete ESLJP-a Micallef protiv Malte, br. 17056/06, presuda od 15. oktobra 2009. godine, stavovi 93-94, kao i spojene slučajeve Suda KI187/18 i KI11/19, podnosilac Muhamet Idrizi, presuda od 29. jula 2019. godine, stav 51, i nedavno slučaj KI196/21, gore citiran, stav 51).
Prema sudskoj praksi ESLJP-a, dok u nekim slučajevima može biti teško pribaviti činjenice na osnovu kojih bi se mogla opovrgnuti pretpostavka subjektivne nepristrasnosti sudije, kriterijumi i zahtevi objektivne nepristrasnosti suda utvrđuju dodatnu garanciju nepristrasnog suđenja (vidi predmet ESLJP-a Micallef protiv Malte, gore citiran, stavovi 95 i 101). Treba naglasiti da se u većini slučajeva koji se odnose na pitanje nepristrasnosti, ESLJP fokusirao i utvrdio povrede u smislu objektivnog testa (vidi, takođe, predmet ESLJP-a Ramos Nunes de Carvalho e Sá protiv Portugalije, presuda od 6. novembra 2018. godine, stav 146; i Korzeniak protiv Poljske, gore citiran, stav 48, kao i spojene slučajeve Suda KI187/18 i KI11/19, podnosilac Muhamet Idrizi, presuda od 29. jula 2019. godine, stav 52, i nedavno slučaj KI196/21, gore citiran, stav 52).
Što se tiče objektivnog testa, Sud primećuje da se na osnovu sudske prakse ESLJP-a, kada se ovaj test primenjuje na sudsko veće, mora utvrditi da li, nezavisno od ličnog ponašanja bilo kog sudije, može postojati dovoljno činjenica koje mogu pobuditi sumnje u nepristrasnost suda. U tom pogledu, čak i izgled/percepcija može biti od važnosti, jer se "pravda ne sme samo sprovoditi, već se mora i videti da je sprovedena" (u ovom kontekstu, vidi, između ostalog, predmet ESLJP-a, De Cubber protiv Belgije, gore citiran, stav 26). Ovde je u pitanju poverenje koje sudovi u demokratskom društvu moraju nadahnjivati u javnosti (vidi, između ostalog, predmete ESLJP-a Castillo Algar protiv Španije, presuda od 28. oktobra 1998. godine, stav 45; San Leonard Band Club protiv Malte, gore citiran, stav 60; i Golubović protiv Hrvatske, br. 43947/10, presuda od 27. novembra 2012. godine, presuda, gore citiran, stav 49). Stoga se svaki sudija za kojeg mogu postojati legitimni razlozi da se sumnja u nedostatak nepristrasnosti mora izuzeti iz odlučivanja (vidi predmet ESLJP-a Micallef protiv Malte, gore citiran, stav 98, kao i spojene slučajeve Suda KI187/18 i KI11/19, podnosilac Muhamet Idrizi, presuda od 29. jula 2019. godine, stav 53, i nedavno slučaj KI196/21, gore citiran, stav 53).
Dalje, sudska praksa ESLJP-a utvrđuje da situacije u kojima se mogu pokrenuti pitanja u vezi sa nedostatkom nepristrasnosti, mogu biti (i) funkcionalne; i (ii) lične prirode.
Prva se odnosi na vršenje različitih funkcija unutar sudskog postupka od strane istog lica ili na vezu hijerarhijske ili druge prirode između sudije i ostalih aktera u određenom sudskom postupku. Što se tiče ovog poslednje navedenog, moraju se ispitati nivo i priroda te veze. Ove situacije funkcionalne prirode mogu obuhvatiti primere slučajeva kada su se u istom slučaju vršile (i) savetodavne i sudske funkcije (za ovaj kontekst, vidi, između ostalog, predmete ESLJP-a Procola protiv Luksemburga, br. 1470/89, presuda od 8. septembra 1995. godine, stav 45; Kleyn i drugi protiv Holandije, br. 39343/98, 39651/98, 43147/98 i 46664/99, presuda od 6. maja 2003. godine, stav 200; i Sacilor Lormines protiv Francuske, br. 65411/01, presuda od 9. novembra 2006. godine, stav 74); (ii) sudske i vansudske funkcije (za ovaj kontekst, vidi, između ostalog, predmet ESLJP-a McGonnell protiv Ujedinjenog Kraljevstva, br. 28488/95, presuda od 8. februara 2000. godine, stavovi 52-57); i (iii) različite sudske funkcije. U tom kontekstu, ESLJP naglašava da se ocena o tome da li je učešće istog sudije u različitim fazama sudskog postupka moglo dovesti do povrede zahteva koji se odnose na nepristrasnost suda, mora vršiti od slučaja do slučaja i zavisi od okolnosti svakog slučaja. A druga, odnosno pitanja lične prirode, uglavnom se odnose na način ponašanja sudije u određenom predmetu ili postojanje veze sa jednom od stranaka ili njenim zastupnicima u određenom predmetu (vidi, u ovom kontekstu, spojene slučajeve Suda KI187/18 i KI11/19, podnosilac Muhamet Idrizi, presuda od 29. jula 2019. godine, stav 54, i nedavno slučaj KI196/21, gore citiran, stav 54).
Sud takođe naglašava da na osnovu sudske prakse ESLJP-a, ocena nepristrasnosti suda u smislu subjektivnog i objektivnog testa podrazumeva da se mora utvrditi da li u datom predmetu mogu postojati legitimne sumnje za strahovanje da određenom pretresnom veću nedostaje nepristrasnost. Međutim, pri odlučivanju da li u konkretnom predmetu postoji dovoljan osnov da se utvrdi da li određeni sudija nije nepristrasan, stanovište podnosioca zahteva jeste važno, ali nije odlučujuće. Ono što je odlučujuće jeste da li se taj strah može smatrati objektivno opravdanim (vidi, između ostalog, predmete ESLJP-a Mežnarić protiv Hrvatske, gore citiran, stav 31; Ferrantelli i Santangelo protiv Italije, br. 19874/92, presuda od 7. avgusta 1996. godine, stav 58; Wettstein protiv Švajcarske, gore citiran, stav 44; San Leonard Band Club protiv Malte, gore citiran, stav 60; Korzeniak protiv Poljske, gore citiran, stav 49, i nedavno slučaj Suda KI196/21, gore citiran, stav 55).
Primena gore navedenih načela na okolnosti konkretnog slučaja
Sud, pre svega, podseća da postupak koji se odnosi na zaštitu zakonitosti u Vrhovnom sudu ne predviđa javni pretres u kojem mogu učestvovati podnosilac ili njegov branilac. Ovaj postupak se zasniva samo na pismenim podnescima. Prema tome, zbog prirode ovog vanrednog pravnog sredstva, ni podnosilac prvog zahteva ni njegov branilac, nisu mogli da znaju za sastav veća Vrhovnog suda, odnosno učešće istog sudije u ranijim fazama postupka u istom krivičnom predmetu, dok nisu primili osporenu presudu. Stoga, u tom smislu, Sud smatra da se podnosilac zahteva nije odrekao prava da o njegovom predmetu odlučuje nepristrasni sud (vidi, u ovom kontekstu, predmet ESLJP-a Oberschlick protiv Austrije, gore citiran, stav 51, kao i slučajeve Suda KI06/12, podnosilac: Bajrush Gashi, gore citiran, stav 36, kao i spojene slučajeve KI187/18 i KI11/19, podnosilac Muhamet Idrizi, presuda od 29. jula 2019, stav 67).
Sud u nastavku podseća da podnosilac prvog zahteva navodi pred Sudom da je u postupku pred Vrhovnim sudom dva puta učestvovao sudija R.R., čime je povredio njegovo pravo zagarantovano članom 31. Ustava i članom 6. EKLJP.
Stoga, u svetlu okolnosti konkretnog slučaja, Sud, na osnovu sudske prakse ESLJP-a, mora da oceni navode podnosioca prvog zahteva o nepristrasnosti suda, primenom subjektivnog i objektivnog testa, kao što je prethodno izloženo.
Kada je u pitanju subjektivni test, Sud ponovo naglašava da se lična nepristrasnost sudije mora pretpostaviti dok se ne dokaže suprotno. Podnosilac prvog zahteva u vezi sa ovim kriterijumom nije predočio nijedan dokaz koji bi mogao dovesti u sumnju i pitanje ličnu nepristrasnost sudije R.R. u suđenju o njegovom predmetu. Shodno tome, Sud smatra da pri donošenju presude [Pml. br. 324/2021] od 25. oktobra 2021. godine, nijedna činjenica ne može potkrepiti navod da je Vrhovni sud možda bio pristrastan u suđenju u predmetu ovog podnosioca, u smislu subjektivnog testa.
Što se tiče objektivnog testa, Sud će u skladu sa praksom ESLJP-a, kao dodatnu garanciju, u nastavku razmotriti navode o nepristrasnosti suda, u svetlu kriterijuma objektivnog testa i prvo, (i) da li okolnosti konkretnog slučaja pobuđuju legitimne sumnje u pogledu nepristrasnosti suda, i ako je to slučaj; i (ii) da li su te sumnje objektivno opravdane. Utvrđivanje ovih kriterijuma vrši se od slučaja do slučaja (vidi, u ovom kontekstu, predmete ESLJP-a Mežnarić protiv Hrvatske, gore citiran, stav 31; Ferrantelli i Santangelo protiv Italije, gore citiran, stav 58; Wettstein protiv Švajcarske, gore citiran, stav 44; i San Leonard Band Club protiv Malte, gore citiran, stav 60; Korzeniak protiv Poljske, gore citiran, stav 49, kao i spojene slučajeve Suda KI187/18 i KI11/19, podnosilac Muhamet Idrizi, presuda od 29. jula 2019. godine, stav 58).
U smislu procene legitimnih sumnji u kontekstu okolnosti kada je jedan sudija vršio više od jedne funkcije u istom sudskom sporu, dve kategorije pitanja su važne. Prvo, posebnu pažnju treba posvetiti karakteristikama zakona i propisa koji su primenljivi u konkretnom slučaju (vidi, između ostalog, predmete ESLJP-a Warsicka protiv Poljske, br. 2065/03, presuda od 16. januara 2007. godine, stav 40; Toziczka protiv Poljske, br. 29995/08, presuda od 24. jula 2012. godine, stav 36; i Korzeniak protiv Poljske, gore citiran, stav 50). U tom kontekstu, ESLJP je naglasio da su važna i organizaciona pitanja (vidi, između ostalog, predmet ESLJP-a Piersack protiv Belgije, br. 8692/79, presuda od 1. oktobra 1982. godine, stav 30). Na primer, postojanje postupaka koji osiguravaju nepristrasnost, odnosno pravila i procedura koje regulišu i povlačenje/izuzeće sudije, predstavlja relevantan faktor (vidi predmete ESLJP-a Pfeifer i Plankl protiv Austrije, br. 10802/84, presuda od 25. februara 1992. godine, stav 36; Oberschlick protiv Austrije, br. 11662/85, presuda od 23. maja 1991. godine, stav 50; i Pescador Valero protiv Španije, br. 62435/00, presuda od 17. juna 2003. godine, stavovi 24-29). Drugo, nužno je oceniti da li je veza između suštinskih pitanja koja su razmotrena od strane istog sudije u raznim fazama postupka toliko tesna i očigledna da baca sumnju na nepristrasnost sudije koji je učestvovao u odlučivanju u ovim fazama. Ovo utvrđenje se takođe mora vršiti u svakom slučaju pojedinačno i imajući u vidu njihove posebne karakteristike i okolnosti (vidi, između ostalog, predmete ESLJP-a Warsicka protiv Poljske, gore citiran, stav 40; Toziczka protiv Poljske, gore citiran, stav 36; i Korzeniak protiv Poljske, gore citiran, stav 50, kao i spojene slučajeve Suda KI187/18 i KI11/19, podnosilac Muhamet Idrizi, presuda od 29. jula 2019. godine, stav 60).
U tom smislu, Sud primećuje da se u konkretnom slučaju ne radi o vršenju različitih funkcija sudije R.R. na nivoima različitih nadležnosti, već o vršenju njegove funkcije kao sudija krivičnih predmeta u okviru Vrhovnog suda.
Što se tiče legitimnih sumnji u nepristrasnost suda, Sud podseća na praksu ESLJP-a, koji je u predmetima Ringeisen protiv Austrije, br. 2614/65, presuda od 17. jula 1971. godine); Diennet protiv Francuske, br. 18160/91, presuda od 26. septembra 1995. godine, i Ilnseher protiv Nemačke, br. 10211/12 i 27505/14, presuda od 4. decembra 2018. godine, zauzeo stav da, “nema osnova za legitimne sumnje koje se mogu izvoditi samo iz činjenice da sudije koje su učestvovale u donošenju prve odluke, ne mogu učestvovati i u drugoj”. Takav stav ESLJP je zauzeo i u predmetu Thomann protiv Švajcarske, gore citiran). U tom predmetu, Sud nije utvrdio povredu u pogledu sastava veća koje je odlučivalo dva puta u vezi sa predmetom istog podnosioca.
S tim u vezi, pozivajući se na slučaj koji se nalazi pred nama, Sud primećuje da je presudom [Pml. 73/2017] od 4. juna 2018. godine, u kojoj je učestvovao sudija R.R. u svojstvu člana veća za razmatranje u Vrhovnom sudu, odlučeno u korist podnosioca prvog zahteva, nakon što je on poništio presudu [PAKR. br. 491/2016] Apelacionog suda od 17. oktobra 2016. godine i presudu [P. br. 372/2013] Osnovnog suda od 21. aprila 2016. godine, te vratio predmet na ponovno suđenje u prvom stepenu. U ovoj fazi, Vrhovni sud je utvrdio bitnu povredu odredaba ZKPRK-a, iz sledećeg razloga: “(Osnovni) sud je doneo presudu i osuđenog Hazira Krasniqija oglasio krivim uz dilemu i izostanak dokazanosti da je Hazir Krasniqi otišao ili nije otišao zajedno sa ostalim okrivljenima prema restoranu Kështjella”.
Na osnovu primedbi Vrhovnog suda, o predmetu je ponovo odlučio Osnovni sud presudom [P. br. 32/2020] od 16. oktobra 2020. godine, a potom i Apelacioni sud presudom [PAS. br. 5/2021] od 2. marta 2021. godine, pri čemu je ovaj poslednje pomenuti delimično preinačio presudu Osnovnog suda, konačno oglašavajući podnosioca prvog zahteva krivim za izvršenje krivičnog dela “pomaganje u izvršenju ubistva” iz člana 146. u vezi sa članovima 23. i 25. KZRK-a, za koje delo mu je izrečena kazna zatvora u trajanju od 4 (četiri) godine i 6 (šest) meseci. Nakon ove faze, Vrhovni sud je odlučujući povodom vanrednog pravnog sredstva koje je podneo podnosilac prvog zahteva, odlučio o aspektima zakonitosti odluka nižestepenih sudova, budući da su, prema oceni tog suda, isti otklonili dileme oko dokazivanja krivice u odnosu na podnosioca prvog zahteva.
Prema ESLJP-u, problemi sa nepristrasnošću, između ostalog, mogu nastati ako je u drugim fazama postupka sudija već izrazio mišljenje o krivici optuženog (vidi, u ovom kontekstu, ESLJP, predmet Gómez de Liaño y Botella protiv Španije, br. 21369/04, od 22. jula 2008. godine, stavovi 67-72).
U okolnostima konkretnog slučaja, Sud primećuje da se pretresno veće Vrhovnog suda, čiji član je bio i sudija R.R., koji je učestvovao u donošenju presude [Pml. 73/2017] od 4. juna 2018. godine, nije saglasilo sa nalazima Osnovnog i Apelacionog suda o njegovom oglašenju krivim. Naprotiv, veće Vrhovnog suda je vratilo predmet na ponovno suđenje kako bi se otklonile “dileme oko izostanka dokazanosti”, u pogledu njegovog oglašenja krivim od strane Osnovnog i Apelacionog suda, pošto Vrhovni sud povodom vanrednog pravnog sredstva (zahteva za zaštitu zakonitosti) ne zamenjuje njihovu ulogu objektivnog utvrđivanja činjeničnog stanja.
Sa svega napred navedenog, Sud smatra da činjenica da je presudom [PAS. br. 5/2021] Apelacionog suda od 2. marta 2021. godine, podnosilac zahteva oglašen krivim i osuđen za predmetno krivično delo i da je tu presudu naknadno potvrdio i Vrhovni sud presudom [Pml. br. 324/2021] od 25. oktobra 2021. godine, u vezi sa aspektima njene zakonitosti, ne dovodi u pitanje nepristrasnost Vrhovnog suda u objektivnom smislu, samo zbog činjenice da je kao deo odlučivanja u svojstvu člana veća u istom sudu dva puta učestvovao sudija R.R.
Sledom navedenog, iako učešće jednog sudije više od jedanput u suđenju u istom krivičnom predmetu prema sudskoj praksi ESLJP, u principu može biti dovoljan razlog za (i) pobuđivanje legitimne sumnje podnosioca zahteva u nepristrasnost suda; ipak (ii) ove sumnje, u okolnostima konkretnog slučaja nisu objektivno opravdane iz gore navedenih razloga.
Shodno tome, Sud utvrđuje da navod podnosioca prvog zahteva o povredi nepristrasnosti suda, zagarantovane članom 31. Ustava i članom 6. EKLJP, spada u treću (III) kategoriju “nepotkrepljenih ili neosnovanih” navoda i da se kao takav mora proglasiti očigledno neosnovanim na ustavnim osnovama.
ii. Što se tiče “činjeničnih i pravnih pitanja”
Pozivajući se na navode podnosioca prvog zahteva, Sud podseća da isti tvrdi da je sud povredio njegova prava zbog toga što je prilikom izricanja kazne postupio u suprotnosti sa članom 79. stav 1. KZRK-a jer nije uračunao vreme provedeno u pritvoru od 1. januara 2011. godine kada je uhapšen, već od dana kada je zadržan u pritvoru, odnosno od 2. januara 2011. godine.
Pored toga, podnosilac prvog zahteva navodi da, “Apelacioni sud Kosova u delu pravne kvalifikacije krivičnog dela kada je doneta presuda PAS. br. 5/2021 od 02.03.2021. godine, odnosno na drugoj strani po redu u pravnoj kvalifikaciji krivičnog dela za osuđenog Hazira Krasniqija, kojoj je Apelacioni sud dodao još jedan oblik saradnje u izvršenju krivičnog dela, dopisujući i član 23. Krivičnog zakonika Kosova, prema kojem se ovom odredbom predviđa saizvršilaštvo kao drugi oblik saradnje pri izvršenju krivičnog dela. [...] Apelacioni sud je zatim i odbijanjem žalbe odbrane od strane Vrhovnog suda, povredio prava osuđenog Hazira Krasniqija na pravično i nepristrasno suđenje, kada je izašao van optužnog akta, a da mu nije dato pravo na izjašnjenje o članu koji je dodat, u suđenju i pobijanju takvog navoda jer ga je za ...isto krivično delo okvalifikovao i kao pomagača i kao saizvršioca, koji i onako ne idu zajedno“.
U vezi sa izricanjem kazne, Sud primećuje da je Vrhovni sud u presudi [PML. br. 324/2021] od 25. oktobra 2021. godine, obrazložio: “...pored toga, nije u nadležnosti Vrhovnog suda Kosova da razmatra visinu izrečenih kazni, već je bitno da prilikom izricanja kazne nisu prekoračena zakonske nadležnosti, a razlozi koji su dati za odluku o kazni nisu zahvaćeni procesnim povredama”.
Takođe, u vezi sa prekvalifikacijom krivičnog dela od strane Apelacionog suda, Sud primećuje da je ovo pitanje podnosilac prvog zahteva pokrenuo pred Vrhovnim sudom, koji je u presudi [PML. br. 324/2021] od 25. oktobra 2021. godine, obrazložio sledeće: “Ocenjujući navode koji se odnose na činjenicu da je drugostepeni sud prilikom izmene pravne kvalifikacije krivičnog dela iz pomaganje u teškom ubistvu u pomaganje u ubistvu, u ovom slučaju se ispostavlja da su učinjene povrede krivičnog zakona jer je kazna pooštrena, kako navode branioci osuđenih A.K.-a i Hazira Krasniqija, Vrhovni sud Kosova primećuje činjenicu da je pravna prekvalifikacija krivičnog dela od strane drugostepenog suda koje se pripisuje osuđenim A.K.-u i Haziru Krasniqiju, zasnovana na činjenici da je prekvalifikacija izvršena u odnosu na izvršioce krivičnog dela, tako da je utvrdio da je drugostepeni sud pravilno primenio krivični zakon i osuđenom uprkos tome što je izvršio izmenu pravne kvalifikacije pooštrio kaznu. Međutim, izrekao im je kaznu utvrđenu u okvirima minimalne i maksimalne propisane kazne i na osnovu odredbe člana 385. st. 5. ZKPK-a. Dakle, kada je u pitanju odluka o kazni, povreda krivičnog zakona je učinjena kada je pri donošenju odluke o kazni, alternativnoj kazni, sudskoj opomeni ili pri donošenju odluke o meri obaveznog lečenja, rehabilitaciji ili oduzimanju imovinske koristi stečene krivičnim delom, sud prekoračio zakonske nadležnosti. Prema tome, u konkretnom slučaju je krivični zakon pravilno primenjen, tako da navod branilaca osuđenih A.K. i H.K. iznesen u zahtevu da je presuda zahvaćena povredama krivičnog zakona nije osnovan, a povrh svega, nije u nadležnosti Vrhovnog suda Kosova da razmatra visinu izrečenih kazni, već je važno da prilikom izricanja kazne nisu prekoračene zakonske nadležnosti i razlozi koji su dati za odluku o kazni nisu zahvaćeni procesnim povredama”.
Sa svega napred navedenog, Sud primećuje da navodi podnosioca prvog zahteva u ovom delu zahteva pokreću činjenična i pravna pitanja, (i) jedan se odnosi na računanje roka za vreme provedeno u pritvoru, i (ii) drugi na prekvalifikaciju krivičnog dela od strane Apelacionog suda. Sud podseća da je u delokrugu rada redovnih sudova da kvalifikuju krivično delo koje se optuženom stavlja na teret i da odrede meru sankcije u minimalnim i maksimalnim granicama propisanim zakonom, na osnovu olakšavajućih i otežavajućih okolnosti, a ne uloga Ustavnog suda.
Shodno tome, Sud smatra da je podnosilac zahteva izgradio zahtev na osnovama zakonitosti, a ne na osnovama ustavnosti. Sud ponavlja svoj stav da samo navod koji je iznet na nivou ustavnosti može pokrenuti Sud da interveniše u otklanjanju povreda prava zagarantovanih Ustavom i međunarodnim instrumentima koji su direktno primenljivi u domaćem pravnom poretku (vidi, s tim u vezi, Ustavni sud, slučaj KI76/21, sa podnosiocem Qemajl Babuni, rešenje od 10. novembra 2021. godine, stav 33).
U tom smislu, Sud podseća na praksu ESLJP-a koja se odnosi na doktrinu četvrtog stepena, u kojoj je on oduvek razjašnjavao razliku između “ustavnosti” i “zakonitosti” i tvrdio da nije njegov zadatak da se bavi greškama u činjenicama ili pogrešnim tumačenjem i primenom zakona koje su navodno počinili redovni sudovi, osim ukoliko su i u meri u kojoj su takvim greškama mogla biti povređena prava i slobode zaštićene Ustavom i EKLJP (vidi, u ovom kontekstu, slučajeve Suda KI179/18, podnosilac Belgjyzar Latifi, rešenje o neprihvatljivosti od 23. jula 2020. godine, stav 68; KI49/19, podnosilac Akcionarsko društvo Limak Kosovo International Airport A.D., “Adem Jashari”, rešenje od 31. oktobra 2019. godine, stav 47; KI56/17, sa podnositeljkom Lumturije Murtezaj, rešenje o neprihvatljivosti od 18. decembra 2017. godine, stav 35; i KI154/17 i KI05/18, sa podnosiocima Basri Deva, Afërdita Deva i Društvo sa ograničenom odgovornošću “Barbas”, rešenje o neprihvatljivosti od 12. avgusta 2019. godine, stav 60, i nedavno slučaj KI76/21, podnosilac Qemajl Babuni, rešenje od 10. novembra 2021. godine, stav 34).
Sud je stalno tvrdio da nije njegova uloga da preispituje zaključke redovnih sudova u vezi sa činjeničnim stanjem i primenom materijalnog prava i da on sam ne može da ocenjuje činjenice koje su opredelile redovan sud da donese jednu određenu odluku za razliku od drugih koje je mogao da donese. Da nije tako, Sud bi postupao kao sud “četvrtog stepena”, čime bi zanemario granice koje su postavljene za njegovu nadležnost (vidi, u ovom kontekstu, predmet ESLJP-a García Ruiz protiv Španije, br. 30544/96, presuda od 21. januara 1999. godine, stav 28 i tu korišćene reference; i vidi, takođe, slučajeve Suda KI49/19, gore citiran, stav 48; i KI154/17 i KI05/18, gore citiran, stav 61, i nedavno slučaj KI76/21, podnosilac Qemajl Babuni, rešenje od 10. novembra 2021. godine, stav 35).
Sud, ipak, naglašava da sudska praksa ESLJP-a i Suda takođe utvrđuju i okolnosti pod kojima bi trebalo napraviti izuzetke od ovog stava. Kao što je prethodno navedeno, dok redovni sudovi imaju primarni zadatak da reše probleme oko tumačenja primenljivog zakona, uloga Suda je da se uveri ili proveri da efekti ovog tumačenja budu kompatibilni sa Ustavom i EKLJP (vidi predmet ESLJP-a Miragall Escolano i drugi protiv Španije, br. 38366/97, 38688/97, 40777/98, 40843/98, 41015/98, 41400/98, 41446/98, 41484/98, 41487/98 i 41509/98, presuda od 25. maja 2000. godine, stavovi 33-39; i vidi, takođe, predmet Suda KI154/17 i KI05/18, gore citiran, stav 63). U principu, takav izuzetak je povezan sa slučajevima za koje se ispostavilo da su očigledno proizvoljni, uključujući i one u kojima je sud “primenio zakon na očigledno pogrešan način” u konkretnom predmetu i koji je mogao rezultirati “proizvoljnim” ili “očigledno neosnovanim” zaključcima za podnosioca u pitanju (za detaljnije objašnjenje o konceptu “primene zakona na očigledno pogrešan način” (vidi, između ostalog, slučaj Suda KI154/17 i KI05/18, gore citiran, stavovi 60 do 65 i tu korišćene reference, i nedavno slučaj KI76/21, podnosilac Qemajl Babuni, rešenje od 10. novembra 2021. godine, stav 36).
Uzimajući u obzir navode podnosioca prvog zahteva i pozivajući se na spise predmeta, Sud utvrđuje da isti nije uspeo da dokaže da su efekti tumačenja i primene materijalnog prava nekompatibilni sa pravima zagarantovanim Ustavom i EKLJP. Pored toga, iz sadržaja odluka redovnih sudova koje se odnose na pravna pitanja, jasno se uočava da se u okolnostima konkretnog slučaja ne radi o “očigledno pogrešnoj primeni zakona” niti o “proizvoljnim” ili “očigledno neosnovanim zaključcima” sa njihove strane.
Sledom navedenog, Sud smatra da navodi podnosioca prvog zahteva, što se tiče ovog dela, spadaju u prvu (i) kategoriju navoda “četvrtog stepena” jer oni, kao takvi, odražavaju navode na nivou zakonitosti i nisu argumentovani na nivou ustavnosti, pa se stoga isti moraju proglasiti očigledno neosnovanim na ustavnim osnovama.
iii. Što se tiče “načina izvođenja dokaza”
Opšta načela
U nastavku i u kontekstu konkretnog navoda koji se odnosi na način izvođenja dokaza od strane redovnih sudova, Sud se poziva na sudsku praksu ESLJP-a, koji je u principu naglasio da “Iako član 6. garantuje pravo na pravično suđenje, on ne određuje nikakva pravila o prihvatljivosti dokaza kao takvih, što je stvar koju prvenstveno uređuju domaće pravo i nacionalna nadležnost” (vidi predmet ESLJP-a Schenk protiv Švajcarske, br. 10862/84, presuda od 12. jula 1988. godine, stavovi 45-46).
Međutim, ESLJP je podvukao da je aspekt koji treba razmotriti u ovim slučajevima taj da li je postupak u celini, uključujući i način na koji su prikupljeni dokazi, bio pravičan (vidi predmete ESLJP-a Khan protiv Ujedinjenog Kraljevstva, br. 35394/97, presuda od 12. maja 2000. godine, stav 34; P.G. i J.H. protiv Ujedinjenog Kraljevstva, br. 44787/98, presuda od 25. septembra 2001. godine, stav 76; i Allan protiv Ujedinjenog Kraljevstva, br. 48539/99, presuda od 5. novembra 2002. godine, stav 42).
Shodno tome, pri oceni da li je postupak u celini bio pravičan, mora se imati u vidu da li su poštovana prava na odbranu. S tim u vezi, Sud mora da oceni da li podnosilac/teljka zahteva imao/la mogućnost da ospori zakonitost dokaza i da se protivi njihovom korišćenju (vidi predmet ESLJP-a Szilagyi protiv Rumunije, predstavka br. 30164/04, presuda od 17. decembra 2013. godine; vidi, takođe, slučaj Suda KI34/18, podnosilac Albert Berisha, rešenje o neprihvatljivosti od 23. maja 2018. godine, stav 63).
Tačnije, ESLJP je podvukao da kada je dokaz veoma čvrst i kada se uopšte ne dovodi u sumnju, potreba za drugim dokazima koji ga podržavaju shodno tome slabi (vidi predmete ESLJP-a Bykov protiv Rusije, [VV], br. 4378/02, presuda od 10. marta 2009. godine, stav 89, i tu pomenute reference; Jalloh protiv Nemačke, br. 54810/00 [VV], presuda od 11. jula 2006. godine, stav 96). S tim u vezi, ESLJP je naglasio da pridaje važnost i pitanju da li je predmetni dokaz bio odlučujući ili ne za ishod krivičnog postupka (vidi predmet Gäfgen protiv Nemačke, [VV], br. 22978/05, presuda od 1. juna 2010. godine, stav 164).
Primena gore navedenih načela na konkretan slučaj
S tim u vezi, Sud podseća da podnosilac prvog zahteva navodi da sudovi nisu pravilno razradili oslobađajuće dokaze u njegovu korist, čime su postupili u suprotnosti sa članom 8. stav 2. ZKPRK-a i da isti “kritičnog dana uopšte nije bio na licu mesta u restoranu Kështjella, gde su kao svedoci saslušani svedoci M.L., R.B., A.Sh., A.H., I.H., H.H., A.K., Xh.K. i F.M. i niko od njih nije izjavio da je video Hazira Krasniqija na licu mesta u restoranu Kështjella dana 01.01.2011. godine, a takođe nije pružen ni nijedan dokaz koji bi to potvrdio”.
U tom smislu, podnosilac prvog zahteva traži od Suda da oceni zakonitost procesnih radnji u vezi sa prijemom, izvođenjem, proverom i ocenom dokaza i postupka dokazivanja u celini, u skladu sa zahtevima iz člana 31. Ustava i člana 6. EKLJP.
Na osnovu napred navedenog i pozivajući se na postupke sprovedene pred redovnim sudovima, a posebno u vezi sa izvođenjem dokaza sa njihove strane, Sud se prvo poziva na presudu [P. br. 32/2018] Osnovnog suda u Prizrenu od 16. oktobra 2020. godine, koji je svoje odlučivanje o oglašavanju podnosioca prvog zahteva krivim zasnovao na sledećem obrazloženju: “Nije prihvaćena ni teza odbrane optuženog Hazira Krasniqija da se u njegovim radnjama ne stiču elementi krivičnog dela ubistva uz pomoć i to iz razloga što se za razliku pomoći koju je pružio A.K., u konkretnom slučaju se radi o fizičkoj pomoći, odnosno ovde dolazi do izražaja nabavka, osposobljavanje ili stavljanje na raspolaganje sredstava za izvršenje krivičnog dela njegovom učiniocu, gde spadaju mnoge radnje kao što su čuvanje straže za vreme izvršenja krivičnog dela, prebacivanje učinioca na mesto na kojem je izvršeno delo”.
S tim u vezi, Sud primećuje da je podnosilac prvog zahteva isti navod izneo i pred Apelacionim sudom, koji je obrazložio: “... činjenica da je Hazir Krasniqi ostavio svoje vozilo “Audi A6” Durimu Krasniqiju i E.K. da odu do restorana "Kështjella" i uzevši optužene E.K. i D.K. sa mesta izvršenja krivičnog dela, tačnije sa parking prostora restorana "Kështjella" su radnje pomaganja koje su preduzete svesno i voljom optuženog Hazira Krasniqija, iz tih razloga, Apelacioni sud ocenjuje da je žalba advokata Valona Kabashija neosnovana“.
Pored toga, isti navod je ispitan i od strane Vrhovnog suda, koji je u svojoj presudi od 25. oktobra 2021. godine, obrazložio sledeće: “Ocenjujući navode koji se odnose na povredu zakona, odnosno da u radnjama osuđenog nisu ostvareni elementi krivičnog dela za koje je osuđeni oglašen krivim, Vrhovni sud Kosova ocenjuje da su sudovi dve niže sudske instance pravilno utvrdili da su u radnjama osuđenog Hazira Krasniqija ostvarena sva objektivna i subjektivna obeležja krivičnog dela za koje je osuđeni oglašen krivim i osuđen. Sa stanovišta Vrhovnog suda Kosova, u konkretnom slučaju činjenice koje su navedene u prethodnom delu ove presude potvrđuju u celosti da su u radnjama osuđenog prisutni svi objektivni i subjektivni elementi predmetnog krivičnog dela, a povrh svega ovi elementi se razjašnjavaju činjenicom da je osuđeni svojim vozilom povezao osuđene da odu do restorana "Kështjella" a zatim ih udaljio sa mesta izvršenja krivičnog dela”.
U svetlu opštih načela ESLJP-a koja su prethodno razrađena i na osnovu specifičnih obrazloženja redovnih sudova, Sud ocenjuje da su u slučaju podnosioca prvog zahteva redovni sudovi doneli svoje odluke u skladu sa propisanim standardima prava na pravično i nepristrasno suđenje, jer je jasno da njihovo odlučivanje nije bilo zasnovano samo na jednom dokazu, već na nizu dokaza, koji su navedeni u presudi Osnovnog suda, a koje je kao takve prihvatio i Apelacioni sud i o kojima se Vrhovni sud izjasnio da su isti izvedeni u skladu sa procesnim zakonom.
Drugo, Sud isto tako primećuje da je krivični postupak protiv podnosioca prvog zahteva takođe bio pravičan u celini, pošto su redovni sudovi ispoštovali pravo na odbranu, pružajući mogućnost, kako njemu tako i njegovom pravnom zastupniku, da ospore okrivljujuće dokaze, koji su mu stavljeni na teret, a posebno one koji se odnose na njegovu prisutnost na dan fizičkog obračuna usled koga je preminuo pokojni S.L.
Treće, Sud takođe primećuje da su redovni sudovi, odnosno Osnovni i Apelacioni sud, respektivno, na konkretan i dovoljan način obrazložili zašto nisu poklonili veru odbrani podnosioca prvog zahteva, već iskazima svedoka i motivima koji su doveli do izvršenja krivičnog dela ubistva uz pomoć iz KZRK-a.
I na kraju, Sud takođe primećuje da je Osnovni sud svojom presudom dao konkretno obrazloženje, zaključivši sledstveno da su svi dokazi koje je on izveo bili odlučujući za oglašavanje podnosioca prvog zahteva krivim za izvršenje predmetnog krivičnog dela, za koje je posledično i osuđen.
Stoga, na osnovu gore navedenog obrazloženja, Sud primećuje da podnosilac prvog zahteva nije uspeo da dokaže da u njegovom slučaju redovni sudovi nisu izveli oslobađajuće dokaze u skladu sa načelima utvrđenim kroz praksu ESLJP-a, koja su ugrađena i u relevantne odredbe krivičnog postupka. U tom smislu, Sud naglašava da nezadovoljstvo podnosioca prvog zahteva ishodom postupka od strane redovnih sudova ne može samo po sebi da pokrene argumentovanu tvrdnju o povredi osnovnih prava i sloboda zagarantovanih Ustavom (vidi predmet ESLJP-a Mezotur-Tiszazugi Tarsulat protiv Mađarske, br. 5503/02, presuda od 26. jula 2005. godine, stav 21).
Pored toga, sagledano u celini, postupak koji je sproveden pred sudskim instancama nije bio nepravičan ili proizvoljan (vidi, mutatis mutandis, ESLJP, predmet Garcia Ruiz protiv Španije, br. 30544/96, presuda od 21. januara 1999. godine, stavovi 29 i 30; vidi, takođe, slučajeve Suda KI128/18, podnosilac: Limak Kosovo International Airport A.D., “Adem Jashari”, rešenje od 27. maja 2019. godine, stav 58, KI22/19, podnosilac: Sabit Ilazi, rešenje od 7. juna 2019. godine, stav 42, i KI98/21, gore citiran, stav 69).
Shodno tome, Sud utvrđuje da navodi podnosioca prvog zahteva o povredi prava na “pravično i nepristrasno suđenje”, u pogledu načina izvođenja dokaza, spadaju u treću (iii) kategoriju “nepotkrepljenih ili neobrazloženih“ navoda i isti se, kao takvi, moraju proglasiti očigledno neosnovanim na ustavnim osnovama.
Ocena navoda podnosioca drugog zahteva, KI22/22
Što se tiče “jednakosti oružja”
Opšta načela
Povodom ovog navoda, Sud ukazuje da prema sudskoj praksi ESLJP-a, član 6. EKLJP obavezuje sudove da na propisan način ispitaju podneske, argumente i dokaze koje su iznele stranke i da bez prejudiciranja procene da li su oni relevantni i značajni za njihovu odluku (vidi ESLJP, predmet Kraska protiv Švajcarske, br. 13942/88, presuda od 19. aprila 1993. godine, stav 30).
Takva se obaveza za sudove ostvaruje, između ostalog, primenom načela jednakosti oružja i načela procesne kontradiktornosti tokom glavnog pretresa. U tom smislu, ESLJP je naglasio da je načelo jednakosti oružja suštinski element šireg koncepta pravičnog i nepristrasnog suđenja i usko je povezano sa načelom procesne kontradiktornosti (vidi predmet ESLJP-a Regner protiv Češke Republike, br. 35289/11, presuda od 19. septembra 2017. godine, stav 146).
U sudskoj praksi ESLJP-a, koje se dosledno pridržavao i Ustavni sud, neprekidno se naglašava da načelo jednakosti oružja zahteva “pravičnu ravnotežu između stranaka”, pri čemu svakoj stranci mora biti pružena razumna mogućnost da iznese svoj slučaj pod uslovima koji je ne dovode u podređeni položaj, odnosno u značajno nepovoljniji položaj u odnosu na suprotnu stranu (vidi predmete ESLJP-a Yvon protiv Francuske, br. 44962/98, presuda od 24. jula 2003. godine, stav 31 i Dombo Beheer B.V. protiv Holandije, br. 14448/88, presuda od 27. oktobra 1993. godine, stav 33, Feldbrugge protiv Holandije, br. 8562/79, presuda od 27. jula 1987. godine, stav 44, vidi takođe slučajeve Ustavnog suda KI52/12, podnosilac Adije Iliri, presuda od 5. jula 2013. godine, KI103/10, podnosilac Shaban Mustafa, presuda od 20. marta 2012. godine, stav 40, i KI193/20, sa podnosiocem Salih Meka, presuda od 17. decembra 2020. godine, stav 44).
Na osnovu prakse ESLJP-a, načelo jednakosti oružja je važno posebno u krivičnim predmetima i ovo načelo se primenjuje u svim fazama suđenja, uključujući i postupak povodom vanrednog pravnog sredstva, kao što je “zahtev za zaštitu zakonitosti”. S tim u vezi, Sud se poziva na odluku ESLJP-a u predmetu Grozdanoski protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, br. 21510/03, presuda od 31. maja 2007. godine. U ovom predmetu su preduzeće koje je bilo protivna strana u postupku sa podnosiocem zahteva, kao i javni tužilac, podneli Vrhovnom sudu žalbu odnosno “zahtev za zaštitu zakonitosti” protiv odluke nižestepenog suda. Druga strana (podnosilac zahteva) nije obavešten o tom zahtevu. Prema ESLJP-u, žalba i zahtev za zaštitu zakonitosti doveli su do odluke Vrhovnog suda koja je bila potpuno nepovoljna za drugu stranu (podnosioca zahteva). Shodno tome, ESLJP je smatrao da je proceduralni propust da se obavesti druga strana (podnosilac zahteva) sprečilo tu stranu da delotvorno učestvuje u postupku pred Vrhovnim sudom. ESLJP je dalje naveo da “poštovanje prava na pravično suđenje, zagarantovanog članom 6.1 Konvencije, zahteva da podnosilac ima mogućnost da ima saznanja i da može da komentariše žalbu preduzeća i zahtev [za zaštitu zakonitosti] javnog tužioca” (vidi slučaj KI193/20, gore citiran, stav 45).
ESLJP je dosledno naglašavao da je na tom sudu da odluči o tome da li su osporeni postupci, gledano u celini, sprovedeni u skladu sa Konvencijom – uključujući i njen član 6. U ovom kontekstu, prema ESLJP-u, član 6.1. Konvencije obavezuje sudove da na propisan način ispitaju podneske, argumente i dokaze koje su iznele stranke u postupku, bez prejudiciranja koji će biti njihov uticaj na odluku suda (vidi, slično tome, ESLJP, predmet Kraska protiv Švajcarske, gore citiran, Barberà, Messegué i Jabardo protiv Španije, br. 10590/83, presuda od 6. decembra 1988. godine).
Inače, načelo procesne kontradiktornosti znači da stranke u postupku moraju biti upoznate i moraju dobiti priliku da komentarišu i ospore navode i dokaze predočene tokom glavnog pretresa (vidi, između ostalog, predmete ESLJP-a, Brandstetter protiv Austrije, br. 13468/87, presuda od 29. avgusta 1991. godine; Vermeulen protiv Belgije, br. 19075/91, presuda od 20. februara 1996. godine).
Pozivajući se na sudsku praksu ESLJP-a, Sud ističe da su načelo jednakosti oružja i načelo procesne kontradiktornosti usko povezani i da ih je ESLJP u mnogim predmetima razmatrao zajedno (vidi, između ostalog, predmete ESLJP-a Rowe i Dawis protiv Ujedinjenog Kraljevstva, br. 28901/95, presuda od 16. februara 2000. godine, Jasper protiv Ujedinjenog Kraljevstva, br. 27052/95, presuda od 16. februara 2000. godine; Zahirović protiv Hrvatske, br. 58590/11, presuda od 25. aprila 2013. godine, kao i slučaj KI193/20, gore citiran, stav 48).
ESLJP je dalje istakao da, posebno u krivičnim predmetima, jednakost oružja i procesna kontradiktornost predstavljaju važne i suštinske elemente pravičnog sudskog postupka. Njihovo poštovanje stoga zahteva rigorozno ispunjenje niza obaveza, među kojima je od posebnog značaja obaveštavanje okrivljenog ili njegovog pravnog branioca o vođenju postupka, optužbi, žalbi ili vanrednom pravnom sredstvu koje je podnela protivnička strana. S tim u vezi, ESLJP je u predmetu Zahirović protiv Hrvatske, br. 58590/11, presuda od 25. aprila 2013. godine, utvrdio sledeće: “Sud ponavlja da je načelo jednakosti stranaka u postupku jedan od elemenata šireg pojma pravičnog suđenja, koji uključuje i osnovno pravo da glavni pretres u krivičnim predmetima mora biti kontradiktoran. Pravo na kontradiktorni postupak znači, u krivičnom predmetu, da i optužba i odbrana moraju dobiti priliku da saznaju za navode i dokaze koje je predložila druga strana i da daju primedbe na njih”.
Glavni cilj poštovanja ovih načela je razvijanje stvarne i sadržajne konfrontacije između optužbe i odbrane, što direktno utiče na obelodanjivanje istine i deljenje objektivne pravde od strane sudova. Takvi ustavni i zakonski zahtevi su u funkciji što delotvornije odbrane okrivljenog s obzirom da ispred njega stoji sama država, koju zastupa tužilac koji iznosi i brani optužbu podnetu protiv okrivljenog. ESLJP je u više navrata naglasio da se gore navedeni zahtevi moraju poštovati ne samo u prvom stepenu, već i u ostalim stepenima suđenja (vidi, između ostalog, ESLJP, predmet Alimena protiv Italije, odluka od 19. februara 1991. godine, takođe, KI193/20, gore citiran, stav 50).
b) Primena gore navedenih načela na konkretni slučaj
Sud podseća da je podnosilac drugog zahteva povredu načela jednakosti oružja iznosio i pred Vrhovnim sudom, povezujući istu sa neuzimanjem u obzir zahteva za novo veštačenje u vezi sa dokazivanjem krivice. Povodom ovog navoda on je naglasio: “...u ovoj pravnoj stvari je pravo na pravično i nepristrasno suđenje, koje je zagarantovano članom 31. Ustava i članom 6. EKLJP, povređeno zbog propusta da se dozvole zahtevi podnosioca zahteva za kontraveštačenje, čime su povređena prava na odbranu i pravičnost postupaka u celini, i lišavanjem podnosioca mogućnosti da iznese argumente u svoju odbranu pod istim uslovima kao i tužilaštvo”.
U tom kontekstu, Sud se poziva na relevantne delove presude [Pml. br. 324/2021] Vrhovnog suda od 25. oktobra 2021. godine, koji je naveo: “Obrazloženje presude prvostepenog suda zbog činjenice da je poklonio veru veštačenju trojice veštaka ISM-a i koje veštačenje se podudara sa veštačenjem sudskomedicinskog veštaka T.G., navedeno na strani 43. presude, u potpunosti podržava i Vrhovni sud Kosova jer je stručno i naučno utvrdio način nanošenja povrede pokojnom. Predlozi i istovremeno navodi koji su izneti za novo veštačenje, sa više iskustva i sa naučnim zvanjima ekvivalentnim naučnim zvanjima Dr., F.B. i M.G. su s pravom odbijeni na glavnom pretresu od 26.08.2020. godine”.
U vezi sa ovim navodom, Sud ocenjuje da je podnosilac drugog zahteva, zapravo pred Vrhovnim sudom, osporio sastav veštaka Instituta za sudsku medicinu (ISM), odnosno njihovu stručnost, u vezi sa opisom tragičnog događaja, za koji navod je dobio sledeći odgovor od Vrhovnog suda: “Vrhovni sud Kosova primećuje da bi bilo neopravdano imenovanje drugih veštaka sa dužim iskustvom i naučnim zvanjima, na osnovu činjenice da su mišljenja i zaključci trojice veštaka ISM-a bili jedinstveni i u potpunoj saglasnosti sa veštačenjem veštaka dr. T.G., a osim toga sudskomedicinski veštaci su ispunili kriterijum za izradu ekspertiza i takođe poseduju potrebno iskustvo i specijalizaciju za ovu oblast, dok naučna zvanja predstavljaju dodatnu specijalizaciju, ali ni na koji način, odnosno ni pod kojim okolnostima ne čine ekspertizu neodrživom samo zbog činjenice da njeni autori nemaju naučna zvanja”.
Sud smatra važnim da ponovi svoj opšti stav da “pravičnost” koju nalaže član 31. Ustava u vezi sa članom 6.1 EKLJP nije suštinska pravičnost, već je to procesna pravičnost. U praktičnom smislu, koncept procesne pravičnosti podrazumeva: (i) mogućnost kontradiktornih postupaka; (ii) mogućnost stranaka da u različitim fazama postupka predoče argumente i dokaze koje smatraju relevantnim za svoj slučaj; (iii) mogućnost delotvornog osporavanja argumenata i dokaza koje je predočila suprotna strana; i (iv) pravo da njihovi argumenti budu propisno saslušani i razmotreni od strane redovnih sudova (vidi, između ostalog, predmet ESLJP-a Barbera, Messeque i Jabardo protiv Španije, br. 10590/83, presuda od 6. decembra 1988. godine, stav 68; i slučaj Suda KI22/19, sa podnosiocem: Sabit Ilazi, rešenje od 7. juna 2019. godine, stav 42 i tu citirane slučajeve, takođe i slučaj KI98/21, gore citiran, stav 59).
Sledom navedenog, Sud primećuje da su podnosilac drugog zahteva i njegov pravni zastupnik propisno saslušani od strane redovnih sudova, a posebno od strane Vrhovnog suda. To stoga što su kako podnosilac drugog zahteva tako i njegov branilac imali mogućnost da tokom čitavog postupka osporavaju dokaze koji ne idu u njegovu korist, da iznose one koji idu u njegovu korist, što se tiče njihovog zahteva za novo veštačenje, odnosno kontraveštačenje. U tom kontekstu, Sud ocenjuje da je diskreciono pravo redovnih sudova da odluče o tome kojem će se dokazu pokloniti vera kao pouzdanom dokazu. Prema tome, to što sudovi nisu prihvatili zahtev odbrane za novo veštačenje, odnosno kontraveštačenje, ne znači da su on i njegov branilac automatski stavljeni u nepovoljniji položaj u odnosu na organ tužilaštva. Pored toga, Sud primećuje da je u vezi sa ovim navodom, kao što je navedeno u presudi [Pml. br. 324/2021] Vrhovnog suda od 25. oktobra 2021. godine, optuženima data mogućnost da se izjasne “na glavnom pretresu od 26.08.2020. godine”.
Dakle, na osnovu napred navedenog, Sud smatra da podnosilac drugog zahteva nije uspeo da dokaže da su u njegovom slučaju redovni sudovi kada su odbili zahtev za novo veštačenje, odnosno kontraveštačenje, povredili njegova prava zagarantovana članom 31. Ustava i članom 6. EKLJP.
Sledom navedenog, Sud utvrđuje da navodi podnosioca drugog zahteva koji se odnose na povredu člana 31. Ustava i člana 6.1 EKLJP, u pogledu “jednakosti oružja”, spadaju u treću (iii) kategoriju “nepotkrepljenih ili neobrazloženih” navoda jer je zahtev u ovom delu očigledno neosnovan na ustavnim osnovama.
Što se tiče “načina izvođenja dokaza”
Povodom ovog navoda, Sud je prethodno razradio opšta načela u pogledu načina izvođenja dokaza, zasnovano na praksi ESLJP-a i svojoj praksi, pa stoga ne smatra potrebnim da ista načela još jednom ponavlja u slučaju podnosioca drugog zahteva.
Podnosilac drugog zahteva zapravo naglašava da se njegov glavni navod odnosi na “uzimanje u obzir dokaza za utvrđivanje krivice i postojanje samog subjekta krivičnog dela”, dodajući da, “Ako bi se ovi dokazi pravilno utvrdili u sudskom postupku, onda bi se utvrdilo da okrivljeni nije bio lice koje je izvršilo krivična dela koja mu se stavljaju na teret i da bi na kraju to bio mukotrpan, ali "ispravan" put za podnosioca”. Pored toga, podnosilac drugog zahteva tvrdi da mu je uskraćeno pravo da se izjasni po pitanju prekvalifikacije krivičnog dela od strane Apelacionog suda.
U vezi sa ovim navodom, Sud se poziva na relevantne delove osporene presude [PML. br. 324/2021] Vrhovnog suda od 25. oktobra 2021. godine, koji obrazlaže: “... na osnovu spisa predmeta nije sporno da je kritične večeri iz vatrenog oružja AK-47 kalibra 7,62 mm, sa serijskim brojem 074949-89 pucao upravo osuđeni Demir Krasniqi, zatim da su meci ispaljeni u pravcu članova porodice L. (potvrđeno od strane svedoka i materijalnim dokazima, ali upotreba oružja nije osporena ni od strane samog osuđenog). Pored toga, iz izveštaja o veštačenju vatrenog oružja 2011- 0423 od 28.02.2011. godine, utvrđena je činjenica da se za dokaz D#11 odnosno za zrno evidentirano probnim pucanjem ispostavlja da je ispaljeno iz oružja tipa AK·47 kalibra 7,62 x 39 mm, sa serijskim brojem 074949-89, koje je koristio osuđeni D.K., tako da se s obzirom na mesto na kojem je pronađeno zrno D#11, odnosno blizu bandere evidentirane kao Ev-11 i to u blizini mesta gde je palo telo sada pokojnog S.L., sve ove činjenice vode ka zaključku da je zrno koje je pronađeno u telu pokojnog ispaljeno iz oružja koje je koristio osuđeni D.K. Međutim, kako je obrazloženo od strane prvostepenog suda na strani 47 obrazloženja, da je u ovom slučaju važna činjenica o zajedničkom umišljaju i volji osuđenog D.K. manifestovana pucanjem iz dugog vatrenog oružja u pokojnog S.L. Pored toga, obrazloženje prvostepenog suda je upotpunjeno obrazloženjem drugostepenog suda na strani 10, u kojem zaključuje: ''priznanje D.K. da je kritične noći pucao iz vatrenog oružja, izjava veštaka balističke struke da je metak pronađen u telu S.L. po karakteristikama identičan mecima pronađenim u pušci sa serijskim br. 0794949-89 koja pripada D. K., imamo sticaj činjenica iz kojih se sa sigurnošću može zaključiti da je u trenutku kada je pogođen S.L., palo jedino lice u restoranu “Kështjella“, koje je pucalo iz automatskog oružja, bio D. K.”.
Što se tiče navoda koji se odnose na “uzimanje u obzir dokaza za utvrđivanje krivice" Vrhovni sud je obrazložio: “U nastavku ove presude ceniće se zahtev branioca osuđenog Durima Krasniqija u kojem se tvrdi da presuda drugostepenog suda nije sastavljena u skladu sa odredbom člana 370. ZKPK-a, jer su dati pogrešni razlozi u odnosu na krivično delo za koje je oglašen krivim, a posebno za utvrđivanje postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti osuđenog. Međutim, prema oceni Vrhovnog suda Kosova, predmetni navod je neosnovan i to zbog činjenice da je, kako je utvrđeno presudama dve niže sudske instance, u konkretnom slučaju osuđeni Durim Krasniqi postupao u saizvršilaštvu. Samom izrekom presuda je jasno naglašen doprinos svakog osuđenog lica, a posebno osuđenog Durima Krasniqija, jer je njegovom radnjom, hicima iz njegovog oružja tipa AK-47 kalibra 7,62 X 39 mm, sa serijskim brojem 074949-89, lišen života sada pokojni S.L., ali je istovremeno kao uzrok smrti naveden i udarac metalnom šipkom u predelu glave pokojnog, i to upravo od strane drugog osuđenog, E.K.“.
Vrhovni sud je dalje obrazložio: “Analizirajući izreku osporenih presuda u svetlu ovog navoda, proizilazi da je svaki od osuđenih (E.K. i Durim Krasniqi) na svoj način i svojom radnjom doprineo prouzrokovanju posledice – smrti pokojnog S.L. [...] Istaknuti navodi o tome koje su povrede prouzrokovale smrt (metak ili udarac metalnom šipkom) su se pokazali nespornim jer su sudskomedicinski veštaci dali jasan zaključak da su obe povrede prouzrokovale smrt, štaviše, istaknuti zaključci u presudi prvostepenog suda na stranama 41-43 i na strani 11 presude drugostepenog suda, u potpunosti uvažava i Vrhovni sud Kosova”.
Što se pak tiče navoda o uskraćivanju prava da se izjasni po pitanju prekvalifikacije krivičnog dela, Sud primećuje da je Vrhovni sud ispitao i ovaj navod i da je obrazložio sledeće: “Vrhovni sud Kosova je utvrdio da je drugostepeni sud pravilno primenio krivični zakon i osuđenom, uprkos tome što je izvršio pravnu prekvalifikaciju, ipak izrekao kaznu utvrđenu u okvirima minimalne i maksimalne propisane kazne...na osnovu odredbe člana 385. st. 5. KZRK-a. Kada je u pitanju odluka o kazni, povreda krivičnog zakona je učinjena kada je pri donošenju odluke o kazni, alternativnoj kazni, sudskoj opomeni ili pri donošenju odluke o meri obaveznog lečenja, rehabilitaciji ili oduzimanju imovinske koristi stečene krivičnim delom, sud prekoračio zakonske nadležnosti. Prema tome, u konkretnom slučaju je krivični zakon pravilno primenjen, tako da navod branilaca osuđenih A.K. i H.K. iznesen u zahtevu da je presuda zahvaćena povredama krivičnog zakona nije osnovan, a povrh svega, nije u nadležnosti Vrhovnog suda Kosova da razmatra visinu izrečenih kazni, već je važno da prilikom izricanja kazne nisu prekoračene zakonske nadležnosti i razlozi koji su dati za odluku o kazni nisu zahvaćeni procesnim povredama”.
Na kraju, Vrhovni sud je u odnosu na ovog podnosioca, zaključio sledeće: “Iz ovoga proizilazi da pobijane presude nemaju protivrečnosti u svojim obrazloženjima, jer su na osnovu dokaza koji su izvedeni na glavnom pretresu, ne mimoilazeći ni pod kojim okolnostima ni odbranu osuđenog Durima Krasniqija, dovoljno obrazložene – sve relevantne činjenice iz kojih se dolazi do zaključka da su se – u radnjama osuđenog stekli svi elementi bića krivičnog dela za koje je oglašen krivim i osuđen”.
Sud, na osnovu opštih načela koja se odnose na način izvođenja dokaza i obrazloženja koje je dato u osporenoj presudi Vrhovnog suda, ocenjuje da su u slučaju podnosioca drugog zahteva ispoštovana prava na odbranu, u skladu sa propisanim standardima prava na pravično i nepristrasno suđenje jer odlučivanje sudova, koje je potvrdio i Vrhovni sud u ispitivanju navoda iznetih u zahtevu za zaštitu zakonitosti, nije bilo zasnovano samo na jednom dokazu, već na čitavom nizu dokaza, kao što su iskazi mnogih svedoka, veštačenje sudskomedicinskih i balističkih veštaka, a zatim i superveštačenjem grupe ISM-a.
Sud takođe primećuje da je krivični postupak protiv podnosioca drugog zahteva, sagledan u celini, bio pravičan, jer su redovni sudovi uzeli u razmatranje svako pitanje koje je pokrenuo njegov pravni zastupnik. Pored toga, Sud primećuje da su kako podnosilac drugog zahteva, tako i njegov pravni zastupnik, imali mogućnost da ospore okrivljujuće dokaze i komentarišu iskaze svedoka, uključujući i veštačenje veštaka, kojima je sud poklonio veru kao pouzdanim dokazima, što je u potpunosti u njihovom delokrugu rada. Dakle, činjenica da redovni sudovi nisu poklonili veru oslobađajućim dokazima pravnog zastupnika podnosioca drugog zahteva, sama po sebi ne znači povredu “prava na odbranu” u smislu člana 31. Ustava i člana 6. EKLJP.
Na osnovu napred navedenog, Sud primećuje da podnosilac drugog zahteva nije uspeo da dokaže da su u njegovom slučaju redovni sudovi izveli odlučujuće dokaze u suprotnosti sa načelima koja su ustanovljena praksom ESLJP-a, koja su takođe ugrađena i u relevantne odredbe krivičnog postupka. Međutim, čini se da se podnosilac drugog zahteva jednostavno nije složio sa zaključcima sudova, ali to neslaganje samo po sebi ne može da pokrene argumentovanu tvrdnju o povredi osnovnih prava i sloboda zagarantovanih Ustavom (vidi predmet ESLJP-a Mezotur-Tiszazugi Tarsulat protiv Mađarske, presuda od 26. jula 2005. godine, stav 21).
Važno je ponovo naglasiti da “pravičnost” koju nalaže član 31. Ustava u vezi sa članom 6.1 EKLJP nije suštinska pravičnost, nego je to procesna pravičnost. U praktičnom smislu, koncept procesne pravičnosti podrazumeva: (i) mogućnost kontradiktornih postupaka; (ii) mogućnost stranaka da u različitim fazama postupka predoče argumente i dokaze koje smatraju relevantnim za svoj slučaj; (iii) mogućnost delotvornog osporavanja argumenata i dokaza koje je predočila suprotna strana; i (iv) pravo da njihovi argumenti budu propisno saslušani i razmotreni od strane redovnih sudova (vidi, između ostalog, predmet ESLJP-a Barbera, Messeque i Jabardo protiv Španije, br. 10590/83, presuda od 6. decembra 1988. godine, stav 68; i slučaj Suda KI22/19, sa podnosiocem: Sabit Ilazi, rešenje od 7. juna 2019. godine, stav 42 i tu citirane slučajeve, takođe i slučaj KI98/21, gore citiran, stav 59).
Sledom navedenog, Sud primećuje da su podnosilac drugog zahteva i njegov branilac propisno saslušani od strane sudova i da su isti imali stvarnu mogućnost da ospore dokaze koji ne idu u njegovu korist i da iznose one koje idu u njegovu korist ili oslobađajuće dokaze tokom čitavog sprovedenog krivičnog postupka. Stoga, iz ovih razloga, Sud utvrđuje da navodi podnosioca drugog zahteva koji se odnose na povredu člana 31. Ustava i člana 6.1 EKLJP, u pogledu “načina izvođenja dokaza” spadaju u treću (iii) kategoriju “nepotkrepljenih ili neobrazloženih” navoda jer je zahtev u ovom delu očigledno neosnovan na ustavnim osnovama.
Što se tiče ostalih navoda
Prilikom ocene ostalih navoda, Sud primećuje da podnosioci zahteva, osim navoda o povredi prava na “pravično i nepristrasno suđenje”, navode i povredu članova 22, 24, 29, 30, 53. i 54. Ustava, člana 5. EKLJP i člana 7. UDLJP. Sud ponavlja da samo pominjanje članova Ustava i članova konvencija koje su direktno primenljive u pravnom poretku Republike Kosovo ili njihovo povezivanje sa nekim drugim članom Ustava ne znači automatski povredu tih članova, ako se dodatno ne argumentuje i razradi kako je i zašto došlo do njihove povrede.
Sud je dosledno naglašavao da samo pominjanje i pozivanje na članove Ustava i EKLJP, kao i na druge međunarodne instrumente, nije dovoljno da se izgradi argumentovana tvrdnja o ustavnoj povredi. Kada se tvrde povrede prava zagarantovanih Ustavom, podnosioci zahteva moraju da osiguraju obrazložene navode i ubedljive argumente (vidi, u ovom kontekstu, slučajeve Suda: KI175/20, sa podnosiocem: Kosovska agencija za privatizaciju, rešenje o neprihvatljivosti od 22. aprila 2021. godine, stav 81; i nedavno slučaj KI04/21, sa podnositeljkom Nexhmije Makolli, rešenje o neprihvatljivosti od 11. maja 2021. godine, stavovi 38-39).
Iz tih razloga, Sud utvrđuje da navodi podnosilaca zahteva o povredi članova 22, 24, 29, 30, 53. i 54. Ustava, člana 5. EKLJP i člana 7. UDLJP, spadaju u treću (iii) kategoriju, potkategoriju (a) “nepotkrepljenih ili neobrazloženih” navoda, pa se isti, kao takvi, moraju proglasiti očigledno neosnovanim na ustavnim osnovama.
ZAKLJUČCI
U rezimeu svih prethodno navedenih razrada i analiza, Sud zaključuje:
da navodi podnosioca prvog zahteva o povredi člana 31. Ustava i člana 6. EKLJP, u pogledu “nepristrasnosti suda” i “načina izvođenja dokaza”, spadaju u treću (iii) kategoriju “nepotkrepljenih ili neobrazloženih” navoda, pa se stoga isti, kao takvi, moraju proglasiti očigledno neosnovanim na ustavnim osnovama;
da navodi podnosioca prvog zahteva o povredi člana 31. Ustava i člana 6. EKLJP, u pogledu “činjeničnih i pravnih pitanja” spadaju u prvu (i) kategoriju navoda “četvrtog stepena” jer odražavaju navode koji su argumentovani na nivou zakonitosti a ne ustavnosti, pa se stoga isti, kao takvi, moraju proglasiti očigledno neosnovanim na ustavnim osnovama;
da navodi podnosioca drugog zahteva o povredi člana 31. Ustava i člana 6. EKLJP, u pogledu “jednakosti oružja” i “načina izvođenja dokaza”, spadaju u treću (iii) kategoriju “nepotkrepljenih ili neobrazloženih” navoda, pa se stoga i ovi navodi moraju proglasiti očigledno neosnovanim na ustavnim osnovama; i
da navodi podnosilaca zahteva o povredi prava zagarantovanih članovima 22, 24, 29, 30, 53. i 54. Ustava, članom 5. EKLJP i članom 7. UDLJP, spadaju u treću (iii) kategoriju, potkategoriju (b) “neobrazloženih” navoda, pa se stoga isti, kao takvi, proglašavaju očigledno neosnovanim na ustavnim osnovama.
Shodno tome, zahtevi podnosilaca zahteva se u celini moraju proglasiti neprihvatljivim, u skladu sa pravilom 39 (2) Poslovnika.
IZ TIH RAZLOGA
Ustavni sud, u skladu sa članovima 113.1 i 113.7 Ustava, članom 20. Zakona i pravilima 39 (2) i 59 (b) Poslovnika, na sednici održanoj dana 22. decembra 2022. godine, jednoglasno
ODLUČUJE
DA PROGLASI zahteve neprihvatljivim;
DA DOSTAVI ovo rešenje stranama;
DA OBJAVI ovo rešenje u Službenom listu, u skladu sa članom 20.4 Zakona; i
Ovo rešenje stupa na snagu odmah.
Sudija izvestilac Predsednica Ustavnog suda
Remzije Istrefi-Peci Gresa Caka-Nimani
Hazir Krasniqi i Durim Krasniqi
KI – Individualni zahtev
Rešenje o neprohvatljivosti