USTAVNI SUD

Priština,​​ 4. marta​​ 2024. godine

Br. ref.: RK 2382/24

REŠENJE O NEPRIHVATLJIVOSTI

u

slučaju br. KI99/22

  ​​ Podnositeljka

​​ Arijeta Bara Abazi

Ocena ustavnosti presude [Rev. br. 558/21]​​ Vrhovnog suda Kosova,​​ 

od 2. juna 2022. godine ​​ 

USTAVNI SUD REPUBLIKE KOSOVO

u sastavu:

Gresa Caka-Nimani, predsednica

Bajram Ljatifi, zamenik predsednika

Selvete Gërxhaliu-Krasniqi, sudija​​ 

Safet Hoxha, sudija

Radomir Laban, sudija

Remzije Istrefi-Peci, sudija

Nexhmi Rexhepi, sudija i

Enver Peci, sudija

Podnositeljka zahteva

• Zahtev je podnela Arijeta Bara Abazi iz Mitrovice (u daljem tekstu: podnositeljka zahteva), koju zastupa Agim Lushta, advokat iz Mitrovice (u daljem tekstu: zastupnik podnositeljke zahteva).​​ 

Osporena odluka

• Podnositeljka zahteva osporava ustavnost presude [Rev. br. 558/21] Vrhovnog suda Kosova (u daljem tekstu: Vrhovni sud) od 2. juna 2022. godine.

• Dana 23. juna 2022. godine, presuda [Rev. br. 558/21] Vrhovnog suda Kosova​​ od 2. juna 2022. godine​​ dostavljena je podnositeljki zahteva.

Predmetna stvar

• Predmetna stvar je ocena ustavnosti presude [Rev. br. 558/21] Vrhovnog suda Kosova od 2. juna 2022. godine, kojom se navodi da su povređena osnovna prava i slobode podnositeljke zahteva, zagarantovana​​ stavom 1​​ člana​​ 24. [Jednakost pred zakonom], članom 31. stav 1 [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje], članom 49. [Pravo na rad i obavljanje profesije], članom 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] i članom 55. [Ograničenje prava i osnovnih sloboda] Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav) u vezi sa stavom 1. člana 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije za ljudska prava (u daljem tekstu: EKLJP).

Pravni osnov

• Zahtev je zasnovan na stavovima 1. i 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, članovima 22. (Procesuiranje podnesaka) i članom 47. (Individualni zahtevi) Zakona br. 03/L-121 o Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Zakon) i pravilu 35. (Podnošenje podnesaka i odgovora) Poslovnika o radu​​ br. 01/2023​​ Ustavnog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Poslovnik).

• Dana 7. jula 2023. godine, Poslovnik o radu Ustavnog suda Republike Kosovo br. 01/2023, objavljen je u Službenom listu Republike Kosovo i stupio je na snagu 15.​​ (petnaest)​​ dana od dana objavljivanja. Shodno tome, prilikom razmatranja zahteva, Ustavni sud se poziva na odredbe navedenog Poslovnika. S tim u vezi, u skladu sa pravilom 78. (Prelazne odredbe) Poslovnik o radu br. 01/2023, izuzetno, pojedine odredbe Poslovnika o radu br. 01/2018, i dalje će se primenjivati u predmetima registrovanim u Sudu pre njegovog stavljanja van snage, samo ako su i u meri u kojoj su povoljnije za stranke.

Postupak pred sudom

• Dana 30. juna 2022. godine, zastupnik podnositeljke zahteva je predao zahtev Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Sud).

• Dana 7. jula 2022. godine, predsednica Suda je odlukom [Br. GJR. KI. 99/22] imenovala sudiju Safet Hoxha za sudiju izvestioca i odlukom [Br. KSH. KI. 99/22] Veće za razmatranje sastavljeno od sudija: Radomir Laban, (predsedavajući), Remzije Istrefi-Peci i Nexhmi Rexhepi​​ (članovi). ​​ 

• Dana 8. jula 2022. godine, Sud je: (i) obavestio​​ zastupnika podnositeljke​​ zahteva o registraciji zahteva i zatražio je od istog da dostavi precizirano ovlašćenje Ustavnom sudu i; (ii) poslao je kopiju zahteva Vrhovnom sudu.

• Istog dana, Sud je primio precizirano​​ ovlašćenje​​ koje je zatražio od​​ podnositeljke​​ zahteva.​​ 

• Dana 16. decembra 2022. godine, sudija Enver Peci je položio zakletvu pred predsednicom Republike Kosovo, čime je započet njegov mandat u Sudu.

• Dana​​ 14. novembra 2023.​​ godine​​ Veće za razmatranje je razmotrilo preliminarni izveštaj koji je predložio sudija izvestilac i odlučilo da odloži razmatranje zahteva za​​ narednu​​ sednicu nakon dodatnih​​ dopuna.

• Dana​​ 31. januara​​ 2024. godine, Veće za razmatranje je razmotrilo izveštaj sudije izvestioca i jednoglasno je preporučilo Sudu da proglasi zahtev neprihvatljivim za razmatranje.

Pregled činjenica slučaja

• Iz spisa predmeta, Sud primećuje da se suština slučaja odnosi na radni spor između podnositeljke zahteva i ProCredit Banke A.D (u daljem tekstu: ProCredit Bank), koji se odnosi na prestanak radnog odnosa sa obrazloženjem restrukturiranja i reorganizacije organizacione strukture ProCredit banke. S tim u vezi, vođeni su sudski postupci pred redovnim sudovima.

• Dana 15. jula 2008. godine, podnositeljka zahteva je počela da radi u ProCredit banci na radnom mestu​​ recepcionerke, dok je radni odnos zasnovan i ozvaničen ugovorom o radu od 28. jula 2008. godine. ​​ 

• Dana 10. avgusta 2020. godine, ProCredit banka je obavestila podnositeljku zahteva o prekidu radnog odnosa i zatražila od nje da podnese ostavku sa radnog mesta.

• Dana 13. avgusta 2010. godine, ProCredit banka se obratila podnositeljki zahteva dopisom u vezi sa zahtevom da potpiše ostavku, ali je​​ podnositeljka​​ zahteva odbila da potpiše navedeni dopis.​​ 

• Dana 19. avgusta 2010. godine, podnositeljka zahteva je podnela tužbu Opštinskom sudu u Prištini,​​ tražeći​​ da (i) poništi odluku kojom joj je prestao radni odnos; (ii) bude vraćena na radno mesto; i (iii) se izvrši nadoknada ličnog dohotka.​​ 

• U podnetoj tužbi, podnositeljka zahteva je navela da je​​ „Ugovor o radu između tužilje i tužene zaključen na neodređeno vreme. U skladu sa članom 7. tačka c, stranke u vezi sa prekidom ugovora o radu dužne su da obaveste prekidanje najmanje mesec dana unapred. Tužilja nije dobila obaveštenje o razrešenju, niti je dobila odluku o razrešenju“.

• Neutvrđenog datuma, u​​ zakonskom roku, ProCredit Banka je odgovorom na tužbu osporila tužbe podnositeljke zahteva, sa obrazloženjem da je podnositeljka zahteva na vreme obaveštena o restrukturiranju i reorganizaciji, kao i o sa odlukom kojom nije predviđeno da u organizacionoj strukturi postoji radno mesto podnositeljke zahteva. S tim u vezi, ista je naglasila da je​​ „razlog za prestanak radnog odnosa nastao kao posledica lošeg obavljanja poslova kao i zbog ekonomskih, strukturnih i tehnoloških promena“.

• Dana 1. septembra 2010. godine, ProCredit Banka je dopisom sa brojem protokola​​ [08-393]​​ obavestila podnositeljku zahteva o raskidu ugovora sa obrazloženjem da je ukinuto radno mesto recepcionerke, pa je zbog toga prestala potreba za njenim uslugama.

Postupak pred redovnim sudovima

• Dana 10. oktobra 2013. godine, Osnovni sud u Prištini (u daljem tekstu: Osnovni sud) je rešenjem [C. br. 1826/2010]: (i) odbacio kao preuranjenu tužbu podnositeljke zahteva; i (ii) odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.​​ 

• U obrazloženju odluke [C. br. 1826/2010], Osnovni sud je, između ostalog, istakao da:

„Sud je, unapred ocenjujući tužbeni zahtev tužioca, utvrdio da tužilja nakon prestanka radnog odnosa nije iscrpila nijedno od unutrašnjih sredstava za ostvarivanje svojih prava iz radnog odnosa prema poslodavcu, već​​ se odmah nakon prestanka radnog odnosa obratila Sudu (...) Prema zakonu koji se primenjuje na prava iz radnog odnosa, član 83. zakona, stav 2. predviđa da „zaštitu prava pred nadležnim Sudom ne može zahtevati radnik koji prethodno nije tražio zaštitu svojih prava pred nadležnim organom (...)“

• Neutvrđenog datuma, zastupnik podnositeljke zahteva je u zakonskom roku podneo žalbu Apelacionom sudu Kosova (u daljem tekstu: Apelacioni sud) protiv rešenja [C. br. 1826/2010] Osnovnog suda od 10. oktobra 2013. godine, zbog: a) povrede​​ odredaba parničnog postupka; b) pogrešnog i nepotpunog utvrđivanja činjeničnog stanja i v) pogrešne primene materijalnog prava.

• Dana 7. marta 2016. godine Apelacioni sud je rešenjem [Ac. br. 4085/14] usvojio žalbu podnositeljke zahteva i poništio osporeno rešenje, vraćajući slučaj Prvostepenom sudu na ponovno suđenje, uz sledeće obrazloženje:​​ 

„Apelacioni sud je, kao Drugostepeni sud, ocenio pobijano rešenje u skladu sa odredbom člana 194. ZPP-a, istražujući je po službenoj dužnosti zbog bitnih povreda odredaba člana 182. stav 2. ZPP-a i zaključio da je takvo rešenje obuhvaćeno suštinskim povredama odredaba člana 182. stav 2. tačka n) ZPP-a jer takvo rešenje uopšte ne sadrži razloge, ili razlozi za odlučne činjenice nisu navedeni u njemu. Apelacioni sud usvaja ocenu i žalbeni navod ovlašćenika tužilje da je u ovom pravnom slučaju Prvostepeni sud pogrešno primenio odredbe važećeg zakona, odnosno član 83. stav 2. Zakona o radu, iz razloga što je ovim zakonom regulisano pitanje radnog odnosa pre prestanka radnog odnosa tužilji, dok je u vreme razrešenja tužilje, osnovni zakon o radu na Kosovu bila Uredba br. 2001/27, kojim zakonom Prvostepeni sud nije primenila u konkretnom slučaju (...) Uprkos tome što ProCredit Bank, sada kao tuženi, dana 01. septembra 2010. godine obaveštava tužilju o okončanju ugovora o radu od 15. jula 2008. godine, dok se u pravnom leku ovog obaveštenja navodi da: imate zakonsko pravo da obavestite nadležne organe za zapošljavanje (...) Iz ovoga proizilazi da tuženi nema organ drugog stepena, koji će ispitivati žalbe svojih zaposlenih. Stoga, Prvostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo, (...) u tim trenucima je bio na snazi osnovni Zakon o radu na Kosovu - Uredba br. 2001/27.

[...]

„[...]​​ u drugom stavu predmetne informacije se navodi da je radno mesto recepcionerke prestalo u aprilu 2010. godine, dok je tužilja, kako proizilazi iz spisa predmeta, i pored prestanka radnog mesta recepcionerke, radila do 10. avgusta 2010. godine (...) Vredi napomenuti da je tužilja napustila posao bez pismene odluke, pa joj je​​ uskraćeno​​ pravo da se žali kod tužene (...) U nastaloj situaciji iako je tuženi obavestio da tužilji prestaje radni odnos od 01. septembra ​​ 2010. godine dok je tužba u Sudu, opet ne može biti reči o prevremenoj tužbi“.

[...]

• Dana 3. jula 2017. godine, Osnovni sud je doneo presudu [C. br. 776/16] kojom je: (i) odobrio tužbeni zahtev podnositeljke zahteva; (ii) poništio kao nezakonitu odluku o prestanku radnog odnosa br. 08-393 od 1. septembra 2010. godine izdato od strane ProCredit banke; (iii) prinudio ProCredit banku da je vrati na posao kao recepcionerku, ili na bilo koje drugo radno mesto koje odgovara stručnoj obuci podnositeljki zahteva,​​ u roku od 7.​​ (sedam)​​ dana od prijema predmetne presude; kao i (iv) prinudio ProCredit banku, da u roku od 7.​​ (sedam)​​ dana isplati iznos od 27.261,74​​ € (dvadeset sedam hiljada dvesta šezdeset jedan​​ evra​​ i sedamdeset četiri centa), za period od 10. avgusta 2010. godine do 30. septembra 2016. godine (datum kada je sastavljeno finansijsko veštačenje), da na ime penzijskog doprinosa isplati iznos od 3.010,45​​ €​​ (tri hiljada deset evra i četrdeset pet centa),, na ime poreza na dohodak iznos od 1.337,54​​ € (hiljadu trista trideset i sedam evra i pedeset četiri centa), a od 1. oktobra 2016. godine do izvršenja ove presude isplati iznos od 420​​ € (četiristo dvadeset​​ evra)​​ sa kamatom koju naplaćuju poslovne banke za sredstva deponovana preko godinu dana bez određene destinacije, počev od godine podnošenja tužbe 19. avgusta 2010. godine do ispunjenja ove obaveze, kao i da plati iznos od 1.731,96​​ € (hiljadu sedamsto trideset jedan evra i devedeset šest centa)​​ na ime troškova postupka.​​ 

• Na osnovu uputstava koje je dobio od Apelacionog suda u vezi sa pravičnim utvrđivanjem činjeničnog stanja, razmatranjem konkretnih razloga za prestanak radnog odnosa, razmatranjem postupka koji je prethodio prestanku radnog odnosa, sud Osnovni sud je nakon izvođenja dokaza utvrdio sledeće:

„Iz iznetih dokaza, Sud ocenjuje da ne stoje navodi tuženog da je​​ tužilja​​ mejlom obaveštena o završetku ugovora o radu. U nacrtu dokumenta od 17. avgusta 2010. godine, koji je tuženi izneo na glavnoj raspravi, ne predstavlja nikakav dokaz, jer su relevantne činjenice za raskid ugovora označene sa xxxx, što je za Sud besmisleno i ne predstavlja dokument. Takođe, tuženi nije uspeo da dokaže da je tužiocu uručen završni dokument sa br. prot. 03-383 od 1. septembra 2010. godine o razlozima prestanka radnog odnosa, kako se navodi u obaveštenju, zbog reorganizacije i ukidanja pozicija recepcionerke.“​​ 

„Čak i da se pretpostavi kao nesporna činjenica, odluka Odbora tuženog od 15. aprila 2010. godine o prestanku radnog mesta recepcionerke, Sud podseća da je i nakon ovog datuma​​ tužilja​​ nastavila da radi i to oko četiri meseca nakon donošenja navedene odluke. Štaviše, Sud ocenjuje da se odluka Upravnog odbora ne može shvatiti kao odluka kojom se tužilji gasi radno mesto, budući da ugovorom o radu od 15. jula 2008. godine, tužilja nije imenovana na radno mesto recepcionerke već je primljena na posao kao zaposlena za obavljanje poslova koji su navedeni u konkretnom opisu poslova ili u daljem uputstvu rukovodstva ProCredit banke, čime se dokazuje da su neodrživi navodi tužilje da je bila angažovana i na drugim poslovima“.

• Na osnovu obrazloženja presude [C. br. 776/16], Osnovni sud je došao do zaključka da:

​​ 

„Pošto je dokazano da je tuženi otpustio tužilju iz radnog odnosa suprotno odredbama člana 11. i 12. osnovnog zakona o radu 2001/27, iz tog razloga Sud je obaveštenje o okončanju ugovora (koje nije uredno saopšteno tužilji) odlučio da poništi kao nezakonito i prinudi tuženu da tužilju vrati na radnu dužnost (...) S obzirom da je nezakonitom odlukom tužilja lišena prava na zaradu i pretrpela je materijalnu štetu u iznosu obračunatom kao u finansijskom veštačenju (...) prinudio je tuženog da tužilji isplati zaradu u iznosu opisanom u stavu III izreke presude.“

• Dana 14. avgusta 2017. godine, zastupnik ProCredit Banke je podneo žalbu Apelacionom sudu Kosova​​ protiv​​ presude​​ [C. br. 776/16] Osnovnog suda od 3. jula 2017. godine, zbog: a) suštinskih povreda odredaba parničnog postupka; b) pogrešnog i nepotpunog utvrđivanja činjeničnog stanja i c) pogrešne primene materijalnog prava.

• Dana 10. avgusta 2020. godine Apelacioni sud je doneo presudu [AC. br. 4162/17], kojom je: (i) odbio kao neosnovanu žalbu ProCredit banke; i (ii) potvrdio presudu [C. br. 776/16] Osnovnog suda od 3. jula 2017. godine.​​ 

• Apelacioni sud je usvojio pravnu ocenu Osnovnog suda kao pravilnu i zakonitu, ocenivši da pobijanom presudom nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka, netačno i nepotpuno utvrđivanje činjeničnog stanja, te da nema povreda​​ iz tačaka b), g), j), k) i m) stava 2​​ člana 182. Zakona br. 3/L-006 o parničnom postupku​​ (u daljem tekstu: ZPP). Što se tiče ostalih žalbenih navoda, Apelacioni sud je naglasio da:​​ „Povodom žalbenog navoda da Prvostepeni sud nije primenio član 199. ZPP-a (...) ovaj navod je neosnovan, jer se na strani 3. rešenja Apelacionog suda AC. 4085/15 od 07. marta 2016. godine, između ostalog, navodi da „... U konkretnom slučaju, činjenica je da tužilja nije postupila u skladu sa odredbama ovog zakona, međutim, kao što je poznato, tužilja u slučaju njenog otpuštanja sa rada, nije bila unapred obaveštena o otpuštanju sa posla mesec dana ranije, zatim nije postojala pismena odluka o otpuštanju sa rada, tako da bi ista mogla podneti žalbu prema datom pravnom leku (...)“.​​ 

• S tim u vezi, Apelacioni sud je odbacio i ostale žalbene navode ProCredit banke, pošto je ocenio da je izreka presude razumljiva, jasna i da obrazloženje sadrži sve odlučne činjenice, dok se u pogledu mogućnosti izjašnjavanja u vezi sa predloženim veštačenjem, Apelacioni sud navodi da se​​ „utvrđuje da je Prvostepeni sud dao mogućnost tuženoj da se izjasni u vezi sa veštačenjem (...) to se dokazuje time da ga je Sud pozvao na pojašnjenja i saslušan je finansijski veštak A.B na sednici glavnog ročišta održanog u Sudu dana 19. januara 2017. godine.

• Neutvrđenog datuma,​​ ProCredit Banka je u zakonskom roku, preko svog pravnog zastupnika, podnela reviziju Vrhovnom sudu na presudu [Ac. br. 4162/17] Apelacionog suda od 10. avgusta 2020. godine u vezi sa presudom [C. br. ​​ 776/16] Osnovnog suda od 03. jula 2017. godine, zbog: a) povrede odredaba parničnog postupka i b) pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se: (i)​​ revizija prihvati kao osnovana i (ii) da se presuda Prvostepenog i Drugostepenog suda preinači, tako da se tužba​​ podnositeljke​​ zahteva odbaci kao preuranjena ili da se predmet vrati na ponovno suđenje i odlučivanje Prvostepenom sudu.

• Neutvrđenog datuma, u​​ zakonskom roku, zastupnik podnositeljke zahteva je dostavio odgovor na reviziju Vrhovnom sudu kojim je tražio da se revizija odbije i da Prvostepena i Drugostepena presuda ostane na snazi.

• Dana 2. juna 2022. godine, Vrhovni sud je presudom [Rev. br. 558/21]: (i) prihvatio kao osnovanu reviziju koju je podnela ProCredit Banka A.D; (ii) preinačio presudu [Ac. br. 4162/17] Apelacionog suda od 10. avgusta 2020. godine i presudu [C. br. 776/16] Osnovnog suda od 3. jula 2017. godine, tako što je odlučio da odbije tužbeni zahtev podnositeljke zahteva kao neosnovan; i (iii) odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

• Prvobitno je Vrhovni sud razmotrio navode ProCredit Banke u vezi sa povredama odredaba parničnog postupka, koje je ocenio neosnovanim, ističući da​​ „[...]​​ presude nižestepenih instanci nisu obuhvaćene u navodnim povredama, niti u povredama koje se razmatraju po službenoj dužnosti, kako je utvrđeno u članu 215 ZPP-a, a koje se odnose na sposobnost da bude stranka i za redovno zastupanje.“

• Međutim, Vrhovni sud je u obrazloženju u vezi sa navodom o pogrešnoj primeni materijalnog prava zaključio da je​​ „(...) Prvostepeni i Drugostepeni sud, na osnovu izvedenih dokaza,​​ o utvrđenom činjeničnom stanju, pogrešno primenio materijalno​​ pravo,​​ usvajajući​​ tužbeni zahtev tužioca u celini (...) Iz tumačenja odredaba Zakona o radu - Uredba UNMIK-a broj 2001/27, član 7. Ugovora o radu od 28. jula 2008. godine, kao i uvidom u sve dokaze i spise predmeta, Vrhovni sud je došao do zaključka da je tužbeni zahtev tužilje potpuno neosnovan. U tom smislu, Prvostepeni sud je pogrešno zaključio i odlučio da su tužilja i tuženi ugovorom u pisanoj formi uredili svoj odnos – svoja prava i dužnosti, poslodavac-zaposleni, pravilno definišući međusobna prava i dužnosti. Sud je utvrdio da je ugovor o radu zaključen u punoj saglasnosti sa gore navedenim zakonskim odredbama (...) u punoj je saglasnosti sa zakonskim odredbama Zakona o radu - Uredbe UNMIK-a broj 2001/27, i člana 7. Ugovora o radu. od 28. jula 2008. godine.“​​ 

• S tim u vezi, Vrhovni sud je zaključio da ProCredit Banka A.D. nije imala obavezu da donese odluku o prestanku radnog odnosa, već da je njena obaveza da obavesti o otkazu ugovora o radu, što je i učinila. Pa je isti ocenio da se​​ „​​ [...]​​ u ovom slučaju ne radi o prestanku radnog odnosa od strane tužilje zbog disciplinskih prekršaja, već se radi o prekidu ugovora o radu, kako je definisano u ugovoru o radu i gore navedenim zakonskim odredbama​​ [...]​​ čak i u sličnim slučajevima kada je radni odnos zaključen na određeno vreme i na neodređeno vreme, obaveza poslodavca je da obavesti zaposlenog o nenastavku/ neobnavljanju ugovora o radu ili obaveštenja o otkazu prekidu radnog odnosa i nije potrebno voditi disciplinski postupak niti donositi odluku o prestanku radnog odnosa od strane poslodavca. U tom smislu, Prvostepeni sud je pogrešno našao i odlučio da je tužbeni zahtev tužilje osnovan zbog činjenice jer je tužilja, od momenta zasnivanja radnog odnosa 15. jula 2008. godine, gde je prvobitno zasnovala radni odnos do dana 1. septembra 2010. godine, bila je u radnom odnosu na period od 2. godine, 1. mesec i 15. dana, međutim u članu 11. stav 7., 12. stav 1. Zakona o radu - Uredbe UNMIK-a, broj 2001/27, i članu 7. Ugovora o radu od 28. jula 2008. godine, predviđen je raskid ugovora o radu od obeju strana uz obaveštenje od mesec dana unapred, iz razloga predviđenih gore navedenim zakonskim odredbama i onih predviđenih ugovorom o radu.“

Navodi podnositeljke zahteva​​ 

• Podnositeljka zahteva navodi da je Vrhovni sud doneo presudu [Rev. br. 558/21] od 2. juna 2022. godine, povredom osnovnih prava i sloboda zagarantovanih članom 24. [Jednakost pred zakonom], 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje], 49. [Pravo na rad i obavljanje profesije], 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] i 55. [Ograničenje osnovnih prava i sloboda] Ustava, u vezi sa članom 6 (Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] EKLJP-a.

• Što se tiče navoda o povredi člana 31. u vezi sa članom 6. EKLJP-a, podnositeljka zahteva navodi povredu​​ „prava na obrazloženu odluku“, ali da je u suštini njen glavni navod​​ „pogrešna primena materijalnog prava“, koje je rezultiralo povredom člana 49.​​ Ustava, ističući da je​​ „Trećestepeni sud je povredio pravo na rad, koje je zagarantovano Ustavom i zakonom, uskraćujući pravo na rad podnositeljki zahteva, budući da u presudi ne obezbeđuje dovoljne i ubedljive razloge za donošenje pravične i zakonite odluke, koji su u suprotnosti sa razlozima i dokazima deponovanim i istaknutim u presudama Prvostepenog i Drugostepenog suda kao i u rešenju Apelacionog suda Ac. br. 1826/2016. od 7. marta 2016. godine i njenom presudom se vidi „očigledna proizvoljnost“, jer je odredbom člana 11. osnovnog zakona o radu br. 2001/27 decidno utvrđena obaveza poslodavca da radnika obavesti mesec dana pre raskida ugovora.“​​ 

• U vezi sa​​ navodom o divergenciji​​ u sudskoj praksi Vrhovnog suda, podnositeljka zahteva​​ navodi da je Vrhovni sud:​​ „[...] u slučaju podnositeljke zahteva, taj​​ Sud je selektivno primenio pravne norme​​ koje su ispunjavale uslove​​ samo jedne stranke, u konkretnom​​ slučaju samo poslodavca, jer Vrhovni sud nije uzeo u obzir prava podnositeljke zahteva​​ koja proizilaze iz člana 11.5, kao što je uzeo u obzir u slučaju druga dve​​ zaposlene. Ova zakonska norma predviđa​​ praćenje upravnih postupaka, pre nego što poslodavac​​ donese odluku o​​ raskidu ugovora​​ zaposlenom. (To su:​​ presuda, Rev. br. 126/2007, od 17. januara 2008. godine;​​ presuda, Rev. br. 177/2007, od 17. januara 2008. godine; i​​ presuda Rev. br. 32/2013, od 30. jula, 2013. godine). Dakle, očigledno je da je samo u slučaju podnositeljke zahteva​​ Vrhovni sud odlučio drugačije od gore navedenih slučajeva. S tim u vezi, Vrhovni sud je propustio da ravnopravno tretira stranke u postupku, iz razloga​​ jer​​ je za osnovu uzeo normu koja je zadovoljavala samo zahteve jedne stranke, a nije uzeo za osnov normu koja je bila obaveza​​ za poslodavca i pravo podnositeljke​​ zahteva. U konkretnom slučaju, ne može se reći da je Vrhovni sud zauzeo isti stav za slične predmete. Izgradnja​​ drugačije​​ sudske prakse, u konkretnom slučaju, ne može se reći da je izvršena iz razloga reformisanja i stabilnog​​ izvođenja​​ pravde.“​​ Sud ističe da podnositeljka​​ zahteva nije dostavila​​ Sudu gore navedene presude Vrhovnog suda niti druge dodatne odluke kojima bi potkrepila ovaj navod.

• Što se tiče navoda o povredi članova 24, 53. i 55. Ustava, podnositeljka zahteva ne daje nikakvo detaljnije objašnjenje ili elaboraciju o tome kako je došlo do povrede prava predviđenih navedenim članovima, osim što pominje iste.​​ 

• Konačno, podnositeljka zahteva traži od Suda da (i) proglasi zahtev prihvatljivim; (ii) utvrdi da je bilo povrede člana 24. [Jednakost pred zakonom], člana 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje], člana 49. [Pravo na rad i vršenje profesije], člana 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava], člana 55. [Ograničenje prava i osnovnih sloboda] Ustava, kao i člana 6.1 (Pravo na pravično suđenje) EKLJP-a; (iii) da proglasi nevažećim i vrati presudu [Rev. 558/2021] od 2. juna 2022. godine Vrhovnog suda na ponovno odlučivanje; i (iv) da naloži Vrhovnom sudu da obavesti Ustavni sud o preduzetim merama u cilju sprovođenja presude Ustavnog suda. ​​ 

Relevantne ustavne i zakonske odredbe

​​ 

USTAV REPUBLIKE KOSOVO

Član 31.​​ 

[Pravo na pravično i nepristrasno suđenje]

• ​​ „Svakome se garantuje jednaka zaštita prava pred sudom, ostalim državnim organima i nosiocima javnih nadležnosti.​​ 

• ​​ Svako ima pravo na javno, nepristrasno i pravično razmatranje odluka o pravima i obavezama ili za bilo koje krivično gonjenje koje je pokrenuto protiv njega/nje, u razumnom roku, od strane nezavisnog i nepristrasnog, zakonom ustanovljenog, suda.“​​ 

[...]

Član 49.​​ 

[Pravo na rad i obavljanje profesije]

• „Garantuje se pravo na rad.

• Svako lice ima pravo da slobodno izabere svoju profesiju i radno mesto.“
  

UNMIK UREDBA BR. 2001/27 O OSNOVNOM ZAKONU O RADU NA KOSOVU​​ 

Član 11.

(Prestanak ugovora o radu)

„[...]

11.7 Poslodavac može da raskine ugovor o radu zbog privrednih, tehnoloških ili organizacijskih promena u preduzeću.“

Član 12.

(Prestanak ugovora o radu zbog privrednih, tehnoloških i organizacionih promena u preduzeću)

„12.1 Poslodavac može da raskine ugovor o radu zbog privrednih, tehnoloških ili organizacijskih promena u preduzeću. Takve se promene dešavaju kada poslodavac uvede bitne promene u proizvodnji, programiranju, organizaciji, strukturi i tehnologiji koje zahtevaju smanjenje broja zaposlenih. Pod otpuštanjem velikih razmera smatra se slučaj u kojem je najmanje 50 zaposlenih otpušteno u roku od 6 meseci.

[...]“

UGOVOR O RADU OD 28. JULA 2008. GODINE

(Trajanje i raskid ugovora)​​ 

„a) Ovim ugovorom se zasniva radni odnos od 15. jula 2008. godine.

b) Tokom probnog perioda, ugovor mogu da raskinu obe strane na kraju meseca.

c) Tokom perioda redovnog radnog odnosa (npr. nakon probnog perioda) ugovor mogu raskinuti obe strane uz otkazni rok od mesec dana.

d) Razlozi za raskid ugovora od strane ProCredit Banke mogu biti slični, kao što je​​ nezadovoljavajuća​​ prezentacija zadataka/ radova koje je dodelio poslodavac ili nepoštovanje zaposlenih sa sadržajem procedura i propisima filijale ProCredit banke na Kosovu.

e) Kršenje ovog ugovora od strane zaposlenog​​ biće​​ isplaćeno​​ u iznosu od 1.022,58 evra, u šta je uključen i iznos obuke zaposlenog.“

NAČELNI STAV VRHOVNOG SUDA​​ [usvojen na​​ Opštoj sednici Vrhovnog suda, održanoj 7. novembra 2022. godine]

„NAČELNI STAV

U radnim sporovima u kojima je radniku ukinut radni odnos zbog povrede radnih obaveza, prema Uredbi UNMIK-a br. 2001/27 od 8 oktobra 2001 godine o Osnovnom Zakonu o Radu na Kosovu, odnosno po pitanju pokretanja, odvijanja i okončanja disciplinskog postupka, ne primenjuju se odredbe Jugoslovenskog Zakona o radu iz 1977 godine sa​​ odgovarajućim​​ izmenama, odredbe Zakona o radnom odnosu SAPK (Službeni List ​​ 24/22 juni 1984 godine), i Zakona o izmenama i dopunama Zakona o radnom odnosu (Službeni List SAKP br. 14/1987 od 24 aprila 1987 godine) a ni odredbe kasnijeg zakona o radnom odnosu SAKP Službeni List br. 12/1989 od ​​ 14 aprila 1989 godine, koji nije bio na snazi 22 marta 1989 godine, a na koji se datum poziva Uredba UNMIK-a br. 1999/24, od 12 decembra 1999 godine​​ koja u stavu 1.1 tačka b), kao​​ važeći​​ zakon na Kosovu propisuje zakonodavstvo koje je bilo na snazi na Kosovu 22. marta 1989 godine.

Međutim u takvim slučajevima prekida radnog odnosa zbog povrede radnih zadataka, ako se unutrašnjim propisima poslodavca predviđa odvijanje​​ disciplinskog​​ postupka, isti su dužni da poštuju i sprovode ove uredbe o disciplinskom postupku.

U pogledu blagovremenosti traženja sudske zaštite, pitanje koje je nije regulisano odredbama UNMIK-ove Uredbe br. 2001/27 od 8 oktobra 2001 godine o Osnovnom zakonu o radu, trebalo bi primeniti članove ​​ 178, 179 i 181 Zakona o udruženom radu, Službeni list SFRJ br. 11/1988 od 10 februara 1988 godine kojim se predviđa interna žalba unutar ​​ organa poslodavca i pred sudovima, te blagovremenost traženja pravne zaštite iz radnog odnosa pred poslodavcem ili sudom.

Obrazloženje

Odredbama UNMIK-ove Uredbe br. 2001/27 od 8 oktobra 2001 godine o Osnovnom Zakonu o radu, od člana 9 do člana 12, radni odnos radnika predviđa kao ugovorni odnos između poslodavca i radnika, takođe predviđa i slučajeve kada se ukida radni odnos: član 11.1​​ (tačka ​​ a, b, c, d, e, i f); ozbiljne slučajeve​​ lošeg ponašanja radnika član ​​ 11.2 i 3, i odgovarajući postupak prekida radnog odnosa u tim slučajevima, te prekid ugovora o radnom odnosu zbog ekonomskih, tehnoloških ili strukturalnih promena u preduzeću. Iz toga proizlazi da je ovom Uredbom​​ uopšte nije predviđeno sprovođenje disciplinskog postupka u slučaju raskida radnog odnosa zbog teških slučajeva​​ lošeg ponašanja zaposlenog, već je dovoljno u ovim slučajevima, prema članu 11.5, tačke a i b ove Uredbe da poslodavac​​ obavesti zaposlenog pismeno o njegovoj nameri za raskid radnog odnosa, koje obaveštenje treba da​​ sadrži i razloge za raskid ugovora, te da poslodavac održi sastanak sa​​ zaposlenim​​ u kom slučaju će poslodavac da mu usmeno objasni razloge​​ za raskid ugovora​​ [...].“

​​ 

Ocena prihvatljivosti zahteva

• Sud početno razmatra da li je zahtev ispunio uslove prihvatljivosti koji su utvrđeni Ustavom, propisani Zakonom i dalje predviđeni Poslovnikom.

• S tim u vezi, Sud se prvobitno poziva na stavove 1. i 7. člana 113. [Nadležnost i ovlašćene strane] Ustava, koji utvrđuju​​ sledeće:​​ 

 „1.​​ Ustavni sud odlučuje samo u slučajevima koje su ovlašćene strane podnele sudu na zakonit način.

 [...]

 7.​​ Pojedinci mogu da pokrenu postupak ako su njihova prava i slobode koje im garantuje ovaj Ustav prekršena od strane javnih organa, ali samo kada su iscrpeli sva ostala pravna sredstva, regulisanim zakonom“.

• Sud u nastavku razmatra da li je podnositeljka zahteva ispunila kriterijume prihvatljivosti, kako je dalje utvrđeno u Zakonu, odnosno u članovima 47, 48. i 49. Zakona, i to:​​ 

Član 47.

(Individualni zahtevi)

„1. Svaka osoba ima pravo da od Ustavnog suda zatraži pravnu zaštitu ukoliko smatra da njena Ustavom zagarantovana prava i slobode krši neki javni organ.

2. Osoba može da podnese pokrenuti podnesak samo nakon što su iscrpljena sva ostala zakonom određena pravna sredstva“.

Član 48.

(Tačnost podneska)

„Podnosilac podneska je dužan da jasno naglasi to koja prava i slobode sumu povređena i koji je konkretan akt javnog organa koji podnosilac želi da ospori.“

Član 49.​​ 

(Rokovi)

„Podnesak se podnosi u roku od četiri (4.) meseci. Rok počinje od dana kada je podnosilac primio sudsku odluku. ​​ U svim ostalim slučajevima, rok počinje na dan javnog objavljivanja odluke ili akta...“

• U pogledu ispunjenosti navedenih kriterijuma, Sud ocenjuje da je podnositeljka zahteva: (i) ovlašćeno lice, u smislu člana 113.7. Ustava; (ii) osporava ustavnost presude [Rev. br. 558/2021] Vrhovnog suda od 2. juna 2022. godine; (iii) iscrpela sva raspoloživa pravna sredstva, u smislu​​ stava 7​​ člana 113. Ustava i​​ stava 2​​ člana 47. Zakona; (iv) jasno precizirala Ustavom zagarantovana prava za koja navodi da su povređena, u skladu sa zahtevima iz člana 48. Zakona; i (v) da je podnela zahtev u zakonskom roku od 4. (četiri) meseca, kako je utvrđeno članom 49. Zakona.​​ 

• Pored toga, Sud razmatra da li je podnosilac zahteva ispunio kriterijume prihvatljivosti​​ utvrđene u pravilu 34 [Kriterijumi​​ prihvatljivosti] Poslovnika​​ o radu. Stav 2. pravila 34. Poslovnika utvrđuje kriterijume na osnovu kojih Sud može razmatrati zahtev, uključujući kriterijum da zahtev​​ ne bude​​ očigledno neosnovan. Konkretno, tačka​​ d stava 1 i stav 2 pravila 34.​​ Poslovnika​​ o radu​​ propisuju sledeće:

„(1) Sud može smatrati zahtev prihvatljivim:

[...]

(d) Ako zahtev tačno razjašnjava i adekvatno iznosi činjenice i navode 0 povredi ustavnih prava ili odredbi.

[...]

(2) Sud može smatrati zahtev neprihvatljivim ako je zahtev očigledno neosnovan kada podnosilac/teljka zahteva nije dovoljno dokazao/la i potkrepio/la svoju tvrdnju.“

• U vezi sa navedenom tvrdnjom i sudskom praksom Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: EKLJP), ali i na osnovu sudske prakse Suda, omogućava potonjoj da proglasi neprihvatljivim zahteve iz razloga koji se odnose na meritum slučaja. Tačnije, na osnovu ovog pravila, Sud može zahtev proglasiti neprihvatljivim na osnovu i nakon ocene njegove osnovanosti, odnosno ako oceni da je sadržaj zahteva očigledno neosnovan po ustavnim osnovama, kako je utvrđeno u stavu (2.) pravila 34. Poslovnika o radu.​​ 

• Na osnovu sudske prakse ESLJP-a, ali i Suda, zahtev se može proglasiti neprihvatljivim kao​​ „očigledno neosnovanim“​​ u celini ili samo u vezi sa bilo kojim konkretnim​​ navodom​​ koji​​ zahtev može sadržati.​​ S tim u vezi, ispravnije je da iste​​ naziva​​ „očigledno neosnovanim​​ navodima“. Ove poslednje, na osnovu sudske prakse EKLJP-a,​​ mogu se kategorisati u četiri​​ posebne​​ grupe: (i)​​ navodi​​ koji se kvalifikuju kao​​ navodi​​ „četvrtog​​ stepena“; (ii)​​ navodi koji se kategorišu​​ sa​​ „očiglednim ili evidentnim nedostatkom kršenja prava“; (iii)​​ „nepotkrepljeni​​ ili​​ neobrazloženi“​​ navodi; i​​ na kraju, (iv)​​ „zbunjujući​​ i nejasni“​​ navodi. Ovaj koncept neprihvatljivosti na osnovu​​ zahteva koji​​ je ocenjen kao​​ „očigledno neosnovan“,​​ i​​ specifičnosti četiri navedene kategorije​​ navoda​​ koji​​ su kvalifikovani​​ kao​​ „očigledno neosnovani“​​ razvijene​​ kroz sudsku praksu ESLJP-a, Sud je usvojio i u svojoj sudskoj praksi, uključujući, ali ne ograničavajući se na slučajeve KI40/20, podnosilac​​ zahteva​​ Sadik Gashi,​​ rešenje​​ o neprihvatljivosti, od 20. januara 2021. godine; KI163/18, podnosilac​​ zahteva​​ Kujtim Lleshi,​​ rešenje​​ o neprihvatljivosti​​ od​​ 24.​​ juna​​ 2020.​​ godine; KI21/21, podnosilac zahteva​​ Asllan Meka,​​ rešenje​​ o neprihvatljivosti, od 28. aprila 2021. godine, KI107/21, podnosilac zahteva​​ Ramiz Hoti,​​ rešenje​​ o neprihvatljivosti, od 21. oktobra 2021. godine).

• Sud, tokom ocene prihvatljivosti zahteva, odnosno, u oceni da li je zahtev očigledno neosnovan na osnovu Ustava, prvo će podsetiti na srž slučaja na koji se odnosi ovaj zahtev i relevantne navode podnositeljke zahteva, u kojoj će oceni ​​ Sud primeniti standarde sudske prakse ESLJP-a, u skladu sa kojima je, na osnovu člana 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] Ustava, dužan da tumači osnovna prava i slobode zagarantovane Ustavom.​​ 

• Vraćajući se na konkretan slučaj, Sud podseća da se suština zahteva odnosi na postupak u kome su redovni sudovi utvrdili da li je ProCredit banka imala pravo da podnositeljki​​ zahteva​​ raskine radni odnos bez odluke o njegovom raskidu, već samo uz obaveštenje o otkazu ugovora o radu.​​ 

• Predmetni slučaj pred redovnim sudovima okončan je tako što su u drugom sudskom postupku nakon prvog ponovnog suđenja i odlučivanja, Osnovni sud i Apelacioni sud ocenili da ProCredit Banka​​ nije postupila u skladu sa tadašnjim zakonskim odredbama, kada je podnositeljki zahteva prekinuo radni odnos, budući da isti nije uredno obavestio podnositeljku zahteva u skladu sa zakonom i ugovorom o radu, te nije doneo odluku o raskidu ugovora o radu. Međutim, Vrhovni sud se nije saglasio sa nalazom Osnovnog i Apelacionog suda, pa je i prihvatio reviziju ProCredit Banke kao osnovanu, zaključujući da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo i da na osnovu​​ stava 7​​ člana 11.​​ i stava 1​​ člana 12. Uredbe UNMIK-a​​ br.​​ 2001/27, kao i člana 7. ugovora o radu od 28. jula 2008. godine, ProCredit banka nije imala zakonsku obavezu da donese odluku o prestanku radnog odnosa sa podnositeljkom zahteva.​​ 

• Podnositeljka zahteva se ne slaže sa ovim zaključkom, jer smatra da Vrhovni sud nije dao uverljive i dovoljne razloge u pogledu tumačenja zakonskih odredbi koje su bile osnov za odlučivanje u slučaju. Shodno tome, podnositeljka zahteva ocenjuje da je došlo do povrede članova 24, 31, 49, 53. i 55.​​ Ustava​​ u vezi sa članom 6. EKLJP-a, u vezi sa pravom​​ „na obrazloženu odluku“​​ i​​ „pogrešnom primenom materijalnog prava“, koje je za posledicu imalo povredu prava na rad i u vezi obaveze sudova da daju detaljan odgovor na svaki argument ili pitanje ukoliko je zahtev od suštinskog značaja za ishod slučaja“.

• U nastavku, Sud će pojedinačno​​ razmotriti navode podnosioca zahteva u vezi sa: (i) pogrešnom primenom materijalnog prava; (ii)​​ divergencijom​​ u sudskoj praksi; (iii)​​ povredom​​ člana 49. Ustava; kao i (iv)​​ povredom​​ članova 24, 53.​​ i 55.​​ Ustava.

I.​​ Što se tiče navoda o​​ pogrešnoj primeni materijalnog prava

• Uzimajući u obzir navode​​ podnositeljke zahteva u vezi sa ozbiljnim nedostacima osporene presude Vrhovnog suda, u smislu njenog obrazloženja u vezi sa tumačenjem​​ važećeg​​ zakona u konkretnom slučaju, i ugovora o radu na kome je osnovan radni odnos između podnositeljke zahteva i ProCredit Banke, s tim u vezi, iako podnositeljka zahteva​​ dovodi u pitanje obrazloženje Vrhovnog suda u smislu davanja dovoljnih i ubedljivih razloga za donošenje odluke, Sud primećuje da u osnovi podnositeljka zahteva gradi svoje navode na osnovu navoda o pogrešnoj primeni materijalnog prava.​​ 

• Kao što je gore navedeno, Sud ističe da tvrdnje podnositeljke zahteva koji se nadovezuju sa pogrešnom primenom primenjivog zakona od strane Vrhovnog suda, Sud, u skladu sa svojom sudskom praksom i praksom ESLJP-a, razmatra iste kao navode​​ „četvrtog stepena”.​​ 

• U tom kontekstu, Sud ističe da je na osnovu sudske prakse ESLJP-a, ali i uzimajući u obzir njegove karakteristike, kako ih definiše EKLJP, princip supsidijarnosti i doktrina četvrtog stepena, stalno naglašavao razliku između​​ „ustavnosti“​​ i​​ „zakonitosti“​​ i navodi da nije njegova dužnost da se bavi greškama u činjenicama ili pogrešnim tumačenjem i primenom zakona za koje se tvrdi da ih je napravio redovni sud, osim i u meri u kojoj takve greške može povrediti prava i slobode zaštićene Ustavom i/ ili EKLJP-om. (vidi između ostalog slučajeve Suda​​ KI96/21, podnosilac zahteva​​ Xhelal Zherka, rešenje o neprihvatljivosti od 23. septembra 2021. godine, stav 49;​​ KI145/20, podnosilac zahteva​​ Hafize Gashi, odluka o neprihvatljivosti od 22. aprila 2021. godine, stav 33;​​ KI179/18, podnosilac zahteva​​ Belgjyzar Latifi, odluka o neprihvatljivosti od 23. jula 2020. godine, stav 68.)

• Štaviše, Sud je kontinuirano naglašavao da nije njena uloga da preispituje nalaze redovnih sudova u vezi sa činjeničnim stanjem i primenom materijalnog prava i da ne može da ocenjuje sam činjenice koje su navele da redovni sud donese jednu umesto druge odluke. U suprotnom, Sud bi delovao kao​​ „četvrtostepeni“​​ sud, što bi rezultiralo prekoračenjem granica uspostavljenih u njegovoj nadležnosti. (Vidi, u ovom kontekstu, slučaj ESLJP-a​​ Garcia Ruiz protiv Španije, presuda od 21. januara 1999 br.​​ 30544/96, stav 28. i korišćene reference tu; i vidi takođe slučaj Suda​​ KI145/20, citiran iznad, stav 34. i​​ KI49/19, citiran iznad, stav 48.).

• Međutim, sudska praksa ESLJP-a i Suda, utvrđuju neke okolnosti pod kojima bi trebalo napraviti izuzetke od ovog stava. Kao što je gore navedeno, dok redovni sudovi imaju primarnu dužnost da rešavaju probleme u vezi sa tumačenjem​​ važećeg​​ zakona, uloga Suda je da obezbedi ili proveri da su efekti ovog tumačenja u skladu sa Ustavom i EKLJP-om (vidi slučaj ESLJP-a,​​ Miragall Escolano i drugi protiv Španije, presuda od 25. januara 2000. godine, stavovi 33.-39., i vidi takođe slučaj Suda​​ KI154/17​​ i​​ KI05/18, podnosioci zahteva​​ Basri Deva, Afërdita Deva i Društvo sa ograničenom odgovornošću „BARBAS“, rešenje o neprihvatljivosti od 21. avgusta 2019. godine, stav 63.). U principu, takav izuzetak se odnosi na slučajeve koji rezultiraju očiglednom​​ proizvoljnošću,​​ uključujući​​ i one u kojima je Sud​​ „očigledno pogrešno primenio zakon“​​ u konkretnom slučaju i koji je mogao da dovede do​​ „proizvoljnih zaključaka“​​ ili​​ „očigledno nerazumnih“​​ za odgovarajućeg podnosioca zahteva.

• U vezi sa gore navedenim, Sud ističe da je tumačenje materijalnog i procesnog prava primarna dužnost i da spada u nadležnost redovnih sudova, te kao takvo predstavlja pitanje zakonitosti. Uloga Ustavnog suda je samo da utvrdi da li su efekti takvog tumačenja u skladu sa ustavnim normama i standardima.​​ 

• U konkretnom slučaju, Sud se poziva na relevantne delove obrazloženja Vrhovnog suda koji je presudom [Rev. br. 558/21] Vrhovnog suda od 2. juna 2022. godine, nakon što je prihvatio reviziju ProCredit Banke i preinačio presudu [Ac. br. 4162/17] Apelacionog suda od 10. avgusta 2020. godine i presudu [C. br. 776/11] Osnovnog suda od 03. jula 2017.godine, odbijajući kao neosnovan tužbeni zahtev podnositeljke zahteva, njegovu ocenu razjasnio na sledeći način:​​ 

„Prema oceni Vrhovnog suda Kosova, uvidom u spise predmeta utvrđeno je da su Prvostepeni i Drugostepeni sud, na osnovu izvedenih dokaza o utvrđenom činjeničnom stanju pogrešno primenili materijalno pravo, usvajajući tužbeni zahtev tužilje u celini, decidno odlučujući kao u izreci presude Prvostepenog i Drugostepenog suda [...]“

• Nadalje, Sud se poziva i na tumačenje Vrhovnog suda u vezi sa primenom materijalnog prava, kojim je ovaj odlučio da odbije tužbeni zahtev podnositeljke zahteva, iz razloga što:​​ 

„Iz tumačenja zakonskih odredbi Zakona o radu - Uredbe UNMIK-a, broj 2001/27, član 7. Ugovora o radu od 28. jula 2008. godine, kao i razmatranja svih dokaza i spisa predmeta, Vrhovni sud Kosova je došao do zaključka da je tužbeni zahtev tužilje u potpunosti neosnovan. U tom smislu, Prvostepeni sud je pogrešno našao i odlučio da je tužbeni zahtev tužilje u celini osnovan [...], iz razloga što su svoj odnos – svoja prava i dužnosti, poslodavac-zaposleni regulisali ugovorom u pisanoj formi, tačno definišući njihova međusobna prava i dužnosti. Sud je zaključio da je ugovor o radu zaključen u potpunosti u skladu sa navedenim zakonskim odredbama, da su uslovi ugovora o radu zaključenog između tužioca i tuženog po osnovu trajanja radnog odnosa, kao i prestanak radnog odnosa, kao što se desilo u ovom slučaju, u potpunosti je u skladu sa zakonskim odredbama Zakona o radu – Uredbe UNMIK-a, broj 2001/27, i člana 7. Ugovora o radu od 28. jula, 2008. godine.“

• Nadalje, Vrhovni sud je u svom obrazloženju zaključio sledeće:​​ 

„Tuženi u ovom slučaju nije doneo odluku o prestanku radnog odnosa ovde tužilji jer nije bio u obavezi u smislu navedenih zakonskih odredbi, već je obaveza tuženog bila da obavesti tužilju o raskidu ugovora o radu, koji je tuženi učinio u ovom slučaju. Tuženi u ovom slučaju nije morao da pokreće disciplinski postupak i da odlukom o prestanku radnog odnosa obavesti tužilju, iz razloga što se u ovom slučaju ne bavimo prestankom radnog odnosa od strane tuženog zbog disciplinskih prekršaja, već se radi o raskidu ugovora o radu, kako je utvrđeno ugovorom o radu i gore navedenim zakonskim odredbama [...] U tom smislu, Prvostepeni sud je pogrešno zaključio i odlučio da je tužbeni zahtev tužilje zasnovan na činjenici da je tužilja od momenta zasnivanja radnog odnosa 15. jula 2008. godine bila u radnom odnosu 2. godine, 1. mesec i 15. dana, međutim članom 11. stav 7, 12. stav 1. Zakona o radu -​​ Uredbe​​ UNMIK-a broj 2001/27, i člana 7. Ugovora o radu od 28. jula 2008. godine, predviđen raskid ugovora o radu obaveštenjem od obe strane, mesec dana unapred, iz razloga u skladu sa navedenim zakonskim odredbama i onima predviđenim ugovorom o radu“.​​ 

• U ovom kontekstu, Sud primećuje da je Vrhovni sud dovoljno razjasnio da: (i) ProCredit Banka nije bila u obavezi da donese odluku o prestanku radnog odnosa; (ii) Ugovorom o radu od 28. jula 2008. godine regulisan je odnos podnositeljke​​ zahteva sa poslodavcem – ProCredit Bankom, pravilno utvrđenim međusobnim pravima i obavezama; (iii) Uredba UNMIK-a broj 2001/27 bila je na snazi i primenjiva u ovom slučaju, dok je ugovor na osnovu kojeg je zaključen radni odnos između podnositeljke zahteva i ProCredit banke bio u potpunosti u skladu sa zakonskim odredbama i Uredbom UNMIK-a br. 2001/27.​​ 

• Stoga, kao što se može razumeti iz gornjeg obrazloženja Vrhovnog suda, Sud primećuje da su svi navodi podnositeljke zahteva rešeni i razmotreni u skladu sa zakonima na snazi, opravdavajući pitanje zašto je Vrhovni sud odlučio drugačije od sudova nižih instanci i zašto je odbio tužbeni zahtev podnositeljke zahteva kao rezultat tumačenja​​ relevantnih odredbi Uredbe UNMIK-a i ugovora o radu od 28. jula 2008. godine, u vezi sa okolnostima konkretnog slučaja.

• U tom pravcu, Sud naglašava da podnositeljka zahteva, mimo navoda o povredi člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a, kao rezultat pogrešnog tumačenja zakona, ali i istovremeno nedostatka dovoljnih i ubedljivih razloga, ovaj potonji ocenjuje da podnositeljka zahteva ne podržava dovoljno i nije argumentovao pred Sudom kako je tumačenje važećeg zakona od strane Vrhovnog suda moglo biti „očigledno pogrešno“, što je rezultiralo​​ „proizvoljnim zaključcima“​​ ili​​ „očigledno nerazumno“​​ za podnositeljku zahteva. Pored toga, Sud smatra da je Vrhovni sud uzeo u obzir sve činjenice i okolnosti slučaja i da je u dovoljnoj meri opravdao sve svoje ocene/nalaze (vidi, u ovom kontekstu, slučajeve Suda​​ KI64/20, podnosilac zahteva​​ Asllan Meka, odluka o neprihvatljivost od 3. avgusta 2020. godine, stav 41. i​​ KI37/21​​ podnosilac zahteva,​​ Isa Tusha, Naser Tusha i Miradije Tusha, odluka o neprihvatljivosti od 8. septembra 2021. godine, stav 67.).

• Iz tog razloga, Sud iz navedenih elaboracija​​ smatra da je podnositeljka zahteva prosto nezadovoljna rezultatom postupka pred redovnim sudovima, međutim njeno nezadovoljstvo samo po sebi ne može da podstakne argumentovani navod o povredi Ustavom zagarantovanih osnovnih prava i sloboda (vidi slučaj ESLJP-a ​​ Mezotur-Tiszazugi Tarsulat protiv Mađarske, zahtev br.​​ 5503/02, presuda od 26. jula 2005. godine, stav 21).

• Nadalje, Sud ističe načelni stav Vrhovnog suda, usvojen na njegovoj Opštoj sednici 7. novembra 2022. godine, odnosno skoro 6. (šest) meseci kasnije od osporene presude, koji u odnosu na primenu materijalnog prava u radnim sporovima na osnovu Uredbe UNMIK-a br. 20001/27 od 28. oktobra 2011. godine ističe sledeće:

„U radnim sporovima u kojima je radniku ukinut radni odnos zbog povrede radnih obaveza, prema Uredbi UNMIK-a br. 2001/27 od 8 oktobra 2001 godine o Osnovnom Zakonu o Radu na Kosovu, odnosno po pitanju pokretanja, odvijanja i okončanja disciplinskog postupka, ne primenjuju se odredbe Jugoslovenskog Zakona o radu iz 1977 godine sa odgovarajućim izmenama, odredbe Zakona o radnom odnosu SAPK (Službeni List ​​ 24/22 juni 1984 godine), i Zakona o izmenama i dopunama Zakona o radnom odnosu (Službeni List SAKP br. 14/1987 od 24 aprila 1987 godine) a ni odredbe kasnijeg zakona o radnom odnosu SAKP Službeni List br. 12/1989 od ​​ 14 aprila 1989 godine, koji nije bio na snazi 22 marta 1989 godine, a na koji se datum poziva Uredba UNMIK-a br. 1999/24, od 12 decembra 1999 godine koja u stavu 1.1 tačka b), kao važeći zakon na Kosovu propisuje zakonodavstvo koje je bilo na snazi na Kosovu 22. marta 1989 godine.“

• Takođe, iz obrazloženja ovog načelnog stava, Sud primećuje da gore pomenutom uredbom​​ uopšte nije​​ predviđeno sprovođenje disciplinskog postupka u slučaju raskida radnog odnosa​​ zbog​​ ekonomskih, tehnoloških ili strukturnih promena u preduzeću,​​ već je dovoljno u ovim slučajevima da poslodavac obavesti zaposlenog pismeno o njegovoj nameri za raskid radnog odnosa, koje obaveštenje treba da sadrži i razloge za raskid ugovora​​ i da mu to saopšti usmeno, u skladu sa obrazloženjem ovog suda u osporenoj presudi.

• Stoga i konačno, uzimajući u obzir navode koje je pokrenula podnositeljka zahteva i sa druge strane obrazloženje Vrhovnog suda u pogledu tumačenja važećeg zakona i njegove primene, smatra da podnositeljka zahteva ne dokazuje i ne podržava u dovoljnoj meri navod da je Vrhovni sud možda pogrešno primenio zakon, što je rezultiralo „proizvoljnim zaključcima“, i stoga se njeni navodi o pogrešnom tumačenju i pogrešnoj primeni važećeg zakona kvalifikuju kao zahtevi koji potpadaju pod kategoriju​​ „četvrtog stepena“​​ i kao takvi odražavaju navode na nivou​​ „zakonitosti“​​ i​​ nisu argumentovane na nivou​​ „ustavnosti“. Shodno tome, isti su očigledno neosnovani po ustavnim osnovama, kako je utvrđeno stavom 2 pravila 34. Poslovnika o radu.​​ 

II. U vezi sa navodom o divergenciji u sudskoj praksi Vrhovnog suda

• Sud podseća da podnositeljka zahteva navodi tvrdi da​​ joj​​ je osporenom presudom Vrhovnog suda povređeno pravo zagarantovano članom 31. Ustava. Ista​​ u vezi sa​​ navodom o divergenciji u sudskoj​​ praksi Vrhovnog suda navodi​​ sledeće:​​ „[...]​​ u slučaju podnositeljke zahteva, taj Sud je selektivno primenio pravne norme koje su ispunjavale uslove samo jedne stranke, u konkretnom slučaju samo poslodavca, jer Vrhovni sud nije uzeo u obzir prava podnositeljke zahteva koja proizilaze iz člana 11.5, kao što je uzeo u obzir u slučaju druga dve zaposlene. Ova zakonska norma predviđa praćenje upravnih postupaka, pre nego što poslodavac donese odluku o raskidu ugovora zaposlenom. (To su: presuda, Rev. br. 126/2007, od 17. januara 2008. godine; presuda, Rev. br. 177/2007, od 17. januara 2008. godine; i presuda Rev. br. 32/2013, od 30. jula, 2013. godine).

• Međutim, Sud ističe da podnositeljka zahteva u svom zahtevu nije priložila gore pomenute presude Vrhovnog suda, za koje navodi da su iste kao i njen slučaj, kako bi podržala svoj navod o divergenciji u sudskoj praksi Vrhovnog suda.

• Sud, u ovom kontekstu, naglašava da je, na osnovu člana 48. Zakona i stavova (1) (d) i (2) pravila 34. Poslovnika o radu i svoje sudske prakse, više puta naglašavao da: (i) stranke imaju obavezu da precizno i adekvatno iznesu činjenice i naovde; i takođe (ii)​​ da dokažu​​ i u dovoljnoj meri potkrepe svoje​​ navode​​ o povredi ustavnih prava ili odredaba (vidi​​ slučajeve Suda​​ KI163/18, podnosilac​​ zahteva​​ Kujtim Lleshi,​​ citiran iznad, stav 85., i​​ KI124/20​​ podnosilac zahteva​​ MuhamedAli Ceysűlmedine,​​ rešenje​​ o neprihvatljivosti​​ od​​ 20. januara​​ 2021. godine, stav 42.).

• Sud takođe podseća da je takođe više puta naglašavao da samo pominjanje člana Ustava, bez jasnog i adekvatnog obrazloženja kako je to pravo povređeno, nije dovoljno kao argument za aktiviranje zaštitne mašinerije koju nudi Ustav i Sud, kao institucija koja se stara o poštovanju ljudskih prava i sloboda (vidi u ovom​​ kontekstu slučajeve Suda,​​ KI02/18, podnosilac Vlada Republike Kosovo​​ [Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja],​​ rešenje o neprihvatljivosti od 20.​​ juna​​ 2019.​​ godine, stav 36. i KI95/19, podnosilac​​ zahteva​​ Ruzhdi Bejta,​​ rešenje o neprihvatljivosti od 08.​​ oktobra​​ 2019.​​ godine, stavovi​​ 30.-31.).

• U konkretnom slučaju, podnositeljka zahteva navodi povredu člana 31. Ustava, ne opravdavajući i ne potkrepljujući povredu​​ istih​​ presudama Vrhovnog suda, za koje​​ navodi​​ da su iste kao i njen​​ slučaj.

• Stoga, navodi podnositeljke zahteva za povredu člana 31. Ustava su​​ „nepotkrepljeni ili neosnovani“​​ navodi, pa su stoga neprihvatljivi kao očigledno neosnovani na ustavnoj osnovi, kako je utvrđeno​​ članom 48. Zakona i pravilom​​ 34.​​ (1) (d) i (2) Poslovnika​​ o radu.

III.​​ Što se tiče navoda o povredi člana 49. Ustava

• Podnositeljka zahteva je u svom zahtevu navela da je kao rezultat povrede člana 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje]​​ Ustava, došlo i do povrede člana 49. [Pravo na rad i obavljanje profesije] Ustava, jer joj je uskraćeno pravo na rad zbog konačnog rezultata u redovnim sudovima.

• Sud ističe da je pravo na rad i obavljanje profesije iz člana 49. Ustava predmet zaštite u ustavnom sistemu Kosova, gde se ta prava dalje ostvaruju na način i pod uslovima utvrđenim zakonom, a to takođe znači i pravo pojedinca da mu radni odnos ne prestane suprotno onome što je zakonom utvrđeno (vidi slučaj Suda,​​ KI12/21, podnosilac zahteva​​ Violeta Hamidi, rešenje o neprihvatljivosti od 20. maja 2021. godine).

• Što se tiče navoda podnositeljke zahteva o povredi prava i sloboda zagarantovanih članom 49. Ustava, Sud smatra da su navodi neosnovani, jer podnositeljki zahteva nije uskraćeno pravo na rad i da je obaveza podnositeljke zahteva da dokaže ustavne navode i da predoči​​ prima facie​​ dokaze koji pokazuju povredu prava zagarantovanih Ustavom i EKLJP-om.​​ 

• Stoga, Sud ocenjuje da navodi podnositeljke zahteva da je osporenom presudom povređeno pravo na rad i obavljanje profesije zagarantovano članom 49. Ustava, predstavlja izraz njene subjektivne ocene o pogrešnoj primeni materijalnog prava, ali ne i dokaz o povredi prava iz člana 49. Ustava. Kao rezultat ovoga, Sud zaključuje da se navodi podnositeljke zahteva o povredi člana 49. Ustava moraju proglasiti neprihvatljivim kao očigledno neosnovanim, jer se ovi navodi kvalifikuju kao navodi koji spadaju u kategoriju (iii), koji su kategorisani kao „nepotkrepljeni ili neobrazloženi“ navodi, kako je utvrđeno članom 48. Zakona i pravilom 34. (1) (d) i (2) Poslovnika o radu.

IV.​​ Što se tiče navoda o povredi članova 24, 53. i 55. Ustava

• U vezi sa navodnim kršenjem članova 24. [Jednakost pred zakonom], 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] i 55. [Ograničenje osnovnih prava i sloboda] Ustava, Sud podseća da prema utvrđenoj sudskoj praksi ESLJP-a, Sud može zahtev proglasiti neprihvatljivim kao očigledno neosnovanim sa kriterijumom kategorije (iii) kao​​ „nepotkrepljenim​​ ili neobrazloženim“​​ navodima čak i u slučajevima kada podnosilac zahteva jednostavno citira jednu ili više odredaba Konvencije ili Ustava, bez objašnjenja kako su prekršena, osim ako je to jasno očigledno na osnovu činjenica i okolnosti slučaja (vidi slučajeva ESLJP-a:​​ Trofimchuk protiv Ukrajine, br.​​ 4241/03, odluka od 31. maja 2005. godine i​​ Baillard protiv Francuske, br.​​ 6032/04, odluka od 25. septembra 2008. godine).​​ 

• U konkretnom slučaju, Sud primećuje da podnositeljka zahteva jednostavno tvrdi povredu članova 24, 53. i 55. Ustava, ali ne obrazlažući ili objašnjavajući kako su ova prava povređena, stoga Sud ocenjuje da isto treba da se kvalifikuje kao navodi koji pripadaju kategoriji (iii) kao „nepotkrepljene​​ ili neobrazložene“​​ , kako je utvrđeno članom 48. Zakona i pravilom 34. (1) (d) i (2) Poslovnika o radu.​​ 

Zaključci

• Kao sažetak, Sud, uzimajući u obzir gornju elaboraciju i zaključke, ocenjuje da​​ navodi​​ podnositeljke zahteva​​ 

I. U vezi sa pogrešnom primenom zakona​​ spada u kategoriju navoda​​ koje se kvalifikuju kao navodi​​ „četvrtog stepena“.​​ 

II. U vezi sa sudskom divergencijom Vrhovnog suda, pripada kategoriji navoda koji se kvalifikuju kao​​ „nepotkrepljeni ili neobrazloženi“​​ navodi;​​ 

III.​​ U vezi sa povredom članova​​ 24, 49, 53. i 55. Ustava,​​ pripadaju kategoriji navoda koji​​ se kvalifikuju kao​​ „nepotkrepljeni ili neobrazloženi navodi“.

• Konačno, Sud zaključuje da se zahtev podnositeljke zahteva u celini proglašava očigledno neosnovanim po ustavnim osnovama i stoga je neprihvatljiv u skladu sa pravilom 34. (2) Poslovnika o radu.​​ 

IZ TIH RAZLOGA

Ustavni sud Republike Kosovo, u skladu sa članom 113. stav 1. i 7. Ustava, članovima 20,​​ 47.​​ i 48.​​ Zakona,​​ kao​​ i pravilima​​ 34 (1) (d),​​ 34. (2.) i 48.​​ (1) (b)​​ Poslovnika o radu, na sednici održanoj​​ dana 31. januara​​ 2024. godine, jednoglasno

ODLUČUJE

• DA PROGLASI zahtev neprihvatljivim;​​ 

• DA DOSTAVI ovo rešenje stranama;

• DA OBJAVI ovo rešenje u Službenom listu Republike Kosovo, u skladu sa stavom 4.​​ člana 20. Zakona;

• DA UTVRDI da ovo rešenje stupa na snagu na dan objavljivanja u Službenom listu Republike Kosovo, u skladu sa stavom 5 člana 20. Zakona.

Sudija izvestilac  ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​​​     Predsednica Ustavnog suda

Safet Hoxha       Gresa Caka-Nimani​​ 

​​