Ocena ustavnosti presude [Pml. br. 288/2022] od 28. jula 2022. godine Vrhovnog suda Republike Kosovo

Rešenje o neprohvatljivosti

br. predmeta KI166/22

podnosiocu: Përparim Muji

Preuzimanje:

Shqip
Srpski

Përmbledhje Vendimi tekst

Priština, dana 1. decembra 2023. godine

Ref.br.: RK 2294/23

REŠENJE O NEPRIHVATLJIVOSTI

slučaju br. KI166/22

Podnosilac

Përparim Muji

Ocena ustavnosti presude [Pml. br. 288/2022] Vrhovnog suda Republike Kosovo od 28. jula 2022. godine

USTAVNI SUD REPUBLIKE KOSOVO

u sastavu:

Gresa Caka-Nimani, predsednica

Bajram Ljatifi, zamenik predsednika

Selvete Gërxhaliu-Krasniqi, sudija

Safet Hoxha, sudija

Radomir Laban, sudija

Remzije Istrefi-Peci, sudija

Nexhmi Rexhepi, sudija i

Enver Peci, sudija

Podnosilac zahteva

Zahtev je podneo Përparim Muji, sa prebivalištem u selu Bresaljce, opština Gnjilane (u daljem tekstu: podnosilac zahteva), koga po punomoćju zastupa Advokatska kancelarija “B&B” d.o.o., sa sedištem u Gnjilanu.

Osporena odluka

Podnosilac zahteva osporava ustavnost presude [Pml. br. 288/22] Vrhovnog suda Kosova (u daljem tekstu: Vrhovni sud) od 28. jula 2022. godine.

Predmetna stvar

Predmetna stvar je ocena ustavnosti gore navedene presude Vrhovnog suda, kojom su podnosiocu zahteva navodno povređena njegova osnovna prava i slobode, zagarantovane članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] i stavom 1 člana 46. [Zaštita imovine] Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav), stavom 1 člana 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima (u daljem tekstu: EKLJP) i članom 10. Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima (u daljem tekstu: UDLJP).

Pravni osnov

Zahtev je zasnovan na stavovima 1. i 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, članovima 22. (Procesuiranje podnesaka) i 47. (Individualni zahtevi) Zakona br. 03/L-121 o Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Zakon) i pravilu 25. (Podnošenje podnesaka i odgovora) Poslovnika o radu Ustavnog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Poslovnik).

Dana 7. jula 2023. godine, Poslovnik o radu Ustavnog suda Republike Kosovo br. 01/2023 je objavljen u Službenom listu Republike Kosovo i stupio je na snagu 15 (petnaest) dana od dana objavljivanja. Shodno tome, prilikom razmatranja zahteva, Ustavni sud Republike Kosovo (u daljem tekstu: Sud), se poziva na odredbe gore navedenog Poslovnika, koji je ukinuo Poslovnik o radu Ustavnog suda br. 01/2018. S tim u vezi, u skladu sa pravilom 78 (Prelazne odredbe) Poslovnika o radu br. 01/2023, izuzetno, pojedine odredbe Poslovnika o radu br. 01/2018 će se i dalje primenjivati u predmetima registrovanim u Sudu pre njegovog ukidanja, samo ako i u meri u kojoj su povoljnije za strane.

Postupak pred Ustavnim sudom

Dana 2. novembra 2022. godine, podnosilac je podneo svoj zahtev Sudu.

Dana 11. novembra 2022. godine, Sud je obavestio podnosioca o registraciji zahteva i poslao kopiju zahteva Vrhovnom sudu.

Dana 20. decembra 2022. godine, predsednica Suda je odlukom GJR.KI166/22, imenovala sudiju Safeta Hoxhu za sudiju izvestioca i odlukom KSH.I166/22 imenovala članove Veća za razmatranje, sastavljenog od sudija: Selvete Gërxhaliu-Krasniqi (predsedavajuća), Remzije Istrefi-Peci i Nexhmi Rexhepi (članovi).

Dana 16. decembra 2022. godine, sudija Enver Peci je položio zakletvu pred predsednicom Republike Kosovo, kada je i počeo njegov mandat u Sudu.

Dana 7. novembra 2023. godine, Sud je razmotrio preliminarni izveštaj sudije izvestioca i jednoglasno izneo preporuku Sudu o neprihvatljivosti zahteva.

Pregled činjenica

Istorijat

Iz spisa predmeta proizilazi da su organi opštine Gnjilane, dana 13. aprila 1994. godine doneli odluku [01-465-4/94] ocu podnosioca zahteva o davanju na korišćenje nepokretnosti pod brojem 2398-0, u površini od 0.04,00 hektara ili pretvoreno u kvadratne metre, u površini od 400 m2. Ova odluka je naknadno overena od strane podnosioca zahteva. Podnosilac zahteva je 2013. godine, na osnovu overene kopije podneo zahtev organima opštine Gnjilane za prenos prava svojine, prvo na ime svog oca (U. Muji), a zatim na svoje ime. Nakon što je svojina preneta na podnosioca zahteva, isti je 2018. godine, kod nadležne opštinske direkcije, podneo zahtev i dobio građevinsku dozvolu za izgradnju stambenog objekta na gore navedenoj nepokretnosti. U vezi sa predmetnom imovinom, istražni organi su pokrenuli istragu zbog osnovane sumnje da je prenos prava svojine na toj nepokretnosti sa opštinskih organa na podnosioca zahteva izvršen na nezakonit način.

Postupak nakon podizanja optužnice

Iz gore navedenog razloga, dana 16. aprila 2020. godine, Osnovno tužilaštvo u Gnjilanu (u daljem tekstu: Osnovno tužilaštvo) je podiglo optužnicu PP.II. br/313/2020 protiv podnosioca zahteva zbog osnovane sumnje da je izvršio krivična dela: “legalizacija lažnog sadržaja”, “prevara” i “nezakonito zauzimanje nepokretnosti”, sankcionisana Krivičnim zakonikom br. 04/L-086 Republike Kosovo (u daljem tekstu: KZRK).

Dana 18. juna 2020. godine, Osnovni sud u Gnjilanu (u daljem tekstu: Osnovni sud) je održao početni pretres povodom optužnice PP. II. br/313/2020, kom pretresu su prisustvovali zastupnik opštine Gnjilane, podnosilac zahteva i njegov branilac.

Dana 2. jula 2020. godine, podnosilac zahteva je preko svoje odbrane podneo Osnovnom sudu svoje prigovore na optužnicu Osnovnog tužilaštva, kojima je tražio da se ista odbaci zbog zastarelosti krivičnog gonjenja i zbog toga što nema dovoljno dokaza kojima bi se potkrepila osnovana sumnja da je izvršio krivična dela koja mu se stavljaju na teret.

Dana 28. jula 2020. godine, Osnovni sud je rešenjem P. br. 194/2020, odbio, kao neosnovane, prigovore podnosioca zahteva, sa obrazloženjem da u ovom krivičnopravnom predmetu ima dovoljno dokaza kojima se potkrepljuje “osnovana sumnja” da je podnosilac zahteva izvršio krivična dela za koja je optužen. Podnosilac zahteva je protiv tog rešenja izjavio žalbu Apelacionom sudu, koji je, dana 6. oktobra 2020. godine, rešenjem Pn. br. 697/2020, odbio njegovo žalbu i potvrdio rešenje Osnovnog suda od 28. jula 2020. godine.

Suđenje u krivičnom predmetu

Dana 26. novembra, 23. decembra 2020. godine i 3. februara 2021. godine, održano je ročište za glavni pretres, na kojem su izvedeni svi lični i materijalni dokazi, a stranke iznele svoje završne reči.

Dana 2. marta 2021. godine, Osnovni sud u Gnjilanu je presudom P. br. 194/2020 oglasio podnosioca zahteva krivim za izvršenje krivičnih dela:

legalizacija lažnog sadržaja iz stava 2. člana 403. u vezi sa stavom 1. u vezi sa članom 81. KZRK-a, za koje ga je osudio na efektivnu kaznu zatvora u trajanju od 1 (jedne) godine i 2 (dva) meseca;

prevara iz člana 335. KZRK-a, za koje ga je osudio na kaznu zatvora u trajanju od 6 (šest) meseci i novčanu kaznu u iznosu od 6000 (šest hiljada) evra;

nezakonito zauzimanje nepokretnosti iz stava 2.1 člana 332. u vezi sa članom 81. KZRK-a, za koje ga je na kaznu zatvora u trajanju od 6 (šest) meseci.

Za gore navedena krivična dela, podnosiocu zahteva je izrečena jedinstvena kazna zatvora u vremenskom trajanju od 2 (dve) godine, koja kazna se neće izvršiti ukoliko isti ne izvrši neko drugo krivično delo u periodu provere od 4 (četiri) godine.

Neutvrđenog datuma, podnosilac zahteva je uložio žalbu Apelacionom sudu na presudu Osnovnog suda zbog (i) bitnih povreda odredaba krivičnog postupka, (ii) pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, (iii) pogrešne primene materijalnog prava, kao i odluke o izrečenoj kazni.

Na presudu Osnovnog suda žalbu je izjavilo i Osnovno tužilaštvo, sa predlogom da Apelacioni sud preinači ožalbenu presudu i uslovnu kaznu pretvori u efektivnu kaznu zatvora. Takođe i apelacioni tužilac je podneskom PPA/II. br. 428/2021, predložio Apelacionom sudu da usvoji žalbu Osnovnog tužilaštva.

Dana 7. maja 2022. godine, Apelacioni sud je presudom [PAI. br. 407/21], odbio, kao neosnovanu, žalbu Osnovnog tužilaštva i žalbu podnosioca zahteva, čime je u celosti potvrdio presudu Osnovnog suda od 2. marta 2020. godine. U obrazloženju svoje presude, Apelacioni sud je, između ostalog, obrazložio: “Presuda prvostepenog suda nije zahvaćena povredama krivičnog zakona na koje se pozivaju branioci optuženog, jer radnje optuženog čine sve subjektivne i objektivne elemente krivičnih dela za koja je isti oglašen krivim, jer je za ovo krivično delo isti krivično odgovoran i ne postoje okolnosti koje isključuju krivično gonjenje ili krivičnu odgovornost optuženog. (...) Presuda prvostepenog suda je sasvim jasna i bez kontradiktornosti sama sa sobom i sa činjenicama navedenim u obrazloženju”. Što se pak tiče navoda podnosioca zahteva u pogledu zastarelosti krivičnog gonjenja, Apelacioni sud je utvrdio da su isti neosnovani i da se u konkretnom slučaju ne radi o zastarelosti.

Dana 13. juna 2022. godine, podnosilac je podneo zahtev za zaštitu zakonitosti Vrhovnom sudu protiv presude Apelacionog suda, zbog (i) povrede krivičnog zakona i (ii) bitnih povreda odredaba krivičnog postupka, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji njegov zahtev, kao osnovan, i ukine osporene presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Dana 22. jula 2022. godine, glavni državni tužilac je dopisom [KMLP. II. br. 176/2022], predložio Vrhovnom sudu da se zahtev za zaštitu zakonitosti podnosioca zahteva odbije kao neosnovan.

Dana 28. jula 2022. godine, Vrhovni sud je presudom [Pml. br. 288/2022] usvojio, kao delimično osnovan, zahtev za zaštitu zakonitosti podnosioca i preinačio presudu [P. br. 194/2020] Osnovnog suda i presudu [PAI. br. 407/21] Apelacionog suda.

Vrhovni sud je u svojoj presudi, između ostalog, ocenio da se presuda [P. br. I 94/2020] Osnovnog suda od 5. februara 2021. godine i presuda [PAl. br. 407/2021] Apelacionog suda od 7. aprila 2022. godine: “preinačuju u vezi sa pravnom kvalifikacijom krivičnog dela i odlukom o kazni, tako da ovaj sud utvrđuje da u postupcima osuđenog opisanim u tačkama I, II izreke presude postoje samo elementi krivičnog dela legalizacija lažnog sadržaja iz člana 403 stav 2 u vezi sa stavom 1 KZRK-a i za ovo krivično delo mu izriče kaznu zatvora u vremenskom trajanju od 1 (jedne) godine, koja se neće izvršiti ako u roku od 2 (dve) godine ne izvrši neko drugo krivično delo, dok uzima kao potvrđenu kaznu za krivično delo prema trećoj izreci presude nezakonito zauzimanje nepokretnosti iz člana 332 stav 2 tačka 2.1 ZKPRK-a, za koje mu je izrečena kazna u vremenskom trajanju od 6 (šest) meseci, koja se neće izvršiti ako u roku od 2 (dve) godine ne izvrši neko drugo krivično delo, tako da mu Vrhovni sud Kosova na osnovu člana 76 stavova 1 i 2 KZRK-a izriče jedinstvenu kaznu zatvora u vremenskom trajanju od 1 (jedne) godine i 5 (pet) meseci koja se neće izvršiti ako u roku od 2 (dve) godine nakon što presuda postane pravosnažna ne izvrši neko drugo krivično delo. Drugi delovi presude ostaju nepromenjeni”.

Navodi podnosioca zahteva

Podnosilac zahteva navodi su mu osporenom presudom povređena osnovna prava i slobode zagarantovane članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) EKLJP-a i članom 10. UDLJP-a i stavom 1. člana 46. [Zaštita imovine] Ustava.

Povodom navoda o povredi člana 31. Ustava u vezi sa stavom 1 člana 6. EKLJP-a

i. Što se tiče prava na “obrazloženu odluku”

Povodom ovog navoda, podnosilac zahteva naglašava da, “Vrhovni sud nije uspeo da obrazloži bitne navode podnosioca zahteva i nije obrazložio svoju odluku u vezi sa našim iznetim navodima, koje trećestepeni sud nije razmotrio i nije uopšte dao nikakva obrazloženja o svojoj odluci. Vrhovni sud u obrazloženju svoje odluke nije dao razloge zašto je smatrao da nije došlo do povrede krivičnog zakonika, tačnije članova 3, 5, 7 i 9. KZK-a, člana 385 stav u vezi sa članom 1.1 KZRK-a, člana 432 stav 1 u vezi sa članom 385 stav 1 tačke 1.4, 1.5 i 1.12, člana 370 u vezi sa članom 365. KZRK-a, za koje se navodilo da postoje i koje je istakao osuđeni u zahtevu za zaštitu zakonitosti, međutim, Vrhovni sud o tome uopšte nije dao razloge u svojoj odluci, tako da ovakva odluka nije odluka koja osuđenom nudi pravično i obrazloženo suđenje u odnosu na bilo koji navod koji je sada osuđeni izneo”.

ii. Što se tiče “jednakosti oružja”

Podnosilac zahteva navodi da su redovni sudovi svojim odlukama povredili načelo “jednakosti oružja” i procesne kontradiktornosti u vezi sa neprihvatanjem dokaza koji je on predložio od strane redovnih sudova, navodeći dalje da se: “U konkretnom slučaju radilo o dokumentu koga je sud ocenio kao falsifikovanu ispravu – tj. neispravnu, dok u stvarnosti original ovog dokumenta nikada nije pronađen, a s druge strane, sud je, ne prihvatajući predlog i ne zakazujući veštačenje kojim bi potkrepio svoj nalaz, zaključio da ovaj dokument nije originalan – tj. falsifikovan je. Za nas je paradoksalno da je veće odbilo predlog za izvođenje dokaza veštačenjem, a Apelacioni sud i Vrhovni sud ovu radnju ocenjuju ispravnom”.

iii. Što se tiče načela “in dubio pro reo”

Podnosilac zahteva povodom ovog navoda naglašava da su redovni sudovi u njegovom slučaju povredili i načelo in dubio pro reo i dodaje sledeće: “Sumnje u postojanje bitnih činjenica za slučaj ili za sprovođenje bilo koje odredbe krivičnog zakona tumače se u korist okrivljenog i njegovih prava prema ovom Zakoniku i prema Ustavu Republike Kosovo”.

Povodom navoda o povredi stava 1 člana 46. Ustava u vezi sa članom 1. Protokola br. 1 EKLJP-a

Podnosilac zahteva tvrdi da je zakoniti vlasnik nepokretnosti pod brojem 02398-2, površine 400 m², koja se nalazi u katastarskoj zoni Bresaljce, za koju je optužen i osuđen za uzurpaciju. Podnosilac zahteva ističe da je pravo svojine na ovoj imovini stekao putem održaja zbog toga što je ovu nepokretnost imao u posedu i nesmetanom korišćenju više od 40 godina.

U tom smislu, podnosilac zahteva ističe: “Svesni smo da se radi o javnoj svojini, međutim, Zakon o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima (ZOSPO koji je bio na snazi u vreme stvaranja pravnih odnosa u vezi sa ovom imovinom i koji se primenjuje u ovom slučaju), u odredbi člana 29 propisuje: “Na stvar u društvenoj svojini, pravo svojine ne može se steći održajem”. ZOSPO je 1996. godine pretrpeo izmene i tada je izbrisan član 29 zakona, stoga se zaključuje da je imovina bez obzira na vrstu izjednačena, i shodno tome je omogućeno da teče rok zastarelosti i za društvenu svojinu, odnosno da se prizna svojina sa zastarelošću i na društvenoj svojini. Ne postoji ni jedan jedini slučaj da je Vrhovni sud priznao nekom subjektu pravo svojine sa zastarelošću na društvenoj svojini, jer je Vrhovni sud jasno istakao da rok zastarelošću na društvenoj svojini počinje da teče samo nakon stupanja na snagu izmena iz 1996. godine. Indirektno, Vrhovni sud je istakao u nekoliko odluka da u određenim slučajevima nije istekao rok zastarelošću nakon 1996. godine, stoga je i odlučio da odbije zahteve”.

Pored toga, podnosilac zahteva navodi da, “Ako se ostavi na snazi takva odluka koju su doneli redovni sudovi, tada se bez sumnje podnosiocu zahteva uskraćuje to pravo..., jer je isti prema odlukama redovnih sudova osuđen i za krivično delo nezakonito zauzimanje nepokretnosti iz člana 332 stava 2 tačka 2.1 KZRK-a, i to će normalno ometati podnosioca zahteva da u budućnosti ostvari zakonska prava u građanskom postupku u odnosu na pravo svojine na toj nepokretnosti”.

Na kraju, podnosilac zahteva traži od Suda: da usvoji njegov zahtev kao prihvatljiv, da u skladu sa pravilom 42. Poslovnika naloži održavanje rasprave i da utvrdi povredu njegovih individualnih prava zagarantovanih članovima 31. i stavom 1 člana 46. Ustava, kao i stavom 1 člana 6. EKLJP-a i članom 10. UDLJP-a.

Relevantne odredbe

USTAV REPUBLIKE KOSOVO

Član 31.

[Pravo na pravično i nepristrasno suđenje]

1. Svakom se garantuje jednaka zaštita prava pred sudom, ostalim državnim organima i nosiocima javnih.

2. Svako ima pravo na javno, nepristrasno i pravično razmatranje odluka o pravima i obavezama ili za bilo koje krivično gonjenje koje je pokrenuto protiv njega/nje, u razumnom roku, od strane nezavisnog i nepristrasnog, zakonom ustanovljenog, suda.

3. Suđenje je javno, osim u slučajevima kada sud, iz posebnih razloga, smatra da je isključivanje štampe ili javnosti, u korist pravde, ako bi njihovo prisustvo moglo naškoditi javnom redu ili nacionalnoj sigurnosti, interesima maloletnika, ili zaštiti privatnog života stranaka u postupku, na zakonom propisan način.

4. Svako ko je optužen za krivično delo ima pravo da ispituje prisutne svedoke i da zahteva obavezno pojavljivanje svedoka, veštaka i ostalih lica, koja mogu razjasniti činjenice.

5. Svako ko je optužen za krivično deo će se smatrati nevinim, sve dok se ne dokaže njegova/njena krivica, u saglasnosti sa zakonom.

[...]

Član 46.

[Zaštita imovine]

1. Garantuje se pravo na imovinu.

EVROPSKA KONVENCIJA O LJUDSKIM PRAVIMA

Član 6.

(Pravo na pravično suđenje)

Svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona. Presuda se izriče javno, ali se štampa i javnost mogu isključiti s celog ili s dela suđenja u interesu morala, javnog reda ili nacionalne bezbednosti u demokratskom društvu, kada to zahtevaju interesi maloletnika ili zaštita privatnog života stranaka, ili u meri koja je, po mišljenju suda, nužno potrebna u posebnim okolnostima kada bi javnost mogla da naškodi interesima pravde.

[...]”

Protokol br. 1 EKLJP

Član 1.

[Zaštita imovine]

1. Svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava.

UNIVERZALNA DEKLARACIJA O LJUDSKIM PRAVIMA

Član 10.

Svako ima potpuno jednako pravo na pravično i javno suđenje pred nezavisnim i nepristrasnim sudom koji će odlučiti o njegovim pravima i obavezama, i o osnovanosti svake krivične optužbe protiv njega.

KRIVIČNI ZAKONIK BR. 04/L-086 REPUBLIKE KOSOVO

Član 332.

Nezakonito zauzimanje nepokretnosti

1. Svako lice koje nezakonito zauzme nepokretnost drugog lica ili bilo koji deo nepokretnosti, kazniće se novčano ili kaznom zatvora u trajanju do dve (2) godine.

2. Kada je delo iz stava 1. ovog člana izvršeno pod jednom od nabrojanih okolnosti, izvršilac će se kazniti kaznom zatvora u trajanju od tri (3) meseca do tri (3) godine:

2.1. kada je okupirana nepokretnost deo zaštićene šume, zaštićenog parka ili drugih šuma sa posebnom namenom, građevinskog zemljišta, ili puta; ili

2.2. kada izvršilac okupira nepokretnost sa znanjem da je predmet iseljenja određenog od strane suda, ili naredbe ili odluke druge javne institucije uspostavljene pod zakonima Republike Kosovo.

3. Izvršilac će se kazniti kaznom zatvora u trajanju od jedne (1) do tri (3) godine ukoliko je prethodno bio osuđen za nezakonitu okupaciju nepokretnosti ili je bio izbačen iz te nepokretnosti odlukom suda ili odlukom druge javne institucije, ustanovljene po zakonima Republike Kosovo.

Član 335

Prevara

1. Sem za dela predviđena članom 336, svako lice koje, sredstvima lažnog predstavljanja činjenica ili skrivanjem činjenica i sa namerom da sebi ili drugom pribavi imovinsku korist, ili izazove imovinsku štetu drugom licu, prevari ili nastavi da vara drugo lice i time natera to lice da nešto učini ili propusti, na štetu svoje imovine ili imovine trećeg lica, kazniće se novčano i kaznom zatvora u trajanju od tri (3) meseca do tri (3) godine.

2. Kada je delo iz stava 1. ovog člana izazvalo nezakonitu imovinsku korist ili izazove štetu u vrednosti od deset hiljada (10.000) Evra ili više, izvršilac će se kazniti novčano i kaznom zatvora u trajanju od šest (6) meseci do pet (5) godina.

3. Kada je cilj prevare da se stekne nezakonita imovinska korist iz javnih sredstava, izvršilac će se kazniti kaznom zatvora u trajanju od šest (6) meseci do pet (5) godina.

4. Kada je cilj prevare da pribavi nezakonitu korist od banke, kreditne organizacije ili druge finansijske organizacije, izvršilac će se kazniti novčano i kaznom zatvora u trajanju od jedne (1) do pet (5) godina.

5. Kada je delo iz stava 1. ovog člana izazvalo nezakonitu imovinsku korist ili izazove štetu koja je veća od pedeset hiljada (50.000) Evra, izvršilac će se kazniti novčano i kaznom zatvora u trajanju od tri (3) do deset (10) godina.

6. Kada je vrednost pribavljene koristi manja od (50) Evra, izvršilac će se kazniti novčano ili kaznom zatvora u trajanju do šest (6) meseci.

Član 403.

Legalizacija lažnog sadržaja

1. Svako lice koje zavede ovlašćeni organ pri potvrđivanju bilo koje neistine stvari koja treba da posluži kao dokaz pravne stvari ili javnog dokumenta, registra ili knjige, kazniće se kaznom zatvora u trajanju od tri (3) meseca do pet (5) godina.

2. Svako lice koje koristi takav dokument, registar ili knjigu, sa znanjem da su lažni, kazniće se kaznom iz stava 1. ovog člana.

Prihvatljivost zahteva

Sud prvo ocenjuje da li su ispunjeni uslovi prihvatljivosti koji su utvrđeni Ustavom i dalje precizirani Zakonom i Poslovnikom.

U tom smislu, Sud se poziva na stavove 1. i 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, koji propisuju:

Član 113.

[Jurisdikcija i ovlašćene strane]

1. Ustavni sud odlučuje samo u slučajevima koje su ovlašćene strane podnele sudu na zakonit način.

[...]

7. Pojedinci mogu da pokrenu postupak ako su njihova prava i slobode koje im garantuje ovaj Ustav prekršena od strane javnih organa, ali samo kada su iscrpeli sva ostala pravna sredstva, regulisanim zakonom.

[…]

Sud takođe dalje razmatra da li je podnosilac zahteva ispunio uslove prihvatljivosti, kao što su propisani u Zakonu. U tom smislu, Sud se poziva na članove 47. (Individualni zahtevi), 48. (Tačnost podneska) i 49. (Rokovi) Zakona, koji propisuju:

Član 47.

(Individualni zahtevi)

1. Svaka osoba ima pravo da od Ustavnog suda zatraži pravnu zaštitu ukoliko smatra da njena Ustavom zagarantovana prava i slobode krši neki javni organ.

2. Osoba može da podnese pomenuti podnesak samo nakon što su iscrpljena sva ostala zakonom određena pravna sredstva.

Član 48.

(Tačnost podneska)

Podnosilac podneska je dužan da jasno naglasi to koja prava i slobode sumu povređena i koji je konkretan akt javnog organa koji podnosilac želi da ospori.

Član 49.

(Rokovi)

“Podnesak se podnosi u roku od 4 meseci. Rok počinje od dana kada je podnosilac primio sudsku odluku ...”.

Što se tiče ispunjenja ovih uslova, Sud smatra da je podnosilac zahteva ovlašćena strana i da osporava akt javnog organa, odnosno presudu [Pml. br. 288/22] Vrhovnog suda od 28. jula 2020. godine, nakon što je iscrpeo sva pravna sredstva propisana zakonom. Podnosilac zahteva je takođe naglasio osnovna prava i slobode za koje navodi da su mu povređene, u skladu sa članom 48. Zakona i podneo je svoj zahtev u skladu sa rokovima propisanim u članu 49. Zakona.

Pored gore navedenih uslova, Sud takođe razmatra da li je podnosilac zahteva ispunio uslove prihvatljivosti propisane u stavu 2. pravila 34 [Kriterijum o prihvatljivosti] Poslovnika, koji propisuje:

Pravilo 34.

(Kriterijum o prihvatljivosti)

2. Sud može smatrati zahtev neprihvatljivim, ako je zahtev očigledno neosnovan, jer podnosilac nije dovoljno dokazao i potkrepio tvrdnju.

Na osnovu sudske prakse ESLJP-a, ali i Suda, zahtev se može proglasiti neprihvatljivim kao “očigledno neosnovan” u celini ili samo u odnosu na konkretan navod koji zahtev može da sadrži. S tim u vezi, tačnije je nazvati ih “očigledno neosnovanim navodima”. Poslednje navedeni se, na osnovu sudske prakse ESLJP-a, mogu kategorisati u četiri različite grupe: (i) navodi kategorisani kao navodi “četvrtog stepena”; (ii) navodi koji su kategorisani kao navodi sa “očiglednim ili evidentnim nedostatkom povrede”; (iii) “nepotkrepljeni ili neobrazloženi” navodi, kada je ispunjen jedan od sledeća dva poduslova: a) kada podnosilac zahteva samo citira jednu ili više odredbi Konvencije ili Ustava, ne objašnjavajući kako su one povređene, osim ako, u smislu činjenica i okolnosti slučaja, postoji očigledna povreda Ustava i EKLJP-a (vidi, slučaj ESLJP-a Trofimchuk protiv Ukrajine, br. 4241/03, odluka od 31. maja 2005. godine; vidi, takođe, Baillard protiv Francuske, br. 6032/04, odluka od 25. septembra 2008. godine); i b) kada podnosilac zahteva ne iznese ili odbije da iznese materijalne dokaze u prilog svojim navodima (ovo se posebno odnosi na odluke sudova ili drugih domaćih organa), osim ako postoje vanredne okolnosti koje su van njegove kontrole i koje ga sprečavaju da to učini (na primer, kada uprava zatvora odbije da dostavi sudu dokumenta iz dosijea dotičnog zatvorenika) ili osim ako sam sud ne odluči drugačije (vidi, slučaj Suda KI166/20, podnosilac zahteva: Ministarstvo rada i socijalne zaštite, rešenje o neprihvatljivosti od 5. januara 2021. godine, stav 43), i na kraju, (iv) “konfuzni i nejasni” navodi (vidi predmete ESLJP-a Kemmache protiv Francuske, br. 17621/91, kategorija, (i) Juta Mentzen protiv Litvanije, br. 71074/01, kategorija (ii) i Trofimchuk protiv Ukrajine, br. 4241/03, kategorija (iii)).

Pored toga, prema sudskoj praksi ESLJP-a, žalbu karakterišu činjenice sadržane u njoj, a ne samo pravni osnov i argumenti na koje se strane izričito pozivaju (vidi predmet ESLJP-a Talpis protiv Italije, br. 41237/14, presuda od 18. septembra 2017. godine, stav 77 i tu citirane reference).

Sud, vraćajući se na razmatranje zahteva, podseća da podnosilac pred Sudom navodi da je osporena presuda Vrhovnog suda doneta uz povredu člana 31. u vezi sa članom 6. EKLJP-a, kao i članom 10. UDLJP-a i članom 46. Ustava.

I. Ocena Suda povodom navoda o povredi člana 31. Ustava, u vezi sa stavom 1. člana 6. EKLJP

Sud primećuje da je suština žalbe podnosioca zahteva zbog povrede člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP, povezana sa: (i) pravom na obrazloženu odluku; (ii) načelo jednakosti oružja, i (iii) načelo “in dubio pro reo”.

Shodno tome, Sud će ove navode razmotriti i analizirati sa stanovišta prava zagarantovanih članom 31. Ustava, u svetlu tumačenja člana 6.1 EKLJP, tako što će primeniti načela ustanovljena od strane ESLJP-a, na osnovu kojih ovaj Sud i redovni sudovi, u skladu sa članom 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] Ustava, imaju obavezu da se: “Osnovna prava i slobode zagarantovana ovim Ustavom […] tumače u saglasnosti sa sudskom odlukom Evropskog suda za ljudska prava”.

Pravo na “obrazloženu odluku”

Opšta načela

U principu, sudska praksa ESLJP-a i sudska praksa Suda naglašavaju da pravo na pravično suđenje obuhvata pravo na obrazloženu odluku i da sudovi treba da “s dovoljnom jasnoćom da navedu razloge na kojima su zasnovali svoje odluke”. Međutim, ova obaveza sudova se ne može shvatiti kao zahtev da se detaljno odgovori na svaki argument. Mera do koje se primenjuje ova dužnost davanja obrazloženja može varirati u zavisnosti od prirode odluke i mora biti određena u svetlu okolnosti datog predmeta. Suštinski argumenti podnosilaca zahteva su ti koji se moraju rešiti, a navedeni razlozi moraju biti zasnovani na važećem zakonu (vidi slučaj Suda KI07/18, podnosilac “Çeliku Rollers” d.o.o., presuda od 18. decembra 2019. godine, stavovi 100 i 101).

Iako redovni sudovi imaju određeno unutrašnje polje slobodne procene kada je reč o odabiru argumenata i odlučivanju o prihvatljivosti dokaza, oni su u obavezi da svoje postupke opravdaju tako što će obrazložiti sve svoje odluke (vidi predmete ESLJP-a Suominen protiv Finske, br. 37801/97, presuda od 24. jula 2003. godine, stav 36; kao i slučaj Carmel Saliba protiv Malte, br. 24221/13, presuda od 24. aprila 2017. godine, stav 73).

Niži sud ili državni organ, s druge strane, mora navesti razloge i obrazloženja koja su takva da strankama omoguće da delotvorno iskoriste svako postojeće pravo na žalbu (vidi predmet ESLJP-a Hirvisaari protiv Finske, br. 49684/99, presuda od 25. decembra 2001. godine, stav 30). Član 6. stav 1. obavezuje sudove da obrazlože svoje odluke, ali to ne znači da nalaže da se iscrpno odgovori na svaki izneti argument (vidi predmete ESLJP-a Van de Hurk protiv Holandije, br. 16034/90, presuda od 19. aprila 1994. godine, stav 61; Garcia Ruiz protiv Španije, br. 30544/96, presuda od 29. januara 1999. godine, stav 26; Perez protiv Francuske, br. 47287/99, presuda od 12. februara 2004. godine, stav 81).

Osim toga, odbijajući žalbu, Apelacioni sud može, u principu, jednostavno prihvatiti obrazloženje odluke koje je dao niži sud (vidi predmet ESLJP-a, Garcia Ruiz protiv Španije, br. 30544/96, gore citiran, stav 26; nasuprot tome vidi Tatishvili protiv Rusije, br. 1509/02, presuda od 9. jula 2007. godine, stav 62). Međutim, pojam pravičnog postupka zahteva da se domaći sud koji je dao oskudne razloge za svoje odluke, bilo ponavljajući razloge koje je prethodno dao niži sud ili na neki drugi način, u stvari bavio suštinskim pitanjima koja su dostavljena njegovoj nadležnosti, što znači da nije jednostavno i bez dodatnih napora prihvatio zaključke do kojih je došao niži sud (vidi predmet ESLJP-a Helle protiv Finske, br. (157/1996/776/977), presuda od 19. decembra 1997. godine, stav 60). Taj zahtev je utoliko važniji ukoliko stranka u sporu nije imala mogućnost da svoju argumentaciju iznese usmeno u postupku pred domaćim sudom.

Međutim, apelacioni sudovi (u drugom stepenu) koji imaju nadležnost da odbace neosnovane žalbe i da rešavaju činjenična i pravna pitanja u parničnom postupku, dužni su da obrazlože zbog čega su odbili da odlučuju o žalbi (vidi predmet ESLJP-a Hansen protiv Norveške, br. 15319/09, presuda od 2. januara 2015. godine, stavovi 77-83). Još jedna funkcija obrazložene odluke je da pokaže strankama da su zaista bile saslušane. Štaviše, obrazložena odluka daje stranci mogućnost da se žali na nju, kao i mogućnost da tu odluku preispita žalbeni organ. Samo donošenje obrazloženih odluka omogućava javnu kontrolu sprovođenja pravde (vidi, ESLJP, predmet Tatishvili protiv Rusije, gore citiran, stav 58).

Pored toga, pravo na dobijanje sudske odluke u skladu sa zakonom, uključuje i obavezu sudova da pruže razloge za svoja rešenja sa razumnim osnovama, kako na proceduralnom, tako i na materijalnom nivou. Pružanje razloga zahteva objašnjenja sa verodostojnim i dobro konstruisanim razlozima u svakom pojedinačnom slučaju, koje mora da obuhvata kako pravne kriterijume tako i činjenične elemente u prilog odluke.

Prema tome, obrazloženje odluke treba da navede odnos između nalaza merituma i odražavanja kada razmatra predložene dokaze, s jedne strane, i pravne zaključke suda, s druge strane. Presuda suda će povrediti ustavni princip zabrane proizvoljnosti u odlučivanju ako dato obrazloženje ne sadrži utvrđene činjenice i zakonske odredbe, kao i logičan odnos među njima (vidi slučaj Suda KI72/12, podnosilac Veton Berisha i Ilfete Haziri, presuda od 5. decembra 2012. godine, st. 53-61).

Primenu ovog načela Sud je ocenjivao od slučaja do slučaja, u zavisnosti od konkretnih okolnosti slučaja, analizirajući da li su osporene sudske odluke u dovoljnoj meri ispunile obavezu obrazlaganja odluka. Obim u kojem se primenjuje ova obaveza obrazlaganja odluke može varirati u zavisnosti od prirode sudske odluke i mora se odrediti u svetlu okolnosti datog predmeta (vidi, ESLJP, predmet Hirvisaari protiv Finske, presuda od 27. septembra 2001. godine, stav 30).

Primena gore navedenih načela na konkretan slučaj

Sud primećuje da je suština žalbe podnosioca zahteva u pogledu nedostatka obrazložene sudske odluke uglavnom povezana sa činjenicom da Vrhovni sud, “nije dao razloge zašto je smatrao da nije došlo do povrede krivičnog zakonika, tačnije članova 3, 5, 7 i 9. KZK-a, člana 385 stav u vezi sa članom 1.1 KZRK-a, člana 432 stav 1 u vezi sa članom 385 stav 1 tačke 1.4, 1.5 i 1.12, člana 370 u vezi sa članom 365. KZRK-a, za koje se navodilo da postoje i koje je istakao osuđeni u zahtevu za zaštitu zakonitosti”.

Sud se, uprkos činjenici da podnosilac zahteva osporava samo osporenu presudu Vrhovnog suda, a radi prikazivanja dokaza koji su izvedeni u ovom krivičnom predmetu, poziva na presudu [P. br. 194/2020] Osnovnog suda, iz koje se primećuje da je taj sud u vezi sa ovim krivičnim predmetom saslušao svedoke R.R, H.K. i E.H, da je analizirao izjavu koju je u istražilaštvu dao svedok D.S, odluku [01-465-4/94] organa opštine Gnjilane od 13. aprila 1994. godine i čitav niz drugih dokaza koji su nabrojani u odeljku br. 2, 2.2, 2.3 i 2.4 presude.

Iz odeljka pod 3. presude Osnovnog suda, primećuje se da spornu stvar zapravo predstavlja sadržaj odluke br. 01-45404/94 od 13. aprila 1994. godine, donete od strane organa opštine Gnjilane, koju je ovaj sud rešio na osnovu ličnih i materijalnih dokaza izvedenih na ročištima glavnog pretresa, sa obrazloženjem: “Do utvrđenja da je gore navedeni dokument lažnog sadržaja, sud je došao na osnovu samog sadržaja ovog dokumenta, koji sadržaj je prvo protivrečan samom sebi, a zatim i sa zakonskim normama koje su bile na snazi u vreme izdavanja tog dokumenta...da je ovaj dokument lažnog sadržaja...utvrđuje se pre svega i iz činjenice da prema odredbama na koje se pozvalo rešenje i to član 46. i 73. Zakona o eksproprijaciji od 28. aprila 1978. godine i Zakon o izmenama i dopunama Zakona o eksproprijaciji od 3. novembra 1986. godine, iste odnose na pravo služnosti, a ne pravo na prenos svojine. Činjenica da je ovaj dokument lažnog sadržaja utvrđuje se i iz izjave svedoka, sada pokojnog D.S., koji je u policiji izjavio da je zadruga imala samo pokretnu imovinu...”.

Sud, s tim u vezi, primećuje da je dokaze koji su izvedeni od strane prvostepenog suda u potpunosti prihvatio i Apelacioni sud, presudom [PN1. br. 407/21] od 7. aprila 2022. godine, koji je obrazložio: “Usled pravilno i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je primenjen i krivični zakon u odnosu na optuženog, dok za navode branilaca optuženog o zastarelosti krivičnih dela, kao pod tačkom 1. i 2. izreke ožalbene presude, krivično veće ovog suda ocenjuje da u konkretnom slučaju u vezi sa ovim krivičnim delima nema zastarelosti, a obrazloženje povodom ovog navoda je prethodno izneto u odnosu na žalbene navode branilaca optuženog o bitnim povredama odredaba krivičnog postupka”.

Sud se, vraćajući se na navod podnosioca zahteva, poziva na relevantne delove osporene presude Vrhovnog suda, koji je, između ostalog, obrazložio: “...ocenjujući sadržinu zahteva u vezi sa povredom krivičnog zakonika, Vrhovni sud Kosova ocenjuje da je presudama protiv kojih je podnet zahtev povređen krivični zakonik na štetu osuđenog, odnosno nije pravilno primenjen krivični zakonik kada je osuđeni oglašen krivim i osuđen za krivično delo prevara iz člana 335, stav 1 KZRK-a i krivično delo legalizacija lažnog sadržaja iz člana 403 stav 2 u vezi sa stavom 1 KZRK-a, pošto se inkriminišuće radnje ovih krivičnih dela konzumiraju u jednom krivičnom delu, odnosno u krivičnom delu legalizacija lažnog sadržaja iz člana 403, stav 2, u vezi sa stavom 1 KZRK-a”.

Pored toga, Vrhovni sud je istakao: “...iz izvedenih dokaza, osuđeni je predočio falsifikovanu ispravu i to rešenje pod brojem 01-465-4/94 od 13.04.1994. godine predstavnicima oštećene – Skupštine opštine Gnjilane i javnim beležnicima, dakle, legalizovao je ovaj dokument, te je u ovom slučaju doveo u zabludu opštinske službenike i javne beležnike predstavljajući lažne činjenice da je njegovom ocu navodno dodeljena predmetna imovina. Međutim, na osnovu spisa predmeta, prema oceni Vrhovnog suda Kosova, u konkretnom slučaju cilj osuđenog je bio da legalizuje lažni sadržaj dokumenta, stoga u ovim situacijama, izvršenjem ovog krivičnog dela istovremeno se ne konzumiraju i elementi krivičnog dela prevara, pa je odlučeno kao u izreci ove presude”.

U skladu sa napred navedenim obrazloženjem, Vrhovni sud je obrazložio: “Pošto su protiv osuđenog preinačene osporene presude, Vrhovni sud Kosova je preinačio prvostepenu presudu i u vezi sa odlukom o kazni, dok je uzimajući u obzir sve okolnosti koje utiču na vrstu i visinu kazne, utvrđene i ocenjene od strane sudova, osuđenom izrekao kaznu kao u izreci ove presude...”.

Povodom navoda podnosioca zahteva koji se odnose na bitne povrede odredaba krivičnog postupka, Vrhovni sud je obrazložio: “Osporene presude ne sadrže povrede ... budući da u konkretnom slučaju nema neslaganja između izrečene kazne i obrazloženja. Pored toga, na osnovu presude prvostepenog suda, proizilazi da je ovaj sud u obrazloženju presude detaljno istakao i objektivne i subjektivne elemente krivičnih dela za koja ga je oglasio krivim i, između ostalog, ističući direktan umišljaj za izvršenje krivičnih dela”.

Što se pak tiče ostalih navoda, Vrhovni sud je obrazložio: “I pored toga što je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet zbog povrede krivičnog zakonika, bitnih povreda odredaba krivičnog postupka i drugih povreda odredaba krivičnog postupka koje su uticale na zakonitost sudske odluke, ipak, na osnovu njenog sadržaja, izneti su navodi o pogrešnom i nepotpunom utvrđivanju činjeničnog stanja. Međutim, na osnovu odredbe člana 432. stav 2. ZKPK-a, zahtev za zaštitu zakonitosti se ne može podneti zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, tako da je deo zahteva koji je podnet po ovom osnovu odbijen kao neosnovan”.

Na osnovu napred navedenog, Sud primećuje da Vrhovni sud nije doveo u pitanje nedostatak dokaza i način njihovog izvođenja od strane nižestepenih sudova, već način kvalifikacije krivičnih dela koju su oni izvršili. Zapravo, podnosilac zahteva je podnošenjem vanrednog sredstva imao koristi od odlučivanja Vrhovnog suda, koji je preinačio nižestepene presude, obrazlažući da u slučaju podnosioca zahteva stoje samo elementi krivičnog dela “legalizacija lažnog sadržaja”, a ne i elementi krivičnog dela “prevara”, čime je smanjio i visinu jedinstvene kazne zatvora sa 2 (dve) godine na 1 (jednu) godinu i 5 (pet) meseci, a time smanjio i period verifikacije sa 4 (četiri) godine na 2 (dve) godine.

Sa svega napred navedenog, Sud primećuje da su svi bitni navodi podnosioca zahteva, koji se odnose na primenu krivičnog zakona i procesnog prava, uzeti u obzir i razmotreni od strane Vrhovnog suda. Vrhovni sud je, pored ostalog, odgovorio i na ostale navode podnosioca zahteva, kvalifikujući ih kao neosnovane iz razloga što zahtev u ovom delu pokreće pitanje utvrđivanja i verodostojnosti činjenica, koje se ne mogu razmatrati po zahtevu za zaštitu zakonitosti, na osnovu člana 432. stav 2. ZKPK-a.

Pored toga, Sud podseća da stav 1. člana 6. EKLJP ne nalaže da Vrhovni sud, kao poslednja instanca redovnog sudstva, pruži iscrpnije obrazloženje onda kada jednostavno primenjuje određenu zakonsku odredbu za odbacivanje žalbe, smatrajući da ta žalba nema izgleda za uspeh (vidi predmete ESLJP-a Burg i drugi protiv Francuske, br. 34763/02, odluka od 28. januara 2003. godine; Gorou protiv Grčke (br. 2), br. 12686/03, odluka od 20. marta 2009. godine, stav 41; vidi slučaj Suda KI106/22, podnosilac Driton Fetahu, rešenje od 8. februara 2023. godine, stavovi 45-56).

Sa svega navedenog, Sud smatra da osporena presuda Vrhovnog suda ispunjava standarde obrazložene sudske odluke, kako je propisano odredbama člana 31. Ustava i člana 6.1 EKLJP, iz razloga što takva presuda sadrži logičnu vezu između primenjenog pravnog osnova, obrazloženja i izvedenih zaključaka.

Iz ovih razloga, Sud utvrđuje da navodi podnosioca zahteva o povredi prava na pravično suđenje, odnosno prava na obrazloženu sudsku odluku, spadaju u treću (iii) kategoriju “nepotkrepljenih ili neobrazloženih” navoda i kao takvi se proglašavaju očigledno neosnovanim.

Jednakost oružja

Opšta načela

U vezi sa jednakošću oružja, Sud na početku ukazuje da prema sudskoj praksi ESLJP-a, član 6.1 EKLJP obavezuje sudove da na propisan način ispitaju podneske, argumente i dokaze koje su iznele stranke i da bez prejudiciranja procene da li su oni relevantni i značajni za njihovu odluku (vidi, ESLJP, predmet Kraska protiv Švajcarske, br. 13942/88, presuda od 19. aprila 1993. godine, stav 30). Takva se obaveza za sudove ostvaruje, između ostalog, primenom načela jednakosti oružja i načela kontradiktornosti tokom glavnog pretresa. U tom smislu, ESLJP je naglasio da je načelo jednakosti oružja suštinski element šireg koncepta pravičnog i nepristrasnog suđenja i usko je povezano sa načelom procesne kontradiktornosti (vidi predmet ESLJP-a Regner protiv Češke Republike, br. 35289/11, presuda od 19. septembra 2017. godine, stav 146).

U sudskoj praksi ESLJP-a, koje se dosledno pridržavao i Ustavni sud, neprekidno se naglašava da načelo jednakosti oružja zahteva “pravičnu ravnotežu između stranaka”, pri čemu svakoj stranci mora biti pružena razumna mogućnost da iznese svoj slučaj pod uslovima koji je ne dovode u podređeni položaj, odnosno u značajno nepovoljniji položaj u odnosu na suprotnu stranu (vidi predmete ESLJP-a, Yvon protiv Francuske, br. 44962/98, presuda od 24. jula 2003. godine, stav 31 i Dombo Beheer B.V. protiv Holandije, br. 14448/88, presuda od 27. oktobra 1993. godine, stav 33, Feldbrugge protiv Holandije, presuda od 7. jula 1987. godine, stav 44, predmete Ofrer i Hopfinger protiv Austrije, br 524/59 i 617/59, 19.12.60, Godišnjak 6, str. 680 i 696, vidi i druge reference u ovoj presudi, Öcalan protiv Turske [VV], br. 46221/99, presuda od 12. maja 2005, stav 140; vidi, takođe, slučajeve Suda KI52/12, podnosilac Adije Iliri, presuda od 5. jula 2013. godine, KI103/10, podnosilac Shaban Mustafa, presuda od 20. marta 2012. godine, stav 40, KI193/19, podnosilac Salih Mekaj, presuda od 31. decembra 2020. godine, stav 44).

Na osnovu prakse ESLJP-a, načelo jednakosti oružja je važno posebno u krivičnim predmetima i ovo načelo se primenjuje u svim fazama suđenja, uključujući i postupak povodom vanrednog pravnog sredstva, kao što je “zahtev za zaštitu zakonitosti”. S tim u vezi, Sud se poziva na odluku ESLJP-a u predmetu Grozdanoski protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, br. 21510/03, presuda od 31. maja 2007. godine. U ovom predmetu su preduzeće koje je bilo protivna strana u postupku sa podnosiocem zahteva, kao i javni tužilac, podneli Vrhovnom sudu žalbu odnosno “zahtev za zaštitu zakonitosti” protiv odluke nižestepenog suda. Druga strana (podnosilac zahteva) nije obavešten o tom zahtevu. Prema ESLJP-u, žalba i zahtev za zaštitu zakonitosti doveli su do odluke Vrhovnog suda koja je bila potpuno nepovoljna za drugu stranu (podnosioca zahteva). Shodno tome, ESLJP je smatrao da je proceduralni propust da se obavesti druga strana (podnosilac zahteva) sprečilo tu stranu da delotvorno učestvuje u postupku pred Vrhovnim sudom. ESLJP je dalje naveo da “poštovanje prava na pravično suđenje, zagarantovanog članom 6.1 Konvencije, zahteva da podnosilac ima mogućnost da ima saznanja i da može da komentariše žalbu preduzeća i zahtev [za zaštitu zakonitosti] javnog tužioca” (vidi slučaj Suda, KI193/20, gore citiran, stav 45).

ESLJP je dosledno naglašavao da je na tom sudu da odluči o tome da li su osporeni postupci, gledano u celini, sprovedeni u skladu sa Konvencijom – uključujući i njen član 6. U ovom kontekstu, prema ESLJP-u, član 6.1. Konvencije obavezuje sudove da na propisan način ispitaju podneske, argumente i dokaze koje su iznele stranke u postupku, bez prejudiciranja koji će biti njihov uticaj na odluku suda (vidi, slično tome, ESLJP, predmet Kraska protiv Švajcarske, gore citiran, Barberà, Messegué i Jabardo protiv Španije, br. 10590/83, presuda od 6. decembra 1988. godine).

Inače, načelo procesne kontradiktornosti znači da stranke u postupku moraju biti upoznate i moraju dobiti priliku da komentarišu i ospore navode i dokaze predočene tokom glavnog pretresa (vidi, između ostalog, predmete ESLJP-a, Brandstetter protiv Austrije, br. 13468/87, presuda od 29. avgusta 1991. godine; Vermeulen protiv Belgije, br. 19075/91, presuda od 20. februara 1996. godine).

Pozivajući se na sudsku praksu ESLJP-a, Sud ističe da su načelo jednakosti oružja i načelo procesne kontradiktornosti usko povezani i da ih je ESLJP u mnogim predmetima razmatrao zajedno (vidi, između ostalog, predmete ESLJP-a Rowe i Dawis protiv Ujedinjenog Kraljevstva, br. 28901/95, presuda od 16. februara 2000. godine, Jasper protiv Ujedinjenog Kraljevstva, br. 27052/95, presuda od 16. februara 2000. godine; Zahirović protiv Hrvatske, br. 58590/11, presuda od 25. aprila 2013. godine, kao i slučaj KI193/20, gore citiran, stav 48).

ESLJP je dalje istakao da, posebno u krivičnim predmetima, jednakost oružja i procesna kontradiktornost predstavljaju važne i suštinske elemente pravičnog sudskog postupka. Njihovo poštovanje stoga zahteva rigorozno ispunjenje niza obaveza, među kojima je od posebnog značaja obaveštavanje okrivljenog ili njegovog pravnog branioca o vođenju postupka, optužbi, žalbi ili vanrednom pravnom sredstvu koje je podnela protivnička strana. S tim u vezi, ESLJP je u predmetu Zahirović protiv Hrvatske, br. 58590/11, presuda od 25. aprila 2013. godine, utvrdio sledeće: “Sud ponavlja da je načelo jednakosti stranaka u postupku jedan od elemenata šireg pojma pravičnog suđenja, koji uključuje i osnovno pravo da glavni pretres u krivičnim predmetima mora biti kontradiktoran. Pravo na kontradiktorni postupak znači, u krivičnom predmetu, da i optužba i odbrana moraju dobiti priliku da saznaju za navode i dokaze koje je predložila druga strana i da daju primedbe na njih”.

Glavni cilj poštovanja ovih načela je razvijanje stvarne i sadržajne konfrontacije između optužbe i odbrane, što direktno utiče na obelodanjivanje istine i deljenje objektivne pravde od strane sudova. Takvi ustavni i zakonski zahtevi su u funkciji što delotvornije odbrane okrivljenog s obzirom da ispred njega stoji sama država, koju zastupa tužilac koji iznosi i brani optužbu podnetu protiv okrivljenog. ESLJP je u više navrata naglasio da se gore navedeni zahtevi moraju poštovati ne samo u prvom stepenu, već i u ostalim stepenima suđenja (vidi, između ostalog, ESLJP, predmet Alimena protiv Italije, odluka od 19. februara 1991. godine, takođe, KI193/20, gore citiran, stav 50).

Primena gore navedenih načela na konkretan slučaj

Sud podseća da povredu načela jednakosti oružja i procesne kontradiktornosti podnosilac zahteva povezuje sa neprihvatanjem dokaza koji su predložili on i njegov branilac, dodajući da se “u konkretnom slučaju radilo o dokumentu koga je sud ocenio kao falsifikovanu ispravu – tj. neispravnu, dok u stvarnosti original ovog dokumenta nikada nije pronađen, a s druge strane, sud je, ne prihvatajući predlog i ne zakazujući veštačenje kojim bi potkrepio svoj nalaz, zaključio da ovaj dokument nije originalan – tj. falsifikovan je”.

Povodom ovog navoda, Sud stavlja naglasak na stavove 54. i 55. iznad, u kojima je Sud prikazao listu izvedenih dokaza u ovom krivičnom predmetu i obrazloženje Osnovnog suda koje se odnosi na kvalifikaciju sporne isprave, odnosno odluke br. 01-465-4/94 opštine Gnjilane, na osnovu koje je naknadno došlo do prenosa prava svojine. Takvo stanje izvođenja dokaza je prihvaćeno i od strane Apelacionog suda (vidi iznad stav 56).

U tom smislu, Vrhovni sud je takođe naveo “..., u konkretnom slučaju, iz izvedenih dokaza, osuđeni je predočio falsifikovanu ispravu i to rešenje pod brojem 01-465-4/94 od 13.04.1994. godine predstavnicima oštećene – Skupštine opštine Gnjilane i javnim beležnicima, dakle, legalizovao je ovaj dokument, te je u ovom slučaju doveo u zabludu opštinske službenike i javne beležnike predstavljajući lažne činjenice da je njegovom ocu navodno dodeljena predmetna imovina”.

U ovom kontekstu, Sud ocenjuje da redovni sudovi nisu smatrali potrebnim predlog branioca podnosioca zahteva za novim veštačenjem jer su na osnovu svih izvedenih dokaza, kako ličnih tako i materijalnih, iskaza svedoka i drugih dokaza, došli do zaključka da je prenos svojine obavljen na osnovu isprave koju su oni okvalifikovali kao neistinitu i falsifikovanu.

Sud ponavlja opšti stav da “pravičnost” koju nalaže član 31. Ustava u vezi sa članom 6.1 EKLJP nije suštinska pravičnost, već je to procesna pravičnost. U praktičnom smislu, koncept procesne pravičnosti podrazumeva: (i) mogućnost kontradiktornih postupaka; (ii) mogućnost stranaka da u različitim fazama postupka predoče argumente i dokaze koje smatraju relevantnim za svoj slučaj; (iii) mogućnost delotvornog osporavanja argumenata i dokaza koje je predočila suprotna strana; i (iv) pravo da njihovi argumenti budu propisno saslušani i razmotreni od strane redovnih sudova (vidi, između ostalog, predmet ESLJP-a Barbera, Messeque i Jabardo protiv Španije, br. 10590/83, presuda od 6. decembra 1988. godine, stav 68; i slučaj Suda KI22/19, podnosilac Sabit Ilazi, rešenje od 7. juna 2019. godine, stav 42 i tu citirane slučajeve, takođe, vidi i slučaj KI98/21, citiran iznad, stav 59).

Pozivajući se na gore navedene kriterijume, Sud primećuje da su podnosilac zahteva i njegov branilac propisno saslušani od strane redovnih sudova i da su imali priliku da tokom čitavog procesa osporavaju dokaze koji im nisu išli u prilog (vidi iznad stav 23). U tom kontekstu, Sud ocenjuje da je diskreciono pravo redovnih sudova da odluče o tome kojem dokazu će se pokloniti vera kao pouzdanom dokazu. Shodno tome, činjenica da predlog odbrane podnosioca zahteva nije prihvaćen od strane sudova, ne znači da su on i njegov branilac automatski stavljeni u nepovoljniji položaj u odnosu na organ tužilaštva.

Stoga, a na osnovu napred navedenog, Sud smatra da podnosilac zahteva nije uspeo da dokaže da su redovni sudovi u njegovom slučaju, kada su odbili zahtev za novo veštačenje, povredili njegova prava zagarantovana članom 31. Ustava i članom 6. EKLJP.

Sledom navedenog, Sud utvrđuje da navodi podnosioca zahteva koji se odnose na povredu člana 31. Ustava i člana 6.1 EKLJP, u pogledu “jednakosti oružja”, spadaju u treću (iii) kategoriju “nepotkrepljenih ili neobrazloženih” navoda, na ustavnim osnovama, i iz tog razloga se zahtev u ovom delu proglašava očigledno neosnovanim.

iii. Načelo “in dubio pro reo”

Sud primećuje da podnosilac zahteva svoj navod o povredi načela “in dubio pro reo” povezuje sa “sumnjama u vezi sa postojanjem bitnih činjenica za slučaj ili za sprovođenje bilo koje odredbe krivičnog zakona tumače se u korist okrivljenog i njegovih prava prema ovom Zakoniku i prema Ustavu Republike Kosovo”.

Sud podseća da je načelo “in dubio pro reo” suprotno od kriterijuma od kriterijuma izvan osnovane sumnje u suđenju, što znači da kada u suđenju nema dokaza izvan osnovane sumnje, ovo načelo dolazi do izražaja (vidi slučajeve Suda: KI150/15; KI161/15; KI162/15; KI14/16; KI19/16; KI60/16; KI64/16, podnosilac Arben Gjukaj, Hysni Hoxha, Driton Pruthi, Milazim Lushtaku, Esat Tabiri, Azem Duraku i Sami Lushtaku, rešenje od 15. novembra 2016. godine, stav 59; KI13/16, podnosilac Armend Selimi, rešenje od 14. novembra 2016. godine, stav 44, i spojene slučajeve KI63/19 i KI66/19, podnosilac Vahide Badivuku i Idriz Kelmendi, rešenje od 12. aprila 2021. godine, stavovi 114-120)·

U skladu sa strukturom i dinamikom krivičnog postupka, organ gonjenja (tužilac) pokreće krivičnu istragu na osnovu navodno osnovane sumnje u pogledu postojanja krivičnog dela. Tužilac navodno podiže optužnicu na osnovu “osnovane sumnje” i van razumne sumnje u izvršenje krivičnog dela.

Načelo “in dubio pro reo” je primenljivo i dolazi do izražaja samo u fazi suđenja, pošto je povezano sa ukupnom ocenom dokaza koji su predočeni tokom suđenja. U konkretnom slučaju, podnosiocu zahteva je suđeno i oglašen je krivim za dva od tri krivična dela koja je protiv njega izneo organ tužilaštva, a redovni sudovi nisu doveli u sumnju verodostojnost dokaza koje su smatrali odlučujućim za suđenje u krivičnom predmetu.

Povodom ovog navoda, Sud ocenjuje da podnosilac zahteva nije uspeo da ubedi redovne sudove da su dokazi koje je predočio organ tužilaštva bili nedovoljno da se utvrdi njegova krivica. Po pravilu, teret dokazivanja u krivičnim predmetima je na organu da pred prvostepenim sudom dokaže, van razumne sumnje, da postoji “osnovana sumnja” da je optuženi izvršio krivično delo za koje je optužen. Isto tako, nadležnost je prvostepenog suda da na sveobuhvatan način oceni istinitost činjenica i dokaza u skladu sa primenljivim zakonom.

Sud ponovo naglašava svoj stav da samo puka činjenica da se podnosilac zahteva ne slaže sa ishodom odluka redovnih sudova, nije dovoljno da se izgradi argumentovana tvrdnja o ustavnoj povredi. Kada se tvrde takve povrede Ustava, podnosioci zahteva moraju da pruže obrazložene tvrdnje i ubedljive argumente (vidi, mutatis mutandis, slučajeve Suda KI136/14, podnosilac Abdullah Bajqinca, rešenje od 10. februara 2015. godine, stav 33, KI78/19, podnosilac Miodrag Pavić, rešenje od 1. novembra 2019. godine, stav 56, i KI63/19 i KI66/19, podnosilac Vahide Badivuku i Idriz Kelmendi, rešenje od 12. aprila 2021. godine, stavovi 114-120)·

Stoga, iz gore navedenih razloga, Sud utvrđuje da navodi podnosioca zahteva o povredi načela “in dubio pro reo” spadaju u treću (iii) kategoriju “nepotkrepljenih ili neobrazloženih” navoda, na ustavnim osnovama, i takođe i proglašava očigledno neosnovanim.

II. Ocena Suda povodom navoda o povredi stava 1. člana 46. Ustava, u vezi sa članom 1. Protokola br. 1 EKLJP-a

Opšta načela

Sud podseća da je zaštita imovine zagarantovana članom 46. Ustava i članom 1. Protokola br. 1 EKLJP. Kada su u pitanju prava koja su zagarantovana i zaštićena članom 46. Ustava, Sud prvo naglašava da stav 1. člana 46. Ustava garantuje pravo na imovinu; stav 2. člana 46. Ustava utvrđuje način korišćenja imovine, jasno navodeći da se njeno korišćenje uređuje zakonom i u skladu sa javnim interesom i stav 3. člana 46. Ustava garantuje da se niko ne može proizvoljno lišiti imovine, utvrđujući takođe i uslove pod kojima se imovina može eksproprisati (vidi, slično tome, slučajeve Suda KI50/16, podnosilac: Veli Berisha i drugi, rešenje od 10. marta 2017. godine, stav 31 i KI82/20, podnosilac Jakup Mehmeti, rešenje od 25. maja 2021. godine, stav 72).

Kada je reč o pravima koja su zagarantovana i zaštićena članom 1. Protokola br. 1 EKLJP-a, Sud ponovo naglašava da se član 1. Protokola br. 1 EKLJP-a sastoji od tri različita i međusobno povezana pravila: prvo pravilo izražava načelo mirnog uživanja imovine; drugo pravilo se odnosi na lišenje imovine i podvrgava ga određenim uslovima; i treće pravilo priznaje da države imaju pravo da kontrolišu korišćenje imovine u skladu sa opštim interesom, putem sprovođenja zakona koje one smatraju neophodnim za ovu svrhu (vidi, mutatis mutandis, predmeta ESLJP-a: Sporrong i Lonnrot protiv Švedske, br. 7151/75; 7152/75, presuda od 23. septembra 1982. godine, stav 61; James, Wells i Lee protiv Ujedinjenog Kraljevstva, br. 25119/09, 57715/09 i 57877/09, presuda od 18. septembra 2012. godine; Sargsyan protiv Azerbejdžana, br. 40167/06, presuda od 16. juna 2015. godine; i Belane Nagy protiv Mađarske, br. 53080/13, presuda od 13. decembra 2016. godine).

Sud podseća da ova tri pravila nisu ipak “različita” u smislu da su nepovezana. Drugo i treće pravilo odnose se na određene slučajeve mešanja u pravo na mirno uživanje imovine i stoga ih treba tumačiti u svetlu opšteg načela utvrđenog u prvom pravilu (vidi, mutatis mutandis, ESLJP, predmet James i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstvo, br. 8793/79, presuda od 21. februara 1986. godine, stav 37).

Što se tiče prvog pravila, ESLJP je u više navrata utvrdio da pojam “imovina” u prvom delu člana 1. Protokola br. 1 EKLJP-a predstavlja autonomni pojam koji obuhvata kako “postojeću imovinu” tako i potraživanja, u odnosu na koja podnosilac zahteva može tvrditi da ima u najmanju ruku “legitimno očekivanje”. “Imovina” prema ovom konceptu uključuje prava “in rem” i “in personam”, kao što su nepokretna i pokretna imovina i drugi imovinski interesi.

Autonomni pojam “imovine” u smislu člana 1. Protokola br. 1 EKLJP-a je nezavisan od formalne klasifikacije u unutrašnjem pravu i ne ograničava se na vlasništvo nad fizičkim dobrima: neka druga prava i interesi koji predstavljaju “dobra” takođe se mogu smatrati “imovinskim pravima”, te samim tim i “imovinom” u smislu ove odredbe. Pitanje koje treba ispitati u svakom pojedinačnom predmetu jeste da li su okolnosti datog predmeta, sagledane u celini, takve da podnosiocu zahteva daju pravo na značajan interes zaštićen članom 1. Protokola br. 1 EKLJP (vidi, Depalle protiv Francuske, [VV], br. 34044/02, presuda od 29. marta 2010. godine, stav 62; Anheuser-Busch Inc. protiv Portugalije, [VV], br. 73049/01, presuda od 11. januara 2007. godine, stav 63; Öneryildız protiv Turske, [VV], br. 48939/99, presuda od 30. novembra 2004. godine, stav 124; Broniowski protiv Poljske, [VV], br. 31443/96, presuda od 28. septembra 2005. godine, stav 129; Beyeler protiv Italije, [VV], br. 33202/96, presuda od 5. januara 2000. godine, stav 100; Iatridis protiv Grčke, [VV], br. 31107/96, presuda od 19. oktobra 2000. godine, stav 54; Centro Europa 7 SRL i di Stefano protiv Italije, [VV], br. 38433/09, presuda od 7. juna 2012. godine, stav 171; Fabris protiv Francuske, [VV], br. 16574/08, presuda od 7. februara 2013. godine, stav 49 i 51; Parrillo protiv Italije, [VV], br. 464770/11, presuda od 27. avgusta 2015. godine, stav 211; Béláné Nagy protiv Mađarske, [VV], br. 53080/13, presuda od 13. decembra 2016. godine, stav 76).

Koncept “imovine” i “legitimnih očekivanja” ima centralno mesto u tumačenju imovinskih prava zagarantovanih EKLJP-om i dalje razrađenih sudskom praksom ESLJP-a. S druge strane, “legitimna očekivanja mogu rezultirati imovinom”. Iako se član 1. Protokola br. 1 EKLJP-a primenjuje samo na postojeću imovinu osobe i ne stvara pravo na sticanje imovine, u određenim okolnostima, “legitimno očekivanje” sticanja imovine takođe može uživati zaštitu člana 1. Protokola br. 1 EKLJP-a (vidi, presudu ESLJP-a od 13. decembra 2016. godine, Béláné Nagy protiv Mađarske, citiran gore, stavovi 73 i 75, i Broniowski protiv Poljske, citiran gore, stav 129).

Kako bi “očekivanje” bilo “legitimno”, ono mora biti konkretnije od puke nade i mora se zasnivati na zakonskoj odredbi ili pravnom aktu, kao što je sudska odluka, koja se odnosi na predmetni imovinski interes (vidi, Kopecký protiv Slovačke, br. 44912/98, presuda od 28. septembra 2004. godine, stavovi 49-50; Centro Europa 7 SRL i di Stefano protiv Italije, citiran gore, stav 173; Saghinadze i drugi protiv Gruzije, stav 103; Ceni protiv Italije, stav 39; i Béláné Nagy protiv Mađarske, citiran gore, stav 75). U suprotnom, ne može se reći da nastaju bilo kakva “legitimna očekivanja” tamo gde postoji spor oko pravilnog tumačenja i primene unutrašnjeg prava i tamo gde su podnesci podnosilaca naknadno odbačeni od nacionalnih sudova (vidi, Anheuser-Busch Inc. protiv Portugalije, citiran gore, stav 65; Centro Europa 7 SRL i di Stefano protiv Italije, citiran gore, stav 173; Béláné Nagy protiv Mađarske, citiran gore, stav 75; Radomilja i drugi protiv Hrvatske, [VV], br. 37685/10 i 22768/12, presuda od 20. marta 2018. godine, stav 149).

Primena gore navedenih načela na konkretan slučaj

Pre nego što se upusti u pitanje primenljivosti gore navedenih načela, Sud prvo podseća da je on već ocenio očigledno neosnovanim sve navode podnosioca zahteva o povredi prava na “pravično suđenje” koja su povezana sa predmetnim krivičnim suđenjem.

Pozivajući se na navode podnosioca zahteva o povredi prava na imovinu, Sud primećuje da se glavni argument podnosioca zahteva o povredi ovog prava odnosi na činjenicu da: “ako se ostavi na snazi takva odluka koju su doneli redovni sudovi, tada se bez sumnje podnosiocu zahteva uskraćuje to pravo..., jer je isti prema odlukama redovnih sudova osuđen i za krivično delo nezakonito zauzimanje nepokretnosti iz člana 332 stava 2 tačka 2.1 KZRK-a, i to će normalno ometati podnosioca zahteva da u budućnosti ostvari zakonska prava u građanskom postupku u odnosu na pravo svojine na toj nepokretnosti.”

Pored toga, Sud podseća da podnosilac zahteva tvrdi da je on zakoniti vlasnik nepokretnosti za koju je optužen i oglašen krivim. U ovom slučaju, isti tvrdi da mu je povređeno pravo svojine u odnosu na nepokretnost 02398-2, od 0.05,00 hektara ili 400 m2, ističući da je pravo svojine stekao po osnovu nasleđa od svog pokojnog oca, koja mu je dodeljena od strane javnog organa vlasti. S tim u vezi, isti naglašava: “...čak i ako pretpostavimo da za sada postupak prenosa svojine-uknjižba na ime podnosioca zahteva nije bio regularan, a sve to iz razloga koje su redovni sudovi utvrdili svojim odlukama, opet se ponovo radi o uskraćivanju njegovog prava na imovinu,... jer su i podnosilac žalbe, ali i svi naslednici pokojnog U. Muji, stekli pravo svojine na ovoj imovini na osnovu održaja, samim tim što su ovu nepokretnost imali u posedu i nesmetanom korišćenju više od 40 godina”.

Sud, polazeći od ovakvih činjeničnih okolnosti, koje su sadržane u ovom zahtevu, najpre podseća da se on sam ne može pretvoriti u prvostepeni sud i utvrditi pravo svojine ili vratiti određenu imovinu u faktički i pravni posed, zbog toga što takva nadležnost, po pravilu, pripada redovnim sudovima da je vrše. Pored toga, Sud izuzetno može da interveniše samo onda kada je podnosiocima zahteva “pravosnažnom sudskom odlukom” ili “zakonom” “priznato” pravo svojine na određenoj “imovini” ili “aktivi” i kada određeno stečeno pravo možda nije našlo primenu u praksi ili kada su pojedinci ili nadležni organi na nezakonit način ometali i onemogućili mirno uživanje imovine (aktive), međutim to nije slučaj (vidi, slučaj Suda KI82/20, citiran gore, stav 83).

Sud, uzimajući u obzir opšta načela koja se odnose na pravo na imovinu i njenu zaštitu, u smislu člana 46. Ustava i člana 1. Protokola br. 1 EKLJP, ocenjuje da ista nisu primenljiva na slučaj podnosioca zahteva jer se u konkretnom slučaju ne radi ni o imovinskom pravu stečenom pravosnažnom sudskom odlukom ni o utuživom pravu da će steći pravo svojine po “zakonu” niti o ometanju mirnog uživanja imovine ili aktive u smislu ovih odredbi (vidi, slično tome, ESLJP, predmet Kopecký protiv Slovačke, citiran gore, stav 52).

U tom pogledu, Sud se poziva na presudu [P. br. 194/2020] Osnovnog suda od 2. marta 2021. godine, koji je u vezi sa predmetnom nepokretnošću: “...odlučio da se naloži Direkciji za katastar, geodeziju i imovinu u Gnjilanu da nepokretnost broj P-70403003-023982-2, sa tipom jedinice "Parcela", u površini od 400 metra 2, na mestu zvanom "Gradski Put", vrsta svojine "Društvena", u udelu svojine 1/1, na ime Përparim (U) Muji, prenese na ime oštećene opštine Gnjilane, u roku od 15 dana od dana kada ova presuda postane pravosnažna”.

Sa svega napred navedenog, Sud smatra da se u konkretnom slučaju radi o opozivu prava svojine na gore navedenoj nepokretnosti. Shodno tome, u ovakvim okolnostima, podnosilac zahteva ne može da tvrdi povredu svojih imovinskih prava, pošto su redovni sudovi utvrdili da je upis prava svojine na predmetnoj nepokretnosti izvršeno nezakonito, odnosno kao rezultat konzumacije krivičnog dela.

Shodno navedenom, Sud utvrđuje da navod podnosioca zahteva koji se odnosi na povredu “prava na imovinu” očigledno neosnovan i da kao takav spada u drugu (ii) kategoriju navoda koje karakteriše “jasno ili očigledno odsustvo povrede”.

Zaključak

Kao sažetak, Sud na osnovu svih gore navedenih razrada i analiza, zaključuje: (I) navode podnosioca zahteva o povredi člana 31. Ustava u vezi sa stavom 1. člana 6. EKLJP-a, koji se odnose na pravo na “obrazloženu odluku”, “jednakost oružja” i povredu načela “in dubio pro reo” kvalifikuje u treću (iii) kategoriju “nepotkrepljenih ili neobrazloženih navoda” i iz tog razloga isti se, na ustavnim osnovama, proglašavaju očigledno neosnovanim, i (II) da navod podnosioca zahteva koji se odnosi na povredu stava 1. člana 46. Ustava, u vezi sa članom 1. Protokola br. 1 EKLJP spada u drugu (ii) kategoriju navoda koje karakteriše “jasno ili očigledno odsustvo povrede”.

Shodno tome, zahtev podnosioca se u celosti proglašava neprihvatljivim u skladu sa pravilom 34 (2) Poslovnika.

IZ TIH RAZLOGA

Ustavni sud, u skladu sa stavovima 1 i 7 člana 113. Ustava, članovima 20. i 47. Zakona i pravilima 34 (2) i 48 (1) b) Poslovnika, dana 7. novembra septembra 2023. godine, jednoglasno

ODLUČUJE

DA PROGLASI zahtev neprihvatljivim;

DA DOSTAVI ovo rešenje stranama;

DA OBJAVI ovo rešenje u Službenom listu Republike Kosovo, u skladu sa članom 20.4 Zakona;

Ovo rešenje stupa na snagu stupa na snagu na dan objavljivanja u Službenom listu Republike Kosovo, u skladu sa članom 20 (5) Zakona.

Sudija izvestilac Predsednica Ustavnog suda

Safet Hoxha Gresa Caka-Nimani

podnosiocu:

Përparim Muji

Vrsta zahteva:

KI – Individualni zahtev

Vrsta akta:

Rešenje o neprohvatljivosti

Zahtev je očigledno neosnovan

Vrsta postupka koji je sproveden pred drugim institucijama :

Civilni, Krivični