USTAVNI SUD

Priština, dana 24. oktobar 2022. godine

Ref.br.:RK 2059/22

REŠENJE O NEPRIHVATLJIVOSTI

u

slučaju br. KI225/21

Podnosilac

N.T. Spahia Petrol

Ocena ustavnosti

presude ARJ.UZVP. br. 16/2021 od 8. februara 2021. godine

Vrhovnog suda Republike Kosovo

USTAVNI SUD REPUBLIKE KOSOVO

u sastavu:

Gresa Caka-Nimani, predsednica

Bajram Ljatifi, zamenik predsednika

Selvete Gërxhaliu-Krasniqi, sudija

Safet Hoxha, sudija

Radomir Laban, sudija

Remzije Istrefi-Peci, sudija i

Nexhmi Rexhepi, sudija

Podnosilac zahteva

1. Zahtev je podnela kompanija T. Spahia Petrol, koju zastupa Florin Lata, advokat iz Prištine (u daljem tekstu: podnosilac zahteva).

Osporena odluka

2. Podnosilac zahteva osporava presudu UZVP. br. 16/2021 od 8. februara 2021. godine Vrhovnog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Vrhovni sud).

3. Podnosilac zahteva je osporenu presudu primio 22. oktobra 2021. godine.

Predmetna stvar

4. Predmetna stvar je ocena ustavnosti osporene presude, kojom podnosilac zahteva navodi da su mu povređena osnovna prava i slobode zagarantovane članovima 24. [Jednakost pred zakonom], 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] i 32. [Pravo na pravno sredstvo] Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav) i članom 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima (u daljem tekstu: EKLJP).

Pravni osnov

5. Zahtev je zasnovan na stavu 4, člana 21. [Opšta načela] i stavovima 1 i 7, člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, članovima 22. (Procesuiranje podnesaka) i 47. (Individualni zahtevi) Zakona br. 03/L-121 o Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Zakon) i pravilu 32 (Podnošenje podnesaka i odgovora) Poslovnika o radu Ustavnog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Poslovnik).

Postupak pred Ustavnim sudom

7. Dana 16. decembra 2021. godine, Sud je obavestio podnosioca zahteva i Vrhovni sud o registraciji zahteva. Istog dana, Sud je tražio informacije od Osnovnog suda u Prištini u vezi sa datumom prijema osporene presude od strane podnosioca zahteva.

8. Dana 17. decembra 2021. godine, Osnovni sud u Prištini je dostavio Sudu spise predmeta, iz kojih proizilazi da je podnosilac zahteva osporenu presudu primio 22. oktobra 2021. godine.

9. Dana 15. januara 2022. godine, predsednica Suda je imenovala sudiju Selvetu Gërxhaliu-Krasniqi za sudiju izvestioca i Veće za razmatranje, sastavljeno od sudija: Gresa Caka-Nimani (predsedavajuća), Bajram Ljatifi i Safet Hoxha (članovi).

10. Dana 20. septembra 2022. godine, Veće za razmatranje je razmotrilo izveštaj sudije izvestioca i jednoglasno iznelo preporuku Sudu o neprihvatljivosti zahteva.

Pregled činjenica

11. Sud ističe da podnosilac zahteva drugi put podnosi zahtev Sudu za isto pitanje. Prethodno je podneo zahtev KI227/19, za koji je Sud doneo presudu 10. decembra 2020. godine kojom je proglasio ništavom presudu [ARJ.UZVP. br. 94/2019] od 1. avgusta 2019. godine Vrhovnog suda, zbog toga što ista nije bila u skladu sa procesnim garancijama prava na pravično suđenje, zagarantovanim članom 31. Ustava i članom 6.1. EKLJP-a, jer nije ispunjavala standard obrazložene sudske odluke i nije obrađivala i obrazložila navode podnosioca zahteva u pogledu jednakosti strana i delotvornih pravnih sredstava.

1. Pregled činjeenica u zahtevu KI227/19

12. Podnosilac zahteva je registrovan kao individualno preduzeće, koje od 2000. godine obavlja primarnu delatnost trgovinu gorivom i sekundarnu delatnost restoran. Policija Kosova je 10. decembra 2014. godine, nakon kontrole u vezi sa krivičnom istragom, oduzela određeni broj finansijskih dokumenata od podnosioca zahteva. U međuvremenu, Poreska administracija Republike Kosovo (u daljem tekstu: PAK) je sprovela poresku kontrolu poslovanja podnosioca zahteva, gde je utvrdila niz nepravilnosti na koje je ukazala u Izveštaju 0 reviziji od 26. oktobra 2015. godine. Na osnovu tačke 7 tog izveštaja, (i) njegova kopija je dostavljena podnosiocu zahteva; dok je (ii) obaveza pružanja dokaza za osporavanje istog bila na strani poreskog obveznika, odnosno podnosioca zahteva.

13. Dana 17. novembra 2015. godine, PAK je dostavio podnosiocu zahteva odluku 0 obaveštenju o ponovnoj proceni za plaćanje dodatnog poreza na (i) porez na dohodak za periode 2011, 2012, 2013; i (ii) porez na dodatu vrednost za periode 06/2012 i 03/2013 (u daljem tekstu: obaveštenje o ponovnoj proceni). Dana 26. novembra 2015. godine, podnosilac zahteva je Specijalnom tužilaštvu Republike Kosova podneo „zahtev za dozvolu za privremeno vraćanje dokumenata ili kopija istih“, naglašavajući da (i) „su nam nakon kontrole Policije Kosova, privremeno uzeti i finansijski dokumenti; (ii) u međuvremenu su inspektori PAK-a, „zbog nedostatka finansijske dokumentacije koja je uzeta tokom kontrole, entitetu naložili poreske obaveze, iako entitet ima priznanice i račune, koje su policija i tužilaštvo zadržali“; i (iii) „protiv obaveštenja inspektora Poreske administracije, imamo pravo na žalbu do 09.12.2015. godine, [i] za podnošenje žalbe moramo se zasnivati na dokazima, stoga vam se obraćamo sa zahtevom da nam dozvolite kopije finansijskih dokumenata ili eventualno originalne dokumente u svrhu žalbe“. Ovaj zahtev za obaveštavanje takođe je upućen Policiji Kosova i PAK-u. Prema navodu podnosioca zahteva i spisu predmeta, on nikada nije dobio nikakav odgovor u vezi sa svojim zahtevom.

14. Dana 16. decembra 2015. godine, podnosilac zahteva je uložio žalbu na obaveštenje 0 ponovnoj proceni Departmanu za žalbe PAK-a, osporavajući, između ostalog, nalaze PAK-a u vezi sa (i) pogrešnom procenom dodatnog prometa u iznosu od 178.368,43 evra, ne uzimajući u obzir otpremnice zaliha robe; (ii) neprihvatanjem operativnih troškova za period 2011/2012, uprkos dokazima koji potvrđuju ove troškove; i (iii) nepriznavanjem računa od strane PAK-a za prodaju i kupovinu kod kompanije “S”. Dana 10. marta 2016. godine, Departman za žalbe PAK-a je odlukom [455/2015] (i) delimično usvojio žalbu podnosiocu zahteva i preinačio obaveštenje o ponovnoj proceni, priznajući deo operativnih troškova za period 2011, kao i deo dodatnog prometa u vezi sa entitetima „N.B“ i „G.B“; dok je (ii) odbio račune u vezi sa transakcijama sa kompanijom „S“, kvalifikujući ih kao fiktivne. Što se tiče dela odbijanja gore navedene odluke, PAK je, između ostalog, obrazložio da (i) na osnovu stava 7, člana 13. (Stvaranje i zadržavanje dokumentacije) Zakona br. 03/L-222 0 poreskoj administraciji i postupci (u daljem tekstu: Zakon 0 poreskoj administraciji) i člana 22. (Transakcije preko petsto evra) Administrativnog uputstva br. 15/2010 za sprovođenje Zakona br. 03/L-222 0 poreznoj administraciji i procedurama (u daljem tekstu: Administrativno uputstvo br. 15/2010), privredni subjekti su dužni da vrše transakcije vise od petsto (500) evra preko bankovnih računa, dokaz koje u vezi sa spornim računima nije dostavio podnosilac zahteva; i (ii) na osnovu stava 6, člana 19. (Generalni direktor, OSL Procena poreza) Zakona 0 poreskoj administraciji, teret dokazivanja netačnosti poreske procene snosi poreski obveznik, odnosno podnosilac zahteva, dok poslednje navedeni nije dokazao da su zaključci obaveštenja 0 ponovnoj proceni u vezi sa računima za kompaniju „S“ netačni, čak štaviše „da su transakcije između dva entiteta bile fiktivne, jer je i strana dala izjavu da nisu izvršile nikakvu uslugu ili prodaju robe, već su samo izdavali fiktivne račune”.
15. Dana 13. aprila 2016. godine, na gore navedenu odluku PAK-a, podnosilac zahteva je podneo tužbu Osnovnom sudu, navodeći bitnu povredu odredaba upravnog postupka, pogrešno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu primenu materijalnog prava, sa predlogom da se poništi odluka [455/2015] od 10. marta 2016. godine Departmana za žalbe PAK-a. Dana 13. aprila 2018. godine, i dok je njegov slučaj i dalje bio na čekanju pred Osnovnim sudom, podnosilac je podneo zahtev Osnovnom sudu u Mitrovici za „vraćanje dokumentacije oduzete tokom pretresa“. Prema navodu podnosioca zahteva i spisu predmeta, on nikada nije dobio odgovor u vezi sa svojim zahtevom.

16. Dana 29. maja 2018. godine, na razmatranju održanom u Osnovnom sudu, na osnovu zapisnika poslednje navedenog, podnosilac zahteva je navodio da mu je bilo onemogućeno da verifikuje transakcije, uključujući i one sa subjektom „S“. Podnosilac zahteva je istakao da je (i) dana 10.12.2014. godine, Policija Kosova zaplenila svu finansijsku dokumentaciju tužioca, računare, koje je sudu dostavio kao dokaz 0 zaplenjivanju od strane Policije Kosova. Nakon oduzimanja dokumentacije, PAK podnosi nacrt izveštaja o kontroli, gde tužilac ne može da podnese konkretne primedbe usled nedostatka dokumenata“; (ii) „ novembra 2015. godine, tražio je od Tužilaštva, PAK-a i policije da mu dostave finansijske dokumente“, ali mu nisu dostavili; (iii) zbog nedostatka dokumentacije, „veće poteškoće je imao u pribavljanju nekih dokaza od entiteta sa kojima je sarađivao“; i (iv) kao rezultat onemogućavanja njegovog pristupa ovoj dokumentaciji, povređen je član 9. (Princip publiciteta) Zakona br. 02/L-28 0 upravnom postupku (u daljem tekstu: ZUP) i njegova ustavna prava zagarantovanim članovima 31. i 32. Ustava.

17. Dana 29. maja 2018. godine, Osnovni sud je, presudom [A. br. 548/16], odbio tužbeni zahtev podnosioca zahteva, kao neosnovan, potvrđujući odluku 4 [455/2015] PAK-a. Osnovni sud je (i) što se tiče navoda o zaplenjivanju i shodno tome, nedostatku finansijske dokumentacije, istakao da je „tužilac mogao da pruži dokaze iz banke ili subjekta koji je izdao sporne račune, da su izvršene isplate tih računa„; i (ii) što se tiče spornih računa sa kompanijom „S“, izjavio je „da tužilac nije potvrdio uplate ili izjave 0 kupovini preko petsto (500) evra, kao što je predviđeno u odredbi člana 22. (Transakcije preko petsto evra] stav 2 Administrativnog uputstva 15/2010“. Na kraju, Osnovni sud je utvrdio da zakonski uslovi za priznavanje relevantnih računa nisu ispunjeni na osnovu člana 23. (Opoziv Poreske dokumenata) Zakona 0 poreskoj administraciji i članova 13. (Poništenje registracije preduzeća), 14. (Otkazivanje dokumenata uključujući fiskalni broj) i 16. (Objavljivanje imena i brojeva poreskih obveznika) Administrativnog uputstva br. 15/2010.

18. Dana 9. avgusta 2018. godine, protiv gore navedene presude Osnovnog suda, podnosilac zahteva je podneo žalbu Apelacionom sudu, navodeći povredu odredaba parničnog postupka, pogrešno ili nepotpuno utvrđivanje činjeničnog stanja, kao i pogrešnu primenu materijalnog prava. Podnosilac zahteva je preko žalbe navodio povredu njegovih prava zagarantovanih (i) članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a, ističući da Osnovni sud nije uzeo u obzir član 9. (Princip publiciteta) ZUP-a i stav 6, člana 14. (Pristup knjigama, zapisima, kompjuteri i slični uređaji za skladištenje zapisa) Zakona 0 poreskoj administraciji; i (ii) član 32. Ustava, sa naglaskom na činjenicu da, kao rezultat nedostatka finansijske dokumentacije, nije bio u mogućnosti da iscrpi delotvorno pravno sredstvo protiv obaveštenja 0 ponovnoj proceni PAK-a.

19. Dana 16. aprila 2019. godine, Apelacioni sud je, presudom [AA. br. 501/2018], odbio, kao neosnovanu, žalbu podnosioca zahteva i potvrdio presudu Osnovnog suda.

20. Dana 7. jula 2019. godine, podnosilac zahteva je protiv gore pomenute presude Apelacionog suda podneo Vrhovnom sudu zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke, navodeći povredu odredbi parnicinog postupka i pogrešnu primenu materijalnog prava. Podnosilac zahteva je osporio presudu Apelacionog suda, između ostalog, i u kontekstu nedostatka obrazložene sudske odluke u vezi sa navodima koje je izneo pred Apelacionim sudom zbog (i) povrede člana 9. ZUP-a i stava 6, člana 14. Zakona 0 poreskoj administraciji; i (ii) povrede članova 31. i 32. Ustava. Dana 1. avgusta 2019. godine, Vrhovni sud je, presudom [ARJ. UZVP. br. 94/2019], odbio, kao neosnovan, zahtev podnosioca za vanredno preispitivanje presude Apelacionog suda, potvrđujući poslednje navedenu. Vrhovni sud je (i) u vezi sa navodima 0 zaplenjivanju i shodno tome, nedostatku finansijske dokumentacije, istakao da je „tužilac mogao da osigura dokaze od banke ili od subjekta koji je izdao sporne račune da je isti platio te račune“; i (ii) u vezi sa spornim računima sa kompanijom „S“, istakao je da „podnosilac zahteva nije potvrdio plaćanja ili izjave 0 kupovini preko petsto (500) evra, kao sto je predviđeno odredbom člana 22. stav. 2 Administrativnog uputstva 15/2010“; gde je (iii) na kraju, usvojio zaključke nižestepenih sudova, da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni zakonski uslovi za priznavanje relevantnih računa na osnovu člana 23. Zakona 0 poreskoj administraciji i članova 13, 14. i 16. Administrativnog uputstva br. 15/2010.

1. Pregled činjenica u sadašnjem zahtevu KI225/21

21. Dana 14. decembra 2021. godine, podnosilac zahteva je podneo prvi zahtev KI227/19 Sudu, kojim je osporio presudu [ARJ.UZVP. br. 94/2019] od 1. avgusta 2019. godine Vrhovnog suda, tvrdeći povredu prava, zagarantovana članovima 24. [Jednakost pred zakonom], 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje], 32. [Pravo na pravno sredstvo] Ustava i članom 6. (Pravo na pravično suđenje) EKLJP-a.

22. Dana 10. decembra 2020. godine, Sud je, što se tiče gore navedenog zahteva, doneo presudu kojom je proglasio ništavom presudu [ARJ.UZVP. br. 94/2019] od 1. avgusta 2019. godine Vrhovnog suda,  jer ista nije ispunila standarde obrazložene sudske odluke kao što je propisano u članu 31. Ustava i članu 6.1 EKLJP-a. U tom slučaju, Sud je tražio od Vrhovnog suda da prilikom presuđivanja ukloni proceduralne nedostatke koji su izazvali povredu prava podnosioca zahteva na obrazloženu odluku, rešavajući i opravdavajući navode u pogledu jednakosti oružja i delotvornih pravnih sredstava. Pored toga, Sud je utvrdio da je “… donošenjem presude [ARJ. UZVP. br. 94/2019] od 1. avgusta 2019. godine, Vrhovni sud propustio da obrazloži sustinske navode podnosioca zahteva koji se odnose na povredu važećeg zakona, naime ZUP-a i Zakona 0 poreskoj administraciji, i povredu članova 31. i 32. Ustava. U vezi sa poslednja dva, podnosilac zahteva je vise puta navodio da je nedostatak, odnosno nemogućnost pristupa njegovoj finansijskoj dokumentaciji, rezultirao povredom jednakosti oružja pred redovnim sudovima i nemogućnošću efikasnog iscrpljivanja pravnih sredstava”.

23. Dana 8. februara 2021. godine, Vrhovni sud je, na osnovu presude KI227/19 od 10. decembra 2020. godine Suda, doneo presudu UZVP. br. 16/2021, kojom je odbio, kao neosnovan, zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke, zaključivši da podnosilac zahteva nije dovoljno dokazao i potkrepio tvrdnju i da je teret za dokazivanje navoda pripadala samom podnosiocu zahteva prema zakonu na snazi.

Navodi podnosioca

24. Podnosilac zahteva tvrdi da je čak i druga presuda [ARJ.UZVP. br. 16/2021] od 8. februara 2021. godine Vrhovnog suda doneta povredom njegovih osnovnih prava i sloboda zagarantovanih članom 31. Ustava u smislu „obrazložene sudske odluke“, jer nisu obrađeni i obrazloženi njegovi navodi u vezi sa „jednakošću oružja“ i „delotvornim korišćenjem pravnih sredstava“, a sve kao rezultat nedostatka finansijske dokumentacije koju su zaplenili nadležni organi.

1. Navodi o nedostatku „obrazložene sudske odluke“

25. Što se tiče ovog navoda, podnosilac zahteva ističe da presudu [ARJ.UZVP. br. 16/2021] od 8. februara 2021. godine i dalje karakteriše nedostatak obrazloženja u vezi sa njegovim suštinskim tvrdnjama, jer Vrhovni sud nije dao obrazloženje za glavne nalaze i pitanja koja je pokrenuo Ustavni sud u slučaju KI227/19 u vezi sa zaključkom Vrhovnog suda da „nisu ispunjeni zakonski uslovi da se prihvate računi”, zasnivajući se na članu 23. Zakona o poreskoj administraciji i članovima 13, 14 i 16. Administrativnog uputstva br. 15/2010, gde je Ustavni sud istakao da odredbe na kojima je Vrhovni sud zasnovao svoj zaključak za odbijanje zahteva podnosioca za vanredno preispitivanje sudske odluke, nisu u vezi sa okolnostima konkretnog slučaja.

26. Podnosilac zahteva dalje ističe da je Vrhovni sud, potvrđujući presude Osnovnog suda i Apelacionog suda, obrazložio svoj stav na osnovu člana 22. Administrativnog uputstva br. 15/2010, prema kojem „sva lica koja obavljaju transakcije, tokom svoje ekonomske aktivnosti veće od pet stotina (500) evra, moraju to isto učiniti preko bankovnog računa“, naglašavajući shodno tome da sve potrebne dokaze podnosilac zahteva može obezbediti preko relevantne banke.

1. Navodi o povredi načela „jednakosti oružja“ i prava na „delotvorno pravno sredstvo“
2. S tim u vezi, podnosilac zahteva ističe da Vrhovni sud, kao i prvi put, i sada, donošenjem presude [ARJ.UZVP. br. 16/2021], nije razmotrio i obrazložio bitne tvrdnje koje se odnose na povredu prava na: i) jednakost oružja, i ii) na delotvorno pravno sredstvo, povezujući povredu ovih ustavnih prava sa nedostatkom finansijske dokumentacije koju su oduzeli nadležni organi. Podnosilac zahteva tvrdi da je navod podignut pred redovnim sudovima bila odlučna činjenica koja bi uticala na donošenje pravne odluke, poštujući ustavna prava podnosioca zahteva.

28. Podnosilac zahteva u nastavku ističe: “Ustavni sud je prvi put pri razmatranju zahteva podnosioca u istom slučaju [KI227/19], u kontekstu obrazložene sudske odluke, istakao da se suštinski navodi, a posebno oni koji se odnose na povrede Ustava i EKLJP-a, moraju obrazložiti bez obzira na njihovu relevantnost za relevantno odlučivanje. Ćutanje suda u vezi sa ovakvim navodima, kao što je utvrđeno kroz sudsku praksu ESLJP-a, onemogućava da se utvrdi da li su dotični sudovi jednostavno zanemarili da se pozabave ovim navodima ili su implicirali njihovo odbijanje i, ako je to bila namera, koji su bili razlozi za takav pristup”.

29. Pored toga, podnosilac zahteva navodi da od početka sudskog procesa strane nikada nisu bile jednake, čime je ozbiljno povređeno i ustavno načelo jednakosti pred zakonom koje je propisano u članu 24. Ustava.

30. Na kraju, podnosilac zahteva naglašava da presuda [ARJ.UZVP. br. 16/2021] Vrhovnog suda nije u skladu sa članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a, jer gore navedenu i dalje karakteriše nedostatak obrazloženja u odnosu na suštinske navode podnosioca zahteva, uključujući i one koje su izričito traženi presudom Ustavnog suda u slučaju br. KI227/19. Podnosilac zahteva takođe tvrdi da je ceo postupak, počev od PAK-a, sproveden u nedostatku njegove finansijske dokumentacije, čime je povređeno njegovo ustavno pravo propisano u članu 32. Ustava na jednakost oružja u postupku i delotvorno ostvarivanje raspoloživih zakonskih pravnih sredstava.

Relevantne ustavne i zakonske odredbe

Ustav Republike Kosovo

Član 31

[Pravo na pravično i nepristrasno suđenje]

1. Svakom se garantuje jednaka zaštita prava pred sudom, ostalim državnim organima i nosiocima javnih.
2. Svako ima pravo na javno, nepristrasno i pravično razmatranje odluka o pravima i obavezama ili za bilo koje krivično gonjenje koje je pokrenuto protiv njega/nje, u razumnom roku, od strane nezavisnog i nepristrasnog, zakonom ustanovljenog, suda.

        […]

Član 32

[Pravo na pravno sredstvo]

Svako lice ima pravo da koristi pravna sredstva na sudske i administrativne odluke, koje uskraćuju njena/njegova prava ili interese, na zakonom propisan način.

Evropska konvencija o ljudskim pravima

Član 6

(Pravo na pravično suđenje)

1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim, zakonom ustanovljenim sudom. Presuda se izriče javno, ali se novinari i javnost mogu isključiti s čitavog ili jednog dela suđenja u interesu morala, javnog reda ili nacionalne sigurnosti u demokratskom društvu, kada to nalažu interesi maloletnika ili zaštite privatnog života strana u sporu, ili kada to sud smatra izričito neophodnim zato što bi u posebnim okolnostima publicitet mogao naneti štetu interesima pravde.

[…]

Član 13

(Pravo na delotvorni pravni lek)

Svako čija su prava i slobode, priznata ovom konvencijom, narušena ima pravo na pravni lijek pred nacionalnim vlastima, čak i onda kada su povredu ovih prava i sloboda učinila lica u vršenju svoje službene dužnosti.

Zakon br. 02/L-28 o upravnom postupku

Član 9

(Princip publiciteta)

9.1. Organi javne uprave vrše administrativne delatnosti na transparentan način i u bliskoj saradnji sa fizičkim i pravnim licima koja su obuhvaćena istom delatnošću.

9.2. Svako fizičko i pravno lice, bez potrebe isticanja specifičnog interesa u odnosu na organe javne uprave, ima sledeća proceduralna prava:

1. a) da dobije informacije koje su na raspolaganju organima javne uprave,
2. b) da dobije takve informacije u okviru razumnog vremena,,
3. c) daje dobije na isti racin kao i svako drugo lice,
4. d) daje dobije pogodnim i efektivnim sredstvima.

9.3. Izuzetno iz stava 2., informacije se mogu ograničiti samo za ciljeve zaštite legitimnih javnih interesa, privatnog života ili drugih privatnih legitimnih interesa, utvrđenih odgovarajućim zakonima.

9.4. Za odbijanje pristupa informaciji, organ javne upravne donosi odluku u pismenoj formi, koja treba da sadrži razloge odbijanja i uputstva za žalbu.

Zakon br. o3/L-222 0 poreskoj administraciji i postupci

Član 13

 (Stvaranje i zadržavanje dokumentacije)

[…]

7. Svaka transakcija više od pet stotina (500) evra, između lica uključenih u ekonomske aktivnosti, posle 1. januara 2009 je potrebno da se vrši preko bankovnog računa.

[…]

Član 14

(Pristup knjigama, zapisima, kompjuteri i slični uređaji za skladištenje zapisa)

[…]

6. Predmet pravo da zadrže dokument kao dokaz za krivično delo, generalnog direktora ili ovlašćenog službenika, koji uklanja i zadržava evidencije na osnovu ovog člana donosi kopiju zapisnika i vratiti originalna u najkraćem izvodljivo.

[…]

Član 19

 (Generalni direktor, OSL Procena poreza)

[…]

6. Teret dokazivanja da je pravljenje bilo kakve procene od strane generalnog direktora je pogrešna i teret dokazivanja da je iznos bilo koje takve procene netačan biće na poreskog obveznika.

[…]”

Administrativno uputstvo br. 15/2010 za sprovođenje zakona br. 03/1-222 0 poreskoj administraciji i procedurama

Član 22

 (Tranzakcije preko petsto eura)

1. Stav 7. člana 13. Zakona utvrđuje da sve osobe koje vrše transakcije tekom njihovih ekonomskih djelatnosti u vezi nabave robe ili usluga između osoba, preko 500 (petsto) evra, onda se isplata transakcije mora raditi preko bankovnog računa.
2. Za transakcije izvršene od 1. januara 2009 do 17. avgusta 2010, stav 1. ovoga člana se primjenjuje za porezne obveznike koji se trebaju registrirati ili su u već registrirani za PDV. Dok za transakcije izvršene do 18. avgusta 2010, stav 1. ovoga člana se primjenjuje za sve osobe.

Prihvatljivost zahteva

31. Sud prvo razmatra da li su ispunjeni uslovi prihvatljivosti koji su utvrđeni Ustavom, propisani Zakonom i dalje predviđeni Poslovnikom.

32. U tom smislu, Sud se poziva na stavove 1. i 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, koji propisuju:

“1. Ustavni sud odlučuje samo u slučajevima koje su ovlašćene strane podnele sudu na zakonit način.

[…]

7. Pojedinci mogu da pokrenu postupak ako su njihova prava i slobode koje im garantuje ovaj Ustav prekršena od strane javnih organa, ali samo kada su iscrpeli sva ostala pravna sredstva, regulisanim zakonom”.

[…]

33. Sud se takođe poziva na stav 4, člana 21. [Opšta načela] Ustava, koji propisuje:

4. Ustavom utvrđena prava i osnovne slobode važe i za pravna lica, onoliko koliko su izvodljiva.

34. Sud takođe dalje razmatra da li je podnosilac zahteva ispunio uslove prihvatljivosti, kao što su propisani u Zakonu. U tom smislu, Sud se poziva na članove (Individualni zahtevi), 48. (Tačnost podneska) i 49. (Rokovi) Zakona, koji propisuju:

Član 47

(Individualni zahtevi)

1. Svaka osoba ima pravo da od Ustavnog suda zatraži pravnu zaštitu ukoliko smatra da njena Ustavom zagarantovana prava i slobode krši neki javni organ.
2. Osoba može da podnese pomenuti podnesak samo nakon što su iscrpljena sva ostala zakonom određena pravna sredstva.

Član 48

(Tačnost podneska)

Podnosilac podneska je dužan da jasno naglasi to koja prava i slobode sumu povređena i koji je konkretan akt javnog organa koji podnosilac želi da ospori.

Član 49

(Rokovi)

Podnesak se podnosi u roku od 4 meseci. Rok počinje od dana kada je podnosilac primio sudsku odluku ….

35. Što se tiče ispunjenja ovih uslova, Sud prvo ističe da je podnosilac zahteva ovlašćena strana, koja osporava akt javnog organa, odnosno presudu [UZVP. br. 16/2021] od 8. februara 2021. godine Vrhovnog suda, nakon što je iscrpeo sva pravna sredstva propisana zakonom. Podnosilac zahteva je takođe naglasio osnovna prava i slobode za koje navodi da su mu povređene, u skladu sa zahtevima člana 48. Zakona i podneo je zahtev u skladu sa rokovima propisanim u članu 49. Zakona.

36. Međutim, pored toga, Sud razmatra da li je podnosilac zahteva ispunio uslove propisane u pravilu 39 [Kriterijum o prihvatljivosti], odnosno u stavu (2) pravila 39 Poslovnika, koji propisuje:

Pravilo 39

[Kriterijum o prihvatljivosti]

(2) Sud može smatrati zahtev neprihvatljivim, ako je zahtev očigledno neosnovan, jer podnosilac nije dovoljno dokazao i potkrepio tvrdnju.

37. Na osnovu sudske prakse ESLJP-a, ali i Suda, zahtev se može proglasiti neprihvatljivim kao „očigledno neosnovan“ u celini ili samo u odnosu na određeni navod koji zahtev može sadržati. S tim u vezi, tačnije je nazivati ih „očigledno neosnovanim navodima“. Poslednje navedeni se, na osnovu sudske prakse ESLJP-a, mogu svrstati u četiri različite grupe: (i) navodi koji se kvalifikuju kao navodi „četvrtog stepena“; (ii) navodi kategorisani „odsustvom očigledne ili evidentne povrede“; (iii) navodi koji su „nepotkrepljeni ili neobrazloženi“”, kada se ispuni jedan od dva karakteristična uslova i to: a) kada podnosilac zahteva jednostavno navede jednu ili više odredaba Konvencije ili Ustava, ne objašnjavajući pritom na koji su način one povređene, osim ukoliko je na osnovu činjenica i okolnosti predmeta sasvim očigledna povreda Ustava i EKLJP-a (vidi, slučaj ESLJP-a Trofimchuk protiv Ukrajine, 4241/03 odluka od 31. maja 2005 godine, takođe vidi, Baillard protiv Francuske, br. 6032/04 odluka od 25. septembra 2008. godine); i b) kada podnosilac zahteva propusti ili odbije da predoči materijalne dokaze kojima bi potkrepio svoje navode (to naročito vazi za odluke sudova ili drugih domaćih vlasti), osim ukoliko postoje izuzetne okolnosti koje su van njegove kontrole i koje ga sprečavaju da to učini (npr. ako zatvorske vlasti odbiju da predoče Sudu dokumente iz spisa predmeta zatvorenika 0 kome je reč) ili ako sam Sud ne odluči drugačije (vidi, slučaj Suda: KI166/20, podnosilac zahteva: Ministarstvo rada i socijalne zaštite, rešenje o neprihvatljivosti od 5. januara 2021. godine, stav 43), i na kraju, (iv) “konfuzni i nejasni“ navodi (vidi, slučajeve ESLJP-a: Kemmachev protiv Francuske, br. 17621/91, kategorija (i), Juta Mentzen protiv Litvanije, br. 71074/01, kategorija (ii) i Trofimchuk protiv Ukrajine, br. 4241/03, kategorija (iii)).

38. Sud podseća da podnosilac zahteva, osporavajući presudu od 8. februara 2021. godine Vrhovnog suda, ponovo iznosi navode koji se odnose na povredu člana 31. Ustava u smislu obrazložene sudske odluke, dovodeći taj navod u vezu sa dva druga navoda, tj. sa povredom „jednakosti oružja” i korišćenjem delotvornih pravnih sredstava za koje tvrdi da su nastale zbog nemogućnosti provere izvršenih transakcija usled nedostatka finansijske dokumentacije koju su nadležni organi oduzeli u istražne svrhe.

39. Na osnovu gore navedene definicije, Sud primećuje da se suština tvrdnji podnosioca zahteva ponovo odnosi na pravo na „obrazloženu sudsku odluku“, koje je zagarantovano članom 31. Ustava i članom 6.1. EKLJP-a. Dakle, u tom kontekstu, Sud će istu razmatrati prema sudskoj praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLJP), u skladu sa kojom su, na osnovu člana 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] Ustava, redovni sudovi i Ustavni sud dužni da tumače osnovna prava i slobode zagarantovane Ustavom.

40. Shodno tome, Sud će analizirati ovu osnovnu tvrdnju, podsećajući na opšta načela u vezi sa pravom na obrazloženu sudsku odluku u skladu sa sudskom praksom ESLJP-a i Suda, a zatim će ista primeniti na okolnosti konkretnog slučaja..

1. Navodi u vezi sa povredom prava na obrazloženu sudsku odluku

1. Opšta načela

41. Kada je reč o pravu na obrazloženu sudsku odluku zagarantovano članom 31. Ustava u vezi sa članom 6.1 EKLJP-a, Sud pre svega naglašava da on već ima konsolidovanu sudsku praksu. Ta praksa je izgrađena na osnovu sudske prakse ESLJP-a (uključujući, ali ne ograničavajući se na predmete: Hadjianastassiou protiv Grčke, 12945/87, presuda od 16. decembra 1992. godine; Van de Hurk protiv Holandije, br. 16034/90, presuda od 19. aprila 1994. godine; Hiro Balani protiv Španije, br. 18064/91, presuda od 9. decembra 1994. godine; Higgins i drugi protiv Francuske, br. 134/1996/753/952, presuda od 19. februara 1998. godine; Garcia Ruiz protiv Španije, br. 30544/96, presuda od 21. januara 1999. godine; Hirvisaari protiv Finske, br. 49684/99, presuda od 27. septembra 2001. godine; Suominen protiv Finske, br. 37801/97, presuda od 1. jula 2003. godine; Buzescu protiv Rumunije, br. 61302/00, presuda od 24. maja 2005. godine; Pronina protiv Ukrajine, br. 63566/00, presuda od 18. jula 2006. godine; i Tatishvili protiv Rusije, br. 1509/02, presuda od 22. februara 2007. godine). Pored toga, osnovna načela koja se odnose na pravo na obrazloženu sudsku odluku razrađena su i u slučajevima ovog Suda (uključujući, ali ne ograničavajući se na slučajeve: KI22/16, podnosilac zahteva: Naser Husaj, presuda od 9. juna 2017. godine; KI97/16, podnosilac zahteva: “IKK Classic”, presuda od 9. januara 2018. godine; KI143/16, podnosilac zahteva: Muharrem Blaku i drugi, rešenje o neprihvatljivosti od 13. juna 2018. godine; KI87/18, podnosilac zahteva: IF Skadiforsikring, presuda od 27. februara 2019. godine, i KI24/17, podnosilac zahteva: Bedri Salihu, presuda od 27. maja 2019. godine, KI35/18, podnosilac zahteva: „Bayerische Versicherungsverbrand“, presuda od 11. decembra 2019. godine; KI230/19, podnosilac zahteva: Albert Rakipi, preuda od 9. decembra 2020. godine, stav 135, kao i slučaj Suda: KI195/20, podnosilac zahteva: Aigars Kesengfelds, vlasnik nebankarske finansijske institucije “Monego”, presuda od 29. marta 2021. godine, stav120).

42. U principu, Sud naglašava da garancije sadržane u članu 6.1 EKLJP-a uključuju obavezu sudova da daju dovoljno razloga za svoje odluke (vidi, slučaj ESLJP-a: protiv Belgije, br. 8950/80, presuda od 30. novembra 1987. godine, stav 53; vidi i slučaj Suda: KI230/19, podnosilac zahteva: Albert Rakipi, gore citiran, stav 139 i slučaj KI87/18, podnosilac zahteva: IF Skadiforsikring, stav 44).

43. Sud takođe naglašava da na osnovu njegove sudske prakse, prilikom ocene načela koji se odnosi na pravilno sprovođenje pravde, odluke sudova moraju sadržavati obrazloženje na kojem se zasnivaju. Obim u kojem se primenjuje ova obaveza navođenja razloga može varirati u zavisnosti od prirode odluke i mora se odrediti u smislu okolnosti konkretnog slučaja. Suštinski argumenti podnosilaca zahteva su ti na koje se mora odgovoriti, a navedeni razlozi moraju biti zasnovani na važećem zakonu (vidi, slično, predmete ESLJP-a: Garcia Ruiz protiv Španije, zahtev br. 30544/96, presuda od 21. januara 1999. godine, stav 29; Hiro Balani protiv Španije, 18064/91, presuda od 9. decembra 1994. godine, stav 27; i Higgins i drugi protiv Francuske, br. 134/1996/753/952, presuda od 19 februara 1998. godine, stav 42, vidi, takođe, slučaj Suda KI97/16, podnosilac zahteva: IKK Classic, citiran u tekstu iznad, stav 48; i slučaj KI87/18, podnosilac zahteva: IF Skadeforsikring, citiran u tekstu iznad, stav 48). Iako se ne traži da se detaljno odgovori na svaki prigovor koji predoči podnosilac zahteva, ta obaveza ipak podrazumeva da strane u sudskom postupku mogu očekivati konkretan i izričit odgovor na one svoje navode koji su odlučni za ishod sprovedenog postupka (vidi, predmet: Morerira Ferreira protiv Portugalije, citiran u tekstu iznad, br. 19867/12, presuda od 11. jula 2017. godine, stav 84 i sve tu korišćene reference; KI230/19, podnosilac zahteva: Albert Rakipi, presuda od 9. decembra 2020. godine, stav 137; kao i slučaj Suda KI195/20, podnosilac zahteva: Aigars Kesengfelds, vlasnik nebankarske finansijske institucije “Monego”, presuda od 29. marta 2021. godine, stav 122).

44. Pored toga, Sud se poziva i na svoju sudsku praksu gde određuje da obrazloženje odluke treba da naglasi odnos između nalaza osnovanosti i razmatranja dokaza s jedne strane i pravnih zaključaka suda s druge strane. Presuda suda će povrediti ustavno načelo zabrane proizvoljnosti u odlučivanju ako dato obrazloženje ne sadrži utvrđene činjenice, zakonske odredbe i logični odnos medu njima (vidi, slučajeve Suda br. KI72/12, podnosilac zahteva: Veton Berisha i Ilfete Haziri, presuda od 17. decembra 2012. godine, stav 61; br. KI135/14, podnosilac zahteva: IKK Classic, presuda od 9. februara 2016. godine, stav 58, i KI97/16 IKK Classic, presuda od 8. decembra 2017. godine; vidi, slučajeve Suda KI87/18sa podnosilac zahteva: „IF Skadeforsikring“, presuda od 27. februara 2019. godine, stav 44; KI138/19 sa podnosiocem zahteva: Ibish Raci, gore citiran, stav 45; kao i slučaj Suda: KI230/19, podnosilac zahteva:: Albert Rakipi, presuda od 9. decembra 2020. godine, stav 138; kao i slučaj Suda: KI195/20, podnosilac zahteva: Aigars Kesengfelds, vlasnik nebankarske finansijske institucije “Monego”, presuda od 29. marta 2021. godine, stav 123).

1. Primena opštih načela u okolnostima konkretnog slučaja

45. Sud podseća da je u okolnostima konkretnog slučaja važno oceniti da li je Vrhovni sud, na osnovu preporuka Ustavnog suda datih u presudi od 10. decembra 2020. godine, slučaj KI227/19, u ponovljenom postupku ispunio standarde obrazložene sudske odluke, obrađujući navode podnosioca zahteva koje je izneo kroz zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke u vezi sa „jednakošću oružja“ i „delotvornim pravnim sredstvima”.

46. Shodno tome, da bi utvrdio da li je obrazloženje Vrhovnog suda sačinjeno u skladu sa standardom obrazložene sudske odluke, Sud se poziva na relevantne delove osporene presude Vrhovnog suda, u kojima je prvo obrazloženo: “Odlučujući po zahtevu za vanredno preispitivanje sudske odluke tužioca NT „Spahia Petrol“ i primedbama iznetim u presudi Ustavnog suda br. KI227/19, Vrhovni sud je, ispitavši osporenu presudu, razmatrajući navode iz zahteva tužioca i primedbe iznete u pomenutoj presudi Ustavnog suda Kosova, utvrdio da je drugostepeni sud pravilno postupio kada je odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu prvostepenog suda. Pravni stav Apelacionog suda je u celosti uvažio i ovaj sud, budući da osporena presuda nije zahvaćena povredama na koje se tužilac poziva u svom zahtevu“.

47. Što se tiče tvrdnji podnosioca zahteva koje se odnose na dodatna finansijska opterećenja od strane PAK-a, Vrhovni sud je obrazložio: „… prvostepeni sud je na osnovu dokaza, u spisima predmeta utvrdio da je tuženi pravilno postupao kada je osporenom odlukom delimično usvojio žalbu tužioca i delimično preinačio odluku o obaveštenju/oceni u vezi sa uplatom dodatnog poreza na porez na lični dohodak za period 2011, 2012, 2013. godine i PDV-a za period 06.2012. i 03.2013, za koji je tužilac bio obavezan, a koji se odnosi na povećanje TPR-a, PDV-a (12/2011) i PD-a za 2011. godinu, i odbijanje da primi račune od privrednog subjekta NTP ‘S’. Prvostepeni sud je pravilno utvrdio da u izveštaju o kontroli postoji mnogo konkretnih razloga koji dokazuju povećanje prodaje za period 2011. godine, kao rezultat materijalne razlike i činjenice da je u poslovnim knjigama i u isporukama bilo neprijavljene robe Ni nakon pokušaja kontrole da se stupi u kontakt sa privrednim subjektom „S“, kontakt nije ostvaren, jer je isti stavljen na listu onih subjekata koji imaju tendenciju da vrše sumnjive transakcije”.

48. Sud dalje primećuje da je, što se tiče navoda o povredi odredaba Zakona o upravnom postupku i Zakona o poreskoj administraciji i postupci, koje se odnose na vraćanje finansijske dokumentacije u što kraćem razumnom roku od strane odgovornog službenika, gde se taj navod zatim odnosi na povredu načela “jednakost oružja” i “korišćenje delotvornih pravnih sredstava”, Vrhovni sud obrazložio: “Što se tiče spora u vezi sa računima koji nisu primljeni, a odnose se na transakcije sa NTP ‘S’, poreska administracija je odlučila tako što se zasnivala na činjenici da je tužilac bio obavezan da dokaže na drugi način koji je propisan zakonom račune za robu preko 500 evra, što je propisano članom 22, stav 2 Administrativnog uputstva br. 15/2010. Pored toga, u tom smislu, Vrhovni sud je obrazložio da je “tužilac takođe mogao da uprkos kontroli koju su obavili nadležni istražni organi i oduzimanju finansijske dokumnetacije, osigura dokaze preko banke ili preko privrednog subjekta koji je fakturisao robu kao plaćenu. Tužilac takođe nije uspeo da dokaže i obezbedi uplatnice za robu koju nije prijavio od subjekta koji ih je potpisao i prema kojima je ostario promet” .

49. S tim u vezi, Sud primećuje da je Vrhovni sud, rešavajući te navode, konačno utvrdio da nedostatak finansijske dokumentacije ipak nije bila odlučna činjenica i sa uticajem na drugačije odlučivanje ovog predmeta, jer je na osnovu člana 13. Zakona o poreskoj administraciji i postupci i člana Administrativnog uputstva br. 15/2010, podnosilac zahteva bio pravno obavezan da svaku transakciju u vrednosti preko 500 evra izvrši preko banke ili privrednog subjekta koji je fakturisao roku kao plaćenu (vidi u vezi sa iznošenjem odlučujućeg argumenta za ishod slučaja, predmet ESLJP-a, Ruiz Torija protiv Španije, br. 18390/91, presuda od 9. decembra 1994. godine, stav 30, kao i slučaj Suda KI195/20, podnosilac Aigars Kesengfelds, vlasnik nebankarske finansijske institucije „Monego“, presuda od 29. marta 2021. godine, stav 135, gde se ističe da je tvrdnja podnosioca zahteva koja se ododređujuća i odlučujuća za ishod njegovog zahteva za vanredno preispitivanje sudske odluke).

50. Štaviše, Sud primećuje da je Vrhovni sud podsetio podnosioca zahteva na zakonske obaveze prema važećem zakonu u vezi sa teretom dokazivanja i obrazložio: “Tužilac nije mogao da dokaže koja kupovina nije uključena u TPR i da li se odnosi na operativne troškove ili ulaganja, tako da je teret dokazivanja pao na njega u skladu sa članom 19 stav 6 Zakona o poreskoj administraciji i postupci br. 03/L-222. Dokazi pribavljeni tokom poreske kontrole potvrđuju činjenicu da je između ova dva subjekata bilo fiktivnih transakcija. Prema činjenicama u spisima predmeta i prema mišljenju ovog suda, tuženi je nesporno potvrdio da je prijavljeni promet robe rezultirao na osnovu neprijavljenih i potpisanih uplatnica s obe strane. Tuženi je dalje pravilno potvrdio da prijavljeni računi ne odgovaraju prijavljenoj uplatnici je u suprotnosti sa Zakonom o poreskoj administraciji i postupci br. 03/L-222”.

51. U tom smislu, Vrhovni sud je obrazložio da je teret dokazivanja u okolnostima konkretnog slučaja pripadao podnosiocu zahteva, kao tužiocu, da obezbedi sudu opipljive i nesporne dokaze u vezi sa zakonskim transakcijama, podsećajući ga ujedno na član Zakona o poreskoj administraciji i postupci, odnosno na stav 6 koji propisuje: “Tеrеt dоkаzivаnjа dа је prаvljеnjе bilо kаkvе prоcеnе оd strаnе gеnеrаlnоg dirеktоrа је pоgrеšnа i tеrеt dоkаzivаnjа dа је iznоs bilо kоје tаkvе prоcеnе nеtаčаn bićе nа pоrеskоg оbvеznikа”.

52. Pored toga, Vrhovni sud je smatrao da je podnosilac zahteva imao dve mogućnosti da dokaže suprotno od navoda PAK-a tako što bi predočio dokaze u vezi sa i) izvršenom uplatom (transakcija) preko banke; i ii) izvršenom uplatom preko dokaza obezbeđenih od subjekta koji je fakturisao robu kao plaćenu. Stoga, Sud je mišljenja da navod podnosioca zahteva, da nije mogao da dokaže suprotno od navoda PAK-a za dodatno finansijsko opterećenje od strane poslednje navedenog, nije odlučan i sa uticajem na drugačije odlučivanje ovog predmeta.

53. U tom smislu, Sud ocenjuje da je Vrhovni sud implicitno i suštinski odgovorio na navode podnosioca zahteva o nedostatku obrazloženja sudske odluke, o važećem zakonu, povredi načela jednakosti oružja i korišćenju delotvornih pravnih sredstava. Sud podseća da član Ustava i član 6.1 EKLJP-a obavezuju sudove da obrazlože svoje odluke, međutim, to ne može da se tumači na takav način da se od njih traži detaljan odgovor na svaki navod (vidi, slučajeve ESLJP-a: Van de Hurk protiv Holandije, br. 16034/90, presuda od 19. aprila 1994. godine; Garcia Ruiz protiv Španije, br. 30544/96, presuda od 21. januara 1999. godine, stav 26; Jahnke i Lenoble protiv Francuske, [VV], br. 40490/98, odluka od 29. avgusta 2000. godine, stav 81).

54. Sud dalje ponavlja da odredbe člana 31. Ustava i člana 6.1 EKLJP-a ne garantuju nikome povoljan ishod u sudskom postupku i iste odredbe ni ne utvrđuju da Sud dovodi u pitanje primenu materijalnog prava od strane redovnih sudova u građanskom sporu, u kome obično jedna od strana dobija, a druga gubi (vidi, između ostalog slučaj Suda KI118/17 podnosilac zahteva: Şani Kervan i drugi, rešenje o neprihvatljivosti od 17. januara 2018. godine, stav 36; KI49/19, gore citiran, stav 54; i KI99/19, podnositeljka zahteva: Persa Raičević, rešenje o neprihvatljivosti od 19. decembra 2019. godine, stav 48, i na kraju, slučaj KI68/21, podnosilac zahteva: Leonard Matoshi, rešenje o neprihvatljivosti od septembra 2021. godine, stav 51).

55. Na osnovu gore navedenog, u ocenjivanju navoda u vezi sa navodnom povredom člana 31. Ustava u vezi sa članom 6.1. EKLJP-a, Sud smatra važnim da ponovi opšti stav da „pravda“ koja se zahteva gore navedenim članovima nije „suštinska, već „proceduralna“ pravda. U praktičnom smislu, koncept “proceduralne pravde” znači: (i) mogućnost kontradiktornog postupka/načelo procesnog kontradiktornog postupka; (ii) mogućnost da strane u različitim fazama postupka iznesu argumente i dokaze koje smatraju relevantnim za određeni slučaj; (iii) mogućnost efektivnog osporavanja argumenata i dokaza koje je iznela suprotna strana; i (iv) pravo da njihovi argumenti koji su, objektivno posmatrani, relevantni za rešavanje slučaja, budu propisno saslušani i razmotreni od strane redovnih sudova (vidi, između ostalog, slučaj ESLJP-a: Barbera, Messeque i Jabardo protiv Španije, 10590/83, presuda od 6. decembra 1988. godine, stav 68, i slučajevi Ustavnog suda: KI128/19, stav 58; i KI22/19, podnosilac zahteva: Sabit Ilazi, rešenje o neprihvatljivosti od 7. juna 2019. godine, stav 42).

56. Uzimajući u obzir gore navedena načela, Sud smatra da je u slučaju podnosioca zahteva ovoga puta Vrhovni sud poštovao gore navedene uslove, te da su njegovi zaključci u skladu sa standardima koji se traže članom 31. Ustava i članom 6.1 EKLJP-a. Podnosilac zahteva i dalje može biti nezadovoljan ishodom suđenja u njegovom predmetu, međutim, njegovo nezadovoljstvo samo po sebi ne može da podstakne argumentovanu tvrdnju o povredi osnovnih prava i sloboda zagarantovanih Ustavom (vidi, predmet ESLJP-a: Mezotur-Tiszazugi Tarsulat protiv Mađarske, presuda od 26. jula 2005. godine).

57. S tim u vezi, Sud utvrđuje da su primedbe Ustavnog suda date u presudi od 10. decembra 2020. godine (slučaj KI227/19), uzete u obzir od strane Vrhovnog suda, jer isti pojašnjava i obrazlaže koje su bile obaveze podnosioca zahteva prema važećem zakonu da dokaže suprotno od tvrdnji PAK-a; zašto nije uticao navod o nedostatku finansijske dokumentacije na dokazivanje transakcija, tvrdeći da je podnosilac zahteva imao na raspolaganju i druge mogućnosti da dokaže izvršene transakcije, stoga je neosnovan i navod o povredi načela jednakosti oružja i delotvornog pravnog sredstva, zagarantovanog članovima 31. i 32. Ustava, koji se odnosio na nedostatak finansijske dokumentacije, te nije neophodno da ova dva navoda Sud posebno razmatra.

58. Sud smatra da osporena presuda [ARJ.UZVP. br. 16/2021] od 8. februara 2021. godine Vrhovnog suda ispunjava standarde obrazložene sudske odluke prema članu 31. Ustava i članu 6.1. EKLJP-a, jer sadrži logičnu vezu između primenjenog pravnog osnova, obrazloženja i izvedenih zaključaka. Iz ovih razloga, Sud utvrđuje da navodi podnosioca zahteva o povredi člana 31. Ustava, u pogledu prava na obrazloženu sudsku odluku, koja se odnose na načelo jednakosti oružja i delotvornog korišćenja pravnog sredstva, pripadaju drugoj kategoriji (ii) navoda koji su kategorisani sa „odsustvom očigledne ili evidentne povrede“, stoga ih, kao takve, na ustavnim osnovama proglašava očigledno neosnovanim.

1. Što se tiče drugih navoda

59. Ocenjujući druge navode, Sud primećuje da podnosilac zahteva, pored navoda o povredi prava na pravično suđenje, tvrdi i povredu člana 24. Ustava. Međutim, podnosilac zahteva povredu ovog prava dovodi u vezu sa članom 31. Ustava, jednakost oružja, za šta je Sud gore utvrdio da se zahtev u ovom delu mora proglasiti očigledno neosnovanim na ustavnim osnovama. Sud ponavlja da samo pominjanje članova Ustava i EKLJP-a ili njihova povezanost sa drugim članom Ustava ne znači automatski i povredu drugih članova Ustava i EKLJP-a, ako se dalje ne argumentuje i razrađuje kako je i zašto došlo do njihove povrede. Sud je više puta naglašavao da samo pozivanje i pominjanje članova Ustava i EKLJP-a nije dovoljno da se izgradi utemeljena tvrdnja o povredi Ustava. Kada se navodi povreda prava zagarantovanih Ustavom i EKLJP-om, podnosioci zahteva moraju dati obrazložene tvrdnje i ubedljive argumente (vidi, u ovom kontekstu, slučajeve Suda: KI175/20, podnosilac zahteva: Kosovska agencija za privatizaciju, rešenje o neprihvatljivosti od 22. aprila 2021. godine, stav 81; KI166/20, podnosilac Ministarstvo rada i socijalne zaštite, Rešenje o neprihvatljivosti od 17. decembra 2020. godine, stav 52; KI04/21, podnositeljka zahteva: Nexhmije Makolli, rešenje o neprihvatljivosti od 11. maja 2021. godine, stavovi 38-39).

60. Iz tih razloga, Sud utvrđuje da navod podnosioca zahteva o povredi člana 24. [Jednakost pred zakonom] Ustava spada u treću kategoriju (iii), pod-kategorije (a) navoda koji su “nepokrepljeni ili neobrazloženi”, stoga, kao takav, na ustavnim osnovama, i ovaj navod treba da se proglasi kao očigledno neosnovan.

Zaključak

61. Ukratko, Sud, uzimajući u obzir sve gore navedene razrade i zaključke, utvrđuje da: (i) navodi o povredi člana Ustava, u smislu prava na obrazloženu sudsku odluku koji se odnose na načelo jednakosti oružja i delotvorno korišćenje pravnih sredstava, pripadaju drugoj kategoriji (ii) navoda koji su kategorisani “odsustvom očigledne ili evidentne povrede”, stoga, kao takve, iste na ustavnim osnovama proglašava kao očigledno neosnovane; (ii) navod podnosioca zahteva o povredi člana 24. [Jednakost pred zakonom] Ustava pripada trećoj kategoriji (iii), pod-kategorije (a) “nepokrepljenih ili neobrazloženih” navoda; stoga, kao takvog, na ustavnim osnovana, i ovaj navod proglašava kao očigledno neosnovan.

62. Shodno tome, zahtev, u celini, u skladu sa pravilom 39 (2) Poslovnika, treba da se proglasi kao očigledno neosnovan i neprihvatljiv.

IZ TIH RAZLOGA

Ustavni sud, u skladu sa članovima 21.4, 113.1 i 113.7 Ustava, članom 20. Zakona i pravilima 39 (2) i 59 (b) Poslovnika, na sednici održanoj 20. septembra 2022. godine, jednoglasno

ODLUČUJE

1. DA PROGLASI zahtev neprihvatljivim;

1. DA DOSTAVI ovo rešenje stranama;

• DA OBJAVI ovo rešenje u Službenom listu, u skladu sa članom 20.4 Zakona;

1. Ova rešenje stupa na snagu odmah.

Sudija izvestilac                                                                  Predsednica Ustavnog suda

Selvete Gërxhaliu-Krasniqi                                                       Gresa Caka-Nimani