Presuda

Zahtev za ocenu ustavnosti Zakona br. 06/L-155 o zabrani igara na sreću i presude [ARJ. UZVP. br. 83/2021] Vrhovnog suda od 7. septembra 2021. godine

br. predmeta KI185/21

podnosiocu: SHPK “CO COLINA”

Preuzimanje:
llogo_gjkk_png_2

 

 

 

 

 

 

 

Priština, dana​​ 13. marta 2023. godine​​ 

Br. ref.:AGJ​​ 2139/23

  

 

 

 

 

 

 

 

 

PRESUDA

 

u

 

slučaju br.​​ KI 185/21

 

Podnosilac

 

SHPK​​ “CO COLINA”

 

 

Ocena ustavnosti Zakona br.​​ 06/L-155​​ o zabrani igara na sreću,​​ i​​ 

presude Vrhovnog suda​​ ARJ.​​ UZVP.​​ br. 83/2021​​ od​​ 7. septembra​​ 2021. godine​​ 

 

 

USTAVNI SUD REPUBLIKE KOSOVO​​ 

 

u sastavu:

 

Gresa Caka-Nimani, predsednica​​ 

Bajram Ljatifi, zamenik predsednika​​ 

Selvete Gërxhaliu-Krasniqi, sudija​​ 

Safet Hoxha, sudija

Radomir Laban, sudija

Remzije Istrefi-Peci, sudija i​​ 

Nexhmi Rexhepi, sudija​​ 

Enver Peci, sudija

 

 

 

Podnosilac zahteva​​ 

 

  • Zahtev je podnet od strane Kompanije​​ CO COLINA”​​ (u daljem tekstu:​​ podnosilac zahteva), koju​​ zastupa g.​​ Muradif Hasković,​​ generalni direktor.​​ 

 

 

Osporeni​​ akti​​ 

 

  • Podnosilac zahteva osporava član​​ 1. Zakona br.​​ 06/L-155​​ o zabrani igara na sreću​​ (u daljem tekstu:​​ osporeni zakon),​​ koji je usvojen od strane Skupštine Republike Kosovo​​ (u daljem tekstu:​​ Skupština)​​ i objavljen u Službenom listu (SL, broj 11, 24. april 2019. godine).

 

  • Podnosilac zahteva takođe osporava i presudu​​ Vrhovnog suda ​​ [ARJ.​​ UZVP.​​ br.​​ 83/2021]​​ od​​ 7. septembra​​ 2021. godine,​​ u vezi sa presudom​​ Apelacionog suda​​ [AA.​​ br.​​ 242/2021]​​ od​​ 8. juna​​ 2021. godine i presudom​​ Osnovnog suda u Prištini​​ [A.​​ br.​​ 1861/21]​​ od 9. februara 2021. godine​​ (u daljem tekstu:​​ Osnovni sud).​​ 

 

Predmetna stvar​​ 

 

  • Predmetna stvar zahteva je ocena ustavnosti osporenih akata, kojima su podnosiocu zahteva navodno povređena njegova prava zagarantovana​​ (i)​​ članom​​ 31.​​ [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje]​​ Ustava Republike Kosovo​​ (u daljem tekstu:​​ Ustav)​​ u vezi sa članom​​ 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima​​ (u daljem tekstu:​​ EKLJP);​​ (ii)​​ članom​​ 46.​​ [Zaštita imovine]​​ Ustava i članom​​ 1. Protokola​​ br.​​ 1​​ EKLJP; i; (iii)​​ članom​​ 54.​​ [Sudska zaštita prava]​​ Ustava u vezi sa članom​​ 13. EKLJP.​​ 

 

  • Izuzev ovoga, podnosilac zahteva​​ pred​​ Sudom​​ traži da se​​ uvede privremena​​ mera​​ kojom bi se suspendovao​​ Osporeni zakon.​​ 

 

Pravni osnov​​ 

 

  • Zahtev je zasnovan na​​ stavu 4 člana 21 Ustava [Opšta načela] i stavu 1 i 7 člana 113 [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, na članovima 22 (Procesuiranje zahteva)​​ i​​ 47.​​ (Individualni zahtevi)​​ Zakona o Ustavnom sudu Republike Kosovo br.​​ 03/L-121 (u daljem tekstu:​​ Zakon)​​ i pravilu​​ 32.​​ (Podnošenje​​ podnesaka​​ i odgovora)​​ Poslovnika o radu Ustavnog suda Republike Kosovo br.​​ 01/2018​​ (u daljem tekstu:​​ Poslovnik).​​ 

​​ 

Postupak pred Ustavnim sudom​​ 

 

  • Dana​​ 18. oktobra​​ 2021. godine,​​ podnosilac je podneo zahtev Ustavnom sudu Republike Kosovo​​ (u daljem tekstu:​​ Sud).

 

  • Dana​​ 25. oktobra​​ 2021. godine,​​ predsednica Suda je​​ odlukom KSH.KI.185/21​​ imenovala sudiju​​ Radomira​​ Labana za sudiju izvestioca i Veće za razmatranje, sastavljeno od sudija:​​ Selvete Gërxhaliu-Krasniqi​​ (predsedavajuća),​​ Safet Hoxha​​ i​​ Remzije Istrefi-Peci (članovi).

 

  • Dana​​ 2. novembra​​ 2021. godine,​​ Sud je obavestio​​ podnosioca zahteva​​ o registraciji zahteva. Istog dana, Sud je o registraciji zahteva obavestio predsednika Skupštine Republike Kosovo​​ (u daljem tekstu:​​ predsednik Skupštine),​​ od koga je traženo da se po jedna kopija zahteva dostavi svim poslanicima Skupštine, predsednici​​ Republike Kosovo​​ (u daljem tekstu:​​ predsednica), premijeru​​ Republike Kosovo, kao i​​ ombudsmanu. Sud je gore pomenute zainteresovane strane obavestio da svoje komentare, ako ih imaju, dostave Sudu u roku od​​ 15​​ dana, odnosno do 17. novembra​​ 2021. godine, na elektronsku adresu Suda ili ličnom dostavom.​​ 

 

  • Istog dana, Sud je​​ o​​ registraciji​​ zahteva​​ obavestio i Vrhovni sud i​​ sekretara Skupštine Republike Kosovo​​ (u daljem tekstu:​​ sekretar Skupštine).​​ 

 

  • Dana​​ 12. maja​​ 2022. godine,​​ Veće za razmatranje je razmotrilo​​ izveštaj sudije izvestioca​​ i odlučilo da se slučaj odloži za jednu od narednih sednica, sa zahtevom da se isti dopuni.

 

  • Dana 6.​​ jula 2022. godine, Veće za razmatranje je razmotrilo​​ izveštaj sudije izvestioca​​ i odlučilo da se slučaj odloži za jednu od narednih sednica, sa zahtevom da se isti dopuni.

 

  • Dana​​ 7. septembra​​ 2022. godine, Veće za razmatranje je razmotrilo​​ izveštaj sudije izvestioca i​​ odlučilo da se slučaj odloži za jednu od narednih sednica, sa zahtevom da se isti dopuni.

 

  • Dana 16. decembra 2022. godine, sudija Enver Peci je položio zakletvu pred Predsednicom Republike Kosovo, kojom prilikom je počeo i njegov mandat na Sudu.

 

  • Dana 9. februara 2023. godine, Veće za razmatranje je razmotrilo izveštaj sudije izvestioca i jednoglasno je preporučilo sudu prihvatljivost zahteva. Istog tog dana, Sud je jednoglasno utvrdio i izjavio (i) zahtev podnosioca zahteva je prihvatljiv; utvrdio je da (ii) je došlo do povreda člana 46 [Zaštita imovine] Ustava, u vezi sa članom 1 Protokola br. 1 (Zaštita imovine) EKLjP-a; (iii) da je došlo do povrede člana 31 [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava, u vezi sa članom 6 (Pravo na pravično suđenje) EKLjP-a; (iv) odlučio je da stavi van snage Presudu Vrhovnog suda [ARJ. UZVP. Br. 83/2021] od 7. septembra 2021. godine i Presudu Apelacionog suda [AA. Br. 242/2021] od 8. juna 2021. godine i Presudu Osnovnog suda u Prištini [A. br. 1861/21] od 9. februara 221. godine; kao i da (v) odbije zahtev podnosioca zahteva o određivanju privremene mere.  ​​ ​​​​ ​​ 

 

Pregled činjenica​​ 

​​ 

  • Na​​ samom​​ početku, Sud primećuje da je ovaj zahtev povezan sa slučajem​​ KI136/19,​​ sa​​ istim​​ podnosiocem​​ SHPK​​ “CO COLINA”,​​ koji je rešenjem o neprihvatljivosti​​ KI136/19 Ustavnog suda od​​ 17.​​ maja​​ 2021. godine, proglašen neprihvatljivim od strane Suda​​ sa konstatacijom​​ da je zahtev​​ bio​​ preuranjen.​​ 

 

  • Shodno tome, Sud će u nastavku​​ izneti zasebno​​ činjenice​​ iz predmeta​​ ​​ KI136/19,​​ u​​ delu u kojem su povezane​​ sa​​ trenutnim zahtevom​​ (KI185/21), kao i pregled činjenica koje​​ će Sud razmatrati u predmetu KI185/21​​ 

 

Pregled činjenica​​ u​​ delu u kojem se tiču​​ slučaja​​ KI136/19

 

  • Podnosilac zahteva je​​ započeo​​ sa poslovanjem igrama na sreću​​ na Kosovu​​ u toku​​ 2007. godine,​​ kada​​ mu je data licenca​​ i dozvola​​ za rad​​ za obavljanje poslovne delatnosti sportskog klađenja.​​ 

 

  • Dana​​ 6. aprila​​ 2012. godine,​​ Skupština je usvojila Zakon​​ [br.​​ 04/L-080]​​ o igrama na sreću.​​ 

 

  • Podnosiocu zahteva je data poslovna licenca u skladu sa prethodnim Zakonom o igrama na sreću​​ [br. 04/L-080].​​ Poslednja​​ važeća​​ licenca sa br.​​ 35/2017, izdata mu je​​ 12. oktobra​​ 2017. godine sa rokom​​ važenja​​ od​​ 8. avgusta​​ 2018. godine do​​ 7. avgusta​​ 2019.​​ godine.​​ Takođe,​​ data​​ mu je​​ i dozvola​​ za rad​​ za obavljanje​​ delatnosti​​ igara na sreću br.​​ 35/2017​​ takođe sa istim rokom​​ važenja, odnosno od​​ 8. avgusta 2018. godine do​​ 7. avgusta​​ 2019.​​ godine.​​ 

 

  • Dana​​ 28.​​ marta​​ 2019. godine,​​ Skupština je usvojila osporeni zakon, kojim je ukinut prethodni Zakon o igrama na sreću​​ [br.​​ 04/L-080].​​ Osporeni zakon ima svega (3) tri člana. Gde​​ su​​ Članom​​ 1. osporenog zakona zabranjene i zatvorene​​ sve igre na sreću na teritoriji Republike Kosova.​​ Članom 2​​ osporenog zakona​​ “se stavlja van snage Zakon br. 04/L-080 o igrama na sreću i podzakonska akta koja su doneta za njegovo sprovođenje.“​​ Dok član 3 predviđa da​​ osporeni zakona​​ “stupa na snagu petnaest (15) dana nakon objavljivanja u Službenom listu Republike Kosova“.

 

  • Dana​​ 24. aprila​​ 2019. godine,​​ osporeni zakon je objavljen u Službenom listu,​​ a​​ stupio​​ je​​ na snagu​​ 10.​​ maja​​ 2019. godine,​​ odnosno 15 (petnaest)​​ dana nakon objavljivanja u Službenom listu.​​ 

 

  • Dana​​ 3.​​ maja​​ 2019. godine,​​ nekoliko dana pre stupanja na snagu osporenog zakona, Poreska​​ administracija​​ Kosova​​ (u daljem tekstu: PAK)​​ je poslala podnosiocu zahteva obaveštenje br. ATK/DLF07/18-2019,​​ u kojem ga je obavestila o​​ ukidanju​​ licence za njegovu poslovnu aktivnost​​ od 10.​​ maja​​ 2019.​​ godine. Konkretnije, u obaveštenju koje​​ je podnosilac zahteva primio od Poreske​​ uprave​​ Kosova, navedeno je sledeće:

 

​​ Poštovani/a,

 

Poreska​​ administracija​​ Kosova​​ je​​ kao regulativni autoritet igara na sreću, na osnovu člana 4,​​ stava​​ 2,​​ Zakona br. 04/L-080​​ o​​ igrama​​ na sreću, dana 12.10.2017. godine,​​ vašem subjektu​​ izdala​​ licencu br.​​ 35/2017 za​​ organizovanje​​ igara na sreću.

 

S obzirom da od 10. maja 2019. godine stupa na snagu Zakon br. 06/L-155 o zabrani igara na sreću, ovim zvaničnim dopisom​​ vas​​ obaveštavamo da u sprovođenju zakonskih odredbi​​ iz​​ člana 1. ovog zakona,​​ koji zahteva zabranu i zatvaranje svih igara na sreću u Republici Kosovo,​​ Poreska​​ administracija​​ Kosova/Direkcija za igre na sreću​​ ODUZIMA​​ licencu br.​​ 35/2017​​ izdatu​​ 12.10.2017. godine,​​ subjektu​​ “CO-COLINA” D.O.O.​​ sa FB.​​ 600241963.

 

Ovo​​ oduzimanje​​ licence stupa na snagu 10. maja 2019. godine, a svako obavljanje​​ aktivnosti​​ igara na sreću nakon ovog datuma smatraće se nezakonitom​​ aktivnošću,​​ i​​ organi za sprovođenje zakona​​ će​​ po potrebi postupiti po službenoj dužnosti.

 

Poreska​​ administracija​​ Kosova vas​​ podstiče​​ da preduzmete sve radnje u skladu sa odredbama novog Zakona br.​​ 06/L-155 o zabrani igara na sreću, bez potrebe​​ da​​ podležete merama​​ državnih institucija koje su odgovorne za sprovođenje zakona”.​​ 

 

  • Dana​​ 10.​​ maja​​ 2019. godine,​​ na dan kada je osporeni zakon stupio na snagu,​​ podnosiocu zahteva je ukinuta​​ licenca​​ i​​ njegova poslovna aktivnost​​ prekinuta.​​ 

 

  • Dana​​ 3. juna​​ 2019. godine,​​ podnosilac zahteva je uložio žalbu​​ Poreskoj upravi Kosova protiv obaveštenja​​ [br. ATK/DLF07/18-2019]​​ Poreske uprave Kosova od​​ 3. maja​​ 2019. godine.​​ 

 

  • Dana​​ 4. jula​​ 2019. godine,​​ PAK​​ je donela odluku​​ [br. 238/2019],​​ kojom je odbila žalbu podnosioca zahteva kao neosnovanu.​​ 

 

  • Dana​​ 5. avgusta​​ 2019. godine,​​ podnosilac zahteva je podneo​​ Osnovnom sudu​​ tužbu za upravni spor protiv PAK-a. Ovom tužbom, podnosilac zahteva je tražio: (i)​​ da se usvoji njegova tužba protiv Poreske​​ administracije​​ Kosova; (ii)​​ da se poništi odluka​​ [br.​​ 238/2019]​​ PUK-a od​​ 4. jula​​ 2019. godine, kao i​​ “odluka-obaveštenje”​​ Direkcije za igre na sreću PUK-a​​ [sa referentnim br.​​ ATK/DLF07/18-2019]​​ od​​ 3.​​ maja​​ 2019. godine;​​ kao i​​ (iii)​​ da ostane na snazi njegova poslovna licenca br.​​ 35/2017,​​ izdata od strane​​ PUK-a dana​​ 12. oktobra 2017. godine.​​ 

 

  • Podnosilac zahteva je u svojoj tužbi, između ostalog, tražio od Osnovnog suda ​​ sledeće:​​ Pošto odredbe člana 1 i 2,​​ Zakona br. 6/L-155 o zabrani igara na sreću u ovoj​​ upravnoj​​ stvari​​ treba​​ direktno primeniti, ako​​ sud​​ [Osnovni sud u Prištini]​​ nije siguran u​​ usklađenost​​ ovih odredbi sa Ustavom, predlažemo​​ sudu​​ [Osnovnom sudu u Prištini]​​ da u skladu sa odredbama člana​​ 113,​​ tačka​​ 8,​​ Ustava Kosova uputi​​ Ustavnom sudu ocenu​​ saglasnosti​​ ovog zakona sa Ustavom Kosova.​​ Na osnovu​​ i odredaba​​ člana​​ 51.2​​ Zakona o Ustavnom sudu i prema odredbama člana​​ 52. Zakona o Ustavnom sudu,​​ treba prekinuti​​ postupak​​ za odlučivanje​​ ovog pitanja upravnog spora do​​ donošenja​​ odluke Ustavnog suda.​​ 

 

  • U međuvremenu, dana​​ 28. avgusta 2019. godine,​​ pored​​ (i nakon)​​ podnošenja tužbe Osnovnom sudu, podnosilac zahteva je​​ podneo svoj zahtev Ustavnom sudu​​ koji je registrovan pod brojem KI136/19, navodeći da osporeni zakon povređuje njegova prava, sa glavnim zahtevom da Sud​​ ukine​​ osporeni zakon​​ kao neustavan.​​ 

 

  • Dana​​ 12. februara​​ 2021. godine,​​ Osnovni sud je presudom​​ [A.​​ br. 1861/19]​​ odbio, kao neosnovanu, tužbu podnosioca zahteva podnetu protiv odluke​​ [br.​​ 238/2019]​​ Poreske uprave Kosova od​​ 4. jula 2019.​​ godine.​​ 

 

  • Osnovni sud je svoju odluku obrazložio na sledeći način:​​ 

 

Tužena​​ [Poreska​​ administracija​​ Kosova]​​ je osporenu odluku,​​ kojom je odbila žalbu tužioca,​​ kao neosnovanu, zasnovala na odredbi​​ člana 1. Zakona br. 06/L-155 o zabrani igara na sreću, kojim se zabranjuju i zatvaraju sve igre na​​ sreću​​ na teritoriji​​ Republike​​ Kosovo. S tim u vezi, Poreska​​ administracija​​ Kosova-Direkcija za igre na​​ sreću​​ je​​ opozvala​​ ukinula​​ licencu br. 35/2017 izdatu 12.10.2017. godine za subjekat C0 Colina​​ SHPK, ovde​​ tužilac.​​ Ovo​​ opozivanje​​ licence je stupilo na snagu​​ od​​ 10.05.2019. godine​​ [dan​​ stupanja na snagu osporenog zakona]​​ i svako​​ bavljenje igrama​​ na sreću​​ posle​​ ovog datuma​​ smatraće​​ se nezakonitom​​ aktivnošću, a agencije za​​ sprovođenje zakona​​ će​​ po potrebi​​ postupiti​​ po službenoj dužnosti. Sud smatra da je tužena​​ [Poreska​​ administracija​​ Kosova]​​ pravilno​​ postupila kada je​​ obaveštenjem o​​ opozivu​​ licence od 03.05.2019. godine obavestila​​ tužioca da​​ mu je,​​ u skladu sa odredbama člana 1.​​ Zakona br. 06/L-155 o zabrani igara na sreću,​​ opozvana​​ licenca br.​​ 35/2017 izdata 12.10.2017. godine.​​ Sud ovu​​ radnju​​ tužene smatra pravilnom,​​ jer je u ovom slučaju tužena​​ bila obavezna​​ da primeni​​ predmetni​​ zakon koji je stupio na snagu 10.05.2019. godine. Odredba​​ člana 1,​​ Zakona br. 06/L-155 o zabrani igara na sreću propisuje: Ovim zakonom se zabranjuju sve igre na​​ sreću​​ na teritoriji Republike Kosovo.​​ Na osnovu tumačenja ove zakonske odredbe, sud​​ ocenjuje​​ da je tužena​​ [Poreska​​ administracija​​ Kosova]​​ pravilno primenila zakon, a sa druge strane,​​ navode​​ tužioca sud nije usvojio, jer​​ ih​​ je ocenio​​ bez uticaja na utvrđivanje​​ drugačijeg​​ činjeničnog stanja​​ od onog koje je utvrdio upravni organ.​​ 

 

  • Takođe, što se tiče zahteva podnosioca za upućivanje​​ pitanja​​ Ustavnom sudu, Osnovni sud je obrazložio sledeće:​​ 

 

Navodi da je primenjena odredba člana​​ 1. Zakona br.​​ 06/L-155​​ o zabrani igara na sreću​​ u suprotnosti sa​​ specifičnim​​ normama Ustava Republike Kosovo,​​ odnosno članom​​ 46. Ustava,​​ koji garantuje zaštitu imovine,​​ i članom​​ 1. Protokola​​ br.​​ 1​​ Evropske konvencije o osnovnim slobodama, kao i odlukama Evropskog suda za ljudska prava​​ [ESLJP],​​ Sud u postupku upravnog spora ne može dati ocenu u​​ vezi sa navodima da je​​ Zakon br. 06/L-155 o zabrani igara na sreću​​ u suprotnosti sa​​ normama Ustava Republike Kosovo i drugim​​ međunarodnim​​ aktima, stoga,​​ sud​​ na sudskoj raspravi​​ nije usvojio predlog​​ ovlašćenog​​ zastupnika tužioca da se ovaj sud​​ tokom​​ postupka u upravnom sporu obrati Ustavnom sudu​​ Republike Kosovo​​ radi ocene​​ usaglašenosti​​ predmetnog​​ zakona sa Ustavom Republike Kosovo.​​ 

 

  • Dana​​ 17.​​ maja​​ 2021. godine,​​ Ustavni sud je rešenjem o neprihvatljivosti u slučaju​​ KI136/19,​​ proglasio zahtev podnosioca zahteva neprihvatljivim, navodeći, između ostalog, sledeće:​​ 

 

91. Kao sto se može primetiti iz činjenica u slučaju, tužba za upravni spor koju je podnosilac zahteva, dana 5. avgusta 2019. godine, pokrenuo pred Osnovnim sudom u Prištini protiv odluke [hr. 238/2019] Poreske uprave Kosova - nalazi se u sudskom postupku koji je već u toku razmatranja. Osnovni sud u Prištini je razmotrio predmetnu tužbu i dana 12. februara 2021. godine, odlučio da je odbije kao neosnovanu. Iz pravne pouke u odluci Osnovnog suda, ali i na osnovu odredbi važećeg zakonodavstva, podnosilac zahteva je imao rok od šezdeset (60) dana da se žali Apelacionom sudu. Sud nema informacije 0 tome da li je podnosilac iskoristio ovo pravno sredstvo ili ne, podrazumevajući činjenicu da je u potpunosti na podnosiocu da odluči da li želi da nastavi dalje sa ovim predmetom ili ne.​​ 

 

92. Pored toga, Sud takođe primećuje da je podnosilac zahteva tražio od redovnih sudova da pitanje ustavnosti zakona upute Ustavnom sudu na osnovu Člana 113.8 Ustava. I ovo pitanje potencijalno može biti deo budućeg odlučivanja redovnog sudstva i stoga se Sud mora uzdržati od svake vrste prethodnog izjašnjavanja u vezi sa ovim aspektom u ovoj fazi kako ne bi prejudicirao dalji razvoj događaja u vezi sa ovim pitanjem.​​ 

 

93. U svetlu napred navedenog i s obzirom na to da različita pitanja u vezi sa ovim slučajem mogu i dalje biti u postupku pred redovnim sudovima i budući da podnosilac zahteva ima i dalje na raspolaganju pravna sredstva zarad ostvarivanja svojih ustavnih prava, Ustavni sud, na osnovu principa supstidijarnosti, ne smatra opravdanim da se mesa u ovo pitanje.​​ 

 

94. Sud se dosledno​​ pridržava​​ načela​​ supstidijarnosti, smatrajući da svi podnosioci zahteva moraju iscrpeti sve proceduralne​​ mogućnosti​​ u postupcima pred redovnim sudovima, kako bi​​ sprečili​​ povredu Ustava ili, ako je do nje​​ došlo, da isprave takvu povredu određenog osnovnog prava zagarantovanog Ustavom.​​ 

 

[...]

 

96. Konačno, Sud utvrđuje da su u okolnostima konkretnog slučaja postojale mere primene na koje je mogao da se žali kako bi ostvario svoja prava i slobode za koje tvrdi da su mu povređeni. S obzirom na to da se on žalio na te mere u redovnim sudskim postupcima, trenutni zahtev se smatra preuranjenim i mora se odbiti kao neprihvatljiv na osnovu člana 113.7 Ustava, članova 47. i 49. Zakona​​ i pravila 39 (1) (b) Poslovnika.​​ 

 

97. Na kraju, mora se takođe razjasniti činjenicu da Sud ni na koji način ne prejudicira ustavnost osporenog zakona niti ustavnost primene ovog zakona u​​ okolnostima slučaja podnosioca zahteva. U ovom slučaju, Sud se nije bavio takvim ocenama, već se zaustavio na nivou proceduralne ocene uslova prihvatljivosti.“

 

Pregled činjenica u vezi sa trenutnim slučajem​​ KI185/21​​ 

 

  • Neodređenog datuma, podnosilac zahteva je izjavio žalbu Apelacionom sudu protiv presude​​ [A.​​ br.​​ 1861/2019]​​ Osnovnog suda od​​ 12. februara​​ 2021. godine, navodeći bitne povrede​​ procesnih odredbi​​ i pogrešnu primenu materijalnog prava.​​ 

 

  • Najpre, podnosilac zahteva je tvrdio da je prvostepeni sud pogrešno utvrdio činjenično stanje​​ i da​​ odlučuje samo na osnovu zakona, jer prema Ustavu svi sudovi imaju obavezu da primene Ustav pred zakonom, i nameravaju da sprovedu odluke Evropskog suda. Zatim, u konkretnom slučaju od kada se vodi ovaj sudski postupak, kada se ocenjuje da je napadnuta odluka PAK-a, potrebno oceniti ustavnu povredu koju je tužilac pokrenuo, i ako postoji sukob između Zakona o zabrani igre na sreću i Ustava treba da se zasniva na Ustavu i Konvenciji koja se direktno primenjuje na Kosovu, u skladu sa članom 22.

 

  • ​​ Potom,​​ podnosilac zahteva je​​ u žalbi​​ tvrdio​​ “da je primenjena odredba člana 1. Zakona br. 06/L-155 o zabrani igara na sreću, suprotni posebnim normama Ustava Republike Kosovo, naime članu 46. Ustava koji garantuje zaštitu imovine, te člana 1. Protokola 1 Evropske konvenciju o osnovnim slobodama, kao i odlukama Evropskog suda […].​​ Takođe,​​ podnosilac zahteva je u žalbi tvrdio​​ da je prvostepeni sud, osim što nije primenio ustavne odredbe, prekršio i član 182. stav 2. tačku n) ZPP-a, primenjiv na osnovu člana 63. ZUS-a, i člana 31. Ustava Republike Kosovo, čije odredbe zahtevaju da se sudska odluka mora obrazložiti.“

 

  • Podnosilac zahteva je žalbom​​ podnetom Apelacionom sudu​​ tražio da se ožalbena presuda preinači, tako što se će​​ ukinuti​​ odluka​​ [br.​​ 238/2019] PUK-a​​ od​​ 4. jula​​ 2019. godine, “odluka-obaveštenje”​​ Direkcije za igre na sreću​​ PUK-a​​ [sa​​ referentnim br.​​ ATK/DLF07/18-2019]​​ od​​ 3.​​ maja​​ 2019. godine, i da ostane na snazi njegova poslovna licenca br.​​ 35/2017​​ izdata od strane PUK-a 12. oktobra 2017. godine.

 

  • Dana​​ 8. juna​​ 2021. godine,​​ Apelacioni sud je presudom​​ [AA.​​ br.​​ 242/2021]​​ odbio, kao neosnovanu, žalbu podnosioca zahteva i potvrdio presudu​​ [A.​​ br.​​ 1861/2019]​​ Osnovnog suda. Apelacioni sud je u obrazloženju svoje odluke dodao da je gore pomenuta presuda Osnovnog suda pravilna i zasnovana na zakonu​​ i da nije zahvaćena povredama procesnih i materijalnih odredbi.​​ 

 

  • Povodom žalbenog navoda podnosioca zahteva da je prvostepeni sud pogrešno utvrdio da​​ odlučuje​​ samo na osnovu zakona i da se mora oceniti da li postoji sukob između osporenog zakona i Ustava, Apelacioni sud je u obrazloženju svoje presude utvrdio da je prvostepeni sud prilikom ispitivanja tužbe​​ izneo dovoljno dokaza koji dokazuju da su navodi tužioca neosnovani, jer su u suprotnosti sa činjeničnim stanjem potvrđenim od strane tuženog organa, a suprotno dokazima u spisima predmeta, budući da je odluka organa uprave tužene u skladu sa zakonskim odredbama na snazi. Pošto je prvostepeni sud s pravom smatrao da je tužena ispravno postupila kada je sa Obaveštenjem o ukidanju licence od 03.05.2019. godine obavestio tužioca da je shodno odredbama člana 1 Zakona br. 06/L-155 o zabrani igara na sreću, ukidana licenca br.35/2017 izdata dana 12.10.2017. godine. Ovu radnju tužene sud je s pravom ocenio kao ispravnu, jer je u ovom slučaju tužena imala obavezu primene predmetnog Zakona, koji je stupio na snagu 10.05.2019. godine“.

 

  • Pored toga, u vezi sa navodom podnosioca zahteva o primeni člana 1. osporenog zakona u suprotnosti sa Ustavom, u obrazloženju Apelacionog suda je navedeno sledeće:​​ 

 

Dok su navodi da je primenjena odredba člana 1. Zakona br. 06/L-155 o zabrani igara na sreću​​ u suprotnosti sa​​ posebnim normama Ustava Republike Kosovo,​​ konkretno​​ članom​​ 46. Ustava koji garantuje zaštitu imovine​​ i​​ članom​​ 1. Protokola 1 Evropske konvenciju o osnovnim slobodama, kao i odlukama Evropskog suda za osnovne slobode, prvostepeni sud u postupku upravnog spora s pravom​​ nije mogao​​ dati ocenu u vezi s tim,​​ tako da pravilno​​ prvostepeni sud na ročištu​​ nije​​ usvojio njegov predlog da se ovaj sud u toku postupka u upravnom sporu obrati Ustavnom sudu Republike Kosovo radi ocene saglasnosti predmetnog zakona sa Ustavom Republike Kosovo. Stoga, veće ovog suda​​ ocenjuje​​ da je prvostepeni sud​​ pravilno​​ odlučio kada se​​ oslonio na odredbe​​ ZUS-a, Zakon br. 06/L-155 o zabrani igara na sreću i Zakon br.​​ 04/L-102 o izmenama i dopunama Zakona br.​​ 03/L-222 o poreskoj upravi i postupcima.

 

  • U​​ vezi sa navodom​​ podnosioca zahteva​​ da sudska odluka nije obrazložena​​ od strane prvostepenog suda, Apelacioni sud​​ je​​ smatrao​​ da su ovi žalbeni navodi​​ neosnovani, “odnosno neargumentovani. Jer, prema oceni veća ovog suda, osporena presuda prvostepenog suda je jasna i razumljiva, dok su u njenom obrazloženju dati dovoljni razlozi za odlučne činjenice koje prihvata i ovaj sud. Stoga, veće ovog suda smatra da je materijalno pravo pravilno primenjeno i da zakon nije povređen na štetu tužioca“.​​ 

 

  • Neodređenog datuma, podnosilac zahteva je podneo zahtev za vanredno preispitivanje​​ sudske odluke Vrhovnom​​ sudu​​ protiv presude​​ [AA.​​ br. 242/2021]​​ Apelacionog suda, navodeći povrede materijalnog i procesnog zakona, kao i povrede ustavnih odredbi.

 

  • Najpre,​​ u zahtevu za vanredno razmatranje sudske odluke,​​ podnosilac zahteva je tvrdio da​​ U skladu sa odredbom člana 16. Ustava Republike Kosovo, sve zakonske odredbe Republike Kosovo moraju biti u skladu sa Ustavom i odredbom člana 22. ovog Ustava, prema kojoj su međunarodni ugovori direktno koji se primenjuje u Republici Kosovo. Nije teško zaključiti da u ovoj administrativnoj stvari, uprkos činjenici da je navedenim zakonom zabranjeno igara na sreću, jer je jasno utvrđeno da prema članu 46. Ustava Republike Kosovo i Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima sa njenim protokolima, u ovom upravnom predmetu, tužilac tvrdi da su osporene odluke PAK-a, iako donete u skladu sa članom 1. Zakona br. 06/L-155 o zabrani igara na sreću, neustavne jer su u suprotnosti sa članom 46. Ustava, i člana 1. Protokola 1. Evropske konvencije (sadržanog u članu 22. Ustava) i takođe suprotno odlukama Evropskog suda.

 

  • Potom, podnosilac zahteva je u svom zahtevu za vanredno preispitivanje sudske odluke naveo da su nižestepeni sudovi prekršili​​ stav 2.​​ člana​​ 182.​​ Zakona br. 03/L-202​​ o upravnim sporovima​​ (SL, broj 82, 21. oktobar 2010. godine), kao i član​​ 31. Ustava, kao odredbe koje propisuju da se sudska odluka mora obrazložiti. Podnosilac zahteva je u svom zahtevu naveo da​​ (i)​​ odluke sudova nisu​​ pružile​​ obrazloženje o tome da li su pobijane odluke u saglasnosti sa Ustavom​​ i da​​ (ii)​​ uprkos njegovom upornom zahtevu nižestepeni sudovi nisu uputili pitanje Ustavnom sudu u skladu sa članom​​ 113.8​​ Ustava. Nadalje, podnosilac zahteva je dodao da​​ su​​ odluke​​ koje su pobijane pred​​ Osnovnim​​ i Apelacionim sudom, iako​​ imaju pravni osnov u članu​​ 1. Zakona br.​​ 06/L-155​​ o igrama na sreću, ipak u suprotnosti sa članom​​ 46. Ustava i članom​​ 1. Protokola​​ 1​​ EKLJP, kao i sa sudskom praksom Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu:​​ ESLJP).​​ Podnosilac zahteva je, pozivajući se na sudsku praksu ESLJP-a, konkretno na predmet​​ Megadat.com SRL​​ protiv​​ Moldavije,​​ naveo da standardi da mešanje u imovinu ima​​ legitiman cilj, da je u opštem interesu i da je srazmerno, nisu ispunjeni donošenjem​​ osporenog​​ Zakona, a samim tim ni trenutnom zabranom privredne delatnosti.​​ 

 

  • Dalje,​​ podnosilac​​ zahteva takođe tražio od Vrhovnog suda da utvrdi da su osporene odluke u suprotnosti sa zakonom i​​ Ustavom​​ ili u slučaju sumnje u ustavnost Zakona​​ 06/L-155​​ o igrama na sreću, da predmet uputi Ustavnom sudu Kosova. shodno članu 113. tačka 8. koji kaže da​​ „ Sudovi su ovlašćeni da, Vrhovnom sudu, podnesu slučajeve koji se tiču saglasnosti nekog zakona sa Ustavom, ako je ta saglasnost primjećena tokom sudskog postupka I ako relevantni sud nije siguran u saglasnost spornog zakona sa Ustavom i samo ako odluka relevantnog suda zavisi od saglasnosti zakona“.

 

  • U zahtevu za vanredno preispitivanje sudske odluke, podnosilac zahteva je predložio da se preinače presuda [AA. br. 242/2021] Apelacionog suda i presuda [A. br. 1861/2019] Osnovnog suda, kao i da se ukine odluka PUK-a br. 238/2019 od 4. jula 2019. godine, “odluka-obaveštenje” Direkcije za igre na sreću PUK-a [sa referentnim br. ATK/DLF07/18-2019] od 3. maja 2019. godine, kao i da ostane na snazi njegova poslovna licenca br. 35/2017 izdata od strane PUK-a 12. oktobra 2017. godine.​​ 

 

  • Dana​​ 7. septembra​​ 2021. godine,​​ Vrhovni sud je presudom​​ [ARJ.​​ UZVP​​ br. 83/2021]​​ odbio, kao neosnovan, zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke koji je podneo podnosilac zahteva. Vrhovni sud je u obrazloženju svoje presude utvrdio da je drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo.​​ 

 

  • Vrhovni sud je u svom obrazloženju utvrdio da su nižestepeni sudovi postupili pravilno i u skladu sa zakonom kada su odbili tužbu tužioca jer je tuženi, kao rezultat primene člana 1.​​ osporenog​​ Zakona,​​ bio dužan da obavesti tužioca u vezi sa​​ ukidanjem​​ licence.​​ 

 

  • Što se tiče zahteva podnosioca zahteva da se obrati Ustavnom sudu, Vrhovni sud je naveo:​​ 

 

“Članom​​ 15. Zakona o upravnim sporovima​​ je propisano​​ da se upravni spor ne može voditi protiv akata donetih u stvarima​​ u kojima​​ je​​ sudska zaštita​​ obezbeđena​​ van upravnog spora, protiv akata donetih u stvarima​​ o​​ kojima se po odredbi zakona ne može voditi upravni spor,​​ protiv upravnih akata koji​​ sadrže opštu obavezu donesenih od strane upravnih organa, osim kada​​ povređuju​​ zakonska prava stranke. U ovom slučaju, sudovi niže instance​​ se​​ prema odredbama ovog zakona nisu mogli​​ baviti​​ pitanjem ustavnosti Zakona o zabrani igara na sreću br.​​ 06/L-155, jer to može biti predmet​​ za razmatranje samo u Ustavnom sudu Kosova”.​​ 

Iz svega rečenog, Vrhovni sud je utvrdio da su navodi u zahtevu tužioca za vanredno preispitivanje sudske odluke neosnovani, jer nemaju uticaja na utvrđivanje činjeničnog stanja osim onoga što je drugostepeni sud utvrdio. Prema oceni ovog suda, pobijana presuda drugostepenog suda je jasna i razumljiva. U obrazloženju pobijane presude postoji mnogo razloga u vezi sa odlučujućim činjenicama koje prihvata i ovaj sud. Sud nalazi da je materijalno pravo pravilno primenjeno i da zakon nije povređen na štetu tužioca.“

 

Navodi podnosioca zahteva​​ 

 

  • Podnosilac zahteva navodi da su mu osporenim zakonom i presudom​​ [ARJ.​​ UZVP.​​ br.​​ 83/2021]​​ Vrhovnog suda povređena prava zaštićena članom 31.​​ [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje]​​ u vezi sa članom​​ 6. EKLJP; članom​​ 46.​​ [Zaštita imovine]​​ Ustava i članom​​ 1. Protokola br.​​ 1​​ EKLJP, kao i članom​​ 54.​​ [Sudska zaštita prava]​​ Ustava u vezi sa članom​​ 13. EKLJP.​​ 

 

Što se tiče prihvatljivosti​​ zahteva u​​ aspektu​​ prava pojedinaca da osporavaju​​ zakone​​ direktno pred Ustavnim sudom​​ 

​​ 

  • U vezi sa prihvatljivošću​​ zahteva, podnosilac zahteva navodi da je rešenjem o neprihvatljivosti u slučaju​​ KI136/19,​​ Sud priznao pravo podnosioca zahteva da ospori zakon, pošto je zaključio da se pravna sredstva moraju iscrpeti. Podnosilac zahteva navodi da je zahtev koji je podnet Sudu u slučaju KI136/19, nakon stupanja na snagu osporenog zakona, podnet u roku od​​ 4​​ (četiri) meseca, u skladu sa članom​​ 113.7​​ Ustava u vezi sa članom​​ 49. Zakona,​​ sa ubeđenjem​​ da kada se zakon osporava pred Sudom nema pravnih sredstava koja se moraju iscrpeti.​​ 

 

  • Podnosilac zahteva dalje navodi da se​​ on,​​ nakon što je iscrpeo pravna sredstva,​​ obraća Ustavnom sudu radi ocene merituma zahteva.​​ 

 

  • Kako​​ bi potkrepio svoje navode, podnosilac zahteva se poziva na odluku ESLJP-a u predmetu​​ nase​​ protiv Moldavije​​ ​​ presuda od​​ 27. aprila​​ 2010. godine,​​ stav​​ 104,​​ navodeći​​ da:​​ pojedinci mogu​​ da tvrde​​ da zakon krši njihova prava, ako zakon ne predviđa izdavanje mera​​ primene, ako​​ je tim zakonom​​ od pojedinca​​ traženo​​ da​​ modifikuje​​ svoje ponašanje ili​​ ako​​ pripada grupi ljudi koji​​ su izloženi opasnosti​​ da budu​​ neposredno​​ pogođeni tim zakonom”.​​ Dakle, da bi podneli​​ zahtev,​​ kako​​ naglašava​​ podnosilac,​​ pojedinci su dužni da dokažu da su žrtva povrede prava​​ iz​​ EKLJP.​​ 

 

  • Podnosilac zahteva, između ostalog, navodi da postoje predmeti​​ u kojima​​ su pred ESLJP-om osporavani​​ ne samo zakoni već i sami​​ ustavi​​ država članica, čak i​​ onda​​ kada podnosioci žalbe nisu bili​​ neposredne, već​​ posredne​​ žrtve. U vezi sa ovim argumentom, podnosilac se poziva na predmet ESLJP-a​​ Sejdić​​ i​​ Finci​​ protiv Bosne i Hercegovine​​ ​​ presuda od​​ 22. decembra​​ 2009.​​ godine.​​ 

 

  • Takođe, podnosilac zahteva dodaje da je Venecijanska komisija potvrdila da u mnogim državama fizička i pravna lica mogu osporiti neki​​ zakon pred Ustavnim sudom.​​ 

 

Što se tiče merituma​​ zahteva i navoda​​ o povredi člana​​ 46. Ustava u vezi sa članom​​ 1. Protokola br.​​ 1​​ EKLJP​​ 

 

  • Kada je reč o meritumu​​ zahteva, podnosilac smatra da​​ su​​ zabrana obavljanja delatnosti i​​ ukidanje​​ licence​​ koji su izvršeni​​ članom 1. osporenog zakona, obaveštenjem​​ ATK/DLF 07/43-2019​​ Direkcije za igre na sreću PUK-a, odlukom br.​​ 238/2019​​ Odseka za žalbe PUK-a, presudom​​ [A.​​ br.​​ 1861/21]​​ Osnovnog suda u Prištini, presudom​​ [AA.​​ br.​​ 242/2021]​​ Apelacionog suda, kao i presudom​​ [ARJ.​​ UZVP.​​ br.​​ 83/2021]​​ Vrhovnog suda, u suprotnosti sa članom​​ 46. Ustava u vezi sa članom 1. Protokola br.​​ 1​​ EKLJP, a isto tako u suprotnosti i sa sudskom praksom ESLJP-a.​​ 

 

  • Podnosilac zahteva navodi da je ESLJP​​ ono što se​​ podrazumeva pod pojmom​​ imovina/vlasništvo​​ u članu​​ 1. Protokola br.​​ 1​​ EKLJP​​ podrobno protumačio​​ u predmetu​​ Megadat.com SRL​​ protiv Moldavije​​ (vidi, predstavka br.​​ 21151/04,​​ presuda od​​ 8. aprila​​ 2008. godine,​​ stav​​ 63).​​ U tom predmetu, podnosilac​​ zahteva navodi da se​​ ESLJP izjasnio da​​ oduzimanje dozvole za poslovanje podrazumeva jasno mešanje u pravo na uživanje​​ imovine/vlasništva​​ [...].​​ Nadalje, podnosilac naglašava da​​ je: “pod tačkom​​ 63. ove odluke​​ navedeno​​ da u slučaju oduzimanja dozvola,​​ iako​​ im​​ objekti/imovina​​ kompanije ostaju u posedu​​ i nakon​​ ukidanja​​ licence,​​ kompanije ne mogu koristiti svoju imovinu​​ za potrebe obavljanja​​ svoje poslovne​​ delatnosti, za koju im je data​​ licenca,​​ i​​ to predstavlja​​ povredu/ograničenje prava na imovinu,​​ u​​ suprotnosti sa Evropskom konvencijom​​ -​​ Protokolom​​ 1,​​ kao mera​​ za​​ “kontrolu korišćenja imovine”​​ koja spada u stav​​ 2.​​ člana​​ 1.​​ Protokola br.​​ 1​​ Evropske konvencije.​​ 

 

  • Podnosilac argumentuje da je u​​ gore navedenom slučaju​​ Megadat.com SRL​​ protiv Moldavije,​​ "imovina-vlasništvo"​​ koja je​​ zaštićena​​ Protokolom br.​​ 1​​ Konvencije ograničena zbog činjenice da su državni organi oduzeli licencu kompaniji koja pruža internet usluge.​​ U tom slučaju, ESLJP je​​ utvrdio da iako je opoziv licence​​ [...]​​ zasnovan na moldavskom zakonu,​​ ograničenje ili​​ oduzimanje​​ licence od ove kompanije nije srazmerno​​ cilju​​ pravne norme”.​​ 

 

  • U tom smislu, podnosilac argumentuje da prema sudskoj praksi ESLJP-a nije sporno da licenca predstavlja​​ imovinu/vlasništvo”​​ i da se ista štiti članom​​ 1. Protokola br.​​ 1​​ EKLJP.​​ S tim u vezi, on​​ u prilog svom argumentu,​​ citira i druge predmete ESLJP-a, kao što je na primer predmet:​​ Bimer SA​​ protiv Moldavije,​​ predstavka br.​​ 15084/03,​​ presuda od​​ 10. jula​​ 2007.​​ godine.​​ 

 

  • U pogledu toga da li osporeni zakon ispunjava standarde utvrđene u gore navedenim predmetima ESLJP-a, podnosilac zahteva navodi da ostaje da se vidi da li se mešanje koje je učinjeno osporenim zakonom može​​ opravdati opštim interesom i da li se poštuje princip proporcionalnosti.​​ Prema podnosiocu zahteva, član​​ 1. osporenog zakona ne ispunjava nijedan od navedenih standarda jer je zakon u samom svom cilju​​ izvršio, na nezapamćen način, potpunu i trenutnu zabranu svih igara na sreću,​​ ne obrazlažući koji je opšti​​ interes/svrha​​ legitimiteta koji se štiti​​ ovom zabranom/ograničenjem.

 

  • Sledstveno tome, prema podnosiocu zahteva,​​ u ovom slučaju ne postoji legitimno opravdanje za mešanje/ograničavanje ovog ustavnog prava. Suprotno je tačno.​​ Podnosilac zahteva se​​ s tim u vezi​​ poziva na Koncept​​ dokument osporenog zakona od​​ 11. decembra​​ 2018. godine,​​ koji je Vlada Kosova usvojila odlukom​​ [br.​​ 12/79],​​ u kojem​​ na strani​​ 24. Poglavlja​​ 4​​ izvodi zaključak​​ da je​​ opšti interes​​ da se dozvole i zakonski​​ urede​​ igre na sreću​​ jer su one u interesu Kosova, pošto​​ povećavaju broj preduzeća na Kosovu,​​ stvaraju​​ radna mesta,​​ povećavaju direktne investicije​​ i promovišu​​ konkurenciju​​ na tržištu”.​​ Ovaj koncept dokument, prema podnosiocu, argumentuje da igre na sreću na Kosovu​​ utiču na smanjenje nezaposlenosti i povećanje opšteg blagostanja.​​ 

 

  • S tim u vezi, on argumentuje da su osporenim zakonom zabranjene sve igre na sreću, uključujući​​ i​​ sportske kladionice i lutriju, koje ne predstavljaju bilo kakvu štetu ili opasnost po državu ili građane,​​ već​​ služe samo​​ u rekreativne svrhe”.​​ Po njegovom mišljenju,​​ “čak i ako​​ bi mogao da postoji neki opšti interes da se na bilo koji način ograniče igre na sreću,​​ potpuno i trenutno ograničenje​​ u roku od 1 dana​​ (ne štedeći čak ni sportske kladionice i kompanije koje imaju važeće licence za određeni period) ove poslovne aktivnosti ne poštuje princip proporcionalnosti, jer ovo načelo zahteva preduzimanje​​ blažih​​ mera za postizanje​​ cilja​​ zaštite opšteg interesa.​​ S tim​​ u vezi, podnosilac zahteva navodi da su primeri drugih odgovarajućih mera mogli biti​​ “...ograničavanje radnog vremena, ograničavanje starosti za igranje igara na sreću, određivanje lokacija na kojima se ova aktivnost može odvijati, ograničavanje količine novca sa kojom se igre na sreću mogu odvijati, ili druge mere u skladu sa odlukama Evropskog suda.​​ Ovo, prema podnosiocu zahteva, argumentuje da potpuna i trenutna zabrana privredne delatnosti igara na sreću, predstavlja mešanje i ograničavanje​​ prava na zaštitu imovine u suprotnosti sa članom 46. Ustava i članom 1. Protokola br. 1 EKLJP.​​ 

 

  • Podnosilac zahteva takođe navodi da postoji​​ neviđena samovolja”​​ zbog toga što je osporeni zakon donet​​ u izuzetno kratkom roku, bez pribavljanja mišljenja zainteresovanih strana i u​​ suprotnosti​​ sa samim državnim dokumentom​​ –​​ Koncept dokumentom​​ za igre na sreću.​​ 

 

  • U vezi sa​​ ograničavanjem​​ prava​​ putem​​ osporenog​​ zakona, podnosilac zahteva navodi da nisu ispunjeni standardi izrade. U prilog ovom navodu, podnosilac zahteva se poziva na komentare ombudsmana u slučaju​​ KI136/19,​​ argumentujući​​ da je osporeni zakon u suprotnosti sa pravnom sigurnošću kao rezultat netransparentnog postupka, odnosno činjenice da je zakon prošao kroz sve procedure za samo dva dana,​​ pri čemu​​ zainteresovane strane nisu ni pitane o tome. Pozivajući se na komentare ombudsmana u vezi sa kriterijumima pravne sigurnosti, podnosilac zahteva navodi da osporeni zakon nije ispunio kriterijume predvidljivosti i legitimnog očekivanja jer su subjekti poslovali​​ u skladu sa prethodnim zakonom, imali su licence za rad i investirali u svoje biznise.​​ Nadalje, podnosilac zahteva izjavljuje da je osporeni zakon usvojen na nepredvidljiv​​ način i da ne sadrži odredbe o određenom vremenskom roku u kome bi subjekti mogli da planiraju svoje postupke. Što se tiče predvidljivosti zakona, podnosilac zahteva se poziva na sudsku praksu ESLJP-a, navodeći​​ sledeće:​​ “Predvidljivost Zakona je odlučujući kriterijum koji je postavio​​ i​​ Evropski sud.​​ Pominjemo predmet​​ Beyler​​ protiv Italije​​ [GC], (aplikacija​​ 33202/96)​​ tačke​​ 109-110,​​ u kome​​ se kaže da ako zakon nije predvidljiv za stranke onda postoji povreda​​ i uopšte se ne razmatraju drugi kriterijumi, već se utvrđuje povreda​​ Evropske konvencije”.

 

Što se tiče navoda o povredi člana​​ 31. Ustava u vezi sa članom​​ 6. EKLJP​​ 

 

  • Podnosilac zahteva navodi da mu je odlukama redovnih sudova povređeno pravo na pravično i nepristrasno suđenje, zagarantovano članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP.​​ 

 

  • Podnosilac zahteva navodi da su redovni sudovi trebalo da se izjasne da li su osporeni zakon i dotično obaveštenje PAK-a ustavni ili u suprotnom, da se obrate Ustavnom sudu za tumačenje. Shodno tome, prema podnosiocu zahteva, uprkos njegovom specifičnom zahtevu, redovni sudovi nisu postupili u skladu sa članom 31. Ustava kako bi rešili i obrazložili sve žalbe stranaka u postupku.

 

  • U prilog ovom navodu, podnosilac zahteva naglašava da Vrhovni sud uopšte nije ispitao njegov navod o povredi Ustava, konkretno člana 46.​​ [Zaštita imovine]​​ Ustava, kao rezultat​​ ukidanja​​ licence​​ i šta više nije ni uzeo u obzir navod podnosioca zahteva da se o slučaju obrati Ustavnom sudu, na osnovu člana 113.8 Ustava. S tim u vezi, podnosilac zahteva izjavljuje sledeće:​​ 

 

Vrhovni sud​​ je u suprotnosti sa članom​​ 102. Ustava,​​ koji kaže da​​ oni​​ postupaju u skladu sa Ustavom i zakona, članom​​ 113. tačka 8, naglasio, na nezapamćen​​ način, da “sudovi niže instance nisu mogli​​ da se bave ustavnošću Zakona o zabrani igara na sreću br. 06/L-155, jer to može da​​ bude predmet za razmatranje​​ samo​​ za​​ Ustavni sud Kosova",​​ već​​ je odbio da se obrati Ustavnom sudu u skladu sa članom 113.8 Ustava. Kada smo pokrenuli sudski postupak, bili smo svesni da Zakon zabranjuje igre na sreću od dana stupanja na snagu, tako da je odluka PUK-a bila zakonski utemeljena, ali smo zatražili ocenu ustavnosti zabrane naše delatnosti/licence uprkos​​ tome što​​ smo imali važeću licencu. Jedini navodi pred ovim sudskim instancama​​ bili su da su obaveštenje PAK-a i Zakon o zabrani igara na sreću u suprotnosti sa članom 46. Ustava, ali nismo dobili nikakav odgovor od njih. Znači, Osnovni sud, Apelacioni​​ sud i Vrhovni sud su nam morali reći da su Obaveštenje PAK-a i Zakon ustavni, ili da se obrate Ustavnom sudu radi​​ tumačenja. Nijedno nisu uradili uprkos specifičnom zahtevu koji smo​​ imali, iako prema članu 31.​​ oni​​ imaju obavezu da razmotre i obrazlože​​ sve žalbe stranaka u postupku, pozivajući se na zakonske​​ i ustavne​​ odredbe”.​​ 

 

Što se tiče navoda o povredi člana​​ 54. Ustava u vezi sa članom​​ 13. EKLJP​​ 

 

  • Podnosilac zahteva​​ tvrdi​​ da mu je usled odbijanja sudskih instanci da ispitaju​​ navode​​ o povredi ustavnih prava, povređeno pravo na sudsku zaštitu prava​​ garantovanu​​ članom​​ 54. Ustava. U prilog ovom argumentu, podnosilac zahteva​​ navodi​​ da​​ je​​ tumačenjem​​ redovnih sudova o odlučivanju samo na osnovu zakona i odbijanju​​ upućivanja pitanja Ustavnom sudu u skladu sa članom 113.8 Ustava, uskraćeno njihovo pravo na pravno sredstvo​​ za​​ zaštitu​​ ustavnih prava.​​ 

 

  • Na kraju, podnosilac zahteva traži od Suda: (i)​​ da utvrdi da je došlo do povrede člana​​ 46. Ustava u vezi sa članom​​ 1. Protokola br.​​ 1​​ EKLJP;​​ (ii)​​ da ukine član​​ 1.​​ osporenog​​ Zakona​​ [br.​​ 06/L-155]; (iii)​​ da utvrdi da presuda​​ [A.​​ br.​​ 1861/21]​​ Osnovnog suda, presuda​​ [AA.​​ br.​​ 242/2021]​​ Apelacionog suda, presuda​​ [ARJ.​​ UZVP.​​ br.​​ 83/2021]​​ Vrhovnog suda, obaveštenje ATK/DLF 07/43-2019​​ Direkcije za igre na sreću PUK-a, odluka br.​​ 238/2019​​ Odseka za žalbe PUK-a, povređuju članove​​ 31, 46. i​​ 54. Ustava i član​​ 1. Protokola br.​​ 1​​ EKLJP; i​​ (iv)​​ da ostane na snazi licenca br.​​ 35/2017,​​ koju je PUK, dana​​ 12.10.2017. godine,​​ izdao podnosiocu​​ zahteva.​​ 

 

Zahtev za privremenu meru

​​ 

  • Podnosilac zahteva traži od Suda i da se uvede privremena mera kojom bi se suspendovalo dejstvo osporenog zakona i obaveštenja PUK-a iz razloga što podnosilac zahteva već skoro 3 godine trpi​​ ogromne​​ finansijske gubitke.​​ 

 

 

Relevantne ustavne i zakonske odredbe​​ 

 

USTAV REPUBLIKE KOSOVO​​ 

 

Član​​ 31.

​​ [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje]

 

  • Svakom se garantuje jednaka zaštita prava pred sudom, ostalim državnim organima i nosiocima javnih.

  • Svako ima pravo na javno, nepristrasno i pravično razmatranje odluka o pravima i obavezama ili za bilo koje krivično gonjenje koje je pokrenuto protiv njega/nje, u razumnom roku, od strane nezavisnog i nepristrasnog, zakonom ustanovljenog, suda.

 

​​ [...]

 

Član​​ 46.

​​ [Zaštita imovine]

 

  • Garantuje se pravo na imovinu.​​ 

  • Korišćenje imovine je regulisano zakonom, u skladu sa javnim interesom

  • Niko se ne može arbitrarno lišiti lične imovine. Republika Kosovo ili javne vlasti Republike Kosovo mogu izvršiti eksproprijaciju imovine ako je ista u skladu sa zakonom, ako je neophodna ili adekvatna za postizanje javnih ciljeva ili​​ podržavanje javnog interesa, a za koju se vrši neposredna adekvatna kompenzacija licu ili licima, imovina kojih se eksproriiše.​​ 

  • O sporovima koje uzrokuje neko delo Republike Kosovo ili javne vlasti Republike Kosovo, a koji se smatraju eksproprijacijom, odlučuje nadležni sud.​​ 

 ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​​​ 5.​​ Intelektualno pravo je zaštićeno zakonom.​​ 

 

Član​​ 54.

​​ [Sudska zaštita prava]

 

  • Svako ima pravo na sudsku zaštitu u slučaju kršenja ili uskraćivanja nekog prava koje je garantovano ovim Ustavom, kao i pravo na efikasne pravne mere ukoliko se utvrdi da je pravo prekršeno.

 

 

Evropska konvencija o ljudskim pravima​​ 

 

Član 6.​​ 

(Pravo na pravično suđenje)

 

 

  • Svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona. Presuda se izriče javno, ali se štampa i javnost mogu isključiti s celog ili s dela suđenja u interesu morala, javnog reda ili nacionalne bezbednosti u demokratskom društvu, kada to zahtevaju interesi maloletnika ili zaštita privatnog života stranaka, ili u meri koja je, po mišljenju suda, nužno potrebna u posebnim okolnostima kada bi javnost mogla da naškodi interesima pravde.

 

Član 1 Protokola br.1

(Pravo​​ na imovinu)

 

Svako fizičko ili pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i to pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava.

Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utiču na pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnima da bi regulisala korišćenje imovine u skladu sa opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina ili kazni

​​ 

 

ZAKON BR.​​ 06/L-155​​ O ZABRANI IGARA NA SREĆU​​ 

 

Član​​ 1.

Cilj

 

Ovim zakonom se zabranjuju sve igre na sreću na teritoriji Republike Kosova.

 

Član​​ 2.

Ukidanje

 

Ovim zakonom se stavlja van snage Zakon br. 04/L-080 o igrama na sreću i podzakonska akta koja su doneta za njegovo sprovođenje.

 

Član​​ 3.

Stupanje na snagu

 

Ovaj Zakon stupa na snagu petnaest (15) dana nakon objavljivanja u Službenom listu Republike Kosova.

 

ZAKON BR.​​ 03/L-202​​ O UPRAVNIM SPOROVIMA​​ 

 

​​ Član​​ 15.

​​ ​​ 

 

  • Upravni spor se ne može voditi:

1.1.​​ protiv akata donesenih u stvarima u kojima je sudska zaštita obezbedjena van upravnog spora;

​​ [...]

POSLOVNIK SKUPŠTINE REPUBLIKE KOSOVO

 

Član 56.

Prvo razmatranje nacrta zakona

 

1. Prvo razmatranje nacrta zakona ne može se učini pre isteka dve radne nedelje, niti kasnije od četiri radnih nedelja, od dana njegovog dostavljanja.

2. Pre prvog razmatranja nacrta zakona na plenarnoj sednici, funkcionalna –izvestilačka komisija, zadužena od Predsedništva Skupštine, razmatra nacrt zakona u načelu. Komisija podnosi Skupštini izveštaj sa preporukama o usvajanju ili ne usvajanju nacrta zakona u načelu.

3. Prvo razmatranje nacrta zakona podrazumeva diskusiju i njegovo izglasanje u načelu.

4. Prvo razmatranje počinje nastupom predstavnika predlagača nacrta zakona, nastavlja se sa podnošenjem izveštaja funkcionalne komisije, nastupom predstavnika parlamentarnih grupa i poslanika. Razmatranje se zaključuje glasanjem u načelu.

5. Predlagač može da povuče nacrt zakona u toku razmatranja u Skupštini, do pre početka glasanja na drugom razmatranju.

 

Član 57.

Razmatranje nacrta zakona u komisijama

 

1. Nakon usvajanja nacrta zakona prilikom prvog razmatranja, Skupština zadužuje za dalje razmatranje: Funkcionalnu komisiju, kao izveštajnu komisiju i komisije: Komisiju za zakonodavstvo i sudska pitanja, Komisiju za budžet i finansije, Komisiju za evropske integracije, Komisiju za ljudska prava, polnu ravnopravnost, nestala lica i peticije i Komisiju za prava i interese zajednica i povratak, kao stalne komisije.

2. U slučaju da nacrt zakona uređuje pitanja iz delokruga rada dveju funkcionalnih komisija, Skupština zadužuje jednu od njih, kao izvestilačku komisiju.

3. Amandmane na nacrt zakona može podneti poslanik, parlamentarna grupa, parlamentarna komisija i Vlada, u roku od dve radne nedelje usvajanja u načelu. Amandmani se adresiraju funkcionalnoj - komisiji.

4. Predlog za amandamentiranje treba da sadrži: referisanje na odredbu nacrta zakona, tačnu formulaciju amandmana i obrazloženje predložene izmene.

5. Predlog amandmana, koji imaju budžetskih implikacija, dostavlja se Komisiji za budžet i finansije, koja treba sa se izjasni izveštajem, u roku od pet (5) radnih dana, od dana prijema.

6. Funkcionalna komisija Skupštini podnosi izveštaj sa preporukama o nacrtu zakona u roku od dva meseca, od prvog razmatranja.

7. U posebnim slučajevima, komisija može da zahteva od Skupštine dodatni rok, do jednog meseca, za podnošenje izveštaja.

8. Stalne komisije svoje izveštaje treba da podnose Funkcionalnoj komisiji, u roku od deset radnih dana od dana prijema amandmana od Funkcionalne – izvestilačke komisije.

 

9. Funkcionalna – izvestilačka komisija, nakon okončanja razmatranja, Skupštini podnosi izveštaj sa preporukama, najmanje pet (5) radnih dana pre drugog razmatranja na plenarnoj sednici. U izveštaju je obuhvaćeno i mišljenje stalnih komisija, kao i izjašnjavanje o predloženim amandmanima od poslanika, od komisije, od parlamentarne grupe ili od Vlade.

 

Član 84.

Odstupanja od Poslovnika

 

Za odstupanje od Poslovnika Skupština odlučuje dvo-trećinom (2/3) prisutnih poslanika na plenarnoj sednici. Odstupanje se može učiniti kada nije u suprotnosti sa odredbama Ustava Republike Kosova i evropskim standardima.

 

Ocena prihvatljivosti zahteva​​ 

 

  • Sud prvo razmatra da li je zahtev ispunio uslove prihvatljivosti, utvrđene Ustavom, propisane Zakonom i dalje precizirane Poslovnikom.​​ 

 

  • U tom smislu, Sud,​​ primenjujući​​ stav 4, člana​​ 21 i​​ stav 7 člana​​ 113. Ustava, relevantne odredbe Zakona o postupku u slučaju predviđenim u članu 113. stav 7. Ustava; i pravilo 39 [Kriterijum o prihvatljivosti] i pravilo 76 [Podnesak u skladu sa članom 113.7 Ustava i članovima 46., 47., 48., 49. i 50. Zakona] Poslovnika, razmotriće da li: (i) je zahtev podnet od strane ovlašćene​​ strane; (ii) da li se osporavaju odluke javnih organa; (iii) da li su iscrpljena sva pravna sredstva; (iv) da li su navedena prava i slobode za koje se tvrdi da su povređena; (v) da li su poštovani vremenski rokovi; (vi) da li je zahtev očigledno neosnovan; i (vii) da li postoji dodatni uslov prihvatljivosti, u skladu sa pravilom 39 (3) Poslovnika, koji nije ispunjen.

 

Što se tiče ovlašćenih strana

 

  • Sud se u tom smislu prvo poziva na stavove​​ 1 i 7, člana​​ 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, koji propisuju:​​ 

 

“1. Ustavni sud odlučuje samo u slučajevima koje su ovlašćene strane podnele sudu na zakonit način;

 

[...]

 

7. Pojedinci mogu da pokrenu postupak ako su njihova prava i slobode koje im garantuje ovaj Ustav prekršena od strane javnih organa, ali samo kada su iscrpeli sva ostala pravna sredstva, regulisanim zakonom”.​​ 

 

  • Sud se takođe poziva na stav 4, člana 21 [Opšta načela] Ustava, koji propisuje:

 

„4. Ustavom utvrđena​​ prava​​ i osnovne slobode važe i za pravna lica, onoliko koliko su izvodljiva“.

 

  • Sud se na kraju poziva i na tačku (a) stav (1) pravila 39 [Kriterijum o prihvatljivosti] Poslovnika, koja propisuje:

 

„(1) Sud može smatrati​​ zahtev​​ prihvatljivim:​​ 

​​ 

(a) ako je zahtev podnela ovlašćena stranka“.

 

 

  • Najpre​​ Sud podseća da​​ je​​ podnosilac zahteva​​ pravno lice koje​​ osporava (i) ustavnost člana​​ 1.​​ osporenog​​ Zakona i (ii)​​ presudu Vrhovnog suda ​​ [ARJ. UZVP. br. 83/2021] od 7. septembra 2021. godine.​​ 

 

  • Što se tiče ispunjenja ovih ustavnih​​ kriterijuma, Sud prvo primećuje da se u ovom slučaju bavimo sa jednim podnosiocem zahteva koji osporava dve vrste akata različitih javnih organa, stoga Sud mora utvrditi da​​ li je​​ podnosilac​​ zahteva legitimisan kao ovlašćena strana na osnovu relevantnih odredbi koje su gore navedene kao preduslov da se razmatra ovaj zahtev.​​ 

 

  • Stoga će sud najpre razmotriti da​​ li je podnosilac zahteva​​ (i)​​ ovlašćena strana da osporava ustavnost član​​ 1. Zakona br. 06/L-155 o zabrani igara na sreću i​​ (ii)​​ ovlašćena strana da osporava presudu Vrhovnog suda ​​ [ARJ. UZVP. br. 83/2021] od 7. septembra 2021. godine.

 

U vezi sa ovlašćenom stranom – pravom pojedinaca da ospore neki zakon pred Ustavnim sudom​​ 

 

  • Podnosilac​​ zahteva, u suštini, navodi da je on neposredna žrtva osporenog zakona jer je, i pored važeće licence i dozvole za rad koje je imao do 7. avgusta 2019. godine, osporenim​​ Zakonom na nezapamćen način, izvršena potpuna i trenutna zabrana svih igara na sreću, ne obrazlažući pri tom koji je opšti interes koji se štiti ograničenjem.​​ 

 

  • Između ostalih​​ argumenata, podnosilac se poziva na stav 104. predmeta ESLJP-a​​ Tãnase protiv Moldavije​​ (Tănase v. Moldova​​ [GC])​​ –​​ kako bi dokazao da pojedinci imaju pravo da osporavaju zakon u slučaju kada​​ “pojedinci mogu da tvrde da zakon krši njihova prava, ako zakon ne predviđa izdavanje mera primene, ako je tim zakonom od pojedinca traženo da modifikuje svoje ponašanje ili ako pripada grupi ljudi koji su izloženi opasnosti da budu neposredno pogođeni tim zakonom”.

 

  • Podnosilac​​ zahteva, između ostalog, pozivajući se na rešenje o neprihvatljivosti u slučaju​​ KI136/19, navodi,​​ “Ono što je važno iz rešenja Ustavnog suda​​ KI136/19​​ i što bi Ustavni sud sada trebao uzeti u obzir u ovoj ustavnoj žalbi je sledeće:​​ -Ustavni sud je priznao naše pravo da napadnemo zakon, jer je utvrdio da moramo iscrpeti pravna sredstva...”.

 

  • Za potrebe​​ ispitivanja​​ navoda podnosioca zahteva koji se odnose na pitanje ovlašćene strane, Sud će prethodno predstaviti:​​ (i)​​ sudsku praksu Suda u vezi sa pojmom ovlašćene strane, sa fokusom na aspekt osporavanja zakona od strane pojedinaca;​​ (ii)​​ sudsku praksu ESLJP-a u vezi sa pitanjem ovlašćene strane i zahtevima karaktera​​ actio popularis, sa fokusom na aspekt prava pojedinaca da ospore zakon pred ESLJP-om.​​ 

 

  • Nakon​​ ove​​ analize, Sud će​​ (iii)​​ opšta načela koja proizilaze iz sudske prakse Ustavnog suda i ESLJP-a primeniti u okolnostima konkretnog slučaja kao način da pruži konačan odgovor o tome kako stoji trenutni zahtev u odnosu na kriterijum ovlašćene strane.​​ 

 

  • Sudska praksa Ustavnog suda u slučajevima kada pojedinci osporavaju određenu zakonsku normu direktno pred Ustavnim sudom​​ 

 

  • Sudska praksa ovog Suda pokazuje da postoji značajan broj slučajeva koje su podneli​​ pojedinci​​ koji su koristili individualnu ustavnu žalbu kao sredstvo da ospore ustavnost određenog zakona ili podzakonskog akta ili traže ocenu saglasnosti neke zakonske norme sa određenom ustavnom normom.​​ 

 

  • Najveća​​ grupa​​ takvih slučajeva povezana je sa zahtevima pojedinaca za ocenu ustavnosti određene zakonske norme ili zakona u celini (vidi, slučajeve Suda:​​ KI118/10, podnosilac​​ Udruženje osiguravajućih društava Kosova, rešenje o neprihvatljivosti od 23. maja 2011. godine;​​ KI03/13​​ i​​ KO28/13, podnosilac​​ Demë Dashi i drugi i Ali Lajçi, rešenje o neprihvatljivosti od 15. maja 2013. godine;​​ KI40/11, podnosilac​​ Zef Prenaj, rešenje o neprihvatljivosti od 23. septembra 2011. godine;​​ KI92/12, podnosilac​​ Sali Hajdari, rešenje o neprihvatljivosti od 6. decembra 2012. godine;​​ KI230/13, podnosilac​​ Tefik Ibrahimi,​​ rešenje o neprihvatljivosti od 25. marta 2014. godine;​​ KI05/17, podnosilac​​ Osman Sylanaj, rešenje o neprihvatljivosti od 3. jula 2017. godine;​​ KI20/17,​​ KI21/17​​ i​​ KI22/17, podnosilac​​ Kosovska banka D.D. Beograd, Jugobanka A.D., Beobanka A.D., Beogradska banka A.D. i Momčilo Nedeljković i ostalih 410 radnika Rudnika Kišnica i Novo Brdo, rešenje o neprihvatljivosti od 3. jula 2017. godine;​​ KI102/17, podnosilac​​ Meleq Ymeri, rešenje o neprihvatljivosti od 10. januara 2018. godine;​​ KI196/18, podnosilac​​ Dardan Bunjaku, rešenje o neprihvatljivosti od 3. aprila 2019. godine; KI202/18, podnosilac​​ Ejup Qerimi, rešenje o neprihvatljivosti od 27. marta 2019. godine; KI17/19, podnosilac​​ Zymer Neziri, Rexhep Doçi, Daut Bislimi, Xheladin Shala, Adem Zejnullahu, Exhlale Dobruna, Mehmet Ahmetaj, rešenje o neprihvatljivosti od 9. jula 2020. godine, stavovi 30-34;​​ KI122/20, podnosilac​​ Rijad Isufi, rešenje o neprihvatljivosti od 20. januara 2021. godine).

 

  • Sledeća​​ grupa​​ slučajeva odnosi se na zahteve pojedinaca u kojima je traženo od Suda da izvrši “autentično” tumačenje određenih normi Ustava ili određenih zakona (vidi, slučajeve Suda:​​ KI60/12, podnosilac​​ Liridon Aliu, rešenje o neprihvatljivosti od 20. septembra 2012. godine;​​ KI113/16, podnosilac​​ Shukri Maxhuni i Gazmend Muqolli, rešenje o neprihvatljivosti od 16. novembra 2016. godine;​​ KI21/19, podnosilac​​ Pjetër Boçi,​​ rešenje o neprihvatljivosti od 27. maja 2019. godine;​​ KI113/19, podnosilac​​ Islam Qerimi, rešenje o neprihvatljivosti od 3. avgusta 2020. godine).​​ 

 

  • Takođe,​​ sledeća​​ grupa slučajeva tiče se zahteva pojedinaca da Sud apstraktno oceni određena pitanja i donese odluke o pitanjima od interesa i u korist opšteg interesa (vidi, slučajeve Suda:​​ KI117/11, podnosilac​​ Ridvan Hoxha, rešenje o neprihvatljivosti od 11. jula 2012. godine;​​ KI157/11, podnosilac​​ Savez penzionera i invalida rada Republike Kosovo, rešenje o neprihvatljivosti od 17. januara 2013. godine).

 

  • U slučaju​​ KI122/20​​ koji se odnosi na pitanje pojedinca kao strane koja je ovlašćena da osporava zakonske norme pred Ustavnim sudom, on je objasnio da:​​ 

 

“25. [...] Sud naglašava svoj dosledan stav da fizička ili pravna lica nisu ovlašćene strane da traže apstraktnu ocenu saglasnosti zakona sa Ustavom ili zahteve prirode actio popularis. Stoga, Sud je u svojoj sudskoj praksi stalno naglašavao da pojedinci ne mogu da osporavaju in abstracto normativne akte opšte prirode.​​ 

 

28. [...] Ustav pruža zaštitu pojedincima u pogledu radnji ili propusta javnih organa samo u okviru delokruga propisanog članovima 113.1 i 113.7 Ustava. Ove​​ ustavne odredbe zahtevaju od podnosilaca ustavnih zahteva da dokažu: (1) da su ovlašćene strane; (2) da su direktno pogođeni konkretnim aktom ili propustom javnih organa, i (3) da su iscrpeli sva pravna sredstva propisana zakonom.​​ 

 

29. Dakle, prema relevantnim odredbama Ustava (član 113.7) i Zakona (članovi 47 i 49), jedini način na koji fizička ili pravna lica mogu osporiti ustavnost zakona pred Ustavnim sudom je ako dokažu da njihov zahtev nije karaktera "actio popularis" - ali da na njih "zakon" direktno utiče, u odsustvu bilo kog akta, odluke ili mere koja primenjuje taj zakon”.​​ 

 

  • Iako prema stavu 1 i 7 člana 113 Ustava, članovima 47. i 49. Zakona i pravilom 39 (1) i 76. Poslovnika, kako je protumačeno u gore navedenim odlukama Suda, pojedinci nisu strane koje su ovlašćene za​​ in abstracto​​ osporavanje zakona, niti za podnošenje zahteva​​ actio popularis​​ karaktera, Sud je naglasio da je jedini način da se pojedinci smatraju stranama koje su ovlašćene za osporavanje zakona onda kada​​ (i)​​ uspeju da dokažu da su direktno pogođeni​​ “zakonom” u odsustvu bilo kakvog akta, odluke ili mere kojom se sprovodi taj zakon; i​​ (ii)​​ ako su iscrpeli sva pravna sredstva predviđena zakonom, kada ona postoje u svetlu okolnosti konkretnog slučaja.​​ 

 

  • Sudska praksa ESLJP-a u slučajevima kada pojedinci osporavaju zakon ili zakonsku normu pred ESLJP-om​​ 

 

  • ESLJP​​ je​​ dosledno smatrao da EKLJP ne garantuje pokretanje zahteva​​ “actio popularis”​​ karaktera i da nije njegova uloga da preispituje relevantno pravo i​​ “in abstracto”​​ primenu zakona; već je uloga ESLJP-a da utvrdi da li je način na koji je zakon primenjen na podnosioca ili način na koji je zakon uticao na njega doveo do povrede Konvencije (vidi, predmet ESLJP-a​​ Roman Zakharov protiv Rusije,​​ br.​​ 47143/06,​​ presuda od 4. decembra 2015. godine, stav​​ 164).

 

  • Kako bi​​ podnosilac​​ mogao da podnese predstavku na osnovu člana 34. EKLJP, on/ona mora biti u stanju da pokaže da je neposredno pogođen/a (“directly affected”) merom na koju se žali (vidi, predmete ESLJP-a​​ Tănase protiv Moldavije,​​ br.​​ 7/08,​​ presuda od 27. aprila 2010. godine, stav​​ 104;​​ Burden protiv Ujedinjenog Kraljevstva,​​ br.​​ 13378/05,​​ presuda od 29. aprila 2008. godine, stav 33;​​ Lambert i drugi protiv Francuske,​​ br.​​ 46043/14,​​ presuda od 5. juna 2015. godine, stav​​ 89).

 

  • Konkretnije, ESLJP​​ je​​ objasnio da Konvencija ne predviđa opciju podnošenja zahteva za tumačenje određenih prava ili da se dopusti pojedincima da se žale na neku zakonsku odredbu domaćeg prava samo zbog toga što smatraju, iako time nisu neposredno pogođeni, da ta odredba može biti u suprotnosti s Konvencijom (vidi,​​ predmete ESLJP-a​​ Aksu protiv Turske,​​ br.​​ 4149/04 41029/04,​​ presuda od 15. marta 2012. godine, stav​​ 50;​​ Burden protiv Ujedinjenog Kraljevstva,​​ gore citiran, stav 33;​​ Cordella i drugi protiv Italije,​​ br.​​ 54414/13 54264/15,​​ presuda od 24. januara 2019. godine, stav​​ 100).​​ 

 

  • Međutim, i pored prethodno navedene prakse, ESLJP je razjasnio da ostaje kao otvorena​​ mogućnost​​ da pojedinac predoči argumente da neki zakon povređuje njegova ili njena prava, u odsustvu individualne mere primene,​​ (i)​​ ukoliko se od njega ili nje traži da promeni svoje ponašanje; ili​​ (ii)​​ će u suprotnom biti gonjen; ili,​​ (iii)​​ ako pripada grupi ljudi koji su u opasnosti da ih taj zakon neposredno pogodi (vidi,​​ predmete ESLJP-a​​ Tănase protiv Moldavije,​​ gore citiran, stav​​ 104;​​ Michaud protiv Francuske,​​ br.​​ 12323/11,​​ presuda od 6. decembra 2012. godine, stavovi​​ 51-52;​​ Sejdić i Finci protiv Bosne i Hercegovine,​​ br.​​ 27996/06 34836/06, presuda od​​ 22. decembra 2009. godine, stav​​ 28).​​ 

 

  • U nekim od​​ najvažnijih​​ odluka koje se bave pitanjima kada su pojedinci osporavali zakone pred njim, ESLJP je razjasnio važne aspekte koji će biti posebno citirani u nastavku. S tim u vezi, u stavu 104. predmeta​​ Tănase protiv Moldavije, koji je ranije citiran, ESLJP je naveo sledeće:​​ 

 

“104.​​ Sud ponavlja da, kako bi mogli da podnesu predstavku samo na osnovu člana 34, lice, nevladina organizacija ili grupa pojedinaca moraju biti u stanju da tvrde da su žrtve povrede prava zagarantovanih Konvencijom. Da bi tvrdilo da je žrtva povrede, lice mora biti neposredno pogođeno spornom merom: Konvencija ne predviđa mogućnost pokretanja actio popularis radi tumačenja prava koja su u njoj sadržana niti dopušta pojedincima da se obrate Sudu zbog neke odredbe u nacionalnom zakonodavstvu samo zato što smatraju, iako njome nisu neposredno pogođeni, da je ona možda u suprotnosti sa Konvencijom. Međutim, svaki pojedinac ima pravo da smatra da su nekim zakonom povređena njegova prava, u odsustvu pojedinačne mere primene, ako se od njega traži ili da modifikuje svoje ponašanje ili da rizikuje da bude gonjen, ili ako je pripadnik klase ljudi koji su izloženi opasnosti da budu neposredno pogođeni datim zakonom (vidi predmet​​ Burden protiv Ujedinjenog Kraljevstva​​ [VV], br.​​ 13378/05, stavovi 33 i 34, ESLJP 2008;​​ Open Door i Dublin Well Woman protiv Irske,​​ 29. oktobar 1992. godine, stav 44, Serija A br. 246-A; i​​ Klass i drugi, gore citiran, stav​​ 33)”.​​ 

 

  • ESLJP je u predmetu​​ Tănase protiv Moldavije, priznao podnosiocu “Status žrtve“​​ jer je podnosilac predstavke bio neposredno pogođen dejstvom Zakona br. 273, budući da je bio primoran da pokrene postupak kojim je doveden u opasnost da izgubi rumunsko državljanstvo. Sem toga, činjenica da​​ bi, u slučaju da bude izabran, od njega bilo​​ traženo da preduzme korake za odricanje od rumunskog državljanstva nesumnjivo je uticala na njega tokom cele predizborne kampanje. Sem toga, on je na taj način mogao izgubiti neke glasove zato što su birači znali da postoje izgledi da on na kraju ne zauzme mesto u Parlamentu ukoliko to bude značilo gubitak statusa lica s dvojnim državljanstvom. Iako Rumunija još nije oduzela svoje državljanstvo podnosiocu predstavke, ona ima punu slobodu da u svakom trenutku pokrene taj postupak. U svakom slučaju, kad god podnosilac predstavke bude poželeo da se kandiduje za poslanika u Parlamentu, biće suočen sa neizvesnošću zato što neće znati da li će Ustavni sud verifikovati njegov mandat niti će znati da li će rumunska vlada do kraja sprovesti njegov zahtev za odricanje od rumunskog državljanstva. Sa svih tih razloga, ova mera je pogubno uticala na podnosioca predstavke, zaključio je ESLJP.

 

  • Nadalje, u stavu 28. predmeta​​ Sejdić i Finci, povodom navoda da su žrtva, ESLJP je naveo:​​ 

 

28. Sud​​ ponovo​​ podvlači​​ da, s ciljem podnošenja zahteva na osnovu člana 34. Konvencije, pojedinac, nevladina organizacija ili grupa pojedinaca moraju dokazati da su žrtve kršenja prava iz Konvencije. Kako bi mogao tvrditi da je žrtva kršenja, takav pojedinac mora biti direktno pogođen osporavanom merom. Konvencija, dakle, ne predviđa podnošenje actio popularis kojom se traži tumačenje prava navedenih u Konvenciji, niti dozvoljava pojedincima da se žale na određenu odredbu iz domaćeg prava samo zato što smatraju da ona može biti u suprotnosti s Konvencijom, iako nisu direktno pogođeni takvom odredbom. Međutim, podnosioci predstavke mogu tvrditi da zakon krši njihova prava, uz nepostojanje individualne mere sprovođenja, ako spadaju u grupu pojedinaca kod kojih postoji rizik da budu direktno pogođeni takvim zakonodavstvom ili ako se od njih zahteva da promene svoje ponašanje ili rizikuju da budu sudski gonjeni​​ (vidi​​ Burden protiv Ujedinjenog Kraljevstva​​ [VV], br. 13378/05, stavovi 33 i 34, ESLJP 2008, i izvori citirani u presudi).

 

 

164. Sud je u svojoj sudskoj praksi dosledno smatrao da Konvencija ne predviđa institut​​ actio popularis​​ i da njegov uobičajeni zadatak nije da preispituje relevantno pravo i praksu​​ in abstracto, već da utvrdi da li je način na koji su oni primenjeni ili na koji su uticali na podnosioca predstavke doveo do povrede Konvencije (vidi, između ostalih izvora,​​ N.C. protiv Italije​​ [VV], br. 24952/94, stav 56, ESLJP 2002‑X;​​ Krone Verlag​​ GmbH & Co. KG protiv Austrije​​ (br. 4), br. 72331/01, stav 26, 9. novembar 2006. godine; i Centar za pravne resurse u ime​​ Valentina​​ Câmpeanua protiv Rumunije [VV], br. 47848/08, stav 101, ESLJP 2014). Prema tome, da bi podnosilac predstavke mogao podneti predstavku na osnovu člana 34. mora biti u stanju dokazati da je “direktno pogođen” merom na koju se žali. To je neophodno za aktiviranje mehanizma zaštite Konvencije, iako se ovaj kriterijum ne primenjuje isuviše kruto, mehanički i nefleksibilno tokom postupka (Centar za pravne resurse u ime​​ Valentina Câmpeanua protiv Rumunije,​​ gore citiran, stav 96).​​ 

 

 

33. Sud ocenjuje da lice, nevladina organizacija ili grupa pojedinaca, da bi mogla podneti zahtev na osnovu člana 34, mora biti u mogućnosti da tvrdi da je​​ “žrtva kršenja... prava utvrđenih u Konvenciji ...”.​​ Da bi moglo da tvrdi da je žrtva povrede, lice mora biti neposredno pogođeno spornom merom​​ (vidi​​ Irska protiv Ujedinjenog Kraljevstva, 18. januar 1978. godine, stavovi 239-40, Serija A, br. 25;​​ Eckle, gore citiran; i​​ Klass i drugi protiv Nemačke, 6. septembar 1978. godine, stav 33, Serija A br. 28).​​ Konvencija, stoga, ne predviđa podnošenje​​ actio popularis​​ za tumačenje prava koja su u njoj sadržana, niti dozvoljava pojedincima da se žale na odredbu domaćeg zakona samo zato što smatraju, a da ta odredba nema direktnog uticaja na njih, da je u suprotnosti sa Konvencijom​​ (vidi Norris, gore citiran, stav 31).

34. Međutim, lice može da tvrdi da zakon krši njegova prava, u odsustvu pojedinačne izvršne mere, ako se od njega traži da promeni svoje ponašanje ili rizikuje da bude krivično gonjeno (vidi​​ Norris, gore citiran, stav 31, i​​ Bowman protiv Ujedinjenog Kraljevstva, 19. februar 1998. godine, Izveštaji o presudama i odlukama​​ 1998-I) ili ako pripada klasi ljudi koji su u opasnosti da ih taj zakon neposredno pogodi (vidi​​ Johnston i drugi, gore citiran, stav 42, i​​ Open Door i Dublin Well Woman protiv Irske, 29. oktobar 1992. godine, Serija A br. 246-A). Tako je u gore citiranom predmetu​​ Marckx, utvrđeno da su podnosioci predstavke, samohrana majka i njena “nelegitimna” petogodišnja ćerka, bile direktno pogođene, a samim tim i žrtve zakona, koji bi, između ostalog, ograničio pravo deteta da nasledi imovinu od majke nakon eventualne majčine smrti, pošto se zakon automatski primenjuje na svu decu rođenu van braka. Nasuprot tome, u predmetu​​ Willis protiv Ujedinjenog Kraljevstva

​​ (br. 36042/97, ESLJP 2002-IV) je utvrđeno da je opasnost za podnosioca predstavke da će mu nekog datuma u budućnosti biti odbijena penzija za udovice zbog pola hipotetička, jer nije bilo izvesno da će podnosilac predstavke inače ispuniti zakonske uslove za isplatu naknade na dan kada bi žena u njegovom položaju stekla pravo.​​ 

35. U konkretnom slučaju, Veliko veće se slaže sa Većem da su, s obzirom na starost podnosilaca predstavke, testamente koje su sačinili i vrednost imovine koju svaki od njih poseduje, podnosioci predstavke potvrdili da postoji stvarna opasnost da će u ne previše dalekoj budućnosti, jedna od njih morati da plati značajan porez​​ na nasledstvo za imovinu nasleđenu od svoje sestre. U ovim okolnostima, podnosioci zahteva su neposredno pogođeni zakonom i mogu tvrditi da su žrtve navodnog diskriminatornog postupanja.​​ 

 

​​ (iii)​​  Primena opštih načela koja proističu iz sudske prakse Ustavnog suda i ESLJP-a u slučajevima u kojima se osporava zakonska norma​​ 

 

  • Na osnovu​​ svega​​ napred navedenog, Sud primećuje da je njegovom sudskom praksom ocenjeno da fizička ili pravna lica nisu strane koje su ovlašćene da osporavaju zakon​​ in abstracto​​ niti da pokreću zahteve​​ actio popularis​​ karaktera.​​ 

 

  • Međutim, Sud je naglasio da se na osnovu člana 113.7 Ustava i članova 47. i 49. Zakona, fizička ili pravna lica mogu smatrati ovlašćenim stranama za osporavanje zakona ako uspeju da dokažu da su neposredno pogođena​​ “zakonom”, u odsustvu bilo kog akta, odluke ili mere koja primenjuje taj zakon i ako su iscrpela sva pravna sredstva predviđena zakonom, kada ona postoje u svetlu okolnosti konkretnog slučaja (vidi, slučaj Suda​​ KI122/20, podnosilac​​ Rijad Isufi, rešenje o neprihvatljivosti od 20. januara 2021. godine).

 

  • S druge strane, ESLJP je u svojoj sudskoj praksi naglašavao da Konvencija ne garantuje pokretanje zahteva​​ “actio popularis”​​ karaktera i da nije njegova uloga da ocenjuje relevantni zakon i​​ “in abstracto”​​ primenu nekog zakona. ESLJP dopušta podnošenje takvog zahteva​​ (i)​​ ako se​​ od podnosioca zahteva traži da promeni ponašanje;​​ (ii)​​ ili rizikuje da bude gonjen; ili,​​ (iii)​​ ako je član ili pripada grupi ljudi koji su u opasnosti ih taj zakon neposredno pogodi (vidi,​​ ​​ predmete ESLJP-a,​​ Tănase protiv Moldavije,​​ gore citiran, stav​​ 104;​​ Michaud protiv Francuske,​​ gore citiran, stavovi​​ 51-52;​​ Sejdić i Finci protiv Bosne i Hercegovine,​​ gore citiran, stav​​ 28).​​ 

 

  • Shodno tome, Sud primećuje da na osnovu sudske prakse Suda i ESLJP-a, da bi se podnosilac zahteva​​ smatrao​​ ovlašćenom stranom za osporavanje zakona, on mora da dokaže:​​ (i)​​ da je neposredno pogođen zakonom;​​ (ii)​​ da je od njega traženo da promeni ponašanje; kao i​​ (iii)​​ da je iscrpeo pravna sredstva.​​ 

 

i)​​ da​​ li​​ je​​ podnosilac zahteva​​ neposredno pogođen zakonom;​​ 

 

  • Na početku, Sud primećuje da je podnosilac zahteva posedovao važeću licencu i dozvolu za rad za​​ vršenje​​ delatnosti sporskog klađenja na osnovu Zakona​​ 04/L-080 o igrama na sreću (sada ukinutog) do 7. avgusta 2019. godine.

 

  • U vezi sa napred navedenim kriterijumima, Sud podseća da u slučaju koji se nalazi pred nama, podnosilac zahteva tvrdi da je neposredno pogođen osporenim zakonom, kojim su zabranjene i zatvorene sve igre na sreću na teritoriji Republike Kosovo, jer je stupanjem na snagu ovog zakona, dana 10. maja 2019. godine i obaveštenjem​​ [ATK/DLF/07/18-2019] PUK-a od 3. maja 2019. godine o ukidanju licence i dozvole za rad zbog stupanja na snagu osporenog zakona, prekinuta njegova poslovna delatnost sa trenutnim dejstvom.​​ 

 

  • U prilog svom navodu,​​ podnosilac​​ zahteva je naveo da je s obzirom na činjenicu da su igre na sreću proglašene nezakonitim, bio prinuđen da obustavi svoju delatnost jer bi u slučaju da nastavi da obavlja svoju delatnost rizikovao da izvrši krivično delo.​​ 

 

  • U​​ pogledu​​ ispunjenosti prvog uslova, da se podnosilac smatra ovlašćenom stranom, odnosno da se dokaže da je neposredno pogođen zakonom i da je bio neposredna žrtva, Sud primećuje da je u okolnostima konkretnog slučaja,​​ nakon usvajanja osporenog​​ zakona, kroz meru sprovođenja,​​ obaveštenjem [ATK/DLF/07/18-2019] PUK-a od 3. maja 2019. godine, podnosilac zahteva obavešten o opozivu licence i radne dozvole, odnosno ovom merom​​ mu je trenutno zabranjeno obavljanje privredne delatnosti i ukinuta licenca za rad.​​ 

 

  • Stoga, proizilazi da je podnosilac zahteva u obaveštenju​​ [ATK/DLF/07/18-2019] PUK-a od 3. maja 2019. godine,​​ bio​​ obavešten da​​ će mu se od​​ 10. maja 2019. godine opozvati dozvola za rad. Putem obaveštenja PUK-a, podnosilac zahteva je​​ takođe​​ bio obavešten da će se opozivom licence svaka aktivnost igara na sreću smatrati nezakonitom na osnovu osporenog zakona.

 

  • Pored toga, Sud primećuje da​​ su​​ „odluka-obaveštenje“​​ Direkcije za igre na sreću PUK-a [sa​​ referentnim​​ br.​​ ATK/DLF07/18-2019] od 3. maja 2019. godine i​​ odluka​​ PAK-a br. 238/2019 od 4. jula 2019. godine, potvrđene​​ presudom [A. br. 1861/2019] Osnovnog suda, presudom​​ [AA. br. 242/2021] Apelacionog suda i presudom [ARJ. UZVP br. 83/2021] Vrhovnog suda.

 

  • Shodno tome, Sud zaključuje da je obaveštenjem PUK-a, kao mere sprovođenja osporenog zakona, i naknadnim presudama redovnih sudova, oduzimanjem važeće dozvole za rad, podnosiocu zahteva odmah zabranjeno da obavlja privrednu delatnost, zatvaranjem poslovne delatnosti.

 

  • Stoga, u smislu svega gore navedenog, Sud zaključuje da podnosilac zahteva u ovom slučaju nije direktno pogođen osporenim zakonom, već odlukom-obaveštenjem Direkcije za igre na sreću PUK-a [sa referentnim​​ br. ATK/DLF07/18-2019] od 3. maja 2019. godine i odlukom PAK-a br. 238/2019 od 4. jula 2019. godine kao mere​​ za sprovođenje osporenog zakona.

 

  • Na osnovu napred navedenog, Sud ocenjuje da se podnosilac zahteva ne smatra direktnom žrtvom osporenog zakona​​ imajući u obzir da je kao mera primene osporenog zakona bio neposredna žrtva Obaveštenja PUK-a kojom prilikom je potonja, u vezi sa primenom osporenog zakona, obavestila podnosioca zahteva da će se njegova licenca opozvati.

 

U vezi sa ovlašćenom stranom – pravom pojedinca​​ (pravnog lica)​​ da​​ ospori​​ Odluke redovnih sudova.​​ 

 

  • Što se tiče prva podnosioca zahteva, odnosno pravnog lica da ospori odluke redovnih sudova, Sud podseća da je članom 113 stav 7 predviđeno da “Pojedinci mogu da pokrenu postupak ako su njihova prava i slobode koje im garantuje ovaj Ustav prekršena od strane javnih organa, ali samo kada su iscrpeli sva ostala pravna sredstva, regulisanim zakonom”. Dalje ​​ Sud primećuje da, u skladu sa stavom 4, člana 21. Ustava, i pravno lice ​​ odnosno podnosilac zahteva ima pravo da podnese ustavnu tužbu, pozivajući se na ustavna prava koja važe za pravna lica, onoliko koliko su izvodljiva. (Vidi​​ slučaj Suda​​ KI41/09, podnosilac​​ AAB-RIINVEST Univerzitet,​​ Rešenje o neprihvatljivosti​​ od 21. januara 2010. godine; vidi​​ takođe​​ slučaj ESLJP-a,​​ Case of Party for a Democratic Society (DTP)​​ i drugi protiv Turske, br. 3840/10, presuda od 12. januara 2016. godine).

 

  • Shodno tome, Sud ocenjuje da je podnosilac zahteva ispunio kriterijume da bude prihvaćen kao ovlašćena​​ strana​​ da​​ ospori​​ presudu Vrhovnog suda ​​ [ARJ. UZVP. br. 83/2021] od 7. septembra 2021. godine​​ u skladu sa članom​​ 21.4 i 113.7​​ Ustava, članovima 47. i 49. Zakona, kao i stavom (1) pravila 39. Poslovnika, jer je iscrpeo sva pravna sredstva koja je imao na raspolaganju.

 

Zaključak u vezi sa ovlašćenom stranom

 

  • Nas kraju​​ Sud zaključuje da je podnosilac zahteva ispunio kriterijume da bude prihvaćen kao ovlašćena strana da ospori​​ (i) presudu Vrhovnog suda ​​ [ARJ. UZVP. br. 83/2021] od 7. septembra 2021. godine u skladu sa članovima 21.4 i 113.7 Ustava, članovima 47. i 49. Zakona, kao i stavom (1) pravila 39. Poslovnika.

 

  • Što se tiče mogućnosti da se ospori ustavnost osporenog zakona, Sud, kako je prethodno naglasio, smatra da podnosilac zahteva nije direktno pogođen osporenim zakonom, već prelaznom odlukom, kao mera za sprovođenje osporenog zakona, odnosno odlukom-obaveštenjem Direkcije za igre na sreću PUK-a [sa referentnim br. PAK/DLF07/18-2019] od 3. maja 2019. godine, i odlukom PAK-a br. 238/2019 od 4. jula 2019. godine, kojima je obavešten da stupa na snagu osporeni zakon kojim se zabranjuju igre na sreću na čitavoj teritoriji Republike Kosovo i da će od tog datuma podnosiocu zahteva biti oduzeta dozvola za rad.

 

  • U smislu svega napred navedenog, Sud ocenjuje da se podnosilac zahteva ne smatra direktnom žrtvom osporenog zakona, zato što na osnovu sudske prakse ESLjP-a ali i sudske prakse Suda, da bi pojedinac osporio zakon, potrebno je da je zakon primenjen bez izricanja mera izvršenja.

​​ 

Što se tiče akta javnog organa

 

  • U tom smislu, Sud se poziva na gore navedene stavove 1 i 7, člana 113. Ustava i član 47. [Individualni zahtevi] Zakona, koji propisuju:

 

​​ “1. Svaka osoba ima pravo da od Ustavnog suda zatraži pravnu zaštitu ukoliko smatra da njena Ustavom zagarantovana prava i slobode krši neki javni organ.

 

  • Sud se takođe poziva i na stav (2) pravila 76 [Podnesak u skladu sa članom 113.7 Ustava i članovima 46., 47., 48., 49. i 50. Zakona] Poslovnika, koji,​​ inter alia, propisuje:​​ 

 

(2) Podnesak podnet prema ovom pravilu, mora jasno da naglasi […] koji je konkretan akt javnog organa koji podnosilac želi da ospori.

 

  • U tom smislu,​​ Što se​​ tiče​​ ispunjenja gore navedenih uslova, Sud utvrđuje da je podnosilac zahteva naglasio akt javnog organa čiju ustavnost osporava, konkretno član 1. osporenog Zakona i presudu [ARJ. UZVP. br. 83/2021] Vrhovnog suda od 7. septembra 2021. godine.​​ 

 

  • Sud podseća​​ da​​ podnosilac zahteva pred Sudom, osim zakona, osporava i presudu​​ [ARJ. UZVP. br. 83/2021] Vrhovnog suda u vezi sa presudom [AA. br. 242/2021] Apelacionog suda i presudom [A. br. 1861/21] Osnovnog suda.​​ 

 

  • Shodno tome, Sud zaključuje da podnosilac​​ zahteva osporava akte javnih organa kao što je propisano u stavu 7, člana 113. Ustava i drugim odredbama Zakona i Poslovnika.

 

Što se tiče iscrpljivanja pravnih sredstava

 

  • U tom smislu, Sud se poziva na gore navedene stavove 1 i 7, člana 113. Ustava i stav 2, člana 47.​​ (Individualni zahtevi)​​ Zakona i tačku (b), stav (1), pravila 39​​ (Kriterijum o prihvatljivosti)​​ Poslovnika, koji propisuju:

 

Član 47​​ 

[Individualni zahtevi]

(…)

2. Osoba​​ može​​ da podnese pomenuti podnesak samo nakon što su iscrpljena sva ostala zakonom određena pravna sredstva.

 

Pravilo 39​​ 

[Kriterijum o prihvatljivosti]

 

  • Sud može smatrati zahtev prihvatljivim:

(…)

(b) ako su iscrpljena sva delotvorna pravna sredstva, koja su na raspolaganju po zakonu, protiv pobijene presude ili odluke.

 

  • Sud primećuje da stav 7, člana 113. Ustava propisuje obavezu da se iscrpe „sva ostala pravna sredstva, regulisanim zakonom“. Ova ustavna obaveza je propisana i u članu 47. Zakona i tački (b) stava (1) pravila 39 i važi za fizička i pravna lica, onoliko koliko su izvodljiva.

 

  • U tom smislu, Sud treba da utvrdi da li su iscrpljena sva pravna sredstva od strane podnosioca zahteva, u svojstvu pojedinca, odnosno pravnog lica. Uslovi ocene da li je ova obaveza ispunjena, dobro su propisani u praksi Suda i praksi ESLJP-a u skladu sa kojom je, prema članu 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] Ustava, Sud obavezan da tumači osnovna ljudska prava i slobode garantovane Ustavom.​​ 

 

  • Sud podseća da je podnosilac zahteva, dana 28. avgusta 2019. godine, podneo Sudu zahtev, koji je bio registrovan pod brojem​​ KI136/19, za ocenu ustavnosti osporenog zakona koji je stupio na snagu 10. maja 2019. godine, odnosno unutar roka propisanog članom 49 Zakona o Sudu.

 

  • U tom smislu, Sud je rešenjem o neprihvatljivosti u slučaju​​ KI136/19, proglasio zahtev podnosioca zahteva preuranjenim jer je Poreska uprava Kosova donela „akte, odluke ili mere sprovođenja“ koje su služile za sprovođenje osporenog Zakona, i na poslednje navedeni podnosilac zahteva se žalio redovnim sudovima i nije imao konačnu odluku u vezi sa slučajem.

 

  • Na osnovu načela supsidijarnosti i budući da je postupak bio u toku pred redovnim sudovima, Sud je ocenio da je podnosilac zahteva imao i dalje pravna sredstva na raspolaganju za ostvarivanje njegovih ustavnih prava i samim tim je uputio istog da iscrpi pravna sredstva pred redovnim sudovima.

 

 

  • Sud dalje primećuje da je podnosilac zahteva iscrpeo pravna sredstva koja su mu bila dostupna, u skladu sa rešenjem Suda u slučaju​​ KI136/19, odnosno sprovedeni su postupci pred Osnovnim Sudom, Apelacionim sudom i Vrhovnim Sudom, što se smatra dostupnim i efektivnim pravnim sredstvima. Pored toga, Sud primećuje da je tokom celokupnih postupaka pred ovim redovnim sudovima, on naveo pitanje ocene ustavnosti osporenog zakona.

 

  • Kao rezultat iscrpljenja svih dostupnih pravnih sredstava, Sud primećuje da je poslednja odluka u ovom slučaju Presuda Vrhovnog Suda [ARJ.UZVP.br.83/2021] od 7. septembra 2021. godine.

 

Što se tiče tačnosti zahteva i roka

 

  • Sud u nastavku takođe razmatra da li je podnosilac zahteva ispunio druge uslove prihvatljivosti, dalje propisane u Zakonu i Poslovniku. S tim u vezi, Sud se prvo poziva na član 48.​​ (Tačnost podneska)​​ i član 49.​​ (Rokovi)​​ Zakona, koji propisuju:

 

Član 48​​ 

(Tačnost podneska)

 

Podnosilac podneska je dužan da jasno naglasi to koja prava i slobode su mu povređena i koji je konkretan akt javnog organa koji podnosilac želi da ospori.

 

Član 49.

​​ [Rokovi]

 

Podnesak se podnosi u roku od 4 meseci. Rok počinje od dana kada je podnosilac primio sudsku odluku. U svim ostalim slučajevima, rok počinje na dan javnog objavljivanja odluke ili akta. Ukoliko se zahtev tiče nekog zakona, onda rok počinje da teče od dana stupanja na snagu istog.​​ 

 

  • Sud podseća da su isti uslovi dalje propisani i u tačkama c i d, stav 1 pravila 39 [Kriterijum o prihvatljivosti] i stavovima 2 i 4 pravila 76 [Podnesak u skladu sa članom 113.7 Ustava i članovima 46., 47., 48., 49. i 50. Zakona] Poslovnika.

 

  • Što se tiče ispunjavanja ovih uslova, Sud primećuje da je podnosilac zahteva jasno naglasio koja su ustavom garantovana osnovna prava i slobode navodno povređena i da je naveo konkretne akte javnih organa koje osporava u skladu sa članom 48. Zakona i relevantnim odredbama Poslovnika​​ 

 

  • Kao rezultat iscrpljenja svih dostupnih pravnih sredstava, Sud primećuje da je poslednja odluka u ovom predmetu Presuda Vrhovnog Suda [ARJ.UZVP.br.83/2021] od 7. septembra 2021. godine. Dok je zahtev za ocenu ustavnosti podnosioca zahteva podnet 18. oktobra 2021. godine.​​ 

 

  • Stoga, Sud zaključuje podnosilac zahteva je podneo zahtev u roku utvrđenom članom 49. Zakona​​ i relevantnim odredbama Poslovnika, odnosno unutar roka od četiri meseca.

 

Što se tiče drugih uslova prihvatljivosti

 

  • Na kraju i nakon razmatranja ustavne​​ žalbe​​ podnosioca​​ zahteva, Sud smatra da zahtev ne može da se smatra očigledno neosnovanim u smislu člana 39 (2) Poslovnika i nema nijedne druge osnove da se proglasi neprihvatljivim, pošto nijedan od uslova koji su propisani u pravilu 39 (3) Poslovnika nisu primenjivi u ovom slučaju (vidi slučaj ESLJP-a,​​ Alimuçaj protiv Albanije, predstavka br. 20134/05, presuda od 9. jula 2012. godine;​​ vidi i slučaj Suda​​ KO73/16, podnosilac:​​ Ombudsman,​​ presuda od 8. decembra 2016. godine, stav 49).

 

Zaključak u pogledu prihvatljivosti zahteva

 

  • Sud zaključuje da​​ podnosilac zahteva​​ (i)​​ nije ovlašćena strana da ospori osporeni zakon, jer Sud ocenjuje da podnosilac zahteva nije direktno pogođen osporenim zakonom​​ pošto je u vezi sa njim izdata mera za sprovođenje, konkretno Obaveštenje PUK-a; a u vezi sa osporenom Presudom (ii)​​ da je​​ ovlašćena​​ strana​​ da ospori​​ odluke javnih organa; da je iscrpeo pravna sredstva kao što je posebno objašnjeno gore; da je naveo prava i slobode za koje se tvrdi da su mu povređena; da je podneo zahtev u roku; da zahtev nije očigledno neosnovan; i da ne postoji drugi uslov prihvatljivosti koji nije ispunjen.

 

  • Shodno tome, Sud proglašava zahtev prihvatljivim.

 

Meritum zahteva​​ 

 

Uvod​​ 

 

  • Sud​​ najpre​​ podseća​​ na suštinu slučaja a odnosi se na činjenicu​​ da je podnosilac zahteva posedovao poslovnu licencu za​​ obavljanje​​ delatnosti sportskog klađenja. Dana​​ 10.​​ maja​​ 2019. godine,​​ stupanjem na snagu osporenog zakona, ukinut je prethodni Zakon o igrama na sreću, a sve igre na sreću na teritoriji Republike Kosovo su zatvorene i zabranjene. Dana​​ 3.​​ maja​​ 2019. godine,​​ nekoliko dana pre stupanja na snagu osporenog zakona, PUK je obavestio podnosioca zahteva o ukidanju njegove poslovne licence od​​ 10.​​ maja​​ 2019. godine,​​ dana kada zakon stupa na snagu, dakle, doneo je meru sprovođenja u funkciji sprovođenja zakona. Protiv tog obaveštenja, podnosilac zahteva je uložio žalbu PUK-u,​​ koja žalba je odbijena.​​ 

 

  • Nakon​​ toga, podnosilac zahteva je podneo Osnovnom sudu tužbu za upravni spor kojom je tražio​​ ukidanje​​ odluke PUK-a i odluke-obaveštenja Direkcije za igre na sreću PUK-a,​​ kao i da ostane na snazi njegova poslovna licenca.​​ Podnosilac zahteva je takođe tražio da se pitanje saglasnosti člana 1. osporenog zakona uputi Ustavnom sudu. Osnovni sud je presudom​​ [A.​​ br. 1861/19]​​ odbio, kao neosnovanu, tužbu podnosioca protiv odluke PUK-a, utvrdivši da je on pravilno primenio zakon i odbio predlog podnosioca zahteva da se obrati Ustavnom sudu u vezi sa pitanjem saglasnosti osporenog zakona sa ustavnim normama.​​ 

 

  • Protiv​​ gore​​ navedene presude, podnosilac je izjavio žalbu Apelacionom sudu navodeći bitne​​ povrede​​ procesnih odredbi i pogrešnu primenu materijalnog prava.​​ Apelacioni sud je presudom​​ [AA.​​ br. 242/2021]​​ odbio ovu žalbu kao neosnovanu i potvrdio presudu Osnovnog suda. Protiv presude Apelacionog suda, podnosilac zahteva je podneo Vrhovnom sudu zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke zbog povrede materijalnog i procesnog zakona, kao i povrede ustavnih odredbi. U zahtevu za vanredno preispitivanje sudske odluke, podnosilac zahteva je tražio od Vrhovnog suda da pokrene pred Ustavnim sudom pitanje saglasnosti članova​​ 1. i​​ 2.​​ osporenog​​ Zakona o zabrani igara na sreću sa članom​​ 46. Ustava. Zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke je odbijen,​​ kao neosnovan,​​ presudom​​ [ARJ.​​ UZVP​​ br. 83/2021]​​ Vrhovnog suda, iz razloga što su, prema njegovom obrazloženju, nižestepeni sudovi postupili pravilno i u skladu sa osporenim zakonom kada su odbili tužbu tužioca. Nadalje, što se tiče zahteva podnosioca zahteva​​ da se​​ Ustavnom sudu uputi​​ pitanje​​ saglasnosti relevantnih odredbi osporenog zakona sa ustavnim normama, Vrhovni sud je odbio taj zahtev navodeći da se nižestepeni sudovi nisu mogli baviti pitanjem ustavnosti osporenog zakona, zbog toga što to može biti predmet za razmatranje samo u Ustavnom sudu.​​ 

 

Obim ustavne kontrole

 

  • Što se tiče obima ustavne kontrole Sud podseća da podnosilac zahteva osporava ustavnost člana 1 osporenog zakona i presude redovnih sudova koje su potvrdile odluku​​ KAP-a​​ o oduzimanju poslovne licence i dozvole za rad podnosiocu zahteva tvrdeći da je došlo do povrede​​ Ustavnih prava podnosioca zahteva.

 

  • ​​ Nakon što je Sud razradio kriterijume da​​ bi procenio​​ da li se​​ podnosilac zahteva smatra ovlašćenom stranom za osporavanje zakona, on/ona mora dokazati da:​​ (i)​​ je direktno pogođen zakonom;​​ (ii) da je od njega​​ traženo da promeni svoje ponašanje; i​​ (iii)​​ da je​​ iscrpeo​​ pravna sredstva, Sud je utvrdio da podnosilac zahteva nije direktna žrtva osporenog zakona, s obzirom da je podnosilac zahteva obavešten kroz obaveštenje PUK-a​​ kao mere za sprovođenje​​ o opozivu njegove poslovne dozvole i radne dozvole za obavljanje njegove delatnosti.

 

  • Stoga se​​ Sud neće upuštati u ocenu ustavnosti​​ osporenog zakona​​ već će se ocena ustavnosti ograničiti na ocenu da​​ li​​ su mu​​ odlukama​​ redovnih sudova​​ ​​ i presudom​​ [ARJ.​​ UZVP​​ br. 83/2021]​​ Vrhovnog suda povređena prava zaštićena​​ (I)​​ članom​​ 46.​​ [Zaštita imovine]​​ Ustava i članom​​ 1. Protokola br.​​ 1​​ EKLJP;​​ (II)​​ članom​​ 31.​​ [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje]​​ Ustava​​ u vezi sa članom​​ 6. EKLJP; kao i​​ (III)​​ članom​​ 54.​​ [Sudska zaštita prava]​​ Ustava u vezi sa članom​​ 13. EKLJP.​​ Sud će u nastavku razmotriti ove navode podnosioca pojedinačno.

 

Povodom navoda o povredi​​ (I) člana 46. [Zaštita imovine] Ustava i članom 1. Protokola br. 1 EKLJP​​ 

 

  • U nastavku,​​ Sud​​ najpre​​ podseća​​ ukratko​​ na navode podnosioca zahteva u vezi povrede člana 46, a koji se tiču osporene Presude koja je objekat razmatranja merituma.

 

  • Podnosilac zahteva pred Sudom navodi da je zabrana poslovne delatnosti i ukidanje licence koji su izvršeni ​​ obaveštenjem ATK/DLF 07/43-2019 Direkcije za igre na sreću PAK-a, odlukom br. 238/2019 Odseka za žalbe PAK-a, i odlukama redovnih sudova u suprotnosti sa članom 46. Ustava u vezi sa članom 1. Protokola br. 1 EKLJP-a.

 

  • U prilog njegovom navodu o povredi člana 46. Ustava u vezi sa članom 1. Protokola br. 1 EKLJP-a, podnosilac zahteva se poziva na sudsku praksu EKLJP-a, odnosno na slučaj​​ Megadat.com SRL protiv Moldavije, gde se EKLJP izrazio da​​ ukidanje​​ poslovne dozvole​​ podrazumeva​​ jasno mešanje u pravo na uživanje imovine.​​ U vezi sa ovim slučajem, podnosilac​​ zahteva​​ se takođe pozvao na​​ konstataciji​​ ESLJP-a​​ da, iako je​​ ukidanje​​ licence​​ bilo​​ zasnovano na zakonu Moldavije, ograničenje ili​​ oduzimanje​​ licence​​ ovoj kompaniji​​ nije bilo​​ srazmerno svrsi​​ pravne norme.

 

  • Dalje, podnosilac zahteva pred Sudom navodi da ne postoji legitimni cilj prilikom mešanja u ovo ustavno pravo. S tim u vezi, podnosilac zahteva se poziva na Koncept dokumenat osporenog Zakona, od 11. decembra 2018. godine, gde na stranici 24. Poglavlja 4 dolazi do zaključka da „da je opšti interes da se dozvole i zakonski urede igre na sreću jer su one u interesu Kosova, pošto povećavaju broj preduzeća na Kosovu, stvaraju radna mesta, povećavaju direktne investicije i promovišu konkurenciju na tržištu”.​​ Ovaj koncept dokument, prema podnosiocu zahteva, argumentuje da igre na sreću na Kosovu utiču na smanjenje nezaposlenosti i povećanje opšteg blagostanja.

 

  • U tom smislu, on argumentuje da​​ je zabrana​​ svih​​ igara​​ na sreću, uključujući i sportske kladionice i lutriju, koje ne predstavljaju štetu ili opasnost za državu ili građanina već služe samo za rekreaciju. Prema njemu,​​ čak i ako bi mogao da postoji neki opšti interes da se na bilo koji način ograniče igre na sreću, potpuno i trenutno ograničenje u roku od 1 dana (ne štedeći čak ni sportske kladionice i kompanije koje imaju važeće licence za određeni period) ove poslovne aktivnosti ne poštuje princip proporcionalnosti, jer​​ ovo načelo zahteva preduzimanje blažih mera za postizanje cilja zaštite opšteg interesa”.​​ S tim u vezi, podnosilac zahteva navodi da su primeri drugih odgovarajućih mera mogli biti​​ “...ograničavanje radnog vremena, ograničavanje starosti za igranje igara na sreću, određivanje lokacija na kojima se ova aktivnost može odvijati, ograničavanje količine novca sa kojom se igre na sreću mogu odvijati, ili druge mere u skladu sa odlukama Evropskog suda”. Ovo, prema podnosiocu zahteva, argumentuje da potpuna i trenutna zabrana privredne delatnosti igara na sreću, predstavlja mešanje i ograničavanje prava na zaštitu imovine u suprotnosti sa članom 46. Ustava i članom 1. Protokola br. 1 EKLJP.

 

 

A. Primenljivost člana 46. [Zaštita imovine] Ustava i člana 1. Protokola br. 1 EKLJP​​ 

 

  • Sud podseća da je podnosilac zahteva počeo​​ sa poslovanjem igrama na sreću 2007. godine, i na osnovu spisa predmeta rezultira da je podnosiocu zahteva periodično (svake godine) produžena licenca za rad, a 2017. godine je podnosiocu zahteva data poslednja licenca i dozvola za rad, sa rokom važenja od 8. avgusta 2018. godine do 9. avgusta 2019. godine.​​ 

 

  • Nakon toga je usvajanjem osporenog Zakona u martu 2019. godine, podnosilac zahteva 3. maja 2019. godine, odnosno nekoliko dana pre stupanja na snagu osporenog Zakona, primio obaveštenje PUK-a​​ da će njegova poslovna licenca biti ukinuta 10. maja 2019. godine i da njegova poslovna delatnost mora da se prekine. ​​ 

 

  • U slučaju pred nama, podnosilac zahteva tvrdi da su ukidanje poslovne licence, ​​ stupanjem na snagu osporenog Zakona dana 10. maja 2019. godine, kao i odluke redovnih sudova, u suprotnosti sa članom 46. [Zaštita imovine] Ustava, kao i članom 1. Protokola br. 1 EKLJP-a.

 

  • Sud će se dalje i na osnovu svega napred navedenog fokusirati na​​ razmatranju​​ navoda​​ podnosioca zahteva o tome da li su odluke redovnih sudova u suprotnosti sa članom 46. [Zaštita imovine] Ustava i članom 1 Protokola br. 1 EKLJP-a.​​ 

 

  • Za potrebe​​ ispitivanja​​ navoda podnosioca zahteva o povredi člana 46. Ustava u vezi sa članom​​ 1. Protokola br. 1 EKLJP, Sud će prvo oceniti da li licenca predstavlja “imovinu” u smislu ovih odredbi, kako bi Sud utvrdio da​​ li su u konkretnom slučaju primenljivi​​ član 46. [Zaštita imovine] Ustava, i član 1. Protokola br. 1 EKLJP-a.

 

 

  • Najpre, Sud primećuje​​ da​​ je ESLJP u svojoj sudskoj praksi dosledno smatrao licencu “imovinom” u smislu člana 1. Protokola br. 1 EKLJP, čak je smatrao da ukidanje važeće dozvole za vođenje poslovne delatnosti, u određenim slučajevima, predstavlja povredu prava na mirno uživanje imovine iz člana 1. Protokola br. 1 Konvencije​​ (vidi, predmete ESLJP-a​​ Megadat.com SRL protiv Moldavije,​​ br.​​ 21151/04,​​ presuda od 8. aprila 2008. godine, stav 63;​​ Bimer S.A protiv Moldavije,​​ br.​​ 15084/03,​​ presuda od 10. jula 2007. godine, stav 49).​​ 

 

  • Dalje, u svetlu sudske prakse Suda, povlačenje važećih dozvola za vođenje biznisa predstavlja mešanje u pravo na mirno uživanje imovine zagarantovano članom 1. Protokola br. 1. Ono predstavlja meru kontrole korišćenja imovine, koja se ispituje prema drugom stavu člana 1 Protokola br. 1​​ EKLJP-a​​ (vidi​​ slučajeve ESLJP-a,​​ Tre Traktörer Aktiebolag protiv Švedske,​​ napred citiran, stav​​ 55;​​ Rosenzweig i Bonded Warehouses Ltd. protiv Poljske, br.​​ 51728/99,​​ napred citiran,​​ stav 49).

 

  • Potom, Sud dalje primećuje da je posedovanje licence bilo osnovni uslov od koga​​ je podnosilac​​ zahteva​​ zavisio​​ za obavljanje svog poslovanja, i da je njeno​​ ukidanje​​ imalo efekat automatskog stavljanja u prinudnu likvidaciju.​​ Stoga je​​ ukidanje​​ licence predstavljalo mešanje u imovinu banke podnosioca predstavke i član 1. Protokola br. 1 je primenljiv“ (vidi predmet​​ Capital Bank AD protiv Bugarske,​​ napred citiran,​​ stav 130).

 

  • Nadalje,​​ u ​​ predmetu​​ Vékony protiv Mađarske,​​ ESLJP je​​ razmotrio zahtev u kome je došlo, putem zakona,​​ do​​ ukidanja​​ ranije dozvole podnosiocu predstavke za prodaju duvana, umesto koje mu u​​ ponovljenom​​ tenderskom postupku nije dodeljena druga.​​ U tom slučaju, ESLJP je naglasio da je bilo teško za Sud zamisliti da se ova dozvola, koja jednom garantuje značajan udeo u prometu podnosioca predstavke ne smatra „imovinom“ u smislu člana 1 Protokola br. 1. ESLJP​​ je​​ dalje podsetio​​ da​​ je​​ povlačenje dozvole za obavljanje poslovnih aktivnosti predstavljalo​​ mešanje u pravo na mirno uživanje imovine kako je sadržano u članu 1 Protokola br. 1.​​ S obzirom na očigledne ekonomske interese koji povezuju maloprodaju duvana sa poslovanjem podnosioca predstavke uopšte, Sud​​ je ocenio​​ da je zakonom propisano​​ ukidanje​​ dugogodišnje dozvole za duvan predstavljalo mešanje u njegova prava iz člana 1 Protokola br. 1 i to bez obzira na štetne posledice pušenja koje omogućava maloprodaja duvana. (vidi predmet​​ ESLJP-a,​​ Vékony protiv Mađarske,​​ napred citiran,​​ ​​ stav 29).

 

  • Nadalje,​​ prema ESLJP-u,​​ samo posedovanje​​ dozvole​​ za zemaljsko televizijsko emitovanje u celoj zemlji bez​​ neke​​ dodeljene frekvencije​​ za emitovanje​​ je predstavila​​ lišenje​​ samog sadržja​​ licence​​ (vidi predmet ESLJP-a,​​ Centro Europa 7 S.R.L. i di Stefano protiv Italije,​​ br.​​ 38433/09, presuda​​ od 07 juna 2012,​​ stav 177).

 

  • Slično tome,​​ prema ESLJP-u, licenca​​ za prikupljanje mlađih​​ dagnji, povezano s uobičajenim obavljanjem delatnosti akvakulture podnositelja zahteva, smatralo se „imovinom“, a privremena zabrana prikupljanja mlađih​​ dagnji smatrala se ograničenjem te dozvole (vidi predmet ESLJP-a,​​ O’Sullivan McCarthy Mussel Development Ltd protiv Irske,​​ br.​​ 44460/16, presuda​​ od 08 oktobra 2018, stav 89).

 

  • Stoga, na​​ osnovu​​ svega gore navedenog, Sud utvrđuje da​​ poslovna​​ licenca​​ predstavlja​​ “imovinu” iz člana 46. Ustava i člana 1. Protokola br. 1 EKLJP.​​ 

  • U konkretnom​​ slučaju, Sud utvrđuje da je podnosilac zahteva imao važeću poslovnu licencu​​ i dozvolu za rad, sa rokom važenja od 8. avgusta 2018. godine do 9. avgusta 2019. godine, stoga​​ Sud​​ zaključuje da​​ navod podnosioca potpada​​ ​​ i okviru „imovine“ u​​ smislu​​ člana​​ 1. Protokola br. 1 EKLJP, kao i član 46 Ustava i da su oba ova člana u konkretnom slučaju primenljiva.​​ 

 

B. Usklađenost člana 46. [Zaštita imovine] Ustava i člana 1. Protokola br. 1 EKLJP​​ 

 

  • S obzirom da je Sud utvrdio da​​ licenca podnosioca zahteva​​ sa rokom važenja od 8. avgusta 2018. godine do 9. avgusta 2019. godine,​​ predstavlja​​ “imovinu”​​ i, samim tim,​​ prema​​ članu​​ 46. Ustava i članu​​ 1. Protokola br. 1 EKLJP.​​ Sud će nastaviti sa procenom da li je u ovom konkretnom slučaju došlo do povrede​​ člana​​ 46.​​ [Zaštita imovine]​​ Ustava.​​ Stoga,​​ Sud​​ će​​ se​​ pod​​ (B.1.)​​ podsetiti na,​​ sadržaj​​ člana 46. [Zaštita imovine] Ustava i člana 1. Protokola br. 1 EKLJP, potom​​ će pod​​ (B.2.)​​ predstaviti opšta načela na osnovu sudske prakse Suda i sudske prakse ESLJP-a​​ koja se odnose na​​ pravo​​ na imovinu, kao i mogućnosti kada se jedno pravo može ograničiti. Nakon ove analize, Sud će​​ pod​​ (B.3.)​​ opšta načela koja proizilaze iz sudske prakse Suda i sudske prakse ESLJP-a primeniti na okolnosti konkretnog slučaja.

 

(B.1.)​​ Sadržaj​​ člana 46. [Zaštita imovine] Ustava i člana 1. Protokola br. 1 EKLJP

 

  • U tom smislu,​​ Sud​​ prvo podseća na sadržaj člana​​ 46.​​ [Zaštita imovine]​​ Ustava i člana​​ 1. Protokola br.​​ 1​​ EKLJP.​​ 

 

    • “Garantuje se pravo na imovinu.​​ 

    • ​​ Korišćenje imovine je regulisano zakonom, u skladu sa javnim interesom.

    • ​​ Niko se ne može arbitrarno lišiti lične imovine. Republika Kosovo ili javne vlasti Republike Kosovo mogu izvršiti eksproprijaciju imovine ako je ista u skladu sa zakonom, ako je neophodna ili adekvatna za postizanje javnih ciljeva ili podržavanje javnog interesa, a za koju se vrši neposredna adekvatna kompenzacija licu ili licima, imovina kojih se eksproriiše”.​​ 

 

​​ […]

 

Član​​ 1.​​ [Zaštita imovine]​​ Protokola br.​​ 1​​ EKLJP:​​ 

 

  • ​​ Svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava.​​ 

 

  • Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utiču na pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu s opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina ili kazni.​​ 

 

(B.2.) Osnovna načela člana 46. [Zaštita imovine] Ustava i člana 1. Protokola br. 1 EKLJP​​ 

 

  • Sadržaj člana​​ 1. Protokola br.​​ 1​​ EKLJP i njegovu primenu, ESLJP je tumačio kroz svoju sudsku praksu, na koju će se Sud, kao što je prethodno navedeno, pozvati u vezi sa tumačenjem navoda podnosioca zahteva o povredi člana 46. Ustava u vezi sa članom 1. Protokola br. 1 EKLJP.​​ 

 

  • U pogledu prava koja su zagarantovana i zaštićena članom​​ 46. Ustava, Sud prvo ocenjuje da pravo na imovinu iz stava 1. člana 46. Ustava garantuje pravo na posedovanje imovine; stav 2. člana 46. Ustava utvrđuje način korišćenja imovine, jasno​​ precizirajući da se njeno korišćenje reguliše zakonom i u skladu sa javnim interesom;​​ i, u stavu​​ 3. garantuje da se niko ne može arbitrarno lišiti imovine, utvrđujući takođe i uslove pod kojima se imovina može eksproprisati​​ (vidi, slučaj Suda​​ KI50/16, podnosilac​​ Veli Berisha​​ i drugi,​​ rešenje o neprihvatljivosti od​​ 10. marta​​ 2017. godine;​​ KI67/16,​​ podnositeljka​​ Lumturije Voca,​​ rešenje o neprihvatljivosti, od 6. decembra 2016. godine).

 

  • Sud podseća ​​ da na osnovu stava 2. člana 46. Ustava, pravo na imovinu može biti ograničeno zakonom. U ovom slučaju, Sud ceni da Skupština, kao zakonodavni organ, ima pravo da zakonom reguliše korišćenje imovine, u skladu sa javnim interesom. ​​ 

 

 

  • Što se pak tiče prava zagarantovanih i zaštićenih članom​​ 1. Protokola br.​​ 1​​ EKLJP, Sud primećuje da je​​ ESLJP​​ utvrdio da se pravo na imovinu sastoji od tri različita pravila. Prvo pravilo, koje je izraženo u prvoj rečenici prvog stava i koje je opšte prirode izražava princip mirnog uživanja imovine. Drugo pravilo, u drugoj rečenici istog stava, odnosi se na lišavanje imovine i podvrgava ga izvesnim uslovima. Treće pravilo, sadržano u stavu dva ovog člana, dozvoljava da države potpisnice imaju pravo, između ostalog, da kontrolišu korišćenje imovine u skladu sa opštim interesom, primenjujući one zakone koje smatraju potrebnim za tu svrhu​​ (vidi,​​ predmet ESLJP-a​​ Sporrong​​ i​​ Lonnrot​​ protiv Švedske,​​ br.​​ 7151/75, 7152/75,​​ presuda od​​ 23. septembra​​ 1982. godine,​​ stav​​ 61;​​ i, slučaj Suda,​​ KI86/18,​​ podnosilac​​ Slavica Đorđević,​​ presuda od​​ 3. februara​​ 2021. godine,​​ stav​​ 140).​​ 

 

 

  • Sva gore​​ tri​​ navedena​​ pravila ipak nisu​​ različita​​ u smislu da nisu povezana. Drugo i treće pravilo se odnose na​​ posebne ​​ slučajeve mešanja u pravo na mirno uživanje imovine i trebaju biti tumačena u svetlu opšteg principa izraženog u prvom pravilu​​ (vidi,​​ predmete ESLJP-a​​ Bruncrona protiv Finske, od 16 februara 2005 aplikacija br.​​ 41673/98​​ stav 65.;​​ Anheuser-Busch Inc.​​ Protiv Portugala, od 11 janura 2007 aplikacija​​ 73049/01​​ stav 62;​​ James​​ i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva,​​ br.​​ 8793/79,​​ presuda od​​ 21. februara​​ 1986. godine,​​ stav​​ 37;​​ Beyeler​​ protiv Italije,​​ br.​​ 33202/96,​​ presuda od​​ 5. januara​​ 2000. godine,​​ stav​​ 98,​​ i​​ vidi slučaj Suda,​​ KI129/16, podnosilac​​ “KOSBAU GmBH”,​​ rešenje o neprihvatljivosti od 13. novembra​​ 2017. godine,​​ stav​​ 35).​​ 

 

  • Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način neće umanjiti pravo države da sprovodi zakone koje smatra neophodnim da kontroliše korišćenje imovine u skladu sa opštim interesom ili da obezbedi plaćanje poreza ili drugih doprinosa ili kazni. (vidi, predmete ESLJP-a​​ Bivši kralj Grčke i drugi protiv Grčke,​​ br.​​  25701/94, presuda​​ od 23.​​ novembra 2000. godine, stav 50).

 

  • Međutim, mešanje mora ispunjavati određene uslove:​​ (i)​​ mora biti u skladu s načelom zakonitosti;​​ i​​ (ii) mora​​ težiti legitimnom cilju na način koji je​​ (iii)​​ razumno proporcionalan cilju koji se želi ostvariti ( vidi​​ predmet ESLJP-a​​ Beyeler protiv Italije,​​ napred citiran, stavovi 108.​​ ​​ 114.).

 

  • Taj pristup predstavlja strukturu metode koju Sud koristi za ispitivanje predmeta kada se uveri da je član​​ 46 Ustava i član ​​ 1. Protokola br. 1 primenjiv. On se sastoji od niza uzastopnih koraka u kojima se rešavaju sljedeća pitanja: Je li došlo do mešanja u pravo podnositelja zahteva na mirno uživanje njegove „imovine“? Ako jeste, treba se proceniti da li to​​ predstavlja mešanje​​ u​​ lišavanje vlasništva,​​ a​​ ako nije,​​ treba se proceniti da li je​​ reč o kontroli upotrebe vlasništva, a ukoliko su​​ mere koje su uticale na prava​​ podnositelja zahteva ne mogu smatrati ni lišavanjem ili kontrolom upotrebe vlasništva, Sud tumači činjenično stanje predmeta u svetlu opšteg pravila poštovanja mirnog uživanja „imovine.

 

​​ (B.3.).​​ ​​ Primena gore navedenih načela na konkretnom slučaju

 

  • Kako bi ispitao navode podnosioca zahteva u vezi sa povredom​​ člana 46. [Zaštita imovine] Ustava i člana 1. Protokola br. 1 EKLJP, Sud prethodno, mora sprovesti test koji se sastoji od 4 (četiri) koraka,​​ odnosno​​ Sud mora utvrditi; (1) da​​ li je bilo smetnji ili mešanja u mirno uživanje imovine​​ i koji vid mešanja postoji u konkretnom slučaju;​​ (2)​​ da​​ li je smetnja ili mešanja u mirno uživanje imovine​​ bila propisana zakonom;​​ (3) da​​ li je smetnja ili mešanja u mirno uživanje imovine imala legitiman cilj;​​ i (4) da​​ li je smetnja ili mešanja u mirno uživanje imovine bila proporcijalna.

 

(1) da​​ li je bilo smetnji ili mešanja u mirno uživanje imovine​​ i koji vid mešanja postoji u konkretnom slučaju​​ 

 

  • Sud primećuje da je podnosilac zahteva imao važeću licencu​​ i dozvolu za rad, sa rokom važenja od 8. avgusta 2018. godine do 9. avgusta 2019. godine.

 

  • Sud utvrđuje da​​ se​​ odluka-obaveštenje” Direkcije za igre na sreću PAK-a [sa referentnim br. ATK/DLF07/18-2019] od 3. maja 2019. godine kao i odlukom ​​ PUK-a br. 238/2019 od 4. jula 2019. godine podnosiocu zahteva “ODUZIMA licencu br. 35/2017 izdatu 12.10.2017. godine, subjektu “CO-COLINA” D.O.O. sa FB. 600241963“​​ kao​​ i dozvola, važeće do 9. avgusta 2019. godine.

 

  • Dalje, Sud utvrđuje da su​​ odluka-obaveštenje” Direkcije za igre na sreću PUK-a [sa referentnim br. ATK/DLF07/18-2019] od 3. maja 2019. godine kao i odlukom ​​ PAK-a br. 238/2019 od 4. jula 2019. godine, potvrđene presudom [A. br. 1861/2019] Osnovnog suda,​​ ​​ presudom ​​ [AA. br. 242/2021] Apelacionog suda i​​ presudom [ARJ. UZVP br. 83/2021] Vrhovnog suda.

 

  • Stoga,​​ Sud zaključuje da je podnosiocu zahteva oduzeta važeća poslovna licenca i dozvola za rad na osnovu odluka javnih organa i redovnih sudova.

 

 

  • Sud podseća da u skladu sa praksom ESLJP oduzimanje ili​​ povlačenje važećih dozvola za vođenje biznisa predstavlja mešanje u pravo na mirno uživanje imovine zagarantovano članom 1. Protokola br. 1. Ono predstavlja meru kontrole korišćenja imovine, koja se ispituje prema drugom stavu člana 1 Protokola br. 1 (vidi predmete ESLJP-a,​​ Tre Traktörer Aktiebolag protiv Švedske,​​ napred citiran, stav​​ 55;​​ Rosenzweig i Bonded Warehouses Ltd. protiv Poljske,​​ napred citiran,​​ stav 49).

 

  • Sledstveno, Sud​​ zaključuje​​ da​​ je​​ obaveštenjem PUK-a,​​ i​​ naknadnim presudama redovnih sudova oduzeta​​ ​​ važeća​​ poslovna​​ licenca podnosiocu zahteva što je za posledicu imalo​​ mešanje​​ u pravo na imovinu podnosioca,​​ odnosno do kontrole​​ korišćenja imovine podnosioca zahteva,​​ a kao rezultat toga​​ odmah​​ podnosiocu zahteva​​ je zabranjeno​​ da obavlja privrednu aktivnost​​ ​​ i​​ zatvorena​​ mu je​​ poslovna delatnost.

 

  • Međutim,​​ Sud​​ podseća da u predmetu​​ Megadat.com SRL protiv Moldavije, ESLJP je naveo da, kako bi mera kontrole korišćenja imovine bila opravdana i da ne predstavlja povredu prava na imovinu, ista mora biti predviđena zakonom, u skladu sa opštim interesom i da postoji odnos proporcionalnosti između date mere i cilja koji se želi ostvariti (vidi, predmet ESLJP-a​​ Megadat.com SRL protiv Moldavije,​​ citirano iznad, stav 66).Međutim,​​ budući da je Sud utvrdio da je bilo mešanja u pravo na imovinu, u nastavku će sud oceniti drugi korak koji je propisan iznad, da li je mešanje bilo propisano zakonom.​​ 

 

(2) da​​ li je smetnja ili mešanja u mirno uživanje imovine bila propisana zakonom

    • Opšta načela ESLJP prikazana u sudskoj praksi u vezi sa izrazom „propisano zakonom“ („prescribed by law“)

 

  • Svako mešanje u prava zaštićena članom 1. Protokola br. 1 mora biti u skladu s pretpostavkom zakonitosti (vidi predmete​​ ESLJP-a​​ Vistiņš i Perepjolkins protiv Latvanije,​​ br​​ 71243/01,​​ presuda​​ od 25 oktobra 2012, stav 95.;​​ Béláné Nagy protiv Mađarske,​​ br.​​ 53080/13, presuda​​ od 13 decembra 2016, stav 112.). Izraz „uz uslove predviđene zakonom“ koji se odnosi na svako mešanje u pravo na mirno uživanje „imovine“ treba se tumačiti na isti način kao izraz „u skladu sa zakonom“ iz člana 8.​​ (Pravo na privatnost)​​ EKLJP u odnosu na mešanje u prava zaštićena tom odredbom ili izraz „propisano zakonom“ koji se odnosi na mešanje u prava zaštićena na temelju​​ članova​​ 9, 10. i 11. EKLJP.

 

  • Načelo zakonitosti prvi je i najvažniji zahtev iz člana 1. Protokola br. 1. Druga rečenica prvog stava​​ mešanje​​ u​​ „imovinu“ dopušta isključivo „uz uslove predviđene zakonom“, a drugi stav priznaje kako države imaju pravo kontrolisati upotrebu imovine izvršavajući „zakone“. Osim toga, vladavina prava, jedno od temeljnih načela demokratskog društva, deo je svih članova EKLJP (vidi predmete ESLJP-a,​​ Iatridis protiv Grčke,​​ presuda​​ od 25 marta 1999, br.​​ 31107/96​​ stav 58.;​​ Bivši kralj Grčke i drugi protiv Grčke​​ citirana gore stav 79;​​ i​​ Broniowski protiv Poljske​​ br. 31443/96, presuda od 22. juna 2004. godine, stav​​ 147).​​ 

 

  • Postojanje pravne osnove u domaćem zakonu samo po sebi nije dovoljno da bi se zadovoljilo načelo zakonitosti. Osim toga, pravna osnova mora imati određenu kakvoću, odnosno mora biti spojiva s vladavinom prava i mora pružati jemstva protiv proizvoljnosti. S tim u vezi treba istaknuti da, kada se govori o „zakonu“, član 1. Protokola br. 1 aludira na isti koncept na koji EKLJP upućuje u drugim članovima pri korišćenju tog izraza, koncept koji obuhvaća i zakone i sudsku praksu (vidi predmete ESLJP-a,​​ Špaček, s.r.o., protiv Češke Republike,​​ br.​​ 26449/95, presuda​​ od 09 novembra 1999,​​ stav​​ 54;​​ Vistiņš i Perepjolkins protiv Letonije,​​ citiran gore,​​ stav​​ 96).​​ 

 

 

  • U pogledu dostupnosti, izraz „zakon“ treba tumačiti u njegovom materijalnom smislu, a ne formalnom. Stoga, činjenica da određeni propisi koji se odnose na ostvarivanje prava zaštićenih članom 1. Protokola br. 1 nisu objavljeni u službenim listovima u obliku​​ predviđenom zakonom za donošenje zakonodavnih ili regulatornih instrumenata koji obvezuju građane i pravne osobe uopšteno ne sprečava da se takvi propisi smatraju​​ „zakonom“​​ ako je Sud uveren da je javnost s njima upoznata na drugi način (vidi predmete ESLJP-a,​​ Špaček, s.r.o., protiv Češke Republike, citirano gore,​​ stavovi 57. - 60.).

 

  • Dalje,​​ Sud​​ podseća da kad su se ispitivali na temelju člana 1. Protokola br. 1, zakoni sa retrospektivnom primenom za koje je utvrđeno da predstavljaju zakonodavno mešanje ipak su bili u skladu sa zahtevom zakonitosti iz člana 1. Protokola br. 1 (vidi predmete ESLJP-a,​​ Maggio i drugi protiv Italije,​​ br.​​ 46286/09,​​ 52851/08,​​ 53727/08,​​ 54486/08​​ i​​ 56001/08,​​ presuda​​ od 31.​​ avgusta 2011,​​ stav 60;​​ Arras i drugi protiv Italije,​​ br.​​ 17972/07, presuda​​ od 14 maja 2012,​​ stav 81).​​ 

 

  • Mere kontrole upotrebe provedene na temelju zakona donesenih nakon nastanka činjenica koje dovode do mešanja, kao takve, nisu nezakonite (vidi predmet ESLJP-a,​​ Saliba protiv Malte,​​ br.​​ 4251/02,​​ presuda​​ od 08 februara 2006, stavovi ​​ 39. - 40.) ako ti zakoni nisu doneseni posebno u svrhu uticaja na ishod pojedinačnog predmeta. Ni​​ EKLjP​​ ni njezini protokoli ne sprečavaju mešanje zakonodavne vlasti u postojeće ugovore s retroaktivnim učinkom (vidi predmet ESLJP-a​​ Mellacher i drugi protiv Austrije,​​ br.​​ 10522/83; 11011/84; 11070/84,​​ presuda od​​ 19 decembra​​ 1989,​​ stav 50.;​​ Bäck protiv Finske,​​ br.​​ 37598/97, presuda​​ od 20 oktobra 2004, ​​​​ stav 68).​​ 

 

  • Međutim, u određenim okolnostima, retrospektivna primena zakonodavstva čiji je učinak lišavanje osobe postojeće „imovine“ koja je bila deo njegovog „vlasništva“ može predstavljati mešanje koje bi moglo narušiti pravičnu ravnotežu između zahteva opšteg interesa s jedne strane i zaštite prava na mirno uživanje „vlasništva“ s druge strane (vidi predmet ESLJP-a,​​ Maurice protiv Francuske,​​ br.11810/03,​​ presuda​​ od 06 oktobra 2005, stavovi 90. i 93).​​ 

 

  • Načelo zakonitosti podrazumeva i dužnost države ili druge javne vlasti da poštuje sudske naloge ili odluke donesene protiv nje (vidi predmet ESLJP-a​​ Belvedere Alberghiera S.r.l. protiv Italije,​​ br.​​ 31524/96, presuda​​ od 30 oktobra 2000, stav 56).

 

  • Na kraju,​​ u predmetu​​ Aliyeva​​ i drugi protiv Azerbejdžana,​​ ESLJP​​ je takođe zaključio da kada se očigledno suprotstavljene odluke, a posebno odluke Vrhovnog suda, gde su doneli presude koje su sadržale suprotstavljene ocene o istoj situaciji u predmetima podnosilaca predstavke i u slučajevima koje su pokrenula druga lica, prestavljaju ​​ mešanje u pravo na mirno uživanje imovine ako nije dato razumno objašnjenje za razlike, takva mešanja se ne mogu smatrati zakonitim za svrhe člana 1. Protokola br. 1 uz Konvenciju jer dovode do nedoslednih njihovih postupaka (vidi predmet ESLJP-a,​​ Aliyeva​​ i drugi protiv Azerbejdžana,​​ br. 66249/16 66271/16 75978/16 77309/16 77691/16 1038/17 52821/17, presuda​​ od 21 decembra 2021, stavovi 130-135).

 

    • Primena opštih načela​​ kriterijuma odredivosti zakonom

 

  • U vezi sa ovim kriterijumom, Sud​​ najpre​​ primećuje da je preko​​ “odluka-obaveštenje” Direkcije za igre na sreću PUK-a [sa referentnim br. ATK/DLF07/18-2019] od 3. maja 2019. godine obrazloženo sledeće;​​ S obzirom da od 10. maja 2019. godine stupa na snagu Zakon br. 06/L-155 o zabrani igara na sreću, ovim zvaničnim dopisom vas obaveštavamo da u sprovođenju zakonskih odredbi iz člana 1. ovog zakona, koji zahteva zabranu i zatvaranje svih igara na sreću u Republici Kosovo, Poreska administracija Kosova/Direkcija za igre na sreću ODUZIMA licencu br. 35/2017 izdatu 12.10.2017. godine, subjektu “CO-COLINA” D.O.O. sa FB. 600241963.

 

  • Sud primećuje​​ da se​​ Direkcija​​ za igre na sreću PUK-a prilikom oduzimanja licence pozvala na član 1 Zakon br. 06/L-155 o zabrani igara na sreću​​ koji propisuje da „Ovim zakonom zabranjene su i zatvorene sve igre​​ na​​ sreću​​ na​​ celoj teritoriji Republike Kosovo“. Stoga, Sud ocenjuje da je ograničenje bilo propisano zakonom.​​ 

 

  • Na osnovu gore navedenog,​​ Sud zaključuje da je do mešanja u mirno uživanje imovine podnosioca zahteva došlo​​ odlukom-obaveštenjem” Direkcije za igre na sreću PUK-a,​​ a zatim i presudom [A. br. 1861/2019] Osnovnog suda, presudom [AA. br. 242/2021] Apelacionog suda i presudom [ARJ. UZVP br. 83/2021] Vrhovnog suda, kojom je potvrđena odluka-obaveštenje" Direkcije za igre na sreću PAK-a [sa referentnim br. ATK/DLF07/18-2019] od 3. maja 2019. godine i odluka PAK-a br. 238/2019 od 4. jula 2019. godine.

 

  • Sa druge strane,​​ Načelo zakonitosti također podrazumeva da su primenjive odredbe domaćeg prava dovoljno dostupne, precizne i predvidljive u svojoj primeni, u konkretnom slučaju u pitanju je zakon koji je izglasan na javnoj sednici​​ Skupštine, koji je objavljen u službenom listu​​ i​​ koji je predvideo u članu 3 da​​ “stupa na snagu petnaest (15) dana nakon objavljivanja u Službenom listu Republike Kosova“.​​ Stoga,​​ Sud​​ zaključuje da je zakon bio dostupan podnosiocima zahteva i da su norme bile precizne i predvidive.​​ 

 

  • Dalje, Sud primećuje da je​​ obaveštenje PAK-a​​ potvrđeno​​ presudom [A. br. 1861/2019] Osnovnog suda,​​ ​​ presudom ​​ [AA. br. 242/2021] Apelacionog suda i​​ presudom [ARJ. UZVP br. 83/2021] Vrhovnog suda.

 

  • Takođe, Sud primećuje da je i​​ presudom [A. br. 1861/2019] Osnovnog suda,​​ ​​ obrazloženo da je mešanje urađeno u skladu sa zakonom i da je bilo propisano zakonom. Dalje, Sud podseća​​ na​​ obrazloženje presude Osnovnog suda, gde se ističe sledeće​​ Sud smatra da je tužena​​ [Poreska administracija Kosova]​​ pravilno postupila kada je obaveštenjem o opozivu licence od 03.05.2019. godine obavestila tužioca da mu je, u skladu sa odredbama člana 1. Zakona br. 06/L-155 o zabrani igara na sreću, opozvana licenca br. 35/2017 izdata 12.10.2017. godine. Sud ovu radnju tužene smatra pravilnom, jer je u ovom slučaju tužena bila obavezna da primeni predmetni zakon koji je stupio na snagu 10.05.2019. godine. Odredba člana 1, Zakona br. 06/L-155 o zabrani igara na sreću propisuje: Ovim zakonom se zabranjuju sve igre na sreću na teritoriji Republike Kosovo.“

 

  • Dalje, ista ili slična obrazloženja u vezi primene​​ odredaba​​ člana 1.​​ osporenog​​ Zakona​​ data​​ su​​ i u presudama Apelacionog suda i​​ Vrhovnog suda,​​ obrazlažući da​​ je​​ mešanje u pravo imovine otkazivanjem validnih licenci​​ podnosiocu zahteva​​ bilo predviđeno u članu 1 osporenog Zakona, usvojenog od strane Skupštine, kao državne institucije kojoj je Ustav dao pravo vršenja zakonodavne vlasti, i ova činjenica se ne osporava ni od strane podnosioca zahteva.

 

  • Mere kontrole upotrebe provedene na temelju zakona donesenih nakon nastanka činjenica koje dovode do mešanja, kao takve, nisu nezakonite (vidi predmet ESLJP-a,​​ Saliba protiv Malte,​​ br. 4251/02,​​ presuda od 8. februara 2006. godine,​​ stavovi ​​ 39. - 40.) ako ti zakoni nisu doneseni posebno u svrhu uticaja na ishod pojedinačnog predmeta. U konkretnom slučaju,​​ Sud​​ primećuje da osporeni zakon ima opšte dejstvo i​​ nema​​ za cilj uticaj na pojedinačni slučaj podnosioca zahteva već je delovao​​ erga omes​​ i ima ​​ za cilj da reguliše pravila i polje igara na sreću.

 

  • Dakle,​​ Sud zaključuje da su​​ mere kontrole korišćenja imovine, odnosno oduzimanja važeće poslovne licence i dozvole za rad​​ ​​ donesene na osnovu člana 1. osporenog​​ Zakona​​ kojim je izmenjen prethodni zakon. Takođe, očigledno da je ovo sporna Odredba ​​ bila opšte primenjiva, da je stupila na snagu 10 maja 2019 godine, pre nego što je odluka o oduzimanju poslovne licence i dozvole za rad počela da proizvodi pravno dejstvo i da su, s obzirom na njenu formulaciju, podnosioci predstavke mogli očekivati da se ona primeni na njih (vidi stav 61. gore).​​ (vidi predmet​​ ESLJP-a,​​ Vistiņš i Perepjolkins protiv Latvanije,​​ citiran gore,​​ stav 95).

 

  • Zbog svega gora navedenog,​​ Sud​​ utvrđuje​​ da​​ je ograničenje bilo predviđeno zakonom, da​​ su odredbe osporenog Zakona bile predvidive jer su iste bile formulisane potrebnom jasnošću i tačnošću. Samim tim, Sud zaključuje da je mešanje u​​ pravo na mirno uživanje​​ imovine podnosioca zahteva​​ u ovom slučaju izvršeno na osnovu zakona.

 

(3)​​ da​​ li je smetnja ili mešanja u mirno uživanje imovine imala legitiman cilj​​ (javni​​ interes)

 

  • Prema ESLJP-u,​​ Svako mešanje u uživanje prava ili slobode priznatih Konvencijom mora imati legitiman cilj. Na isti način,​​ i​​ u​​ slučajevima​​ nedelovanja države. Sam princip „pravične ravnoteže“, kao sastavni deo​​ člana​​ 1 Protokola br. 1 pretpostavlja postojanje opšteg interesa zajednice. Štaviše, treba ponoviti da različita pravila inkorporirana u član 1 nisu različita, u smislu nepovezanosti, i da se drugo i treće pravilo odnose samo na posebne slučajeve mešanja u pravo na mirno uživanje imovine. Jedan od efekata ovoga je da su postojanje „javnog interesa“ koji se zahteva u drugoj rečenici, ili „opšteg interesa“ iz drugog stava, u stvari posledica principa izloženog u prvoj rečenici, tako da da mešanje u ostvarivanje prava na mirno uživanje imovine u smislu prve rečenice člana 1. takođe mora imati cilj u javnom interesu​​ (vidi,​​ predmete ESLJP-a​​ Broniowski​​ protiv Poljske,​​ citiran gore​​ stav​​ 148;​​ Könyv-Tár Kft​​ i drugi protiv Mađarske,​​ br. 21623/13,​​ presuda od 18. marta 20198. godine,​​ stav​​ 45;​​ Beyeler protiv Italije,​​ citiran iznad,​​ stav 111).

 

  • Lista svrha za koje bi mešanje ulazilo u okvir pojma javnog interesa široka​​ je i može uključivati razne nove svrhe koje su predmet razmatranja javne politike u različitim činjeničnim kontekstima. Konkretno, odluka o donošenju zakona prema kojem se oduzima imovina ​​ ili o naknadama iz socijalnog osiguranja obično uključuje razmatranje političkih, društvenih i socijalnih pitanja​​ (vidi predmete ESLJP-a,​​ Bivši kralj Grčke i drugi protiv Grčke,​​ citirano gore, stav 87;​​ Vistiņš i Perepjolkins protiv Letonije, citiran gore, stav 106).​​ 

 

  • Prema sistemu​​ zaštite uspostavljenom​​ EKLjP-om, na nacionalnim je vlastima da provedu početnu ocenu postojanja problema od javnog interesa koji zahteva mere lišavanja imovine ili mešanje u mirno uživanje „imovine“. I u tom, kao i u drugim područjima obuhvaćenim zaštitnim merama Konvencije, nacionalna tela uživaju​​ široku​​ slobodu procene. Na primer, sloboda procene kojom zakonodavna vlast raspolaže pri sprovođenju društvenih i ekonomskih pravila široka je te će Sud poštovati procenu zakonodavne vlasti o tome što je „u javnom interesu“, osim ako ta procena nije očigledno bez razumne osnove (vidi predmet ESLJP-a,​​ Béláné Nagy protiv Mađarske,​​ napred citiran, stav 113).

 

  • Nadalje, pojam „javnog interesa“ nužno je širok (vidi predmet ESLJP-a,​​ Vistiņš i Perepjolkins protiv Letonije​​ citiran gora​​ ​​ stav 106.;​​ R.Sz. protiv Mađarske,​​ br.​​ 41838/11,​​ presuda​​ od 4 novembra 2013,​​ stav​​ 44.;​​ Grudić protiv Srbije,​​ br.​​ 31925/08, presuda​​ od 24.​​ septembra 2012,​​ stav 75). Sud obično poštuje tvrdnje država da je mešanje koje ispituje bilo u javnom interesu te je njegovo preispitivanje u tom pogledu manjeg intenziteta. Stoga, tvrdnja podnositelja zahteva da je određena mera u stvarnosti služila svrsi drugačijoj od one na koju se pozvala tužena država u kontekstu​​ određenog predmeta pred Sudom retko ima ozbiljnih izgleda za uspeh. U svakom slučaju, Sudu je dovoljno da je mešanje u javnom interesu, čak i ako se taj interes razlikuje od interesa na koji se država izričito pozvala u postupku pred Sudom. U nekim je slučajevima Sud čak utvrdio svrhu po službenoj dužnosti (Ambruosi protiv Italije,​​ br.​​ 31227/96, presuda​​ od 19 januara 2001, stav​​ 28.;​​ Marija Božić protiv Hrvatske,​​ 50636/09,​​ presuda​​ od 24 aprila 2014, ​​ stav​​ 58).

 

  • Kao rezultat tog poštovanja procene domaćih vlasti, retki su primeri situacija u kojima Sud nije utvrdio da postoji javni interes koji bi opravdao mešanje (vidi predmete ESLJP-a,​​ S.A. Dangeville protiv Francuske,​​ br.​​  36677/97, presuda od 16. jula 2022,​​ stavovi​​ 47. i 53. - 58. - propust vraćanja preplaćenog poreza;​​ Rosenzweig i Bonded Warehouses Ltd. protiv Poljske,​​ napred citiran​​ stav​​ 56.

​​ 

  • Vraćajući se na konkretan slučaj,​​ Sud primećuje da​​ Vlada Republike Kosovo pripremila​​ ​​ Koncept dokument o igrama na sreću kao rezultat​​ problema​​ u primeni Zakona br.​​ 04/L-080​​ o igrama na sreću. Radi rešavanja ovog problema, Koncept dokument o igrama na sreću je predvideo tri opcije:​​ (i)​​ opciju bez promena​​ (status quo),​​ (ii)​​ promenu politike, kao i​​ (iii)​​ promenu postojećeg pristupa primeni. Prva opcija​​ nije predviđala​​ preduzimanje bilo kakve akcije, odnosno bio je predviđen nastavak primene zakona koji je bio na snazi. S druge strane, druga opcija, ona promene politike, sastojala se u izradi novog zakona koji bi uticao na bolju kontrolu i nadzor nad igrama na sreću i pozitivno uticao na ekonomski razvoj zemlje. Na kraju, treća opcija je predviđala mere koje bi uticale na promenu pristupa primeni kroz medijske kampanje za poboljšanje percepcije javnosti o igrama na sreću, kao i memorandume o saradnji između nadležnih organa.​​ 

 

  • U Koncept dokumentu o igrama na sreću istaknuti su problemi koji su karakterisali Zakon br.​​ 04/L-080​​ o​​ Igrama na​​ Sreću, konkretnije povećanje​​ neformalne ekonomije i​​ utaja poreza, koji su direktno proistekli​​ zbog toga​​ što se zakon nije pravilno primenjivao u praksi.​​ 

 

  • Ipak,​​ u​​ ovom slučaju, Sud smatra da kontrola tržišta​​ i regulisanje pravila u vezi igara na sreću​​ ​​ od strane države​​ prestavlja​​ legitiman cilj u​​ javnom interesu sa​​ ciljem​​ smanjenja​​ problema koji su karakterisali Zakon br.​​ 04/L-080 o​​ Igrama na​​ Sreću, konkretnije povećanje neformalne ekonomije i utaja poreza, koji su direktno proistekli zbog toga što se zakon nije pravilno primenjivao u praksi.​​ Sud podseća da, državni organi​​ uživaju​​ široko polje slobodne procene kako u pogledu izbora sredstava primene, tako i u pogledu utvrđivanja da li su posledice primene opravdane u opštem interesu kako bi se postigao cilj datog zakona (vidi predmet ESLJP-a,​​ Beyeler protiv Italije, citiran gore, stav 112).​​ 

 

  • Na kraju, Sud zaključuje bez obzira što legitimni cilj osporenog zakona nije jasno naznačen od strane Skupštine prilikom donošenja osporenog zakona da​​ je Skupština Republike Kosovo težila legitimnom cilju prilikom donošenja osporenog Zakona.

 

(4) da​​ li je smetnja ili mešanje u mirno uživanje imovine bilo proporcijalno odnosno bilo srazmerno

 

 

  • Drugim rečima, u predmetima koji uključuju navodnu povredu člana 1. Protokola br. 1, Sud mora utvrditi je li zbog aktivnosti ili neaktivnosti države dotična osoba morala snositi ne srazmeran i prekomeran teret. Pri ocenjivanju usklađenosti s tim zahtevom, Sud mora sprovesti sveobuhvatno ispitivanje različitih interesa o kojima je reč, imajući u vidu činjenicu da je Konvencija namenjena zaštiti prava koja su „praktična i učinkovita“. U tom kontekstu treba naglasiti da je nesigurnost - bila ona zakonodavna, administrativna ili posljedica prakse koju primenjuju vlasti - faktor koji je potrebno uzeti u obzir pri ocenjivanju postupanja države (vidi predmet ESLJP-a,​​ Broniowski protiv Poljske, citiran gore, stav 151.)

 

  • Potraga za ovom ravnotežom sadržana je u celoj Konvenciji te se odražava i u strukturi člana 1. Protokola br. 1 (vidi predmete ESLJP-a​​ Sporrong i Lönnroth protiv Švedske,​​ citirana gore,​​ stav 69.;​​ Brumărescu protiv Rumunije,​​ br. 28342/95,​​ presuda od​​ 28.​​ oktobra​​ 1999,​​ stav​​ 78;​​ Saliba protiv Malte,​​ citiran gore, stav​​ 36).​​ 

 

  • Pitanje je li postignuta pravična ravnoteža postaje relevantno tek nakon što se utvrdi da je predmetno mešanje bilo u javnom​​ interesu, da je udovoljilo zahtevu zakonitosti i da nije bilo proizvoljno (vidi predmete ESLJP-a,​​ Iatridis protiv Grčke,​​ citiran gore,​​ stav 58.;​​ Beyeler protiv Italije,​​ citiran gore, stav​​ 107).​​ 

 

  • To je pitanje najčešće presudno za utvrđivanje je li došlo do povrede člana 1. Protokola br. 1. Sud obično provodi detaljnu analizu zahteva proporcionalnosti za razliku od nešto ograničenijeg preispitivanja toga je li mešanje bilo u javnom interesu.​​ 

 

  • Svrha testa proporcionalnosti jest prvo utvrditi kako je i u kojoj meri bilo ograničeno ostvarivanje prava podnositelja zahteva na koje pravo je uticalo mešanje kojem se prigovara te koje su štetne posljedice ograničenja nametnutog ostvarivanju prava podnosioca zahteva u njegovoj situaciji. Nakon toga, taj se uticaj​​ upoređuje s važnošću javnog interesa zbog kojeg je došlo do mešanja.​​ 

 

  • Sud pri tom ispitivanju uzima u obzir brojne​​ faktore. Ne postoji utvrđena lista tih​​ faktora. Oni se razlikuju od jednog do drugog predmeta, ovisno o činjeničnom stanju​​ predmeta i prirodi dotičnog mešanja.​​ Faktori i činjenice koje sud uzima u obzir prilikom testa mogu biti sledeći; a)​​ proceduralni faktori, b)​​ odabir mera c)​​ materijalna pitanja relevantna za test pravične ravnoteže, d)​​ pitanja u odnosu na podnosioca zahteva e)​​ naknada za mešanje u vlasništvo kao element pravične ravnoteže.

 

  • U konkretnom slučaju, Sud primećuje da je podnosilac zahteva imao važeću licencu​​ i dozvolu za rad, sa rokom važenja od 8. avgusta 2018. godine do 9. avgusta 2019. godine.

 

  • Dalje, sud primećuje​​ da je došlo do mešanja u mirno uživanje imovine​​ odnosno mere kontrole korišćenja imovine​​ podnosiocu zahteva na osnovu​​ “odluka-obaveštenje” Direkcije za igre na sreću PUK-a [sa referentnim br. ATK/DLF07/18-2019] od 3. maja 2019. godine, kojom je podnosiocu zahteva naloženo da mu se “ODUZIMA licencu br. 35/2017 izdatu 12.10.2017. godine, subjektu “CO-COLINA” D.O.O. sa FB. 600241963“​​ kao i dozvola, važeće do 9. avgusta 2019. godine.

 

  • Potom, Sud utvrđuje da su “odluka-obaveštenje” Direkcije za igre na sreću PUK-a [sa referentnim br. ATK/DLF07/18-2019] od 3. maja 2019. godine kao i odlukom ​​ PUK-a br. 238/2019 od 4. jula 2019. godine, potvrđene presudom [A. br. 1861/2019] Osnovnog suda,​​ ​​ presudom ​​ [AA. br. 242/2021] Apelacionog suda i​​ presudom [ARJ. UZVP br. 83/2021] Vrhovnog suda.

 

  • Proceduralni faktori

 

  • Iako član​​ 1. Protokola br. 1. ne sadržava izričite​​ proceduralne​​ pretpostavke, tumači se tako da znači​​ da se osobama pogođenim nekom merom koja predstavlja mešanje u njihovu​​ „imovinu“ mora pružiti razumna prilika da svoje argumente iznesu nadležnim vlastima u svrhu delotvornog osporavanja tih mera, tvrdeći, ovisno o slučaju, da su nezakonite ili da predstavljaju proizvoljno i nerazumno postupanje (vidi predmete ESLJP-a,​​ G.I.E.M. S.R.L. i drugi protiv Italije,​​ br.​​ 1828/06,​​ presuda​​ od 28 juna 2018, stav 302.;​​ AGOSI protiv Ujedinjenog Kraljevstva,​​ br.​​ 9118/80,​​ presuda​​ od 24 oktobra 1986, stav​​ 55. i 58. - 60).

 

 

  • Što se tiče proceduralnih faktora, Sud primećuje da je podnosilac zahteva imao mogućnost da osporava odluku, i to najpre pred drugostepenim organom PUK-a, i kasnije u redovnom sudskom postupku pred Osnovnim, Apelacionim i Vrhovnim sudom, tako da je​​ podnosilac zahteva imao ​​ razumnu priliku da svoje argumente iznesu nadležnim vlastima u svrhu delotvornog osporavanja tih mera, tvrdeći, ovisno o slučaju, da su nezakonite ili da predstavljaju proizvoljno i nerazumno postupanje (vidi predmet ESLJP-a,​​ G.I.E.M. S.R.L. i drugi protiv Italije,​​ napred citiran,​​ stav 302).​​ ​​ 

 

  • Međutim, Sud primećuje da je osnovni navod podnosioca zahteva pred redovnim sudovima bio da je član 1 osporenog​​ Zakona protivustavan i da je došlo do povrede prava na imovinu podnosiocu zahteva odnosno do povrede člana 46 Ustava, takođe podnosilac zahteva je zahtevao da u slučaju nedoumice redovni sudovi upute predmete Ustavnom sudu na ocenu ustavnosti.

 

  • Najpre,​​ Sud primećuje, što se tiče zahteva podnosioca za upućivanje pitanja Ustavnom sudu, Osnovni sud je obrazložio sledeće:​​ 

 

“Navodi da je primenjena odredba člana​​ 1. Zakona br. 06/L-155 o zabrani igara na sreću u suprotnosti sa specifičnim normama Ustava Republike Kosovo, odnosno članom 46. Ustava, koji garantuje zaštitu imovine, i članom 1. Protokola br. 1 Evropske konvencije o osnovnim slobodama, kao i odlukama Evropskog suda za ljudska prava​​ [ESLJP], Sud u postupku upravnog spora ne može dati ocenu u vezi sa navodima da je Zakon br. 06/L-155 o zabrani igara na sreću u suprotnosti sa normama Ustava Republike Kosovo i drugim međunarodnim aktima, stoga, sud na sudskoj raspravi nije usvojio predlog ovlašćenog zastupnika tužioca da se ovaj sud tokom postupka u upravnom sporu obrati Ustavnom sudu Republike Kosovo radi ocene usaglašenosti predmetnog zakona sa Ustavom Republike Kosovo”.​​ 

 

  • ​​ Dalje, ​​ Sud primećuje​​ da, u vezi sa navodom podnosioca zahteva o primeni člana 1. osporenog zakona u suprotnosti sa Ustavom, u obrazloženju Apelacionog suda je navedeno sledeće:​​ 

 

“Dok su navodi da je primenjena odredba člana 1. Zakona br. 06/L-155 o zabrani igara na sreću u suprotnosti sa posebnim normama Ustava Republike Kosovo, konkretno članom 46. Ustava koji garantuje zaštitu imovine i članom 1. Protokola 1 Evropske konvenciju o osnovnim slobodama, kao i odlukama Evropskog suda za osnovne slobode, prvostepeni sud u postupku upravnog spora s pravom nije​​ mogao dati ocenu u vezi s tim, tako da pravilno prvostepeni sud na ročištu nije usvojio njegov predlog da se ovaj sud u toku postupka u upravnom sporu obrati Ustavnom sudu Republike Kosovo radi ocene saglasnosti predmetnog zakona sa Ustavom Republike Kosovo. Stoga, veće ovog suda ocenjuje da je prvostepeni sud pravilno odlučio kada se oslonio na odredbe ZUS-a, Zakon br. 06/L-155 o zabrani igara na sreću i Zakon br. 04/L-102 o izmenama i dopunama Zakona br. 03/L-222 o poreskoj upravi i postupcima”.

 

  • Na kraju što se tiče zahteva podnosioca zahteva da se obrati Ustavnom sudu, Vrhovni sud je naveo:​​ 

 

“Članom 15. Zakona o upravnim sporovima je propisano da se upravni spor ne može voditi protiv akata donetih u stvarima u kojima je sudska zaštita obezbeđena van upravnog spora, protiv akata donetih u stvarima o kojima se po odredbi zakona ne može voditi upravni spor, protiv upravnih akata koji sadrže opštu obavezu donesenih od strane upravnih organa, osim kada povređuju zakonska prava stranke. U ovom slučaju, sudovi niže instance se prema odredbama ovog zakona nisu mogli baviti pitanjem ustavnosti Zakona o zabrani igara na sreću br. 06/L-155, jer to može biti predmet za razmatranje samo u Ustavnom sudu Kosova”.​​ 

Iz svega rečenog, Vrhovni sud je utvrdio da su navodi u zahtevu tužioca za vanredno preispitivanje sudske odluke neosnovani, jer nemaju uticaja na utvrđivanje činjeničnog stanja osim onoga što je drugostepeni sud utvrdio. Prema oceni ovog suda, pobijana presuda drugostepenog suda je jasna i razumljiva. U obrazloženju pobijane presude postoji mnogo razloga u vezi sa odlučujućim činjenicama koje prihvata i ovaj sud. Sud nalazi da je materijalno pravo pravilno primenjeno i da zakon nije povređen na štetu tužioca.“

 

  • Sud primećuje da nijedan od nižestepenih sudova nije prihvatio zahtev podnosioca za upućivanje predmeta Ustavnom sudu. Sud dalje primećuje da su Osnovni i Apelacioni sud utvrdili da u postupku upravnog spora nisu mogli da daju ocenu o ustavnosti osporenog zakona sa Ustavom, dok je Vrhovni sud naglasio da niže stepeni sudovi nisu mogli da se bave ocenom ustavnosti osporenog zakona, jer bi to pitanje moglo biti predmet razmatranja samo pred Ustavnim sudom.

 

  • Iz svega gore navedenog Sud zaključuje da tokom celog postupka pred redovnim sudovima podnosilac zahteva nije​​ dobio adekvatne i obrazložene odgovore na dva glavna pitanja koje je tokom celog postupka podnosilac zahteva navodio:​​ (i)​​ redovni sudovi nisu dovoljno pažljivo​​ ispitale glavne tvrdnje podnositelja zahteva​​ koje su se odnosile na povredu prava na imovinu;​​ kao i​​ (ii)​​ zahtev podnosioca da u slučaju sumnje predmet bude upućen na ocenu ustavnosti Ustavnom Sudu. (vidi predmet ESLJP-a,​​ Megadat.com SRL protiv Moldavije,​​ citiran gore stav 74.;​​ Bistrović protiv Hrvatske,​​ citiran gore,​​ stav 37).

 

  • Stoga,​​ Sud​​ zaključuje da što se tiče proceduralnih faktora,​​ podnosilac zahteva​​ je​​ imao​​ razumnu priliku da svoje argumente​​ iznese​​ nadležnim vlastima u svrhu delotvornog osporavanja tih mera, tvrdeći, ovisno o slučaju, da su nezakonite ili da predstavljaju proizvoljno i nerazumno postupanje. Međutim,​​ u toku postupka,​​ redovni sudovi nisu dovoljno pažljivo​​ ispitali​​ glavne tvrdnje podnositelja zahteva koje su se odnosile na povredu prava na imovinu, kao i zahtev podnosioca da u slučaju sumnje predmet bude upućen na ocenu ustavnosti Ustavnom Sudu.

 

b) Odabir mera

 

  • Jedan je od elemenata testa pravične ravnoteže je i pitanje jesu li postojale druge, manje nametljive mere koje su javne vlasti razumno mogle primeniti pri ostvarivanju javnog interesa. Međutim, moguće postojanje takvih mera samo po sebi ne čini sporno zakonodavstvo neopravdanim. Pod​​ uslovom​​ da zakonodavna vlast ostane unutar okvira svoje slobode procene, nije na Sudu da odredi je li to zakonodavstvo bilo najbolje rešenje za rešavanje problema ili je​​ zakonodavna vlast svoje diskreciono ovlašćenje ​​ trebala primeniti drugi način (vidi predmete ESLJP-a,​​ James i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva,​​ citirana gore,​​ stav 51.;​​ Koufaki i Adedy protiv Grčke,​​ br.​​ 57657/12,​​ odluka​​ od 07 maja 2013,stav 48.).​​ 

 

  • Relevantno može biti i pitanje je li se isti cilj mogao postići manje invanzivnim manjem u prava podnositelja zahteva i jesu li vlasti ispitale mogućnost primene tih manje nametljivih rešenja (vidi predmete ESLJP-a,​​ OAO​​ Neftyanaya Kompaniya Yukos protiv Rusije,​​ br.​​ 14902/04, presuda​​ od 08 marta 2012, stavovi​​ 651. - 654.;​​ Vaskrsić protiv Slovenije,​​ br.​​ 31371/12,​​ presuda​​ od 25 jula 2017 stav​​ 83).​​ 

 

  • U slučaju pred sobom, Sud ocenjuje da je mešanje u imovinu,​​ odnosno​​ mera​​ kontrole korišćenja imovine,​​ bila​​ trenutna, koja je zahtevala prekid poslovne delatnosti podnosioca zahteva i da drugih​​ alterantivnih​​ mera nije bilo u ovom slučaju podnosioca zahteva, jer je​​ nakon​​ stupanja na snagu osporenog Zakona​​ i kao posledica obaveštenja PAK-a kao mere sprovođenja, podnosilac zahteva bio prinuđen da prekine svoju privrednu delatnost sa trenutnim efektom, suočavajući se pritom sa teškim i nesrazmernim teretom.

 

  • Nadalje, Sud se poziva i na odgovor koji je dostavio Ustavni sud Austrije preko Foruma Venecijanske​​ komisije​​ u vezi sa zahtevom​​ KI136/19, gde je naveo da je 2006. godine odlučio da zakonska odredba, kojom se odmah, bez prelaznog perioda, uvodi zahtev za izdavanje licence za kompanije koje se bave klađenjem predstavlja nesrazmerno mešanje u pravo na poslovanje i da je samim tim neustavna (vidi, slučaj Suda​​ KI136/19, podnosilac​​ Co Colina, rešenje o neprihvatljivosti od 17. maja 2021. godine, stav 69).​​ 

 

  • Stoga, Sud zaključuje​​ da drugih alterantivnih mera nije bilo, onih koje su, manje nametljive mere​​ a​​ koje su javne vlasti razumno mogle primeniti pri ostvarivanju javnog interesa. Sud zaključuje dase isti cilj mogao postići​​ putem nekog manjeg​​ mešanja​​ u prava podnosioca zahteva, kao i da vlasti nisu ispitale mogućnost primene tih manje nametljivih rešenja.

 

c) ​​ Materijalna pitanja relevantna za test pravične ravnoteže​​ 

 

  • U određenim slučajevima,​​ test pravične ravnoteže uključuje pitanje je li država u dovoljnoj​​ meri uzela u obzir posebne okolnosti predmeta, uključujući pitanje​​ da​​ li​​ su mere kontrole „imovine“ ili dela imovine uticale na vrednost ili pogodnosti​​ dela koji nije obuhvaćen merama​​ koji pripada podnosiocu zahteva (vidi predmete ESLJP-a,​​ Azas protiv Grčke,​​ br.​​ 50824/99, presuda​​ od 21 maja 2002,​​ stavovi​​ 51. - 53.;​​ Interoliva ABEE protiv Grčke,​​ br.​​ 58642/00,​​ presuda​​ od 10 oktobra 2003,​​ stavovi​​ 31. - 33).

 

  • Sud primećuje da u konkretnom slučaju sud primećuje da​​ imamo u pitanju mere kontrole „imovine“, s​​ obzirom da je podnosiocu zahteva oduzeta važeća licenca i dozvola za rad, ali nije bilo oduzimanja imovine, kao što su lokali podnosioca zahteva, aparati za igre na sreću ​​ i ostala oprema koja je neophodna za obavljanje gara na sreću.

 

  • Stoga,​​ Sud​​ zaključuje da bez obzira što nje došlo do oduzimanja imovine,​​ već mera​​ kontrole „imovine“,​​ podnosilac​​ zahteva​​ je​​ oduzimanjem važeće​​ licence​​ i​​ dozvole​​ za rad,​​ pretrpeo umanjenu​​ vrednosti delova imovine​​ koji​​ nisu​​ obuhvaćeni​​ merama, zato što su isti izgubili svoju osnovnu funkciju koju su imali dok je postojala licenca.

 

d)​​ Pitanja u odnosu na podnositelja zahteva​​ 

 

 

 

  • Stoga​​ Sud zaključuje da podnosilac zahteva nije pokušao iskoristiti neku manjkavost ili rupu u pravnom poretku, da mu nije utvrđena krivica ili nemara podnosioca zahteva da na nelegalan način koristi licencu kako bi sud ocenio da je mera kontrole korišćenja imovine bila neophodna.

 

e)​​ Naknada za mešanje u vlasništvo kao element pravične ravnoteže​​ 

 

  • Uslovi naknade​​ su​​ bitni za ocenu pravične ravnoteže te, posebno, pitanja​​ da​​ li osporena mera​​ nameće​​ nerazuman​​ teret podnosiocu​​ zahteva (vidi predmete ESLJP-a,​​ Sveti​​ Manastiri​​ protiv Grčke,​​ br.​​ 13092/87;i​​ 13984/88,​​ presuda​​ od 09 decembra 1994 aplikacija stav​​ 71.;​​ Platakou protiv Grčke,​​ br.​​ 38460/97,​​ presuda​​ od 05 septembra 2001,​​ stav 55.). Uzimanje imovine bez plaćanja iznosa razumnog u odnosu na njezinu vrednost obično će predstavljati ne​​ razumno mešanje, a potpuni nedostatak naknade može se smatrati opravdanim na temelju članka 1. Protokola br. 1​​ EKLjP-a​​ samo u​​ izuzetnim​​ okolnostima.

 

  • Što je razumno​​ zavisi​​ će o okolnostima određenog predmeta, ali pri​​ određivanju iznosa naknade primenjuju se široka sloboda procene.​​ Ovlašćenje​​ ​​ Suda za preispitivanje ograničena je na utvrđivanje je li izbor​​ uslova naknade izvan slobode procene države u tom području (vidi predmet ESLJP-a,​​ James i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva,​​ napred citiran,​​ stav 54.). Sud će poštovati​​ procenu​​ zakonodavne vlasti u pogledu naknade za mešanja u pravo na mirno uživanje „imovine“​​ osim ako je očigledno bez razumne osnove (vidi predmet ESLJP-a​​ Lithgow i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva,​​ br 9006/80; 9262/81; 9263/81; 9265/81; 9266/81; 9313/81; 9405/81, presuda​​ od 08 jula 1986,​​ stav​​ 122.).

 

  • U konkretnom slučaju,​​ Sud primećuje da je do mera kontrole imovine došlo bez ikakve naknade za podnosioca zahteva.​​ Mere kontrole imovine ​​ bez plaćanja iznosa razumnog u odnosu na njezinu vrednost obično će predstavljati ne razumno mešanje, a potpuni nedostatak naknade može se smatrati opravdanim na temelju članka 1. Protokola br. 1​​ EKLjP-a​​ samo u izuzetnim okolnostima​​ 

 

  • Prema ESLjP-a,​​ na osnovu​​ pravnih​​ sistema država ugovornica uzimanje imovine u javnom interesu bez​​ plaćanja​​ naknade tretira kao opravdano samo u izuzetnim okolnostima koje nisu relevantne za sadašnje svrhe. Što se člana 1 (P1-1) tiče, zaštita prava svojine koje ono pruža bila bi u velikoj meri iluzorna i neefikasna u odsustvu bilo kakvog ekvivalentnog principa.​​ (vidi predmet ESLJP-a,​​ Lithgow i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva,​​ napred citiran,​​ stav 122).

 

  • Stoga, Sud zaključuje da je do mešanja u mirno uživanje imovine podnosioca zahteva došlo bez plaćanja ikakve nadoknade podnosiocu zahteva i bez mogućnosti da na osnovu osporenog zakona istu zahteva, zbog toga​​ nije postignuta „pravična ravnoteža” između zahteva opšteg interesa zajednice i zahteva zaštite osnovnih prava pojedinca.

 

Zaključak u vezi pravične ravnoteže

 

  • Stoga, u vezi faktora koji se uzimaju u obzir da bi se utvrdilo da​​ li je bilo proporcionalnosti pri mešanju u pravo na mirno uživanje imovine podnosioca zahteva,​​ Sud zaključuje:​​ 

 

  • da što se tiče proceduralnih faktora da je podnosilac zahteva imao​​ razumnu priliku da svoje argumente​​ iznese​​ nadležnim vlastima u svrhu delotvornog osporavanja tih mera, tvrdeći, ovisno o slučaju, da su nezakonite ili da predstavljaju proizvoljno i nerazumno postupanje. Međutim da u toku postupka​​ redovni sudovi nisu dovoljno pažljivo​​ ispitali​​ glavne tvrdnje podnositelja zahteva koje su se odnosile na povredu prava na imovinu , kao i zahtev podnosioca da u slučaju sumnje predmet bude upućen na ocenu ustavnosti Ustavnom Sudu.

  • da drugih alterantivnih mera nije bilo, onih koje su, manje nametljive mere a koje su javne vlasti razumno mogle primeniti pri ostvarivanju javnog interesa. Sud zaključuje dase isti cilj mogao postići​​ putem nekog manjeg​​ mešanja​​ u prava podnosioca zahteva, kao i da vlasti nisu ispitale mogućnost primene tih manje nametljivih rešenja

  • da bez obzira što nje došlo do oduzimanja imovine,​​ već mera​​ kontrole „imovine“, podnosiocu zahteva​​ je​​ oduzimanjem važeće​​ licence​​ i​​ dozvole​​ za rad, umanjena vrednost delova imovine koji​​ nisu​​ obuhvaćeni​​ merama, zato što su isti izgubili svoju osnovnu funkciju koju su imali dok je postojala licenca.

  • da podnosilac zahteva nije pokušao iskoristiti neku manjkavost ili rupu u pravnom poretku, da mu nije utvrđena krivica ili nemara da na nelegalan način koristi licencu kako bi sud ocenio da je mera kontrole korišćenja imovine, opozivanja licence,​​ bila neophodna.

  • da je do mešanja u mirno uživanje imovine podnosioca zahteva došlo bez plaćanja ikakve nadoknade podnosiocu zahteva i bez mogućnosti da na osnovu osporenog zakona istu zahteva, zbog toga​​ nije postignuta „pravična ravnoteža” između zahteva opšteg interesa zajednice i zahteva zaštite osnovnih prava pojedinca.

 

  • Sud skreće pažnju na slučaj ESLJP-a,​​ Megadat.Com SRL protiv Moldavije, u kojem je ESLJP ocenio da je mera koju su državni organi preduzeli protiv kompanije koja je pružala internet usluge, bila toliko stroga da je dotična kompanija bila prinuđena da zatvori posao i da proda svu svoju imovinu u veoma kratkom roku (vidi, slučaj ESLJP-a,​​ Megadat.com SRL protiv Moldavije, citirano iznad, stav 69).

 

  • Na kraju,​​ Sud​​ primećuje da je odluka o oduzimanju licence bila trenutna i da nije previđala nikakvu kompenzaciju ili prelazni period​​ koji bi omogućio podnosiocu zahteva da nastavi da obavlja svoju privrednu delatnost.

 

  • Sa svega napred navedenog, Sud zaključuje da u svetlu preovlađujućih​​ okolnosti​​ slučaja i prethodno opisanih ocena,​​ mešanje u​​ mirno uživanje​​ imovine​​ u slučaju podnosioca zahteva nije bilo proporcionalno​​ jer je isti imao legitimna očekivanja da će za period za koji je ima važeću licencu i dozvolu za rad, moći da obavlja svoju privrednu delatnost i da mirno uživa imovinu.

 

  • Stoga, Sud utvrđuje da​​  ​​​​ sve odluke redovnih sudova u slučaju podnosioca zahteva povređuju pravo podnosioca na mirno uživanje imovine, zagarantovano članom 46. Ustava i članom 1. Protokola br.​​ 1​​ EKLJP, odnosno​​ na obavljanje​​ svoje delatnosti​​ i to za period od dana oduzimanja licence odnosno dana 10 maja 2019 godine pa sve​​ dok je imao važeću licencu, odnosno do 9. avgusta 2019. godine.​​ 

 

Povodom navoda o povredi (II) člana​​ 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP;

 

  • Sud najpre podseća da podnosilac zahteva navodi da mu je odlukama redovnih sudova povređeno pravo na pravično i nepristrasno suđenje, zagarantovano članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP.​​ 

 

  • Podnosilac zahteva navodi da su redovni sudovi trebalo da se izjasne da li su osporeni zakon i dotično obaveštenje PAK-a ustavni ili u suprotnom, da se obrate Ustavnom sudu za tumačenje. Shodno tome, prema podnosiocu zahteva, uprkos njegovom specifičnom zahtevu, redovni sudovi nisu postupili u skladu sa članom 31. Ustava kako bi rešili i obrazložili sve žalbe stranaka u postupku.

 

  • U prilog ovom navodu, podnosilac zahteva naglašava da Vrhovni sud uopšte nije ispitao njegov navod o povredi Ustava, konkretno člana 46.​​ [Zaštita imovine] Ustava, kao rezultat ukidanja licence. S tim u vezi, podnosilac zahteva izjavljuje sledeće:​​ 

 

“Vrhovni sud je u suprotnosti sa članom 102. Ustava, koji kaže da oni postupaju u skladu sa Ustavom i zakona, članom 113. tačka 8, naglasio, na nezapamćen način, da “sudovi niže instance nisu mogli da se bave ustavnošću Zakona o zabrani igara na sreću br. 06/L-155, jer to može da bude predmet za razmatranje samo za Ustavni sud Kosova", već je odbio da se obrati Ustavnom sudu u skladu sa članom 113.8 Ustava. Kada smo pokrenuli sudski postupak, bili smo svesni da Zakon zabranjuje igre na sreću od dana stupanja na snagu, tako da je odluka PUK-a bila zakonski utemeljena, ali smo zatražili ocenu ustavnosti zabrane naše delatnosti/licence uprkos tome što smo imali važeću licencu. Jedini navodi pred ovim sudskim instancama bili su da su obaveštenje PAK-a i Zakon o zabrani igara na sreću u suprotnosti sa članom 46. Ustava, ali nismo dobili nikakav odgovor od njih. Znači, Osnovni sud, Apelacioni sud i Vrhovni sud su nam morali reći da su Obaveštenje PAK-a i Zakon ustavni, ili da se obrate Ustavnom sudu radi tumačenja. Nijedno nisu uradili uprkos specifičnom zahtevu koji smo imali, iako prema članu 31. oni imaju obavezu da razmotre i obrazlože sve žalbe stranaka u postupku, pozivajući se na zakonske i ustavne odredbe”.​​ 

 

  • Kako bi ispitao navode podnosioca zahteva u vezi sa povredom člana​​ 46. [Zaštita imovine] Ustava, Sud će prethodno pod​​ (C.1.)​​ podsetiti na,​​ sadržaj​​ člana​​ 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP;, potom će pod​​ (C.2.)​​ predstaviti opšta načela na osnovu sudske prakse Suda i sudske prakse ESLJP-a koja se odnose na pravno obrazloženu sudsku odluku. Nakon ove analize, Sud će pod​​ (C.3.)​​ opšta načela koja proizilaze iz sudske prakse Suda i sudske prakse ESLJP-a primeniti na okolnosti konkretnog slučaja.

​​ 

(B.1.) sadržaj​​ člana​​ 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP

 

Ustav Republike Kosovo​​ 

 

Član 31.

​​ [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje]

 

  • Svakom se garantuje jednaka zaštita prava pred sudom, ostalim državnim organima i nosiocima javnih.

  • Svako ima pravo na javno, nepristrasno i pravično razmatranje odluka o pravima i obavezama ili za bilo koje krivično gonjenje koje je pokrenuto protiv njega/nje, u razumnom roku, od strane nezavisnog i nepristrasnog, zakonom ustanovljenog, suda.

 

​​ [...]

 

 

Evropska konvencija o ljudskim pravima​​ 

 

Član 6.​​ 

(Pravo na pravično suđenje)

 

 

1.​​ Svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona. Presuda se izriče javno, ali se štampa i javnost mogu isključiti s celog ili s dela suđenja u interesu morala, javnog reda ili nacionalne bezbednosti u demokratskom društvu, kada to zahtevaju interesi maloletnika ili zaštita privatnog života stranaka, ili u meri koja je, po mišljenju suda, nužno potrebna u posebnim okolnostima kada bi javnost mogla da naškodi interesima pravde.

 

Osnovna načela obrazložene sudske odluke

 

  • Jemstva utvrđena u članu 6. stav 1. obuhvataju i obavezu sudova da navedu dovoljna obrazloženja svojih odluka (vidi,​​ predmet​​ ESLjP​​ H. protiv Belgije,​​ br​​ 8950/80, presuda​​ od 30​​ novembra 1987, stav 53). Obrazložena odluka pokazuje strankama da je njihov predmet zaista razmotren.​​ 

 

  • Iako domaći sud ima određeno unutrašnje polje slobodne procene kada je reč o prihvatanju argumenata i odlučivanju o prihvatljivosti dokaza, on je u obavezi da svoje postupke opravda tako što će obrazložiti sve svoje odluke (vidi,​​ predmete​​ ESLjP,​​ Suominen protiv Finske,​​ br.37801/97, presuda​​ od 24​​ jula 2003, stav 36; kao i​​ predmet​​ Carmel Saliba protiv Malte,​​ br.​​ 24221/13, presuda​​ od 24 aprila 2017,​​ stav 73).

 

  • Niži sud ili organ vlasti, zauzvrat, moraju dati takve razloge i obrazloženja koji omogućavaju strankama da efikasno i delotvorno iskoriste svako postojeće pravo na žalbu (vidi​​ predmet​​ ESLjP-a​​ Hirvisaari protiv Finske,​​ br.​​ 49684/99, presuda​​ od 25 decembra 2001,​​ stav 30).

 

  • ​​ Član 6. stav 1. obavezuje sudove da obrazlože svoje odluke, ali se on ne može tumačiti u tom smislu da nalaže da sud iscrpno odgovori na svaki izneti argument (vidi,​​ predmet​​ ESLjP-a,​​ Van de Hurk protiv Holandije,​​ br.​​ 16034/90, presuda​​ od 19 aprila 1994,​​ stav​​ 61;​​ García Ruiz protiv Španije,​​ br​​ 30544/96, presuda​​ od 29 januara 1999, stav 26;​​ Perez protiv Francuske,​​ br.​​ 47287/99, presuda​​ od 12 februara 2004, ​​ stav 81).​​ 

 

  • Od prirode same odluke koju sud donosi zavisi da li je Sud dužan da je obrazloži ​​ i o tome se može odlučivati samo u svetlu okolnosti datog predmeta: neophodno je da se,​​ inter alia, uzmu u obzir različite vrste podnesaka koje stranka može da podnese sudu, kao i razlike koje postoje između pravnih sistema država u pogledu zakonskih odredaba, običajnih pravila, pravnih stanovišta i prezentiranja i izrade presuda (vidi​​ predmete​​ ESLjP,​​ Ruiz Torija protiv Španije,​​ br.​​ 18390/91, presuda​​ od 09 decembra 1994, stav 29;​​ Hiro Balani protiv Španije,​​ br. ​​ 18064/91, presuda​​ od 9 decembra 1994, stav 27).​​ 

 

 

  • Stoga su domaći sudovi dužni:

 

  • da ispitaju najvažnije argumente stranaka (vidi​​ predmete ESLJP-a​​ Buzescu protiv Rumunije,​​ br.​​ 61302/00,​​ presuda​​ od 24 avgusta 2005,​​ ,​​ stav 67;​​ Donadze protiv Gruzije,​​ br.​​ 74644/01,​​ presuda​​ od 7 juna 2006, stav 35);​​ 

 

  • da s posebnom pažnjom i revnošću ispitaju izjašnjenja koja se tiču prava i sloboda zagarantovanih Ustavom, EKLJP i protokolima uz nju (vidi​​ predmete​​ Fabris protiv Francuske,​​ napred citiran,​​ stav 72; presudu​​ Wagner i J.M.W.L. protiv Luksemburga,​​ br.​​ 76240/01,​​ presuda​​ od 28 septembra 2007, stav 96).

 

  • Član 6. stav 1. ne nalaže da​​ Vrhovni sud pruži iscrpnije obrazloženje onda kada jednostavno primenjuje određenu zakonsku odredbu o pravnom osnovu za odbacivanje žalbe zato što ta žalba nema izgleda za uspeh (vidi​​ predmete ESLJP-a​​ Burg i drugi protiv Francuske,​​ br​​ 34763/02, odluka​​ od 28 januara 2003, ;​​ Gorou protiv Grčke​​ (br. 2), br.​​ 12686/03, odluka​​ od 20 marta 2009,  ​​​​ stav 41).​​ 

 

  • Slično tome, u predmetu u kome se radi o zahtevu da se odobri da se izjavi žalba, što je preduslov za postupak pred višim sudom, kao i za moguće donošenje presude, član 6. stav 1. ne može da se tumači u tom smislu da nalaže da se iscrpno obrazloži odluka kojom se odbacuje zahtev za izjavljivanje žalbe (vidi​​ predmete ESLJP-a​​ Kukkonen protiv Finske​​ (br. 2),​​ br.​​ 47628/06, presuda​​ od 13 aprila 2009, stav 24;​​ Bufferne protiv Francuske,​​ br.​​ 54367/00, odluka​​ od 26 februara 2002).

 

  • Osim toga, kada odbije žalbu, apelacioni sud može, u načelu, jednostavno da prihvati obrazloženje odluke koje je naveo niži sud (vidi​​ predmet ESLJP-a,​​ García Ruiz protiv Španije,​​ citiran gore stav 26; nasuprot tome vidi,​​ Tatishvili protiv Rusije,​​ br.​​ 1509/02, presuda​​ od 9 jula 2007, stav 62). Međutim, pojam pravičnog postupka podrazumeva da se domaći sud koji je za svoje odluke naveo šturo obrazloženje, bilo tako što je ponovio obrazloženja koja je prethodno dao niži sud ili na neki drugi način, u stvari bavio bitnim pitanjima u okviru svoje nadležnosti, što znači da nije jednostavno i bez dodatnog truda prihvatio zaključke koje je doneo niži sud (vidi​​ predmet ESLJP-a​​ Helle protiv Finske,​​ br. (157/1996/776/977), presuda ​​ od 19 decembra 1997, stav 60). Taj zahtev je utoliko važniji ukoliko stranka u sporu nije imala mogućnost da svoju argumentaciju iznese usmeno u postupku pred domaćim sudom.

 

  • Međutim, apelacioni sudovi (u drugom stepenu) koji imaju nadležnost da odbace neosnovane žalbe i da rešavaju činjenična i pravna pitanja u parničnom postupku, dužni​​ su da obrazlože zbog čega su odbili da odlučuju o žalbi (vidi​​ predmet ESLJP-a​​ Hansen protiv Norveške,​​ br.​​ 15319/09​​ presuda​​ od 2 januara 2015, stavovi 77–83).​​ 

 

  • Osim toga, ESLJP nije utvrdio da je povređeno pravo u predmetu u kome nije dato konkretno izjašnjenje o tvrdnji koja se odnosila na jedan nebitan aspekt predmeta, to jest na nedostatak potpisa i pečata, što je greška više formalne nego materijalne prirode i ta greška je odmah ispravljena (vidi predmet ESLJP-a​​ Mugoša protiv Crne Gore,​​ br.​​ 76522/12, presuda​​ od 21 septembra 2016, stav 63).

 

(B.3.). ​​ Primena gore navedenih načela na konkretan​​ slučaj

 

  • Oslanjajući se na pomenuta načela, Sud ocenjuje da shodno sudskoj praksi ESLJP-a, redovni sudovi dužni su da sa posebnom pažnjom ispituju navode koji se nadovezuju sa Ustavom zagarantovanim pravima i slobodama (vidi predmete ESLJP-a,​​ Fabris protiv Francuske, gore citiran, stav 72;​​ Vagner i J.M.V.L. protiv Luksemburga, gore citiran, stav 96).​​ 

 

  • Dalje, Sud se takođe poziva na svoju sudsku praksu, odnosno predmet​​ KI207/19, kojim je ustanovljeno da redovni sudovi mogu da upute predmet pred Ustavnim sudom ili da odluče da sami tumače da li je zakonska norma u skladu sa Ustavom (vidi predmet Suda,​​ KI207/19, podnosilac​​ NISMA Socialdemokrate, Aleanca Kosova e Re i Partia e Drejtësisë, presuda od 10. decembra 2020. godine, stav 137). U tom pogledu, Sud je naglasio sledeće:

 

"Shodno tome, Sud objašnjava da, u pogledu saglasnosti zakonskih normi sa ustavnim normama, ako se određeno ustavno pitanje pokrene u predmetima pred redovnim sudovima, prema članu 113.8 Ustava i kada redovni sudovi nisu sigurni u ustavnost zakonske norme, odnosno imaju “sumnje” u pogledu njihove ustavnosti, oni mogu uputiti predmet pred Ustavnom sudu na osnovu člana 113.8 Ustava – ali nemaju ustavnu obavezu da to nužno urade.  ​​ ​​​​ S druge strane, Sud može odlučiti da ne uputi predmet Ustavnom sudu kada u konkretnom slučaju može protumačiti tu normu u saglasnosti sa Ustavom ili direktno primeniti ustavnu normu. ​​ U ovom slučaju, redovni sud koji ima predmet pred sobom, uz dovoljno adekvatno obrazloženje, može direktno primeniti normu ustavnog ranga i ukloniti normu zakonskog ranga za konkretni predmet koji se nalazi pred njim."

 

  • U konkretnom​​ predmetu, Sud primećuje da je osnovni navod podnosioca zahteva pred redovnim sudovima bio da je član 1 osporenog zakona protivustavan i da je došlo do povrede prava na imovinu podnosiocu zahteva odnosno do povrede člana 46 Ustava, takođe podnosilac zahteva je zahtevao da u slučaju nedoumice redovni sudovi upute predmete Ustavnom sudu na ocenu ustavnosti.

 

  • Najpre, sud primećuje, što se tiče zahteva podnosioca za upućivanje pitanja Ustavnom sudu, Osnovni sud je obrazložio sledeće:​​ 

 

“Navodi da je primenjena odredba člana​​ 1. Zakona br. 06/L-155 o zabrani igara na sreću u suprotnosti sa specifičnim normama Ustava Republike Kosovo, odnosno članom 46. Ustava, koji garantuje zaštitu imovine, i članom 1. Protokola br. 1 Evropske konvencije o osnovnim slobodama, kao i odlukama Evropskog suda za ljudska prava​​ [ESLJP], Sud u postupku upravnog spora ne može dati ocenu u vezi sa navodima da je Zakon br. 06/L-155 o zabrani igara na sreću u suprotnosti sa normama Ustava Republike Kosovo i drugim međunarodnim aktima, stoga, sud na sudskoj raspravi nije usvojio predlog ovlašćenog zastupnika tužioca da se ovaj sud tokom postupka u upravnom sporu obrati Ustavnom sudu Republike​​ Kosovo radi ocene usaglašenosti predmetnog zakona sa Ustavom Republike Kosovo”.​​ 

 

  • ​​ Dalje, ​​ Sud primećuje da, u vezi sa navodom podnosioca zahteva o primeni člana 1. osporenog zakona u suprotnosti sa Ustavom, u obrazloženju Apelacionog suda je navedeno sledeće:​​ 

 

“Dok su navodi da je primenjena odredba člana 1. Zakona br. 06/L-155 o zabrani igara na sreću u suprotnosti sa posebnim normama Ustava Republike Kosovo, konkretno članom 46. Ustava koji garantuje zaštitu imovine i članom 1. Protokola 1 Evropske konvenciju o osnovnim slobodama, kao i odlukama Evropskog suda za osnovne slobode, prvostepeni sud u postupku upravnog spora s pravom nije mogao dati ocenu u vezi s tim, tako da pravilno prvostepeni sud na ročištu nije usvojio njegov predlog da se ovaj sud u toku postupka u upravnom sporu obrati Ustavnom sudu Republike Kosovo radi ocene saglasnosti predmetnog zakona sa Ustavom Republike Kosovo. Stoga, veće ovog suda ocenjuje da je prvostepeni sud pravilno odlučio kada se oslonio na odredbe ZUS-a, Zakon br. 06/L-155 o zabrani igara na sreću i Zakon br. 04/L-102 o izmenama i dopunama Zakona br. 03/L-222 o poreskoj upravi i postupcima”.

 

  • Na kraju što se tiče zahteva podnosioca zahteva da se obrati Ustavnom sudu, Vrhovni sud je naveo:​​ 

 

“Članom 15. Zakona o upravnim sporovima je propisano da se upravni spor ne može voditi protiv akata donetih u stvarima u kojima je sudska zaštita obezbeđena van upravnog spora, protiv akata donetih u stvarima o kojima se po odredbi zakona ne može voditi upravni spor, protiv upravnih akata koji sadrže opštu obavezu donesenih od strane upravnih organa, osim kada povređuju zakonska prava stranke. U ovom slučaju, sudovi niže instance se prema odredbama ovog zakona nisu mogli baviti pitanjem ustavnosti Zakona o zabrani igara na sreću br. 06/L-155, jer to može biti predmet za razmatranje samo u Ustavnom sudu Kosova”.​​ 

Iz svega rečenog, Vrhovni sud je utvrdio da su navodi u zahtevu tužioca za vanredno preispitivanje sudske odluke neosnovani, jer nemaju uticaja na utvrđivanje činjeničnog stanja osim onoga što je drugostepeni sud utvrdio. Prema oceni ovog suda, pobijana presuda drugostepenog suda je jasna i razumljiva. U obrazloženju pobijane presude postoji mnogo razloga u vezi sa odlučujućim činjenicama koje prihvata i ovaj sud. Sud nalazi da je materijalno pravo pravilno primenjeno i da zakon nije povređen na štetu tužioca.“

 

  • Sud primećuje da nijedan od nižestepenih sudova nije prihvatio zahtev podnosioca za upućivanje predmeta Ustavnom sudu. Sud dalje primećuje da su Osnovni i Apelacioni sud utvrdili da u postupku upravnog spora nisu mogli da daju ocenu o ustavnosti osporenog zakona sa Ustavom, dok je Vrhovni sud naglasio da niže stepeni sudovi nisu mogli da se bave ocenom ustavnosti osporenog​​ Zakona, jer bi to pitanje moglo biti predmet razmatranja samo pred Ustavnim sudom.

 

  • Iz svega gore navedenog Sud zaključuje da tokom celog postupka pred redovnim sudovima podnosilac zahteva nije dobio adekvatne i obrazložene odgovore na dva glavna pitanja koje je tokom celog postupka podnosilac zahteva navodio, redovni sudovi nisu dovoljno pažljivo​​ ispitali​​ glavne tvrdnje podnositelja zahteva koje su se odnosile na povredu prava na imovinu, kao i zahtev podnosioca da u slučaju sumnje predmet bude upućen na ocenu ustavnosti Ustavnom Sudu. (vidi predmet ESLJP-a,​​ Megadat.com​​ SRL protiv Moldavije, citiran gore stav 74.;​​ Bistrović protiv Hrvatske, citiran gore,​​ stav 37).

 

  • U predmetu ispred nas, Sud konstatuje da redovni sudovi niti su prihvatili predlog podnosioca zahteva​​ da u slučaju sumnje predmet bude upućen na ocenu ustavnosti Ustavnom Sudu​​ ​​ ovaj zahtev je bio​​ odlučujući za ishod postupka, on zahteva da se na njega konkretno i neodložno odgovori (vidi predmete ESLjP-a​​ Ruiz Torija protiv Španije, citirana gore, stav 30;​​ Hiro Balani protiv Španije, citirana gore, stav 28),​​ nisu dovoljno pažljivo​​ ispitali​​ glavne tvrdnje podnositelja zahteva koje su se odnosile na povredu prava na imovinu​​ što je bio najvažnijei​​ argument stranaka (vidi predmete ESLJP-a​​ Buzescu protiv Rumunije, br.​​ 61302/00, presuda od 24 avgusta 2005, , stav 67;​​ Donadze protiv Gruzije, br.​​ 74644/01, presuda od 7 juna 2006, stav 35). Shodno tome, Sud konstatuje da je došlo do povrede člana 31. Ustava u smislu člana 6. EKLJP-a.​​ 

 

  • Stoga, Sud utvrđuje da osporene presude [ARJ. UZVP. br. 83/2021] Vrhovnog suda u vezi sa presudom [AA. br. 242/2021] Apelacionog suda i presudom [A. br. 1861/21] Osnovnog suda, povređuju pravo podnosioca zahteva​​ na pravično i nepristrasno suđenje​​ zagarantovano članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a.​​ 

 

Povodom navoda o povredi (III) ​​​​ člana 54. [Sudska zaštita prava] Ustava u vezi sa članom 13. EKLJP​​ 

 

  • Pored toga, Sud podseća da podnosilac zahteva, osim navoda o povredi člana 46​​ i 31, takođe navodi i povredu člana 54. Ustava u vezi sa članom 13. EKLJP. Međutim, Sud primećuje da se ovaj navod poklapa​​ i povezan je​​ sa navodima koje je podnosilac zahteva​​ pokrenuo o povredi člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a.​​ 

 

  • Sud,​​ s obzirom na to da je već utvrdio da ukidanje važeće licence podnosioca zahteva na osnovu osporenog zakona kao i sve odluke redovnih sudova u slučaju podnosioca zahteva​​ povređuju​​ pravo podnosioca​​ zahteva​​ na mirno uživanje imovine, zagarantovano članom 46. Ustava i članom 1. Protokola br. 1 EKLJP,​​ kao i pravo na pravično i nepristrasno suđenje, iz člana 31. Ustava i člana 6. EKLJP-a, Sud​​ smatra da nema potrebe za​​ razmatranjem navoda​​ podnosioca zahteva o povredi člana​​ ​​ 54. Ustava​​ i člana 13. EKLJP-a.​​ 

 

Pravno dejstvo presude​​ 

 

  • Povodom dejstva ove​​ Presude, Sud​​ naglašava​​ da iz objektivnih razloga i u interesu pravne sigurnosti, ova presuda​​ proizvodi pravno dejstvo samo između stranaka u postupku i​​ ne može proizvesti retroaktivno pravno dejstvo u odnosu na druga​​ fizička i pravna lica​​ koja su​​ obavljala​​ delatnost igara na sreću.

​​ 

  • SA druge strane, u odnosu na podnosioca predstavke, Sud pojašnjava da je utvrdio povredu člana 46. [Zaštita imovine] Ustava, u vezi sa članom 1.​​ Protokola br.​​ 1 (Zaštita imovine) EKLJP-a i člana 31 [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa članom 6 (Pravo na pravično suđenje) EKLJP-a samo u vezi sa sudskim odlukama u vezi sa opozivanjem licence podnosioca zahteva pre neko što je ista trebala da istekne dana 09. avgusta 2019. godine.

 

  • Međutim, Sud nema zakonska ovlašćenja da dodeljuje bilo koju vrstu ili način naknade za slučajeve u kojima utvrdi povredu odgovarajućih ustavnih odredbi, kao u ovom slučaju​​ (vidi, s tim u vezi, takođe slučajeve Suda​​ KI10/18,​​ podnosilac zahteva​​ Fahri Deçani,​​ Presuda od 8. oktobra 2019. godine, stav 119;​​ KI108/18, podnositeljka zahteva​​ Blerta Morina,​​ citirano iznad, stav 196; kao i vidi slučaj,​​ KI113/21​​ podnositeljka zahteva​​ Bukurije Haxhimurati,​​ Presuda od 20. decembra 2021. godine, stav 148).​​ ​​ 

 

  • U svakom slučaju,​​ to ne podrazumeva da je ova presuda prosto deklarativna i bez efekta, podnosilac zahteva u postupku pred redovnim sudovima može zahtevati pravično obeštećenje​​ zbog povrede ustavnih prava koja su utvrđena u ovoj Presudi, uključujući i u pogledu eventualne naknade za vreme trajanja koje je podnosilac zahteva imao važeću dozvolu, odnosno od 10. maja 2019. godine, kada je počelo dejstvo opozivanja licence, do 09. avgusta 2019. godine, kada je podnosiocu zahteva istekla licenca za obavljanje njegovih delatnosti.

 

Zahtev za privremenu meru​​ 

 

  • Sud podseća​​ da podnosilac zahteva takođe traži od Suda da donese odluku o uvođenju privremene mere radi suspenzije dejstava osporenog zakona i obaveštenja PUK-a.​​ 

 

  • Sud je prethodno zaključio da​​ odluke redovnih sudova u slučaju podnosioca zahteva povređuju pravo podnosioca zahteva​​ na mirno uživanje imovine, zagarantovano članom 46. Ustava i članom 1. Protokola br. 1 EKLJP, kao i pravo na pravično i nepristrasno suđenje, iz člana 31. Ustava i člana 6. EKLJP-a

 

  • Stoga, Sud, na osnovu svega napred navedenog i u skladu sa članom​​ 27.1 [Privremene mere]​​ Zakona i pravilom​​ 57.​​ [Donošenje odluke o privremenim merama]​​ Poslovnika, utvrđuje da je zahtev za privremenu meru bespredmetan i da se kao takav odbija.​​ 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

IZ TIH RAZLOGA

 

Ustavni sud, u skladu sa članom​​ 21.4 i​​ 113.7​​ Ustava, članovima​​ 20.​​ 27.​​ i​​ 47. Zakona i​​ u skladu sa​​ pravilom​​ 59​​ (1)​​ Poslovnika, dana​​ 8. februara 2023. godine,​​ jednoglasno

 

ODLUČUJE

 

  • DA PROGLASI zahtev prihvatljivim;​​ 

 

 

  • DA UTVRDI da presuda​​ Vrhovnog suda​​ [ARJ. UZVP. br. 83/2021] od 7. septembra​​ 2021. godine​​ u vezi sa Presudom Apelacionog suda​​ [AA. br. 242/2021] od 8. juna 2021. godine​​ i Presudom​​ Osnovnog suda u Prištini [A.​​ br.​​ 1861/21] od 9. februara 2021. godine​​ nije u saglasnosti sa članom 46. [Zaštita imovine] Ustava u vezi sa​​ članom 1. Protokola br. 1​​ (Zaštita imovine)​​ EKLJP.​​ 

 

  • DA UTVRDI da presuda​​ Vrhovnog suda​​ [ARJ. UZVP. br. 83/2021] od 7. septembra 2021. godine​​ u vezi sa Presudom Apelacionog suda​​ [AA. br. 242/2021] od 8. juna 2021. godine​​ i Presudom​​ Osnovnog suda u Prištini [A.​​ br.​​ 1861/21] od 9. februara 2021. godine​​ nije u saglasnosti​​ sa​​ članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) EKLJP-a.

 

  • DA UKINE presudu​​ Vrhovnog suda​​ [ARJ.​​ UZVP.​​ br.​​ 83/2021]​​ od​​ 7. septembra​​ 2021. godine​​ i​​ presudu​​ Apelacionog suda​​ [AA.​​ br.​​ 242/2021]​​ od​​ 8. juna​​ 2021. godine i presudu​​ Osnovnog suda u Prištini​​ [A.​​ br.​​ 1861/21]​​ od​​ 9. februara​​ 2021. godine;

 

 

  • DA ODBIJE zahtev za privremenu meru;​​ 

 

  • DA DOSTAVI ovu presudu​​ stranama​​ i u skladu sa članom 20.4 Zakona, objavi istu u Službenom listu​​ 

 

  • DA PROGLASI da ova presuda stupa na snagu odmah.​​ 

 

​​ 

 

Sudija izvestilac​​    ​​   Predsednica Ustavnog suda​​ 

 

 

 

Radomir Laban​​  ​​ Gresa Caka-Nimani

1

 

podnosiocu:

SHPK “CO COLINA”

Vrsta zahteva:

KI – Individualni zahtev

Vrsta akta:

Presuda

Povreda ustavnih prava

Član 46 - Zaštita Imovine

Vrsta postupka koji je sproveden pred drugim institucijama :

Upravni