USTAVNI SUD

 

 

 

 

Priština,​​ 4. marta​​ 2024. godine

Br. ref.: RK 2383/24

REŠENJE O NEPRIHVATLJIVOSTI

u

slučaju br.​​ KI180/23

podnosilac

Burim Vokrri

Ocena ustavnosti​​ rešenje​​ Vrhovnog suda​​ [Rev.br.179/23]

od 24. maja 2023. godine

USTAVNI SUD REPUBLIKE KOSOVO

u sastavu:

Gresa Caka-Nimani, predsednica

Bajram Ljatifi, zamenik predsednika

Selvete Gërxhaliu-Krasniqi, sudija​​ 

Safet Hoxha, sudija

Radomir Laban, sudija

Remzije Istrefi-Peci, sudija​​ 

Nexhmi Rexhepi, sudija i

Enver Peci, sudija

Podnosilac zahteva

• Zahtev je podneo Burim Vokrri iz Podujeva (u daljem tekstu: podnosilac zahteva) kojeg zastupa Ekrem Agushi, advokat iz Prištine.​​ 

Osporena odluka​​ 

• Podnosilac zahteva osporava​​ rešenju​​ Vrhovnog suda [Rev.br.179/23] od 24. maja 2023. godine .​​ 

Predmetna stvar

• Predmetna stvar je ocena ustavnosti osporene presude Vrhovnog suda,​​ putem koje su, kako se navodi, podnosiocu zahteva povređena osnovna prava i slobode zagarantovana članovima 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje]​​ Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav).​​ 

Pravni osnov​​ 

• Zahtev se zasniva na stavovima 1. i 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] i 47.​​ (Individualni zahtevi) Zakona b. 03/L-121 o Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Zakon) i pravilu 25. (Podnošenje zahteva i odgovora) Poslovnika o radu Ustavnog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Poslovnik o radu).​​ 

• Dana 7. jula 2023. godine Poslovnik o radu Ustavnog suda Republike Kosovo Br. 01/2023 objavljen je u Službenom listu Republike Kosovo i stupio je na snagu 15 dana nakon njegovog objavljivanja. Shodno tome, tokom razmatranja zahteva, Ustavni sud se poziva na odredbe gorepomenutog Poslovnika. S tim u vezi, u skladu sa pravilom 78. (Prelazne odredbe) Poslovnika o radu Br. 01/2023, izuzetno, pojedine odredbe Poslovnika 0 radu Ustavnog suda Republike Kosovo br. 01/2018, nastaviće da se primenjuju na predmete koji su registrovani u Sudu pre njegovog stavljanja van snage, samo ukoliko su i u meri u kojoj su povoljnije za stranke.

Postupak pred Ustavnim sudom

• Dana 30. avgusta 2023. godine​​ podnosilac zahteve je predao zahtev Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Sud).​​ 

• Dana 1. septembra 2023. godine predsednica suda je odlukom​​ [Br.GJR.KI180/23] imenovala sudiju Remzie Istrefi Peci za sudiju izvestioca, a odlukom​​ [Br.KSH.KI180/23]​​ Veće za razmatranje sastavljeno od sudija: Gresa Caka Nimani​​ (predsedavajuća), Radomir Laban i Nexhmi Rexhepi, članovi.

• Dana 7. septembra 2023. godine Sud je obavestio podnosioca zahteva o upisu zahteva i jednu kopiju zahteva je poslao Vrhovnom sudu.​​ 

• Dana 20. septembra 2023. godine podnosilac zahteva je predao Sudu nekoliko dodatnih dokumenata.​​ 

• Dana​​ 13. februara 2024.​​ godine Veće za razmatranje je razmotrilo izveštaj sudije izvestioca i jednoglasno je​​ iznelo preporuku Sudu o neprihvatljivosti zahteva.​​ 

Pregled činjenica​​ 

• Na osnovu spisa predmeta, 15. decembra 2006. godine, protiv podnosioca zahteva je započet disciplinski postupak od strane​​ Lokalne multifunkcionalne jedinice Carinske službe UNMIK-a (u daljem tekstu CSU) jer je protivzakonito primio četiri mobilna telefona od vlasnika radnje za prodaju mobilnih telefona u Prištini.​​ 

• Dana 6.​​ novembra​​ 2007. godine Disciplinski odbor CSU-a je odlukom [br.08/832] doneo odluku o određivanju disciplinske odgovornosti i izrekao je disciplinsku meru – otpuštanje sa posla u skladu sa članom 12.4 Uredbe o disciplinskim postupcima CSU-a.

• Dana 6. decembra 2007. godine podnosilac zahteva je tokom procesa ratifikacije odluke Disciplinskog odbora od strane generalnog direktora CSU-a podneo​​ prigovor, navodeći da je Disciplinski odbor svoju odluku doneo neosnovano i da takva odluka nije potkrepljena materijalnim dokazima.​​ 

• Dana 7. decembra 2007. godine generalni direktor CSU-a je odlučio: I. Ratifikuje se odluka Disciplinskog odbora [br.08/832] od 6. novembra 2007. godine i mere predložene tom odlukom ostaju na snazi; II. Na osnovu zaključaka odluke Disciplinskog odbora o određivanju​​ odgovornosti​​ gorepomenutog​​ službenika prema prikupljenim i potkrepljenim činjenicama na principu subjektivne odgovornosti, donosi se odluka o ratifikaciji predloga odluke ovog odbora i predložena disciplinska mera se prihvata, kao što sledi: Burim Vokrri: u skladu sa članom 12.4 Zakonika o disciplinskim postupcima Carinske službe;​​ isključenje (otpuštanje) sa posla; III. Odluka stupa na snagu na dan potpisivanja od strane generalnog direktora CSU-a.​​ 

• Dana 16. aprila 2014. godine​​ podnosilac zahteva je podneo tužbu Osnovnom sudu u Prištini (u daljem tekstu: Osnovni sud) protiv CSU-a, uz predlog da se tužba prihvati kao osnovana i da se poništi odluka CSU-a od 7. decembra 2007. godine.​​ 

• Dana 6. juna 2017. godine​​ Osnovni sud je rešenjem [C.br.1806/2014] odbacio kao​​ van roka tužbu podnosioca zahteva.​​ 

• Neutvrđenog datuma podnosilac zahteva je podneo žalbu Apelacionom sudu protiv rešenja Osnovnog suda zbog bitnih povreda odredbi parničnog postupka, pogrešne i nepotpune konstatacije činjeničnog stanja i pogrešnog sprovođenja materijalnog prava, s predlogom da se rešenje na koje se žali poništi i da se predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje.​​ 

• Dana 16. novembra 2017. godine Apelacioni sud je rešenjem [Ac.br.4187/17] prihvatio kao osnovanu žalbu podnosioca zahteva i poništio je rešenje Osnovnog suda [C.br.1806/2014] od 6. juna 2017. godine, a predmet je vratio istom sudu na ponovno procesiranje.​​ 

• Dana 6. decembra 2018. godine Osnovni sud je rešenjem [C.br.3307/17] odbacio tužbu podnosioca zahteva​​ kao van roka.​​ 

• Dana 12. januara 2019. godine podnosilac zahteva podneo je žalbu Apelacionom sudu protiv rešenja Osnovnog suda [C.br.3307/17] od 6. decembra 2018. godine zbog povreda odredbi parničnog postupka, pogrešnog i nepotpunog utvrđivanja činjeničnog stanja i pogrešnog sprovođenja materijalnog prava, s predlog da se rešenje na koje se žali poništi i da se stvar vrati na ponovno suđenje.​​ 

• Dana 17. novembra 2022. godine Apelacioni sud je rešenjem [Ac.br.821/19] odbacio kao neosnovanu žalbu podnosioca zahteva, a rešenje Osnovnog suda je potvrdio.​​ 

• Dana 28, januara 2023. godine podnosilac zahteva je podneo reviziju Vrhovnom sudu protiv rešenja Apelacionog suda zbog povrede odredbi parničnog postupka i pogrešnog sprovođenja materijalnog prava, s predlogom da se rešenje Apelacionog suda izmeni i da se njegov tužbeni zahtev prihvati ili da se rešenje Apelacionog suda poništi i stvar vrati na ponovno suđenje i odlučivanje prvostepenom sudu.​​ 

• Dana 24. maja 2023. godine Vrhovni sud je rešenjem [Rev.br.179/23]​​ odbacio kao neosnovanu reviziju​​ podnosioca zahteva koja je podneta protiv rešenja Apelacionog suda​​ [Ac.br.821/19] od 17. novembra 2022. godine.​​ 

Navodi podnosioca zahteva​​ 

• Podnosilac zahteva​​ osporava rešenje Vrhovnog suda​​ [Rev.br.179/23] od 24. maja 2023. godine uz navod da je isto doneto povredama osnovnih prava zagarantovanih članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava.​​ 

• Podnosilac zahteva, prvo, navodi povredu člana 31. Ustava, navodeći povredu zakonskih odredbi, odnosno člana 178., stava 2. u vezi sa članom 181., stavom 1. Zakona o​​ udruženom radu (u daljem tekstu: ZUR), jer kako ističe:​​ „prvostepeni sud je tužbu tužioca odbacio kao van roka, odnosno drugostepeni sud​​ je rešenje prvostepenog suda potvrdio uz obrazloženje da se od 1990. godine navedene odredbe ne sprovode, s toga na osnovu dokaza koji se nalaze u spisima predmeta, tužilac je​​ podnetu tužbu​​ protiv tužene u prvostepenom sudu podneo u zakonskom roku, kako je propisano odredbama člana 92. Zakona o osnovnim pravima iz radnog odnosa, koji je bio sprovodljiv na Kosovu na osnovu Unmik-ove​​ uredbe br. 1999/24 kojom je propisano da: „datumom stupanja na snagu ovog zakona prestaju da važe IV i V poglavlje drugog dela Zakona o udruženom radu, od člana 161. do člana 226. i član 670. i ovaj zakon je stupio na snagu​​ 15.10.1989. godine.“​​ 

• Dalje, podnosilac zahteva ističe da mu tužena nije predala osporenu odluku u zakonskom roku, već mu je kopiju odluke predala 14. marta 2014. godine o da je on tužbu predao 14. aprila 2014. godine u roku od 45 dana, i​​ da su​​ prema​​ njegovom mišljenju stav prvostepenog i drugostepenog suda u potpunosti pogrešni i da su kao takvi pravno neodrživi.​​ 

• Podnosilac zahteva na kraju od Suda traži da poništi: rešenje Vrhovnog suda​​ [Rev.br.179/23] od 24. maja 2023. godine, rešenje Apelacionog suda [Ac.br.821/19] od 17. novembra 2022. godine i presudu Osnovnog suda [C.br.3307/17] od 6. decembra 2018. godine.​​ 

Relevantne ustavne i​​ zakonske​​ odredbe​​ 

Ustav Republike Kosovo​​ 

Član 31.​​ 

[Pravo na pravično i nepristrasno suđenje]

„1. Svakome se garantuje jednaka zaštita prava pred sudom, ostalim državnim organima i nosiocima javnih nadležnosti. 2. Svako ima pravo na javno, nepristrasno i pravično razmatranje odluka o pravima i obavezama ili za bilo koje krivično gonjenje koje je pokrenuto protiv njega/nje, u razumnom roku, od strane nezavisnog i nepristrasnog, zakonom ustanovljenog, suda.”

​​ [...]

Prihvatljivost zahteva​​ 

• Sud prvo ocenjuje da li je podnosilac zahteva ispunio kriterijume prihvatljivosti propisane Ustavom i dalje određene Zakonom i Poslovnikom o radu.​​ 

• S tim u vezi, Sud se poziva na stavove 1. i 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, koji propisuju:​​ 

Član 113.​​ 

[Jurisdikcija i ovlašćene strane]

„ 1. Ustavni sud odlučuje samo u slučajevima koje su ovlašćene strane podnijele sudu na zakonit način.

[...]

7. Pojedinci mogu da pokrenu postupak ako su njihova prava i slobode koje im garantuje ovaj Ustav prekršena od strane javnih organa, ali samo kada su iscrpeli sva ostala pravna sredstva, regulisanim zakonom.”

​​ [...]

• U nastavku, Sud razmatra da li je podnosilac zahteva ispunio kriterijume prihvatljivosti koje dalje određuje Zakon, odnosno članovi 47., 48. i 49. Zakona, koji propisuju:

Član 47.

[Individualni zahtevi]

„1. Svaka osoba ima pravo da od Ustavnog suda zatraži pravnu zaštitu ukoliko smatra da njena Ustavom zagarantovana prava i slobode krši neki javni organ. 2. Osoba može da podnese pomenuti podnesak samo nakon što su iscrpljena sva ostala zakonom određena pravna sredstva.“

Član 48.

[Tačnost podneska]

„Podnosilac podneska je dužan da jasno naglasi to koja prava i slobode su mu povređena i koji je konkretan akt javnog organa koji podnosilac želi da ospori.”

Član 49.

[Rokovi]

„Podnesak se podnosi u roku od 4 meseci. Rok počinje od dana kada je podnosilac primio sudsku odluku. U svim ostalim slučajevima, rok počinje na dan javnog objavljivanja odluke ili akta. Ukoliko se zahtev tiče nekog zakona, onda rok počinje da teće od dana stupanja na snagu Istog.”

• Što se tiče ispunjenja ovih kriterijuma, Sud ocenjuje da je s tim u vezi podnosilac zahteva: ovlašćena strana u smislu člana 113.7 Ustava; on osporava ustavnost akta javnog organa, odnosno rešenje Vrhovnog suda [Rev.br.179/23] od 24. maja 2023. godine; da je iskoristio sva pravna sredstva na raspolaganju u skladu sa članom 113.7 Ustava i člana 47.2 Zakona; da je specifikovao prava zagarantovan Ustavom za koja navodi da su povređena, u skladu sa zahtevima člana 48. Zakona; i da je zahtev podneo u zakonskom roku od 4 (četiri) meseca, kako je propisano članom 49. Zakona.​​ 

• Međutim, pored toga Sud razmatra da li je podnosilac zahteva ispunio zahteve prihvatljivosti propisane pravilom 34. [Kriterijumi prihvatljivosti], odnosno podpravilom (2) pravila 34.​​ Poslovnika o radu koje​​ propisuje da:

(2)​​ Sud može smatrati zahtev neprihvatljivim ako je zahtev očigledno neosnovan kada podnosilac/teljka zahteva nije dovoljno dokazao/la i potkrepio/la svoju tvrdnju.

• Sud podseća da ovo pravilo, na osnovu sudske prakse ESLJP-a i sudske prakse Suda, omogućava poslednje pomenutom​​ da proglasi zahteve neprihvatljivim iz razloga koji imaju veze sa meritumom slučaja. Tačnije, na osnovu ovog pravila, Sud može proglasiti zahtev neprihvatljivim na osnovu i nakon ocene njegovog merituma, odnosno ukoliko isti oceni da je sadržaj zahteva očigledno neosnovan na ustavnim osnovama, kao što je propisano stavom (2), pravila 34. Poslovnika o radu (vidi slučajeve Suda​​ KI04/21,​​ podnositeljka zahteva​​ Nexhmije Makolli, rešenje o neprihvatljivosti od 12. maja 2021. godine, stav 26; vidi takođe slučaj​​ KI175/20, podnosilac​​ zahteva:​​ Kosovska agencija za privatizaciju, rešenje o neprihvatljivosti od 27. aprila 2021. godine, stav 37).​​ 

• Na osnovu sudske prakse ESLJP-a, ali i Suda, zahtev se može proglasiti neprihvatljivim kao​​ „očigledno neosnovan“​​ u celini ili samo u odnosu na neki konkretan navod koji zahtev može da sadrži. U tom smislu, bilo bi tačnije kada bi se 0 istima govorilo kao 0​​ „očigledno neosnovanim navodima“.​​ Ovi poslednje pomenuti se na osnovu sudske prakse ESLJP-a mogu svrstati u četiri posebne grupe: (i) navodi koji se kvalifikuju kao navodi​​ „četvrtog stepena“;​​ (ii) navodi koje karakteriše „jasno iii očigledno odsustvo povrede“; (iii)​​ „nepotkrepljeni iii neobrazloženi navodi“,​​ onda kada se ispuni jedan od sledeća dva podkriterijuma: a) kada podnosilac zahteva prosto citira jednu ili nekoliko odredbi Konvencije ili Ustava, bez objašnjavanja načina kako su oni povređeni, osim ukoliko na osnovu činjenica i okolnosti slučaja se očigledno ne primećuje povreda Ustava ili EKLJP-a (vidi slučaj ESLJP-a​​ Trofimchuk protiv Ukrajine,​​ br.​​ 4241/03 odluka od 31. maja 2005. godine: takođe vidi​​ Baillard protiv​​ Francuske,​​ br. 6032/04 odluka od 25. septembra 2008. godine); i b) kada podnosilac zahteva ne podnese ili odbije da podnese materijalne dokaze, kojima bi podržao svoje navode (ovo posebno važi za odluke sudova ili drugih unutrašnjih organa), pored slučajeva kada postoje vanredne okolnosti koje su van njegove kontrole i koje ga/je ometaju da to učini (na primer, kada administracija zatvora odbije da predstavi Sudu dokumenta iz dosijea nekog zatvorenika o kojem je reč) ili ukoliko sam Sud ne odluči drugačije (vidi slučaj suda​​ KI166/20,​​ podnosilac​​ zahteva​​ Ministarstvo rada i socijalne zaštite,​​ rešenje o neprihvatljivosti od 5. januara 2021. godine stav 43) i na​​ kraju (iv)​​ „haotični ili nategnuti navodi“​​ (vidi slučajeve ESLJP-a​​ Kemmache protiv Francuske, br. 17621/91 presuda od 24. novembra 1994. godine, kategorija (i),​​ Juta Mentzen protiv Litvanije, br. 71074/01 odluka od 7. decembra 2004. godine, kategorija (ii) i​​ Trofimchuk protiv Ukrajine,​​ br.​​ 4241/03 kategorija (iii).

• U tom kontekstu, kao i u nastavku teksta, ocene da li je zahtev očigledno neosnovan po ustavnim osnovama, Sud će prvo podsetiti na srž slučaja koji sadrži ovaj zahtev i dotične navode podnosioca zahteva, u čijoj će oceni Sud primeniti standarde sudske prakse ESLJP-a, u skladu sa kojim je, na osnovu člana 53 [Tumačenje odredbi ljudskih prava] Ustava, on obavezan da tumači osnovna prava i slobode zagarantovana Ustavom (pogledaj slučaj​​ KI04/21, koji je gore citiran, stav 28).

• Okolnosti konkretnog slučaja​​ imaju veze s tim da​​ je podnosiocu zahteva prekinut radni odnos od strane Disciplinskog odbora CSU-a jer je protivzakonito primio četiri mobilna telefona od vlasnika jedne radnje mobilnih telefona u Prištini. Podnosilac zahteva je tokom ratifikacije odluke Disciplinskog sporazuma od strane direktorka CSU-a podneo prigovor protiv odluke Disciplinskog odbora, međutim direktor CSU-a je ratifikovao odluku​​ Disciplinskog odbora o prekidu radnog odnosa. Podnosilac zahteva je podneo tužbu Osnovom sudu protiv CSU-a, koju je Osnovni sud odbacio kao neblagovremenu.​​ Protiv odluke Osnovnog suda, podnosilac zahteva je podneo žalbu Apelacionom sudu,​​ gde je ovaj poslednje navedeni usvojio žalbu podnosioca zahteva i vratio predmet na ponovno suđenje.​​ U​​ ponovljenom​​ suđenju, Osnovni sud je ponovo odbacio tužbu podnosioca kao neblagovremenu.​​ Protiv​​ ove​​ odluke Osnovnog suda, podnosilac zahteva je podneo žalbu Apelacionom sudu, gde je ovaj poslednje pomenut odbio kao neosnovanu njegovu žalbu i potvrdio odluku Osnovnog suda.​​ Podnosilac zahteva je protiv rešenja Apelacionog suda podneo reviziju Vrhovnom sudu, koju je Vrhovni sud odbio kao neosnovanu.​​ 

• Sud primećuje da srž navoda podnosioca zahteva​​ ima veze sa navodima o povredama prava na pravično suđenje, povezujući ih sa povredama zakonskih odredbi, odnosno člana 178., stava 2. u vezi sa članom 181., stavom 1. ZUR-a. sud ocenjuje da takvi navodi​​ pokreću pitanja iz člana 31. Ustava i člana 6.1 ELJP-a, koje će Sud analizirati u skalu da standardima sudske prakse ESLJP-a, u skladu s kojom je, na osnovu člana 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava], on dužan da tumači osnovna ljudska prava i lobode zagarantovana Ustavom. ​​ 

Navodi u vezi sa povredom člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a​​ 

• Sud primećuje da je srž žalbe podnosioca zahteva u navodu da su redovni sudovi povredili član 31. Ustava, pošto su njihove odluke zasnovali na pogrešnom tumačenju zakonskih odredbi, odnosno člana 178., stava 2. u vezi sa članom 181., stavom 1. ZUR-a, obrazlažući da:​​ „…prvostepeni sud je tužbu tužioca odbacio kao van roka, odnosno drugostepeni sud je rešenje prvostepenog suda potvrdio uz obrazloženje da se od 1990. godine navedene odredbe ne sprovode, s toga na osnovu dokaza koji se nalaze u spisima predmeta, tužilac je podnetu tužbu protiv tužene u prvostepenom sudu podneo u zakonskom roku, kako je propisano odredbama člana 92. Zakona o osnovnim pravima iz radnog odnosa, koji je bio sprovodljiv na Kosovu na osnovu Unmik-ove uredbe br. 1999/24 kojom je propisano da: „datumom stupanja na snagu ovog zakona prestaju da važe IV i V poglavlje drugog dela Zakona o udruženom radu, od člana 161. do člana 226. i član 670. i ovaj zakon je stupio na snagu 15.10.1989. godine.“​​ 

• Sud primećuje da srž navoda podnosioca zahteva ima veze sa s pogrešnim utvrđivanjem činjeničnog stanja i pogrešnim tumačenjem​​ sprovodljivih​​ zakona​​ od strane redovnih sudova.​​ 

• U vezi sa tim, Sud je na osnovu sudske prakse ESLJP-a, ali i uzimajući u obzir njegove karakteristike, kako je propisano EKLJP-om, kao i načelo subsidijarnosti i doktrinu četvrtog stepena, konstantno isticao razliku između​​ „ustavnosti“​​ i​​ „zakonitosti“​​ i istakao je da nije njegova dužnost da se bavi činjeničnim greškama ili pogrešnim tumačenjem i pogrešnim sprovođenjem zakona, za koje se navodi da su načinili redovni sudovi, sem i dok god su takve greške mogle da povrede prava i slobode zaštićene Ustavom i/ili EKLJP-om (vidi u tom kontekstu slučajeve Suda​​ KI179/18, podnosilac zahteva​​ Belgjyzar Latifi​​ rešenje o neprihvatljivosti od 23. jula 2020. godine, stav 68;​​ KI49/19, podnosilac zahteva​​ Akcionarsko društvo Limak Kosovo International Airport A.D., „Adem Jashari“,​​ rešenje od 31. oktobra 2019. godine, stav 47;​​ KI56/17,​​ podnositeljka zahteva​​ Lumturije Murtezaj, rešenje o neprihvatljivosti od 18. decembra 2017. godine, stav 35; i​​ KI154/17 i KI05/18,​​ podnosioci zahteva​​ Basri Deva, Afërdita Deva i Društvo sa ograničenom odgovornošću “Barbas”, rešenje o neprihvatljivosti od 12. avgusta 2019. godine, stav 60 i na kraju slučaj​​ KI76/21, podnosilac zahteva​​ Qemajl Babuni, rešenje od 10. novembra 2021. godine, stav 34).​​ 

• Sud je takođe konstantno isticao da nije uloga ovog suda da razmatra nalaze redovnih sudova u vezi sa činjeničnim stanjem i sprovođenjem materijalnog prava i da ne može da oceni sam zakon koji je naveo jedan redovan sud da usvoji jednu odluku umesto neke druge odluke. Kad bi bilo drugačije, Sud bi postupao kao sud „četvrtog stepena“ što bi rezultiralo prevazilaženjem granica uspostavljenih njegovom jurisdikcijom. (vidi u tom​​ kontekstu slučaj ESLJP-a​​ García Ruiz protiv Španije,​​ br. 30544/96 presuda od 21. januara 1999. godine,​​ stav 28 i reference koje su tu korišćene, i takođe vidi slučajeve Suda​​ KI49/19, gore citiran, stav 48; i​​ KI154/17 i KI05/18,​​ gore citiran stav 61, i na kraju slučaj​​ KI76/21, podnosilac zahteva​​ Qemajl Babuni​​ rešenje od 10. novembra 2021. godine, stav 35).​​ 

• Sud primećuje da su redovni sudovi detaljno obrazložili na osnovu kojih dokaza i na osnovu kojih materijalnih odredbi su doneli relevantne presude, odgovarajući na navode podnosioca zahteva u vezi sa pogrešnim utvrđivanjem činjeničnog stanja i pogrešnim sprovođenjem materijalnog prava.​​ 

• Osnovni sud je rešenjem [C.br.3307/17] odbacio​​ tužbu podnosioca kao nepravovremenu.​​ U nastavku obrazloženja​​ ovog rešenja, Osnovni sud je naglasio da:​​ „je​​ tražio​​ od tužioca​​ da​​ preko svog punomoćnika dokaže kada je​​ primio​​ odluku​​ o prekidu​​ radnog odnosa, ali su​​ na ročištu​​ od 15.10.2018.​​ godine​​ izjavili​​ da​​ je​​ odluku​​ primio​​ 14.03.2014.​​ godine, dok je kao dokaz sudu podneo zahtev od 16.10.2018.​​ godine i odgovor od 01.10.2018.godine gde je utvrđeno da se traženi dokazi ne mogu obezbediti. Prvostepeni sud je, vodeći računa o blagovremenosti tužbe, našao da je tužilac​​ otpušten sa posla​​ na osnovu​​ odluke​​ od 07.12.2007.​​ godine, dok se sudu tužbom obratio 16.04.2014.​​ godine, što znači da je​​ propisani zakonski​​ rok​​ istekao, gde je tražio ostvarivanje svojih prava”.

• U vezi s navodima podnosioca zahteva u pogledu roka za podnošenje tužbe, Apelacioni sud je rešenjem [Ac.br.821/19] od 17.11.2022. godine obrazložio:​​ „Apelacioni sud ceni da​​ je prvostepeni sud, kao rezultat​​ dokazivanja činjeničnog stanja,​​ na pravi način primenio materijalno pravo, kada je​​ odbacio tužbu​​ tužioca odbio kao neblagovremenu, iz razloga što je​​ istu spornu odluku​​ od 07.12.2007.​​ godine u​​ bivšem Opštinskom​​ sudu​​ u Prištini​​ pobio​​ 14.04.2014.godine, činjenica koju​​ parničari​​ ne osporavaju. U konkretnom slučaju, prvostepeni sud je pravično primenio odredbe člana 178.2, 181.1 Zakona o udruženom radu i člana 391. tačka f) ZPP. Tužilac je bio svestan obustave​​ njegovih plata​​ od strane tužene​​ i iz tog razloga je podneo tužbu sudu,​​ dakle,​​ tužilac​​ je shvatio​​ ovu bitnu okolnost bar početkom 2008. godine,​​ a je tužbu podneo 16.04.2014. godine.“​​ 

• Sud primećuje da je i Vrhovni sud rešenjem​​ [Rev.br.179/23] odbio reviziju podnosioca zahteva, gde je između ostalog u svom rešenju istakao:​​ „… u ovom slučaju, u smislu roka koji je propisan gore navedenim odredbama, proističe da je tužba tužioca o poništenju odluke od 07.12.2007. godine nedozvoljena – odnosno nepravovremena, jer se iz spisa predmeta konstatuje da je tužilac​​ podneo tužbu prvostepenom sudu putem pošte 14.04.2014. godine, iz čega proizilazi da je od datuma kada je tužena donela odluku o prekidu radnog odnosa tužioca, do podnošenja tužbe prošlo 6 godina, 4 meseca i 7 dana… Pored navedenog, treba istaći i činjenicu da se protiv tužioca vodio i​​ krivični postupak, u kojem je proglašen krivim za delo uzimanje mita iz člana 343., stava 1 KZK-a, prema krivičnoj presudi Opštinskog suda u Prištini P.br. 289/07 od 10.04.2008. godine, koja je izmenjena samo​​ za​​ odluku u vezi sa kaznom presudom Okružnog suda u Prištini, a iz toga proizilazi da je tužilac znao da mu je prekinut radni odnos jer nije dolazio na posao i nije bio obuhvaćen na platnom spisku, i od tog trenutka do trenutka podnošenja tužbe sudu nije podneo zahtev kod poslodavca za zaštitu njegovih prava, niti je tražio sudsku zaštitu na sudu. U tom kontekstu proizilazi i zaključak da je tužna podneta nakon što je istekao zakonski rok za podnošenje tužbe, što znači da je tužba tužioca u ovom slučaju nedozvoljena.“

• U vezi sa pogrešnim tumačenjem zakonskih odredbi, odnosno člana 178., stava 2 u vezi sa članom 181., stavom 1 ZUR-a Vrhovni sud je obrazložio:​​ „Načelnim stavom Vrhovnog suda Kosova, pod br. protokola Gj.A.Su.A. 231/2022 od 07.11.2022. godine propisano​​ je da: „U radnim sporovima, u kojima je radniku prekinut radni odnos zbog povreda​​ radnih dužnosti na osnovu UNMIK-ove uredbe br. 2001/27 od 8. oktobra 2001. godine o Osnovnom zakonu o radu na Kosovu, u vezi sa pitanjem iniciranja, vođenja i završetka disciplinskog postupka, ne sprovode se odredbe Zakona o radnim odnosima SAP Kosova (Službeni list br. 24/22. jun 1984. godine) i Zakona o izmenama i dopunama Zakona o radnim odnosima (Službeni list SAP Kosova br. 14/1987 od​​ 24. aprila 1987. godine), niti odredbe kasnije Zakona o radnim odnosima SAP Kosova – Službeni list br. 12/1989 od 14. aprila 1989. godine, koji nije na snazi od 22. marta 1989. godine,​​ a na taj datum se poziva Unmik-ova uredba br. 1999/24 od 12. decembra 1999. godine, koja u članu 1.1, pod​​ tačkom b propisuje kao sprovodljive zakone na Kosovu zakonodavstvo koje je bilo na snazi 22. marta 1989. godine. Međutim, u takvim slučajevima prekida radnog odnosa zbog povreda radnih dužnosti, ukoliko se kod poslodavca unutrašnjom uredbom propisuje vođenje disciplinskog postupka, ti poslodavci su dužni da poštuju i da sprovode te uredbe, odnosno sa disciplinskim postupkom. U vezi sa pravovremenošću​​ za traženje sudske zaštite, pitanje koje nije regulisano odredbama​​ Umnik-ove uredbe br. 2001/27 od 8. oktobra 2001. godine o Osnovnom zakonu o radu na Kosovu,​​ trebalo bi sprovesti članove 178., 179. i 181. Zakona o udruženom radu, Službeni list SFRH br. 11/1988 od 10. februara 1988. godine, gde je propisano interno žaljenje unutar poslodavnog organa i​​ na​​ sudu, kao i pravovremenost traženja zaštite prava iz radnog odnosa kod poslodavca i na sudu.“​​ 

• Iz gore navedenog, Sud ocenjuje da je pitanje konstatacije činjeničnog stanja i tumačenja zakona pitanje koje određuju redovni sudovi u okviru njihovih dužnosti, odgovornosti i prerogativa za konstataciju činjeničnog stanja i sprovođenje materijalnog i proceduralnog zakona u pojedinačnim slučajevima i s tim u vezi ne može se reći da su ugrožene proceduralne garancije iz člana 31. Ustava. Pored toga, redovni sudovu su objasnili da su postupci i mere preduzete protiv podnosioca zahteva, preduzete na osnovu zakonskih odredbi na snazi.​​ 

• Sud ne primećuje vidno arbitrarno sprovođenje zakona niti činjenice, zaključak koji je očigledno neobrazložen u postupcima ili nedostatak logične veze između konstatovanih činjenica i sprovođenja relevantnih zakonskih odredbi na te činjenice. Zaista, iz osporenih odluka redovnih sudova, Sud ocenjuje da su redovni sudovi dali dovoljno obrazloženja.​​ 

• S toga, Sud konstatuje da je podnosilac zahteva imao mogućnosti da ima koristi od kontradiktornog postupka i da je imao mogućnosti da u različitim fazama postupka podnosi navode i dokaze koje je smatrao bitnim za svoj slučaj; imao je mogućnost da efikasno ospori navode i dokaze koje je podnela suprotna strana; redovni sudovi su saslušali i razmotrili sve njihove navode, koji su, gledajući objektivno, bili bitni za rešavanje predmeta, i činjenična i pravna obrazloženja o osporenoj odluci su predstavljena detaljno i iz tog razloga je procedura, celokupno gledano, bila pravična (vidi​​ mutatis mutandis,​​ presuda ESLJP-a od 21. januara 1999. godine,​​ García Ruiz protiv Španije,​​ br. 30544/96, stavovi 29 i 30; vidi takođe slučaj Suda​​ KI22/19, podnosilac​​ zahteva​​ ​​ Sabit Ilazi​​ rešenje o neprihvatljivosti od 7. juna 2019. godine,​​ stav 49).

• Sud ističe da u okolnostima konkretnog slučaja, podnosilac zahteva u vezi sa navodima o povredama člana 31. Ustava, u vezi sa članom 6. EKLJP-a, kao rezultat pogrešnog​​ utvrđivanja činjeničnog stanja i pogrešnog​​ tumačenja zakona ističe da su redovni sudovi pogrešno tumačili​​ zakonske odredbe, međutim on ni na jedan način nije ni​​ potkrepio, niti je argumentovao pred Sudom da je to tumačenje primenjivog zakona od strane redovnih sudova, moglo biti​​ „očigledno pogrešno“,​​ rezultirajući „arbitrarnim zaključcima“​​ ili „očigledno neobrazloženim“​​ zaključcima za podnosioca zahteva ili kako su postupci pred redovnim sudovima, u njihovoj celosti, mogli biti nepravični ili čak​​ arbitrarni. Pored toga, Sud ocenjuje da su redovni sudovi uzeli u obzir sve činjenice i okolnosti slučaja, navode podnosioca zahteva i jasno su iste obrazložili (vidi slučajeve Suda​​ KI64/20, podnosilac​​ Asllan Meka,​​ rešenje o neprihvatljivosti od 3. avgusta 2020. godine, stav 41; i​​ KI22/19, gore citiran, stav 43).​​ 

• Govoreći to, Sud ocenjuje da su redovni sudovi detaljno obrazložili navode podnosioca zahteva, gde je na osnovu izvedenih dokaza utvrđeno da nisu održivi navodi podnosioca zahteva i u tom slučaju su isti proglašeni neosnovanim. Štaviše, Sud ističe da podnosilac zahteva nije uspeo da svoje navode o povredama prava zagarantovanim Ustavom, podigne na nivo ustavnosti.​​ 

• Zato, Sud zaključuje da su navodi podnosioca zahteva o povredama prava na pravično i nepristrasno suđenje​​ zbog pogrešnog utvrđivanja činjenica i pogrešnog​​ tumačenja zakonskih odredbi,​​ koje je zagarantovano članom 31. Ustava i članom 6. EKLJP-a (i) navodi koji spadaju u kategoriju​​ „četvrtog stepena“​​ i da su kao takvi, ovi navodi podnosioca zahteva očigledno neosnovani po ustavnim osnovama, kako je propisano u stavu (2) pravila 34. Poslovnika o radu.​​ 

• Shodno tome, zahtev u celosti treba proglasiti neprihvatljivim.​​ 

IZ TIH RAZLOGA

Ustavni sud u skladu sa članovima 113.1 i 113.7 Ustava, članovima 20. i 47. Zakona, i u skladu sa pravilima 34. (2) i​​ 48 (1) (b)​​ Poslovnika o radu,​​ na svojoj sednici održanoj​​ 13. februara 2024.​​ godine,​​ jednoglasno:

ODLUČUJE

• DA PROGLASI zahtev neprihvatljivim;

• DA DOSTAVI ovo rešenje stranama;

• DA OBJAVI ovo rešenje u Službenom listu, u skladu sa članom 20.4 Zakona;

• Ovo rešenje stupa na snagu​​ danom objavljivanja u Službenom listu Republike Kosovo, u skladu sa stavom 5., člana 20. Zakona.​​ 

Sudija izvestilac     Predsednica Ustavnog suda​​ 

Remzie​​ Istrefi Peci​​      Gresa Caka-Nimani