USTAVNI SUD

Priština,​​ 1. marta​​ 2024. godine

Br. ref.: RK​​ 2377/24

REŠENJE O NEPRIHVATLJIVOSTI

u​​ 

slučaju br. KI180/22

Podnosilac

Bashkim Salihu

Ocena ustavnosti Presude Vrhovnog Suda Republike Kosovo [ARJ. br. 56/2022]​​ 

od​​ 3. avgusta​​ 2022. godine​​ 

USTAVNI SUD REPUBLIKE KOSOVO

u sastavu:

Gresa Caka-Nimani, predsednica

Bajram Ljatifi, zamenik predsednika

Selvete Gërxhaliu-Krasniqi, sudija

Safet Hoxha, sudija

Radomir Laban, sudija

Remzije Istrefi-Peci,​​ sudija

Nexhmi Rexhepi,​​ sudija i

Enver Peci, sudija

Podnosilac zahteva

• Zahtev je podneo​​ Bashkim Salihu,​​ sa mestom stanovanja u selu​​ Drobeš opština Vitina (u daljem tekstu: podnosilac zahteva).

Osporena odluka

• Podnosilac zahteva osporava ustavnost presude Vrhovnog suda Republike Kosovo [ARJ. br.56/2022] od 3. avgusta 2022. godine (u daljem tekstu: Vrhovni Sud).

Predmetna stvar​​ 

• Predmetna stvar ovog zahteva je ocena ustavnosti gore navedene Presude Vrhovnog suda, kojom je,​​ po navodima podnosioca zahteva, došlo do povrede ​​ njegovih prava koja su zagarantovana članovima: 31 [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje], 32 [Pravo na pravno sredstvo]; 46 [Pravo na imovinu]; 54 [Sudska zaštita prava] Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav), kao i stavom​​ 1 člana 6 i članom 13 (Pravo na pravično suđenje) Evropske Konvencije o Ljudskim pravima (u daljem tekstu: EKLJP).

Pravni osnov​​ 

• Zahtev je zasnovan na stavovima 1 i 7, člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava Republike Kosovo, na članu 22. (Procesuiranje ​​ podnesaka) i članu 47. (Individualni zahtevi) Zakona br. 03/L-121 o Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Zakon) i pravilu​​ 25 [Podnošenje podnesaka i odgovora]​​ Poslovnika o radu Ustavnog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Poslovnik o Radu).​​ 

• Dana 7. jula 2023. godine, Poslovnik o radu Ustavnog suda Republike Kosovo br. 01/2023, objavljen je u Službenom listu Republike Kosovo i stupio je na snagu petnaest (15) dana od dana objavljivanja. Shodno tome, prilikom razmatranja zahteva, Ustavni sud se poziva na odredbe navedene Uredbe, kojom je ukinut Pravilnik o radu Ustavnog suda br. 01/2018. S tim u vezi, u skladu sa pravilom 78 (Prelazne odredbe) Pravilnika o radu br. 01/2023, izuzetno će se i dalje primenjivati pojedine odredbe Pravilnika o radu br. 01/2018 u slučajevima registrovanim u Sudu pred ukidanje, samo ako i u meri u kojoj su povoljniji za stranke.

Postupak pred Ustavnim sudom​​ 

• Dana 22. novembra 2022. godine,​​ podnosilac zahteva je podneo zahtev pred Sudom.​​ 

• Dana 2. decembra 2022. godine,​​ Sud je obavestio podnosioca zahteva o registraciji zahteva i jedna kopija je poslata i u Vrhovni Sud.​​ 

• Dana 5. decembra 2022. godine,​​ Predsednica suda je odlukom​​ GJR.KI180/22,​​ imenovala sudiju​​ Remzie Istrefi Peci​​ za sudiju izvestioca i odlukom​​ KSH.KI180/22​​ imenovala je članove Veća za​​ ​​ razmatranje, u sastavu sudija:​​ Selvete Gërxhaliu Krasniqi (predsedavajuća), Safet Hoxha i Radomir Laban (članovi).

• Dana 16. decembra 2022. godine, sudija Enver Peci je položio zakletvu pred Predsednicom Republike Kosovo, kojom prilikom je i počeo njegov mandat na Sudu.

• Dana 23. januara 2024. godine,​​ Veće za razmatranje je razmotrilo preliminarni izveštaj sudije izvestioca i jednoglasno/većinom glasova je preporučilo sudu neprihvatljivost zahteva.​​ 

Pregled činjenica

• Pregled upravnih postupaka ​​ (vansudski)

• Iz dokumentacije predmeta proizilazi da je podnosilac zahteva bio zaposlen u Specijalnom tužilaštvu Republike Kosovo (u daljem tekstu: STRK), na poziciji eksperta u Odeljenju za borbu protiv korupcije STRK-a). ​​ 

• Dana 6. januara 2011. godine, Vlada Republike Kosovo (u daljem tekstu: Vlada), donela je odluku [br. 02/151] za povećanje plata svim državnim službenicima do trideset odsto (30%) na osnovnu platu.​​ 

• Dana 19. jula 2011. godine, podnosilac zahteva je podneo žalbu pred STRK-om, odnosno šefu administracije i zameniku Glavnog tužioca STRK-a, za sprovođenje Odluke Vlade [br. 02/151] o povećanju plata.

• Dana 11. avgusta 2011. godine, Kancelarija generalnog direktora Državnog tužioca odbacila je žalbu podnosioca zahteva, na osnovu toga što eksperti iz Odeljenja za borbu protiv korupcije u STRK-u nemaju status državnih službenika i ne mogu da dobiju povećanje plate po odluci Vlade iz 2011. godine. ​​ 

• Nekih neutvrđenih datuma, podnosilac zahteva i njegove kolege su zatražili od STRK-a i od Ministarstva javne uprave (u daljem tekstu: MJU) sprovođenje Odluke Vlade [br. 02/151].

• Neutvrđenog datuma, MJU je pozitivno odgovorio na zahtev podnosioca zahteva i njegovih kolega, ističući da eksperti Odeljenja za borbu protiv korupcije u STRK-u imaju status državnih službenika.​​ 

• Dana 8. februara 2013. godine, podnosilac zahteva je​​ uputio zahtev organima Tužilačkog saveta Kosova (u daljem tekstu: TSK) za sprovođenje Odluke Vlade [br. 02/151]. ​​ 

• Dana 4. marta 2013. godine, TSK je doneo odluku [KPK/br.55/2013] kojom je odbio zahtev podnosioca zahteva.​​ 

• Dana 22. marta 2013. godine, podnosilac zahteva je podneo žalbu Nezavisnom nadzornom Odboru za Civilnu službu Kosova (u daljem tekstu: NNOCSK), protiv odluke [KPK/br.55/2013] TSK-a.

• Dana 5. aprila 2013. godine, NNOCSK je odlukom [br. 02/129/2013] odbio žalbu podnosioca zahteva kao neosnovanu, na osnovu toga što je odluka Vlade [br. 05/14] od 4. maja 2011. godine, kojom ​​ je odobren zahtev STRK-a, za dodatke na osnovnu platu za 2011. godinu, nije predvidela dozvolu i za dodatke za stručnjake Odeljenja za borbu protiv korupcije STRK-a.​​ 

 ​​​​ b) Prva tužba (I) u upravnom sporu​​ 

• Dana 3. maja 2013. godine, podnosilac zahteva je podneo tužbu u upravnom sporu Osnovnom sudu u Prištini – Odeljenju za administrativne poslove, protiv odluke BBOCSK-a [br. 02/129/20123] uz tvrdnju da je pred ovim organom tražio sprovođenje Odluke Vlade [br.02/151] o povećanju plata i nije pokrenuo novi upravni postupak.​​ 

• Dana 10. marta 2014. godine, Vlada je Odlukom [br.01/176], još jednom odlučila da poveća plate svim državnim službenicima u visini od dvadeset pet odsto (25%), a ovoga puta su u odluci bili uključeni su i veštaci iz Odeljenja za borbu protiv korupcije u STRK-u.

• Dana 17. decembra 2015. godine, Osnovni sud u Prištini je presudom A. br.614/13, (i) usvojio kao osnovan tužbeni zahtev podnosioca zahteva, (ii) poništio je rešenje NNOCSK-a [br. 02/129/2013], i (iii) vratio je predmet na ponovno odlučivanje pred potonjim. Predmetni sud je zaključio da veštaci Odeljenja za borbu protiv korupcije u STRK-u imaju status državnih službenika i time se implicira da imaju pravo na povećanje plata, prema Vladinoj odluci [br.02/151].

• Dana 13. januara 2016. godine, NNOCSK je odlukom [A.02/05/2016] odbacio žalbu podnosioca zahteva kao nedozvoljenu, uz obrazloženje da isti nije iscrpeo sve interne pravne lekove u TSK-u, prema zakonima koji su na snazi, pre nego što se žalba uputi NNOCSK-u.

c) Druga tužba (II) u upravnom sporu

• Dana 5. februara ​​ 2016. godine, podnosilac zahteva je ponovo podneo tužbu Osnovnom sudu u Prištini protiv Rešenja NNOCSK-a [A.02/05/2016], sa tvrdnjom da je isto doneto suprotno zakonskim odredbama i uz konstataciju pogrešnog činjeničnog stanja, dodajući da je predmet spora sprovođenje Odluke Vlade [br. 02/151] o povećanju plata, a ne pokretanje upravnog postupka za bilo koje drugo pitanje.

• Dana 7. novembra 2018. godine, Osnovni sud u Prištini je presudom A. br.192/2016 (i) usvojio tužbeni zahtev podnosioca zahteva kao osnovan, (ii) poništio je rešenje NNOCSK-a [br. 02/129. /2013] i Odlukom NNOCSK-a [A.02/05/2016], (iii) vratio predmet na ponovno odlučivanje kod potonjeg, i (iv) obavezao je TSK da isplati podnosiocu zahteva dodatni iznos od 30%, prema Odluci Vlade [ broj 02/151] o povećanju plata.​​ 

• NNOCSK je protiv gorenavedene presude Osnovnog suda u Prištini podneo žalbu pred Apelacionim sudom, sa predlogom da ovaj sud usvoji žalbu i da poništi predmetnu presudu, iz razloga što podnosilac zahteva nije iscrpeo sva unutrašnja pravna sredstva pred TSK-om.

• Dana 22. maja 2019. godine, Apelacioni sud je u Presudi AA. br.14/2019, (i) usvojio žalbu NNOCSK-a, (ii) poništio je Presudu Osnovnog suda u Prištini [A. br.192/2016], i (iii) vratio je predmet na ponovno odlučivanje pred potonjim.​​ 

• Dana 7. avgusta 2020. godine, Osnovni sud u Prištini je, odlučujući u ponovnom postupku doneo presudu [A. br.1338/2019], kojom je odbio tužbeni zahtev podnosioca zahteva kao neosnovan, sa obrazloženjem da je u vreme od podnošenjem žalbe u TSK, podnosilac zahteva je u stvari pokrenuo upravni postupak i da nema dokaza da se protiv rešenja [KPK/br.55/2013] ovog organa žalio u Komisiji za rešavanje žalbi i podnesaka u TSK-u.

• Dana 2. septembra 2020. godine, podnosilac zahteva je uložio žalbu pred Apelacionim sudom a protiv gore navedene presude Osnovnog suda u Prištini zbog bitnih povreda odredaba Zakona o opštem upravnom postupku (ZOUP) i zbog povrede člana 6. i 13. EKLJP-a.​​ 

• U ovom slučaju, TSK je u svojstvu zainteresovane strane dostavio odgovor na žalbu podnosioca zahteva, sa predlogom da se žalba podnosioca zahteva odbije kao neosnovana i da se osporena presuda potvrdi.​​ 

• Dana 21. aprila 2022. godine, Apelacioni sud je presudom AA. br.540/2020 odbio žalbu podnosioca zahteva kao neosnovanu i potvrdio je presudu [A.br.1338/2019] prvostepenog suda, ocenivši da ožalbena presuda nije obuhvaćena proceduralnim​​ povredama ZUS-a i ZPP iz stava 2. člana 182. o kojim se uzrocima sud stara po službenoj dužnosti i povredu materijalnog prava, kako je to tvrdio podnosilac zahteva.​​ 

• Dana 2. juna 2022. godine, podnosilac zahteva je podneo zahtev za vanredno preispitivanje sudskih odluka Vrhovnom sudu, zbog bitne povrede odredaba Zakona o parničnom postupku (ZPP) i povrede stava 3 čl. 11. i 145. Zakona o opštem upravnom postupku (ZOUP). Putem ovog vanrednog pravnog leka, podnosilac zahteva je tražio da se izmeni Odluka NNOCSK-a [A/02/05/2016] ​​ ili da se predmet vrati na ponovno suđenje i na ponovno odlučivanje.

• Dana 3. avgusta 2022. godine, Vrhovni sud je u Presudi ARJ. br.56/2022, (i) odbio kao neosnovan zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke i (ii) potvrdio je Presudu Apelacionog suda [AA. br.540/2020]. ​​ U svojoj presudi, Vrhovni sud je, između ostalog, naglasio da: “Na osnovu ovako navedenog činjeničnog stanja i navedenih zakonskih odredbi, činjeničnog stanja koje je utvrđeno od strane nižestepenih sudova, Vrhovni sud ocenjuje da su nižestepeni sudovi kao i tuženi organ uprave, pravilno primenili odredbe ZUP-a, ZUS-a i ZPP-a, (važeći zakon prema članu 63 ZKA), kao i materijalni zakon u vezi sa civilnom službom i druge podzakonske akte koji su navedeni iznad. Osporena presuda drugostepenog suda je jasna i razumljiva, u obrazloženju su dati dovoljni razlozi o bitnim činjenicama koje prihvata i ovaj sud, pa su navodi u zahtevu neodrživi. Veće takođe ocenjuje da je u ovom predmetu pravilno primenjeno materijalno pravo od strane nižestepenih sudova i tuženog organa i da zakon nije povređen na štetu tužioca.”

Navodi podnosioca zahteva

• Podnosilac ​​ zahteva tvrdi da je osporenom presudom Vrhovnog suda došlo do povrede ​​ njegovih prava koja su zagarantovana članovima: 31 [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje], 32 [Pravo na pravno sredstvo]; 46 [Pravo na imovinu]; 54 [Sudska zaštita prava] Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav), kao i stavom​​ 1 člana 6 i članom 13 (Pravo na pravično suđenje) Evropske Konvencije o Ljudskim pravima (u daljem tekstu: EKLJP).

I. Navodi u vezi sa povredom člana 31 Ustava, u vezi sa stavom 1 člana 6 EKLJP-a

• Podnosilac predstavke tvrdi da Vrhovni sud u njegovom slučaju i) nije pravilno ispitao slučaj i nije obrazložio neke od njegovih tvrdnji, kao i da je ii) primenio zakon na jasno proizvoljan način.​​ 

i) Navodi u vezi sa nepravilnim razmatranjem slučaja kao i o neobrazloženoj sudskoj odluci

​​ 

• U vezi sa presudom Vrhovnog suda, podnosilac zahteva tvrdi da ovaj sud nije ispitao pravne osnove i dokaze koje je on izneo u prilog zahteva za vanredno preispitivanje sudske odluke, te da stoga nije obratio pažnju na njegovu argumentaciju o povredi stav 3. člana 11. ZOUP-a, niti argument da stranka u postupku ne može da ima posledice zbog zakonskih povreda državnih institucija (u ovom slučaju TSK). Dakle, prema njegovim rečima, Apelacioni i Vrhovni sud nisu obratili pažnju na argumente, dokaze i pravne osnove koje je on izneo. Dalje, ista osoba ističe da samo površno pominjanje pravnih osnova, njegovih argumenata i dokaza od strane Vrhovnog i Apelacionog suda, ne prolazi test ESLJP-a u pogledu prava na pravilno i potpuno razmatranje slučaja. Na osnovu ovih argumenata, podnosilac zahteva navodi da je osporenom presudom Vrhovnog suda povređen član 31. Ustava i član 6. EKLJP, jer Vrhovni sud nije izvršio pravilno i potpuno razmatranje predmeta.

• Podnosilac zahteva tvrdi da je pred Vrhovnim sudom naveo da je Apelacioni sud pogrešno zaključio da je upravni postupak započeo u trenutku kada je on uputio zahtev TSK-u, jer je prema Zakonu o opštem upravnom postupku postupak u ovom konkretnom slučaju nije mogao biti pokrenut kod poslodavca, zbog činjenice da je rešenje Vlade [br. 02/151] bila konačna odluka koju TSK nije mogao preispitati. U ovom kontekstu, podnosilac zahteva ističe da se nije radilo o pokretanju upravnog postupka, već o izvršenju upravnog akta. Dakle, podnosilac zahteva navodi da se Vrhovni sud uopšte nije bavio njegovim tužbenim zahtevom, zbog zabune koju je Apelacioni sud napravio između upravnog postupka i postupka za izvršenje upravnog akta, ističući umesto toga da je Apelacioni sud napravio doneo nerazrađen i šablonski nalaz, kada je smatrao da je u momentu kada se žalilac obratio zahtevom TSK-u, započeo upravni postupak.​​ 

• Dalje, podnosilac zahteva tvrdi da nije bio u obavezi da se obrati Komisiji za rešavanje sporova i žalbi u TSK, štaviše, ni odluka TSK-a nije u sebi sadržala pravni savet za pravni lek. Shodno tome, podnosilac zahteva navodi da nije mogao da zna da li postoji takav pravni lek, pa u tom pogledu tvrdi da je povređen stav 3. člana 11. ZOUP-a. U tom smislu, podnosilac zahteva naglašava da ova tvrdnja nije bila razmotrena od strane Vrhovnog suda, kao što nije bila razmotrena ni od strane Apelacionog suda.​​ 

• Prema navodima podnosiocia zahteva, njihova obaveza da razmotre i da obrazlože ovu tvrdnju je još veća kada se ima u vidu da je Osnovni sud dva puta zaključio da on nije bio dužan da iscrpi nijedan pravni lek u okviru TSK-a, jer ovaj drugi u sopstvenoj odluci nije predvideo pravni savet, kako je to zatraženo u ZOUP. Štaviše, ovaj stav je sledio i NNOCSK, koji je u odluci [br. 02/129/2013] od 5. aprila 2013. godine, utvrdio da je žalilac u zakonskom roku iskoristio zakonska sredstva žalbe da bi se isti razmotrili i da se odluči u vezi sa istima u Savetu. Prema navodima podnosioca zahteva, Vrhovni sud se samo zadovoljio ponavljanjem da je bio primoran da iscrpi pravne lekove u drugom upravnom stepenu u okviru TSK-a, dodajući da u vezi sa njegovom glavnom tužbom nikada nije dobio potpun i razrađen odgovor od Vrhovnog suda u vezi sa osporenom presudom, čime se ne ispunjava standard obrazložene odluke, koji je zagarantovan članom 31. Ustava, u vezi sa članom 6. EKLJP-a.

ii) Navodi u vezi sa jasno proizvoljnom primenom zakona

• U vezi sa ovom tvrdnjom, podnosilac zahteva naglašava da je Vrhovni sud nije opravdao svoj stav, zbog čega je on morao da iscrpi pravni lek u drugom stepenu pred TSK-om. Na taj način, on tvrdi da je ovaj sud ivršio selektivna, a samim tim i proizvoljna tumačenja zakonskih odredbi, jer se samo pozvao na stav 3 člana 12 Zakona o NNOCSK-u, potpuno ignorišući primenu člana 11.3 (3) ZOUP, za koji tvrdi da je pokrenut kao navod konstantno pred redovnim sudovima, tvrdeći da se ova odredba primenjuje direktno u postupku sprovedenom pred TSK-om. Na ovaj način, prema podnosiocu zahteva, Vrhovni sud je dao jasno proizvoljna pravna tumačenja, koja su u suprotnosti sa garancijama člana 31. Ustava i člana 6. EKLJP-a.

II. Navodi u vezi sa povreda članova 32 i 54 Ustava, u vezi sa članom 13 EKLJP-a

• U vezi sa ovom tvrdnjom, podnosilac zahteva navodi da: „...Sprečen sam da efikasno koristim pravne lekove, zbog jednog propusta KPK-a i konfuzije koja je takođe karakterisala pristup sudova u mom slučaju., Dakle, propust KPK-u, koji, suprotno članu 11.3 ZOUP-a, nije dao pravni savet u svojoj odluci, u vezi sa pravom na žalbu unutar TSK-a je postalo prepreka za mene da koristim pravna sredstva u sudskom postupku. To znači da snosim pravne posledice zbog greške nekog državnog organa. Shodno tome, nijedna sudska instanca nije sudila o meritumu celog mog slučaja, a radi se o mom isključenju iz uživanja dodatka na/povećanja plate od 30% na osnovu​​ odluke Vlade iz 2011. godine, koju sam pomenuo gore. Samim tim, povređena su moja prava na pravna sredstva i sudsku zaštitu prava koja su zagarantovana članovima 32. i 54. Ustava, u vezi sa pravom na delotvorni pravni lek, koje je zagarantovano članom 13. EKLJP-a.

III. Navodi u vezi sa povredom člana 46 Ustava, u vezi sa članom 1 Protokola br. 1 EKLJP-a

• U nastavku podnosilac zahteva tvrdi da je imao opravdana očekivanja u korist dodatnih ličnih primanja, prema odluci Vlade iz 2011. godine, dodajući da je to opravdano očekivanje imao, posebno od 7. novembra 2018. godine i 17. decembra 2015. godine, kada je Osnovni sud u Prištini doneo presude u kojima je usvojio moj tužbeni zahtev kao osnovan i gde je poništio odluku NNOCSK-a.

• Na kraju, podnosilac zahteva naglašava da gore navedeni argumenti i razrade snažno dokazuju da je presuda Vrhovnog suda​​ [ARJ.br. 56/2022] od 3. avgusta 2022. godine, povredila njegova ustavna prava koja su zagarantovana članovima 31 [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje], 32 [Pravo na pravno sredstvo]; i 54 [Sudska zaštita prava] u vezi sa članom​​ 46 [Zaštita imovine].

Relevantne odredbe​​ 

USTAV REPUBLIKE KOSOVO

Član 31

[Pravo na pravično i nepristrasno suđenje]

1. ​​ Svakom se garantuje jednaka zaštita prava pred sudom, ostalim državnim organima i nosiocima javnih.​​ 

2.​​ Svako ima pravo na javno, nepristrasno i pravično razmatranje odluka o pravima i obavezama ili za bilo koje krivično gonjenje koje je pokrenuto protiv njega/nje, u razumnom roku, od strane nezavisnog i nepristrasnog, zakonom ustanovljenog, suda.​​ 

​​ [...]

Član​​ 32

[Pravo na pravno sredstvo]

Svako lice ima pravo da koristi pravna sredstva na sudske i administrativne odluke, koje uskraćuju njena/njegova prava ili interese, na zakonom propisan način.

Član 46

[Zaštita imovine]

1.​​ Garantuje se pravo na imovinu.​​ 

Član 54

[Sudska zaštita prava]

Svako ima pravo na sudsku zaštitu u slučaju kršenja ili uskraćivanja nekog prava koje je garantovano ovim Ustavom, kao i pravo na efikasne pravne mere ukoliko se utvrdi da je pravo prekršeno.

EVROPSKA KONVENCIJA O LJUDSKIM PRAVIMA

Član 6

(Pravo na pravično suđenje)

1.​​ Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim, zakonom ustanovljenim sudom. Presuda se izriče javno, ali se novinari i javnost mogu isključiti s čitavog ili jednog dela suđenja u interesu morala, javnog reda ili nacionalne sigurnosti u demokratskom društvu, kada to nalažu interesi maloletnika ili zaštite privatnog života strana u sporu, ili kada to sud smatra izričito neophodnim zato što bi u posebnim okolnostima publicitet mogao naneti štetu interesima pravde.

[...]” ​​ 

Protokol br. 1 EKLJP-a

Član 1​​ 

[Zaštita imovine]

1.​​ Svako fizičko ili pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava.​​ 

ZAKON br. 03/L-192 O NEZAVISNOM NADZORNOM ODBORU ZA CIVILNU SLUŽBU KOSOVA

Član 12​​ 

Žalbe​​ 

[...]

3. U ime Odbora žalbe razmatra i rešava veće sastavljeno od tri (3) člana Odbora:​​ 

3.1. da službenik ili kandidat koji pretenduje da je oštećen ,pre podnošenja žalbe Odboru, treba da prođe kroz sav interni žalbeni postupak relavantnog organa za zapošljavanje , izuzev ako odbor izuzme ovaj zahtev zbog opravdanog straha od osvete ili neuspeha organa za zapošljavanje da reši takvu žalbu u roku od trideset (30) dana ili iz nekog drugog opravdanog razloga;

[...]

ZAKON Br. 05/L-031 O OPŠTOJ ADMINISTRATIVNOJ PROCEDURI

Član 11

Princip informisanja i aktivne pomoći​​ 

[...]

3. Organ obezbeđuje zainteresovanim licima i strankama, tačne, jasne i razumljive informacije o:​​ 

3.1. načinu pokretanja administrativnog postupka, u oblasti odgovarajuće nadležnosti;​​ 

3.2. suštinskom zakonskom zahtevu kao i procedura i formalnostima predviđenim za donošenje određenog administrativnog akta ili ostvarivanju realno traženog akta, uključujući ovde i dokumente i izjave koje treba dostaviti;;​​ 

3.3. vremenskom roku saopštavanja konačne odluke kao; i​​ 

3.4. pravnim sredstvima koja stoje na raspolaganju stranci i načinu njihovog korišćenja.​​ 

4. Obaveze javnog organa da pruži informacije i aktivnu pomoć, prema ovom članu se sastoji u pružanju opšte informacije na način kako se obično​​ interpretiraju i primenjuju odredbe o informacijama predviđenim u stv. 1. i 3. ovog člana ali ne obuhvata pravnu pomoć za pojedine slučajeve.

Prihvatljivost zahteva

• Sud prvo​​ razmatra​​ da li je podnosilac zahteva ispunio uslove prihvatljivosti koji su utvrđeni Ustavom, propisani​​ Zakonom​​ i dalje predviđeni Poslovnikom o Radu.

• S tim u vezi,​​ Sud se poziva na stavove 1. i 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane]​​ Ustava,​​ koji​​ propisuju:

“1.​​ Ustavni sud odlučuje samo u slučajevima koje su ovlašćene strane podnele sudu na zakonit​​ način.

​​ […]

7.​​ Pojedinci mogu da pokrenu postupak ako su njihova prava i slobode koje im garantuje ovaj Ustav prekršena od strane javnih organa, ali samo kada su iscrpeli sva ostala pravna sredstva, regulisanim zakonom.”

[…]

• Sud se dalje poziva na članove​​ 47 [Individualni zahtevi], 48. [Tačnost podneska] i 49. [Rokovi] Zakona, koji propisuju:

Član 47​​ 

(Individualni zahtevi)

“1.​​ Svaka osoba ima pravo da od Ustavnog suda zatraži pravnu zaštitu ukoliko smatra da njena Ustavom zagarantovana prava i slobode krši neki javni organ.

2.​​ Osoba može da podnese pomenuti podnesak samo nakon što su iscrpljena sva ostala zakonom određena pravna sredstva.”

Član 48

(Tačnost podneska)

"​​ Podnosilac​​ podneska​​ je dužan da jasno naglasi to koja prava​​ i​​ slobode su mu​​ povređena​​ i​​ koji je konkretan akt javnog organa koji podnosilac želi da ospori."

Član 49

(Rokovi)

“Podnesak se podnosi u roku od 4 meseci. Rok počinje od dana kada je podnosilac primio sudsku odluku [...].”

• U vezi sa ispunjenjem gore navedenih kriterijuma, Sud ocenjuje da je podnosilac zahteva ovlašćena strana,​​ isti osporava ​​ Presudu Vrhovnog suda​​ ARJ. br.56/2022] od​​ 3. avgusta 2022. godine,​​ nakon što je​​ iscrpeo sva pravna sredstva​​ koja su propisana zakonom.​​ Podnosilac zahteva je takođe precizirao​​ za koja prava zagarantovana Ustavom on smatra da su mu povređena u skladu sa zahtevima iz člana 48 Zakona; i​​ podneo je zahtev u skladu sa zakonskim rokom koji je propisan u članu 49 Zakona.

• Pored gore navedenih kriterijuma,​​ Sud takođe razmatra da li je podnosilac zahteva ispunio uslove prihvatljivosti koji su propisani u stavu 2, pravila​​ 34 [Kriterijum o prihvatljivosti] Poslovnika o Radu, koje propisuje da:​​ 

Pravilo 34

(Kriterijum o prihvatljivosti)

“2.​​ Sud može smatrati zahtev neprihvatljivim ako je zahtev očigledno neosnovan kada podnosilac/teljka zahteva nije dovoljno dokazao/la i potkrepio/la svoju tvrdnju.”

• Na osnovu sudske prakse Evropskog Suda za Ljudska prava (u daljem tekstu: ESLJP),​​ ali i sudske prakse Suda, jedan zahtev se može proglasiti neprihvatljivim kao​​ “očigledno neosnovan”​​ u celini ili samo u odnosu na određeni navod koji zahtev može sadržati. S tim u vezi, tačnije je nazivati ih “očigledno neosnovanim navodima”. Poslednje navedeni se, na osnovu sudske prakse ESLJP-a, mogu svrstati u četiri različite grupe: (i) navodi koji se kvalifikuju kao navodi “četvrtog stepena”; (ii) navodi koje karakteriše “jasno ili očigledno odsustvo povrede”; (iii) “nepotkrepljeni ili neobrazloženi” navodi, kada su ispunjeni jedan od dva potkriterijuma, i to: a)​​ kada podnosilac zahteva jednostavno navede jednu ili više odredbi Konvencije ili Ustava, ne objašnjavajući pritom na koji su način one prekršene, osim ukoliko je na osnovu činjenica i okolnosti ta povreda sasvim očigledna (vidi, u tom smislu, predmet ESLJP-a​​ Trofimchuk protiv Ukrajine (odluka) ​​​​ br. ​​ 4241/03​​ od 31. maja 2005. godine, vidi, takođe,​​ Baillard protiv Francuske (odluka)​​ br. 6032/04​​ od 25. septembra 2008. godine); i b)​​ ​​ kada podnosilac zahteva propusti ili odbije da predoči materijalne dokaze kojima bi potkrepio svoje navode (to naročito važi za odluke sudova ili drugih domaćih vlasti), osim ukoliko postoje izuzetne okolnosti koje su van njegove kontrole i koje ga sprečavaju da to učini (na primer, ako zatvorske vlasti odbiju da predoče Sudu dokumente iz spisa predmeta zatvorenika o kome je reč ili ako Sud sam ne odluči drugačije​​ (vidi slučaj Suda​​ KI166/20,​​ podnosilac​​ Ministarstvo rada i socijalne zaštite, rešenje o neprihvatljivosti od 5. januara 2021. godine, stav 42),​​ i na kraju, (iv) “konfuzni i nejasni” navodi (vidi predmete ESLJP-a,​​ Kemmachev protiv Francuske, predstavka br. 17621/91,​​ kategorija (i),​​ Juta Mentzen protiv Litvanije, predstavka br. 71074/01,​​ kategorija (ii) i​​ Trofimchuk protiv Ukrajine, predstavka br. 4241/03,​​ kategorija (iii).

• Pored ovoga, ESLJP propisuje da se jedna tužba karakteriše činjenicama koje su sadržane u njoj, a ne samo pravni osnov i argumenti na koje su se stranke izričito pozvale (vidi, slučaj ESLJP-a:​​ Talpis protiv Italije, br. 41237/14, Presuda od 18. septembra 2017. godine, stav 77 i tu citirane reference).​​ 

• Sud, vraćajući se na razmatranje zahteva, podseća da podnosilac zahteva tvrdi da je osporena presuda Vrhovnog suda doneta uz kršenje članova: 31. Ustava, u vezi sa stavom 1. člana 6. EKLJP; 32. i 54. Ustava, u vezi sa članom 13. EKLJP; i 46. Ustava, u vezi sa članom 1. Protokola br. 1 EKLJP.

• Stoga, Sud će ove tvrdnje ispitati i analizirati u skladu sa principima utvrđenim sudskom praksom ESLJP-a, na osnovu kojih su Ustavni sud, i redovni sudovi, ​​ u skladu sa članom 53. [Tumačenje odredbi ljudskih pravima] Ustava dužni da:​​ “Osnovna prava i slobode zagarantovana ovim Ustavom se tumače u saglasnosti sa sudskom odlukom Evropskog suda za ljudska prava”.

I. Ocena Suda što se tiče navoda o povredi člana 31 Ustava, u vezi sa stavom1. člana 6. EKLJP-a​​ 

• Sud primećuje da je suština navoda podnosioca zahteva o povredi člana 31. Ustava, u vezi sa stavom 1. člana 6. EKLJP, povezana sa načinom na koji je Vrhovni sud obrazložio svoju presudu u vezi sa odbijanjem zahteva za vanredno preispitivanje sudske odluke, i kako je isti protumačio relevantne odredbe zakona. Stoga će se Sud baviti ovim tvrdnjama u kontekstu (i) prava na „obrazloženu odluku“ i u kontekstu tvrdnje o (ii)​​ „jasno proizvoljnoj primeni zakona“, oslanjajući se na opšta načela koja su definisana kroz sudsku praksu ESLJP-a ali i sudsku praksu Suda.​​ ​​ 

i. Što se tiče prava na “obrazloženu sudsku odluku”

• Opšta načela ​​ 

• U principu, sudska praksa ESLJP-a i sudska praksa Suda naglašavaju da pravo na pravično suđenje obuhvata pravo na obrazloženu sudsku odluku i da sudovi treba da "s dovoljnom jasnoćom izlože razloge na kojima su zasnovali svoje odluke". Međutim, ova obaveza sudova se ne može shvatiti kao zahtev da se detaljno odgovori na svaki argument. Obim u kojem se primenjuje ova dužnost navođenja razloga može varirati u zavisnosti od prirode odluke i mora se odrediti u svetlu okolnosti slučaja. Suštinski argumenti podnosilaca zahteva su ti koji se moraju rešiti, a navedeni razlozi moraju biti zasnovani na važećem zakonu​​ (vidi slučaj Suda​​ KI07/18, podnosilac zahteva​​ “Çeliku Rollers” d.o.o, Presuda od 18. decembra 2019. godine, stavovi 100 i 101). Nasuprot činjenici da redovni sudovi imaju neku određenu slobodu u vezi sa izborom argumenata i u vezi sa odlukom o prihvatljivosti dokaza, isti su obavezni da obrazlože svoja delovanja, obrazlažući sve odluke (vidi slučajeve ESLJP-a,​​ Suominen protiv Finske, br. 37801/97, Presuda od 24. jula 2003. godine, stav 36; kao i slučaj​​ Carmel Saliba protiv Malte, br. 24221/13, Presuda od 24. aprila 2017. godine, stav 73).

• Niži sud ili državni organ vlasti, zauzvrat, mora dati takve razloge i obrazloženja koja omogućavaju strankama da delotvorno iskoriste svako postojeće pravo na žalbu (vidi predmet ESLJP-a​​ Hirvisaari protiv Finske, br. 49684/99, presuda od 25. decembra 2001. godine, stav).​​ Član 6, stav 1. obavezuje sudove da obrazlože svoje odluke, ali se on ne može tumačiti u tom smislu da nalaže da se iscrpno odgovori na svaki izneti argument (vidi presudu ESLJP-a​​ Van de Hurk protiv Holandije, br. 16034/90, presuda od 19. aprila 1994. godine, stav 61;​​ Garcia Ruiz protiv Španije, br. 30544/96, presuda od 29. januara 1990. godine, stav 26; i presudu​​ Perez protiv Francuske, br. 47287/99, od 12. februara 2004. godine, stav 81).

• Osim toga, kada odbije žalbu, apelacioni sud može, u načelu, jednostavno da prihvati obrazloženje odluke koje je naveo niži sud (vidi predmet​​ Garcia Ruiz protiv Španije,​​ gore citiran, stav 26; nasuprot tome vidi​​ Tatishvili protiv Rusije​​ br. 1509/02, Presuda od 9. jula 2007. godine, stav 62). Međutim, pojam pravičnog postupka podrazumeva da se domaći sud koji je za svoje odluke naveo šturo obrazloženje, bilo tako što je ponovio obrazloženja koja je prethodno dao niži sud ili na neki drugi način, u stvari bavio bitnim pitanjima u okviru svoje nadležnosti, što znači da nije jednostavno i bez dodatnog truda prihvatio zaključke koje je doneo niži sud (vidi slučaj ESLJP-a​​ Helle protiv Finske,​​ br. (157/1996/776/977), presuda od 19. decembra 1997. godine, stav 60). Taj zahtev je utoliko važniji ukoliko stranka u sporu nije imala mogućnost da svoju argumentaciju iznese usmeno u postupku pred domaćim sudom.

• Međutim, apelacioni sudovi (u drugom stepenu) koji imaju nadležnost da odbace neosnovane žalbe i da rešavaju činjenična i pravna pitanja u parničnom postupku, dužni su da obrazlože zbog čega su odbili da odlučuju o žalbi (vidi predmet ESLJP-a​​ Hansen protiv Norveške,​​ br. 15319/09, presuda od 2. januara 2015. godine, stavovi 77-83).​​ Druga funkcija obrazložene odluke je da pokaže strankama da su saslušane. Štaviše, obrazložena odluka daje stranci mogućnost žalbe na nju, kao i mogućnost preispitivanja odluke od strane žalbenog organa. Samo donošenjem obrazložene odluke može doći do javnog uvida u sprovođenje pravde. (vidi ESLJP, slučaj​​ Tatishvili protiv Rusije, citirano iznad, stav 58).

• Pored toga, pravo na dobijanje sudske odluke u skladu sa zakonom uključuje i obavezu suda da pruži razloge za svoja rešenja sa razumnim osnovama, kako na proceduralnom tako i na materijalnom nivou. Pružanje razloga zahteva objašnjenja sa verodostojnim i pravno konstruisanim razlozima za odluke u svakom pojedinačnom slučaju, koji takođe treba da obuhvati kako pravne kriterijume tako i činjenične elemente u prilogu odluke.​​ Dakle, obrazloženje odluke treba navesti odnos između nalaza merituma i odražavanje kada se razmatra predloženi dokaz, s jedne strane, i pravni zaključci Suda, s druge strane. Presuda Suda će povrediti ustavni princip zabrane proizvoljnosti u odlučivanju​​ ako dato obrazloženje ne sadrži utvrđene činjenice, zakonske odredbe i logični odnos između njih ​​​​ (vidi, slučaj Suda ​​ KI72/12,​​ podnosilac zahteva​​ Veton Berisha i Ilfete Haziri, Presuda od 5. decembra 2012. godine, stavovi 53-61.

• Primenu ovog načela Sud je ocenjivao od slučaja do slučaja, u zavisnosti od konkretnih okolnosti slučaja, analizirajući da li su osporene sudske odluke u dovoljnoj meri ispunile obavezu obrazlaganja odluka. Obim u kojem se primenjuje ova obaveza obrazlaganja odluke može varirati u zavisnosti od prirode sudske odluke i mora se odrediti u svetlu okolnosti datog predmeta (vidi, predmet ESLJP-a,​​ Hirvisaari protiv Finske, Presuda od 27. septembra 2001. godine, stav 30).

• Primena gore navedenih načela na okolnosti konkretnog slučaja

• Sud primećuje da je suština žalbe podnosioca zahteva povezana sa činjenicom da Vrhovni sud nije na pravilan način razmotrio njegove navode u vezi sa njegovom zakonskom obavezom da iscrpi sva interna pravna sredstva unutar organa poslodavca TSK-a, pre nego što se obrati sudu, kao i da odluka TSK-a nije imala pravni lek, kao i da je podnosilac zahteva tražio izvršenje Odluke Vlade​​ [Br. 02/151 ] a ne pokretanje upravnog postupka.

• Sud se, u tom pravcu, prvenstveno poziva na Rešenje Osnovnog suda [A. br.1338/2019] koji je obrazložio da: ​​ “...tužilac je podneo tužbu kod tuženog a da pritom nije iscrpeo sva sredstva za žalbu u organu poslodavca, odnosno u Komisiju za rešavanje sporova i žalbi, čime je postupio u suprotnosti sa članom 12. stav 3.1. Zakona o Nezavisnom nadzornom Odboru Civilne službe Kosova, koji utvrđuje da „​​ ​​ da službenik ili kandidat koji pretenduje da je oštećen, pre podnošenja žalbe Odboru, treba da prođe kroz sav interni žalbeni postupak relavantnog organa za zapošljavanje , izuzev ako odbor izuzme ovaj zahtev zbog opravdanog straha od osvete ili neuspeha organa za zapošljavanje da reši takvu žalbu u roku od trideset (30) dana ili iz nekog drugog opravdanog razloga“, a u slučaju tužioca nije bilo izuzetka da se ne iscrpe zakonska sredstva, odnosno da se unapred mogao obratiti direktno u NNOCSK sa žalbom bez da prolazi kroz žalbu KTSK-a, njegovog poslodavca.”

• U vezi sa navodima podnosioca zahteva da je Osnovni sud počinio povrede proceduralnih odredbi kao i povredu EKLJP-a, Apelacioni sud je naglasio:​​ “Što se tiče navoda u žalbi da je prvostepeni sud povredio proceduralne odredbe, po oceni sudskog veća, ova tvrdnja ne stoji na osnovu činjenice da je sud ispitao tužbeni zahtev, prvo je tužbeni zahtev tužitelja uputio tuženom na odgovor na tužbu, nakon toga je zakazao glavno ročište, predstavio je dovoljno dokaza, što znači da prilikom ocene presude prvostepeni sud nije povredio odredbe ZUS-a i ZPP-a.

• Što se tiče navoda o povredi članova 6 i 13 EKLJP-a, od strane Osnovnog suda u Prištini, Apelacioni sud je obrazložio da:​​ “... žalbeno veće isti tužbeni zahtev ocenjuje neosnovanim, iz razloga što je tužilac prvobitno podneo zahtev Tužilačkom savetu Kosova dana 22.03.2013. godine u vezi sa sprovođenjem odluke Vlade Republike Kosovo br.02/ 151 od 06.01.2011. godine, za povećanje plate, žalbeno veće je konstatovalo da je to trenutak kada je započeo upravni postupak, i da je... tužitelj je​​ podneo žalbu kod tuženog ne iscrpljujući sredstva žalbe u okviru organa poslodavca, odnosno u Komisiji za rešavanje sporova i žalbi, postupajući suprotno članu 12. stav 3.1. Zakona o Nezavisnom nadzornom savetu za državnu službu Kosova, koji definiše: „da službenik ili kandidat koji pretenduje da je oštećen, pre podnošenja žalbe Odboru, treba da prođe kroz sav interni žalbeni postupak relavantnog organa za zapošljavanje , izuzev ako odbor izuzme ovaj zahtev zbog opravdanog straha od osvete ili neuspeha organa za zapošljavanje da reši takvu žalbu u roku od trideset (30) dana ili iz nekog drugog opravdanog razloga​​ “, te da u konkretnom slučaju nije bilo izuzetka zbog neiscrpljivanja pravnih lekova kod poslodavca, iako je rešenje organa za zapošljavanje ​​ bilo bez pravnog leka, tužilac je bio prinuđen da se obrati Komisiji za rešavanje sporova i žalbi, a zatim da, protiv odluke ove komisije, isti je mogao da se obrati Nezavisnom nadzornom Odboru za državnu službu Kosova sa žalbom.”

• Sud se u nastavku poziva na osporenu presudu Vrhovnog suda i primećuje da je u vezi sa tvrdnjama podnosioca zahteva da je odluka Vlade​​ [br. 02/151] bila konačna i da se ista nije mogla razmatrati od strane TSK-a, Vrhovni sud je obrazložio da:​​ Veće Vrhovnog suda ove tužbene zahteve smatra neosnovanim iz razloga što je, u ovom slučaju, tužilac podneo tužbu organu poslodavcu TSK-u dana 08.02.2013. godine, u vezi sa sprovođenjem Odluke Vlade Kosova o povećanju plata državnih službenika, br. 02/151,​​ a sa tim je i ​​ pokrenut upravni postupak za ostvarivanje traženog prava i nadležni organ ima za obavezu da donese neki akt u vezi sa pitanjem pokrenutim na osnovu takvog zahteva. TSK je ovo uradio na taj način što je svojom odlukom KPK. br.55/2013 od 04.03.2013. godine, odbio zahtev tužioca i drugih nakon čega nije dokazano da je isto lice protiv njega podnelo žalbu u drugom stepenu, pri organu poslodavcu pred Komisijom za rešavanje žalbi i podnesaka u TSK-u, čak i uprkos tome što nije bilo pravnog leka pošto je ista ​​ odluka prvog stepena i doneta je na osnovu zahteva a ne pravosnažna, [...]“. Tužitelj je, ne iscrpljujući pravna sredstva kod poslodavca, podneo žalbu tuženom organu NNOCSK dana 22.03.2013. godine, čime je postupio u suprotnosti sa članom 12. stav 3. stav 3.1. Zakona o NNOCSK-u,​​ kojim je propisano da „da službenik ili kandidat koji pretenduje da je oštečen ,pre podnošenja žalbe Odboru, treba da prođe kroz sav interni žalbeni postupak relavantnog organa za zapošljavanje , izuzev ako odbor izuzme ovaj zahtev zbog opravdanog straha od osvete ili neuspeha organa za zapošljavanje da reši takvu žalbu u roku od trideset (30) dana ili iz nekog drugog opravdanog razloga​​ “. Iz spisa predmeta, kao i iz tužbenih zahteva, nije dokazano da je postojao bilo koji od ovih isključivih razloga da bi se opravdalo neiscrpljivanje pravnih lekova , u organu za zapošljavanje kako je predviđeno odredbama ZUP-a kao što je gore navedeno.

• Na kraju, Vrhovni sud je obrazložio da:​​ “Na osnovu ovakvog činjeničnog stanja i navedenih pravnih odredbi, činjeničnog stanja potvrđenog od strane nižestepenih sudova, Vrhovni sud ocenjuje da su nižestepeni sudovi i tuženi organ uprave, kao u svojoj pravosnažnoj odluci, pravilno primenili odredbe ZUP, ZUS, ZPP-a, (važeći zakon prema članu 63 ZUS), kao i materijalni zakon za državnu službu i druge podzakonska akte koji su pomenuta iznad. Osporena presuda drugostepenog suda je jasna i razumljiva, u obrazloženju su dati dovoljni razlozi u vezi sa bitnim činjenicama koje prihvata i ovaj sud, pa su navodi u zahtevu neodrživi. Veće takođe ocenjuje da je u ovom predmetu pravilno primenjeno materijalno pravo od strane nižestepenih sudova i tuženog organa i da zakon nije povređen na štetu tužioca.”

• Na osnovu navedenog iznad, Sud primećuje da je Vrhovni Sud razmotrio sve navode podnosioca zahteva koji su pokrenuti u vanrednim sredstvima, dajući mu odgovor na svaki suštinski navod, kako u pogledu njegove obaveze da iscrpi interna pravna sredstva pred TSK-om, tako i u vezi sa pitanjem sprovođenja Odluke Vlade [br.02/151], obrazlažući da “ovim je počeo upravni postupak za ostvarivanje potraživanog prava i nadležni organ ima obavezu da donese akt u vezi sa pitanjem koje je pokrenuto na​​ osnovu takvog zahteva.” Pored toga, Sud podseća da je potreba da se razreši ova nejasnoća na strani podnosioca predstavke proizišla iz Odluke [br. 02/151] Vlade, o povećanju plate za trideset posto (30%) za sve civilne službenike, jer poslodavcu nije bio jasan radni status podnosioca zahteva u STRK, inače da je njegov status kod poslodavca bio ​​ jasan ne bi bilo potrebe za pravnim tumačenjima i rešavanjem ovog pitanja preko upravnih i sudskih organa.​​ 

• U ovom kontekstu, Sud primećuje da redovni sudovi nisu odlučivali o meritumu predmeta već o proceduralnim aspektima (kriterijumima prihvatljivosti) tužbe. Prema proceni Suda, Vrhovni sud se osvrnuo i na tvrdnje podnosioca zahteva, kako u pogledu primene proceduralnog prava tako i u pogledu primene materijalnog prava.​​ 

• Pored toga, Sud podseća da stav 1, člana 6 EKLJP-a ne nalaže da Vrhovni sud, kao konačna instanca redovnog sudstva,​​ pruži iscrpnije obrazloženje onda kada jednostavno primenjuje određenu zakonsku odredbu o pravnom osnovu za odbacivanje žalbe zato što ta žalba nema izgleda za uspeh (vidi predmete ESLJP-a​​ Burg i drugi protiv Francuske, br. 34763/02; odluka od 28. januara 2003. godine;​​ Gorou protiv Grčke​​ (br. 2), br. 12686/ 03, odluka od 20. marta 2009. godine, stav 41; vidi slučaj Suda​​ KI106/22, podnosilac​​ Driton Fetahu, rešenje od 8. februara 2023. godine, stavovi 45-56).

• S obzirom na ovo, Sud smatra da je osporena presuda Vrhovnog suda u skladu sa zahtevima člana 31. Ustava i stava 1. člana 6. EKLJP-a, budući da presuda kao takva sadrži logičnu vezu između primenjenog pravnog osnova, obrazloženja i izvedenih zaključaka.

• Shodno tome, Sud nalazi da navodi podnosioca zahteva u vezi sa povredom prava na „obrazloženu odluku“ spadaju u treću kategoriju (iii) „nepotkrepljenih ili neosnovanih“ navoda, te ih kao takve na ustavnim osnovama proglašava očigledno neosnovanim.​​ 

ii) Što se tiče navoda o “očigledno proizvoljnoj primeni zakona”​​ 

• Sud podseća da podnosilac zahteva, štaviše, tvrdi da je Vrhovni Sud “primenio zakon na očigledno proizvoljan način”, jer se isti pozvao samo na stav 3, člana 12. Zakona o NNOCSK-u, ostavljajući sa strane u potpunosti primenu stava 3, člana 11 ZOUP-a. Na taj način, prema navodima podnosioca zahteva, Vrhovni sud, je dao jasno proizvoljna tumačenja zakona, što je u suprotnosti sa garancijama iz člana 31. Ustava i stava 1. člana 6. EKLJP-a.

• Što se tiče ovog navoda, Sud, na osnovu spisa predmeta, ceni da podnosilac zahteva nije uspeo da pokrene isti na nivou ustavnosti, već na nivou zakonitosti.​​ Sud ponavlja da, na osnovu Ustava, nije njegova dužnost da deluje kao sud četvrtog stepena u vezi sa odlukama koje su donete od strane redovnih sudova. Uloga redovnih sudova je da tumače i primenjuju odgovarajuća pravila proceduralnog i materijalnog prava (vidi slučaj ESLjP-a,​​ Garcia Ruiz protiv Španije, br. 30544/96, Presuda od 21. januara 1999. godine).​​ 

• Sud, ipak, naglašava da sudska praksa ESLjP-a i Suda takođe utvrđuju i okolnosti pod kojima treba napraviti izuzetke od ovog stava. Kao što je napred navedeno, dok redovni sudovi imaju primarni zadatak da reše probleme oko tumačenja primenljivog zakona, uloga Suda je da se uveri ili proveri da efekti ovog tumačenja budu kompatibilni sa Ustavom i EKLjP-om ​​ (vidi, s tim u vezi, predmet ESLjP-a,​​ Miragall Escolano i drugi protiv Španije, Presuda ​​ od 25. maja 2000. godine). ​​ U principu, takav izuzetak se odnosi na slučajeve za koje se ispostavi da su jasno proizvoljni, uključujući i one u​​ kojima je sud "primenio zakon na očigledno pogrešan način", u nekom specifičnom slučaju i koji su možda rezultirali "arbitrarnim zaključcima" , uključujući i one u kojima je sud primenio zakon na "očigledno pogrešan" način, u nekom specifičnom slučaju i koji su mogli da dovedu do "arbitrarnih zaključaka" ili "očigledno nerazumnih" za odgovarajućeg podnosioca zahteva.​​ 

• U ovom konkretnom slučaju, Sud primećuje da podnosilac zahteva svoj glavni argument za primenu jasno proizvoljnog zakona zasniva na činjenici da su redovni sudovi morali da primene drugu odredbu zakona, a ne odredbu koju su primenili. Sud je dosledno naglašavao da nije njegova uloga da preispituje zaključke redovnih sudova u vezi sa činjeničnim stanjem i primenom procesnog ili materijalnog prava​​ (vidi, slučaj Suda​​ KI49/19,​​ sa podnosiocem zahteva​​ Limak Kosovo International Airport SH.A., “Adem Jashari”, ​​ Rešenje od 10. septembra 2019. godine).

• U svetlu ovoga, Sud dalje smatra da podnosilac zahteva nije dokazao da su njegova osnovna prava i slobode zaštićene Ustavom povređene kao rezultat očigledno pogrešne ili proizvoljne primene ili tumačenja zakona. Dakle, jednostavna činjenica da podnosilac zahteva nije zadovoljan rezultatom odluka redovnih sudova, kao ni načinom na koji se zakon primenjuje nije dovoljna za izgradnju tužbe za povredu Ustava. Kada se navodi ovakva kršenja Ustava, podnosioci zahteva moraju da daju obrazložene tvrdnje i ubedljive argumente​​ (vidi,​​ mutatis mutandis​​ slučaj ESLJP-a,​​ Mezotur-Tiszazugi Tarsulat protiv Mađarske,​​ Presuda od 26. jula 2005. godine, stav 21; slučaj Suda​​ KI96/21, podnosilac zahteva Xhelal Zherka, Rešenje od 10. septembra 2021. godine).

• Iz tih razloga, Sud zaključuje da navodi podnosioca zahteva o​​ “očigledno​​ proizvoljnoj primeni zakona”, kao sastavnog dela​​ “pravičnog suđenja”​​ zagarantovanog članom 31 Ustava i stavom1,​​ člana 6.EKLJP-a,​​ pripadaju prvoj (i) kategoriji navoda koji se karakterizuju kao navoda​​ “četvrtog stepena”,​​ ​​ i stoga se, kao takvi, isti, po ustavnim osnovama, proglašavaju kao očigledno neosnovanim.

II. ​​ Ocena suda u vezi sa navodima o povredi članova 32 i 54 Ustava, u vezi sa članom 13 EKLJP-a​​ 

• Sud, sa tim u vezi, podseća da svako lice ima pravo da koristi pravna sredstva protiv sudske i administrativne odluke, koja krše njegova prava ili interese na način koji su propisan zakonom (vidi,​​ mutatis mutandis, slučaj ESLJP-a,​​ Voytenko protiv Ukrajine, br. 18966/02, Presuda od 29. juna 2004. godine, stavovi 46-48). Imajući u obzir svoje zaključke u vezi sa članom 31 Ustava u vezi sa stavom 1 člana 6. EKLjP-a, Sud smatra da su žalbe u vezi sa tim članovima “obrazložive” za svrhu članova 32 [Pravo na pravno sredstvo] i 54 [Sudska zaštita prava] Ustava, u vezi sa članom 13 [Pravo na delotvoran pravni lek] ​​ EKLjP-a (vidi, mutatis mutandis, slučaj ESLJP-a​​ Boyle i Rice protiv Ujedinjenog Kraljevstva, br.​​ Presuda od 27. aprila 1998. godine, stav 52).

• Sud ponovo naglašava da članovi 32 i 54 Ustava u vezi sa članom 13 EKLjP-a određuju da pravni sistem treba da učini dostupnim neki efektivni pravni lek koji ovlašćuje nadležni organ da se suoči sa suštinom jednog navoda u vezi sa povredom Ustava i EKLjP-a (vidi slučaj ESLJP-a,​​ Sharxhi i drugi protiv Albanije, br. 10613/16, Presuda od 11. januara 2018. godine, stav 81).

• ESLjP je u nekim slučajevima naglašavao da je efekat člana 13 obaveza za države da pruže efikasna pravna sredstva, koja omogućavaju razmatranje suštine nekog zahteva koji je argumentovan po Konvenciji i da bi se omogućila potrebna ispravka. ESLJP je takođe naglasio da “efikasnost nekog pravnog sredstva”, u smislu člana 13 EKLJP-a nije​​ uslovljena garancijom povoljnog rešenja za podnosioca zahteva​​ (vidi slučajeve ESLJP-a,​​ Kudla protiv Poljske, br. 30210/96, Presuda od 26. oktobra 2000. godine).​​ 

• Sud primećuje da podnosilac predstavke zahteva navodi prava na delotvoran pravni lek povezuje sa pretpostavkom da je bio sprečen da efikasno koristi pravne lekove, zbog propusta od strane TSK-a i zbog pristupa sudova u vezi sa razmatranjem njegovog slučaja, tvrdeći da TSK, u suprotnosti sa stavom 3. člana 11. ZOUP-a, nije dao pravni savet u svojoj odluci, u vezi sa pravom na žalbu, i da iz tog razloga on ne treba da se smatra odgovornim. Stoga, podnosilac zahteva tvrdi da nijedna sudska instanca nije sudila o meritumu njegovog slučaja, a koji se tiče njegovog isključenja iz pogodnosti povećanja plate prema odluci Vlade iz 2011. godine.

• Sud podseća da a je takvu tvrdnju u suštini podnosilac zahteva izneo u Vrhovnom sudu, i da je u vezi sa ovim pitanjem kako je gore razrađeno, Sud smatrao da je podnosilac zahteva dobio odgovor od istog, na koji je, između ostalog, sud istakao: “TSK je... svojom odlukom KPK. br.55/2013 od. 04.03.2013. godine odbio zahtev tužioca i drugih nakon čega nije dokazano da je isto lice protiv njega podnelo žalbu u drugom stepenu, pri organu poslodavcu pred Komisijom za rešavanje žalbi i podnesaka u TSK-u, čak i uprkos tome što nije bilo pravnog leka pošto je ista ​​ odluka prvog stepena i doneta je na osnovu zahteva a ne pravosnažna, [...]“. Tužitelj je, ne iscrpljujući pravna sredstva kod poslodavca, podneo žalbu tuženom organu NNOCSK dana 22.03.2013. godine, čime je postupio u suprotnosti sa članom 12. stav 3. stav 3.1. Zakona o NNOCSK-u, kojim je propisano da „da službenik ili kandidat koji pretenduje da je oštečen ,pre podnošenja žalbe Odboru, treba da prođe kroz sav interni žalbeni postupak relavantnog organa za zapošljavanje , izuzev ako odbor izuzme ovaj zahtev zbog opravdanog straha od osvete ili neuspeha organa za zapošljavanje da reši takvu žalbu u roku od trideset (30) dana ili iz nekog drugog opravdanog razloga​​ “. Iz spisa predmeta, kao i iz tužbenih zahteva, nije dokazano da je postojao bilo koji od ovih isključivih razloga da bi se opravdalo neiscrpljivanje pravnih lekova , u organu za zapošljavanje kako je predviđeno odredbama ZUP-a kao što je gore navedeno.

• Sud primećuje da se u razlozima za odbijanje tužbe podnosioca zahteva, Vrhovni sud posebno pozvao na zahteve odredaba zakona o NNOCSK-u, naglašavajući da u slučaju podnosioca zahteva nije bilo razloga da se uzme u obzir kao isključujuća okolnost neiscrpljenje unutrašnjeg pravnog leka u drugom stepenu u TSK-u, kako je predviđeno ovim zakonom.​​ 

• Iz tih razloga, Sud zaključuje da je navod podnosioca zahteva u vezi sa povredom prava na “efektivno pravno sredstvo” očigledno neosnovan i kao takav se kvalifikuje u drugu (ii) kategoriju navoda koji se karakterizuju sa​​ “jasnim ili očiglednim odsustvom povrede“.​​ 

III. Ocena Suda u vezi sa navodom o povredi člana 46 Ustava u vezi sa članom1 Protokola br. 1 EKLJP-a​​ 

• Opšta načela​​ 

• Sud podseća da je zaštita imovine zagarantovana članom 46 Ustava i članom 1 Protokola br. 1 EKLJP-a. ​​ Što se tiče prava koja su zagarantovana i zaštićena članom 46. Ustava, Sud pre svega utvrđuje da stav 1. člana 46., garantuje pravo na imovinu, stav 2, člana 46 Ustava propisuje način korišćenja imovine, precizirajući jasno da je to predviđeno na osnovu zakona i u skladu sa javnim interesom i stav 3, člana 46 Ustava garantuje da se niko ne može lišiti imovine na proizvoljan način, određuje takođe i uslove pod kojima se imovina može otuđiti. (vidi, slično, slučajeve Suda ​​ KI50/16,, podnosilac zahteva​​ Veli Berisha i drugi, Rešenje o neprihvatljivosti od 10. marta 2017. godine, stav 31 ​​ i​​ KI82/20,​​ podnosilac zahteva ​​ Jakup Mehmeti, Rešenje od 25. maja 2021. godine, stav 72).​​ 

• Što se tiče prava koja su zagarantovana i koja su zaštićena članom 1 Protokola br.1 EKLjP-a, Sud ponovo naglašava da se član​​ 1 Protokola br. 1 EKLjP-a sastoji od tri pravila koja su različita ali i međusobno povezana:​​ prvo pravilo izražava princip mirnog uživanja imovine; drugo pravilo se odnosi na lišavanje imovine i podvrgava ga izvesnim uslovima; i, treće pravilo, prepoznaju pravo državama da kontrolišu korišćenje imovine u skladu sa opštim interesom,​​ primenjujući one zakone koje smatraju potrebnim za tu svrhu. (vidi​​ mutatis mutandis, slučajeve ESLjP-a:​​ Sporrong i Lonnrot protiv Švedske, žalba br. 7151/75; 7152/75, Presuda od 23. septembra 1982. godine, stav 61;​​ James, Wells i Lee protiv Ujedinjenog Kraljevstva, žalbe br. 25119/09, 57715/09 i 57877/09, Presuda od 18. septembra 2012. godine;​​ Sargsyan protiv Azerbejdžana, žalba br. 40167/06, Presuda od 16. juna 2015. godine; i​​ Belane Nagy protiv Mađarske, br. 53080/13, Presuda od 13. decembra 2016. godine).

• Sud podseća da ova tri pravila ipak nisu "različita" u smislu da nisu povezana. Drugo i treće pravilo se odnose na pojedine slučajeve mešanja u pravo na mirno uživanje imovine i trebaju biti tumačena u svetlu opšteg principa izraženog u prvom pravilu. (vidi,​​ mutatis mutandis, slučaj ESLJP-a​​ James i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva, br. 8793/79, Presuda od 21. februara 1986. godine, stav 37).

• Što se tiče prvog pravila, ESLjP je kontinuinelno utvrđivao da je koncept ​​ “imovine” koji je i deo prvog ​​ dela člana 1 Protokola br. 1 EKLjP-a jedan autonomni koncept, koji uključuje kako “postojeću imovinu” tako i navodnu imovinu, u vezi sa kojima neki podnosilac zahteva može da argumentuje kako on ili ona imaju ​​ u najmanju ruku neka “legitimna očekivanja”. “Imovina” u skladu sa ovim konceptom uključuje i prava​​ “in rem”​​ i​​ “ in personam”,​​ kao što je to nepokretna, pokretna imovina kao i drugi imovinski interesi.

• Autonomni koncept “imovine” u smislu člana 1 Protokola br. 1 EKLjP-a je nezavisan od obične formalne klasifikacije u domaćem zakonodavstvu i nije ograničen na imovinu fizičkih dobara: neka prava kao i neki drugi interesi koji čine “sredstva” se takođe mogu smatrati kao da su “imovinska prava”, i samim tim kao “imovina” za svrhu ove odredbe. Pitanje koje se treba razmotriti u svakom slučaju posebno je to da li su okolnosti slučaja, uzeti u celini, pružili podnosiocu zahteva neko pravo sa suštinskim interesom koje je zaštićeno u članu 1 Protokola br. 1 EKLjP-a ​​ (vidi,​​ Depalle protiv Francuske,​​ [VV], br. 34044/02,​​ Presuda od 29. marta 2010. godine,​​ stav 62;​​ Anheuser-Busch Inc. Protiv Portugala,​​ [VV], br. 73049/01, Presuda od 11. januara 2007. godine, stav​​ 63;​​ Öneryildız protiv Turske,​​ [VV], br. 48939/99, Presuda od 30. novembra 2004. godine, stav​​ 124;​​ Broniowski protiv Poljske​​ [VV], br. 31443/96, Presuda od 28. septembra 2005. godine, stav​​ 129;​​ Beyeler protiv Italije,​​ [VV], br. 33202/96, Presuda od 5. januara 2000. godine, stav​​ 100;​​ Iatridis protiv Grčke,​​ [VV], br. 31107/96, Presuda od 19. oktobra 2000. godine, stav​​ 54;​​ Centro Europa 7 SRL i di Stefano protiv Italije,​​ [VV], br. 38433/09, Presuda od 7. juna 2012. godine, stav 171;​​ Fabris protiv Francuske,​​ [VV], br. 16574/08, Presuda od 7. februara 2013. godine, stav​​ 49 i 51;​​ Parrillo protiv Italije,​​ [VV],​​ br. 464770/11, Presuda od 27. avgusta 2015. godine, stav​​ 211;​​ Béláné Nagy protiv Mađarske, ​​ [VV], br. 53080/13, Presuda od 13. decembra 2016. godine, stav 76).

• Koncept “imovine” kao i “legitimnih očekivanja” ima jedno centralno mesto u tumačenju imovinskih prava koja su zagarantovana EKLjP-om, i koja su dalje razvijena sudskom praksom ESLjP-a. Sa druge strane, “legitimna očekivanja mogu da rezultiraju imovinom”. Iako se član 1 Protokola br. 1 EKLjP-a primenjuje samo za postojeću imovinu nekog lica i ne stvara prava na dobijanje te imovine. U određenim okolnostima, neko “legitimno očekivanje” za dobijanje neke imovine može takođe da uživa i zaštitu​​ člana 1 Protokola br. 1 EKLjP-a. (Vidi, Presudu ESLjP-a od 13. decembra 2016. godine,​​ Béláné Nagy protiv Mađarske, br. 53080/13, stav 73 i 75, Presuda ESLjP-a od 22. juna 2004. godine,​​ Broniowski protiv Poljske, br. 34443/96 stav 129).​​ 

• Na način da bi neko “očekivanje” moglo da bude “legitimno”, isto treba da bude neke konkretnije prirode umesto da je samo neka nada kao i da se zasniva na zakonskoj odredbi ili na nekom pravnom aktu kao što je sudska odluka, koja predstavlja neki interes za navedenu imovinu (vidi,​​ Kopecký protiv Slovačke, br. 44912/98, Presuda od 28. septembra 2004. godine, stavovi 49-50;​​ Centro Europa 7 SRL i di Stefano protiv Italije,​​ citirano iznad, stav 173;​​ Saghinadze i drugi protiv Gruzije, stav 103;​​ Ceni protiv Italije, stav 39; i​​ Béláné Nagy protiv Mađarske,​​ citirano iznad, stav 75). U suprotnom, za nikakvo “legitimno očekivanje” se ne može reći da se rađa kada postoji neki sporazum u vezi sa tumačenjem i pravilnom primenom domaćeg zakonodavstva i kada se zahteva podnosilaca zahteva nakon toga odbiju od strane nacionalnih sudova ​​ (vidi,​​ Anheuser-Busch Inc. protiv Portugala, citirano iznad, stav 65;​​ Centro Europa 7 SRL i di Stefano protiv Italije,​​ citirano iznad, stav 173;​​ Béláné Nagy protiv Mađarske,​​ citirano iznad, stav 75;​​ Radomilja i drugi protiv Hrvatske,​​ [VV], br. 37685/10 i 22768/12, Presuda od 20. marta 2018. godine, stav 149).​​ 

• Primena gore navedenih načela u konkretnom slučaju​​ 

• Pre nego što se upusti u primenljivost gore navedenih načela, Sud prvenstveno podseća da je iznad smatrao sve navode podnosioca zahteva očigledno neosnovanim u vezi sa povredom prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo.

​​ 

• Sud je, kao što je gore navedeno, podvukao da se član 1. Protokola br. 1 EKLJP-a primenjuje samo na postojeću imovinu nekog lica i ne stvara pravo na dobit od imovine. Nije sporno da plata (kao materijalno dobro) i njene komponente u smislu člana 1. Protokola 1. EKLJP stvaraju imovinski interes koji spada u delokrug ovih odredaba. U konkretnom slučaju, podnosilac zahteva, na osnovu Odluke Vlade [br.02/151], povećanje plate od trideset odsto (30%) iznad osnovne zarade smatra imovinskim pravom, tvrdeći da ga je isključenje njega i njegovih kolege na listi beneficija od ovog povećanja, lišilo prava na mirno uživanje imovine.

• Sud ocenjuje da bi ovakav navod bio osnovan ukoliko bi pravo na beneficiju od povećanja zarade prema Odluci Vlade [br. 02/151], bilo potvrđeno konačnom (pravosnažnom) odlukom od strane redovnih sudova, u korist podnosioca zahteva. U konkretnom slučaju takvu odluku nemamo, jer se redovni sudovi nisu bavili suštinom tužbe, već aspektima ispunjenja njenih procesnih uslova. Bez sudske odluke, predmet podnosioca zahteva nije ispitan u meritumu, da li je imao pravo na ovo povećanje ili ne, iz razloga što nije iscrpeo pravne lekove kod poslodavca. (vidi, slično slučaj Suda,​​ KI189/19, podnosilac zahteva,​​ Alban Miftaraj,​​ Rešenje od 10. novembra 2020. godine, stav 86-88).​​ 

• Dakle, Sud smatra da se u okolnostima konkretnog slučaja ne radi o imovinskom pravu stečenom ili potvrđenom pravosnažnom sudskom odlukom, koje nisu sproveli organi javne vlasti, zbog čega bi se uskraćivanje stečenog prava, u skladu sa zahtevima člana 1. Protokola br. 1 EKLJP-a ​​ smatralo povredom imovinskih prava.

• Na osnovu ovakvih činjeničnih okolnosti, sud podseća da sam ne može postati činjenični sud i potvrditi pravo svojine, jer takva nadležnost, po pravilu, pripada redovnim sudovima da to urade. Štaviše, sud može izuzetno intervenisati samo kada je podnosiocima zahteva „pravnosnažnom sudskom odlukom“ ili „zakonom“ „priznato“ pravo svojine na određenom „vlasništvu“ ili „imovini“ i kada stečeno pravo ne može da se sprovede u praksi ili kada su pojedinci ili nadležni organi na nezakonit način sprečili​​ i onemogućili mirno uživanje vlasništva (imovine), međutim to ovde nije slučaj. (vidi, slučaj Suda​​ KI82/20, citirano iznad, stav 83).

• Sud, uzimajući u obzir opšta načela u pogledu prava na imovinu i njegove zaštite, u smislu stava 1. člana 46. Ustava i člana 1. Protokola br. 1 EKLJP-a, ocenjuje da isti principi nisu primenljivi u slučaju podnosioca zahteva, jer se u konkretnom slučaju ne radi o imovinskom pravu stečenom pravosnažnom sudskom odlukom, niti o afirmativnom pravu (legitimnom očekivanju) sticanje prava svojine po "zakonu". (vidi, slično,​​ slučaj​​ ESLJP-a​​ Kopecký protiv Slovačke, citirano iznad, stav 52).​​ 

• Samim tim, Sud zaključuje da je navod podnosioca zahteva u vezi sa povredom “prava na imovinu” očigledno neosnovan i kao takav se kvalifikuje​​ u drugu (ii) kategoriju navoda koji se karakterizuju sa​​ “jasnim ili očiglednim odsustvom povrede”.​​ 

Zaključci

• U zaključku, Sud, uzimajući u obzir sva gore navedena razmatranja i nalaze, zaključuje da:​​ 

(I) navodi u vezi sa povredom prava na​​ “obrazloženu odluku”​​ zagarantovani članom 31​​ [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje]​​ Ustava, i stavom 1 člana 6. EKLJP-a, pripadaju trećoj (iii) kategoriji​​ “nepotkrepljenih ili neobrazloženih”​​ navoda, i kao takvi se na ustavnim osnovama, proglašavaju očigledno neosnovanim;​​ 

(II) navodi u vezi sa​​ “očigledno proizvoljnom primenom zakona”,​​ kao sastavnim delom “pravičnog suđenja” zagarantovanog članom 31 Ustava​​ i stavom 1 člana 6. EKLJP-a, pripadaju​​ prvoj (i) kategoriji navoda koji se karakterizuju kao navodi​​ “četvrtog stepena”,​​ i stoga se isti na ustavnim osnovama,​​ proglašavaju očigledno neosnovanim;

(II) navodi u vezi sa povredom prava na “efektivno pravno sredstvo”,​​ zagarantovani članom 32 Ustava, u vezi sa članom 13 EKLJP-a, kao i navodi u vezi sa povredama​​ “imovinskog prava”​​ zagarantovani članom 46 Ustava, u vezi sa članom 1 Protokola br. 1 EKLJP-a, pripadaju drugoj (ii) kategoriji ​​ navoda koji se karakterizuju​​ “jasnim ili očiglednim odsustvom povrede“​​ stoga se i oni proglašavaju očigledno neosnovanim po ustavnim osnovama.​​ 

​​ 

• Samim tim, zahtev se u celini, u skladu sa pravilom 34 (2) Poslovnika o Radu, treba proglasiti neprihvatljivim kao očigledno neosnovan.

IZ TIH RAZLOGA

Ustavni Sud, u skladu sa stavovima 1 i 7 člana 113 Ustava, u skladu sa članom 20 Zakona i na osnovu pravila 34 (2) i 48 (1) (b) Poslovnika o Radu, dana 23. januara 2024. godine, jednoglasno

ODLUČUJE​​ 

• • DA PROGLASI zahtev neprihvatljivim;  ​​​​ 

• • DA DOSTAVI ovo Rešenje stranama; ​​ 

• • DA OBJAVI ovo rešenje u Službenom listu, u skladu sa stavom4, člana 20. Zakona;​​ 

• • Ovo rešenje stupa na snagu danom objavljivanja u Službenom listu, u skladu sa stavom 5 člana 20 Zakona.

Sudija izvestilac    Predsednica Ustavnog suda

Remzije Istrefi Peci  ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​​​ Gresa Caka-Nimani