Rešenje o neprohvatljivosti
Priština, 26. februara 2024. godine
Br. ref.: RK 2375/24
REŠENJE O NEPRIHVATLJIVOSTI
u
slučaju br. KI165/22
Podnosilac
Besim Hajdari
Ocena ustavnosti presude [Pml. br. 280/2022] Vrhovnog suda Kosova
od 21. jula 2022. godine
USTAVNI SUD REPUBLIKE KOSOVO
u sastavu:
Gresa Caka-Nimani, predsednica
Bajram Ljatifi, zamenik predsednika
Selvete Gërxhaliu-Krasniqi, sudija
Safet Hoxha, sudija
Radomir Laban, sudija
Remzije Istrefi-Peci, sudija
Nexhmi Rexhepi, sudija i
Enver Peci, sudija
Podnosilac zahteva
Zahtev je podneo Besim Hajdari, iz opštine Podujevo (u daljem tekstu: podnosilac zahteva), koga zastupa Naim Rudari, advokat iz Prištine.
Osporena odluka
Podnosilac zahteva osporava ustavnost presude [Pml. br. 280/2022] Vrhovnog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Vrhovni sud) od 21. jula 2022. godine.
Predmetna stvar
Predmetna stvar je razmatranje ustavnosti osporene presude Vrhovnog suda, kojom se navodi da su povređena prava podnosioca zahteva, zagarantovana članovima 29. [Pravo na slobodu i sigurnost], 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje], 32. [Pravo na pravno sredstvo] i 33. [Načelo legaliteta i proporcionalnosti u krivičnim postupcima] Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav) u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima (u daljem tekstu: EKLJP).
Pravni osnov
Zahtev je zasnovan na stavu 7, člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, članovima 22. [Procesuiranje podnesaka] i 47. [Individualni zahtevi] Zakona br. 03/L-121 o Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Zakon) i pravilu 25 (Podnošenje zahteva i odgovora) Poslovnika o radu Ustavnog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Poslovnik).
Dana 7. jula 2023. godine, Poslovnik o radu Ustavnog suda Republike Kosovo br. 01/2023 je objavljen u Službenom listu Republike Kosovo i stupio na snagu 15 dana nakon njegovog objavljivanja. Shodno tome, prilikom razmatranja zahteva, Ustavni sud se poziva na odredbe gore navedenog Poslovnika. S tim u vezi, shodno pravilu 78. (Prelazne odredbe) Poslovnika o radu br. 01/2023, izuzetno će pojedine odredbe Poslovnika o radu br. 01/2018, nastaviti da se primenjuju na predmete koji su registrovani u Sudu pre njegovog stavljanja van snage, samo ukoliko su i u meri u kojoj su povoljnije za strane.
Postupak pred Ustavnim sudom
Dana 1. novembra 2022. godine, podnosilac je podneo zahtev Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Sud).
Dana 11. novembra 2022. godine, Sud je obavestio podnosioca o registraciji zahteva i kopiju zahteva poslao Vrhovnom sudu.
Dana 14. novembra 2022. godine, predsednica Suda je, odlukom [br. GJR. KI165/22], imenovala sudiju Selvetu Gërxhaliu Krasniqi za sudiju izvestioca i odlukom [br. KSH. KI165/22] Veće za razmatranje, sastavljeno od sudija: Gresa Caka Nimani (predsedavajuća), Bajram Ljatifi i Remzije Istrefi Peci (članovi).
Dana 16. decembra 2022. godine, sudija Enver Peci je položio zakletvu pred predsednicom Republike Kosova, kada je i počeo njegov mandat u Sudu.
Dana 17. januara 2024. godine, Veće za razmatranje je razmotrilo izveštaj sudije izvestioca i jednoglasno iznelo preporuku Sudu o neprihvatljivosti zahteva.
Pregled činjenica
Dana 29. septembra 2021. godine, Osnovno tužilaštvo – Departman za teška krivična dela (u daljem tekstu: Osnovno tužilaštvo) u Prištini je podiglo optužnicu [PP/I. br. 544/20] protiv podnosioca zahteva zbog sumnje da je izvršio (i) krivično delo „Ubistvo u pokušaju“ iz člana 172 u vezi sa članom 28. Krivičnog zakonika Republike Kosovo (u daljem tekstu: KZRK) i (ii) krivično delo „Neovlašćeno vlasništvo, kontrola ili posedovanje oružja“ iz člana 366, stav 1. KZRK-a, tražeći od suda da ga po okončanju sudske rasprave oglasi krivim i kazni po zakonu.
Dana 21. marta, Osnovni sud u Prištini – Departman za teška krivična dela (u daljem tekstu: Osnovni sud) je presudom [PKR. br. 586/2021] oglasio podnosioca zahteva krivim za (i) krivično delo „Ubistvo u pokušaju“ iz člana 172 u vezi sa članom 28. KZRK-a, i (ii) „Neovlašćeno vlasništvo, kontrola ili posedovanje oružja“ iz člana 366, stav 1 KZRK-a, izričući mu kaznu zatvora u trajanju od 3 godine i 6 meseci za prvo gore navedeno delo, dok je za drugo gore navedeno delo kaznu zatvora u trajanju od 1 godine. Shodno tome, Osnovni sud je podnosiocu zahteva (i) izrekao jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 4 godine, (ii) obavezao podnosioca zahteva da plati troškove krivičnog postupka prema obračunu suda i u ime sudskog paušala iznos od 50 evra, na ime sudsko-medicinskog veštačenja iznos od 450 evra, kao i iznos od 50 evra za Fond za obeštećenje žrtava krivičnih dela u roku od 15 dana, (iii) dok mu je nastavio meru pritvora do pravosnažnosti presude, ali ne više od izrečene kazne, i (iv) uputio oštećenog H.G. na građanski spor u vezi sa ostvarivanjem imovinskopravnog zahteva.
Osnovni sud je u obrazloženju presude [PKR. br. 586/2021] istakao:
“Nakon izjašnjavanja o krivici od strane okrivljenog i izjašnjavanja državnog tužioca, sud je potvrdio da su ispunjeni uslovi iz člana 248. stav 1. tač. 1.1, 1.2, i 1.3 ZKPRK-a, odnosno, ocenio je da je optuženi razumeo prirodu i posledice priznanja krivice, da je ovo priznanje učinjeno na dobrovoljnoj osnovi i nakon dovoljnih konsultacija sa njegovim braniocem, advokatom Naimom Rudarijem (...). Potvrdio je takođe da optužnica ne sadrži nikakve očigledne pravne povrede ili činjenične greške, predviđene članom 248. st. 1, podstav. 4 ZKPRK-a, ili bilo koje okolnosti iz člana 250, st. 1 tačka 1.1 do 1.4 ZKPRK-a...” .
“Sud je razmotrio izjašnjavanje o krivici optuženog Besima Hajdarija, i u skladu sa članom 248, stav 4, ZKPRK-a, ocenio da su za okrivljenog ispunjeni zakonski uslovi za izjašnjavanje o krivici. Sud takođe utvrđuje da je izjašnjavanje o krivici okrivljenog u potpunosti potkrepljeno dokazima sadržanim u ovoj optužbi i pratećim spisima u predmetu (...)”.
Osnovni sud je, pozivajući se na vrstu i visinu kazne, ocenio:
“Prilikom određivanja i individualizacije kazne, ovaj sud je, zasnivajući se na opšta pravila za odmeravanje kazne, u skladu sa članom 69, stav 1, stav 2 i stav 3. KZRK-a, uzeo u obzir minimum i maksimum kazne predviđene za krivična dela (...), i činjenicu da je okrivljeni priznao krivicu”.
[...]
“Kao otežavajuću okolnost u skladu sa članom 70, stav 2, tačka 2.1. KZRK-a, uzeo je u obzir visok stepen učešća osuđenog lica, koji proizilazi iz aktivnih radnji optuženog Besima Hajdarija i odlučnosti da izvrši krivično delo. Iz spisa predmeta proizilazi da je optuženi pucao tri puta u telo oštećenog H.G. i to pokazuje visoku odlučnost za izvršenje gore navedenog krivičnog dela. Dok je kao olakšavajuću okolnost u skladu sa članom 70, st. 3 tačka 3.11 KZRK-a, sud ocenio žaljenje koje je okrivljeni izrazio na sudskoj raspravi održanoj 17.03.2022. godine, iz čega proizilazi da se sada nakon izvršenja krivičnog dela okrivljeni pokajao”.
“Na osnovu gore navedenih okolnosti, ovaj sud na osnovu člana 71. stav 1, tačka 1.3 KZRK-a i 72 st. 1, tačka 1.3 KZRK-a (...) ocenjuje da u ovom slučaju treba primeniti zakonsku odredbu za ublažavanje kazne ispod granice predviđene zakonom, jer je takva kazna izrečena optuženom u odnosu na stepen odgovornosti, opasnosti krivičnog dela i ostalih okolnosti koje smo naveli, adekvatna [...]”.
Protiv gore navedene presude, podnosilac zahteva je uložio žalbu Apelacionom sudu zbog odluke o krivičnoj sankciji, oduzimanja imovinske koristi, troškova krivičnog postupka, imovinskopravnih zahteva i objavljivanja presude, tražeći da se (ii) usvoji žalba, i (ii) preinači osporena presuda, navodeći da nisu pravilno primenjene odredbe za ublažavanje kazne.
Osnovno tužilaštvo je takođe uložilo žalbu Apelacionom sudu na presudu [PKR. br. 586/2021] Osnovnog suda zbog odluke o krivičnoj sankciji, tražeći da se (i) usvoji žalba, i (ii) preinači osporena presuda u pogledu krivične sankcije, tako da se podnosiocu zahteva izrekne stroža kazna, odnosno kazna efektivnog zatvora.
Podnosilac zahteva je dalje na zahtev Osnovnog tužilaštva podneo odgovor na žalbu, gde je tražio da se odbije žalba poslednje navedenog.
Dana 26. aprila 2022. godine, Apelaciono tužilaštvo je podnelo podnesak [PPA/I. br. 231/22] Apelacionom sudu, sa predlogom da se (i) usvoji, kao osnovana, žalba Osnovnog tužilaštva, tako da se preinači osporena presuda i da se podnosiocu zahteva izrekne stroža kazna, i (ii) odbije žalba i odgovor na žalbu podnosioca zahteva.
Dana 19. maja 2022. godine, Apelacioni sud je, presudom [PAKR. br. 228/2022], odlučio da (i) usvoji žalbu Osnovnog tužilaštva, tako što je preinačio presudu [PKR. br. 586/21] Osnovnog suda od 21. marta 2022. godine u delu kazne izricanjem podnosiocu zahteva kaznu zatvora u trajanju od 5 godina za krivično delo „Ubistvo u pokušaju“, dok je smatrao kao potvrđenu kaznu zatvora od 1 godine za krivično delo „Neovlašćeno vlasništvo, kontrola ili posedovanje oružja“ i tako je podnosiocu zahteva izrekao jedinstvenu kaznu od 5 godina i 6 meseci, računajući vreme provedeno u pritvoru od 16. aprila 2021. godine sve dok presuda ne postane pravosnažna; (ii) drugi deo presude je ostao nepromenjen; i konačno (iii) odbio žalbu podnosioca zahteva, kao neosnovanu.
Apelacioni sud je u obrazloženju presude [PAKR. br. 228/2022] istakao da „bitne povrede odredaba krivičnog postupka i pogrešno i nepotpuno utvrđivanje činjeničnog stanja nisu predmet ocene“, ali u vezi sa žalbom Osnovnog tužilaštva koju je usvojilo, „Apelacioni sud je ocenio žalbene navode i razloge presude u pogledu visine kazne izrečene optuženom za krivično delo za koje je oglašen krivim. Ovaj sud se slaže sa ocenom olakšavajućih okolnosti prvostepenog suda, ali se ne slaže sa ocenom otežavajućih okolnosti. S pravom branilac optuženog navodi da iz okolnosti izvršenja krivičnog dela i konkretnih radnji optuženog nema govora o visokom stepenu učešća optuženog u krivičnom delu, pa se stoga ne može ni smatrati kao otežavajuća okolnost”.
Dana 7. jula 2022. godine, podnosilac zahteva je podneo zahtev za zaštitu zakonitosti Vrhovnom sudu Kosova protiv presude [PAKR. br. 228/2022] Apelacionog suda od 19. maja 2022. godine, zbog (i) povrede krivičnog zakona; (ii) bitne povrede odredaba krivičnog postupka; i (iii) drugih povreda odredaba krivičnog postupka koje su uticale na zakonitosti sudske odluke, tražeći da se ukine presuda [PAKR. br. 228/2022] Apelacionog suda od 19. maja 2022. godine, a da se zatim preinači presuda [PKR. br. 586/21] Osnovnog suda od 4. aprila 2022. godine u korist podnosioca zahteva, tako da se istom izrekne blaža kazna od one koja mu je prethodno izrečena.
Podnosilac je u zahtevu za zaštitu zakonitosti koji se odnosi na ocenu otežavajućih okolnosti od strane Osnovnog suda, naglasio: „U konkretnom slučaju smatramo i ocenjujemo da pre svega nije bilo visokog stepena učešća osuđenog lica (...). Slučaj se dogodio iznenada i Besim Hajdari uopšte nije bio inicijator svađe ili tuče. U početku je F.S. blokirao put Besimu Hajdaru, a zatim je H.G. intervenisao navodno da spase F.S., ali F.S. uopšte nije bio tamo kada je H.G. izašao i svađao se sa Besimom (...)”. Što se tiče otežavajuće okolnosti „odlučnosti da izvrši krivično delo“, on je ocenio da se „pre svega, ova okolnost uopšte ne smatra otežavajućom okolnošću u otežavajućim okolnostima predviđenim članom 70. KZRK-a. Besim Hajdari nije ništa ranije odlučio, već je samo odlučio da izađe sa devojkom i u slučaju da test na trudnoću bude pozitivan, on je odlučio da proslavi (...)”. Shodno tome, podnosilac zahteva je navodio „da ako se uzmu u obzir: a) okolnosti koje skoro da nisu osnova za isključenje krivične odgovornosti, kao što je smanjena uračunljivost; b) dokaz o provokaciji od strane žrtve; c) lične prilike i karakter osuđenog lica; d) starost osuđenog lica; e) dobrovoljna saradnja osuđenog lica u krivičnoj istrazi ili krivičnom gonjenju; f) izjašnjavanje o krivici; g) kajanje osuđenog lica; ž) ponašanje osuđenog nakon sukoba, od strane suda, isti bi mogao da izrekne znatno blažu kaznu”.
Dana 15. jula 2022. godine, Kancelarija državnog tužioca Kosova je dopisom [KLMP.II. br. 173/2022] predložila da se zahtev za zaštitu zakonitosti koju je podneo podnosilac odbije, kao neosnovana.
Dana 21. jula 2022. godine, Vrhovni sud Kosova je doneo presudu [Pml. br. 280/2022], kojom je odbio, kao neosnovan, zahtev za zaštitu zakonitosti koji je podneo zastupnik podnosioca zahteva protiv presude [PKR. br. 586/2021] Osnovnog suda od 4. aprila 2022. godine i presude [PAKR. br. 228/2022] Apelacionog suda od 19. maja 2022. godine.
Vrhovni sud je u presudi [Pml. br. 280/2022] obrazložio sledeće:
“Prema oceni Vrhovnog suda Kosova, tvrdnje branioca osuđenog su neosnovane, jer presude protiv kojih je podnet zahtev, ne sadrže navodne povrede”.
“Ocenjujući tvrdnje branioca osuđenog, prvo treba istaći činjenicu da se osuđeni na sudskoj raspravi izjasnio o krivici (...), za koju je utvrđeno da je u punoj saglasnosti sa odredbom člana 248 st. 1 ZKPRK-a. Iz toga proizilazi da čak ni sastav presude prvostepenog suda kao rezultat izjašnjavanja o krivici ne sadrži razloge za utvrđene i neutvrđene činjenice, budući da su one ocenjene prilikom usvajanja izjašnjavanja o krivici. A činjenica da je drugostepeni sud razmotrio bitne povrede odredaba krivičnog postupka (...) to ni u kom slučaju ne predstavljaju povredu, kako se tvrdi ...”.
“Vrhovni sud Kosova, ocenjujući iznete tvrdnje u vezi sa povredom krivičnog zakona (...), ocenjuje da su krivični zakon pravilno primenili oba nižestepena suda i osuđenom je izrečena kazna definisana u okviru minimalne i maksimalne kazne za krivično delo za koje je oglašen krivim. Međutim, na osnovu odredbe člana 385, stav 5. ZKPRK-a (...) nije u nadležnosti Vrhovnog suda Kosova da razmatra izrečeni nivo, već je važno da u slučaju izricanja kazne nisu prekoračene zakonske nadležnosti i razlozi dati za odluku o kazni ne spadaju u proceduralne povrede ”.
Navodi podnosioca
Podnosilac zahteva navodi da su odluke redovnih sudova donete uz povredu osnovnih prava i sloboda zagarantovanih članovima 29. [Pravo na slobodu i sigurnost], 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje], 32. [Pravo na pravno sredstvo] i 33. [Načelo legaliteta i proporcionalnosti u krivičnim postupcima] Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a.
Podnosilac zahteva ističe da je „Apelacioni sud (...) doneo presudu PAKR. br. 228/2022 od 19/05/2022 kojom je usvojio žalbu Tužilaštva i preinačio presudu prvog stepena (...), precizirajući da nije našao pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, već je preinačio presudu zbog odluke o kazni”.
Podnosilac zahteva dalje ističe: „Podneli smo zahtev za zaštitu zakonitosti protiv presude Apelacionog suda pred Vrhovnim sudom, osporavajući tu presudu, jer Apelacioni sud može preinačiti prvostepenu presudu samo ako utvrdi da postoji pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, koje u ovom slučaju nije postojalo i sam sud je zaključio da to nije utvrdio”.
Što se tiče odbijanja zahteva za zaštitu zakonitosti, podnosilac zahteva ističe da se „(...) obraćamo Ustavnom sudu da odrazi situaciju u kojoj je prvostepena presuda nezakonito preinačena, a zatim je i Vrhovnom sudu neosnovano odbio naš zahtev”.
U tom kontekstu, podnosilac zahteva navodi povredu člana 403. Zakonika o krivičnom postupku, sa obrazloženjem da je „Apelacioni sud nezakonito preinačio presudu Osnovnog suda, jer se ona može preinačiti samo u smislu pogrešnog i nepotpunog utvrđivanja činjeničnog stanja definisanog članom 403. ZKPRK-a (...). U ovom slučaju, sam sud je ocenio da nema pogrešnog i nepotpunog utvrđivanja činjeničnog stanja i preinačio je prvostepenu presudu, dok je Vrhovni sud svojom presudom opravdao nezakonitu presudu, tako što je ocenio kao pravičnu i zakonitu”.
Na kraju, podnosilac zahteva traži od Suda „da oceni zakonitost presude Vrhovnog suda i Apelacionog suda, jer su nezakonite, da iste ukine i da se Besimu Hajdariju vrati predmet Apelacionom sudu, koji bi joj ublažio kaznu izrečenu od strane Osnovnog suda ako nađe razlog i mogućnost i da nikako ne izrekne strožu kaznu od kazne prvostepenog suda, jer se ne bavimo pogrešnim i nepotpunim utvrđivanjem činjeničnog stanja za koje bi Apelacioni sud mogao da preinači presudu prvostepenog suda (član 403. ZKPRK-a)”.
Relevantne ustavne i zakonske odredbe
USTAV REPUBLIKE KOSOVO
Član 31
[Pravo na pravično i nepristrasno suđenje]
„Svakom se garantuje jednaka zaštita prava pred sudom, ostalim državnim organima i nosiocima javnih.
Svako ima pravo na javno, nepristrasno i pravično razmatranje odluka o pravima i obavezama ili za bilo koje krivično gonjenje koje je pokrenuto protiv njega/nje, u razumnom roku, od strane nezavisnog i nepristrasnog, zakonom ustanovljenog, suda”.
[...]
Član 32
[Pravo na pravno sredstvo]
“Svako lice ima pravo da koristi pravna sredstva na sudske i administrativne odluke, koje uskraćuju njena/njegova prava ili interese, na zakonom propisan način”.
Član 33
[Načelo legaliteta i proporcionalnosti u krivičnim postupcima]
Niko se ne može proglasiti krivim ili kazniti za krivično delo koje, u momentu izvršenja, nije bilo određeno zakonom kao krivično delo, osim za dela, koja su u periodu u kojem su počinjena, na osnovu međunarodnog prava, smatrana genocidom, ratnim zločinima ili zločinima protiv čovečnosti.
Kazna koja je izrečena za neko krivično delo ne može biti strožija nego što je bila određena zakonom u vreme kada je delo počinjeno.
Visina kazne ne sme biti u disproporciji sa krivičnim delom.
Kazne se određuju na osnovu zakona koji je bio na snazi u vreme kada je delo počinjeno, izuzem onih slučajeva kada je kasnije primenjivi zakon povoljniji po izvršioca krivičnog dela.
KRIVIČNI ZAKONIK Br. 04/L-082 REPUBLIKE KOSOVE
GLAVA XVI
KRIVIČNA DELA PROTIV ŽIVOTA I TELA
Član 178
Ubistvo
“Svako lice koje drugoga liši života, kazniće se kaznom zatvora u trajanju od najmanje pet (5) godina”.
Član 28
Pokušaj
1. Lice koje umišljajno preduzme korake ka izvršenju krivičnog dela, ali delo nije dovršeno ili one budu ispunjeni svi elementi krivičnog dela, izvršilo je pokušaj krivičnog dela.
2. Pokušaj krivičnog dela koje je kažnjivo kaznom u trajanju od najmanje tri godine je kažnjiv. Pokušaj drugog krivičnog dela je kažnjiv samo ukoliko je to predviđeno zakonom.
3. Lice koje je pokušalo da izvrši krivično delo kazniće se kao da je to delo izvršilo, ali se kazna može umanjiti”.
Član 366
Neovlašćeno vlasništvo, kontrola ili posedovanje oružja
“1. Ko drži u vlasništvu, kontroliše ili poseduje oružje u suprotnosti sa važećim zakonom koji uređuju takvo oružje, kazniće se novčanom kaznom u iznosu do sedam hiljada petsto (7,500) evra ili kaznom zatvora u trajanju do pet (5) godina.
2. Ako krivično delo iz stava 1. ovog člana uključuje više od četiri (4) komada oružja, ili više od četiristo (400) metaka, izvršilac će se kazniti kaznom zatvora u trajanju od dve (2) do deset (10) godina.
3. Oružje u vlasništvu, kontroli ili posedu, u suprotnosti sa odredbama ovog člana biće oduzeto”.
Član 70.
Opšta pravila o ublažavanju ili povećanju kazne
“1 Izvršiocu krivičnog dela izriče se kazna propisana za izvršeno krivično delo, dok se blaža ili teža kazna može izreći samo u skladu sa uslovima propisanim u ovom zakoniku.
2. Prilikom odmeravanja kazne, sud će uzeti u obzir ali se neće ograničiti samo na sledeće otežavajuće okolnosti:
2.1. visok stepen umešanosti osuđenog u krivično delo;
2.2. visok stepen umišljaja na strani osuđenog lica, uključujući svaki dokaz predumišljaja;
2.3. prisustvo nasilja ili pretnje nasiljem u izvršenju krivičnog dela;
2.4. da li je krivično delo izvršeno naročito svirepo;
da li krivično delo ima više žrtvi;
2.6. da li je žrtva krivičnog dela bila naročito ranjiva ili nesposobna da se brani;
2.7. godine života žrtve, da li je mlada ili starija;
2.8. stepen štete koju je osuđeni proizveo, uključujući smrt, trajnu povredu, prenošenje bolesti na žrtvu, odnosno bilo koju drugu štetu nanetu žrtvi ili porodici žrtve;
2.9. svaka zloupotreba ovlašćenja ili službenog položaja osuđenog prilikom izvršenja krivičnog dela;
2.10. dokaz o zloupotrebi poverenja od strane osuđenog;
2.11. da li je krivično delo izvršeno u sklopu delovanja organizovane kriminalne grupe; i/ili
2.12. ukoliko je krivično delo zločin iz mržnje koji podrazumeva svako krivično delo izvršeno nad licem ili grupom lica, ili nad imovinom motivisano na osnovu nečije rase, boje kože, pola, rodnog identiteta, jezika, veroispovesti, državljanstva, nacionalnog ili socijalnog porekla, pripadnosti zajednici, imovini, ekonomskom stanju, seksualnoj opredeljenosti, mestu rođenja, invaliditetu ili drugog ličnog statusa ili zbog sklonosti sa licima koja imaju prethodno navedene osobine, osim ako jedna od navedenih osobina nije propisana kao obeležje krivičnog dela;
2.13. svaka ranija krivična osuda osuđenog lica;
2.14. ako je krivično delo izvršeni unutar porodične veze.
3. Prilikom odmeravanja kazne, sud će uzeti u obzir ali se neće ograničiti samo na sledeće olakšavajuće okolnosti:
3.1. okolnosti koje za malo nisu uzete kao osnova za isključenje krivične odgovornosti, na primer, stanje smanjene uračunljivosti;
3.2. dokaz o provokaciji od strane žrtve;
3.3. lične prilike i karakter osuđenog;
3.4. dokaz da je osuđeni imao relativno mali doprinos krivičnom delu;
3.5. činjenica da je osuđeni u krivičnom delu učestvovao ali ne kao glavni izvršilac, već kao pomagač, podstrekač ili kao podrška na neki drugi način;
3.6. godine života osuđenog, da li je mlad ili stariji;
3.7. dokaz da je osuđeni izvršio povraćaj ili obeštećenje žrtvi;
3.8. generalna saradnja osuđenog sa sudom, uključujući dobrovoljnu predaju;
3.9. dobrovoljna saradnja osuđenog u krivičnoj istrazi ili krivičnom gonjenju;
3.10. priznanje krivice;
3.11. iskazano kajanje od strane osuđenog;
3.12. ponašanje osuđenog posle sukoba; odnosno
3.13. u slučajevima kad je izvršilac, koji je osuđen za krivično delo uzimanja talaca, otmice ili protivpravnog lišavanja slobode, ili ono što je propisano u članovima 169., 191. ili 193. ovog zakonika, suštinski doprineo da se oteto, odvedeno ili lišeno slobode lice oslobodi ili ostane živo, ili je dobrovoljno dao informacije koje doprinose utvrđivanju identiteta drugih lica odgovornih za krivično delo;
3.14. u odnosu na krivična dela terorizma predviđena ovim zakonikom, činjenica da se izvršilac odriče terorističke aktivnosti pre nego što je došlo do bilo kakvih teških posledica i pruži policiji, tužiocima ili pravosudnim organima informacije koje inače ne bi mogle da budu dobijene; pomaže u sprečavanju ili ublažavanju posledica krivičnog dela; izvrši identifikaciju sa dovoljno detalja kako bi se omogućilo hapšenje ili gonjenje drugog teroriste ili terorističke grupe, pronalazi dokaze ili sprečava dalja teroristička dela”.
Član 71.
Ublažavanje kazne
“1. Sud može da izrekne kaznu ispod granice propisane zakonom ili da izrekne blažu vrstu kazne:
kad zakon predviđa da se kazna izvršiocu može ublažiti ili smanjiti;
kad sud oceni da postoje naročito olakšavajuće okolnosti koje ukazuju da se svrha kažnjavanja može postići i blažom kaznom; ili
u slučajevima kad izvršilac prizna krivicu, ili postigne dogovor o priznanju krivice”.
Član 72.
Granice ublažavanja kazne
“1. Kad postoje uslovi za ublažavanje kazne iz člana 71. ovog zakonika, sud može ublažiti kaznu u sledećim granicama:
1.1. ako je za krivično delo kao najmanja mera propisana kazna zatvora u trajanju od najmanje deset (10) godina, kazna se može ublažiti do pet (5) godina zatvora;
1.2. ako je za krivično delo kao najmanja mera propisana kazna zatvora u trajanju od najmanje pet (5) godina, kazna se može ublažiti do tri (3) godine zatvora;
1.3. ako je za krivično delo kao najmanja mera propisana kazna zatvora u trajanju od najmanje tri (3) godine, kazna se može ublažiti do jedne (1) godine zatvora;
1.4. ako je za krivično delo kao najmanja mera propisana kazna zatvora u trajanju od dve (2) godine, kazna se može ublažiti do šest (6) meseci zatvora;
1.5. ako je za krivično delo kao najmanja mera propisana kazna zatvora u trajanju od jedne (1) godine, kazna se može ublažiti do tri (3) meseca zatvora;
1.6. ako je za krivično delo kao najmanja mera propisana kazna zatvora u trajanju kraćem od jedne (1) godine, kazna se može ublažiti do trideset (30) dana zatvora;
1.7. ako za krivično delo nije propisana najmanja mera u kažnjavanju, tada se umesto kazne zatvora može izreći novčana kazna;
1.8. ako za krivično delo nije propisan najmanji iznos novčane kazne, novčana kazna se može ublažiti do stotinu (100) evra.
2. Kod odlučivanja o stepenu ublažavanja kazne u skladu sa stavom 1. ovog člana, sud će naročito uzeti u obzir minimalnu i maksimalnu kaznu propisanu za krivično delo”.
ZAKONIK Br. 04/L-123 O KRIVIČNOM POSTUPKU
Član 403
Preinačenje presude osnovnog suda
1. Apelacioni sud, presudom će preinačiti presudu osnovnog suda ako utvrdi da je osnovni sud pogrešno i nepotpuno utvrdio činjenice i u tu svrhu:
1.1. na zahtev stranaka ili postupajući po službenoj dužnosti, može održati ročište za uzimanje novih dokaza ili ponovno izvođenje dokaza kako bi na propisan način utvrdio i ocenio materijalne činjenice;
1.2. može propisno utvrditi i oceniti materijalne činjenice bez ročišta ukoliko nema potrebe da se uzmu novi dokazi ili da se ponovi izvođenje novih dokaza.
2. Ako Apelacioni sud utvrdi da postoje zakonski razlozi za izricanje sudske opomene, rešenjem će preinačiti presudu osnovnog suda i doneti sudsku opomenu.
3. Ako su se zbog preinačenja presude osnovnog suda stekli uslovi da bude određen, odnosno ukinut sudski pritvor, Apelacioni sud o tome donosi posebno rešenje protiv kojeg nije dozvoljena žalba.
Ocena prihvatljivosti zahteva
Sud prvo razmatra da li je zahtev ispunio uslove prihvatljivosti koji su utvrđeni Ustavom, propisani Zakonom i dalje predviđeni Poslovnikom.
U tom smislu, Sud se prvo poziva na stavove 1. i 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, koji propisuju:
“1. Ustavni sud odlučuje samo u slučajevima koje su ovlašćene strane podnele sudu na zakonit način.
[...]
7. Pojedinci mogu da pokrenu postupak ako su njihova prava i slobode koje im garantuje ovaj Ustav prekršena od strane javnih organa, ali samo kada su iscrpeli sva ostala pravna sredstva, regulisanim zakonom”.
Sud takođe razmatra da li je podnosilac zahteva ispunio uslove prihvatljivosti, kao što su propisani u članovima 47. [Individualni zahtevi], 48. [Tačnost podneska] i 49. [Rokovi] Zakona, koji propisuju:
Član 47
[Individualni zahtevi]
“1. Svaka osoba ima pravo da od Ustavnog suda zatraži pravnu zaštitu ukoliko smatra da njena Ustavom zagarantovana prava i slobode krši neki javni organ.
2. Osoba može da podnese pomenuti podnesak samo nakon što su iscrpljena sva ostala zakonom određena pravna sredstva”.
Član 48
[Tačnost podneska]
„Podnosilac podneska je dužan da jasno naglasi to koja prava i slobode sumu povređena i koji je konkretan akt javnog organa koji podnosilac želi da ospori”.
Član 49
[Rokovi]
„Podnesak se podnosi u roku od 4 meseci. Rok počinje od dana kada je podnosilac primio sudsku odluku [...]”.
Što se tiče ispunjenja ovih uslova, Sud smatra da je podnosilac zahteva ovlašćena strana, koja osporava akt javnog organa, odnosno presudu [Pml. br. 280/2022] od 21. jula 2022. godine Vrhovnog suda, nakon što je iscrpeo sva pravna sredstva propisana zakonom. Podnosilac zahteva je takođe naglasio osnovna prava i slobode za koje navodi da su mu povređene, u skladu sa članom 48. Zakona i podneo je zahtev u skladu sa rokovima propisanim u članu 49. Zakona.
Pored toga, Sud razmatra da li je podnosilac zahteva ispunio uslove prihvatljivosti propisane u stavu (2) pravila 34 (Kriterijumi prihvatljivosti) Poslovnika. Pravilo 34 (2) Poslovnika propisuje uslove na osnovu kojih Sud može da razmotri zahtev, uključujući uslov da zahtev ne bude očigledno neosnovan. Pravilo 34 (2) posebno propisuje:
Pravilo 34
(Kriterijumi prihvatljivosti)
“(2) Sud može smatrati zahtev neprihvatljivim ako je zahtev očigledno neosnovan kada podnosilac/teljka zahteva nije dovoljno dokazao/la i potkrepio/la svoju tvrdnju”.
Gore navedeno pravilo, na osnovu sudske prakse Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLJP) i prakse Suda, omogućava poslednje navedenom da proglašava zahteve neprihvatljivim iz razloga koji se odnose na meritum slučaja. Tačnije, na osnovu ovog pravila, Sud može proglasiti zahtev neprihvatljivim na osnovu i nakon ocene njegovog merituma, odnosno ako isti oceni da je sadržaj zahteva očigledno neosnovan na ustavnim osnovama, kao što je propisano u stavu (2) pravila 34 Poslovnika.
Na osnovu sudske prakse ESLJP-a, ali i Suda, zahtev se može proglasiti neprihvatljivim kao „očigledno neosnovan“ u celini ili samo u odnosu na određeni navod koji zahtev može sadržati. S tim u vezi, tačnije je nazivati ih „očigledno neosnovanim navodima“. Poslednje navedeni se, na osnovu sudske prakse ESLJP-a, mogu svrstati u četiri različite grupe: (i) navodi koji se kvalifikuju kao navodi „četvrtog stepena“; (ii) navodi kategorisani „odsustvom očigledne ili evidentne povrede“; (iii) navodi koji su „nepotkrepljeni ili neobrazloženi“; i na kraju, (iv) „konfuzni i nejasni“ navodi.
U tom smislu i u nastavku, u cilju ocene prihvatljivosti zahteva u okolnostima ovog slučaja, ocenjujući da li je isti očigledno neosnovan na ustavnim osnovama, Sud će se prvo podsetiti na relevantne navode podnosioca zahteva, pri čijoj oceni će Sud primeniti standarde sudske prakse ESLJP-a, u skladu sa kojima je, prema članu 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] Ustava, dužan da tumači osnovna prava i slobode zagarantovane Ustavom.
Sud prvo skreće pažnju da podnosilac zahteva navodi da su odluke redovnih sudova, odnosno osporena presuda Vrhovnog suda, donete kršenjem njegovih osnovnih prava i sloboda, zagarantovanih članovima 29. [Pravo na slobodu i sigurnost], 30. [Prava optuženog], 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa članom 6. [Pravo na pravično suđenje] EKLJP-a.
Sud prvo podseća da je podnosilac zahteva presudom [PKR. br. 586/2021] Osnovnog suda oglašen krivim za krivično delo „Ubistvo u pokušaju“ iz člana 172 u vezi sa članom 28. KZRK-a i delo „Neovlašćeno vlasništvo, kontrola ili posedovanje oružja“ iz člana 366, stav 1 KZRK-a, izričući mu jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 4 godine. Protiv presude Osnovnog suda, podnosilac zahteva je uložio žalbu Apelacionom sudu u vezi sa krivičnom sankcijom. Osnovno tužilaštvo i Apelaciono tužilaštvo su uložili žalbu protiv krivične sankcije, tražeći da se podnosiocu zahteva izrekne stroža kazna. Apelacioni sud je presudom [PAKR. br. 228/2022] usvojio žalbu Osnovnog tužilaštva i preinačio presudu Osnovnog suda [PKR. br. 586/21] od 21. marta 2022. godine u pogledu kazne i izrekao podnosiocu zahteva kaznu zatvora u trajanju od 5 godina za krivično delo „Ubistvo u pokušaju“, dok je smatrao kao potvrđenu kaznu u trajanju od 1 godine za krivično delo „Neovlašćeno vlasništvo, kontrola ili posedovanje oružja“ i time izrekao podnosiocu zahteva jedinstvenu kaznu u trajanju od 5 godina i 6 meseci. U međuvremenu, podnosilac je podneo zahtev za zaštitu zakonitosti Vrhovnom sudu. Vrhovni sud je presudom [Pml. br. 280/2022] odbio, kao neosnovan, zahtev za zaštitu zakonitosti, sa obrazloženjem da su „pravilno primenili krivični zakon oba nižestepena suda i osuđenom je izrečena kazna definisana u okviru minimalne i maksimalne kazne za krivično delo za koje je oglašen krivim”.
Podnosilac zahteva osporava pred Sudom zaključke redovnih sudova, navodeći da su isti u suprotnosti sa članovima 30, 31, 32 i 33. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a kao rezultat nepravične primene člana 403. ZKPRK-a, sa jedinim obrazloženjem da je Apelacioni sud u suprotnosti sa članom 403. ZKPRK-a preinačio presudu Osnovnog suda.
U tom smislu, Sud primećuje da podnosilac zahteva u suštini navodi: (i) povredu člana 31. Ustava kao rezultat načina tumačenja i primene materijalnog prava, pošto, prema njemu, član 403. ZKPRK-a nije pravilno tumačen i primenjen u slučaju promene krivične sankcije od strane Apelacionog suda na štetu podnosioca zahteva; i (ii) tvrdnje o drugim povredama ustavnih prava zagarantovanih članovima 29, 32 i 33. Ustava.
Što se tiče navoda o povredi člana 31. Ustava
S tim u vezi, Sud primećuje da podnosilac zahteva u suštini navodi povredu člana 31. Ustava, osporavajući način tumačenja i primene materijalnog prava sa glavnim obrazloženjem da član 403. ZKPRK-a nije pravilno tumačen i primenjen u slučaju promene krivične sankcije od strane Apelacionog suda na štetu podnosioca zahteva.
Sud prvo podseća na svoj opšti stav da pravično i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja, kao i relevantna tumačenja zakonskih odredbi ili zakona, po pravilu, spadaju u nadležnost redovnih sudova. Uloga Ustavnog suda je da obezbedi poštovanje standarda i prava zagarantovanih Ustavom i, shodno tome, ne može delovati kao sud „četvrtog stepena“ (vidi, u vezi sa doktrinom „četvrtog stepena“, slučaj ESLJP-a: Garcia Ruiz protiv Španije, zahtev br. 30544/96, presuda od 21. januara 1999. godine, stav 28).
S tim u vezi, Sud ističe da je tumačenje materijalnog i procesnog prava primarna dužnost i da spada u nadležnost redovnih sudova (pitanje zakonitosti). Uloga Ustavnog suda je samo da utvrdi da li su efekti takvog tumačenja u skladu sa ustavnim normama i standardima.
Što se tiče ovog navoda, podnosilac zahteva ističe da je „Apelacioni sud (...) doneo presudu PAKR. br. 228/2022 od 19/05/2022 kojom je usvojio žalbu Tužilaštva i preinačio presudu prvog stepena (...), precizirajući da nije našao pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, već je preinačio presudu zbog odluke o kazni”.
Prema podnosiocu zahteva, u suštini, sve ovo predstavlja povredu člana 31. Ustava i člana 403. ZKPRK-a, pošto Apelacioni sud preinačuje presudu Osnovnog suda presudom bez potvrđivanja da li je Osnovni sud pogrešno i nepotpuno utvrdio činjenice.
U ovom slučaju, podnosilac zahteva navodi da je Apelacioni sud preinačio prvostepenu presudu u vezi sa krivičnom sankcijom, a da nije utvrdio povredu u vezi sa pogrešnim utvrđivanjem činjeničnog stanja kako se zahteva članom 403. ZKPRK-a.
Sud prvo primećuje da podnosilac zahteva prvo podseća da je podnosilac zahteva presudom [PKR. br. 586/2021] Osnovnog suda oglašen krivim i izrečena mu je jedinstvena kazna zatvora u trajanju od 4 godine.
Sud primećuje da su protiv presude Osnovnog suda, Osnovno tužilaštvo i Apelaciono tužilaštvo uložili žalbe u vezi sa krivičnom sankcijom, tražeći strožu kaznu protiv podnosioca zahteva.
Sud primećuje da je Apelacioni sud presudom [PAKR. br. 228/2022] usvojio žalbu Osnovnog tužilaštva i preinačio presudu [PKR. br. 586/21] Osnovnog suda od 21. marta 2022. godine u vezi sa kaznom, čime je izrekao podnosiocu zahteva kaznu zatvora u trajanju od 5 godina za krivično delo “Ubistvo u pokušaju”, dok je smatrao kao potvrđenu kaznu u trajanju od 1 godine za krivično delo “Neovlašćeno vlasništvo, kontrola ili posedovanje oružja” i tako je izrekao podnosiocu zahteva jedinstvenu kaznu u trajanju od 5 godina i 6 meseci.
U tom smislu, Sud će se pozvati na relevantni deo presude Apelacionog suda, u kojoj se ističe: “Apelacioni sud je ocenio žalbene navode i razloge presude u pogledu visine izrečene kazne (…). Ovaj sud se slaže sa ocenom olakšavajućih okolnosti prvostepenog suda, ali se ne slaže sa ocenom otežavajućih okolnosti. S pravom branilac optuženog navodi da iz okolnosti izvršenja krivičnog dela i konkretnih radnji optuženog nema govora o visokom stepenu učešća optuženog u krivičnom delu, pa se stoga ne može ni smatrati kao otežavajuća okolnost. Iz činjeničnog stanja opisanog u izreci presude proizilazi da je u izvršenju krivičnog dela učestvovao samo optuženi, dok se visok stepen učešća osuđenog lica u krivičnom delu može oceniti u formi …”.
Sud takođe primećuje da je i Vrhovni sud u svojoj presudi istakao sledeće:
“Ocenjujući navode branioca osuđenog, prvo treba ističi činjenicu da se osuđeni na sudskoj raspravi izjasnio o krivici i kao rezultat utvrđivanja suda, ispunjeni su propisani uslovi, izjašnjavanje o krivici je usvojeno”. [...]
“Vrhovni sud Kosova je ocenio da su oba nižestepena suda pravilno primenili krivični zakon i osuđenom je izrečena kazna propisana u okviru minimalne i maksimalne kazne određene za krivično delo za koje je oglašen krivim ... prilikom izricanja kazne, zakonska ovlašćenja nisu prekoračena i razlozi koji su dati za odluku o kazni ne spadaju u proceduralnu povredu. [...] Pored toga, u nadležnosti je prvostepenog suda i aspekt ocene olakšavajućih i otežavajućih okolnosti i to imajući u vidu činjenicu da je Osnovno tužilaštvo u Prištini uložilo žalbu upravo zbog odluke o krivičnoj sankciji i stoga je i izvršena promena odluke o kazni u odnosu na presudu prvostepenog suda”.
Sud će se takođe pozvati na član 383. [Razlozi za podnošenje žalbe protiv presude] ZKPRK-a, koji propisuje:
Presuda se može pobiti:
[…]
na osnovu odluke o krivičnim sankcijama [...]
Presuda ne može da se pobije na osnovu pogrešnog ili nepotpunog utvrđenog činjeničnog stanja kada postoji sporazum o krivici ili kada se optuženo lice izjasnilo krivim po svim tačkama optužnice, a pretresno veće je prihvatilo takvo izjašnjenje.
Sud primećuje da podnosilac zahteva navodi neprimenjivanje i nedostatak pravilnog tumačenja člana 403. ZKPRK-a prilikom preinačenja presude Osnovnog suda od strane Apelacionog suda. Međutim, Sud primećuje da je (i) Apelacioni sud, presudom [PAKR. br. 228/2022], preinačio presudu [PKR. br. 586/21] Osnovnog suda od 21. marta 2022. godine samo u vezi sa kaznom, pozivajući se na član 383. ZKPRK-a, jer su Osnovno tužilaštvo i Apelaciono tužilaštvo uložili žalbe; (ii) Vrhovni sud je pojasnio da Apelacioni sud nije osporio pitanje činjeničnog stanja, jer se podnosilac zahteva na sudskoj raspravi izjasnio o krivici; i (iii) Vrhovni sud je utvrdio da na osnovu člana 385. ZKPRK-a nisu prekoračene zakonske nadležnosti u vezi sa izricanjem kazne.
Sud takođe primećuje da član 387. [Žalba protiv presude u vezi odluke o krivičnoj sankciji i drugih odluka] ZKPRK-a propisuje: “Presuda se može pobijati zbog odluke o kazni [...]”.
Sud primećuje da su redovni sudovi svojim odlukama dali ubedljive i dovoljne razloge, detaljno razrađujući važeći pravni osnov na kome su zasnovali svoje odluke, logično obrazlažući zašto se u ovim okolnostima podnosioca zahteva primenjuju gore navedene zakonske odredbe.
Sud primećuje da podnosilac zahteva traži “da se oceni zakonitost presude Vrhovnog suda i Apelacionog suda, pošto su bile nezakonite [...]”.
U tom kontekstu, Sud podseća da se ne može pretvoriti u sud četvrtog stepena i reći redovnim sudovima koji bi bio najprikladniji način primene materijalnog prava, jer takva nadležnost, po pravilu, pripada sudovima redovne nadležnosti. Sud ističe da može intervenisati samo kada su odluke redovnih sudova izrazito proizvoljne i neobrazložene, dok se u konkretnim okolnostima ne bavimo očigledno proizvoljnim ili neobrazloženim odlukama.
Sud, međutim, naglašava da sudska praksa ESLJP-a i Suda takođe definiše okolnosti pod kojima treba napraviti izuzetke od ovog stava. Kao što je gore navedeno, dok redovni sudovi imaju primarnu dužnost da rešavaju probleme u vezi sa tumačenjem važećeg zakona, uloga Suda je da obezbedi ili proveri da li su efekti ovog tumačenja kompatibilni sa Ustavom i EKLJP-om (vidi, slučaj ESLJP-a: Miragall Escolano i drugi protiv Španije, presuda od 25. maja 2000. godine, stavovi 3339; i vidi, takođe slučaj Suda: KI154/17 i KI05/18, gore citiran, stav 63).
Stoga, Sud iz gore navedenih obrazloženja smatra da je podnosilac zahteva jednostavno nezadovoljan ishodom postupka pred redovnim sudovima, međutim, njegovo nezadovoljstvo samo po sebi ne može da podnese argumentovanu tvrdnju o povredi osnovnih prava i sloboda zagarantovanih Ustavom (vidi, slučaj ESLJP-a: Mezotur-Tiszazugi Tarsulat protiv Mađarske, zahtev br. 5503/02, presuda od 26. jula 2005. godine, stav 21).
U tom smislu, Sud, posmatrajući postupak u celini, u smislu prava na „pravično suđenje”, ovaj navod podnosioca zahteva ocenjuje da pripada prvoj kategoriji (i), navoda „četvrtog stepena”, stoga, isti, Sud, kao takvog, na ustavnim osnovama, proglašava očigledno neosnovanim i stoga neprihvatljivim, u skladu sa pravilom 34 (2) Poslovnika.
Što se tiče navoda o povredi članova 29, 32 i 33. Ustava
Što se tiče navoda podnosioca zahteva o povredi prava zagarantovanih članovima 29, 32 i 33. Ustava, Sud podseća da, prema dobro utvrđenoj sudskoj praksi ESLJP-a, Sud proglašava zahtev neprihvatljivim, kao očigledno neosnovan, u skladu sa kriterijumom (iii) „nepotkrepljenih ili neobrazloženih“ navoda kada je ispunjen jedan od dva karakteristična uslova, odnosno:
kada podnosilac zahteva samo citira jednu ili više odredbi Konvencije ili Ustava, ne objašnjavajući kako su one povređene, osim ako je to očigledno vidljivo na osnovu činjenica i okolnosti slučaja (vidi, s tim u vezi, slučaj ESLJP-a: Trofimchuk protiv Ukrajine (odluka) br. 4241/03 od 31. maja 2005. godine, vidi, takođe: Baillard protiv Francuske (odluka) br. 6032/04 od 25. septembra 2008. godine);
kada podnosilac zahteva ne iznese ili odbije da iznese materijalne dokaze u prilog svojih navoda (ovo se posebno odnosi na odluke sudova ili drugih unutrašnjih organa), osim kada postoje izuzetne okolnosti koje su van kontrole koje ga sprečavaju u tome (na primer, ako zatvorske vlasti odbiju da sudu dostave dokumente iz spisa predmetnog zatvorenika) ili ako sam sud ne odluči drugačije (vidi, slučaj KI166/20, podnosilac zahteva: Ministarstvo rada i socijalne zaštite, rešenje o neprihvatljivosti od 5. januara 2021. godine, stav 42).
Što se tiče tih navoda, Sud primećuje da podnosilac zahteva samo pominje relevantne članove, ali ne razrađuje dalje o tome kako je i zašto došlo do povrede ovih relevantnih članova Ustava. Sud podseća da je više puta isticao da samo pozivanje i pominjanje članova Ustava i EKLJP-a nije dovoljno da se izgradi utemeljena tvrdnja o povredi Ustava. Kada se navode ovakve povrede Ustava, podnosioci zahteva moraju da daju obrazložene tvrdnje i ubedljive argumente (vidi, u ovom kontekstu, slučajeve Ustavnog suda: KI136/14, podnosilac zahteva: Abdullah Bajqinca, rešenje o neprihvatljivosti, stav 33; KI187/18 i KI11/19, podnosilac zahteva: Muhamet Idrizi, rešenje o neprihvatljivosti od 29. jula 2019. godine, stav 73, i nedavni slučaj: KI125/19 podnosilac zahteva: Ismajl Bajgora, rešenje o neprihvatljivosti od 11. marta 2020. godine, stav 63).
Sud, na kraju, takođe naglašava da nezadovoljstvo podnosioca zahteva ishodom postupka redovnih sudova ne može samo po sebi da podstakne argumentovanu tvrdnju o povredi osnovnih prava i sloboda zagarantovanih Ustavom (vidi, slučaj ESLJP-a: Mezotur-Tiszazugi Tarsulat protiv Mađarske, br. 5503/02, presuda od 26. jula 2005. godine, stav 21).
Stoga, Sud utvrđuje da što se tiče navoda podnosioca zahteva o povredi prava zagarantovanih ovim članovima Ustava, zaključuje da se zahtev treba proglasiti očigledno neosnovanim, jer su ti navodi kvalifikovani kao navodi koji spadaju u kategoriju (iii) „nepotkrepljenih ili neobrazloženih“ navoda, jer podnosilac zahteva samo pominje ove odredbe Ustava, ne objašnjavajući kako su one povređene.
Zaključak
Ukratko, Sud utvrđuje da su navodi podnosioca zahteva o povredi prava zagarantovanih gore navedenim članovima Ustava i EKLJP-a, očigledno neosnovani, jer se isti kvalifikuju kao navodi koji spadaju u prvu kategoriju (i) “četvrtog stepena” i u treću kategoriju (iii) “nepotkrepljenih ili neobrazloženih“ navoda, na ustavnim osnovama.
Stoga, Sud zaključuje da zahtev u celini treba da se proglasi očigledno neosnovan i shodno tome, neprihvatljiv, na ustavnim osnovama, u skladu sa pravilom 34 (2) Poslovnika.
IZ TIH RAZLOGA
Ustavni sud Republike Kosovo, u skladu sa članom 113.1 i 113.7 Ustava, članom 20. Zakona i pravilom 34 (2) Poslovnika, dana 17. januara 2024. godine, jednoglasno
ODLUČUJE
DA PROGLASI zahtev neprihvatljivim;
DA DOSTAVI ovu odluku stranama;
DA OBJAVI ovu odluku u Službenom listu, u skladu sa članom 20.4 Zakona;
Ovo rešenje stupa na snagu na dan objavljivanja u Službenom listu Republike Kosovo u skladu sa stavom 5, člana 20. Zakona.
Sudija izvestilac Predsednica Ustavnog suda
Selvete Gërxhaliu Krasniqi Gresa Caka-Nimani
Besim Hajdari
KI – Individualni zahtev
Rešenje o neprohvatljivosti
Zahtev je očigledno neosnovan
Krivični