Rešenje o neprohvatljivosti
Priština, 4. marta 2024. godine
Br. ref.: RK 2380/24
REŠENJE O NEPRIHVATLJIVOSTI
u
slučaju br. KI62/22
Podnosilac
Rade Božović
Ocena ustavnosti presude [Ac. br. 532/2017] Apelacionog suda Kosova od
13. avgusta 2021. godine
USTAVNI SUD REPUBLIKE KOSOVO
u sastavu:
Gresa Caka-Nimani, predsednica
Bajram Ljatifi, zamenik predsednika
Selvete Gërxhaliu-Krasniqi, sudija
Safet Hoxha, sudija
Radomir Laban, sudija
Remzije Istrefi-Peci, sudija
Nexhmi Rexhepi, sudija i
Enver Peci, sudija
Podnosilac zahteva
Zahtev je podneo Rade Božović sa stalnom adresom u Republici Srbiji, koga zastupa Osman Cucović, advokat iz Peći (u daljem tekstu: podnosilac zahteva).
Osporena odluka
Podnosilac zahteva osporava presudu [Ac. br. 532/17] Apelacionog suda Kosova (u daljem tekstu: Apelacioni sud) od 13. avgusta 2021. godine u vezi sa presudom [C. br. 110/14] Osnovnog suda u Peći (u daljem tekstu: Osnovni sud) od 27. decembra 2016. godine.
Podnosilac zahteva je osporenu presudu primio 12. januara 2022. godine.
Predmetna stvar
Predmetna stvar je ocena ustavnosti osporene presude kojom su podnosiocu zahteva navodno povređena osnovna prava i slobode zagarantovana članovima 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] i 46. [Zaštita imovine] Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav).
Pravni osnov
Zahtev se zasniva na stavovima 1. i 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, članovima 22. (Procesuiranje podnesaka) i 47. (Individualni zahtevi) Zakona br. 03/L-121 o Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Zakon) i pravilu 25. (Podnošenje zahteva i odgovora) Poslovnika o radu Ustavnog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Poslovnik).
Dana 7. jula 2023. godine, Poslovnik o radu Ustavnog suda Republike Kosovo br. 01/2023 je objavljen u Službenom listu Republike Kosovo i stupio na snagu 15 dana nakon njegovog objavljivanja. Shodno tome, prilikom razmatranja zahteva, Ustavni sud se poziva na odredbe gore navedenog Poslovnika. S tim u vezi, shodno pravilu 78. (Prelazne odredbe) Poslovnika o radu br. 01/2023, izuzetno će pojedine odredbe Poslovnika o radu br. 01/2018, nastaviti da se primenjuju na predmete koji su registrovani u Sudu pre njegovog stavljanja van snage, samo ukoliko su i u meri u kojoj su povoljnije za stranke.
Postupak pred Ustavnim sudom
Dana 6. maja 2022. godine, podnosilac je uputio svoj zahtev putem pošte, koji je Ustavni sud Republike Kosovo (u daljem tekstu: Sud) primio 11. maja 2022. godine.
Dana 23. maja 2022. godine, predsednica Suda je odlukom [br. GJR. KI62/2022] imenovala sudiju Selvetu Gërxhaliu-Krasniqi za sudiju izvestioca i Veće za razmatranje, sastavljeno od sudija: Gresa Caka-Nimani (predsedavajuća), Bajram Ljatifi i Safet Hoxha (članovi).
Dana 23. maja 2022. godine, Sud je obavestio zakonskog zastupnika o registraciji zahteva.
Istog dana, Sud je obavestio Apelacioni sud o registraciji zahteva.
Dana 23. septembra 2022. godine, Sud je obavestio Osnovni sud o registraciji zahteva i tražio od istog da ga obavesti o datumu kada je podnosilac zahteva primio osporeni akt.
Dana 6. oktobra 2022. godine, Osnovni sud je dostavio Sudu povratnicu koja pokazuje da je podnosilac zahteva primio osporeni akt dana 12. januara 2022. godine.
Dana 17. januara 2024. godine, Veće za razmatranje je razmotrilo izveštaj sudije izvestioca i jednoglasno/većinom glasova iznelo preporuku Sudu o ne/prihvatljivosti zahteva.
Pregled činjenica
Na osnovu priložene dokumentacije, predmet spora je stan koji se nalazi u Peći, na adresi bivša “JNA” br. 44 (u daljem tekstu: sporna imovina).
Iz spisa predmeta proizilazi da je u vezi sa spornom imovinom vođen postupak pred Direkcijom za stambena i imovinska pitanja, koji je rezultirao donošenjem “Odluke br. HPCC/195/2005; Odluka po zahtevu za preispitivanje br. HPCC/REC/85/2006, Odluka Komisije za stambene i imovinske zahteve br. ref. 00309/13/fk; br. ref. 00521/14/g, i 00521/14/eg, kao i CD sa spisima predmeta DS500126 i DS600062”. S tim u vezi, Sud primećuje da je prvostepena odluka bila u korist tužilačke strane [podnosioca zahteva], a da je nakon ulaganja žalbe, drugostepena odluka bila u korist tužene, u kom slučaju je tužena, nakon drugostepene odluke ušla u korišćenje sporne imovine.
Neutvrđenog datuma, podnosilac zahteva je u svojstvu tužioca, preko svog ovlašćenog zastupnika, podneo Osnovnom sudu tužbu za utvrđivanje svojine na spornoj imovini protiv tužene V.Gj.
Podnosilac zahteva je svojom tužbom tražio od Osnovnog suda da ga proglasi vlasnikom sporne imovine, konkretno, “da tužiocu prizna pravo svojine [...] i da oslobodi isti od ljudi i stvari i preda tužiocu u miran posed [...]”.
Dana 27. decembra 2016. godine, Osnovni sud je presudom [C. br. 110/14] odlučio sledeće:
“ODBIJA SE tužbeni zahtev tužioca R.B. iz Peći, sada sa prebivalištem u Mladenovcu, R. Srbija, kojim zahtevom je tražio sledeće: "UTVRĐUJE SE da je tužilac Rade Božović, iz Peći, sada sa prebivalištem u Mladenovcu, R. Srbija, vlasnik stana u Peći, koji se nalazi u ulici bivša "JNA", broj 44, u površini od 52m2, koji se sastoji od: dve sobe, jedne kuhinje, jednog WC-a, jednog hodnika i jedne unutrašnje terase (balkona), na osnovu ugovora o kupoprodaji overenog kod Opštinskog suda u Peći, pod oznakom Vr. br. 1357/93 od 08.02.1993. godine. OBAVEZUJE SE tužena V.Gj. iz Peći da tužiocu prizna pravo svojine na način naveden pod tačkom 1 ove izreke i da oslobodi isti od ljudi i stvari i da ga preda tužiocu u miran posed, u roku od 15 dana od dana prijema ove presude pod pretnjom prinudnog izvršenja", KAO NEOSNOVAN.
OBAVEZUJE SE tužilačka strana da isplati tuženoj iznos od 1.652,5€, na ime sudskih troškova u roku od 15 dana nakon prijema presude”.
Protiv gore navedene presude, podnosilac zahteva je izjavio žalbu Apelacionom sudu protiv presude [C. br. 110/14] Osnovnog suda, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se predmet vrati na ponovno razmatranje u prvom stepenu.
Dana 13. avgusta 2021. godine, Apelacioni sud je presudom [Ac. br. 532/2017] odbio žalbu podnosioca zahteva, potvrdivši presudu Osnovnog suda u celosti, sa obrazloženjem da osporena presuda nije zahvaćena povredama odredaba parničnog postupka.
Dana 15. aprila 2022. godine, podnosilac zahteva se obratio Kancelariji glavnog državnog tužioca predloživši joj da pokrene zahtev za zaštitu zakonitosti pred Vrhovnim sudom protiv presude Apelacionog suda.
Dana 28. aprila 2022. godine, Kancelarija glavnog državnog tužioca je obaveštenjem [KMLC. br. 29/22] odbila predlog podnosioca zahteva sa obrazloženjem da je istekao rok od tri meseca za podnošenje zahteva.
Navodi podnosioca zahteva
Podnosilac zahteva tvrdi da su osporenom presudom Apelacionog suda, povređena njegova osnovna prava i slobode zagarantovane članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] i 46. [Zaštita imovine] Ustava.
Podnosilac zahteva u suštini navodi da je došlo do povrede člana 46. u vezi sa članom 31. Ustava, sa obrazloženjem da su redovni sudovi prilikom odbijanja njegovog tužbenog zahteva za utvrđenje svojine na spornoj imovini lišili podnosioca zahteva prava na imovinu.
S tim u vezi, podnosilac zahteva navodi sledeće: “Prekršen je čl. 31 Ustava (pravo na pravično i nepristrasno suđenje) i čl. 46 (zaštita imovine). Sada pok. Đ.I. je bio Okružni javni tužilac u Peći da bi kasnije bio imenovan za zamenika Pokrajinskog javnog tužioca. Po osnovu radnog odnosa dodeljen mu je stan na korišćenje, koji je predmet spora, u kome je stanovao sve do 1989. godine kada dobija mnogo veći stan na korišćenje, kao i garažu, u Prištini. Nakon dobijanja stana u Prištini isti se seli i dobrovoljno prazni stan u Peći i na taj način definitivno sa porodicom nastavlja da živi u Prištini”.
Podnosilac zahteva dalje navodi: “Podnosiocu ove žalbe je po osnovu radnog odnosa, kao radniku OJT-a u Peći, doneta odluka br. 05-360/1652 od 24.08.1989. godine da mu se na trajno korišćenje dodeli sporni stan. Nakon toga, naravno, sa SIZ-om stanovanja u Peći zaključuje ugovor o korišćenju stana br. 1130 od 29.09.1989. godine a potom se sa porodicom u stan useljava. Po donošenju Zakona o stanovanju podnosilac ove žalbe stiče pravo – pravni osnov da stan otkupi. U tom pravcu je sačinjen ugovor o otkupu stana, overen kod Opštinskog suda u Peći pod OV. br. 1357/93 od 08.02.1993. godine”.
Podnosilac zahteva u svojim navodima ističe, “U ovom stanu podnosilac žalbe stanuje sve do 10.06.1999. godine kada se sa porodicom, zbog opšte poznatih događaja, iseljava i sada živi kao raseljeno lice u Mladenovcu”.
Podnosilac zahteva navodi da mu je, “sporni stan dodeljen na legalan i pravno utemeljen način. Sve donete odluke u vezi predmetnog stana su i dalje na snazi, njihova valjanost do današnjeg dana nije osporena. Dakle podnosilac žalbe je stekao pravo svojine na stanu saglasno čl. 20 st. 1 Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa. Prema Zakonu o stambenim odnosima, koji je tada bio u primeni, jedno lice ni u kom slučaju nije moglo imati istovremeno pravo korišćenja na dva stana”.
Na kraju, podnosilac zahteva traži od Suda da se odluke redovnih sudova ocene kao neustavne i da se predmet vrati na ponovno suđenje.
Relevantne ustavne i zakonske odredbe
Ustav Republike Kosovo
Član 46.
[Zaštita imovine]
1. Garantuje se pravo na imovinu.
2. Korišćenje imovine je regulisano zakonom, u skladu sa javnim interesom.
3. Niko se ne može arbitrarno lišiti lične imovine. Republika Kosovo ili javne vlasti Republike Kosovo mogu izvršiti eksproprijaciju imovine ako je ista u skladu sa zakonom, ako je neophodna ili adekvatna za postizanje javnih ciljeva ili podržavanje javnog interesa, a za koju se vrši neposredna adekvatna kompenzacija licu ili licima, imovina kojih se eksproriiše.
4. O sporovima koje uzrokuje neko delo Republike Kosovo ili javne vlasti Republike Kosovo, a koji se smatraju eksproprijacijom, odlučuje nadležni sud.
5. Intelektualno pravo je zaštićeno zakonom
Evropska konvencija o ljudskim pravima
Protokol br. 1, član 1. [Zaštita imovine]
1. Svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava.
Prihvatljivost zahteva
Sud prvo ocenjuje da li je podnosilac zahteva ispunio uslove prihvatljivosti koji su utvrđeni Ustavom i dalje precizirani Zakonom i Poslovnikom.
U tom smislu, Sud se prvo poziva na stavove 1. i 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, kojima je utvrđeno:
“1. Ustavni sud odlučuje samo u slučajevima koje su ovlašćene strane podnele sudu na zakonit način.
[…]
7. Pojedinci mogu da pokrenu postupak ako su njihova prava i slobode koje im garantuje ovaj Ustav prekršena od strane javnih organa, ali samo kada su iscrpeli sva ostala pravna sredstva, regulisanim zakonom”.
U nastavku, Sud takođe razmatra da li je podnosilac zahteva ispunio uslove prihvatljivosti koji su utvrđeni Zakonom. S tim u vezi, Sud se najpre poziva na članove 47. (Individualni zahtevi), 48. (Tačnost podneska) i 49. (Rokovi) Zakona, kojima je utvrđeno:
Član 47.
(Individualni zahtevi)
“1. Svaka osoba ima pravo da od Ustavnog suda zatraži pravnu zaštitu ukoliko smatra da njena Ustavom zagarantovana prava i slobode krši neki javni organ.
2. Osoba može da podnese pomenuti podnesak samo nakon što su iscrpljena sva ostala zakonom određena pravna sredstva”.
Član 48.
(Tačnost podneska)
“Podnosilac podneska je dužan da jasno naglasi to koja prava i slobode su mu povređena i koji je konkretan akt javnog organa koji podnosilac želi da ospori”.
Član 49.
(Rokovi)
“Podnesak se podnosi u roku od 4 meseci. Rok počinje od dana kada je podnosilac primio sudsku odluku...”.
Što se tiče ispunjenja ovih uslova, Sud primećuje da je podnosilac zahteva ovlašćena strana, koja osporava akt javnog organa, odnosno presudu [Ac. br. 532/2017] Apelacionog suda od 13. avgusta 2021. godine i da je iscrpeo sva pravna sredstva utvrđena zakonom. Podnosilac zahteva je takođe naglasio osnovna prava i slobode za koje tvrdi da su mu povređeni, u skladu sa zahtevima iz člana 48. Zakona i podneo je svoj zahtev u skladu sa rokovima propisanim u članu 49. Zakona.
Sud, takođe, razmatra da li je podnosilac zahteva ispunio uslove prihvatljivosti koji su utvrđeni u stavu (2) pravila 34. (Kriterijumi prihvatljivosti) Poslovnika. Pravilo 34 (2) Poslovnika utvrđuje uslove na osnovu kojih Sud može razmatrati zahtev, uključujući i uslov da zahtev nije očigledno neosnovan. Pravilom 34 (2) je konkretno utvrđeno:
Pravilo 34.
(Kriterijumi prihvatljivosti)
"(2) Sud može smatrati zahtev neprihvatljivim ako je zahtev očigledno neosnovan kada podnosilac/teljka zahteva nije dovoljno dokazao/la i potkrepio/la svoju tvrdnju".
Sud primećuje da podnosilac zahteva u suštini navodi da je došlo do povrede člana 46. [Zaštita imovine] u vezi sa članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava, sa obrazloženjem da su redovni sudovi prilikom odbijanja njegovog tužbenog zahteva za utvrđivanje svojine na spornoj imovini lišili podnosioca zahteva imovinskog prava.
Sud će u nastavku razmotriti navode podnosioca zahteva, primenjujući sudsku praksu ESLJP-a, u skladu sa kojom je Sud, na osnovu člana 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] Ustava, dužan da tumači osnovna prava i slobode zagarantovane Ustavom.
S tim u vezi, Sud naglašava da praksa ESLJP-a utvrđuje da se pravičnost postupka ocenjuje na osnovu postupka u celini (vidi, u ovom kontekstu, predmet ESLJP-a Barbera, Messeque i Jabardo protiv Španije, predstavka br. 10590/83, presuda od 6. decembra 1988. godine, stav 68). Shodno tome, prilikom ocenjivanja navoda podnosioca zahteva, Sud će se takođe pridržavati ovog načela (vidi slučaj Suda KI104/16, podnosilac Miodrag Pavić, presuda od 4. avgusta 2017. godine, stav 38; i slučaj KI143/16, podnosilac Muharrem Blaku i drugi, rešenje o neprihvatljivosti od 13. juna 2018. godine, stav 31).
Povodom navoda o povredi prava na imovinu zagarantovanog članom 46. Ustava u vezi sa članom 1. Protokola br. 1 EKLJP
Sud na početku primećuje da podnosilac zahteva svoj navod o povredi člana 31. Ustava u suštini dovodi u vezu sa navodom o povredi člana 46. Ustava. Stoga će Sud u nastavku oceniti navode podnosioca sa stanovišta člana 46. Ustava, podsećajući najpre njegove navode.
S tim u vezi, podnosilac zahteva tvrdi da je odbijanjem tužbe za utvrđivanje svojine lišen prava svojine na spornoj imovini i da je samim tim presudom [Ac. br. 532/2017] Apelacionog suda u vezi sa presudom [C. br. 110/14] Osnovnog suda povređeno pravo na imovinu podnosioca zahteva koje mu pripada na spornoj imovini, a koje je zagarantovano članom 46. [Zaštita imovine] Ustava.
U cilju razmatranja navoda podnosioca zahteva u vezi sa povredom člana 46. [Zaštita imovine] Ustava, Sud će prvo citirati član 46. Ustava i član 1. Protokola br. 1 EKLJP, i pritom će na osnovu sudske prakse Suda i sudske prakse ESLJP-a predstaviti opšta načela koja se odnose na pravo na imovinu. Nakon ove analize, Sud će primeniti opšta načela koja su proistekla iz sudske prakse Suda i ESLJP-a na okolnosti konkretnog slučaja.
U tom smislu, Sud prvo podseća na sadržaj člana 46. [Zaštita imovine] Ustava i člana 1. Protokola br. 1 EKLJP.
“Garantuje se pravo na imovinu.
Korišćenje imovine je regulisano zakonom, u skladu sa javnim interesom.
Niko se ne može arbitrarno lišiti lične imovine. Republika Kosovo ili javne vlasti Republike Kosovo mogu izvršiti eksproprijaciju imovine ako je ista u skladu sa zakonom, ako je neophodna ili adekvatna za postizanje javnih ciljeva ili podržavanje javnog interesa, a za koju se vrši neposredna adekvatna kompenzacija licu ili licima, imovina kojih se eksproriiše. ”.
[...]
Član 1. [Zaštita imovine] Protokola br. 1 EKLJP:
Svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava.
Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utiču na pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu s opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina ili kazni.
a.1 Opšta načela iz člana 46. Ustava i člana 1. Protokola br. 1 EKLJP
Sadržaj člana 1. Protokola br. 1 EKLJP i njegovu primenu, ESLJP je tumačio kroz svoju sudsku praksu, na koju će se, kao što je prethodno navedeno, Sud pozivati u vezi sa tumačenjem navoda podnosioca zahteva o povredi člana 46. Ustava u vezi sa članom 1. Protokola br. 1 EKLJP.
U pogledu prava koja su zagarantovana i zaštićena članom 46. Ustava, Sud prvo ocenjuje da pravo na imovinu iz stava 1. člana 46. Ustava garantuje pravo na posedovanje imovine; stav 2. člana 46. Ustava utvrđuje način korišćenja imovine, jasno precizirajući da se njeno korišćenje reguliše zakonom i u skladu sa javnim interesom; i, u stavu 3. garantuje da se niko ne može arbitrarno lišiti imovine, utvrdivši takođe i uslove pod kojima se imovina može eksproprisati (vidi slučaj Suda KI50/16, podnosilac Veli Berisha i drugi, rešenje o neprihvatljivosti od 10. marta 2017. godine).
Što se pak tiče prava zagarantovanih i zaštićenih članom 1. Protokola br. 1 EKLJP, Sud primećuje da je ESLJP utvrdio da se pravo na imovinu sastoji od tri različita pravila. Prvo pravilo, koje je izraženo u prvoj rečenici prvog stava i koje je opšte prirode izražava princip mirnog uživanja imovine. Drugo pravilo, u drugoj rečenici istog stava, odnosi se na lišavanje imovine i podvrgava ga izvesnim uslovima. Treće pravilo, sadržano u stavu dva ovog člana, dozvoljava da države potpisnice imaju pravo, između ostalog, da kontrolišu korišćenje imovine u skladu sa opštim interesom, primenjujući one zakone koje smatraju potrebnim za tu svrhu (vidi predmet ESLJP-a Sporrong i Lonnrot protiv Švedske, predstavka br. 7151/75, 7152/75, presuda od 23. septembra 1982. godine, stav 61; i slučaj Suda KI86/18, podnosilac Slavica Đordević, presuda od 3. februara 2021. godine, stav 140).
Sva tri gore navedena pravila ipak nisu "različita" u smislu da nisu povezana. Drugo i treće pravilo se odnose na pojedine slučajeve mešanja u pravo na mirno uživanje imovine i trebaju biti tumačena u svetlu opšteg principa izraženog u prvom pravilu (vidi predmete ESLJP-a James i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva, br. 8793/79, presuda od 21. februara 1986. godine, stav 37; Beyeler protiv Italije, br. 33202/96, presuda od 5. januara 2000. godine, stav 98; i vidi slučaj Suda KI29/16, podnosilac “KOSBAU GmBH”, rešenje o neprihvatljivosti od 13. novembra 2017. godine, stav 35).
a.2. Primena gore navedenih načela na konkretan slučaj
Sud podseća na navod podnosioca zahteva o povredi člana 46. Ustava sa obrazloženjem da su redovni sudovi odbijanjem njegove tužbe za utvrđivanje svojine lišili podnosioca svojine na spornoj imovini iz razloga što je on spornu imovinu stekao na zakonit način.
U tom smislu, Sud podseća da podnosilac zahteva tvrdi da je presudom [Ac. br. 532/2017] Apelacionog suda u vezi sa presudom [C. br. 110/14] Osnovnog suda, povređeno pravo svojine podnosioca zahteva koje mu pripada na spornoj imovini, a koje je zagarantovano članom 46. [Zaštita imovine] Ustava.
S tim u vezi, Sud primećuje da podnosilac zahteva navodi: “Podnosiocu ove žalbe je po osnovu radnog odnosa, kao radniku OJT-a u Peći, doneta odluka br. 05-360/1652 od 24.08.1989. godine da mu se na trajno korišćenje dodeli sporni stan. Nakon toga, naravno, sa SIZ-om stanovanja u Peći zaključuje ugovor o korišćenju stana br. 1130 od 29.09.1989. godine, a potom se sa porodicom u stan useljava. Po donošenju Zakona o stanovanju, podnosilac ove žalbe stiče pravo – pravni osnov da stan otkupi. U tom pravcu je sačinjen ugovor o otkupu stana, overen kod Opštinskog suda u Peći pod OV. br. 1357/93 od 08.02.1993. godine”.
U tom smislu, Sud primećuje da podnosilac zahteva tvrdi da, “U ovom stanu podnosilac žalbe stanuje sve do 10.06.1999. godine kada se sa porodicom, zbog opšte poznatih događaja, iseljava i sada živi kao raseljeno lice u Mladenovcu”.
Sud najpre primećuje da podnosilac zahteva traži vraćanje nepokretnosti koju je imao na korišćenju u periodu od 1989. do 1999. godine na osnovu ugovora o korišćenju stana i ugovora o otkupu stana [br. Vr. 1357/93], zbog čega je pred Osnovnim sudom pokrenuo sudski spor radi utvrđivanja svojine.
Sud primećuje da se glavni navodi podnosioca zahteva u suštini odnose na povredu imovinskih prava, kao posledica neutvrđivanja svojine na spornoj imovini od strane redovnih sudova.
Povodom ovih navoda, odnosno u vezi sa navodom o svojini na spornoj imovini, Sud naglašava da su isti ispitani od strane redovnih sudova.
U tom kontekstu, a posebno u vezi sa navodom podnosioca zahteva o lišavanju svojine na spornoj imovini, Sud prvo podseća da je Osnovni sud presudom [C. br. 110/14] od 7. decembra 2016. godine, prilikom ispitivanja navoda podnosioca zahteva, između ostalog, naveo sledeće:
“[...] Sud je utvrdio da nije sporna ni činjenica da je u vezi sa predmetnim stanom vođen postupak pred Direkcijom za stambena i imovinska pitanja i da su donete odluke, pri čemu je prva odluka bila u korist tužilačke strane, a nakon žalbe ova druga odluka je bila u korist tužene, pri čemu je tužena, nakon drugostepene odluke (Direkcije za stambena i imovinska pitanja-HABITAT), ušla na korišćenje i u posed ovog stana u kome je izvršila adaptacije. S druge strane, među parničnim stranama je sporna činjenica da tužilačka strana tvrdi da je vlasnik predmetnog stana po pravnom osnovu, dok tužena strana tvrdi da joj je taj stan oduzet bez pravnog osnova.
Radi pravilnog utvrđivanja činjeničnog stana, sud je osim gore navedenih izvedenih dokaza, uzeo u obzir: i sugestije drugog stepena i to da se u ponovljenom suđenju mora utvrditi činjenica da li je Komisija za stambene i imovinske zahteve imala saznanja o postojanju ugovora o otkupu stana pod oznakom VL br. 1357/93 od 08.02.1993. godine, zbog čega se sud, imajući u vidu navedene sugestije, obratio KAP-u dopisom da dostavi spis predmeta, a KAP je odgovorio pismenim putem, dostavljajući dokaze u pisanoj formi i na CD-u.
[...]
Kao što je prethodno navedeno, navodi parničnih stranaka su potvrđeni dokazima koje je izvela ta Komisija za stambene i imovinske zahteve, ali i drugim dokazima izvedenim od strane suda, kao što su: saslušanje svedoka, veštačenje itd., shvatilo se da nema sumnje da je tužilac vlasnik na osnovu ugovora o kupoprodaji koji se nalazi u spisima predmeta, međutim, takođe je utvrđeno da je i prethodniku tužene ovaj stan dodeljen na osnovu zakonskih odredbi koje su bile na snazi, a lišenje ovog stanarskog prava nije izvršeno po zakonskoj proceduri koja je predviđena važećim zakonima.
[...]
Shodno tome, Sud je, našavši se pred takvim činjeničnim stanjem, a posebno nakon što je razmotrio spise Kosovske agencije za imovinu, utvrdio da je po ovom pitanju doneta konačna obavezujuća odluka i da ona nije predmet preispitivanja bilo kojih drugih pravosudnih ili administrativnih organa na Kosovu. Sud je takvo uverenje učvrstio na osnovu Uredbe UNMIK-a 1999/23 i 2000/60, prema kojoj je Direkcija za stambena i imovinska pitanja, imala isključivu nadležnost da prima i rešava imovinska i stambena potraživanja za period od 23. marta 1989. do 24. marta 1999. godine, kao i na osnovu Uredbe 2006/50 o osnivanju Kosovske agencije za imovinu, izmenjene Zakonom br. 03/L-079, usvojenim od strane Skupštine Republike Kosovo.
Iz spisa je utvrđeno da je prethodnik tužene stekao stanarsko pravo na osnovu odredbe člana 11. Zakona o stambenim odnosima (Službeni list SAPK br. 11/83, 29/86 i 42/86), na osnovu ugovora o zameni stana u Prištini sa stanom u Peći, zaključenog dana 13.11.1967. Utvrđeno je da je ova zamena izvršena uz saglasnost stranaka za zamenu stanova, da je prethodnik tužene raspolagao ugovorom o korišćenju stana pod br. 02-1130 od 05.12.1967. godine. Sud je utvrdio i činjenicu da su sada pokojni Isë Gjocaj i njegova porodica koristili predmetni stan do 1989. godine. Iz spisa je utvrđeno da je pokojni Isë Gjocaj poštovao sve zakonske procedure za sticanje stanarskog prava (kao što je prethodno navedeno) i da je 1989. godine, njegovo stanarsko pravo [...].
U smislu prethodno navedenog, sud ponavlja utvrđenu činjenicu da sada pokojnom Isë Gjocaj nije ukinuto stanarsko pravo u postupku predviđenom Zakonom o stambenim odnosima SAPK-a iz 1986. godine, koji je primenljiv prema Uredbi UNMIK-a 1999/23 i 2000/60 o Direkciji za stambena i imovinska pitanja, tako da se utvrđuje da je prethodnik tužene-Isë Gjocaj nezakonito udaljen iz predmetnog stana, mimo sudskog postupka predviđenog važećim zakonom, a uzimajući u obzir činjenicu da je prethodniku tužene, kao što je prethodno navedenog, predmetni stan dodeljen na korišćenje na osnovu Zakona o stambenim odnosima, gde mu je stan predat u posed i korišćenje po gore navedenom ugovoru, a u kojem je boravio do 1989. godine (22 godine neprekidno). Iz dokaza koje je dostavio KAP, utvrđeno je da je predmetni stan bez pravnog osnova dodeljen tužiocu na korišćenje. Nezakonitost dodele stane tužiocu sastoji se u tome da nije sproveden odgovarajući zakonski postupak za uskraćivanje stanarskog prava protiv prethodnika tužene”.
Takođe, Sud podseća da je Apelacioni sud presudom [Ac. br. 532/2017] od 13. avgusta 2021. godine, u kontekstu ovog konkretnog navoda podnosioca zahteva, naveo sledeće:
Prvostepeni sud je takođe i iz odgovora koje je dao KAP, utvrdio da je tužiocu takav stan dodeljen bez pravnog osnova, koji podaci su ojačani i iskazima koje je dalo više svedoka, pa je na osnovu zakonskih odredbi Zakona o stambenim odnosima SAPK-a i uredbi br. 1999/24, 2000/23 i 2000/60, došao do zaključka da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan.
U tom smislu, Sud smatra da su redovni sudovi, u okolnostima konkretnog slučaja, ispitali i obrazložili navode podnosioca zahteva. Isti su ispitali bitne navode podnosioca zahteva i razjasnili (i) da postoji obavezujuća konačna odluka o svojini na spornoj imovini koju je donela Direkcija za stambena pitanja u korist tužene; (ii) da je prethodnik tužene stekao pravo svojine na spornoj imovini na osnovu člana 11. Zakona o stambenim odnosima po ugovoru o zameni stana u Prištini sa stanom u Peći, zaključenom 13. novembra 1967. godine; i (iii) da je podnosiocu zahteva sporna imovina dodeljena bez pravnog osnova, uskrativši pravo prethodniku tužene strane.
Sud primećuje da su redovni sudovi u slučaju podnosioca zahteva podrobno analizirali izvedene dokaze i navode koje je predočio podnosilac zahteva, te da su na kraju odbili njegovu žalbu na osnovu relevantnih odredbi ZPP-a i Zakona o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima iz 1980. godine, koje su smatrali relevantnim u odnosu na okolnosti konkretnog slučaja i bitne navode koje je izneo podnosilac zahteva.
Sud primećuje da su svim odlukama redovnih sudova pružena relevantna obrazloženja u vezi sa odbijanjem žalbe podnosioca zahteva, utvrdivši da je prethodnik tužene stekao spornu imovinu na propisan i zakonit način.
Sud podseća da član 46. Ustava ne garantuje pravo na sticanje imovine. Takav stav je u potpunosti zasnovan na praksi ESLJP-a (vidi predmet ESLJP-a Van der Mussele protiv Belgije, br. 8919/80, stav 48, presuda ESLJP-a od 23. novembra 1983. godine, i Slivenko i drugi protiv Letonije, br. 48321/99, stav 121, presuda ESLJP-a od 9. oktobra 2003. godine). Naime, član 46. Ustava garantuje pravo na imovinu, ali ono nije apsolutno i podleže ograničenjima. U konkretnom slučaju, redovni sudovi su objasnili ograničenja imovine i svojinu na spornoj imovini u odnosu na zahtev podnosioca zahteva.
Sud naglašava da podnosilac zahteva koji se žali na mešanje u jedno od svojih prava na imovinu mora prvo dokazati da takvo pravo postoji (vidi predmet ESLJP-a Pištorová protiv Češke Republike, br. 73578/01, presuda od 24. oktobra 2004. godine, stav 38).
Naime, podnosilac zahteva može tvrditi da je povređen član 46. Ustava samo u meri u kojoj se osporene odluke odnose na njegovu “imovinu”. U smislu ove odredbe, “imovina” može biti “postojeća imovina”, uključujući i potraživanja, na osnovu kojih podnosioci zahteva mogu tvrditi da imaju “legitimno očekivanje” da će ostvariti delotvorno uživanje nekog imovinskog prava (vidi slučajeve Suda KI26/18, podnosilac zahteva “Jugokoka”, rešenje o neprihvatljivosti od 6. novembra 2018. godine, stav 49, i slučaj KI156/18, podnosilac zahteva Verica (Aleksić) Vasić i Vojislav Čađenović, rešenje o neprihvatljivosti od 17. jula 2019. godine, stav 52).
U svetlu gore navedenih činjenica, Sud smatra potrebnim da ukaže da je podnosiocu zahteva omogućeno sprovođenje postupka na osnovu načela kontradiktornosti; da je on tokom različitih faza postupka mogao da predoči argumente i dokaze koje je smatrao relevantnim za svoj slučaj; i da su svi argumenti koji su, objektivno gledano, bili relevantni za rešavanje njegovog slučaja, propisno saslušani i razmotreni od strane sudova; da su činjenični i pravni razlozi za osporene odluke detaljno izloženi; i da su, u skladu sa okolnostima slučaja, postupci, gledano u celini, bili pravični. Kao rezultat toga, Sud utvrđuje da je podnosilac zahteva uživao procesne garancije sadržane u konceptu pravičnog i nepristrasnog suđenja (vidi, mutatis mutandis, između ostalog, slučaj Suda KI118/17, podnosilac Sani Kervan i drugi, rešenje o neprihvatljivosti od 16. februara 2018. godine, stav 35; vidi, takođe, i predmet ESLJP-a Garcia Ruiz protiv Španije, br. 30544/96, presuda od 21. januara 1999. godine, stav 29).
Sa svega napred navedenog, Sud smatra da podnosilac zahteva nije dokazao da su odluke redovnih sudova koje su rezultirale odbijanjem njegove žalbe donete arbitrarno. Shodno tome, Sud zaključuje da je ovaj navod podnosioca zahteva o povredi njegovih imovinskih prava, zagarantovanih članom 46. Ustava, očigledno neosnovan na ustavnim osnovama.
Sud, na kraju, takođe naglašava da nezadovoljstvo podnosioca zahteva ishodom postupka od strane redovnih sudova ne može samo po sebi pokrenuti argumentovanu tvrdnju o povredi osnovnih prava i sloboda zagarantovanih Ustavom (vidi predmet ESLJP-a Mezotur-Tiszazugi Tarsulat protiv Mađarske, br. 5503/02, presuda od 26. jula 2005. godine, stav 21).
U zaključku, Sud smatra da podnosilac zahteva nije potkrepio dokazima svoje navode o povredi osnovnih ljudskih prava i sloboda zagarantovanih Ustavom jer argumenti koje je on predočio ni na koji način ne pokazuju da su mu redovni sudovi uskratili prava zagarantovana Ustavom, kako to tvrdi podnosilac zahteva.
Na osnovu svega napred navedenog, Sud utvrđuje da je zahtev očigledno neosnovan na ustavnim osnovama i proglašava se neprihvatljivim u skladu sa stavom 7. člana 113. Ustava i pravilom 34 (2) Poslovnika.
IZ TIH RAZLOGA
Ustavni sud Republike Kosovo, u skladu sa članom 113.1 i 113.7 Ustava, članovima 20. i 47. Zakona i pravilima 34 (2) i 48 (1) (b) Poslovnika, dana 17. januara 2024. godine, jednoglasno
ODLUČUJE
DA PROGLASI zahtev neprihvatljivim;
DA DOSTAVI ovo rešenje stranama;
DA OBJAVI ovo rešenje u Službenom listu, u skladu sa članom 20.4 Zakona; i
Ovo rešenje stupa na snagu danom objavljivanja u Službenom listu Republike Kosovo u skladu sa stavom 5. člana 20. Zakona.
Sudija izvestilac Predsednica Ustavnog suda
Selvete Gërxhaliu-Krasniqi Gresa Caka-Nimani
Rade Božović
KI – Individualni zahtev
Rešenje o neprohvatljivosti
Zahtev je očigledno neosnovan
Civilni