USTAVNI SUD

Priština, dana​​ 12. februara 2024

Br. Ref.:​​ RK 2330/24

REŠENJE O NEPRIHVATLJIVOSTI

u​​ 

slučaju br. KI184/22

Podnosilac

Miradije Bajqinovci

Ocena ustavnosti presude Apelacionog suda Republike Kosovo [Ac. br. 4991/ 2021] od 8. juna 2022. godine​​ 

USTAVNI SUD REPUBLIKE KOSOVO​​ 

u sastavu:

Gresa Caka-Nimani, predsednica

Bajram Ljatifi, zamenik predsednika

Selvete Gërxhaliu-Krasniqi, sudija​​ 

Safet Hoxha, sudija

Radomir Laban, sudija

Remzije Istrefi-Peci, sudija

Nexhmi Rexhepi, sudija i​​ 

Enver Peci, sudija

Podnosilac zahteva

• Zahtev je podnela Miradije Bajqinovci sa prebivalištem u Prištini, sa ovlašćenim zastupnikom Bilall Fetahu, advokat u daljem tekstu: podnositeljka zahteva). ​​ 

Osporena odluka

• Podnositeljka zahteva osporava ustavnost presude [Ac. br. 4991/ 2021] od 8. juna 2022. godine Apelacionog suda Kosova (u daljem tekstu: Apelacioni sud).

• Zastupnik podnositeljke zahteva je osporenu presudu Apelacionog suda primio 25. jula 2022. godine.

Predmetna stvar​​ 

• Predmetna stvar je ocena ustavnosti presude Apelacionog suda, kojom su podnositeljki zahteva navodno povređena njena osnovna prava i​​ slobode zagarantovana članom 24. [Jednakost pred zakonom],​​ 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje]​​ ​​ i članom 46. [Zaštita imovine] Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav).

Pravni osnov​​ 

• Zahtev je zasnovan na stavu 4. člana 21. [Opšta načela] i stavovima 1. i 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, članovima 22. (Procesuiranje podnesaka) i 47. (Individualni zahtevi) Zakona br. 03/L-121 o Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Zakon) i pravilu 25. [Podnošenje podnesaka i odgovora] Poslovnika o radu Ustavnog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Poslovnik).​​ 

• Dana 7. jula 2023. godine, Poslovnik o radu Ustavnog suda Republike Kosovo br. 01/2023, objavljen je u Službenom listu Republike Kosovo i stupio je na snagu 15. dana od dana objavljivanja. Shodno tome, prilikom razmatranja zahteva, Ustavni sud se poziva na odredbe navedenog Poslovnika. S tim u vezi, u skladu sa pravilom 78. (Prelazne odredbe) Poslovnik o radu br. 01/2023, izuzetno, pojedine odredbe Poslovnika o radu br. 01/2018, i dalje će se primenjivati u predmetima registrovanim u Sudu pre njegovog stavljanja van snage, samo ako su i u meri u kojoj su povoljnije za stranke.

Postupak pred Ustavnim sudom​​ 

• Dana 24. novembra 2022. godine, podnositeljka zahteva je predala zahtev Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Sud).

• Dana 7. decembra 2022. godine, predsednica Suda je odlukom [Br. GJR. KI. 184/22] imenovala sudiju​​ Safeta Hoxhu​​ za sudiju izvestioca i odlukom [Br. KSH. KI. 184/22] imenovala Veće za razmatranje sastavljeno od sudija: Radomir Laban, (predsedavajući), Remzije Istrefi-Peci i Nexhmi Rexhepi, članovi.

• Dana 9. decembra 2022. godine, Sud je obavestio podnositeljku zahteva i Apelacioni sud o registraciji zahteva.

• Dana 9. decembra 2022. godine, Sud je obavestio Osnovni sud u Prištini o registraciji zahteva, tražeći od njega da u roku od 7. (Sedam) dana dostavi povratnicu kojom se potvrđuje kada je podnositeljka zahteva primila presudu Apelcionog suda [Ac. br. 4991/2021] od 8. juna 2022.

• Dana 14. decembra 2022. godine, Osnovni sud je dostavio Sudu kompletan spis predmeta.

• Dana​​ 17. januara 2024. godine,​​ Veće za razmatranje​​ je razmotrio preliminarni izveštaj koji je predložio sudija izvestilac i jednoglasno izneo preporuku Sudu o neprihvatljivosti zahteva.​​ 

Pregled činjenica​​ 

• Iz spisa predmeta proizilazi da je podnositeljka zahteva 30. decembra 2019. godine podnela tužbu Osnovnom sudu u Prištini, Opšte odeljenje, preko koje je tražila da se Energetska korporacija Kosova A.D. (u daljem tekstu: EKK), sa sedištem u Prištini, obaveza da na ime nadoknade jubilarne nagrade od tri plata podnositeljki zahteva isplati iznos od 2.636,26 evra, sa kamatom od 8% od 25. decembra 2019. godine, kao i da joj naknadi troškove postupka pod pretnjom prinudnog izvršenja.

• Podnositeljka zahteva je u tužbi istakla da je njen suprug, sada pokojni Muhamet Bajqinovci, bio zaposlen u EKK-u i da joj isti nije nadoknadio tri jubilarne plate koje su mu pripadale u skladu sa članom 52. Opšteg kolektivnog sporazuma Kosova (u daljem tekstu: Opšti kolektivni sporazum) i članom 53. Kodeksa o radu EKK-a. Podnositeljka zahteva je istakla da je:​​ „došla do saznanja da je tužena 2019. godine donela odluku o naknadi jubilarnih nagrada plata za sve svoje aktivne i pasivne zaposlene (penzionere i one preminule) i obratila se tuženoj gde je tražila jubilarnu nagradu od tri plate za njenog pokojnog muža Muhameta“.​​ U nastavku tužbenog zahteva, podnositeljka zahteva je dodao da je:​​ „tužena zakasnila sa primenom odredaba Opšteg kolektivnog sporazuma Republike Kosovo i sopstvenog Kodeksa o radu, gde joj je neprimenjivanje navedenih akata uskratilo pravo da sada pokojni Muhamet, dok je bio živ, dobije jubilarnu nagradu plata za 45 godina radnog staža, tako da to pravo traži po zakonu njegova supruga Miradija.“

• Neutvrđenog datuma, EKK je podneo odgovor na tužbu, kojim je osporio tužbeni zahtev podnositeljke zahteva kao neosnovan, ističući da istoj nedostaje legitimitet stranke u postupku, jer podnositeljka zahteva traži naknadu jubilarnih plata za svog supruga, sada pokojnog Muhameta Bajqinovci. U odgovoru na tužbu, EKK je takođe istakao da je suprugu podnositeljke zahteva, sada pokojnom Muhametu Bajqinovcu, isplatio tri plate za ispraćaj u penziju, međutim isti, dok je Opšti kolektivni sporazum još bio na snazi od 1. januara 2015. godine do 31. decembra 2017. godine nije podneo zahtev za naknadu jubilarnih zarada. Pošto je tužba podneta 30. decembra 2019. godine, podneta je nakon zakonskog roka utvrđenog odredbama člana 87. Zakona br. 03/L-212 o radu Kosova (u daljem tekstu: Zakon o radu), i članova 357. i 376. Zakona 04/L-077 o obligacionim odnosima (u daljem tekstu: ZOO), te je stoga zastareo.

• Dana 3. marta 2021.​​ godine, Osnovni sud u Prištini, Opšte odeljenje (u daljem tekstu: Osnovni sud), presudom [C. br. 5063/19] odbio je kao nedozvoljen tužbeni zahtev podnositeljke zahteva.

• Osnovni sud je našao da je suprug podnositeljke zahteva, sada pokojni Muhamet Bajqinovci bio u radnom odnosu kod tužene 45. godina i 19. dana i istom nije isplaćena jubilarna nagrada u vrednosti od tri plata, predviđene stavom 1, podstavom 3, člana 52. Opšteg kolektivnog sporazuma. Neplaćanje ovih plata je potvrdio i EKK tokom sudskog razmatranja, dodavši da iste ne pripadaju sada podnositeljki zahteva.

• U nastavku obrazloženja, Osnovni sud je naglasio da:​​ „Opšti kolektivni sporazum Kosova stupio je na snagu 01. januara 2015. godine i isti se primenjuje i u njegovom članu 52. je predviđena jubilarna nagrada. Nadalje, pravo u materijalnom zahtevu da se traži naknada ovih plata nastalo je mesec dana od stupanja na snagu OKSK-a, dana 01. februara 2015. godine, dok je tužba podneta 31. decembra 2019. godine. S tim u vezi, Sud nalazi da su stupanjem na snagu OKSK-a 01. januara 2015. godine, mesec dana nakon stupanja na snagu ovog sporazuma 01. februara 2015. godine, pokojni Muhamet Bajqinovci i tužilja Miradije Bajqinovci mogli ovaj akt da iskoriste kao pravni osnov koji garantuje isplatu jubilarnih zarada, a od njegovog stupanja na​​ snagu do podnošenja tužbe, prošlo je više od četiri godine. Dok član 52. stav 3. OKSK-a predviđa da se naknada jubilarnih zarada isplaćuje u roku od mesec dana nakon ispunjenja uslova. Sud ističe da je Opšti kolektivni sporazum Kosova stupio na snagu 01. januara 2015. godine i da je isti imao vremenski raspon do 31. decembra 2017. godine (član 82. OKSK-a).“

• U nastavku, Osnovni sud je ocenio navod podnositeljke zahteva da je tužba podneta u roku i da nema zastarelosti zahteva jer je suprug podnositeljke, sada pokojni Muhamet Bajqinovci, penzionisan 15. avgusta 2017. godine, navodeći da se pozvala na zakonske odredbe Opšteg kolektivnog sporazuma Kosova i Sud nije našao da bi po ovom pitanju trebalo drugačije odlučivati:​​ „Iz pisanih dokaza ali i iz tvrdnji stranaka u sporu, pred Sudom se pokazalo kao dokazano činjenica da je tužbeni zahtev tužioca zastareo“.​​ 

• Dana 19. aprila 2021. godine podnositeljka zahteva je podnela žalbu Apelacionom sudu, zbog pogrešne primene materijalnog prava, kojom je tražila da se preinači presuda Osnovnog suda [C. br. 5063/19] od 03. marta 2021. Godine, da se EKK obaveže da Miradiji Bajqinovci nadoknadi jubilarnu nagradu od tri plate u iznosu od 2.636,26 € sa kamatom od 8% od 31. decembra 2019. godine do konačne isplate, u roku od 7. dana od dana kada doneta presuda postane pravosnažna, pod pretnjom prinudnog izvršenja, te da joj naknadi sudske troškove u iznosu od 497,30 evra.​​ 

• Podnositeljka zahteva je u istakla da Osnovni sud:​​ „ne daje nikakvo obrazloženje zašto ne uzima za osnov odredbu člana 53.4 Zakona o radu tuženog, br. 1041 od 5. juna 2015. godine, odluke tužene br. 2244 od 10. aprila 2019 i 8261 od 23. avgusta 2019. godine, u kojim odlukama i Kodeksu o radu se pozivao tužilac, dajući do znanja Sudu da se tužena dobrovoljno obavezala da će ispuniti obavezu naknade jubilarnih plata za sve svoje aktivne i pasivne zaposlene, što de facto i de jure svaki zahtev za naknadu jubilarnih plata čini u roku i aktivnu, do povlačenja navedenih odluka i izmene odredbe člana 53.4 Kodeksa o radu tužene, jer nije predviđen rok za zastarevanje zahteva.

• Takođe, podnositeljka zahteva je istakla sledeće:​​ „pravno je načelo da nema zastarelosti kada se jedna strana pismeno obaveže da ispuni zahtev bez određivanja roka, kako je tuženi postupio, a pozivanje tuženog na zastarelost je nehumano i diskriminatornog karaktera iz razloga što je u upravnom postupku nadoknadio zahteve ove vrste drugim licima, i Sud je time upoznat (...) Zakon o radu je legic specialis i isključuje primenu bilo koje odredbe bilo kog drugog zakona za stvari koje su uređene ovim zakonom, pa je, u smislu ovog načela, Sud pogrešno primenio odredbu člana 375. ZOO-a, budući da rok za ostvarivanje prava tužilje ne proizilazi iz odredbe pomenutog člana, već iz odredbe člana 87. Zakona o radu, odnosno odredbe člana 52. stav 3. Opšteg kolektivnog sporazuma Kosova, i odredbe člana 53.4 Zakona o radu tužene.“

• Podnositeljka zahteva smatra da:​​ „kolektivnim sporazumom nije precizirano kada počinje da teče rok zastarelosti, pa je tužilja pravilno istakla da se odredbe ZOO ne mogu primeniti na pitanja koja su regulisana zakonom o radu, te u tom pogledu i Vrhovni sud Kosova izneo je pravni stav precizirajući da se ne mogu primenjivati odredbe drugih zakona osim Zakona o radu, koji se odnose na ostvarivanje prava iz radnog odnosa i da potraživanja ne zastarevaju ako se podižu u roku od 3. godine po penzionisanju, pa je u tom pogledu tužbeni zahtev blagovremen, jer kako smo u celom postupku konstatovali da je suprug tužilje penzionisan dana 15. avgusta 2017. godine dok je bio na snazi OKSK, a tužbu je podneo 31. decembra 2019. godine, znači u zakonskom roku predviđenom odredbama člana 87. Zakona o radu“.

• Dana 8. juna 2022. godine, Apelacioni sud je presudom [Ac. Br. 4991/21], odbio kao neosnovanu žalbu podnositeljke zahteva Miradije Bajqinovci, te je potvrdio presudu Osnovnog suda [C. br. 5063/19] od 3. marta 2021. godine.

• U obrazloženju osporene presude Apelacioni sud je istakao da je Osnovni sud​​ „odbijajući tužbeni zahtev tužilje pravično primenio materijalno pravo, iz razloga što je sa pravom zasnovao na član 87. Zakona o radu, koji predviđa da svi zahtevi iz radnog odnosa u novcu zastarevaju u roku od 3. godine od dana podnošenja zahteva. Kao i na osnovu člana 376. ZOO-a, koji predviđa iste rokove zastarelosti potraživanja, odnosno od dana stupanja na snagu Opšteg kolektivnog sporazuma 01. februara 2015. godine do dana podnošenja tužbe, 31. decembra 2019. godine, proteklo je više od 4. godine, što znači da je tužba tužilje zastarela, pa su žalbeni zahtevi tužilje odbijeni kao neosnovani“.

• Dana 12 oktobra 2022. godine, podnositeljka zahteva je podnela predlog za pokretanje Zahteva za zaštitu zakonitosti protiv presude Osnovnog suda i presude Apelacionog suda, Glavnom državnom tužiocu, ističući da je presuda Apelacionog suda doneta u suprotnosti sa stavom 1. člana 24. [Jednakost pred zakonom] Ustava i članom 5. Zakona br. 03/L-212 o radu, jer je:​​ „povređeno načelo jednake zaštite pred sudom po osnovu segregacije i diskriminacije, pošto je njegovim kolegama i u upravnom postupku tuženog, ali i odlukama sudova od 2015. do 2019. godine pa nadalje priznato pravo na naknadu jubilarne zarade“.

• U nastavku Zahteva za zaštitu zakonitosti, podnositeljka zahteva se poziva na presudu Apelacionog suda [Ac. Br. 1823/2021] od 19. aprila 2022. godine, ističući da je pravni stav veća Apelacionog suda koje je donelo ovu presudu pravičnije i zasnovano na zakonu. U pogledu zastarelosti tužbe, podnositeljka zahteva je naglasila da:​​ „tužba i tužbeni zahtev su odbijeni prosto na osnovu formalnosti u vezi sa zastarelošću, a zapravo nema zastarelosti jer tužbeni zahtev ne zastareva kada se ovo pravo ostvaruje na osnovu normativnog akta tuženog (...) Državni tužilac ima zakonsku obavezu da traži od Vrhovnog suda Kosova da donese pravni stav o tome da li je reč o zastarelosti, a ukoliko utvrdi da nema zastarelosti (što je zapravo sporno jer nema zastarelosti) ukida obe presude nižestepenih sudova i daje predloge da se tužbeni zahtev razmotri u materijalnom smislu i da se donese pravična presuda i zasnovana na zakonu.“

• Dana 24. oktobra 2022. godine, Kancelarija Glavnog državnog tužioca je ocenila da ne postoji pravni osnov za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti, ističući:​​ „u pogledu pogrešne primene materijalnog prava, iz člana 247.1 tačka b) Zakona o parničnom postupku, nismo našli ubedljive i konkretne razloge za pogrešnu primenu bilo koje materijalno-pravne odredbe, koji bi dokazivali pogrešnu primenu ovih odredbi i mogli uticati na podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti kao vanredno pravno sredstvo“.

• Dalje, Kancelarija Glavnog državnog tužioca je ocenila da:​​ „Zahtev za jubilarne plate prema članu 52. Opšteg kolektivnog sporazuma, odnosi se na dostizanje jubilarne godine kada i nastaje pravo, koje ako nije dobrovoljno ispunjeno u roku od mesec dana, pravo nastaje da se ostvari i kroz sudski postupak. Pokojni Muhamet Bajqinovci nije imao 30. godina radnog staža u vreme važenja sporazuma, a to dokazuje i činjenica da tužilja u tužbi podnetoj 31. decembra 2019. godine tvrdi da je pokojnik imao 45. godina i 19. dana radnog staža kod tuženog, iako nije sporno da je to ostvareno pre stupanja na snagu Opšteg kolektivnog sporazuma. Dakle, pokojni Muhamet Bajqinovci je 2002. godine navršio 30. godina kada nije bio na snazi Opšti kolektivni sporazum, koji je važio od 01. januara 2015. do 31. decembra 2017. godine, dok je tužba podneta nakon isteka ovog roka sporazuma dana 31. decembra 2019. godine.“​​ 

Navodi podnositeljke zahteva

• Podnositeljka zahteva navodi da su joj osporenom presudom Apelacionog suda povređena osnovna prava i slobode zagarantovana II poglavljem Ustava, tačnije članom 24. [Jednakost pred zakonom], 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] i članom 46. [Zaštita imovine] Ustava.

• Podnositeljka zahteva u suštini navodi da je osporena presuda obuhvaćena povredom člana 24. [Jednakost pred zakonom] i člana 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje], ističući da:​​ „Ne postoji pravično suđenje, niti jednakost pred zakonom, niti pravna sigurnost, kada sudovi oba nivoa, i I i II stepena, o potpuno identičnim pitanjima imaju dijametralno suprotne stavove i to u odnosu na I i II stepen, i veća Suda II stepena, gde jedno veće odlučuje drugačije a drugo drugačije, za potpuno identična pitanja, radnje koje predstavljaju povredu ustavnih načela i diskriminišu one čiji se zahtevi odbijaju, u kom slučaju se krše i načela Evropske konvencije o ljudskim pravima“.

• Podnositeljka zahteva je priložila zahtevu presude [Ac.br. 1823/2001] od 19. aprila 2022. godine i presudu [Ac. br. 7587/2021] Apelacionog suda, navodeći da je u izreci ovih presuda Apelacioni sud za sličnu stvar odlučio drugačije.

• Podnositeljka zahteva se u svojim navodima poziva na nekoliko odluka EKK-a, kao što su: Odluka br. 2244 od 10. aprila 2019. godine i Odluka br. 8261 od 23. avgusta 2019. godine kojima su utvrđeni kriterijumi za jubilarnu nagradu, opisujući kao identičan kriterijum član 52. Opšteg kolektivnog sporazuma, ističući da su:​​ „Gore navedene odluke diskriminatorske za većinu radnika, uključujući i supruga, sada podnositeljke zahteva, jer su isključeni iz prava na naknadu plata svi oni koji nisu navršili jubilarnu godinu od 10, 20, 30, 40. godina radnog staža u 2015, 2016, 2017, 2018, 2019, 2020, 2021, 2022. godini iako su isti najviše doprineli proširenju materijalne osnove tuženog. Nije sporno da se radi o segregaciji i diskriminaciji, jer u upravnom postupku tuženi tipičan slučaj identičan podnositeljki zahteva nadoknađuje dana 22. januara 2022. godine - bankarska transakcija Raiffeisen banke koju prilažemo uz zahtev. Navedeni dokument je predočen Sudu, ali isti uopšte nije razmotrio tužbu u materijalnom smislu, nalazeći da je tužbeni zahtev i tužba zastarela, odnosno da je tužba podneta nakon isteka zakonskog roka“.

• Podnositeljka zahteva takođe smatra da je osporena presuda doneta povredom člana 46. [Zaštita imovine] Ustava, ističući da joj je uskraćeno pravo na jubilarnu nagradu, gde se prihodi iz radnog odnosa smatraju imovinom. U vezi sa ovim navodom, podnositeljka zahteva smatra:​​ „da se prihodi iz radnog odnosa tretiraju kao imovina u smislu člana 46. Ustava jer je tako istakao Ustavni sud Republike Kosovo kada je presuđivao slučajeve prevremenog odlaska u penziju broja bivših radnika EKK A. D. u kom slučaju je poništio preko 300. presuda Vrhovnog suda, zbog činjenice jer je povređeno pravo na imovinu, kada je našao:

„1. Da pravni osnov obaveze naknade do formiranja Penzionog fonda leži u internom propisima EKK A.D., i da je to sporazum potpisan sa svakim pojedinačno, uslov koji je identičan onom kod podnositeljke zahteva gde pravni osnov za nadoknadu jubilarnih nagrada za sve one koji ispunjavaju uslove je normativni propis EKK-a, Kodeksa o radu i Odluke br. 2244 od 10. aprila 2019. godine i 8261 od 23. avgusta 2019. godine i

2. Obaveza se smatra ispunjenom formiranjem Penzionog fonda, odnosno navršenjem starosne granice za odlazak u penziju, uslov koji je identičan kao kod podnositeljke zahteva gde se smatra da je obaveza ispunjena kada se nadoknadi jubilarna nagrada prema uslovima iz Odluke navedene u tački 1.“

• Na kraju, podnositeljka zahteva traži od Suda da poništi presudu Osnovnog suda [C. br. 5063/19] od 03. marta 2021. godine i presudu Apelacionog suda [Ac. br. 4991/21] i da se tuženi obaveže da deluje prema uputstvima Suda.

Relevantne ustavne i zakonske odredbe​​ 

USTAV REPUBLIKE KOSOVO

Član 21.

[Opšta načela]

„1. Ljudska prava i osnovne slobode su neodvojiva, neotuđiva i neosporiva i čine osnov pravnog reda Republike Kosovo.​​ 

​​ 2. Republika Kosovo štiti i garantuje ljudska prava i osnovne slobode, predviđene ovim Ustavom.​​ 

​​ 3. Svi su dužni da poštuju prava i osnovne slobode ostalih.​​ 

4. Ustavom utvrđena prava i osnovne slobode važe i za pravna lica, onoliko koliko su izvodljiva.“

Član 24.

[Jednakost pred zakonom]

1. Pred zakonom su svi jednaki. Svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije.​​ 

2. Niko se ne sme diskriminisati na osnovu rase, boje, pola, jezika, veroispovesti, političkog ili nekog drugog uverenja, nacionalnog ili društvenog porekla, veze sa nekom zajednicom, imovine, ekonomskog ili socijalnog stanja, seksualnog opredeljenja, rođenja, ograničene sposobnosti ili nekog drugog ličnog statusa.​​ 

​​ 3. Načelo jednakosti pred zakonom ne sprečava sprovođenje i usvajanje privremenih mera, neophodnih za zaštitu i napredak prava pojedinaca i grupa koje nisu jednake. Takve mere se mogu sprovoditi samo do ostvarenja cilja radi kojeg su uspostavljene.

Član 31.

[Pravo na pravično i nepristrasno suđenje]

1. Svakome se garantuje jednaka zaštita prava pred sudom, ostalim državnim organima i nosiocima javnih nadležnosti.​​ 

2. Svako ima pravo na javno, nepristrasno i pravično razmatranje odluka o pravima i obavezama ili za bilo koje krivično gonjenje koje je pokrenuto protiv njega/nje, u razumnom roku, od strane nezavisnog i nepristrasnog, zakonom ustanovljenog, suda. ​​ 3. Suđenje je javno, osim u slučajevima kada sud, iz posebnih razloga, smatra da je isključivanje štampe ili javnosti, u korist pravde, ako bi njihovo prisustvo moglo naškoditi javnom redu ili nacionalnoj sigurnosti, interesima maloletnika, ili zaštiti privatnog života stranaka u postupku, na zakonom propisan način.​​ 

4. Svako ko je optužen za krivično delo ima pravo da ispituje prisutne svedoke i da zahteva obavezno pojavljivanje svedoka, veštaka i ostalih lica, koja mogu razjasniti činjenice.​​ 

5. Svako ko je optužen za krivično deo će se smatrati nevinim, sve dok se ne dokaže njegova/njena krivica, u saglasnosti sa zakonom.​​ 

6. Besplatna pravna pomoć će se omogućiti svim licima koja za to nemaju dovoljno sredstava, ako je takva pomoć neophodna za obezbeđivanje efikasnog pristupa pravdi.​​ 

7. Sudski postupci koji se odnose na maloletnike se regulišu zakonom, poštujući posebne uredbe i procedure za maloletnike.​​ 

Član 46.

[Zaštita imovine]

1. Garantuje se pravo na imovinu.​​ 

2. Korišćenje imovine je regulisano zakonom, u skladu sa javnim interesom.​​ 

3. Niko se ne može arbitrarno lišiti lične imovine. Republika Kosovo ili javne vlasti Republike Kosovo mogu izvršiti eksproprijaciju imovine ako je ista u skladu sa zakonom, ako je neophodna ili adekvatna za postizanje javnih ciljeva ili podržavanje javnog interesa, a za koju se vrši neposredna adekvatna kompenzacija licu ili licima, imovina kojih se eksproriše.​​ 

4. O sporovima koje uzrokuje neko delo Republike Kosovo ili javne vlasti Republike Kosovo, a koji se smatraju eksproprijacijom, odlučuje nadležni sud.​​ 

5. Intelektualno pravo je zaštićeno zakonom.

ZAKON Br. 04/L-077 O OBLIGACIONIM ODNOSIMA

Član 357.

Potraživanje naknade štete

1. Potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri (3) godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo.

2. U svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet (5) godina od kad je šteta nastala.

3. Potraživanje naknade štete nastale povredom ugovorne obaveze zastareva za vreme određeno za zastarelost te obaveze.

4. Potraživanja štete nastale zbog seksualnog zlostavljanja maloletnika, zastarevaju petnaest (15) godina od trenutka kada je maloletnik stupio u punoletstvo.​​ 

Član 367.

Potraživanja prema poslovno nesposobnim licima i njihova potraživanja

1. Zastarevanje teče i prema maloletniku i drugom poslovno nesposobnom licu, bez obzira na to da li imaju zakonskog zastupnika ili ne.

2. Ipak, zastarelost potraživanja maloletnika koji nema zastupnika i drugog poslovno nesposobnog lica bez zastupnika, ne može nastupiti dok ne protekne dve (2) godine od kad su postala potpuno poslovno sposobna, ili od kad su dobila zastupnika.​​ 

3. Ako je za zastarelost nekog potraživanja određeno vreme kraće od dve (2) godine, a poverilac je maloletnik koji nema zastupnika ili neko drugo poslovno nesposobno lice bez zastupnika, zastarevanje tog potraživanja počinje teći od kad je poverilac postao poslovno sposoban, ili od kad je dobio zastupnika.

Član 375.

Načelo monetarnog nominalizma​​ 

Kad obaveza ima za predmet svotu novca, dužnik je dužan isplatiti isti iznos novca, izuzev kada se poverilac i dužnik drugačije u skladu sa zakonom.​​ 

Član 376.

Načelo monetarnog nominalizma​​ 

1. Strane se mogu dogovoriti da se iznos novčane obaveze dužnika utvrdi u odnosu na promene cena roba i usluga izraženih u prodajnom indeksu cena i definisanih od strane ovlašćene organizacije, u vezi promena u kursu razmene strane valute, ili u vezi sa promenama u drugim cenama, osim ako taj sporazum nije u suprotnosti sa zakonom.​​ 

2. Ako se strane dogovore o revalorizaciji novčane obaveze, revalorizacija se vrši za period od početka obaveze do njenog ispunjenja, osim ako se strane dogovore drugačije.​​ 

ZAKON BR. 03/L-212 O RADU

Član 5.

Zabrana diskriminacije u zapošljavanju

1. Diskriminacija je zabranjena u zapošljavanju i u profesiji, vezano sa regrutovanje u zaposlenosti, treniranje, promovisanje zapošljavanja, uslove zaposlenja ,disciplinske mere anuliranja ugovora ​​ ili drugih pitanja uređena ovim zakonom i drugim važećim zakonima. ​​ 

2. Zabranjuje se neposredna ili posredna diskriminacija lica sa ograničenim sposobnostima prilikom zapošljavanja, unapređenja na radnom mestu i stručno uzdizanje, ako je za to radno mesto sposoban da obavlja posao na adekvatan način.​​ 

3. Ne smatra se diskriminacija, svaka razlika izuzeće ili davanje prednosti, u vezi nekog određenog radnog mesta, na osnovu kriterijuma koji se traži i određuje za to radno mesto.​​ 

4. Poslodavac je obavezan da tokom zaposlenja radnika, za isto radno mesto odredi kriterije i jednake mogućnosti kao za ženske tako i za muškarce.​​ 

5. Odredbe Zakona Br.2004/3 protiv diskriminacije, direktno će se primeniti kada je u pitanju radni odnos zasnivan između zaposlenog i poslodavca.​​ 

Član 87.

Rok zastarevanja

​​ Svi zahtevi iz radnog odnosa zastarevaju u okviru roka od tri (3) godine od dana podnošenja zahteva.

OPŠTI KOLEKTIVNI SPORAZUM KOSOVA

Član 52.

Jubilarne nagrade

1. Zaposleni ima pravo na jubilarnu nagradu i to za:

1.1. za 10 godina neprekidnog radnog iskustva kod zadnjeg poslodavca, u iznosu od jedne njegove mesečne plate;

1.2. za 20 godina neprekidnog radnog iskustva kod zadnjeg poslodavca, u iznosu od dve njegove mesečne plate;​​ 

1.3. za 30 godina neprekidnog radnog iskustva kod zadnjeg poslodavca, u iznosu od tri njegove mesečne plate.​​ 

2. Poslednji poslodavac je taj koji plaća jubilarne poklone.

3. Jubilarni poklon se plaća u roku od mesec dana, nakon ispunjivanja uslova iz ovog stava.

Član 82.

(Bez naslova)

1. Ovaj Opšti Kolektivni Sporazum Kosova (OKSK), potpisan od strane Partnera pri Ekonomsko-Socijalnom Savetu Kosova, stupa na snagu od datuma: 01.01.2015.

Prihvatljivost zahteva

• Sud prvo razmatra da li je podnositeljka zahteva ispunila uslove prihvatljivosti koji su utvrđeni Ustavom i dalje predviđeni Zakonom i Poslovnikom.​​ 

• S tim u vezi, Sud se prvobitno poziva na stavove 1. i 7. člana 113. [Nadležnost i ovlašćene strane] Ustava, koji utvrđuju:​​ 

Član 113.

[Jurisdikcija i Ovlašćene Strane]

„1. Ustavni sud odlučuje samo u slučajevima koje su ovlašćene strane podnele sudu na zakonit način.

[...]

7. Pojedinci mogu da pokrenu postupak ako su njihova prava i slobode koje im garantuje ovaj Ustav prekršena od strane javnih organa, ali samo kada su iscrpeli sva ostala pravna sredstva, regulisanim zakonom.

[...]

• Sud u nastavku razmatra da li je podnositeljka zahteva ispunila kriterijume o prihvatljivosti, utvrđene dalje u Zakonu, odnosno u članovima 47, 48. i 49. Zakona, koji utvrđuju:​​ 

Član 47.

[Individualni zahtevi]

„1. Svaka osoba ima pravo da od Ustavnog suda zatraži pravnu zaštitu ukoliko smatra da njena Ustavom zagarantovana prava i slobode krši neki javni organ.

2. Osoba može da podnese pokrenuti podnesak samo nakon što su iscrpljena sva ostala zakonom određena pravna sredstva“.

Član 48.

[Tačnost podneska]

„Podnosilac podneska je dužan da jasno naglasi to koja prava i slobode sumu povređena i koji je konkretan akt javnog organa koji podnosilac želi da ospori“.

Član 49.

[Rokovi]

„Podnesak se podnosi u roku od četiri (4.) meseci. Rok počinje od dana kada je podnosilac primio sudsku odluku. ​​ U svim ostalim slučajevima, rok počinje na dan javnog objavljivanja odluke ili akta...“

• U pogledu ispunjenosti navedenih kriterijuma, Sud ocenjuje da je podnositeljka zahteva: ovlašćeno lice, u smislu člana 113.7. Ustava; osporava ustavnost akta javne vlasti, odnosno presudu Apelacionog suda [Ac. br. 4991/21] od 8. juna 2022; da je iscrpela sva raspoloživa pravna sredstva, shodno članu 113.7 Ustava i članu 47.2 Zakona; da je precizirala Ustavom zagarantovana prava za koja tvrdi da su povređena, u skladu sa zahtevima iz člana 48. Zakona; i da je podnela zahtev u zakonskom roku od 4. (četiri) meseca, kako je predviđeno članom 49. Zakona.​​ 

• Međutim, pored toga, Sud razmatra da li podnosilac zahteva ispunjava uslove prihvatljivosti, utvrđene u pravilu 39. (Kriterijum o prihvatljivosti) odnosno podpravilu (2) pravila 39. Poslovnika o radu, koji utvrđuje:

(2) Sud može smatrati zahtev neprihvatljivim, ako je zahtev očigledno neosnovan, jer podnosilac nije dovoljno dokazao i potkrepio tvrdnju.

• Sud podseća da gore pomenuto pravilo, na osnovu sudske prakse ESLJP-a i sudske prakse Suda, omogućuje docnjom da proglasi zahteve neprihvatljivim iz razloga koji se vežu sa meritumom slučaja. Tačnije, na osnovu ovog pravila, Sud može zahtev proglasiti zahtev neprihvatljivim na osnovu i nakon ocene njegove osnovanosti, odnosno ako isti oceni da je sadržaj zahteva očigledno neosnovan po ustavnim osnovama, kako je propisano u stavu (2.) pravila 34. Poslovnika o radu. (vidi slučaj​​ KI04/21,sa podnositeljkom zahteva​​ Nexhmije Makolli, rešenje o neprihvatljivosti od 12. maja 2021. godine, stav 26; vidi takođe slučaj​​ KI175/20, sa podnosiocem zahteva:​​ Kosovska agencija za privatizaciju, rešenje o neprihvatljivosti od 27. aprila 2021. godine, stav 37.)​​ 

• Na osnovu sudske prakse ESLJP-a, ali i Suda, zahtev se može proglasiti neprihvatljivim kao „očigledno neosnovanim“ u celini ili samo u vezi sa određenim navodom koji zahtev može sadržati. S tim u vezi, tačnije je nazvati ih „očigledno neosnovanim navodima“. Ove poslednje, na osnovu sudske prakse ESLJP-a, mogu se kategorisati u četiri odvojene grupe: (i) navodi koji su kategorisani kao zahtevi​​ „četvrtog stepena“; (ii) navodi ​​ koja su kategorizovani sa „očiglednim ili evidentnim nedostatkom kršenja prava“; (iii) „nepotkrepljeni ili neopravdani“ navodi, kada je ispunjen jedan od sledeća dva podkriterijuma: a) kada podnosilac/teljka zahteva jednostavno citira jednu ili više odredbi Konvencije ili Ustava, ne objašnjavajući kako su one povređene, osim ako se na osnovu činjenica i okolnosti slučaja jasno pojavljuje povreda Ustava i EKLJP-a (vidi slučaj ESLJP-a​​ Trofimchuk protiv Ukrajine, br. 4241/03, odluka od 31. maja 2005. godine; vidi takođe​​ Baillard protiv Francuske, br. 6032/04, odluka od 25. septembra 2008. godine); i b) kada podnosilac/teljka zahteva ne iznese ili odbije da iznese materijalne dokaze, kojima bi potkrepio/la svoje navode (ovo se posebno odnosi na odluke sudova ili drugih unutrašnjih organa), osim slučajeva kada postoje vanredne okolnosti koje su van njegove kontrole i koje ga sprečavaju da to učini (na primer, kada uprava zatvora odbije da dostavi Sudu dokumenta iz dosijea dotičnog zatvorenika) ili ako sam Sud ne odluči drugačije (vidi slučaj Suda​​ KI166/20, podnosilac zahteva​​ ,Ministarstvo rada i socijalne zaštite, rešenje o neprihvatljivosti, od 5. januara 2021. godine, stav 43.), i na kraju, (iv)​​ „zbunjujući i nejasni“​​ navodi (vidi slučajeve ESLJP-a,​​ Kemmache protiv Francuske, br. 17621/91, presuda od 24. novembra 1994. godine, kategorija (i),​​ Juta Mentzen protiv Litvanije, br. 71074/01, odluka od 7. decembra 2004. godine, kategorija (ii) i​​ Trofimchuk protiv Ukrajine, prijava br. 4241/03, kategorija (iii).

• U tom kontekstu, kao i u nastavku teksta, ocenjujući da li je zahtev očigledno neosnovan na osnovu Ustava, Sud će prvo podsetiti na suštinu predmeta na koji se odnosi ovaj zahtev i relevantne tvrdnje podnosioca zahteva, u kojoj će oceni ​​ Sud primeniti standarde sudske prakse ESLJP-a, u skladu sa kojima je, na osnovu člana 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] Ustava, dužan da tumači osnovna prava i slobode zagarantovane Ustavom ( vidi slučaj​​ KI04/21, citiran iznad, stav 28.).

• Okolnosti konkretnog slučaja rezultiraju iz tužbe podnositeljke zahteva koju je podnela u Osnovnom sudu protiv EKK-a, gde je tražila isplatu jubilarnih plata u iznosu od 2.636,26 € (dve hiljade šesto trideset i šest evra i dvadeset i šest centi), za njenog pokojnog supruga. Osnovni sud je odbio kao neosnovanu tužbu podnositeljke zahteva, sa obrazloženjem da je zahtev za naknadu jubilarnih plata zastarela. Nezadovoljna odlukom Osnovnog suda o odbijanju tužbe, podnositeljka zahteva je podnela žalbu Apelacionom sudu, koja je žalba odbijena i potvrđena je presuda Osnovnog suda. Ovom prilikom, podnositeljka zahteva je podnela predlog za pokretanje zahteva za zaštitu zakonitosti pri Kancelariji glavnog državnog tužioca. kancelarija državnog tužioca je odbila predlog podnositeljke zahteva, sa obrazloženjem da ne postoji pravni osnov za pokretanje zahteva za zaštitu zakonitosti.

• Sud podseća da podnositeljka zahteva navodi da su osporenom presudom Apelacionog suda povređena njena prava zagarantovana članovima 24. [Jednakost pred zakonom] i 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] i članom 46. [Zaštita imovine] Ustava, u vezi sa članom 6. EKLJP-a.

• Sud primećuje da se suština navoda o povredi prava na pravično suđenje odnosi na: (i) nedoslednošću Apelacionog suda, gde prema podnositeljke zahteva ovaj Sud nije uspeo da odluči na isti način za isto činjenično i pravno pitanje. Sud ocenjuje da takve tvrdnje pokreću pitanja iz člana 31. Ustava i člana 6.1 EKLJP, koje će Sud analizirati u skladu sa standardima sudske prakse ESLJP-a, u skladu sa kojima je, na osnovu člana 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] Ustava, dužna da tumači osnovna ljudska prava i slobode zagarantovane Ustavom.

• Sud će prvo razmatrati navode podnositeljke zahteva u vezi sa povredama člana 31. Ustava, u vezi sa članom 6. EKLJP-a, vezano za nedoslednost Apelacionog suda, nastavivši dalje sa navodom o povredi članova 24. i 46. Ustava.​​ 

Navodi u vezi povrede člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a

• Povodom nedosledne sudske prakse

• U vezi sa ovim navodom, Sud se poziva na odredbe člana 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava, koji utvrđuje:​​ 

„1. Svakom se garantuje jednaka zaštita prava pred sudom, ostalim državnim organima i nosiocima javnih.

2. Svako ima pravo na javno, nepristrasno i pravično razmatranje odluka o pravima i obavezama ili za bilo koje krivično gonjenje koje je pokrenuto protiv​​ njega/nje, u razumnom roku, od strane nezavisnog i nepristrasnog, zakonom ustanovljenog, suda.“

[...]

• Osim toga, Sud takođe podseća na sadržaj člana 6.1 (Pravo na pravično suđenje), EKLJP-a, koji utvrđuje sledeće:​​ 

„1. Svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim, zakonom ustanovljenim sudom, koji će odlučivati ... o osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega.“

[...]

Opšta načela ​​​​ 

• Što se tiče osnovnih načela u vezi sa doslednošću sudske prakse, Sud podseća da je sudska praksa ESLJP-a rezultirala sa četiri osnovna načela koja karakterišu analizu u vezi sa doslednošću sudske prakse, i to: (i) pravna sigurnost; (ii) ne postoji stečeno pravo na doslednost sudske prakse; (iii) divergencija nije nužno u suprotnosti sa EKLJP-om; i (iv) isključenje očigledne proizvoljnosti.​​ 

• Što se tiče prvog načela, EKLJP se fokusirao na načelo pravne sigurnosti, koji je u ovom kontekstu oličen u svim članovima EKLJP-a i predstavlja jedan od osnovnih aspekata vladavine prava (vidi slučaj ESLJP-a,​​ Nejdet Şahin i Perihan Şahin protiv Turske, 13279/05, presuda od 20. oktobra 2011, stav 56). Ovo načelo garantuje određenu stabilnost u pravnim situacijama i doprinosi poverenju javnosti u sudove. Kontinuitet divergencije u sudskoj praksi može stvoriti situacije pravne nesigurnosti koje rezultiraju na smanjenje poverenja javnosti u pravosudni sistem, dok je ovo poverenje očigledno jedna od suštinskih komponenti države zasnovane na vladavini prava (vidi u ovom kontekstu, slučaj ESLJP-a​​ Hayati Çelebi i drugi protiv Turske, 582/05, presuda od 9. februara 2016. godine, stav 52 i​​ Ferreira Santos Pardal protiv Portugalije, 30123/10, presuda od 30. jula 2015. godine, stav 42; vidi takođe slučaj Suda​​ KI175/20, podnosilac,​​ Kosovska agencija za privatizaciju, rešenje od 26. marta 2021. godine, stav 55).

• Što se tiče drugog načela, ESLJP je utvrdio da zahtevi pravne sigurnosti i zaštite legitimnog javnog poverenja, ipak, ne garantuju pravo stečeno u skladu sa sudskom praksom. Razvoj sudske prakse sam po sebi nije u suprotnosti sa pravičnim izvođenjem pravde, jer bi neodržavanje dinamičnog i evolutivnog pristupa moglo da ometa reformu ili kontinuirano poboljšanje (vidi, između ostalog, slučajeve ESLJP-a,​​ Nejdet Şahin i Perihan Şahin protiv Turske, citirano gore, stav 58. i​​ Grčko-katolička parohija Lupen i drugi protiv Rumunije, 76943/11, presuda od 29. novembra 2016. godine, stav 116; i vidi takođe slučaj Suda,​​ KI175/20,​​ Kosovska agencija za privatizaciju, rešenje od 26. marta 2021. godine, stav 56 i slučajevi navedeni u njemu).​​ 

• Što se tiče trećeg načela, ESLJP je utvrdio da je mogućnost kontradiktornih sudskih odluka inherentna karakteristika svakog pravosudnog sistema koji se zasniva na mreži prvostepenih i apelacionih sudova koji su nadležni u oblasti svoje teritorijalne nadležnosti. Takve divergencije se takođe mogu javljati u okviru istog suda. Ovo, samo po sebi, se ne može smatrati u suprotnosti sa EKLJP-om (vidi slučajeve ESLJP-a​​ Nejdet Şahin i Perihan Şahin protiv Turske, citiran gore, stav 51.; i​​ Grčko-katolička parohija Lupen i drugi protiv Rumunije, citiran gore, stav 122.; i vidi takođe slučaj Suda,​​ KI175/20,​​ Kosovska agencija za privatizaciju, rešenje od 26. marta 2021. godine, stav 57.).

• Konačno, u vezi sa četvrtim načelom, ESLJP je u više navrata naglašavao da, osim u slučajevima očigledne proizvoljnosti, nije njegova dužnost da dovodi u pitanje tumačenje domaćeg prava od strane domaćih sudova (vidi, na primer, slučajeve ESLJP-a​​ Ādamsons protiv Letonije, 3669/03, presuda od 24. juna 2008. godine, stav 118. i​​ Nejdet Şahin i Perihan Şahin protiv Turske, citiran gore, stav 50.) i u principu, nije njegova funkcija da poredi različite odluke domaćih sudova, čak i ako se bave naizgled sličnim postupcima. On mora poštovati nezavisnost sudova. Pored toga, ESLJP je naglasio da se ne može smatrati da postoji divergencija u sudskoj praksi kada su činjenične situacije u predmetu objektivno različite (vidi, u ovom kontekstu, slučaj ESLJP-a,​​ Uçar protiv Turske, 55951/00 , odluka od 29. septembra 2009. godine). Isto tako, različito tretiranje dva spora ne može se smatrati da stvara divergentnu sudsku praksu kada je to opravdano razlikom u činjeničnom stanju u pitanju (vidi slučajeve ESLJP-a,​​ Hayati Çelebi i drugi protiv Turske, 582/05, presuda od 9. februara 2016, stav 52., kao i​​ Grčko-katolička parohija Lupen i drugi protiv Rumunije, citirano gore, stav 116.).​​ 

• Takođe, Sud primećuje da pristup ESLJP-a u analizi divergencija u sudskoj praksi varira u zavisnosti od toga da li: (i) postoje divergencije u okviru istog ogranka sudova; ili (ii) između dva različita ogranka sudova koji su potpuno nezavisni jedan od drugog. Druga situacija se tiče pravosudnih sistema koji se sastoje od više od jedne grane pravosudnog sistema, od kojih svaka ima svoj nezavisni vrhovni sud koji ne podleže nikakvoj zajedničkoj sudskoj hijerarhiji. Glavni slučaj ESLJP-a u vezi sa nedostatkom doslednosti, odnosno divergenciji u sudskoj praksi,​​ Nejdet Şahin i Perihan Şahin protiv Turske, spada u ovu kategoriju. Međutim, osnovna načela uspostavljena kroz ovaj slučaj koriste se i u oceni divergencija u sudskoj praksi čak i u slučajevima koji pripadaju prvoj kategoriji, odnosno onima sa jedinstvenim pravosudnim sistemom, što bi bio slučaj u kontekstu pravnog sistema Republike Kosovo.​​ 

• Pozivajući se na načela utvrđene gore, Sud dalje navodi da ESLJP koristi tri osnovna kriterijuma radi utvrđivanja da li navodna divergencija predstavlja kršenje člana 6. EKLJP-a, i to: (i) da li su divergencije u sudskoj praksi „duboke i dugoročne“; (ii) da li domaći zakon uspostavlja mehanizme koji mogu da reše takve divergencije; i (iii) da li su ti mehanizmi primenjeni i sa kakvim efektom (u ovom kontekstu, vidi slučajeve ESLJP-a,​​ Beian protiv Rumunije​​ (br. 1), presuda od 6. decembra 2007. godine, stavovi 37.-39.;​​ Grčko-katolička parohija Lupen i drugi protiv Rumunije, citirano gore, stavovi 116.-135.,​​ Iordan Iordanov i drugi protiv Bugarske, presuda od 2. jula 2009. godine, stavovi 49.-50.,​​ Nejdet Şahin i Perihan Şahin protiv Turske, citirano gore, stav 53.;​​ Hayati Çelebi i drugi protiv Turske, gore citirano, stav 52., i vidi takođe slučaj Suda,​​ KI175/20,​​ Kosovska agencija za privatizaciju, presuda od 26. marta 2021. godine, stav 60.).​​ 

• U ovom kontekstu, Sud takođe ponavlja da nije njegova funkcija da upoređuje različite odluke redovnih sudova, čak i ako su donete u naizgled sličnim postupcima. On mora poštovati nezavisnost sudova. Štaviše, u takvim slučajevima, odnosno u slučajevima tvrdnji ustavnih povreda osnovnih prava i sloboda kao rezultat divergencija u sudskoj praksi, podnosioci zahteva moraju da iznesu relevantne argumente Sudu u pogledu činjenične i pravne sličnosti slučajeva za koje se tvrdi da su različito rešavani od strane redovnih sudova, što je dovelo do divergencije u sudskoj praksi i što je moglo rezultirati povredom njihovih ustavnih prava i sloboda zagarantovanih članom 31. Ustava u odnosu na član 6. EKLJP-a.​​ 

Primena opštih načela u okolnostima konkretnog slučaja

• Sud podseća da podnositeljka zahteva navodi da u njenom slučaju:​​ „Ne postoji pravično suđenje, niti jednakost pred zakonom, niti pravna sigurnost, kada sudovi oba nivoa, i I i II stepena, o potpuno identičnim pitanjima imaju dijametralno suprotne stavove i to u odnosu na I i II stepen, i veća Suda II stepena, gde jedno veće odlučuje drugačije a drugo drugačije, za potpuno identična pitanja, radnje koje predstavljaju povredu ustavnih načela i diskriminišu one čiji se zahtevi odbijaju, u kom slučaju se krše i načela Evropske konvencije o ljudskim pravima“.​​ 

• Sud naglašava da doslednost sudske prakse Apelacionog suda ocenjuje samo u odnosu na navodne povrede od strane podnositeljke zahteva. Shodno tome, nedostatak doslednosti u sudskoj praksi moralo je da dovede do kršenja osnovnih prava i sloboda podnositeljke zahteva. Da bi se utvrdila takva povreda, i da bi se utvrdilo da su osnovna prava i slobode podnositeljke zahteva povređena kao​​ rezultat​​ „dubokih i dugoročnih razlika“​​ u relevantnoj sudskoj praksi, moraju se utvrditi činjenične i pravne okolnosti slučaja podnositeljke zahteva kao potpuno identični sa slučajevima na koje se poziva.

• S tim u vezi, Sud je primetio da je podnositeljka zahteva, u prilog svojih navoda, uz zahtev kao dokaz priložila presudu Apelacionog suda Ac. br. 1823/2021 od 19. aprila 2022. godine i Ac. br. 7587/21. , od 7. jula 2022. godine, tvrdeći da je isti Sud u ovim slučajevima presudio u korist tužilaca. Podnositeljka zahteva se takođe pozvala na dve odluke Vrhovnog suda. Podnositeljka zahteva, pored navoda da je iznela iste dokaze kao i dotične osobe, nije razjasnila kako su relevantni slučajevi činjenično i pravno slični slučaju podnositeljke zahteva i kako su doveli do kontradiktornih odluka.

• S tim u vezi, Sud primećuje da je u prvom slučaju na koji se podnositeljka zahteva poziva, odnosno u presudi Apelacionog suda [Ac. br. 1823/2021] od 19. aprila 2022. godine, odlučeno na sledeći način: (i) žalbu tužene EKK je odbio; (ii) potvrdio je presudu Osnovnog suda. U obrazloženju presude Apelacionog suda, između ostalog, ističe se da:​​ 

„Ne stoje žalbeni navodi tužene strane da je potraživanje tužioca zastarelo, jer je isto regulisano internim aktom, odlikom broj 1041 od 06. maja 2015. godine, gde je u članu 53.4 Kodeksa o radu predviđeno: Kada god rezultati finansijskog poslovanja omogućavaju, EKK zadržava pravo na dodatnu isplatu - bonuse za svoje zaposlene ili čak jubilarne nagrade. Prema tome, na osnovu ovog člana, Sud došao do zaključka da se tužiocu priznaje pravo na isplatu 3 plata na ime jubilarnog bonusa u iznosu od 3 plate. Kao i odluka broj 2244 od 10. aprila 2019.godine, koje je donela sama tužena, kojim se svim zaposlenima koji ispunjavaju uslove priznaje pravo na jubilarnu nagradu. Stoga je pravilno odlučio o tužbenom zahtevu tužioca usvajanjem istog kao osnovanog.“

[...]

• Što se tiče drugog slučaja na koji se podnositeljka zahteva poziva, odnosno presudu Apelacionog suda [Ac.nr.7587/21] od 7. jula 2022. godine, Sud primećuje da je i u ovom slučaju Apelacioni sud odlučio isto kao u prvom slučaju, zaključivši sledeće: (i) žalbu tužene EKK je odbio; (ii) potvrdio je presudu Osnovnog suda. U obrazloženju ove presude veća Apelacionog suda PKVS, između ostalog se ističe:​​ 

„Apelacioni sud je sa povećanom pažnjom analizirao tužbeni zahtev tužilje u vezi sa zastarevanjem tužbenog zahteva i došao je do zaključka da isti ne stoji, iz razloga što je pravo tužioca da traži isplatu plata ili jubilarne nagrade stvoreno stupanjem na snagu Opšteg kolektivnog sporazuma od 01. januara 2015.godine, kada je tužilac bio u radnom odnosu sa tuženom, dok je tužilac tužbu podneo 02.​​ maja 2018. godine, što znači da je tužba podneta nakon isteka roka od 3 godine predviđenog u članu 87. Zakona o radu. Međutim, u konkretnom slučaju imamo prekid zastarelosti, jer nije predviđena relevantna činjenica da je tuženi svojim odlukama broj 2244 od 10. aprila 2019. godine i broj 8261 od 23. avgusta 2019. godine priznala svojim zaposlenima jubilarnu nagradu po utvrđenim kriterijumima i to za period od 01. januara 2015. godine do 31. decembra 2019. godine, odnosno, tuženi je ovim odlukama potvrdio novčanu obavezu koju ima prema tužiocu prema OKSK-u.​​ 

[...]

• U slučaju podnositeljke zahteva, Apelacioni sud je odlučio sledeće: (i) žalba tužilje se odbija kao neosnovana; i (ii) potvrđuje se presuda Osnovnog suda [C. br. 5063/19] od 03. marta 2021. godine. U svom obrazloženju, Apelacioni sud je, između ostalog, istakao:

​​ „Apelacioni sud ocenjuje da je Prvostepeni sud povodom odbijanja tužbenog zahteva tužilje pravično primenio i materijalno pravo, zbog činjenice jer se sa pravom zasnovao na član 87. Zakona o radu u kojem je predviđeno da svi zahtevi iz radnog odnosa u novcu zastarevaju u roku od 3. godine od dana podnošenja zahteva.“

• S tim u vezi, Sud primećuje da je OKSK stupio na snagu 1. januara 2015. godine, a da je mesec dana nakon njegovog stupanja na snagu, odnosno 1. februara 2015. godine, suprug podnositeljke zahteva mogao da podnese zahtev za isplatu jubilarnih plata. Dok je od dana rođenja prava na podnošenje zahteva za jubilarne plate do podnošenja tužbe 31. decembra 2019. godine proteklo više od četiri godine, a redovni sudovi su pravilno primenili odredbe Zakona o radu kada su utvrdili da je tužba podnositeljke zahteva zastarela.

• Iz navedenih referisanja, Sud smatra da podnositeljka zahteva, međutim, nije ispunio kriterijum u pogledu​​ „dubokih i dugoročnih razlika“​​ u sudskoj praksi Apelacionog suda, zbog činjenice jer je Sudu dostavio dve odluke Apelacionog suda koje se razlikuju od slučaja podnositeljke zahteva, iz razloga što je u tim slučajevima Apelacioni sud utvrdio da je sama tužena svojim odlukama odlučila da radnicima dodeli pravo na jubilarnu nagradu, dok je u slučaju podnositeljke zahteva, Apelacioni sud odlučio da odbije žalbu podnositeljke zahteva pozivajući se na član 87. Zakona o radu. Dakle, na osnovu ovoga, Sud ne može konstatovati propust Apelacionog suda u tretiranju istih činjeničnih i pravnih pitanja, u skladu sa svojom sudskom praksom. U ovom kontekstu, ne može se graditi tvrdnja o nedoslednosti u sudskoj praksi, a da su ipak postojale​​ „duboke i dugoročne razlike“​​ u sudskoj praksi.​​ 

• S tim u vezi, Sud je u svojim slučajevima KI29/17, KI42/17 i KI133/19 ocenio da se​​ „duboke i dugoročne razlike“​​ ne mogu konstatovati u poređenju samo 2 (dva) slučajeva, čak i ako isto može biti kontradiktorno. U ovom slučaju, u takvoj okolnosti, kada se podnosioci zahteva pozivaju na odluku koja sadrži nalaze i zaključke različite od odluke donete u slučaju podnosioca zahteva, Sud nije našao da je povređeno načelo pravne sigurnosti (vidi slučajeve Suda:​​ K29/17, podnosilac zahteva​​ Adem Zhegrova, rešenje o neprihvatljivosti od 02. oktobra 2017. godine, stav 53.;​​ KI42/17, podnosilac zahteva​​ Kushtrim Ibraj, rešenje o neprihvatljivosti od 25. januara 2018. godine, stav 44; i slučaj​​ KI133/19podnosilac​​ Nysret Tafilii, rešenje o neprihvatljivosti od 29. juna 2020. godine, stav 58.).​​ 

• Pored toga, Sud podseća da je sudska praksa ESLJP-a naglasila činjenicu da​​ divergencija u sudskoj praksi nije nužno u suprotnosti sa EKLJP-om, jer dinamičan i evoluirajući pristup sudova u tumačenju važećeg zakona i štaviše, razvoj sudske prakse, su važni za održavanje odgovarajuće dinamike kontinuiranog unapređenja sprovođenja pravde.​​ 

• Takođe, nemoguće je zaključiti da je u okolnostima konkretnog slučaja praksa Apelacionog suda, u odnosu na sporove radne prirode, pretrpela​​ „duboke i dugoročne razlike“​​ gde je mnoštvo pojedinaca (zaposlenih) imalo koristi od konsolidovane sudske prakse, a pojedincu je takva beneficija uskraćena kao rezultat nedoslednog donošenja odluka. U tom smislu, podnositeljka zahteva je donela dve presude Apelacionog suda, u kojima podnositeljka zahteva navodi da je Apelacioni sud odlučio drugačije od njenog slučaja. Međutim, Sud primećuje da je u slučaju podnositeljke zahteva Apelacioni sud odbio njenu žalbu u procesnom smislu, zbog zastarelosti, dok za slučajeve na koje se poziva podnositeljka zahteva, Apelacioni sud je našao da su oni podržani dokazima, te je nastavio dalje sa razmatranjem navoda predmetnih tužilaca. Takođe, u slučaju Vrhovnog suda na koji se podnositeljka zahteva poziva, Sud primećuje da se u tom slučaju Vrhovni sud nije upustio u dokaze pošto je odbacio reviziju kao nedozvoljenu.

• U ovom kontekstu, podnositeljka zahteva nije uspela da dostavi Sudu dokaze o​​ „dubokim i dugoročnim razlikama“​​ kako bi se utvrdilo da je Apelacioni sud u njenom slučaju odlučio suprotno konsolidovanoj sudskoj praksi tokom godina. Osim toga, ukoliko bi se Sud upustio da ocenjuje zakonitost odluka Apelacionog suda, vršeći poređenja i analize, koja je od njegovih odluka najpravičnija i na zakonu zasnovana, to bi ometalo nadležnost i nezavisnost redovnog pravosuđa.​​ 

• Sud je kontinuirano istakao da nije njegova funkcija da upoređuje različite odluke redovnih sudova, čak i ako su donete u naizgled sličnim postupcima. On mora poštovati nezavisnost sudova. Štaviše, u takvim slučajevima, odnosno u navodima ustavnih povreda osnovnih prava i sloboda kao rezultat divergencija u sudskoj praksi, podnosioci zahteva moraju da iznesu relevantne argumente Sudu u pogledu činjenične i pravne sličnosti slučajeva za koje se tvrdi da su različito rešavani od strane redovnih sudova, što je dovelo do divergencije, odnosno do​​ „dubokih i dugoročnih razlika“​​ u sudskoj praksi i što je moglo rezultirati povredom ustavnih prava i sloboda zagarantovanih članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a.

• Stoga, iz ovih razloga, Sud nalazi da navodi podnositeljke zahteva o povredi prava na pravično suđenje, zagarantovanog članom 31. Ustava i članom 6.1. EKLJP, u pogledu nedoslednosti u odlučivanju, spadaju u kategoriju navoda „očiglednog ili evidentnog nedostatka povrede“. Stoga, kao takvi, moraju biti proglašeni očigledno neosnovanim po ustavnim osnovama, u skladu sa pravilom 34 (2) Pravilnika o radu.

Što se tiče navoda o povredi člana 24. Ustava

• Podnositeljka zahteva takođe navodi da je u njenom slučaju povređeno načelo jednakosti pred zakonom, zagarantovan članom 24. Ustava, navodeći da su odluke EKK-a u vezi sa priznavanjem prava na jubilarnu platu diskriminatorski, jer, kako navodi:​​ „Gore navedene odluke su diskriminatorske za većinu radnika, uključujući i supruga, sada podnositeljke zahteva, jer su isključeni iz prava na naknadu plata svi oni koji nisu navršili jubilarnu godinu od 10, 20, 30, 40. godina radnog staža u 2015, 2016, 2017, 2018, 2019, 2020, 2021, 2022. godini iako su isti najviše doprineli proširenju materijalne osnove tuženog. Nije sporno da se radi o segregaciji i diskriminaciji, jer u upravnom postupku tuženi tipičan slučaj identičan podnositeljki zahteva nadoknađuje dana 22. januara 2022. godine - bankarska transakcija Raiffeisen banke koju prilažemo uz zahtev.“

• Međutim, u vezi sa navodom podnositeljke zahteva o povredi člana 24. Ustava, Sud podseća da, na osnovu sudske prakse EKLJP-a, u principu, da bi se predmet pokrenuo u okviru člana 24. Ustava i 14. (Zabrana diskriminacije) EKLJP-a, mora postojati razlika u tretmanu između osoba u sličnim ili uporedivim situacijama. (Vidi slučaj ESLJP-a,X i drugi protiv Austrije, prijava br. 19010/07, presuda od 19. februara 2013. godine, stav 98.). Štaviše, svaka razlika u tretmanu ne predstavlja kršenje gore navedenih članova. U principu, razlika u tretmanu će biti diskriminatorna ako nema objektivno ili razumno opravdanje; drugim rečima, ako ne sledi legitiman cilj ili ako ne postoji razuman odnos između upotrebljenih sredstava i cilja koji treba da se postigne (vidi slučaj ESLJP-a,Guberina protiv Hrvatske, prijava br. 23682/13, presuda od 22. marta , 2016. godine, stav 69 i druge reference koje se tamo pominju). U okolnostima konkretnog slučaja, podnosilac zahteva, pored navoda o povredi člana 24. Ustava, svoje tvrdnje nije ni obrazložio ni potkrepio dokazima da su mu povređena Ustavom zagarantovana prava.

• Sud želi da podseti da, kao opšte pravilo, jednakost pred zakonom znači jednak tretman pojedinaca koji se nalaze u istim ili sličnim uslovima i okolnostima, uključujući njihovo pravo na jednaku zakonsku zaštitu. Međutim, jednakost pred zakonom ne znači da za pojedinca ili kategoriju lica, koji se nalaze u objektivno različitim uslovima, postoji jednak tretman i rešenja.​​ 

• U ovoj perspektivi, kao što je gore istaknuto, Sud smatra da je diskreciono pravo tužioca u ovom slučaju EKK-a, da donosi odluke u vezi sa raspodelom svojih budžetskih sredstava i da ta odluka pripada preduzeću. S tim u vezi, Sud primećuje da se ne radi o povredi jednakosti pred zakonom ili o nejednakom tretmanu, kako tvrdi podnositeljka zahteva. Štaviše, nijedan od Ustavom zahtevanih osnova, kada se tumači u svetlu EKLJP-a, ne podržava navod podnosioca zahteva o povredi osnovnih prava, jer on ni na koji način ne dokazuje i argumentuje da je prema njoj​​ postupano na nejednak i diskriminatoran način od strane Vrhovnog suda (vidi, između ostalog, slučaj SudaKI173/18, podnosilac Nijazi Pasoma, rešenje o neprihvatljivosti od 22. jula 2019. godine, stav 32).

• Shodno tome, Sud nalazi da se navodi podnositeljke zahteva o povredi člana 24. Ustava moraju proglasiti neprihvatljivim kao očigledno neosnovanim po ustavnim osnovama, jer se kvalifikuju u treću grupu (iii) navoda, kao „nepotkrepljeni ili neosnovani.“

Povodom navoda o povredi člana 46. Ustava

• Kao što je gore navedeno, podnositeljka zahteva navodi da osporena presuda Apelacionog suda krši njena prava zagarantovana članovima 46. Ustava. Međutim, podnositeljka zahteva samo pominje relevantan član, ali ne obrazlaže dalje kako i zašto je došlo do povrede tog relevantnog člana Ustava. Sud podseća da je više puta isticao da samo pozivanje i pominjanje članova Ustava i EKLJP-a nije dovoljno da se izgradi utemeljena tvrdnja za kršenje Ustava. Kada se navode ovakve povrede Ustava, podnosioci zahteva moraju da daju obrazložene tvrdnje i ubedljive argumente (vidi, u ovom kontekstu, slučajeve Ustavnog suda​​ KI187/18 i KI 11/19, podnosilac zahteva​​ Muhamet Idrizi, rešenje o neprihvatljivosti, od 29. jula 2019. godine, stav 73.;​​ KI125/19​​ podnosilac​​ Ismajl Bajgora, rešenje o neprihvatljivosti, od 11. marta 2020. godine, stav 63.; i skorašnji slučaj​​ KI175/20, podnosilac zahteva​​ Kosovska agencija za privatizaciju, rešenje o neprihvatljivosti, od 26. marta 2021. godine, stavovi 79.-82.).​​ 

• S tim u vezi, Sud smatra da je navod o povredi prava​​ garantovanih​​ članom 46. Ustava​​ podnositeljka zahteva, u stvari, obrazložila na osnovu člana 31. Ustava, povezujući povredu tog osnovnog prava sa nedoslednom sudskom praksom Apelacionog suda, o​​ čemu je Sud iznad utvrdio da se u ovom delu zahtev mora proglasiti jasno neosnovanim po ustavnim osnovama i samim tim neprihvatljivim, iz napred navedenih razloga. ​​ 

• Stoga, Sud nalazi da u vezi sa ovom tvrdnjom podnositeljke zahteva za povredu prava zagarantovanim članom 46. Ustava, Sud zaključuje da se ovaj deo zahteva mora proglasiti neprihvatljivim kao očigledno neosnovanim budući da se ovi zahtevi kvalifikuju kao tvrdnje koje spadaju u kategoriju (iii)​​ „nepotkrepljenih ili neosnovanih“​​ zahteva, jer je podnositeljka zahteva jednostavno citirala član 46. Ustava, ne objašnjavajući kako je isti povređen. Shodno tome, isti očigledno nisu osnovani na Ustav, kako je utvrđeno u stavu (2) pravila 34. Poslovnika o radu.​​ 

Zaključak

• Kao sažetak, Sud, uzimajući u obzir sve navedene detalje i nalaze, zaključuje da tvrdnje podnosioca zahteva u vezi sa nedoslednom sudskom praksom, koje spadaju u delokrug člana 31. Ustava i člana 6.1 EKLJP-a, spadaju u drugu kategoriju (ii)​​ „očigledan ili evidentan nedostatak povrede“. Stoga, se isti moraju proglasiti očigledno neosnovanim po ustavnim osnovama, u skladu sa pravilom 34. (2) Poslovnika o radu.

• Što se tiče navoda o povredi članova 24. i 46. Ustava, one se moraju proglasiti neprihvatljivim kao očigledno neosnovanim, jer se ovi navodi kvalifikuju kao navodi koji pripadaju kategoriji (iii)​​ „nepotkrepljeni ili neosnovani“​​ navodi.

• Shodno tome, zahtev se u svojoj celini mora proglasiti neprihvatljivim.

IZ TIH RAZLOGA

Ustavni sud Republike Kosovo, u skladu sa članom 113. stav 1. i 7. Ustava, članovima 20. i 47. Zakona i pravilima 34. (2.) Poslovnika o radu, na sednici održanoj​​ 17. januara ​​ 2024. godine, jednoglasno

ODLUČUJE​​ 

• DA PROGLASI zahtev neprihvatljivim;​​ 

• DA DOSTAVI ovo rešenje stranama;

• DA OBJAVI ovo rešenje u Službenom listu, u skladu sa članom 20.4 Zakona;

• Ovo rešenje stupa na snagu danom objavljivanja u Službenom listu, u skladu sa stavom 5. člana 20. Zakona.​​ 

​​ 

Sudija izvestilac  ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​​​     Predsednica Ustavnog suda​​ 

Safet Hoxha       Gresa Caka-Nimani