Rešenje o neprohvatljivosti
Priština, 1. marta 2024. godine
Br. ref.: RK 2378/24
REŠENJE O NEPRIHVATLJIVOSTI
u
slučaju br. KI209/22
Podnosilac
Naime Krasniqi Jashanica
Ocena ustavnosti presude A.A. br. 10/2022 Vrhovnog suda Republike Kosovo od 22. avgusta 2022. godine
USTAVNI SUD REPUBLIKE KOSOVO
U sastavu:
Gresa Caka-Nimani, predsednica
Bajram Ljatifi, zamenik predsednika
Selvete Gërxhaliu-Krasniqi, sutkinja
Safet Hoxha, sudija
Radomir Laban, sudija
Remzije Istrefi-Peci, sutkinja, i
Nexhmi Rexhepi, sudija
Podnosilac zahteva
Zahtev je podnela Naime Krasniqi-Jashanica, sa prebivalištem u Prištini (u daljem tekstu: podnositeljka zahteva).
Osporena odluka
Podnositeljka zahteva osporava presudu [A.A. br. 10/2022] od 22. avgusta 2022. godine Vrhovnog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Vrhovni sud) u vezi sa odlukom [KGJK. br. 318/2022] od 28. jula 2022. godine Sudskog saveta Republike Kosovo (u daljem tekstu: SSK).
Osporena presuda je uručena podnositeljki zahteva 29. avgusta 2022. godine.
Predmetna stvar
Predmetna stvar zahteva je ocena ustavnosti osporene presude Vrhovnog suda u vezi sa odlukom SSK-a, kojima podnositeljka zahteva navodi da su joj povređena prava zagarantovana članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav) u vezi sa članom 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima (u daljem tekstu: EKLJP).
Pravni osnov
Zahtev je zasnovan na stavovima 1 i 7, člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, članovima 22. (Procesuiranje podnesaka) i 47. (Individualni zahtevi) Zakona br. 03/L-121 o Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Zakon) i pravilu 25 (Podnošenje zahteva i odgovora) Poslovnika o radu Ustavnog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Poslovnik).
Dana 7. jula 2023. godine, Poslovnik o radu Ustavnog suda Republike Kosovo br. 01/2023 je objavljen u Službenom listu Republike Kosovo i stupio na snagu 15 (petnaest) dana nakon njegovog objavljivanja. Shodno tome, prilikom razmatranja zahteva, Ustavni sud Republike Kosovo (u daljem tekstu: Sud) se poziva na odredbe gore navedenog Poslovnika o radu koji je ukinuo Poslovnik o radu Ustavnog suda br. 01/2018. S tim u vezi, shodno pravilu 78. (Prelazne odredbe) Poslovnika o radu br. 01/2023, izuzetno će pojedine odredbe Poslovnika o radu br. 01/2018, nastaviti da se primenjuju na predmete koji su registrovani u Sudu pre njegovog stavljanja van snage, samo ukoliko su i u meri u kojoj su povoljnije za strane.
Postupak pred Ustavnim sudom
Dana 27. decembra 2022. godine, podnositeljka zahteva je podnela zahtev Sudu.
Dana 30. decembra 2022. godine, predsednica Suda je odlukom GJR. KI209/22 imenovala sudiju Bajrama Ljatifija za sudiju izvestioca i odlukom KSH. KI209/22 imenovala članove Veća za razmatranje, u sastavu sudija: Safet Hoxha (predsedavajući), Nexhmi Rexhepi i Enver Peci (članovi).
Dana 24. januara 2023. godine, Sud je o registraciji zahteva obavestio podnositeljku zahteva i kopiju zahteva poslao Vrhovnom sudu i SSK-u.
Dana 19. septembra 2023. godine, sudija Enver Peci je na osnovu člana 18. (Isključivanje sudije) Zakona i pravila 38 (Postupak za izuzece sudija) Poslovnika, tražio svoje izuzeće sa odlučivanja za slučaj K209/22.
Dana 20. septembra 2023. godine, predsednica Suda je, odlukom [KK 423/23], usvojila zahtev sudije Envera Pecija za njegovo izuzeće sa odlučivanja za slučaj K209/22.
Dana 26. septembra, predsednica Suda je donela odluku KSH.KI209/22 o zameni sudije Envera Pecija, koji je bio imenovan kao član Veća za razmatranje odlukom KSH. KI209/22 od 30. decembra 2022. godine, i umesto njega imenovala sutkinju Remzije Istrefi-Peci, pošto je sudija Enver Peci tražio svoje izuzeće sa odlučivanja za slučaj KI209/22 i njegov zahtev je usvojen.
Dana 18. januara 2024. godine, Veće za razmatranje je razmotrilo izveštaj sudije izvestioca i jednoglasno je iznelo preporuku Sudu da proglasi zahtev neprihvatljivim.
Pregled činjenica slučaja
Iz spisa predmeta proizilazi da je 28. decembra 2021. godine predsednik Vrhovnog suda podneo podnesak nadležnoj predsednici Osnovnog suda u Prištini, u vezi sa prosleđivanjem predmeta prethodnog postupka PPRKR.br. 741/21, od podnositeljke zahteva, koji je bio određen za sutkinju za prethodni postupak, da razmotri zahtev za određivanje kućnog pritvora okrivljenom A.M., za koga se sumnjalo da je izvršio krivična dela: „Laka telesna povreda“ iz stava 2, člana 185. Krivičnog zakonika Republike Kosovo (KZRK) i „Neovlašćeno vlasništvo, kontrola ili posedovanje oružja“ iz stava 1, člana 366. KZRK-a.
Dana 27. januara 2022. godine, predsednica Osnovnog suda u Prištini je, u vezi sa gore navedenim podneskom, obavestila podnositeljku zahteva: „Podnesen vam je zahtev za pokretanje disciplinske istrage u vezi sa krivičnim predmetom PPRKR. br. 741/21 da vas podvrgne daljem postupku pred Sudskim savetom Kosova“.
Dana 28. januara 2022. godine, nadležni organ Osnovnog suda u Prištini (OSP) je podneo SSK-u zahtev br. AD/GJTHPR/46/21 za pokretanje disciplinskog postupka protiv podnositeljke zahteva. U obrazloženju zahteva se ističe: „Na osnovu činjenica iznetih u ovom zahtevu za pokretanje disciplinskog postupka, nadležni organ smatra da u krivičnom predmetu PPRKR. br. 741/21 sutkinja nije preduzela radnje u skladu sa svojim pravosudnim obavezama da obezbedi da se zahtev za određivanje kućnog pritvora razmotri u zakonskom roku i nije sprovela zakonske odredbe člana 164, stav 10 ZKPRK-a“.
Dana 10. februara 2022. godine, SSK je, odlukom KGJK. br. 50/2022, iz redova sudija imenovao Istražno veće da razmotri predmet [AD/KGJK/04/2022/GJTHPR - AD/GJTHPR. br. 46/21] podnositeljke zahteva. Podnositeljka zahteva je tom prilikom dala izjavu pod zakletvom.
Dana 22. februara 2022. godine, nadležni organ OSP-a je obavestio podnositeljku zahteva da je protiv nje pokrenut postupak disciplinske istrage zbog navodnih povreda disciplinskih pravila.
Dana 20. aprila 2022. godine, Istražno veće je održalo ročište, gde je saslušana podnositeljka zahteva u svojstvu predmeta istrage.
Dana 27. aprila 2022. godine, predsedavajući Istražnog veća je, u vezi sa predmetnim slučajem, predložio dobrovoljni sporazum, koji je imao 5. (pet) uslova, gde bi se u zamenu za njihovo prihvatanje, podnositeljki zahteva izrekla nejavna pismena opomena.
Dana 29. aprila 2022. godine, podnositeljka zahteva je prihvatila uslove sporazuma.
Dana 4. maja 2022. godine, Istražno veće je podnelo SSK-u izveštaj u vezi sa istragom navodnih disciplinskih prekršaja, kojem je priložio i dobrovoljni sporazum koji je prihvatila podnositeljka zahteva.
Dana 31. maja 2022. godine, SSK je razmotrio dobrovoljni sporazum koji je predložilo Istražno veće i odbio ga na osnovu toga da je disciplinska mera izrečena podnositeljki zahteva bila nesrazmerna prirodi povrede disciplinskih pravila.
Dana 4. jula 2022. godine, SSK poziva podnositeljku zahteva i Istražno veće na ročište.
Dana 7. jula 2022. godine, SSK je održao ročište, na kojem su se izjasnili Istražno veće i podnositeljka zahteva.
Dana 28. jula 2022. godine, SSK je, u vezi sa disciplinskim pitanjem, konačno doneo odluku KGJK. br. 318/2022, kojom: (i) proglašava podnositeljku zahteva odgovornom za disciplinske prekršaje iz tačke 7, stava 2 člana 5. Zakona o disciplinskoj odgovornosti sudija i tužilaca i tačke 5. Kodeksa profesionalne etike za sudije; i (ii) izriče joj disciplinsku sankciju „Trajni premeštaj iz Departmana za teška krivična dela Osnovnog suda u Prištini u Opšti departman“ istog suda.
Dana 15. avgusta 2022. godine, podnositeljka zahteva je uložila žalbu Vrhovnom sudu na odluku [KGJK. br. 318/2022] od 4. jula 2022. godine SSK-a, zbog (i) pogrešnog utvrđivanja činjeničnog stanja, (ii) pogrešne primene materijalnog prava i proceduralnih povreda. Podnositeljka zahteva je svojom žalbom predložila Vrhovnom sudu „... da usvoji moju žalbu kao osnovanu, a da osporenu odluku Sudskog saveta Kosova preinači na način da me oslobodi od disciplinske odgovornosti, ili da istu poništi i vrati na presuđivanje, ili bar da preinači odluku o disciplinskoj sankciji izričući blažu disciplinsku sankciju poput one koju je predložilo Istražno veće“.
Dana 22. avgusta 2022. godine, Vrhovni sud je doneo presudu A.A. br. 00/22, kojom je odbio žalbu podnositeljke zahteva, potvrdio odluku [KGJK. br. 318/2022] od 28. jula 2022. godine SSK-a i obrazložio: „Vrhovni sud Kosova, polazeći od ovog stanja stvari, ocenjuje da je stav i pravni zaključak Sudskog saveta Kosova pravičan i zakonit, jer osporena odluka nije zahvaćena bitnim povredama odredaba Zakona o disciplinskoj odgovornosti sudija i tužilaca, pravilno i potpuno je utvrđeno činjenično stanje i pravilno je primenjeno materijalno pravo, a nema ni drugih povreda koje je navodila podnositeljka žalbe u žalbi“.
Navodi podnositeljke zahteva
Podnositeljka zahteva navodi da su joj presudom Vrhovnog suda, ali i odlukom SSK-a, povređena prava na „pravično i nepristrasno suđenje“, zagarantovana članom 31. Ustava, kao rezultat: (i) proizvoljne primene zakona od strane SSK-a, i (ii) nedostatka obrazloženja presude od strane Vrhovnog suda.
Navodi o povredi člana 31. Ustava kao rezultat „proizvoljne primene zakona“
Podnositeljka zahteva navodi da je SSK proizvoljno primenio Zakon o disciplinskoj odgovornosti sudija i tužilaca, jer je isti protumačio na neosnovan i neproporcionalan način, i izrekao je disciplinsku mere zbog činjenice jer je njeno ponašanje ocenio kao neprimereno i samim tim kao povredu pravne sigurnosti, ukoliko bi i dalje ostala u Departmanu za teška krivična dela. Stoga, podnositeljka zahteva navodi da je, uzimajući kao otežavajuću okolnost njeno ponašanje tokom ročišta prilikom odlučivanja o ovom slučaju, udaljilo SSK od onoga što je bilo predmet razmatranja u ovom slučaju, i da u ovom kontekstu ovaj argument dodatno jača proizvoljan pristup SSK-a u proizvoljnoj primeni pravne norme u odnosu na podnositeljku zahteva.
Podnositeljka zahteva dalje navodi da zaključak SSK-a sadrži u sebi bitnu povredu odredaba zakonskog postupka, odnosno tačke 7, stava 2, člana 5. Zakona disciplinskoj odgovornosti sudija i tužilaca i tačke 5. Kodeksa profesionalne etike za sudije, jer: „Povreda nije održiva, jer sam ja, Naime Krasniqi, u vremenskom periodu od 2013-2021 bila preopterećena predmetima, zadacima i odgovornostima, a samo tokom 2016. godine završila sam oko 60 predmeta teških krivičnih dela ... koji su imali prioritet, kao što su pitanja korupcije, terorizma, organizovanog kriminala, pranja novca, teških ubistva, opasnih narkotika, trgovine ljudima, itd.“
Podnositeljka zahteva dalje navodi da u vezi sa tačkom 5. Kodeksa profesionalne etike za sudije takav zaključak nije održiv, jer ako se pogleda njen učinak, ispada da je ista bila ocenjena veoma dobro - odlično. Prema podnositeljki zahteva, SSK je naglasio da je doneta odluka zasnovana na izveštaju Istražnog veća i na materijalnim dokazima, i da to nije tačno, jer ako se pogleda izveštaj i usmeno razrađeni snimak, proizilazi da je ona predložila da se pozove kao svedok tužiteljka M.L. i svedokinja D.G., ali da je ovaj predlog bio odbijen od SSK-a.
Pored toga, podnositeljka zahteva ističe da SSK nije uzeo u obzir druge povoljne materijalne dokaze koje je predložila, a koje je prihvatilo Istražno veće, da joj nije data mogućnost da se konsultuje sa braniocem, da nisu uzete u obzir olakšavajuće okolnosti da ranije nije imala nikakve izrečene opomene kao sutkinja i da SSK nije obratio pažnju na njenu izjavu kada je istakla da joj je bilo nemoguće da pogleda zvaničnu e-poštu u vezi sa zahtevom za meru bezbednosti kućnog pritvora, jer je bila u selu i nije imala pristup internetu, da zahtev nije podnet sudu istog dana u fizičkom obliku pravnom službeniku – u odsustvu referenta, jer sistem Smil ne radi vikendom.
Navodi o povredi člana 31. Ustava zbog „nedostatka obrazloženja odluke“
Podnositeljka zahteva navodi da Vrhovni sud nije uspeo da pruži jasno obrazloženje na njene navode, jer je obrazloženje docnje zasnovano samo na opisu činjenica i obrazloženju odluke SSK-a. Što se tiče standarda obrazložene sudske odluke, podnositeljka zahteva se poziva na praksu Suda u slučajevima KI72/12 i KI135/14, KI97/16, KI87/18 i KI230/19 i praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLJP), slučaj H protiv Belgije.
Relevantne odredbe
USTAV REPUBLIKE KOSOVO
Član 31
[Pravo na pravično i nepristrasno suđenje]
2. Svako ima pravo na javno, nepristrasno i pravično razmatranje odluka o pravima i obavezama ili za bilo koje krivično gonjenje koje je pokrenuto protiv njega/nje, u razumnom roku, od strane nezavisnog i nepristrasnog, zakonom ustanovljenog, suda.
[…]
EVROPSKA KONVENCIJA O LJUDSKIM PRAVIMA
Član 6
(Pravo na pravično suđenje)
Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim, zakonom ustanovljenim sudom. Presuda se izriče javno, ali se novinari i javnost mogu isključiti s čitavog ili jednog dela suđenja u interesu morala, javnog reda ili nacionalne sigurnosti u demokratskom društvu, kada to nalažu interesi maloletnika ili zaštite privatnog života strana u sporu, ili kada to sud smatra izričito neophodnim zato što bi u posebnim okolnostima publicitet mogao naneti štetu interesima pravde.
[…]
ZAKON Br. 06/L-057 O DISCIPLINSKOJ ODGOVORNOSTI SUDIJA I TUŽILACA
Član 5
Disciplinski prekršaji sudija
[...]
2. Povreda dužnosti sudije prema ovom zakonu, obuhvata dole navedene radnje, ukoliko ih isti izvrši namerno ili iz nepažnje:
[...]
2.7. nastavlja ne obavljati u predviđenom vremenskom roku službene dužnosti u skladu sa zakonom;
[...]
KODEKS br. 01/238 PROFESIONALNE ETIKE ZA SUDIJE
Tačka 5
Profesionalnost i odgovornost na poslu
Sudija održava visok nivo stručnosti i svoju funkciju obavlja na profesionalan, odgovoran i efikasan način.
Prihvatljivost zahteva
Sud prvo razmatra da li su ispunjeni uslovi prihvatljivosti koji su utvrđeni Ustavom, propisani Zakonom i dalje predviđeni Poslovnikom.
U tom smislu, Sud se poziva na stavove 1. i 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, koji propisuju:
Član 113
[Jurisdikcija i ovlašćene strane]
“1. Ustavni sud odlučuje samo u slučajevima koje su ovlašćene strane podnele sudu na zakonit način.
[...]
7. Pojedinci mogu da pokrenu postupak ako su njihova prava i slobode koje im garantuje ovaj Ustav prekršena od strane javnih organa, ali samo kada su iscrpeli sva ostala pravna sredstva, regulisanim zakonom”.
[…]
Sud se takođe dalje poziva na uslove prihvatljivosti, kao što su propisani u Zakonu. U tom smislu, Sud se prvo poziva na članove 47. (Individualni zahtevi), 48. (Tačnost podneska) i 49. (Rokovi) Zakona, koji propisuju:
Član 47
[Individualni zahtevi]
“1. Svaka osoba ima pravo da od Ustavnog suda zatraži pravnu zaštitu ukoliko smatra da njena Ustavom zagarantovana prava i slobode krši neki javni organ.
2. Osoba može da podnese pomenuti podnesak samo nakon što su iscrpljena sva ostala zakonom određena pravna sredstva”.
Član 48
[Tačnost podneska]
„Podnosilac podneska je dužan da jasno naglasi to koja prava i slobode sumu povređena i koji je konkretan akt javnog organa koji podnosilac želi da ospori”.
Član 49
[Rokovi]
„Podnesak se podnosi u roku od 4 meseci. Rok počinje od dana kada je podnosilac primio sudsku odluku [...]”.
Što se tiče ispunjenja gore navedenih uslova, Sud ocenjuje da je podnositeljka zahteva ovlašćena strana, ista osporava presudu [A.A. br. 01/22] od 22. avgusta 2022. godine Vrhovnog suda, nakon što je iscrpela sva pravna sredstva propisana zakonom. Podnositeljka zahteva je takođe naglasila osnovna prava i slobode za koje navodi da su joj povređene od strane redovnih sudova, u skladu sa članom 48. Zakona i da je podnela zahtev Sudu u skladu sa rokovima propisanim u članu 49. Zakona.
Pored gore navedenih uslova, Sud takođe razmatra da li zahtev ispunjava uslove prihvatljivosti propisane u pravilu 34. [Kriterijumi prihvatljivosti], odnosno u tački (2) Poslovnika, koje propisuje:
Pravilo 34.
[Kriterijumi prihvatljivosti]
„(2) Sud može smatrati zahtev neprihvatljivim ako je zahtev očigledno neosnovan kada podnosilac/teljka zahteva nije dovoljno dokazao/la i potkrepio/la svoju tvrdnju“.
Na osnovu sudske prakse ESLJP-a, ali i Suda, zahtev se može proglasiti neprihvatljivim kao „očigledno neosnovan“ u celini ili samo u odnosu na određeni navod koji zahtev može sadržati. S tim u vezi, tačnije je nazivati ih „očigledno neosnovanim navodima”. Poslednje navedeni se, na osnovu sudske prakse ESLJP-a, mogu svrstati u četiri različite grupe: (i) navodi koji se kvalifikuju kao navodi „četvrtog stepena“; (ii) navodi kategorisani „odsustvom očigledne ili evidentne povrede“; (iii) navodi koji su „nepotkrepljeni ili neobrazloženi“, kada se ispuni jedan od dva sledeća pod-uslova: a) kada podnosilac zahteva jednostavno citira jednu ili više odredaba Konvencije ili Ustava, ne objašnjavajući pritom na koji su način one povređene, osim ukoliko je na osnovu činjenica i okolnosti predmeta sasvim očigledna povreda Ustava i EKLJP-a (vidi, slučaj ESLJP-a: Trofimchuk protiv Ukrajine, br. 4241/03, odluka od 31. maja 2005. godine; vidi takođe Baillard protiv Francuske, br. 6032/04, odluka od 25. septembra 2008. godine); i b) kada podnosilac zahteva propusti ili odbije da predoči materijalne dokaze kojima bi potkrepio svoje navode (to naročito važi za odluke sudova ili drugih domaćih vlasti), osim ukoliko postoje izuzetne okolnosti koje su van njegove kontrole i koje ga sprečavaju da to učini (npr. ako zatvorske vlasti odbiju da predoče Sudu dokumente iz spisa predmeta zatvorenika o kome je reč) ili ako Sud sam ne odredi drugačije (vidi, slučaj Suda: KI166/20, podnosilac zahteva: Ministarstvo rada i socijalne zaštite, rešenje o neprihvatljivosti od 5. januara 2021. godine, stav 43); i na kraju, (iv) „konfuzni i nejasni“ navodi (vidi, slučajeve ESLJP-a: Kemmache protiv Francuske, br. 17621/91, presuda od 24. novembra 1994. godine, kategorija (i), Juta Mentzen protiv Litvanije, br. 71074/01, odluka od 7. decembra 2004. godine, kategorija (ii) i Trofimchuk protiv Ukrajine, zahtev br. 4241/03, kategorija (iii).
Iz spisa predmeta proizilazi da podnositeljka zahteva obavlja funkciju sutkinje u Osnovnom sudu u Prištini. Protiv nje je pokrenut disciplinski postupak zbog neblagovremenog postupanja u krivičnom predmetu PPRKR. br. 741/21. U vezi sa ovim pitanjem, SSK je imenovao Istražno veće za istragu navodnih disciplinskih prekršaja. Istražno veće je u ovom slučaju prvo saslušalo podnositeljku zahteva, a zatim joj je predložilo dobrovoljni sporazum, koji je sadržao nekoliko uslova i kao kompromis za priznanje krivice, istoj bi se dala nejavna pismena opomena. Ovaj predlog je prihvatila podnositeljka zahteva, ali ne i SSK, jer je poslednje navedeni ocenio da je predložena mera nesrazmerna disciplinskom prekršaju. Kao rezultat toga, SSK je konačno odlučio da je prebaci iz Departmana za teška krivična dela u Opšti departman Osnovnog suda u Prištini. Podnositeljka zahteva je zatim uložila žalbu na odluku SSK-a Vrhovnom sudu, a poslednje navedeni je odbio njenu žalbu, kao neosnovanu.
Sud prvo podseća da prema sudskoj praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLJP), žalbu karakterišu činjenice sadržane u njoj, a ne samo pravni osnov i argumenti na koje se strane izričito pozivaju (vidi, u tom smislu, slučaj ESLJP-a: Talpis protiv Italije, br. 41237/14, presuda od 18. septembra 2017. godine, stav 77, i tu citirane reference).
Sud se u nastavku vraća na navode podnositeljke zahteva i podseća da ona navodi da su joj osporenom presudom Vrhovnog suda u vezi sa odlukom SSK-a, povređena prava zagarantovana članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a.
Pozivajući se na spise predmeta, Sud primećuje da se suština navoda iznesenih u zahtevu podnositeljke odnosi na navod o (i) proizvoljnoj primeni zakona od strane SSK-a, i (ii) nedostatku obrazloženja odluke od strane Vrhovnog suda. Stoga će Sud te navode razmotriti i analizirati sa stanovišta prava zagarantovanih stavom 2, člana 31. Ustava u smislu tumačenja stava 1, člana 6. EKLJP-a, primenjujući načela definisana od strane ESLJP-a, na osnovu kojih su ovaj Sud i redovni sudovi u skladu sa članom 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] Ustava dužni, kao u nastavku: „Osnovna prava i slobode zagarantovana ovim Ustavom se tumače u saglasnosti sa sudskom odlukom Evropskog suda za ljudska prava“.
I. Ocena suda, u vezi sa navodnim povredama člana 31. Ustava
i. Navodi o „proizvoljnoj primeni zakona“
Opšta načela
Prema oceni Suda, gore navedeni navodi podnositeljke zahteva pokreću pitanja prirode četvrtog stepena, jer se odnose na utvrđivanje činjenica i dokaza i način tumačenja odredaba ZDOST-a i KPES-a.
Stoga, Sud, pozivajući se na sudsku praksu ESLJP-a i svoju sopstvenu, ponavlja da prema Ustavu nije njegova dužnost kao Ustavnog suda da postupa kao „četvrti stepen“ u odnosu na odluke donete od strane redovnih sudova. To je uloga poslednje navedenih da tumače i primenjuju relevantne odredbe materijalnog i procesnog prava (vidi, u vezi sa ovim, slučaj ESLJP-a: Garcia Ruiz protiv Španije, br. 30544/96, presuda od 21. januara 1999. godine). Ustavni sud može samo da razmotri da li su dokazi izvedeni na pravičan način i da li je postupak uopšte, posmatrano u celini, sproveden na način da je podnosilac/podnositeljka zahteva dobio pravično suđenje (vidi, slučaj ESLJP-a: Edwards protiv Ujedinjenog kraljevstva, br. 13071/87; i slučaj Suda: KI192/13, podnositeljka zahteva: Hatixhe Avdyli, rešenje od 24. februara 2014. godine).
Sud je dosledno tvrdio da nije njegova dužnost kao Suda da se bavi greškama u činjeničnom stanju ili zakonu (zakonitosti) za koje se tvrdi da su ih počinili redovni sudovi, osim ako su povredili prava i slobode zaštićene Ustavom i EKLJP-om. Stoga, Sud ne treba da deluje kao sud „četvrtog stepena” kada se preispituju odluke donete od strane redovnih sudova. Pitanja koja se odnose na ocenu dokaza i njihovo odmeravanje od strane redovnih sudova nisu u nadležnosti Ustavnog suda za razmatranje (vidi, slučaj ESLJP-a: Lupeni Grčkokatolička parohija i drugi protiv Rumunije, presuda od 29. novembra 2016. godine; i slučaj Suda: KI70/11, podnosilac zahteva: Faik Hima, Magbule Hima, Bestar Hima, rešenje od 12. decembra 2011. godine).
Sud, međutim, ističe da sudska praksa ESLJP-a i Suda takođe definišu okolnosti pod kojima bi trebalo napraviti izuzetke od ovog stava. Kao što je gore navedeno, dok redovni sudovi imaju primarnu dužnost da rešavaju probleme u vezi sa tumačenjem važećeg zakona, uloga Suda je da obezbedi ili proveri da li su efekti ovog tumačenja kompatibilni sa Ustavom i EKLJP-om (vidi, s tim u vezi, slučaj ESLJP-a: Miragall Escolano i drugi protiv Španije, presuda od 25. maja 2000. godine). U principu, takav izuzetak se odnosi na slučajeve za koje se ispostavi da su očigledno proizvoljni, uključujući i one u kojima je sud „očigledno pogrešno primenio zakon“ u određenom slučaju i koji su mogli da dovedu do „proizvoljnih“ ili „očigledno neobrazloženih“ zaključaka za relevantnog podnosioca zahteva.
Ovaj stav je dosledno zastupao Sud na osnovu sudske prakse ESLJP-a, koja jasno ističe da nije uloga ovog Suda da preispituje zaključke redovnih sudova u vezi sa činjeničnim stanjem i primenom materijalnog prava (vidi, slučaj Suda: KI49/19, podnosilac zahteva: Limak Kosovo International Airport SH.A., „Adem Jashari“, rešenje od 10. septembra 2019. godine, i KI08/23, gore citiran, stav 35).
Sud je, po pravilu, naglasio da ne može dovoditi u pitanje nalaze redovnih sudova koji se odnose na: (i) utvrđivanje činjenica u slučaju; (ii) tumačenje i primenu zakona; (iii) prihvatljivost i ocenu dokaza na suđenju; (iv) suštinsku pravičnost ishoda građanskog spora; ili čak (v) krivicu ili nevinost optuženog u krivičnom postupku.
Sud podseća da član 31. Ustava nikome ne garantuje povoljan ishod u sudskom procesu, niti određuje da će Sud dovoditi u pitanje primenu materijalnog prava od strane redovnih sudova u građanskom sporu, gde uglavnom jedna strana dobija, a druga gubi. Sud takođe naglašava da nezadovoljstvo podnositeljke zahteva ishodom postupka pred redovnim sudovima samo po sebi ne može da podstakne argumentovanu tvrdnju o povredi osnovnih prava i sloboda zagarantovanih Ustavom (vidi, slučaj ESLJP-a: Mezotur-Tiszazugi Tarsulat protiv Mađarske, presuda od 26. jula 2005. godine, stav 21; slučaj Suda: KI96/21, podnosilac zahteva: Xhelal Zherka, rešenje od 10. septembra 2021. godine).
b) Primena gore navedenih načela u okolnostima konkretnog slučaja
Pozivajući se na navode podnositeljke zahteva o proizvoljnoj primeni zakona u njenom slučaju od strane SSK-a, Sud primećuje da se suština njenih navoda odnosi na činjenicu da zaključak SSK-a sadrži bitne povrede odredaba postupka, odnosno tačke 7, stava 2, člana 5. Zakona o disciplinskoj odgovornosti sudija i tužilaca i tačke 5. Kodeksa profesionalne etike za sudije, jer: „Povreda nije održiva, jer sam ja, Naime Krasniqi, u vremenskom periodu od 2013-2021 bila preopterećena predmetima, zadacima i odgovornostima, a samo tokom 2016. godine završila sam oko 60. predmeta teških krivičnih dela ... koji su imali prioritet, kao što su pitanja korupcije, terorizma, organizovanog kriminala, pranja novca, teških ubistva, opasnih narkotika, trgovine ljudima, itd.“
Što se tiče tog navoda, Sud se poziva na relevantne delove odluke od 28. jula 2022. godine SSK-a, gde se, između ostalog, ističe „Prema izveštaju Istražnog veća i dokaza u spisima predmeta, sutkinja Naime Krasniqi Jashanica je, nerazmatranjem relevantnog krivičnog slučaja, povredila član 5, tačku 1.3, odnosno izvršila je povredu službenih dužnosti kao sutkinja i izvršila je disciplinski prekršaj propisan tačkom 2, stava 2.7 gore navedenog člana. Sutkinja je takođe povredila Kodeks profesionalne etike za sudije, odnosno tačku 5, koja se odnosi na profesionalnost i odgovornost na radu. SSK ocenjuje da su nepostupanje sutkinje da nastavi sa radom i organizuje posao u vezi sa zahtevom za obezbeđivanje prisustva okrivljenog u postupku, svesni postupci, što znači da sutkinja nije uspela da ispuni ustavne i zakonske odgovornosti. Navod da nepostupanjem sutkinje nisu izazvane posledice, prema oceni Veća, ne utiče na izricanje disciplinske mere, jer ne mogu da se uzmu kao olakšavajuće okolnosti, jer sutkinja vrši funkciju u Departmanu za teška krivična dela, gde se zahteva odgovornost sa visokim nivoom pažnje, posvećenost, profesionalizam i integritet da se ispune zakonski uslovi u funkcionisanju profesionalnog, objektivnog i pouzdanog suda“.
Kao što je gore navedeno, Sud ocenjuje da podnositeljka zahteva zapravo nije uspela da podigne nivo argumentacije navodnih povreda na nivo ustavnosti, jer nije dalje razradila gde se nalazi proizvoljnost u tumačenju norme primenjenog zakona od strane SSK-a u smislu okolnosti konkretnog slučaja. Štaviše, ona se žali na nesrazmernost izrečene disciplinske sankcije u odnosu na prirodu povrede pravila discipline, za koju je dobila odgovor od Vrhovnog suda, kao i za druge navode koje je istakla žalbom od 15. avgusta 2022. godine pred poslednje navedenim (vidi dole stav 65. ovog rešenja).
S obzirom na to, Sud ocenjuje da u konkretnom slučaju nije ispunjen uslov isključenja, kada je tumačenje norme važećeg zakona od strane javnog organa moglo biti „očigledno pogrešno“, što je rezultiralo „proizvoljnim“ ili „očigledno neobrazloženim“ zaključcima ili kako su sprovedeni postupci, u celini, mogli biti nepravični ili proizvoljni (vidi, na sličan način, slučaj ESLJP-a: García Ruiz protiv Španije, br. 30544/96, presuda od 21. januara 1999. godine, stavovi 29 i 30; vidi takođe slučajeve Suda: KI22/19, podnosilac zahteva: Sabit Ilazi, rešenje o neprihvatljivosti od 7. juna 2019. godine, stav 42; KI64/20, podnosilac zahteva: Asllan Meka, rešenje o neprihvatljivosti od 3. avgusta 2020. godine, stav 41; i KI22/19, gore citiran, stav43).
Stoga, iz gore navedenih obrazloženja, Sud utvrđuje da navodi podnositeljke zahteva o povredi stava 2, člana 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava spadaju u prvu kategoriju (i) navoda koji su kategorisani kao navodi prirode „četvrtog stepena“, i kao takvi se isti, na ustavnim osnovama, proglašavaju očigledno neosnovanim.
i. I vezi sa pravom na „obrazloženu odluku“
Opšta načela
Garancije sadržane u članu 6, stav 1 EKLJP-a, takođe uključuju obavezu sudova da dostave dovoljno obrazloženje za svoje odluke (vidi, slučaj ESLJP-a: H. protiv Belgije, br. 8950/80, presuda od 30. novembra 1987. godine, stav 53). Obrazložena sudska odluka pokazuje stranama da je njihov slučaj zaista razmotren. Uprkos činjenici da domaći sud ima određenu slobodu procene u pogledu izbora argumenata i odluke o prihvatljivosti dokaza, dužan je da opravda svoje postupke navođenjem razloga za sve svoje odluke (vidi, slučajeve ESLJP-a: Suominen protiv Finske, br. 37801/97, presuda od 24. jula 2003. godine, stav 36; kao i slučaj: Carmel Saliba protiv Malte, br. 24221/13, presuda od 24. aprila 2017. godine, stav 73).
Niži sud ili državni organ, s druge strane, moraju dati takve razloge i obrazloženja koja će omogućiti stranama da efektivno iskoriste svako postojeće pravo na žalbu (vidi, slučaj ESLJP-a: Hirvisaari protiv Finske, br. 49684/99, presuda od 25. decembra 2001. godine, stav 30). Član 6, stav 1 obavezuje sudove da daju razloge za svoje odluke, ali to ne znači da se traži detaljan odgovor u vezi sa svakim argumentom (vidi, slučajeve ESLJP-a: Van de Hurk protiv Holandije, br. 16034/90, presuda od 19. aprila 1994. godine, stav 61; Garcia Ruiz protiv Španije, br. 30544/96, presuda od 29. januara 1999. godine, stav 26; Perez protiv Francuske, br. 47287/99, presuda od 12. februara 2004. godine, stav 81).
Priroda odluke koju donosi sud zavisi od toga da li je sud dužan da za nju daje obrazloženja, a o tome se može odlučiti samo u svetlu okolnosti predmetnog slučaja: potrebno je uzeti u obzir, između ostalog, različite vrste podnesaka koje strana može da podnese sudu, kao i razlike koje postoje između pravnih sistema zemalja u vezi sa zakonskim odredbama, običajnim pravilima, pravnim stavovima i iznošenjem i sastavljanjem presuda (vidi, slučajeva ESLJP-a: Ruiz Torija protiv Španije, br. 18390/91, presuda od 9. decembra 1994. godine, stav 29; Hiro Balani protiv Španije, br. 18064/91, presuda od 9. decembra 1994. godine, stav 27).
Međutim, ako je podnesak strane odlučujući za ishod postupka, potrebno je da se na njega odgovori konkretno i bez odlaganja (vidi, slučajeve ESLJP: Ruiz Torija protiv Španije, br. 18390/91, gore citiran, stav 30; Hiro Balani protiv Španije, br. 18064/91, gore citiran, stav 28). Stoga, sudovi moraju da: a) razmotre glavne argumente strana (vidi, slučajeve ESLJP-a: Buzescu protiv Rumunije, br. 61302/00, presuda od 24. avgusta 2005. godine, stav 67; Donadze protiv Gruzije, br. 74644/01, presuda od 7. juna 2006. godine, stav 35); i b) razmotre sa velikom rigoroznošću i posebnom pažnjom zahteve u vezi sa pravima i slobodama zagarantovanim Ustavom, EKLJP-om i njenim Protokolima (vidi, slučajeve ESLJP-a: Fabris protiv Francuske, 16574/08, presuda od 7. februara 2013. godine, stav 72; Wagner i JMWL protiv Luksemburga, br. 76240/01, presuda od 28. juna 2007. godine, stav 96).
Stav 1. člana 6 EKLJPne zahteva od Vrhovnog suda da daje detaljnije obrazloženje kada jednostavno primeni određenu zakonsku odredbu u pogledu pravnog osnova za odbijanje žalbe jer ta žalba nema izglede za uspeh (vidi, slučajeve ESLJP-a: Burg i drugi protiv Francuske, br. 34763/02; odluka od 28. januara 2003. godine; Gorou protiv Grčke (br. 2), br. 12686/03, odluka od 20. marta 2009. godine, stav 41). Slično, u slučaju kada postoji zahtev za odobrenje podnošenja žalbe, što je preduslov za vođenje postupka višeg suda, kao i za eventualnu odluku, član 6, stav 1, ne može da se tumačiti u smislu da zahteva detaljno obrazloženje odluke o odbijanju zahteva za podnošenje žalbe (vidi, slučajeve ESLJP-a: Kukkonen protiv Finske (br. 2), br. 47628/06, presuda od 13. aprila 2009. godine, stav 24; Bufferne protiv Francuske, br. 54367/00, odluka od 26. februara 2002. godine).
Pored toga, kada odbije žalbu, Apelacioni sud može, u principu, jednostavno prihvatiti obrazloženje odluke nižeg suda (vidi, slučaj ESLJP-a: Garcia Ruiz protiv Španije, br. 30544/96, gore citiran, stav 26; suprotno tome, vidi: Tatishvili protiv Rusije, br. 1509/02, presuda od 9. jula 2007. godine, stav 62). Međutim, koncept pravilnog procesa podrazumeva da se domaći sud koji je dao usko objašnjenje za svoje odluke, bilo ponavljanjem obrazloženja koje je prethodno dao niži sud ili na drugi način, u stvari bavio važnim pitanjima iz svoje nadležnosti, što znači da nije jednostavno i bez daljih napora prihvatio zaključke nižeg suda (vidi, slučaj ESLJP-a: Helle protiv Finske, br. (157/1996/776/977), presuda od 19. decembra 1997. godine, stav 60). Ovaj uslov je utoliko važniji ako strana u sporu nije imala priliku da usmeno iznese svoje argumente u postupku pred domaćim sudom.
Međutim, apelacioni sudovi (u drugom stepenu) koji su nadležni da odbiju neosnovane žalbe i da rešavaju činjenična i pravna pitanja u parničnom postupku, dužni su da obrazlože zašto su odbili da odluče po žalbi (vidi, slučaj ESLJP-a: Hansen protiv Norveške, br. 15319/09, presuda od 2. januara 2015. godine, stavovi 77–83). Pored toga, ESLJP nije utvrdio da je pravo povređeno u slučaju kada nije dato posebno pojašnjenje u vezi sa tvrdnjom koja se odnosila na irelevantan aspekt slučaja, odnosno na odsustvo potpisa i pečata, što je greška više formalne nego materijalne prirode i ta greška je odmah ispravljena (vidi, slučaj ESLJP-a: Mugoša protiv Crne Gore, br. 76522/12, presuda od 21. septembra 2016. godine, stav 63).
Primena opštih načela u okolnostima konkretnog slučaja
Sud podseća da podnositeljka zahteva, u vezi sa nedostatkom obrazloženja osporene presude Vrhovnog suda, navodi da je poslednje navedeni propustio da pruži jasno obrazloženje njenim navodima, jer je obrazloženje zasnovao samo na opisu činjenica i obrazloženju datom od strane SSK-a u svojoj odluci.
U ovom kontekstu, Sud se poziva na žalbu podnositeljke zahteva i primećuje da je ona uložila žalbu Vrhovnom sudu na odluku SSK-a, zbog (i) pogrešnog utvrđivanja činjeničnog stanja, (ii) pogrešne primene materijalnog prava i proceduralnih povreda, predlažući da se njena žalba usvoji kao osnovana, a odluka SSK-a od 28. jula 2022. godine preinači, izričući istoj blažu disciplinsku sankciju poput one koju je predložilo Istražno veće.
Što se tiče navoda podnositeljke zahteva da je SSK pogrešno i nepotpuno utvrdio činjenično stanje, Sud se poziva na osporenu presudu Vrhovnog suda i primećuje da je u istoj, u vezi sa ovim navodom, obrazloženo: „Vrhovni sud nije prihvatio ni žalbeni navod za činjenično stanje koje je na pogrešan i nepotpun način utvrdio SSK, jer je na osnovu izvedenih dokaza, SSK neosporno dokazao činjenicu da je sutkinja Naime Krasniqi Jashanica izvršila disciplinski prekršaj koji tvrdi nadležni organ zbog nemara u vođenju krivičnog predmeta PPRKR. br. 741/21 u zakonskim rokovima, a propuštanje sutkinje da postupi i organizuje rad po zahtevu za osiguranje okrivljenog u postupku, koji su ocenjeni kao svesne radnje, znači da sutkinja nije ispunila ustavne i zakonske odgovornosti. Nepostupanje u predmetu i neblagovremeno postupanje sutkinje, zbog čega je okrivljeni pušten na slobodu u redovnom postupku, u vezi sa predmetom sa oznakom PPRKR. br. 741/21, po oceni i ovog suda predstavlja nemar sutkinje“.
Što se tiče navoda podnositeljke zahteva o povredi postupka od strane SSK-a, Sud se poziva i na osporenu presudu Vrhovnog suda, u kojoj je obrazloženo: „Nisu održivi žalbeni navodi istražnog subjekta – sudije, da je osporena odluka zahvaćena bitnim povredama odredaba postupka. Prema oceni ovog suda, izreka osporene odluke je sasvim jasna, u potpunom skladu sa razlozima odluke, te je na taj način u logičkom i pravnom skladu sa obrazloženjem. SSK je obrazložio sve činjenice sa odlučnom težinom da utvrdi disciplinsku odgovornost sutkinje i u vezi sa tim obrazložio način na koji su činjenice utvrđene, osim onih koje nisu sporne, kao i način na koji je ocenio dokaze za svaku utvrđenu činjenicu. Prema oceni ovog suda, SSK je u potpunosti ocenio sve okolnosti, odnosno činjenice slučaja, na osnovu čega je stvorio jasnu sliku iz koje proizilazi disciplinska odgovornost sutkinje koju tvrdi nadležni organ, zbog čega joj je i izrekao disciplinsku sankciju.“
Što se tiče navoda o povredi materijalnog prava, Vrhovni sud je, rešavajući ove navode, između ostalog obrazložio: „Vrhovni sud Kosova je prihvatio stav SSK-a o primeni materijalnog prava, ocenjujući da je u skladu sa utvrđenim činjeničnim stanjem, pravično i zakonito primenjeno materijalno pravo, jer je članom 5, stava 2, tačke 2.7 Zakona o disciplinskoj odgovornosti sudija i tužilaca propisano: „Povreda dužnosti sudije prema ovom zakonu, obuhvata dole navedene radnje, ukoliko ih isti izvrši namerno ili iz nepažnje, nastavlja ne obavljati u predviđenom vremenskom roku službene dužnosti u skladu sa zakonom“. Član 7, stav 1 ovog zakona propisuje: „Za disciplinske prekršaje, odgovarajući saveti mogu sudijama odnosno tužiocima izreći jednu ili više od dole navedenih disciplinskih sankcija: 1.1. ne javnu pismenu opomenu, 1.2. javnu pismenu opomenu, 1.3. privremeno smanjenje zarade do pedeset procenata (50%) za period od jedne (1) godine, 1.4. privremeni ili trajni premeštaj u niži sud odnosno tužilaštvo, 1.5. predlog za razrešenje“, dok je u stavu 2 ovog člana navedeno: „Disciplinske mere se izriču samo u skladu sa principom proporcionalnosti i uzimajući u obzir: 2.1. broj i težinu disciplinskih prekršaja koje je počinio sudija ili tužilac, 2.2. posledice disciplinskog prekršaja, 2.3. okolnosti pod kojima je počinjen disciplinski prekršaj, 2.4. rad i opšte ponašanje sudije ili tužioca i 2.5. ponašanje i nivo saradnje sudije ili tužioca tokom disciplinskog postupka“. Član 5. Kodeksa profesionalne etike za sudije propisuje: „Sudija održava visok nivo stručnosti i svoju funkciju obavlja na profesionalan, odgovoran i efikasan način“. Stavom 1 ovog člana je propisano: „Funkcija sudije ima prednost u odnosu na sve ostale poslove sudije“. Stavom 2 ovog člana je propisano: „Sudija je dužan da organizuje rad u okviru radnog vremena u cilju punog i efikasnog korišćenja radnog vremena“. Dok je stavom 5 ovog člana propisano: „Sudija vrši svoju funkciju na efikasan način i zakonito“.
Na kraju obrazloženja presude, Vrhovni sud je „... došao do zaključka da je SSK pravilno primenio materijalno pravo i da je disciplinsku odgovornost navodnog sudije utvrdio nadležni organ, zbog čega joj je i izrekao disciplinsku kaznu. Vrhovni sud Kosova ocenjuje da je disciplinska sankcija koju je izrekao SSK u potpunosti u skladu sa principom srazmernosti zbog činjenice da je prilikom odlučivanja uzeo u obzir težinu disciplinske povrede koju je učinio sudija, posledice disciplinskog prekršaja, okolnosti u kojima je učinjen disciplinski prekršaj, opšte ponašanje sutkinje, kao i ponašanje i saradnja sutkinje u disciplinskom postupku, okolnosti koje su uticale na utvrđivanje stepena srazmernosti između disciplinskog prekršaja i disciplinske mere, kako je definisano članom 5 stava 2.7 Zakona o disciplinskoj odgovornosti sudija i tužilaca“.
Kao što je gore navedeno, Sud ocenjuje da je Vrhovni sud, svojom presudom, rešio sve bitne navode koje je podnositeljka zahteva iznela u žalbi koju je uložila protiv odluke SSK-a. Činjenica da se Vrhovni sud, u ovom slučaju kao drugostepeni sud, složio sa načinom primene materijalnog prava i načinom ocene činjenica od strane SSK-a, sama po sebi ne predstavlja argumentovan navod o povredi prava na pravično suđenje. Pored toga, Sud ocenjuje da kada se pokrenu navodi o nedostatku obrazloženja sudskih odluka, podnosioci zahteva moraju posebno da argumentuju svoje pretpostavke o povredi ovog prava, razjašnjavajući koji navod koji su oni pokrenuli nije rešen od strane relevantnog suda i zašto je uzimanje tog navoda u obzir bilo bitno i značajno za donošenje druge odluke od strane suda koji je odlučivao o slučaju.
Sud podseća da stav 2 člana 31. Ustava i stav 1 člana 6. EKLJP-a obavezuju sudove da obrazlože svoje odluke, međutim, ovo se ne može tumačiti na način da se od njih zahteva detaljan odgovor na svaki navod iznet pred njima (vidi, slučajeve ESLJP-a: Van de Hurk protiv Holandije, br. 16034/90, presuda od 19. aprila 1994. godine; Garcia Ruiz protiv Španije, br. 30544/96, presuda od 21. januara 1999. godine, stav 26; Jahnke i Lenoble protiv Francuske, [VV], br. 40490/98, odluka od 29. avgusta 2000. godine, stav 81).
Na osnovu gore navedenog, ocenjujući navode koji se odnose na navodnu povredu člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a, Sud smatra važnim da ponovi opšti stav da „pravda“ koja se zahteva gore navedenim članovima nije „suštinska“, već „proceduralna“ pravda. Na praktičnom nivou, koncept „proceduralne pravde“ znači: (i) mogućnost kontradiktornih postupaka/ načelo proceduralne kontradiktornosti; (ii) mogućnost strana da u različitim fazama postupka iznesu argumente i dokaze koje smatraju važnim za relevantni slučaj; (iii) mogućnost efikasnog osporavanja argumenata i dokaza koje je iznela suprotna strana; i (iv) pravo da njihovi argumenti, koji su, objektivno posmatrani, važni za rešavanje slučaja, budu saslušani i razmotreni od strane redovnih sudova na odgovarajući način (vidi, između ostalog, slučaj ESLJP-a: Barbera, Messeque i Jabardo protiv Španije, br. 10590/83, presuda od 6. decembra 1988. godine, stav 68; i slučaj Suda: KI22/19, podnosilac zahteva: Sabit Ilazi, rešenje o neprihvatljivosti od 7. juna 2019. godine, stav 42).
Uzimajući u obzir gore navedena načela, Sud smatra da je u slučaju podnositeljke zahteva Vrhovni sud poštovao sve gore navedene uslove, stoga su njegovi zaključci dati u osporenoj presudi u skladu sa traženim standardima iz člana 31. Ustava i člana 6. EKLJP-a. Podnositeljka zahteva možda i dalje nije zadovoljna ishodom suđenja u slučaju, međutim, njeno nezadovoljstvo samo po sebi ne može da podstakne argumentovanu tvrdnju o povredi osnovnih prava i sloboda zagarantovanih Ustavom (vidi, slučaj ESLJP-a: Mezotur-Tiszazugi Tarsulat protiv Mađarske, br. 5503/02 presuda od 26. jula 2005. godine).
Nakon navedenog, Sud utvrđuje da osporena presuda [A.A. br. 10/2022] Vrhovnog suda od 22. avgusta 2022. godine ispunjava standarde obrazložene sudske odluke, u smislu stava 2, člana 31. Ustava i stava 1, člana 6.1. EKLJP-a, jer sadrži logičnu vezu između primenjenog pravnog osnova, obrazloženja i iznetih zaključaka.
Iz tih razloga, Sud utvrđuje da navodi podnositeljke zahteva o povredi člana 31. Ustava u smislu prava na obrazloženu sudsku odluku i ocene postupka u celini, spadaju u treću kategoriju (iii) „nepotkrepljenih ili neobrazloženih“ navoda, stoga, kao takve, iste, na ustavnim osnovama, proglašava očigledno neosnovanim.
Zaključak
Ukratko, Sud, uzimajući u obzir sve gore navedene razrade i nalaze, zaključuje: (I) navodi podnositeljke zahteva u vezi sa povredom prava na pravično suđenje, kao rezultat proizvoljne primene zakona od strane SSK-a, spadaju u prvu kategoriju (i) navoda koji se karakterišu kao navodi prirode „četvrtog stepena“, i kao takvi, isti se na ustavnim osnovama, proglašavaju očigledno neosnovani; (II) navodi podnositeljke zahteva u vezi sa povredom prava na obrazloženu odluku, zagarantovano stavom 2, člana 31. Ustava i stavom 1, člana 6. EKLJP-a, spadaju u treću kategoriju (iii) „nepotkrepljenih ili neobrazloženih“ navoda, stoga se i oni, kao takvi, na ustavnim osnovama proglašavaju očigledno neosnovani.
Shodno tome, zahtev se u celini treba proglasiti neprihvatljivim, u skladu sa tačkom (2) pravila 34. [Kriterijumi prihvatljivosti] Poslovnika.
IZ TIH RAZLOGA
Ustavni sud, u skladu sa stavovima 1. i 7. člana 113 Ustava, shodno članovima 20. i 47. Zakona i u skladu sa podpravilom (2) pravila 34. kao i slovom (b) podpravila (1) pravila 48. Poslovnika, na svojoj sednici održanoj dana 18. januara 2024. godine, jednoglasno
ODLUČUJE
DA PROGLASI zahtev neprihvatljivim;
DA DOSTAVI ovo rešenje stranama;
DA OBJAVI ovo rešenje u Službenom listu, u skladu sa stavom 4 člana 204 Zakona;
Ovo rešenje stupa na snagu na dan objavljivanja u Službenom listu, u skladu sa stavom 5 člana 20. Zakona.
Sudija izvestilac Predsednica Ustavnog suda
Bajram Ljatifi Gresa Caka-Nimani
Naime Krasniqi - Jashanica
KI – Individualni zahtev
Rešenje o neprohvatljivosti
Zahtev je očigledno neosnovan
Drugi