Presuda

Ocena ustavnosti presude [AC-I-21-0836-A0001] Žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda Kosova za pitanja koja se odnose na Kosovsku agenciju za privatizaciju od 26. oktobra 2023. godine

br. predmeta KI23/24

podnosiocu: Agim Zogaj

Preuzimanje:
llogo_gjkk_png_2

Priština,​​ 28. avgusta 2024. godine​​ 

Br. ref.:​​ AGJ​​ 2522/24

 

 

 

 

 

PRESUDA

 ​​ 

u​​ 

 

slučaju br. KI23/24

 

  Podnosilac

 

Agim Zogaj

 

 

Ocena ustavnosti presude​​ [AC-I-21-0836-A0001]​​ Žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda Kosova za pitanja koja se odnose na Kosovsku agenciju za privatizaciju​​ od​​ 26.​​ oktobra​​ 2023. godine

 

 

USTAVNI SUD REPUBLIKE KOSOVO​​ 

 

 

u sastavu:

 

Gresa Caka-Nimani, predsednica​​ 

Bajram Ljatifi, zamenik predsednika​​ 

Selvete Gërxhaliu-Krasniqi,​​ sudija

Safet Hoxha, sudija

Radomir Laban, sudija​​ 

Remzije Istrefi-Peci,​​ sudija​​ 

Nexhmi Rexhepi,​​ sudija

Enver Peci,​​ sudija i​​ 

Jeton Bytyqi, sudija​​ 

 

 

Podnosilac zahteva

 

  • Zahtev je podneo​​ Agim Zogaj​​ iz​​ Mališeva (u daljem tekstu:​​ podnosilac zahteva),​​ koga zastupa​​ Besnik K. Berisha, advokat​​ u​​ opštini​​ Priština.​​ 

 

 

 

Osporena odluka​​ 

 

  • Podnosilac zahteva osporava ustavnost presude​​ [AC-I-21-0836-A0001]​​ od​​ 26.​​ oktobra​​ 2023. godine​​ Žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda Kosova za pitanja koja se odnose na Kosovsku agenciju za privatizaciju​​ (u daljem tekstu:​​ Žalbeno veće PKVS-a) u vezi sa presudom​​ [C. IV-15-0687]​​ od​​ 15.​​ novembra​​ 2021. godine​​ Posebne komore Vrhovnog suda Kosova za pitanja koja se odnose na Kosovsku agenciju za privatizaciju​​ (u daljem tekstu:​​ PKVS).​​ 

 

Predmetna stvar

 

  • Predmetna stvar je ocena ustavnosti presude​​ [AC-I-21-0836-A0001]​​ od​​ 26.​​ oktobra​​ 2023. godine​​ Žalbenog veća PKVS-a, kojom​​ su​​ podnosiocu zahteva​​ navodno​​ povređena osnovna prava i slobode zagarantovane članom​​ 31.​​ [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje]​​ Ustava Republike Kosovo​​ (u daljem tekstu:​​ Ustav).

 

Pravni osnov​​ 

 

  • Zahtev je zasnovan na stavovima 1.​​ i 7.​​ člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, članovima 22. (Procesuiranje podnesaka) i 47. (Individualni zahtevi) Zakona br. 03/L-121 o Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Zakon) i pravilu 25.​​ (Podnošenje zahteva i odgovora) Poslovnika o radu Ustavnog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Poslovnik).

 

Postupak pred Ustavnim sudom

 

  • Dana​​ 31.​​ januara​​ 2024. godine, podnosilac zahteva je preko elektronske pošte podneo zahtev Ustavnom sudu Republike Kosovo​​ (u daljem tekstu:​​ Sud).​​ 

 

  • Dana​​ 12. februara​​ 2024. godine,​​ predsednica Suda je odlukom​​ [br. GJR. KI23/24]​​ imenovala sudiju​​ Radomira​​ Labana za sudiju izvestioca, dok je odlukom​​ [br. KSH.KI23/24]​​ imenovala Veće za razmatranje, sastavljeno od sudija:​​ Remzije Istrefi-Peci (predsedavajuća), Nexhmi Rexhepi​​ i​​ Enver Peci (članovi).

 

  • Dana​​ 21. februara​​ 2024. godine,​​ Sud je obavestio podnosioca o registraciji zahteva.

 

  • Istog dana, kopija zahteva je dostavljena PKVS-u.

 

  • Dana​​ 11. marta​​ 2024. godine,​​ sudija​​ Jeton Bytyqi​​ je položio zakletvu pred predsednicom Republike Kosovo kada je i počeo njegov mandat u Sudu.

 

  • Dana 20. maja 2024. godine, podnosilac​​ zahteva​​ je podneskom dostavio​​ Sudu​​ dodatnu dokumentaciju, odnosno četiri (4) presude PKVS-a kojima su​​ delimično usvojeni​​ tužbeni zahtevi tužilaca, bivših radnika Društvenog preduzeća „Auto Prishtina“ (u daljem tekstu: DP „Auto Prishtina“), spisak od 12. septembra 2014. godine sa imenima radnika koji nisu primili plate, izjavu​​ bivšeg direktora DP „Auto Prishtina“ u vezi sa potpisivanjem ovog spiska, odluku​​ da se otpočne likvidacija​​ DP „Auto Prishtina“ i​​ Sporazum​​ o uslugama​​ u​​ likvidaciji​​ zaključen između Organa za likvidaciju Kosovske agencije za privatizaciju (u daljem tekstu: Organ za likvidaciju KAP-a) i R.Z., od​​ 1.​​ januara​​ 2015.​​ godine.

 

  • Dana​​ 17. jula​​ 2024. godine, Veće za razmatranje je razmotrilo izveštaj sudije izvestioca i jednoglasno​​ iznelo​​ preporuku Sudu o prihvatljivosti zahteva.​​ Istog dana, Sud je u punom sastavu nakon većanja odlučio:​​ (i) da proglasi, jednoglasno, zahtev prihvatljivim; (ii) da utvrdi, jednoglasno, da je došlo do povrede člana​​ 31. [Pravo na​​ pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) EKLJP; (iii) da proglasi, jednoglasno, ništavom​​ presudu​​ [AC-I-21-0836-A0001]​​ Žalbenog veća PKVS-a od​​ 26. oktobra​​ 2023. godine; i (iv)​​ da vrati, jednoglasno, presudu​​ [AC-I-21-0836-A0001]​​ Žalbenog veća PKVS-a od​​ 26. oktobra​​ 2023. godine, na ponovno razmatranje u skladu sa presudom ovog Suda.​​ ​​ 

 

Pregled činjenica​​ 

 

  • Iz spisa predmeta proizilazi da je podnosilac zahteva bio zaposlen u DP „Auto Priština,​​ koje je​​ ušlo​​ u likvidaciju 21. jula 2014. godine.​​ 

 

  • Dana​​ 11. septembra​​ 2014. godine,​​ podnosilac je podneo zahtev za naknadu neisplaćenih plata Organu za likvidaciju KAP-a,​​ za period oktobar 2003-jun 2014. godine​​ u iznosu od 19.370,00 evra (devetnaest hiljada trista​​ sedamdeset evra).​​ 

 

  • Iz spisa predmeta proizilazi da je 12. septembra 2014. godine,​​ uprava DP „Auto Priština“ dostavila KAP-u registar radnika​​ kojima​​ plate nisu isplaćene u celosti.​​ 

 

  • Dana​​ 31. marta​​ 2015. godine,​​ Organ za likvidaciju KAP-a je odlukom [PRN-126-0177] odbio gore navedeni zahtev podnosioca sa obrazloženjem da je zahtev zastareo.

 

  • Dana​​ 29.​​ aprila​​ 2015. godine,​​ podnosilac zahteva je podneo tužbu PKVS-u protiv KAP-a i DP „Auto Priština“, kojom je tražio da mu se prizna pravo na naknadu neisplaćenih plata za gore navedeni vremenski period, sa kamatom od 3,5% za svaku godinu. Podnosilac zahteva je u svojoj tužbi istakao da nije​​ prestao​​ da traži neisplaćene plate sve do objave da je počeo postupak likvidacije DP „Auto Priština”.​​ 

 

  • Dana​​ 3. oktobra​​ 2017. godine,​​ Organ za likvidaciju KAP-a je podneo podnesak u odbranu protiv tužbe podnosioca zahteva, kojim je osporio tužbeni zahtev,​​ kao zastareo,​​ sa obrazloženjem da​​ „... podnosilac zahteva nije preduzeo nikakve pravne radnje protiv DP-a u trogodišnjem roku zastarelosti koji počinje da se računa najkasnije od septembra 2003. godine kada je podnosilac zahteva tvrdio da ga nije isplatilo DP ...“.​​ Štaviše, u odbrani protiv tužbe podnosioca zahteva, osporen je navod podnosioca zahteva da je više puta tražio naknadu neisplaćenih plata, sa obrazloženjem da podnosilac zahteva nije izneo nikakve dokaze koji to dokazuju.

 

  • Dana​​ 16. oktobra​​ 2018. godine,​​ podnosilac zahteva je podneo odgovor na odbranu Organa za likvidaciju KAP-a, ističući da „...​​ što se tiče zastarelosti duga, on ne postoji,​​ jer je zahtev zaposlenog trajan,​​ on je​​ primio​​ akontaciju​​ od poslodavca za svaki mesec​​ po​​ 85,00 evra i to se dešavalo do datuma početka likvidacije 21. jula​​ 2014. godine ...​​ tužilac je podneo tužbu nakon​​ što je od​​ zahteva radnika podnetog KAP-u 11.09.2014. godine i nakon​​ što je od​​ podnošenja zahteva zajedno sa registrom od 38 zaposlenih​​ prošlo​​ više od 30 dana, zaposleni su podneli tužbu Posebnoj komori Vrhovnog suda Kosova 29.04.2015. godine.​​ 

 

  • Dana​​ 2. novembra​​ 2017. godine,​​ Organ za likvidaciju KAP-a je podneo protivodgovor na odgovor podnosioca zahteva, kojim je ponovio tvrdnje kao u odbrani na tužbu i između ostalog naveo da „...​​ tvrdnja da podnosilac zahteva nije mogao da podnese tužbu​​ u​​ sudovima​​ Kosova​​ je​​ takođe​​ neosnovana. Zakon o​​ PKVS-u od 2002. dozvoljava podnosiocu​​ zahteva​​ da podnese tužbu protiv DP-a. Mogućnost tužbe je oduvek bila otvorena i tek pokretanjem likvidacionog postupka 2014. godine došlo je do promene odredišta tužbe (sa PKVS-a​​ u​​ Organ​​ za likvidaciju)...​​ Od 2003. godine... podnosilac zahteva nije podneo tužbu​​ da traži​​ njegove​​ plate, pa su mu shodno tome prava zastarela...”.

  • Dana​​ 15. novembra​​ 2021. godine,​​ PKVS je presudom [C-IV-15-0687]: (i)​​ usvojio​​ tužbeni zahtev podnosioca tako što je obavezao KAP​​ da u postupku likvidacije​​ DP „Auto Priština“ tretira tužbeni zahtev podnosioca kao priznat​​ zahtev za iznos od 19.370,00 evra​​ sa kamatom od 10%; (ii) obavezao KAP, odnosno Organ za likvidaciju, da ispuni zahtev u skladu sa članom 40, st. 1​​ tačka​​ 1.6.1 i članom​​ 41.​​ Aneksa Zakona 04/L-034 o Kosovskoj agenciji za privatizaciju; i (iii)​​ odlučio da svaka strana snosi svoje troškove. ​​ 

 

  • PKVS je presudom​​ [C-IV-15-0687],​​ istakao sledeće:​​ Prema spisima predmeta-dokazima koji potkrepljuju zahtev, proizilazi da je podnosilac zahteva kontinuirano tražio naknadu ličnih primanja-plata po ugovoru- i tužena je potvrdila postojanje ove obaveze. Sada je tužilac podneo kreditni zahtev sada tuženoj, koji je odbijen odlukom OL-a​​ PRN126-0177 od 31.03.2015. godine. Podnosilac kreditnog zahteva, uprkos tome što nije podneo žalbu protiv odluke OL-a​​ od 29.04.2015. godine podnošenjem tužbe ovom sudu, smatra se da je tužilac iskoristio mogućnost pokretanja postupka za zaštitu svojih prava u zakonskom roku u skladu sa članovima 78. i 79. Zakona br. 03/L-212 o radu. ​​​​ 

 

  • U pogledu zastarelosti duga, PKVS je, pozivajući se na stavove​​ 1. i 2. člana 368. Zakona br. 04/L-077 o obligacionim odnosima (Sl. list​​ broj 16, 19. jun 2012. godine) (u daljem tekstu: ZOO), u vezi sa prekidom zastarelosti putem posrednog priznanja duga, ocenio da KAP nije osporio ovlašćenja i nadležnosti upravnih organa DP „Auto Priština“ u podnesku br. 8063 upućen poslednje navedenom 16. jula 2014. godine. Pored toga, u obrazloženju svoje presude, PKVS je naglasio da „...​​ nije sporno da​​ je​​ sama tužena spiskom aktivnih radnika koji nisu primili plate prema​​ ugovoru​​ o radu​​ zavedenom​​ pod br. 4 dana 12.06.2014. godine potvrdila​​ postojanje obaveze na ime neisplaćenih​​ plata​​ tužiocu u sada traženom iznosu, te nije sporno da je KAP kontinuirano poštovao ovlašćenja i​​ nadležnosti upravnih​​ organa sada tužene​​ do dana početka postupka likvidacije, odnosno do dana kada je tužilac podneo​​ tuženoj​​ kreditni zahtev.

 

  • PKVS je presudom [C-IV-15-0687] odlučio da ne zakaže raspravu​​ u ovom predmetu na osnovu člana 398. Zakona br. 03/L-006 o parničnom postupku (Sl. list​​ broj 38, 20. septembar 2008. godine) (u daljem tekstu: ZPP) i stava 3.​​ člana 76. Zakona br. 06/L-086 o Specijalnoj komori Vrhovnog suda Kosova za pitanja koja se odnose na Kosovsku agenciju za privatizaciju (Sl. list​​ broj 12, 27. jun 2019. godine) (u daljem tekstu: Zakon o​​ PKVS-u​​ za pitanja koja se odnose na KAP), nakon što je ocenio da činjenično stanje nije bilo sporno. S tim u vezi, PKVS je naglasio sledeće:​​ 

 

“U skladu sa članom​​ 398. ZPP-a​​ koji je​​ primenjiv na osnovu člana​​ 76.​​ st.​​ 3​​ Zakona br.​​ 06/L-086: “Kada sud nakon što stigne odgovor na tužbu, konstatuje da između stranaka nije sporno činjenično stanje, i da ne postoje druge smetnje za donošenje zaslužene odluke, u tom slučaju on bez zakazivanja sudske sednice može izricati presudu kojom prihvata tužbeni zahtev kao osnovanim.

 

Stoga, ovaj sud je, nakon što je okončao postupke uz pismene izjave stranaka i iskoristivši sve mogućnosti za izvođenje dokaza kako u prilog tako i u suprotnosti sa tužbenim zahtevom, odlučio da na osnovu člana 398. ZPP-a donese meritornu odluku bez održavanja rasprave​​ i usvojio zahtev kao osnovan”.

 

  • Dana 21. decembra 2021.​​ godine, Organ za likvidaciju​​ KAP-a​​ je uložio žalbu Žalbenom veću PKVS-a protiv gore​​ navedene​​ presude PKVS-a, zbog pogrešne ocene činjeničnog i pravnog stanja, sa predlogom da se​​ preinači ožalbena​​ presuda i potvrdi odluka​​ PRN126-0177 Organa za likvidaciju KAP-a od 31. marta 2015. godine. U žalbi, Organ za likvidaciju KAP-a je naglasio da su​​ navodi​​ podnosioca​​ zahteva​​ zastareli,​​ jer nije predočio​​ dokaze za podnošenje svog zahteva sudu ili bilo kom nadležnom​​ organu​​ pre isteka roka zastarelosti. U tom smislu, Organ za likvidaciju KAP-a se pozvao na nekoliko​​ presuda u kojima je sud ocenio kao​​ pravične​​ odluke Organa za likvidaciju u vezi sa primenom zastarelosti u roku od 3​​ (tri) godine.​​ 

 

  • Iz spisa predmeta proizilazi da je podnosilac zahteva 27. marta 2023. godine podneo odgovor na žalbu Žalbenom veću PKVS-a, sa predlogom da se odbije, kao neosnovana, žalba Organa za likvidaciju KAP-a i potvrdi ožalbena presuda PKVS-a.​​ 

 

  • Dana​​ 26. oktobra​​ 2023. godine,​​ Žalbeno veće PKVS-a je presudom​​ [AC-I-21-0836-A0001] odlučilo: (i)​​ žalba tužene je osnovana;​​ (ii)​​ preinačuje se presuda prvog stepena PKVS-a​​ C-IV-15-0687​​ od​​ 15.​​ novembra​​ 2021.​​ godine;​​ (iii)​​ odbija se tužba tužioca, kao neosnovana; i​​ (iv) ne određuje se sudska taksa za žalbeni postupak.

 

  • Žalbeno veće PKVS-a je u svojoj presudi prvo odlučilo da ne održi usmeni deo postupka na osnovu stava​​ 1.​​ člana​​ 69. Zakona o​​ PKVS​​ za pitanja koja se odnose na KAP.

 

  • Žalbeno veće PKVS-a​​ je​​ presudom​​ [AC-I-21-0836-A0001]​​ ocenilo da PKVS nije pravilno postupio kada je usvojio tužbeni zahtev podnosioca. U tom smislu, Žalbeno veće Posebne komore Vrhovnog suda je​​ ocenilo​​ sledeće:

 

“Žalbeno veće smatra da usvajanje tužbenog zahteva tužioca nije bilo pravilno postupanje od strane prvog stepena PKVS-a”.​​ 

 

Društveno preduzeće​​ “Auto Prishtina”​​ je stupilo u likvidaciju​​ 21.​​ jula​​ 2014. godine.​​ Od trenutka stupanja u likvidaciju ovog preduzeća, sva ovlašćenja i nadležnosti u vezi sa ovim preduzećem su prešla​​ Organu​​ za​​ likvidaciju, što znači da svaka odluka doneta nakon​​ 21.​​ jula​​ 2014. godine​​ nije važeća.​​ 

 

U ovom slučaju, spisak aktivnih radnika koji nisu primili plate po ugovoru o radu​​ od​​ DP „Auto Priština“ od 12. septembra 2014. godine, kome je prvi stepen PKVS-a​​ poklonio​​ veru, usvajajući tužbeni zahtev tužioca, sastavljen je od strane DP-a nakon stupanja u likvidaciju predmetnog preduzeća (21. jula 2014. godine), što znači da je isti u ovoj situaciji nevažeći, jer su sva ovlašćenja prešla na​​ Organ za likvidaciju i DP nije imao ovlašćenje da preduzme​​ bilo kakvu radnju/odluku ili prizna dug kao u konkretnom slučaju.

 

  • Žalbeno veće PKVS-a je presudom​​ [AC-I-21-0836-A0001],​​ na osnovu stava​​ 1.​​ člana​​ 353. ZOO-a,​​ utvrdilo​​ da je zahtev podnosioca za naknadu neisplaćenih plata za navedeni period zastareo.​​ U tom smislu,​​ u obrazloženju gore navedene presude, istaknuto je sledeće:

 

“Prvo, tužilac nije uspeo da dokaže nikakvim dokazima da je njegov radni odnos prekinut bilo kojom radnjom koju​​ je preduzeo​​ KAP. Zatim, isti nikakvim dokazima nije dokazao da je svoj zahtev podneo sudu ili bilo kom drugom nadležnom organu u roku od tri godine od trenutka kada se DP smatra da nije ispunilo​​ svoje obaveze prema podnosiocu​​ zahteva​​ iz radnog odnosa​​ i time prekinuo​​ rok zastarelosti.

 

Na osnovu člana​​ 353.​​ stav​​ 1.​​ Zakona o obligacionim odnosima​​ (ZOO) “Potraživanja povremenih davanja koja dospevaju godišnje ili u kraćim određenim razmacima vremena (povremena potraživanja), bilo da se radi o sporednim povremenim potraživanjima, kao što je potraživanje kamata, bilo da se radi o takvim povremenim potraživanjima u kojima se iscrpljuje samo pravo, kao što je potraživanje izdržavanja, zastarevaju za tri (3) godine od dospelosti svakog pojedinog davanja.

 

Dakle, iz gore navedene odredbe se vidi da je zahtev tužioca za neisplaćene plate u iznosu i za traženi period zastareo i da isti nije dokazao nikakvim dokazima da je prekinuo rok zastarelosti”.

 

Navodi podnosioca​​ zahteva

 

  • Podnosilac zahteva navodi povredu člana​​ 31.​​ [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje]​​ Ustava.

 

  • Podnosilac zahteva ističe da mu je povređeno pravo da bude saslušan u vezi sa njegovim​​ predmetom, jer PKVS i Žalbeno veće PKVS-a nisu uopšte održali raspravu.​​ Podnosilac zahteva navodi:​​ U konkretnom slučaju, neverbalnim i​​ nejavnim razmatranjem predmeta nije ispoštovan princip neposrednosti i kontradiktornosti u spornom građansko-pravnom predmetu, gde je odlučeno o nadoknadi preostalih plata koje tužena​​ duguje. Ovo je prouzrokovano​​ postupanjem i​​ prvog i drugog stepena suda​​ predmeta, jer​​ se i drugi stepen​​ upustio​​ u činjenične​​ stvari (meritornim odlučivanjem​​ prilikom​​ odbijanja žalbe kojom je​​ osporen i​​ pravni​​ žalbeni​​ osnov,​​ pogrešno​​ i nepotpuno utvrđivanje​​ činjeničnog stanja). Podnosilac zahteva​​ ističe da su​​ Žalbeno veće i prvi stepen​​ u ovom predmetu​​ postupali​​ kao da su odlučivali​​ da odbijaju​​ iz proceduralnih razloga, a​​ u konkretnom slučaju,​​ predmet je bio meritoran i bio​​ je​​ prilično složen sa brojnim protivrečnostima između strana.​​ Podnosilac zahteva takođe dodaje:​​ U pogledu ovakvih presedana, Ustavni sud je već odlučivao i može se pozvati na slučajeve​​ KI145/19, KI146/19, KI147/19, KI149/19, KI186/19, KI187/19, KI200/19​​ i​​ KI208/19,​​ sa podnosiocima zahteva​​ Belkize Vula Shala​​ i drugi,​​ presuda od​​ 28.​​ aprila​​ 2021. godine), itd.”.

 

  • Dalje, podnesenim podneskom, podnosilac​​ zahteva navodi da su osporenom presudom​​ u potpunosti​​ povređene odredbe materijalnog i procesnog prava, kao i načelo pravne sigurnosti, jer je​​ ista​​ po njemu u suprotnosti sa sudskom praksom, jer u donetim dodatnim presudama za bivše radnike DP „Auto Priština“, PKVS je delimično usvojio njihove tužbene zahteve,​​ oslanjajući​​ se​​ i​​ na spisak od 12.​​ septembra​​ 2014.​​ godine, dok je u njegovom slučaju Žalbeno veće PKVS-a tretirao​​ isti​​ kao dokaz koji​​ ne proizvodi pravno dejstvo.

 

 

RELEVANTNE USTAVNE I ZAKONSKE ODREDBE

 

 

USTAV REPUBLIKE KOSOVO

 

Član 31.

[Pravo na pravično i nepristrasno suđenje]

 

  • Svakom se garantuje jednaka zaštita prava pred sudom, ostalim državnim organima i nosiocima javnih.

  • Svako ima pravo na javno, nepristrasno i pravično razmatranje odluka o pravima i obavezama ili za bilo koje krivično gonjenje koje je pokrenuto protiv njega/nje, u razumnom roku, od strane nezavisnog i nepristrasnog, zakonom ustanovljenog, suda.

[...]”

 

 

 

 

 

EVROPSKA KONVENCIJA O LJUDSKIM PRAVIMA

 

Član 6.​​ 

(Pravo na pravično suđenje)

 

„1.​​ Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim, zakonom ustanovljenim sudom. Presuda se izriče javno, ali se novinari i javnost mogu isključiti s čitavog ili jednog dela suđenja u interesu morala, javnog reda ili nacionalne sigurnosti u demokratskom društvu, kada to nalažu interesi maloletnika ili zaštite privatnog života strana u sporu, ili kada to sud smatra izričito neophodnim zato što bi u posebnim okolnostima publicitet mogao naneti štetu interesima pravde.

[...]”.

 

ZAKON Br. 04/L-034 O KOSOVSKOJ AGENCIJI ZA PRIVATIZACIJU

 

Član​​ 6.

(Obim administrativne nadležnosti Agencije)

 

1.​​ Аgеncija ima​​ široku i isključivu​​ administrativnu​​ nadležnost​​ nad​​ svim​​ preduzećima​​ i imovinom/aktivom, interesima, deonicama i imovinom koja je obuhvaćena članovima 5.1 i 5.2.​​ Ova​​ nadležnost obuhvata​​ bilo koje​​ radnje​​ koje Agencija smatra​​ razumnim i podesnim, u okviru granica administrativnih resursa Agencije, u cilju boljeg omogućavanja prodaje, likvidacije, prenosa ili drugog vida raspolaganja preduzećem, aktivom ili interesom u državnom vlasništvu. Ne umanjujući opšti karakter prethodne rečenice, posebno se predviđa da, kada govorimo o preduzećima, ova nadležnost obuhvata bilo koju radnju koju Agencija smatra opravdanom i odgovarajućom za očuvanje i unapređivanje vrednosti, održivosti ili upravljanja dotičnim preduzećem”.

 

ANEKS O ZAKONU Br. 04/L-034 О KOSOVSKOJ AGENCIJI ZA PRIVATIZACIJU

 

Član​​ 40.

(Prioriteti potraživanja i interesa)

 

“1.​​ U postupku likvidacije sva potraživanja poverilaca izmiruju se po dole navedenim klasama 1.1 do 1.8 i prema sledećem redosledu:

​​ [...]

1.7.​​ neobezbeđena potraživanja, uključujući potraživanja za plate koja nisu predmet višeg prioriteta;​​ 

[...]”

 

ZAKON BR. 06/L-086 O SPECIJALNOJ KOMORI VRHOVNOG SUDA KOSOVA ZA PITANJA KOJA SE ODNOSE NA KOSOVSKU AGENCIJU ZA PRIVATIZACIJU

 

Član​​ 69.​​ 

(Usmeni žalbeni postupak)

 

“1.​​ Njegovom inicijativom ili na osnovu pismenog zahteva jedne strane, Žalbeno veće odlučuje ukoliko će održati jednu ili više sednice saslušanja u vezi sa odgovarajućom žalbom. Apelacioni koledž uzima u obzir bilo koji zahtev za​​ usmenu proceduru koja se podnosi od bilo koje stranke, koja podnosi njene razloge za podnošenje zahteva za usmenu proceduru. Takav zahtev podnosi se pre završetka procedure pismene žalbe.

[...]”

Član​​ 76.​​ 

(Sukobi i tumačenje)

 

“[...]

3.​​ Specijalna komora može prilikom tumačenja i primene ovog zakona, ako je potrebno rešiti proceduralno pitanje koje nije dovoljno uređeno u ovom zakonu uzeti u obzir i primeniti mutatis mutandis relevantne odredbe Zakona o parničnom postupku”.

 

 

ZAKON Br. 03/L- 006 O PARNIČNOM POSTUPKU

 

Član​​ 398.

[Bez naslova]

 

“Kada sud nakon što stigne odgovor na tužbu, konstatuje da između stranaka nije sporno činjenično stanje, i da ne postoje druge smetnje za donošenje zaslužene odluke, u tom slučaju on bez zakazivanja sudske sednice može izricati presudu kojom prihvata tužbeni zahtev kao osnovanim”.

 


​​ ZAKON BR. 04/Z-077 O OBLIGACIONIM ODNOSIMA

 

Član​​ 353.

[Povremena potraživanja]

 

“1.​​ Potraživanja povremenih davanja koja dospevaju godišnje ili u kraćim određenim razmacima vremena (povremena potraživanja), bilo da se radi o sporednim povremenim potraživanjima, kao što je potraživanje kamata, bilo da se radi o takvim povremenim potraživanjima u kojima se iscrpljuje samo pravo, kao što je potraživanje izdržavanja, zastarevaju za tri (3) godine od dospelosti svakog pojedinog davanja.

[...]”

Član​​ 368.

[Priznanje duga]

 

“1. Zastarevanje se prekida kada dužnik prizna dug.​​ 

2. Priznanje duga može se učiniti ne samo izjavom poveriocu, nego i na posredan način, kao što su davanje otplate, plaćanje kamate, davanje obezbeđenja”.

 

ZAKON BR.​​ 03/L-212​​ O RADU

 

Član​​ 78.

[Zaštita prava zaposlenih]

 

“1. Zaposleni koji procenjuje da poslodavac mu je povredio prava na rad, ima pravo podneti zahtev poslodavcu ili odgovarajućem organu poslodavca ako postoji, za ostvarenje njegovih povređenih prava.

​​ 2. Poslodavac je obavezan da odluči prema zahtevu zaposlenog,​​ u roku od petnaest (15) dana od dana​​ dostavljanja​​ zahteva.​​ 

3. Odluka iz stava 2. ovog člana dostavlja se zaposlenom u pisanoj formi u roku od osam (8) dana”.

 

Član​​ 79.

[Zaštita zaposlenog na sudu]

 

“Svaki zaposleni koji nije zadovoljan odlukom kojom smatra da su mu povređena njegova prava, ili ne dobija odgovor u roku iz člana 78. stav 2. ovog zakona, u tekućem roku od trideset (30) dana može da pokrene radni spor pri nadležnom sudu”.

 

Ocena prihvatljivosti zahteva

 

  • Sud prvo​​ razmatra​​ da li je podnosilac zahteva ispunio uslove prihvatljivosti koji su utvrđeni Ustavom, propisani​​ Zakonom​​ i dalje predviđeni Poslovnikom.

 

  • Sud se poziva na stavove 1. i 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane]​​ Ustava,​​ koji​​ propisuju:

 

1. Ustavni sud odlučuje samo u slučajevima koje su ovlašćene strane podnele sudu na zakonit način.

 

[...]

 

7. Pojedinci mogu da pokrenu postupak ako su njihova prava i slobode koje im garantuje ovaj Ustav prekršena od strane javnih organa, ali samo kada su iscrpeli sva ostala pravna sredstva, regulisanim zakonom”.​​ 

 

  • Sud takođe razmatra da li je podnosilac zahteva ispunio uslove prihvatljivosti,​​ koji​​ su propisani u Zakonu. U tom smislu, Sud se poziva na članove 47. (Individualni zahtevi), 48. (Tačnost podneska) i 49. (Rokovi) Zakona, koji propisuju:​​ 

 

Član 47.

(Individualni zahtevi)

 

“Svaka osoba ima pravo da od Ustavnog suda zatraži pravnu zaštitu ukoliko smatra da njena Ustavom zagarantovana prava i slobode krši neki javni organ.​​ 

 

Osoba može da podnese pomenuti podnesak samo nakon što su iscrpljena sva ostala zakonom određena pravna sredstva”.

 

Član 48.

(Tačnost podneska)

 

„Podnosilac podneska je dužan da jasno naglasi to koja prava i slobode sumu povređena i koji je konkretan akt javnog organa koji podnosilac želi da ospori”.​​ 

 

Član 49​​ 

(Rokovi)

 

„Podnesak se podnosi u roku od 4 meseci. Rok počinje od dana kada je podnosilac primio sudsku odluku​​ ...”.

 

  • Prilikom ocene ispunjenosti gore navedenih​​ uslova prihvatljivosti, Sud primećuje da je podnosilac zahteva naglasio da osporava akt javnog organa, odnosno presudu [AC-I-21-0836-A0001] Žalbenog veća PKVS-a od 26. oktobra 2023. godine, nakon što je iscrpeo​​ sva pravna sredstva propisana zakonom. Podnosilac zahteva je takođe​​ jasno​​ naglasio osnovna prava i slobode za koje navodi da su mu povređene, u skladu sa članom 48. Zakona i podneo je zahtev u skladu sa rokovima propisanim u članu 49. Zakona.

​​ 

  • Pored toga, Sud​​ takođe​​ utvrđuje​​ da​​ zahtev podnosioca zahteva​​ ispunjava​​ uslove prihvatljivosti propisane u​​ stavu​​ (1)​​ pravila​​ 34.​​ (Kriterijumi prihvatljivosti) Poslovnika​​ o radu.​​ Isti se ne može​​ proglasiti neprihvatljivim po osnovu uslova utvrđenih u stavu (3) pravila 34. Poslovnika o radu. Štaviše, i konačno, Sud ocenjuje da ovaj zahtev nije očigledno neosnovan, kao što je utvrđeno u stavu​​ (2)​​ pravila 34.​​ Poslovnika​​ o radu, i​​ kao rezultat toga,​​ mora​​ se proglasiti prihvatljivim i razmotriti u meritumu.​​ 

 

Meritum​​ 

 

  • Sud primećuje da se suština ovog slučaja odnosi na zahtev koji je podnosilac podneo Organu za likvidaciju KAP-a​​ za nadoknadu neisplaćenih plata za period oktobar 2003-jun 2014. godine​​ kao zaposleni​​ u DP „Auto Priština“. Dana 31. marta 2015. godine, Organ za likvidaciju KAP-a je odlukom [PRN-126-0177] odbio zahtev podnosioca na osnovu toga što je zahtev zastareo. Tako je podnosilac zahteva 29. aprila 2015. godine podneo tužbu PKVS-u​​ protiv KAP-a i DP „Auto Priština“, kojom je tražio da mu se prizna pravo na naknadu neisplaćenih plata za gore navedeni vremenski period. Organ za likvidaciju KAP-a je podneo podnesak​​ u​​ odbranu​​ protiv tužbe​​ podnosioca zahteva, koju je osporio​​ kao zastarelu. U vezi s​​ tim, podnosilac zahteva je podneo odgovor​​ na​​ odbranu​​ Organu za likvidaciju KAP-a,​​ a nakon toga​​ je​​ poslednje navedeni podneo protivodgovor. Dana 15. novembra 2021. godine,​​ PKVS​​ je presudom [C-IV-15-0687]​​ usvojio​​ tužbeni zahtev podnosioca tako što je obavezao​​ KAP​​ da u postupku likvidacije​​ DP​​ „Auto Priština“​​ tužbeni zahtev podnosioca tretira kao​​ priznati​​ zahtev​​ i odlučio da ne održi​​ raspravu. Protiv presude PKVS-a,​​ Organ za likvidaciju KAP-a je uložio žalbu Žalbenom veću PKVS-a zbog pogrešne ocene činjeničnog i pravnog stanja, na koju je podnosilac zahteva zatim podneo odgovor na žalbu. Žalbeno veće PKVS-a je 26. oktobra 2023. godine presudom [AC-I-21-0836-A0001] ocenilo žalbu Organa za likvidaciju KAP-a osnovanom i preinačilo prvostepenu presudu,​​ na taj način što​​ je odbilo tužbeni zahtev podnosioca, iz razloga što je prema odredbama ZOO-a njegov zahtev zastareo. Takođe, gore navedenom presudom, Žalbeno veće PKVS-a je odlučilo da ne održi​​ ročište za​​ raspravu.

 

  • Sud podseća da podnosilac zahteva​​ tvrdi povredu člana 31. Ustava, sa obrazloženjem da je​​ svojom​​ osporenom presudom,​​ Žalbeno veće​​ PKVS-a​​ pogrešno​​ primenilo​​ zakon i​​ odlučilo​​ u suprotnosti sa sudskom praksom PKVS-a, konkretnije u suprotnosti sa načelom​​ pravne sigurnosti, jer je dostavljenim presudama za bivše radnike DP „Auto​​ Priština“ PKVS delimično usvojio njihove tužbene zahteve i na osnovu​​ spiska​​ od 12. septembra 2014. godine, koji​​ je u njegovom slučaju, Žalbeno veće PKVS-a tretiralo kao dokaz koji ne proizvodi pravno dejstvo.​​ Sem toga,​​ podnosilac zahteva takođe tvrdi povredu prava na pravično i nepristrasno suđenje​​ zagarantovanog​​ članom 31. Ustava, kao rezultat neodržavanja​​ rasprave​​ pred​​ PKVS-om​​ i​​ Žalbenim​​ većem​​ PKVS-a.​​ U tom kontekstu, Sud primećuje da​​ podnosilac​​ zahteva u suštini​​ iznosi navod​​ o​​ nedostatku​​ obrazloženja sudske odluke, a posebno u odnosu na neprihvatanje​​ spiska​​ od 12. septembra 2014. godine kao​​ važećeg​​ dokaza od strane Žalbenog veća PKVS-a.​​ ​​ 

 

  • Na osnovu​​ napred​​ navedenog, uzimajući u obzir prirodu ovog zahteva i tvrdnje koje je izneo podnosilac zahteva​​ o​​ povredi​​ člana​​ 31. Ustava, Sud će​​ u nastavku razmotriti tvrdnje podnosioca zahteva​​ koje se odnose na​​ (i)​​ neobrazlaganje​​ sudske odluke; i​​ (ii) neodržavanje rasprave pred​​ PKVS-om​​ i​​ Žalbenim​​ većem​​ PKVS-a.

 

 

 

I. Ocena Suda ​​ o povredi prava na​​ „obrazloženu odluku“​​ 

 

  • Opšta načela​​ 

 

  • Garancije utvrđene u članu 6. stav 1. takođe uključuju obavezu sudova da daju dovoljne razloge za svoje odluke (vidi slučaj ESLJP-a,​​ H. protiv Belgije, br. 8950/80, presuda od 30. novembra 1987. godine, stav 53). Obrazložena sudska odluka pokazuje stranama da je njihov slučaj uistinu razmotren.​​ 

 

  • Uprkos činjenici da domaći Sud ima određenu slobodu procene u pogledu izbora argumenata i odlučivanja o prihvatljivosti dokaza, dužan je da opravda sve svoje postupke obrazlažući sve svoje odluke (vidi slučajeve ESLJP-a:​​ Suominen protiv Finske, br. 37801/97, presuda od 24. jula 2003. godine, stav 36; i presudu​​ Carmel Saliba protiv Malte, br 24221/13, presuda od 24. aprila 2017. godine, stav 73).​​ 

 

  • Niži sud ili državni organ, s druge strane, mora dati takve razloge i opravdanja koja će omogućiti strankama da efikasno iskoriste svako postojeće pravo na žalbu (vidi slučaj ESLJP-a,​​ Hirvisaari protiv Finske,​​ br.​​ 49684/99, presuda od 25. decembra 2001. godine, stav 30).

 

 

  • Od prirode odluke koju donosi Sud zavisi da li je isti obavezan da je obrazloži a to se može odlučiti samo u svetlu okolnosti predmetnog slučaja: potrebno je uzeti u obzir, između ostalog, različite vrste podnesaka koje stranka može da podnese Sudu, kao i razlike koje postoje između pravnih sistema zemalja u vezi sa zakonskim odredbama, običajnim pravima, pravnim stavovima i iznošenjem i sastavljanjem presuda (vidi slučajeve ESLJP-a,​​ Ruiz Torija protiv Španije, br. 18390/91, presuda od 9. decembra 1994. godine, stav 29;​​ Hiro Balani protiv Španije, br. 18064/91, presuda od 9. decembra 1994. godine, stav 27).

 

  • Međutim, ako je podnesak stranke odlučujući za ishod postupka, potrebno je da se na njega odgovori konkretno i bez kašnjenja (vidi slučajeve ESLJP-a​​ Ruiz Torija protiv Španije, citiran iznad, stav 30;​​ Hiro Balani protiv Španije, citiran iznad, stav 28).

 

  • Stoga, sudovi su obavezni da:​​ 

 

  • razmotre glavne argumente strana (vidi slučajeve ESLJP-a,​​ Buzescu protiv Rumunije, presuda od 24. avgusta 2005. godine, br. 61302/00, stav 67;​​ Donadze protiv Gruzije, br. 74644/01, presuda od 7. juna 2006. godine, stav 35);

 

  • da se sa velikom rigoroznošću i posebnom pažnjom razmotre zahtevi u vezi sa pravima i slobodama zagarantovanim Ustavom, EKLJP-om i njenim Protokolima (vidi slučajeve ESLJP-a:​​ Fabris protiv Francuske, citirano gore, stav 72;​​ Wagner i JMWL protiv Luksemburga, br. 76240/01, presuda od 28. juna 2007. godine, stav 96).

 

  • Član 6., stav 1. ne zahteva od Vrhovnog suda da daje detaljnije obrazloženje kada jednostavno primenjuje određenu zakonsku odredbu u vezi sa pravnim osnovom za odbijanje žalbe jer ta žalba nema izglede za uspeh (vidi slučajeve ESLJP-a​​ Burg i drugi​​ protiv Francuske, br. 34763/02; odluka od 28. januara 2003. godine;​​ Gorou protiv Grčke​​ (br. 2), br.​​ 12686/03, odluka od 20. marta 2009. godine, stav 41).

 

  • Pored toga, kada odbije žalbu, Apelacioni sud može, u načelu, jednostavno prihvatiti obrazloženje odluke nižeg suda (vidi slučaj ESLJP-a,​​ García Ruiz protiv Španije, citiran iznad, stav 26.; vidi, suprotno ovome,​​ Tatishvili protiv Rusije, br. 1509/02, presuda od 9. jula 2007. godine, stav 62). Međutim, koncept pravilnog procesa podrazumeva da se domaći Sud koji je dao usko objašnjenje za svoje odluke, bilo ponavljanjem obrazloženja koje je prethodno dao niži Sud ili na drugi način, u stvari bavio se važnim pitanjima iz svoje nadležnosti, što znači da nije jednostavno i bez dodatnih napora prihvatio zaključke nižeg suda (vidi slučaj​​ Helle protiv Finske, br. (157/1996/776/977), presuda od 19. decembra 1997. godine, stav 60). Ovaj zahtev je tim još važniji ako stranka u sporu nije imala mogućnost da usmeno iznese svoje argumente u postupku pred domaćim sudom.

 

  • Međutim, Apelacioni sudovi (u drugom stepenu) koji su nadležni da odbace neosnovane žalbe i da rešavaju činjenična i pravna pitanja u parničnom postupku, dužni su da obrazlože zašto su odbili da odluče po žalbi (vidi slučaj ESLJP-a​​ Hansen protiv Norveške, br. 15319/09, presuda od 2. januara 2015. godine, stavovi 77–83).

 

  • Pored toga, ESLJP nije utvrdio da je povređeno pravo u slučaju u kome nije dato konkretno pojašnjenje u vezi sa izjavom koja se odnosila na nebitan aspekt slučaja, odnosno na odsustvo potpisa i pečata, što je greška više formalne nego materijalne prirode i ta greška je odmah ispravljena (vidi slučaj ESLJP-a,​​ Mugoša protiv Crne Gore, br. 76522/12, presuda od 21. septembra 2016. godine, stav 63).

 

  • Primena gore navedenih načela u okolnostima konkretnog slučaja​​ 

 

  • Što se tiče​​ primene​​ gore navedenih​​ načela​​ utvrđenih kroz sudsku praksu ESLJP-a​​ i Suda o​​ obrazloženju sudskih odluka,​​ Sud podseća da u ovom slučaju podnosilac​​ zahteva​​ tvrdi da je Žalbeno veće​​ PKVS-a​​ prekršilo odredbe materijalnog i procesnog prava kada je​​ usvojilo​​ žalbu Organa za likvidaciju KAP-a i​​ odbilo​​ njegov​​ tužbeni​​ zahtev kao zastareo.

 

  • S tim u vezi, Sud primećuje da je​​ Žalbeno veće PKVS-a odbilo​​ tužbeni zahtev podnosioca​​ zahteva​​ za naknadu neisplaćenih​​ plata​​ za period oktobar 2003–jun 2014. godine, na osnovu stava 1.​​ člana 353. ZOO-a​​ koji​​ utvrđuje sledeće:

 

Potraživanja povremenih davanja koja dospevaju godišnje ili u kraćim određenim razmacima vremena (povremena potraživanja), bilo da se radi o sporednim povremenim potraživanjima, kao što je potraživanje kamata, bilo da se radi o takvim povremenim potraživanjima u kojima se iscrpljuje samo pravo, kao što je potraživanje izdržavanja, zastarevaju za tri (3) godine od dospelosti svakog pojedinog davanja.​​ 

 

  • Sud, dalje, navodi da prema članu 369. ZOO-a,​​ „zastarelost prestaje podnošenjem tužbe i svakom drugom radnjom koju je poverilac preduzeo prema dužniku pred sudom ili drugim nadležnim organom u cilju dokazivanja, obezbeđenja ili ostvarivanja potraživanja“.​​ S tim u vezi, Sud podseća da je podnosilac​​ zahteva, dana​​ 11. septembra 2014. godine,​​ podneo zahtev za naknadu za​​ neisplaćene​​ plate​​ Organu​​ za likvidaciju KAP-a, dok je 29. aprila 2015. godine,​​ podneo tužbu​​ PKVS-u​​ protiv​​ Organa​​ za likvidaciju KAP-a.

 

  • Na osnovu​​ prethodno​​ navedenog, Sud skreće pažnju na činjenicu da je podnosilac zahtevao naknadu neisplaćenih​​ plata​​ za period​​ koji obuhvata​​ 11 (jedanaest) godina,​​ koji zahtev​​ je​​ Žalbeno veće PKVS-a​​ odbilo​​ kao​​ zastareo.​​ Međutim, Sud napominje da​​ gore​​ navedenom presudom​​ Žalbeno veće PKVS-a​​ nije obrazložilo kako je nastupila zastarelost​​ i​​ za poslednje 3 (tri) godine pre podnošenja tužbe, odnosno za godine 2011-2014.

 

  • U​​ tom smislu, Sud primećuje da je za Žalbeno veće PKVS-u bila dovoljna ocena da je tužbeni zahtev podnosioca zahteva zastareo zbog toga što nije dostavljen bilo kakav dokaz o prekidu zastarelosti i ništavosti​​ spiska​​ od​​ 12.godine.​​ S tim​​ u vezi, Sud naglašava da Žalbeno veće PKVS-a nije pružilo obrazloženje o tome kako je nastupila zastarelost tužbenog zahteva za poslednje​​ 3 (tri)​​ godine,​​ već​​ se zadovoljilo uopštenim zaključkom da je njegov tužbeni zahtev u pogledu naknade neisplaćenih​​ plata​​ za period oktobar​​ 2003-jun​​ 2014.​​ godine, zastareo.​​ ​​ ​​ 

 

  • Što se tiče nalaza​​ Žalbenog veća PKVS-a​​ da podnosilac​​ zahteva​​ nije dokazao nikakvim dokazima da je prekinuo​​ zastarelost, Sud podseća da​​ se​​ u obrazloženju presude​​ PKVS-a​​ kao i​​ u obrazloženju presude​​ Žalbenog veća​​ PKVS-a, napominje da je podnosilac​​ zahteva​​ u prilog​​ svom​​ tužbenom​​ zahtevu​​ priložio​​ tužbi, između ostalog, i sledeće dokaze: obaveštenje​​ o​​ podnošenju​​ tužbe​​ dostavljeno​​ KAP-u 23.​​ aprila​​ 2015. godine, ugovor o radu, pismo KAP-a od 16. jula 2014. godine upućeno rukovodstvu DP „Auto Priština“ i spisak aktivnih radnika koji nisu primili plate. S tim u vezi, Sud ocenjuje da je podnosiocu​​ zahteva​​ stavljeno nesrazmerno veliko opterećenje u pružanju drugih dokaza, budući da je podnosilac​​ zahteva, na osnovu obrazloženja​​ gore​​ navedenih presuda priložio dokaze kojima je raspolagao, dok su ostali dokazi​​ mogli​​ biti​​ kod​​ institucije, odnosno​​ kod​​ KAP-a.

 

  • Nadalje, Sud podseća da je, u prilog svojoj tvrdnji, podnosilac​​ zahteva​​ dostavio Sudu 4.​​ (četiri) presude​​ PKVS-a​​ kojima su delimično usvojeni zahtevi bivših radnika​​ DP​​ „Auto Priština“, odnosno presude u​​ slučaju​​ H.G., R.Z., S.B. i A.Z. Sud​​ primećuje​​ da je u ovim slučajevima​​ PKVS, na osnovu člana 353. ZOO-a, utvrdio da je zahtev za naknadu neisplaćenih​​ plata​​ koja​​ im​​ pripadaju​​ za​​ poslednje 3 (tri) godine, odnosno​​ za​​ relevantni period 2011-2014​​ nije zastareo. Takođe, kroz presude u navedenim​​ slučajevima, Sud​​ primećuje​​ da je​​ PKVS​​ kao nesporan dokaz prihvatio spisak od 12.​​ septembra​​ 2014.​​ godine sa imenima aktivnih radnika koji nisu primili plate, koje je Žalbeno veće PKVS-a smatrao nevažećim.​​ 

  • Kao rezultat toga, Sud ocenjuje da​​ Žalbeno veće PKVS-a​​ prilikom preinačenja presude PKVS-a,​​ a samim tim i odbijanja​​ tužbenog zahteva podnosioca zahteva, nije pružilo​​ obrazloženje​​ o tome​​ zašto je tužbeni zahtev odbijen kao zastareo na osnovu stava​​ 1.​​ člana 353. ZOO-a,​​ za​​ vremenski​​ period koji obuhvata godine​​ 2011-2014.

 

  • Sud podseća da prema sudskoj praksi ESLJP-a i Suda,​​ odluka apelacionog suda​​ ipak mora da sadrži dovoljno obrazloženje da pokaže da relevantni sud nije prihvatio nalaze​​ do kojih je došao​​ nižestepeni​​ sud​​ (vidi,​​ predmet ESLJP-a​​ Tatishvili​​ protiv Rusije,​​ br. 1509/02,​​ presuda od​​ 9. jula​​ 2007. godine,​​ stav​​ 62;​​ i vidi slučaj Suda​​ KI36/22, podnosilac​​ “Matkos Group”​​ DOO,​​ presuda od​​ 18. januara​​ 2023. godine,​​ citiran iznad, stav​​ 127).​​ 

 

  • U svetlu gore navedenih ocena, Sud nalazi da presuda [AC-I-21-0836-A0001]​​ Žalbenog veća PKVS-a​​ od 26. oktobra 2023. godine ne ispunjava kriterijume​​ „pravičnog suđenja“​​ prema članu​​ 31. Ustava u​​ vezi sa​​ članom​​ 6 EKLJP-a, zbog​​ neobrazloženosti sudske odluke.​​ 

 

  •  ​​ ​​ ​​ ​​​​ Povodom navoda​​ o​​ odsustvu​​ rasprave

 

  • Prilikom​​ ocene​​ navoda podnosioca zahteva o povredi​​ člana 31. Ustava​​ kao rezultat odsustva​​ rasprave, Sud​​ će se pozvati na (i) opšta​​ načela​​ koja​​ je ustanovio ESLJP u​​ pogledu prava na​​ raspravu​​ prema članu 6.​​ ESLJP-a, a zatim​​ će​​ ista​​ (ii)​​ primeniti​​ na okolnosti konkretnog slučaja.

 

  • Opšta načela u vezi sa pravom na​​ raspravu​​ u smislu člana 6. EKLJP-a

 

 

  • Javni karakter​​ postupaka​​ pred pravosudnim organima štiti parničare​​ od tajnog sprovođenja pravde​​ u nedostatku javne rasprave. Štaviše, javnost sudskih postupaka je jedan od glavnih mehanizama kojim​​ se održava poverenje u pravdu. Takvo​​ načelo, štaviše, doprinosi postizanju ciljeva iz člana 31. Ustava i člana 6. EKLJP-a​​ za pravičan sudski proces, čija je​​ garantovanje jedno​​ od osnovnih​​ načela svakog demokratskog društva​​ sadržanih​​ u EKLJP-u​​ (vidi, slučaj ESLJP-a​​ Malhous​​ protiv​​ Republike​​ Češke,​​ br. 33071/96,​​ presuda od​​ 12. jula​​ 2001. godine,​​ stav​​ 55).​​ 

 

  • U principu, parničari imaju pravo na javnu raspravu, ali takva obaveza nije apsolutna. Koliko je relevantno za sadašnje okolnosti, sudska praksa ESLJP-a​​ je​​ utvrdila glavna načela u vezi sa (i) pravom na raspravu u prvostepenim sudovima; (ii) pravo na raspravu u sudovima drugog i trećeg stepena; (iii) načelima na osnovu kojih treba utvrditi da li je rasprava​​ neophodna; i (iv) da li se nedostatak rasprave u prvom stepenu može ispraviti raspravom u višoj instanci i relevantnim kriterijumima za ovu ocenu.​​ 

 

  • Što se tiče obaveze održavanja rasprave​​ u prvostepenim sudovima, ESLJP je naglasio da je u postupku pred​​ sudom​​ prvog​​ i​​ jedinog stepena, pravo na raspravu zagarantovano stavom 1. člana 6. EKLJP-a (vidi, slučajeve ESLJP-a​​ Fredin​​ protiv Švedske (br. 2),​​ br. 18928/91,​​ presuda od​​ 23. februara​​ 1994. godine,​​ stavovi​​ 21-22;​​ Allan Jacobsson​​ protiv Švedske​​ (br. 2),​​ br. 16970/90,​​ presuda od​​ 19. februara​​ 1998. godine,​​ stav​​ 46;​​ i​​ Salomonsson​​ protiv Švedske,​​ br. 38978/97,​​ presuda od​​ 12.​​ novembra​​ 2002. godine,​​ stav​​ 36).​​ Izuzeci od ovih slučajeva​​ se, u principu, prave samo ako „postoje izuzetne okolnosti koje bi opravdale izostanak​​ rasprave​​ (vidi,​​ slučaj ESLJP-a​​ Mirovni Inštitut​​ protiv​​ Slovenije,​​ br. 32303/13,​​ presuda od​​ 13. juna​​ 2018. godine,​​ stav​​ 36),​​ i koje je ESLJP kroz svoju sudsku praksu definisao​​ kao slučajeve koji se bave isključivo pravnim pitanjima ili su visoko tehničke prirode (vidi, slučaj ESLJP-a​​ Koottummel​​ protiv​​ Austrije,​​ br. 49616/06,​​ presuda od​​ 10. decembra​​ 2009. godine,​​ stavovi​​ 19-20).

 

  • Što se tiče obaveze održavanja rasprave u sudovima drugog ili trećeg stepena, sudska praksa ESLJP-a navodi da se izostanak rasprave može opravdati na osnovu posebnih karakteristika predmetnog slučaja, pod uslovom da je rasprava održana u prvom stepenu (vidi, slučaj ESLJP-a​​ Salomonsson​​ protiv Švedske,​​ gore citiran, stav​​ 36).​​ Stoga se postupak pred apelacionim sudovima, koji uključuje samo​​ pravna, a ne i činjenična pitanja, može smatrati u skladu sa garancijama sadržanim u članu 6. EKLJP-a, čak i ako u drugom stepenu nije održana rasprava (vidi, slučajeve ESLJP-a​​ Miller​​ protiv Švedske,​​ br. 55853/00,​​ presuda od​​ 8. februara​​ 2005. godine,​​ stav​​ 30;​​ i​​ Helmers​​ protiv Švedske,​​ br. 11826/85,​​ presuda od​​ 29. oktobra​​ 1991. godine,​​ stav​​ 36).​​ 

 

 

  • Prema ovoj presudi, rasprava nije neophodna ako relevantni slučaj (i) ne uključuje pitanja kredibiliteta ili sporne činjenice koje zahtevaju održavanje rasprave i kada sudovi mogu odlučiti pravično i razumno na osnovu​​ spisa predmeta​​ (vidi, slučajeve ESLJP-a​​ Döry protiv Švedske,​​ br. 28394/95,​​ presuda od​​ 12. februara​​ 2003. godine,​​ stav​​ 37);​​ Saccoccia​​ protiv​​ Austrije,​​ br. 69917/01,​​ presuda od​​ 18. decembra​​ 2008. godine,​​ stav​​ 73;​​ i​​ Mirovni Inštitut​​ protiv​​ Slovenije,​​ gore citiran, stav​​ 36;​​ (ii)​​ uključuje jednostavno pravna pitanja ograničene prirode (vidi, slučajeve ESLJP-a​​ Allan Jacobsson​​ protiv Švedske​​ (br. 2),​​ gore citiran, stav​​ 49;​​ i​​ Valová, Slezák​​ i​​ Slezák​​ protiv​​ Slovačke,​​ presuda od​​ 1. septembra​​ 2004. godine,​​ stavovi​​ 65-68)​​ ili ne uključuje neku posebnu složenost​​ (vidi, slučaj ESLJP-a​​ Varela Assalino​​ protiv​​ Portugalije,​​ br. 64336/01,​​ odluka od​​ 25.​​ aprila​​ 2002. godine);​​ i​​ (iii)​​ uključuje visoko tehnička pitanja, koja se bolje rešavaju u pisanoj formi nego kroz usmene argumente na​​ raspravi​​ (vidi, slučaj ESLJP-a​​ Döry protiv Švedske,​​ gore citiran, stav​​ 41).

 

  • Suprotno tome, prema oceni Velikog veća ESLJP-a u slučaju​​ Ramos Nunes de Carvalho e Sá​​ protiv​​ Portugalije,​​ održavanje rasprave je neophodno kada se: (i) razmatraju pravna i činjenična pitanja, uključujući slučajeve u kojima se ocenjuje da li su vlasti ispravno proverile činjenice (vidi, slučaj ESLJP-a​​ Malhous​​ protiv Republike Češke,​​ gore citiran, stav​​ 60); (ii)​​ kada okolnosti zahtevaju od suda da ostavi utisak na parničare tako što će im dati pravo da objasne svoju ličnu situaciju u njihovo ime ili preko zastupnika (vidi, slučaj ESLJP-a​​ Miller​​ protiv Švedske,​​ gore citiran, stav​​ 34);​​ kada sud mora da dobije pojašnjenja o nekim tačkama održavanjem rasprave (vidi, slučaj ESLJP-a​​ Lundevall​​ protiv Švedske,​​ br. 38629/97,​​ presuda od​​ 12.​​ novembra​​ 2002. godine,​​ stav​​ 39).​​ 

 

  • Što se tiče mogućnosti drugostepene ispravke izostanka prvostepene rasprave i odgovarajućih kriterijuma, ESLJP je kroz svoju sudsku praksu utvrdio da, u principu, takva ispravka zavisi od ovlašćenja višeg suda. Ako poslednje navedeni ima punu nadležnost da razmatra meritum relevantnog slučaja, uključujući i ocenu činjenica, onda se ispravka izostanka rasprave u prvom stepenu može izvršiti u drugom stepenu (vidi, slučaj ESLJP-a​​ Ramos Nunes de Carvalho e Sá​​ protiv Portugalije,​​ gore citiran, stav​​ 192).

 

  • Što se tiče odricanja od prava na javnu raspravu, ESLJP je naglasio da ni slovo ni duh stava 1.​​ člana 6. EKLJP ne sprečavaju pojedinca da se dobrovoljno odrekne svog prava na javnu raspravu, izričito ili prećutno, već odricanje od prava na javnu raspravu mora biti jasno​​ i ne sme biti u suprotnosti sa bilo kojim važnim javnim interesom (vidi​​ slučajeve​​ ESLJP-a​​ Le Compte, Van Leuven i De Meyere protiv Belgije,​​ citiran iznad, stav 59;​​ Håkansson i Sturesson protiv Švedske,​​ br. 11855/85,​​ presuda od 21. februara 1990. godine, stav 66;​​ Exel protiv Češke Republike, br. 18962/99, presuda od 5. oktobra 2005. godine,​​ stav 46.​​ Poziv​​ za sednicu se takođe mora primiti na vreme​​ (vidi​​ slučaj​​ ESLJP-a​​ Yakovlev protiv Rusije,​​ br. 72701/01, presuda od 15. marta 2005. godine, stavovi 20-22).

 

  • Isto tako, prema sudskoj praksi ESLJP-a, činjenica da stranke nisu zahtevale održavanje rasprave ne znači da su se odrekle prava na održavanje rasprave. Na osnovu sudske prakse ESLJP-a, takav slučaj zavisi od karakteristika lokalnog zakona i okolnosti svakog​​ pojedinačnog slučaja (vidi, slučaj ESLJP-a​​ Göç​​ protiv​​ Turske,​​ br. 36590/97,​​ presuda od​​ 11. jula​​ 2002. godine,​​ stav​​ 48​​ i​​ Exel protiv Češke Republike, citiran iznad, stav 47).​​ 

 

  • Primena gore razrađenih načela u okolnostima konkretnog slučaja

 

  • Sud podseća da na osnovu sudske prakse ESLJP-a, član 6. EKLJP-a, u principu, garantuje održavanje rasprave na najmanje jednom nivou odlučivanja. To je, u principu, (i) obavezno ako prvostepeni sud ima isključivu nadležnost za donošenje odluka u vezi sa činjeničnim i pravnim pitanjima; (ii) neobavezujuće u drugom stepenu ako je rasprava održana u prvom stepenu, uprkos činjenici da takva odluka zavisi od karakteristika relevantnog slučaja, na primer, ako drugostepeni sud odlučuje i o činjeničnim i o pravnim pitanjima; i (iii)​​ obavezno​​ u drugom stepenu ako takva nije održana u prvom stepenu, u slučajevima kada drugostepena instanca ima punu nadležnost da oceni prvostepenu odluku i u vezi sa činjeničnim i pravnim pitanjima.​​ 

 

 

  • Sud podseća da je​​ početno​​ podnosilac zahteva​​ podneo zahtev​​ Organu za likvidaciju KAP-a za nadoknadu neisplaćenih plata za period​​ od​​ oktobra​​ 2003. do juna​​ 2014. godine kao zaposleni u DP „Auto Priština“, koji zahtev​​ je​​ odbijen sa obrazloženjem da je zastareo. Kao rezultat toga,​​ podnosilac zahteva​​ je​​ pokrenuo sudski postupak tužbom pri PKVS-u​​ protiv KAP-a i DP „Auto Priština“,​​ koja tužba​​ je​​ usvojena kao osnovana od strane​​ PKVS-a.​​ Protiv presude PKVS-a, Organ za likvidaciju KAP-a je uložio žalbu Žalbenom veću PKVS-a, koju je​​ poslednje pomenuti​​ presudom​​ ocenio​​ osnovanom i preinačio presudu prvostepenog suda, sa obrazloženjem da je prema odredbama ZOO-a njegov zahtev zastareo.​​ 

 

  • Dalje, Sud primećuje da tokom​​ postupka koji se vodio​​ pri PKVS-u i Žalbenom veću​​ PKVS-a​​ nije održana rasprava,​​ čime se​​ prema podnosiocu zahteva krši​​ njegovo​​ pravo​​ na pravično i nepristrasno suđenje zagarantovano članom 31. Ustava.​​ 

 

  • Sud dalje ističe da iz spisa predmeta ne proizilazi da je podnosilac zahteva tražio održavanje rasprave pred​​ PKVS-om i Žalbenim većem PKVS-a.​​ 

 

  • Što se tiče​​ neodržavanja​​ rasprave, Sud podseća da​​ PKVS​​ nije zakazao​​ raspravu​​ sa obrazloženjem da​​ među strankama nije​​ bilo​​ sporno činjenično stanje, dok je​​ Žalbeno veće​​ PKVS-a​​ presudom​​ kojim je preinačio​​ prvostepenu​​ presudu​​ odlučilo​​ da​​ ne održi​​ usmeni deo postupka​​ na osnovu​​ stava 1.​​ člana 69. Zakona o​​ PKVS​​ za pitanja​​ koja se odnose na​​ KAP.

 

  • Sud​​ podseća​​ da na osnovu člana 69.​​ (Usmeni žalbeni postupak) Zakona o PKVS-u za pitanja koja se​​ odnose na​​ KAP,​​ Žalbeno veće​​ PKVS-a​​ odlučuje da li​​ će održati jednu ili više​​ usmenih​​ rasprava u vezi sa dotičnom​​ žalbom, na osnovu njegove inicijative ili čak pismenog​​ zahteva​​ stranke. Shodno tome, održavanje ročišta na žalbenom nivou ne zavisi nužno od zahteva stranke. Takođe je dužnost nadležnog​​ veća​​ da na sopstvenu inicijativu proceni da li okolnosti slučaja zahtevaju održavanje rasprave. Štaviše, na​​ osnovu člana 66. (Sadržaj​​ žalbe) i člana 70. (Podnošenje novih dokaza) Zakona o​​ PKVS-u​​ za pitanja koja se odnose na KAP,​​ Žalbeno veće ima nadležnost​​ da oceni​​ pravna i činjenična​​ pitanja, i shodno tome, ima punu nadležnost da oceni način na koji je prvostepena instanca​​ PKVS-a​​ ocenila činjenice. U okolnostima konkretnog slučaja, Žalbeno veće​​ je preinačilo presudu​​ PKVS-a​​ na štetu podnosioca​​ zahteva. U takvim okolnostima, uzimajući u obzir zakonske odredbe, Sud ne može zaključiti da je izostanak​​ rasprave u Žalbenom veću​​ opravdano​​ samo​​ kao rezultat nedostatka​​ zahteva stranaka u postupku, posebno imajući u vidu činjenicu da​​ se​​ podnosilac zahteva​​ nije žalio na presudu​​ PKVS-a​​ koja je išla u njegovu korist.

 

 

  • Sud​​ će u nastavku, na osnovu sudske prakse ESLJP-a, oceniti da li u okolnostima konkretnog slučaja postoje izuzetne okolnosti koje bi opravdale​​ izostanak​​ rasprave​​ na oba nivoa odlučivanja, odnosno da li​​ se​​ priroda slučajeva koji se ocenjuju pred​​ PKVS-om i​​ Žalbenim​​ većem​​ PKVS-a, može klasifikovati kao​​ „isključivo​​ pravna​​ ili visoko tehničke prirode“.

 

Da li u okolnostima konkretnog slučaja postoje izuzetne okolnosti koje bi opravdale izostanak rasprave

 

  • Sud još jednom podseća da na osnovu sudske prakse ESLJP-a, stranke imaju pravo na raspravu u najmanje jednom stepenu. Izuzetak od prava na raspravu postoji samo u onim slučajevima u kojima se utvrdi da „postoje​​ izuzetne​​ okolnosti koje bi opravdale izostanak rasprave“ i koje se prema sudskoj praksi ESLJP-a klasifikuju kao predmeti koji se odnose na „isključivo pravna ili visoko tehnička pitanja”.​​ 

 

  • Primeri pitanja visoko tehničke prirode u kojima​​ rasprava​​ nije nužno neophodna, prema sudskoj praksi ESLJP-a, postoje u slučajevima koji se odnose na socijalno osiguranje (vidi, slučaj ESLJP-a​​ Döry protiv Švedske,​​ gore citiran, stav​​ 41).​​ Slično tome,​​ prema sudskoj praksi ESLJP-a,​​ koje se pridržava​​ i Sud, izostanak​​ rasprave​​ ne rezultira povredama​​ u onim slučajevima u kojima su pitanja pred relevantnim sudom bila isključivo pravna (vidi, slučajeve ESLJP-a​​ Saccoccia​​ protiv​​ Austrije,​​ citiran iznad,​​ stav​​ 73;​​ i​​ Allan Jacobsson​​ protiv Švedske​​ (br. 2),​​ gore​​ citiran, stav​​ 49;​​ KI80/23, podnosilac zahteva​​ Behgjet Stoliqi,​​ rešenje o neprihvatljivosti od 17. januara 2024. godine, stav 47; i​​ KI125/23, podnosilac zahteva​​ Hazir Bublica,​​ rešenje o neprihvatljivosti od 31. januara 2024. godine, stav 46).​​ 

 

 

  • U okolnostima ovog konkretnog slučaja, Sud prvo​​ podseća​​ da je Žalbeno veće nadležno da se bavi​​ kako​​ činjeničnim​​ tako​​ i pravnim pitanjima. Na osnovu stava 11.​​ člana 9.​​ (Presude,​​ odluke​​ i žalbe) Zakona o​​ PKVS​​ za​​ pitanja koja se odnose na KAP,​​ stava 4.​​ člana 69. (Usmeni žalbeni postupak) i člana 70. (Podnošenje​​ novih dokaza)​​ Aneksa​​ Zakona o​​ PKVS-u, stranke, između ostalog, imaju mogućnost da podnesu žalbe Žalbenom​​ veću​​ kako u pogledu pravnih tako i činjeničnih pitanja, uključujući​​ i​​ mogućnost​​ podnošenja​​ novih dokaza.​​ 

 

  • U prilog ovom​​ zaključku, Sud podseća da je​​ presudom u slučaju​​ Ramos Nunes de Carvalho e Sá protiv Portugala,​​ ESLJP izričito utvrdio da je​​ rasprava​​ neophodna​​ u okolnostima koje zahtevaju razmatranje pravnih i činjeničnih pitanja, uključujući slučajeve​​ u kojima je potrebno oceniti da li su niži organi pravilno ocenili činjenice. Ovo posebno važi u okolnostima kada​​ rasprava​​ nije održana​​ ni​​ pred nižestepenom instancom, kao što je slučaj u okolnostima​​ konkretnog​​ predmeta.

 

  • U svetlu gore navedenih činjenica, Sud primećuje da je​​ PKVS​​ presudom usvojio​​ tužbeni​​ zahtev podnosioca​​ zahteva​​ za naknadu neisplaćenih​​ plata​​ za period od oktobra 2003. do 21. jula 2014. godine,​​ sa obrazloženjem da​​ je (i) podnosilac​​ zahteva​​ kontinuirano tražio isplatu neisplaćenih​​ plata​​ i (ii)​​ da je​​ spiskom​​ aktivnih radnika, tuženi​​ potvrdio​​ postojanje neisplaćenog duga. Nakon​​ žalbe​​ koju je podneo​​ KAP​​ sa​​ navodom​​ da je​​ PKVS​​ pogrešno utvrdio činjenično stanje i pogrešno primenio materijalno pravo, prvostepenu presudu je​​ preinačilo​​ Žalbeno veće PKVS-a,​​ sa obrazloženjem da je​​ zahtev podnosioca​​ zahteva zastareo prema stavu 1.​​ člana​​ 353. ZOO-a.​​ 

 

  • S tim u vezi, Sud primećuje da je gore navedeni​​ zaključak​​ o zastarelosti​​ tužbenog zahteva,​​ Žalbeno veće PKVS-a​​ zasnovalo​​ na (i)​​ izostanku​​ pružanja​​ dokaza​​ od strane podnosioca zahteva o podnošenju​​ njegovog​​ zahteva sudu ili​​ nekom drugom nadležnom organu, u roku od tri (3) godine od trenutka kada​​ DP „Auto Priština“​​ navodno​​ nije ispunio svoje obaveze; i (ii)​​ ništavosti​​ spiska​​ radnika koji je izdao​​ DP​​ „Auto Priština“,​​ sa obrazloženjem da​​ su​​ od ulaska​​ ovog​​ poslednjeg​​ u likvidaciju 21. jula 2014. godine,​​ celokupna​​ nadležnost i​​ ovlašćenja​​ prešla​​ na​​ Organ​​ za likvidaciju KAP-a. S tim u vezi, Sud podseća na obrazloženje​​ Žalbenog veća PKVS-a, kao u nastavku:​​ 

 

„U ovom slučaju, spisak aktivnih radnika koji nisu primili plate po ugovoru o radu​​ koji je izdao​​ DP „Auto Priština“ od 12. septembra 2014. godine, kome je prvi stepen PKVS-a​​ poklonio​​ veru, usvajajući tužbeni zahtev tužioca, sastavljen je od strane DP-a nakon stupanja u likvidaciju predmetnog preduzeća (21. jula 2014. godine), što znači da je isti u ovoj situaciji nevažeći, jer su sva ovlašćenja prešla na Organ za likvidaciju i DP nije imao ovlašćenje da preduzme bilo kakvu radnju/odluku ili prizna dug kao u konkretnom slučaju“.

 

  • Sa svega napred​​ navedenog, Sud primećuje da je​​ Žalbeno veće​​ preinačilo presudu​​ PKVS-a​​ tako što je ocenilo​​ ništavim​​ spisak radnika koji je​​ izdao​​ DP​​ „Auto Priština“, a na kome se zasnivao i​​ PKVS​​ kada je usvojio tužbeni zahtev​​ podnosioca zahteva, sa obrazloženjem da je​​ tim spiskom​​ tuženi​​ potvrdio postojanje​​ duga​​ na ime neisplaćene​​ plate. Takođe,​​ Žalbeno​​ veće​​ je svoju odluku​​ obrazložilo​​ na​​ osnovu​​ izostanka​​ pružanja dokaza od strane podnosioca zahteva​​ o​​ prestanku​​ radnog odnosa bilo kojom radnjom koju je​​ preduzeo​​ KAP i da nije dokazao​​ prekid​​ zastarelosti blagovremenim podnošenjem​​ zahteva za naknadu.

 

  • Sud​​ primećuje​​ da se u obrazloženju presude​​ PKVS-a​​ kao i u obrazloženju presude Žalbenog​​ veća PKVS-a​​ ističe da je podnosilac​​ zahteva, u prilog​​ svom​​ tužbenom zahtevu,​​ priložio tužbi, između ostalog, sledeće dokaze: obaveštenje o​​ podnošenju tužbe dostavljeno u KAP-u​​ 23. aprila 2015. godine, ugovor o radu, pismo KAP-a​​ od 16. jula 2014. godine upućeno rukovodstvu DP „Auto Priština“ i spisak aktivnih radnika od 12.​​ septembra​​ 2024.​​ godine​​ koji nisu primili plate.

 

  • Sud podseća da se prema​​ sudskoj praksi​​ ESLJP-a​​ održavanje rasprave smatra neophodnim​​ uvek kada se moraju​​ razmatrati pravna i važna činjenična pitanja (vidi​​ slučaj​​ ESLJP-a​​ Fischer protiv Austrije,​​ citiran​​ iznad, stav 44) ili kada je potrebno oceniti da​​ li​​ su​​ vlasti ispravno​​ utvrdile​​ činjenice (vidi​​ slučaj​​ ESLJP-a​​ Malhous​​ protiv Češke Republike​​ [DHM],​​ citiran​​ iznad, stav 60) i​​ kada​​ je potrebno da​​ se​​ osigura da se relevantne činjenice detaljnije​​ razmatraju​​ (vidi​​ slučaj​​ ESLJP-a​​ Ramos Nunes de Carvalho e Sá​​ protiv Portugala​​ [DHM],​​ citiran​​ iznad, stav 211).

 

  • U okolnostima ovog konkretnog slučaja, Sud​​ primećuje​​ da ulazak u likvidaciju DP „Auto Priština“ nije sporan. Međutim, Sud naglašava da je održavanje rasprave​​ u slučaju podnosioca​​ zahteva, od strane​​ Žalbenog veća PKVS-a​​ bilo neophodno kako bi se razjasnile nejasnoće u pogledu validnosti i zakonitosti spiska radnika koji je​​ izdao​​ DP „Auto Priština“, prestanka​​ radnog odnosa podnosioca zahteva i​​ nedostatka​​ pruženih​​ dokaza od njega.

 

  • Shodno tome, Sud nalazi da​​ slučaj​​ koji se razmatra pred​​ PKVS-om​​ i Žalbenim većem​​ PKVS-a​​ ne uključuje (i) isključivo pravna pitanja ili (ii) pitanja tehničke prirode. Naprotiv,​​ slučaj pred PKVS-om i Žalbenim većem PKVS-a je​​ uključivao važna činjenična i pravna pitanja. Kao rezultat toga, Sud ocenjuje da ne postoje okolnosti koje opravdavaju izostanak​​ rasprave​​ i kao rezultat toga​​ je povređeno​​ pravo podnosioca​​ zahteva​​ na pravično i nepristrasno suđenje zagarantovano članom 31. Ustava u​​ vezi sa članom​​ 6. EKLJP-a.

 

  • U zaključku, Sud​​ konstatuje​​ da je osporenom presudom​​ Žalbenog veća PKVS-a, kao rezultat (i) očigledno pogrešnog tumačenja zakona i (ii) neodržavanja​​ rasprave,​​ povređeno​​ pravo podnosioca​​ zahteva​​ na pravično i nepristrasno​​ suđenje, zagarantovano članom 31. Ustava u​​ vezi sa članom​​ 6. EKLJP-a.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

IZ TIH RAZLOGA

 

Ustavni sud, u skladu sa članom​​ 113.7​​ Ustava,​​ članovima​​ 20. i​​ 47. Zakona i​​ pravilom​​ 48 (1) (b)​​ Poslovnika,​​ dana​​ 17. jula​​ 2024. godine,​​ jednoglasno

 

 

ODLUČUJE

 

  • DA PROGLASI zahtev prihvatljivim;

 

  • DA UTVRDI da je​​ došlo do​​ povrede člana 31.​​ [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje]​​ Ustava u vezi sa članom 6.​​ (Pravo na pravično suđenje) EKLJP-a;

 

  • DA PROGLASI​​ ništavom​​ presudu​​ [AC-I-21-0836-A0001]​​ Žalbenog veća PKVS-a od 26. oktobra 2023. godine;​​ 

 

  • DA VRATI presudu​​ [AC-I-21-0836-A0001]​​ Žalbenog veća PKVS-a od 26. oktobra 2023. godine na ponovno razmatranje, u skladu sa presudom​​ ovog Suda;

 

  • DA NALOŽI​​ Žalbenom veću PKVS-a da u skladu sa pravilom​​ 60​​ (5)​​ Poslovnika,​​ ​​ do​​ 3. februara​​ 2025. godine, obavesti Sud​​ o merama​​ koje su preduzete radi izvršenja​​ presude Suda;

 

  • DA OSTANE​​ posvećen​​ ovom slučaju, u skladu sa ovim nalogom;

 

  • DA DOSTAVI ovu presudu​​ stranama​​ i​​ da, u skladu sa​​ stavom​​ 4.​​ člana 20. Zakona, objavi istu u Službenom listu;

 

  • Ova presuda​​ stupa na snagu​​ danom​​ objavljivanja u Službenom listu,​​ u skladu sa stavom 5.​​ člana 20. Zakona.

 

 

 

 

Sudija izvestilacPredsednica Ustavnog suda

 

 

 

 

Radomir Laban     Gresa Caka-Nimani

podnosiocu:

Agim Zogaj

Vrsta zahteva:

KI – Individualni zahtev

Vrsta akta:

Presuda

Povreda ustavnih prava

Član 31 - Pravo na Pravično i Nepristrasno Suđenje