Presuda
Priština, 30. avgusta 2023. godine
Ref.br.: AGJ 2248/23
PRESUDA
u
slučaju br. KI 206/21
Podnosilac
Ukë Salihi
Zahtev za ocenu ustavnosti presude Rev. br. 584/2020 Vrhovnog suda Kosova od 22. aprila 2021. godine
USTAVNI SUD REPUBLIKE KOSOVO
u sastavu:
Gresa Caka-Nimani, predsednica
Bajram Ljatifi, zamenik predsednika
Selvete Gërxhaliu-Krasniqi, sudija
Safet Hoxha, sudija
Radomir Laban, sudija
Remzije Istrefi-Peci, sudija
Nexhmi Rexhepi, sudija i
Enver Peci, sudija
Podnosilac zahteva
Zahtev je podneo Ukë Salihi sa mestom stanovanja u Prištini (u daljem tekstu: podnosilac zahteva).
Osporena odluka
Podnosilac zahteva osporava presudu Rev. br. 584/2021 Vrhovnog suda Kosova (u daljem tekstu: Vrhovni sud) od 22. aprila 2021. godine, kao i presudu Ac. br. 2046/17 Apelacionog suda Kosova (u daljem tekstu: Apelacioni sud) od 9. jula 2020. godine. Presudu Vrhovnog suda podnosilac zahteva je primio dana 16. septembra 2021. godine.
Predmetna stvar
Predmetna stvar je ocena ustavnosti osporene presude kojom su podnosiocu zahteva navodno povređena osnovna prava i slobode zagarantovane članovima 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje], 32. [Pravo na pravno sredstvo] i 54. [Sudska zaštita prava] Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav) i članom 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima (u daljem tekstu: EKLJP).
Pravni osnov
Zahtev je zasnovan na stavovima 1. i 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, članovima 22. [Procesuiranje podnesaka] i 47. [Individualni zahtevi] Zakona o Ustavnom sudu Republike Kosovo br. 03/L-121 (u daljem tekstu: Zakon) i pravilu 25. [Podnošenje zahteva i odgovora] Poslovnika o radu Ustavnog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Poslovnik).
Dana 7. jula 2023. godine, Poslovnik o radu Ustavnog suda Republike Kosovo br. 01/2023, objavljen je u Službenom listu Republike Kosovo i stupio je na snagu 15 dana nakon njegovog objavljivanja. Shodno tome, prilikom razmatranja zahteva, Ustavni sud se poziva na odredbe gore navedenog Poslovnika. S tim u vezi, u skladu sa pravilom 78. (Prelazne odredbe) Poslovnika o radu br. 01/2023, izuzetno će pojedine odredbe Poslovnika o radu br. 01/2018, nastaviti da se primenjuju na predmete koji su registrovani u Sudu pre njegovog stavljanja van snage, samo ukoliko su i u meri u kojoj su povoljnije za stranke.
Postupak pred Ustavnim sudom
Dana 19. novembra 2021. godine, podnosilac zahteva je podneo zahtev Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Sud).
Dana 22. novembra 2021. godine, predsednica Suda je imenovala sudiju Bajrama Ljatifija za sudiju izvestioca i Veće za razmatranje sastavljeno od sudija: Selvete Gërxhaliu-Krasniqi (predsedavajuća), Remzije Istrefi-Peci i Nexhmi Rexhepi (članovi).
Dana 23. novembra 2021. godine, Sud je obavestio podnosioca o registraciji zahteva. Istog dana, Sud je kopiju zahteva prosledio Vrhovnom sudu.
Dana 30. novembra 2021. godine, Sud je poslao dopis Osnovnom sudu u Prištini, u kome ga je obavestio o registraciji zahteva i zatražio od njega da dostavi povratnicu koja potvrđuje kada je podnosilac zahteva primio osporenu presudu Vrhovnog suda.
Dana 1. decembra 2021. godine, Osnovni sud u Prištini je dostavio Sudu traženu povratnicu, gde se jasno vidi da je podnosilac zahteva presudu Vrhovnog suda Rev. br. 584/2021 primio 16. septembra 2021. godine.
Dana 6. januara 2022. godine, podnosilac zahteva je dostavio Sudu dodatna dokumenta.
Dana 29. juna 2022. godine, Sud je poslao dopis Osnovnom sudu u Prištini, u kome je od istog zatražio da dostavi Sudu kompletan spis predmeta.
Dana 18. jula 2022. godine, Osnovni sud u Prištini je Sudu priložio kompletan spis predmeta.
Dana 8. septembra 2022. godine, Sud je na sednici za razmatranje razmatrao ovaj predmet, koji je vraćen na dopunu i doradu.
Dana 6. decembra 2022. godine, Sud je na sednici za razmatranje razmatrao ovaj predmet, koji je ponovo vraćen na dopunu i doradu.
Dana 12. decembra 2022. godine, Sud je poslao dopis Osnovnom sudu u Prištini i Apelacionom sudu, u kome je zatražio od istih da Sudu dostave komentare i obrazloženja povodom navoda podnosioca da njegov podnesak (odgovor na žalbu Državnog pravobranilaštva) od 15. maja 2017. godine, nikada nije uzet u obzir iako je primljen od strane Osnovnog suda u Prištini.
Dana 13. decembra 2022. godine, Apelacioni sud je Sudu, putem emaila, odgovorio da u spisima predmeta nije bilo odgovora na žalbu podnosioca zahteva od 15. maja 2017. godine i da se povodom ovog pitanja obratimo Osnovnom sudu.
Od Osnovnog suda u Prištini nije stigao nikakav odgovor u vremenski predviđenom roku.
Dana 16. decembra 2022. godine, sudija Enver Peci je položio zakletvu pred predsednicom Republike Kosovo, pri čemu je počeo njegov mandat u Sudu.
Dana 5. januara 2023. godine, Sud je obavestio Sudski savet Kosova o ovom zahtevu i nereagovanju Osnovnog suda na dopis Suda.
Dana 17. januara 2023. godine, Osnovni sud je nakon intervencije Sudskog saveta Kosova, putem emaila, odgovorio Sudu da je odgovor podnosioca zahteva na žalbu Državnog pravobranilaštva od 15. maja 2017. godine, prosledio Apelacionom sudu 17. maja 2017. godine, za šta je kao dokaz priložio povratnicu sa datumom prijema (17. maj 2017. godine) od strane Apelacionog suda. Istog dana, Sud je obavestio Apelacioni sud o dopisu Osnovnog suda.
Dana 18. januara 2023. godine, Apelacioni sud je Sudu prosledio obaveštenje da su odgovor na tužbu podnosioca zahteva ipak primili ali da su zbog velikog broja podnesaka koje Apelacioni sud prima propustili da ga proslede žalbenom veću koje je odlučivalo u ovom predmetu.
Dana 8. februara 2023. godine, Sud je na sednici za razmatranje razmatrao ovaj predmet koji je ponovo vraćen na dopunu i doradu.
Dana 25. jula 2023. godine, Veće za razmatranje je razmotrilo izveštaj sudije izvestioca i jednoglasno iznelo preporuku Sudu o prihvatljivosti zahteva.
Pregled činjenica
Podnosilac zahteva je kao civilno osoblje u radnom odnosu kod Policije Kosova od 6. marta 2006. godine.
Dana 12. marta 2010. godine, odlukom [KP-a br. Ref. PK/DP/AP/2244] Uprave za kadrove Policije Kosova, podnosilac zahteva je imenovan za vršioca dužnosti zamenika predsednika unutrašnje disciplinske komisije na period od 15. marta 2010. godine do 14. juna 2010. godine.
Dana 22. septembra 2010. godine, Policija Kosova je raspisala interni konkurs (Ref. PK/DP/AP/8237) za mesto zamenika predsednika unutrašnje disciplinske komisije Kosovske policije. Na ovaj konkurs je aplicirao podnosilac zahteva.
Dana 6. oktobra 2010. godine, Policija Kosova je ponovo raspisala konkurs za mesto zamenika predsednika unutrašnje disciplinske komisije Kosovske policije, i na ovaj konkurs je aplicirao podnosilac zahteva.
Dana 11. oktobra 2010. godine, odlukom [br. Ref. PK/DP/AP/ 8650] Uprave za kadrove Policije Kosova je nakon sprovedene konkursne procedure, podnosilac zahteva izabran i imenovan za zamenika predsednika unutrašnje disciplinske komisije.
U dva navrata (25. oktobra 2010. godine i 26. novembra 2010. godine), predsednik unutrašnje disciplinske komisije tražio je od Policije Kosova nivelaciju plate za podnosioca zahteva, a nadležni u Policiji Kosova su odgovorili da je za ovo pitanje nadležno isključivo Ministarstvo javne uprave.
Dana 1. jula 2011. godine, odlukom [KP-a br. Ref. PK/DP/AP/3034] Uprave za kadrove Policije Kosova, podnosilac zahteva je premešten sa pozicije zamenika predsednika unutrašnje disciplinske komisije, i imenovan za zamenika direktora Uprave za profesionalne standarde, efektivno od 04. jula 2011. godine.
Sud podseća da su u vezi sa slučajem podnosioca zahteva sprovedena dva postupka:
Upravni postupak unutar Policije Kosova u vezi sa nivelacijom plate i kvalifikacijom pozicije podnosioca zahteva;
Upravni spor protiv Policije Kosova u vezi sa sporom podnosioca zahteva i Policijom Kosova oko nivelacije plate, regulisanja prava i obaveza za pozicije zamenika predsednika unutrašnje disciplinske komisije i zamenika direktora Uprave za profesionalne standarde, pozicije koje je podnosilac zahteva obavljao.
Upravni postupak unutar Policije Kosova u vezi sa nivelacijom plate i kvalifikacijom pozicije podnosioca zahteva
Dana 29. septembra 2011. godine, podnosilac zahteva se obratio nadležnoj službi Policije Kosova sa zahtevom za nivelaciju plate i kvalifikaciju pozicije.
Dana 4. oktobra 2011. godine, nadležna služba Policije Kosova je na zahtev podnosioca zahteva odgovorila sledeće: „Za vašu informaciju, u toku je identifikacija radnih mesta i opisa poslova i utvrđivanje koeficijenta za radna mesta od strane komisije koja je formirana za ovu namenu.
Po završetku posla, Komisija će precizirati radna mesta i potom će zajedno sa opisom poslova biti upućena Ministarstvu javne uprave na odobrenje novih naziva radnih mesta. Takođe za vašu informaciju u MJU postoji Komisija koja će takođe proceniti sve pozicije prema trajanju rada i utvrdiće funkcionalni nivo i koeficijent pozicije. Iz gore navedenog, do kraja rada komisije ne možemo tačno da procenimo nivo i koeficijent za vašu poziciju, stoga će svaka preliminarna procena biti netačna i pogrešna“.
Dana 11. novembra 2013. godine, podnosilac zahteva je Komisiji za žalbe i naknade Policije Kosova podneo žalbu zbog neispunjavanja administrativnih obaveza iz radnog odnosa od Policije Kosova, radi određivanja plate prema zaslugama za funkciju zamenika predsednika unutrašnje disciplinske komisije i zamenika direktora Uprave za profesionalne standarde sa zahtevom da mu se naknadi razlika u osnovnoj plati i odgovarajućim dodacima za oba radna mesta, retroaktivno od dana pravnosnažnosti odluke [KP-a br. Ref. PK/DP/AP/2244] Uprave za kadrove Policije Kosova od 12. marta 2010. godine.
Dana 20. novembra 2013. godine, Komisija za žalbe i naknade Policije Kosova je odlukom [br: 217-KAT-2013] odbila, kao neosnovanu, žalbu podnosioca zahteva.
Što se tiče navoda podnosioca vezano za poziciju zamenika predsednika unutrašnje disciplinske komisije, u obrazloženju odluke, Komisija za žalbe i naknade Policije Kosova je navela da je podnosilac zahteva: "nakon imenovanja na funkciju V.d. Zamenika predsednika unutrašnje disciplinske komisije, sa efektivnim datumom 15.03.2010. godine, mu je određena osnovna plata kao i dodatak na platu, na osnovu sistema za plate i da istu odluku nikada nije osporio u Komisiji za žalbe i naknade, s tim što je podnosilac žalbe više puta podnosio zahtev nadležnom odeljenju za ujednačavanje plate po radnom mestu. Takođe, veće komisije je ocenilo da je zahtev za ujednačavanje zarade neosnovan, zbog činjenice da je podnosilac žalbe Salihi dana 11.10.2010. godine imenovan na funkciju predsednika unutrašnje disciplinske komisije, nakon sprovedenog konkursnog postupka, a to znači da se on prethodno složio sa kriterijumima konkursa, uključujući dužnosti i odgovornosti pozicije. Komisija ocenjuje da u trenutku kada su zahtevi za ujednačavanje plata podneseni Departmanu za ljudske resurse od strane podnosioca žalbe, položaj podnosioca žalbe nije bio odobren od strane Ministarstva javne uprave".
Što se tiče navoda podnosioca vezano za poziciju zamenika direktora Uprave za profesionalne standarde, u obrazloženju odluke, Komisija za žalbe i naknade Policije Kosova je navela," Povodom odluke sa br. ref. PK/DP/AP/3034, od 01.07.2011. godine, kojom odlukom je podnosilac pritužbe imenovan na funkciju zamenika direktora uprave za profesionalne standarde, veće Komisije je ocenilo da je ovo radno mesto u dosadašnjoj organizacionoj strukturi Kosovske policije odobreno dana 17.05.2012. godine, i predviđeno je da se popuni uniformisanim službenicima".
Dana 3. decembra 2015. godine, Policija Kosova je na poziciju zamenika direktora Uprave za profesionalne standarde imenovala uniformisano lice i istog dana (odlukom br. 07/1-01A18314) Policija Kosova je rasporedila podnosioca zahteva na poziciju višeg pravnog referenta u Sektoru za pravne poslove. Plata koja je predviđena za ovu poziciju je ista kao i plata predviđena za prethodnu poziciju (zamenika direktora Uprave za profesionalne standarde na koju je podnosilac imenovan odlukom [KP-a br. Ref. PK/DP/AP/3034] Uprave za kadrove Policije Kosova).
Upravni spor protiv Policije kosova u vezi sa sporom podnosioca zahteva i Policijom Kosova oko nivelacije plate, regulisanja prava i obaveza za pozicije zamenika predsednika unutrašnje disciplinske komisije, i zamenika direktora Uprave za profesionalne standarde, pozicije koje je podnosilac zahteva obavljao
Dana 27. decembra 2013. godine, podnosilac zahteva je na odluku [br: 217-KAT-2013] Komisije za žalbe i naknade Policije Kosova, podneo tužbu Osnovnom sudu u Prištini (u daljem tekstu: Osnovni sud) protiv Policije Kosova, zbog (i) bitnih povreda odredaba parničnog postupka, (ii) pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i (ii) pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se pomenuta odluka Komisije za žalbe i naknade Policije Kosova poništi i obaveže Policija Kosova da razliku između osnovne plate i dodataka nadoknadi retroaktivno od 15. marta 2010. godine do dana donošenja rešenja, obračunavajući je u ekvivalentu osnovne plate i dodataka u činu majora ili potpukovnika Policije Kosova.
Dana 3. marta 2016. godine, podnosilac zahteva je Osnovnom sudu podneo dodatni zahtev za nadoknadu razlike u ličnim dohocima za period od 15.03.2010. godine do 07.12.2015. godine za poziciju Ref. Br. 07/01.-01A/8314 od 12.03.2010. godine i zahtev za poništenje odluke br. 07/1-01A18314 od 03.12.2015. godine Kosovske policije.
Dana 28. februara 2017. godine, Osnovni sud je presudom [C. br. 3434/13]: (I) delimično usvojio tužbeni zahtev podnosioca zahteva i to samo što se tiče pozicije zamenika predsednika unutrašnje disciplinske komisije odluka [KP-a br. Ref. PK/DP/AP/2244] od 12. marta 2010. godine i (II) obavezao Policiju Kosova da mu nadoknadi i isplati razliku u ličnim dohocima za period od 15. marta 2010. godine do 7. decembra 2015. godine tužiocu naknadi razliku zarade u neto iznosu od 19.239,65 € i kamatu u iznosu od 232,37 €, ukupno 19.563,02 €, razlika u doprinosu za penziju 2.250,25 €, i porez na ovu razliku u iznosu od 2.137,74 €, kao i troškove postupka u iznosu od 200 €.; i (III) odbacio, kao nedozvoljenu tužba u delu koji se tiče imenovanja drugog lica za zamenika direktora Uprave za profesionalne standarde umesto podnosioca zahteva, odluka [Ref. Br. 07/01.-01A/8314] od 03. decembra 2015. godine.
U presudi Osnovni sud je obrazložio, "tužilac, kao radnik javne ustanove (npr. unutrašnjih poslova), on je iz nadležnog organa Ministarstva od 15.03.2010. godine raspoređen na radno mesto sa odgovornošću i većim obimom posla, ali je ostvario neadekvatnu zaradu u odnosu na poslove koje je obavljao, čime je pretrpeo materijalnu štetu zbog lošeg rukovođenja i nemara tužene, koji iako je u svojoj organizacionoj šemi predvideo relevantnu poziciju i na osnovu organizacione šeme raspisao konkurs, ali uprkos tome, nije uspeo da traži prethodno odobrenje od MJU-a i sa druge strane Odlukom o imenovanju tužioca na obe funkcije stvoreno je opravdano očekivanje da se isplata vrši u skladu sa dužnostima i odgovornostima posla.
Sud podseća da nije bila dužnost tužioca da preduzima procesne radnje za odobrenje radnog mesta, jer takva obaveza pripada isključivo poslodavcu, koji u ovom slučaju neizvršavanjem zakonskih obaveza od strane poslodavca, Odobrenje novih radnih mesta, tužilac se ne može smatrati odgovornim i uskratiti pravo na isplatu (ovde razlika u plati) kao osnovno pravo iz radnog odnosa. […] Odredbom člana 79. Zakona o radu, u vezi člana 391. tačka f, 393. i 142. Zakona o parničnom postupku, pošto je utvrđeno da je tužba u delu za poništaj odluke od 03.12.2015. godine, za imenovanje drugog lica na funkciju Zamenika direktora za profesionalne standarde, je neblagovremena jer je podneta tri meseca od donošenja odluke, zbog čega je sud odlučio kao u stavu II izreke presude, odbijajući tužbu kao nedozvoljenu".
Dana 24. marta 2017. godine, Državno pravobranilaštvo, koje je zastupalo Policiju Kosova u svojstvu zainteresovane strane, podnosi žalbu zbog (i) povrede odredaba parničnog postupka; (ii) pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja; i (iii) pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se presuda Osnovnog suda preinači, tako što će se tužbeni zahtev podnosioca zahteva odbaciti kao nedozvoljen.
Dana 27. marta 2017. godine, podnosilac zahteva je takođe podneo žalbu pred Apelacionim sudom sa tvrdnjama da je gore navedena presuda prvostepenog suda zahvaćena povredama parničnog postupka, pogrešno utvrđenim činjeničnim stanjem i pogrešnom primenom materijalnog prava. Podnosilac je takođe naveo kao osnov za žalbu da je u tački III. (tri) njene žalbe, bilo pogrešne primene materijalnog prava, što se tiče roka tužbenog zahteva za diskriminaciju.
Dana 15. maja 2017. godine, podnosilac zahteva je podneo odgovor na žalbu Policije Kosova od 24. marta 2017. godine.
Dana 9. jula 2020. godine, Apelacioni sud je presudom [Ac. br. 2046/17] usvojio, kao osnovanu, žalbu Policije Kosova, na način da je u tački (I) i (II) preinačio presudu [C. br. 3434/13] Osnovnog suda tako da je u potpunosti odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca zahteva dok je tačka (III) prvostepene presude ostala nepromenjena.
U presudi, Apelacioni sud je obrazložio da je lični dohodak podnosioca zahteva isplaćivan, "prema važećoj regulativi tužene i da u tom pravcu nije bilo njegove diskriminacije, što se tiče plate, u odnosu sa pozicijama koje je imao i činjenica da li bi tužena trebala ili ne da reguliše pitanje plaćanja za određene pozicije za njeno osoblje, ne može biti predmet razmatranja ili mešanja u ovoj spornoj stvari, jer takvo pitanje je u diskreciji i nadležnosti tužene kao poslodavca, stoga, i iz tih razloga, veće je utvrdilo da žalbeni navodi tužene u vezi sa načinom odlučivanja kao u tački I. i II. izreke pobijene presude su potpuno osnovani sa stanjem činjenica i dokaza koji predstavljaju činjeničnu osnovu stvari predmet razmatranja, prema tome i za ovo je trebalo da se ista u potpunosti usvoji kao osnovana, u potpunosti preinačujući pravno rešenje koje je dato od prvog stepena, kako bi pravni epilog stvari bio opravdan i u skladu sa njegovom činjeničnom osnovom".
Dana 22. septembra 2020. godine, protiv gore navedene presude Apelacionog suda, podnosilac zahteva je podneo reviziju Vrhovnom sudu zbog suštinskih povreda odredbi parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.
Dana 22. aprila 2021. godine, Vrhovni sud je presudom Rev. br. 584/2020 odbio reviziju podnosioca zahteva kao neosnovanu.
Vrhovni sud je obrazložio da,
“Tvrdnje tužioca da su radnje tužene u suprotnosti sa odredbama člana 35. stav 1, Zakona br. 03/L-212 o radu, gde je predviđeno da zaposleni ima pravo na platu koja se određuje sa radnim ugovorom, takođe pozivajući se na tvrdnje zaposlenog Policije, interna kretanja ne čine ih ugovorima o radu, već ovlašćenjima koja proizilaze iz Zakona br. 03/L-035 o policiji, nije podržan sa konkretnim činjenicama jer u nijednom donetom aktu od tužene, ne proizilazi obaveza za dodatnu platu preko uslova konkursa, koje nije predviđeno ugovorom, a plaćanje i razlika između stepena i radnih mesta je interno pitanje tužene koje podvrgava pored Zakona o radu, takođe i Zakona o Policiji, konkretnije članu 47. stav 4, koji predviđa da „Osnovne plate i svako ovlašćeni dodatak određuje se i reguliše u saglasnosti sa određenim procedurama Zakona na snazi po zakonskim aktima. Generalni direktor, sa odobrenjem Ministra, može obuhvatati u godišnjem budžetu policije predlog za iznose koje su potrebne da se koriste za bilo kakvu dodatnu isplatu ovlašćenu po zakonu“. Tvrdnja tužioca u vezi sa diskriminacijom, ističući da odnos tužene prema njemu je nepravedan i u suprotnosti sa odredbama Zakona protiv diskriminacije, nije usvojen. Sa odredbama Zakona protiv diskriminacije, predviđa se da se ovaj zakon primenjuje prema svim radnjama i ne radnjama fizičkih i pravnih lica, javnog i privatnog sektora, uključujući i javne organe koji krše prava fizičkog ili pravnog lica u sledećim oblastima: kao u pogledu uslova na pristup zapošljavanju, samo zapošljavanju, uslove zapošljavanja, uslove rada, razrešenje sa posla, plaćanje itd. U konkretnom slučaju, razlika plate ne može se smatrati kao posledica diskriminacije, tretirajući se drugačije od ostalih, već kao rezultat unapređenja sa stepenima majora ili potpukovnika i prema radnom mestu određenom konkursom. Vrhovni sud Kosova u vezi sa tvrdnjama tužioca o odluci prvostepenog suda povodom odbacivanja tužbe tužioca za deo koji se odnosi na proceduru izbora policijskog službenika, izabran u radnom mestu koji je pokrivao tužilac, smatra da je prvostepeni sud pravično postupio i pravično primenio odredbu člana 79. Zakona o radu, imajući u vidu činjenicu da je tužilac osporenu odluku tužene primio 4. decembra 2015. godine, dok je svoju tužbu podneo 3. marta 2016. godine, proizilazi da su istekli svi zakonski rokovi prema odredbi člana 79. Zakona o radu, koji predviđa da „Svaki zaposleni koji nije zadovoljan odlukom kojom smatra da su mu povređena njegova prava, ili ne dobija odgovor u roku iz člana 78. stav 2. ovog zakona, u tekućem roku od trideset (30) dana može da pokrene radni spor pri nadležnom sudu“, prema proširenoj tužbi tužioca, podneta 3. marta 2016. godine, ovo je van zakonskog roka”.
Komentari Osnovnog i Apelacionog suda
Dana 12. decembra 2022. godine, Sud je poslao dopis Osnovnom sudu u Prištini i Apelacionom sudu, gde je zatražio od istih da Sudu dostave komentare i obrazloženja povodom navoda podnosioca da njegov podnesak (odgovor na žalbu državnog pravobranilaštva) od 15. maja 2017. godine, nikada nije uzet u obzir iako je primljen od strane Osnovnog suda u Prištini.
Odgovor Apelacionog suda
Dana 13. decembra 2022. godine, Apelacioni sud je na zahtev Suda u vezi navoda podnosioca zahteva prosledio sledeći komentar: “nakon uvida u spisa predmeta koji ostaju u arhivi ovog suda, nema odgovora na stranka ističe. Bilo bi dobro da se ovaj zahtev uputi Osnovnom sudu u Prištini”.
Odgovor Osnovnog suda
Dana 17. januara 2023. godine, Osnovni sud je na zahtev Suda u vezi navoda podnosioca zahteva i gore navedenog komentara Apelacionog suda primio sledeći komentar:
„obaveštavamo vas da posedujemo odgovor na tužbu C. br. 3434/2013“, koju je stranka Ukë Salihu podnela sudu dana 15.05.2017. godine prema sudskom registru sa datumom 17.05.2017 isti je upućen Apelacionom sudu i prilažemo dokaz o tome povratni list u originalu, sa pečatom prijema od Apelacionog suda”.
Dana 18. januara 2023. godine, Apelacioni sud je na odgovor Osnovnog suda prosledio sledeći komentar: “Obaveštavam vas da smo odgovor na žalbu primili nakon što smo primili predmet C. br. 3434/2013, ali zbog velikog broja dopisa koje prima ovaj sud, ovaj dopis nije pridružen predmetu koji je rešen od strane žalbenog veća sa brojem AC. Br. 2046/2017, ali je ovde u ovom predmetu bilo dve žalbe i tužitelja i tuženog”.
Navodi podnosioca zahteva
Podnosilac zahteva smatra da su redovni sudovi, osporenim odlukama, povredili član 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje], član 32. [Pravo na pravno sredstvo] i član 54. [Sudska zaštita prava] Ustava u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) EKLJP.
U svom zahtevu podnosilac navodi više povreda odredbi Ustava, obrazlažući svaku ponaosob, navodeći, “(i) Povredu prava na obrazloženu odluku od strane Apelacionog suda, (ii) Povredu prava na obrazloženu odluku od strane Vrhovnog suda, (iii) Povredu načela jednakosti oružja i proceduralne kontradiktornosti od Apelacionog suda i Vrhovnog suda i (iv) povredu načela „pristupa sudu“ usled primene pogrešnog zakona u pogledu roka od strane Osnovnog suda”.
U vezi povrede prava na obrazloženu odluku od strane Apelacionog suda, podnosilac zahteva kao glavni razlog navodi, “Apelacioni sud nije precizirao regulativu ili konkretnu normu koja dozvoljava “diskreciju tužene” da mi odredi nižu platu nego plata stepena koju je predvideo PK sa aktima koje je donela sama i na osnovu kojih je raspisao i konkurs, ili koja dozvoljava diskreciju da za istu poziciju, drugom radniku odredi plata od […] mesečno viša nego moja plata, kako bi podržao svoje utvrđivanje da nema diskriminacije protiv mene što se tiče plate”.
U vezi povrede prava na obrazloženu odluku od strane Vrhovnog suda, podnosilac zahteva kao glavni razlog navodi, “Vrhovni sud nije uspeo da na adekvatan način uputi a ni naveo dovoljno razloga zašto je kao uzrok neuspeha PK-a da traži prethodno odobrenje za raspisanu poziciju konkursom, trebalo da se plaćam sa platom druge pozicije (viši pravni službenik) za koju nije raspisan konkurs a i nisam konkurisao, odnosno, pošto je proizilazilo da je za obe pozicije već bio određen stepen (majora), zašto je moralo da se plaćam sa platom koja ne odgovara stepenu, i kao posledica, koji su razlozi da mi ne pripada naknada razlike na platu prema stepenu, za koju sam bio zadužen sa dužnostima i odgovornostima rada. Štaviše, nisam dobio odgovor kako je moguće da mi ne pripada proporcionalna naknada sa platom od kolege sa posla, dok je utvrđeno da „za isti naslov pozicije, u istim uslovima i radnim okolnostima, ja sam se platio za 390,25 € manje od istog poslodavca“. Ne tretiranje ovih relevantnih činjenica, u mom slučaju, najbolje dokazuje nedostatak objektivne ocene i nedostatak obrazloženja presude. […] Vrhovni sud, u svojoj presudi ne samo nije korektno uputio i nije dao odgovor na moje suštinske tvrdnje, već nije pokazao ni dovoljno jasnoće u vezi sa činjenicama i razlozima u koje je zasnovao svoju odluku, navodeći arbitrarne zaključke i kao rezultat ovoga, smatram da su mi ovom odlukom, povređeno pravo na pravično i nepristrasno suđenje koje se garantuje članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa stavom 1. člana 6. [Pravo na pravično suđenje] EKLJP-a”.
U vezi povrede načela jednakosti oružja i proceduralne kontradiktornosti od strane Apelacionog i Vrhovnog suda, podnosilac zahteva navodi, “Apelacioni sud osim da nije pružio potrebno obrazloženje kako bi opravdao svoju presudu, povređujući pravo na obrazloženu odluku, jasno se vidi da je obrazloženje zasnovao samo na navode PK-a, upućena u žalbi, ne uveravajući se ako sam se ja ovim navodim protiv odgovorio preko ulaženja mog odgovora protiv žalbe protivničke strane, koju sam dostavio sudu 15. maja 2017. godine. Međutim, moj odgovor ne samo da nije uopšte razmotren, već u celoj presudi Apelacionog suda, nije ni pomenuto da sam ja podneo odgovor na žalbu PK-a i ovo ne samo da predstavlja povredu načela jednakosti oružja u postupku, već predstavlja i arbitrarno ponašanje od strane suda. Kad bi Apelacioni sud razmotrio moje tvrdnje podnete u odgovoru na žalbu i ako bi razmotrio činjenice kojih sam se odnosio, koji se nalaze u spisima predmeta, sigurno da bi njegova odluka bila u liniji sa odlukom Osnovnog suda u Prištini. […] Vrhovni sud, kao najviši stepen redovnog sudstva, koji je u principu kontrola sprovođenja materijalnog i proceduralnog zakona od sudova nižih stepeni, vidi se da takođe nije uopšte razmotrio ovu tvrdnju. Bila je obaveza sudova, ne samo da me obaveste sa kopijom žalbe protivničke strane i prime moj odgovor na žalbu, samo da bi ispunio jedan proceduralni korak, već je prvobitno bila obaveza Apelacionog suda da osigura da moji stavovi i argumenti nasuprot tvrdnji druge strane su se razmatrali i ocenili na pravilan način. A pošto se ovo nije desilo, takođe je bila obaveza Vrhovnog suda da moju tvrdnju za ne razmatranje odgovora u žalbi od strane Apelacionog suda, posebno obradi i interveniše da ispravi ovaj nepremostivi proceduralni nedostatak koji je u suprotnosti sa načelom jednakosti oružja i načelom proceduralne kontradiktornosti, uskraćujući me od prava na pravičan sudski postupak”.
U vezi „diskriminacije“ i povrede načela „pristupa sudu“ podnosilac zahteva navodi da su se Osnovni, Apelacioni i Vrhovni sud oslonili na pogrešan zakon, odnosno da su se u pogledu roka za žalbu u vezi diskriminacije sudovi trebali osloniti pored Zakona o radu i na Zakon o zaštiti od diskriminacije.
Na kraju, podnosilac zahteva traži od Suda da,
“DA PROGLASI zahtev kao prihvatljiv;
DA UTVRDI da je bio kršenja člana 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa članom 6. stav 1. [Pravo na pravično suđenje] Evropske konvencije za ljudska prava, i člana 32. [Pravo na pravne lekove] i člana 54. [Sudska zaštita prava] Ustava;
DA VRATI presudu Rev. br. 584/2020 od 22. aprila 2021. godine, presudu Ac. br. 2046/17 od 9. jula 2020. godine Apelacionog suda i presudu C. br. 3434/13 od 28. februara 2017. godine Osnovnog suda za tačku III. (tri) izreke;
DA VRATI presudu Rev. br. 584/2020 od 22. aprila 2021. godine na preispitivanje u skladu sa presudom Ustavnog suda”.
Relevantne ustavne i zakonske odredbe
Ustav Republike Kosovo
Član 31.
[Pravo na pravično i nepristrasno suđenje]
1. Svakom se garantuje jednaka zaštita prava pred sudom, ostalim državnim organima i nosiocima javnih.
[…]
2. Svako ima pravo na javno, nepristrasno i pravično razmatranje odluka o pravima i obavezama ili za bilo koje krivično gonjenje koje je pokrenuto protiv njega/nje, u razumnom roku, od strane nezavisnog i nepristrasnog, zakonom ustanovljenog, suda.
Član 32.
[Pravo na pravno sredstvo]
Svako lice ima pravo da koristi pravna sredstva na sudske i administrativne odluke, koje uskraćuju njena/njegova prava ili interese, na zakonom propisan način.
[…]
Član 54.
[Sudska zaštita prava]
Svako ima pravo na sudsku zaštitu u slučaju kršenja ili uskraćivanja nekog prava koje je garantovano ovim Ustavom, kao i pravo na efikasne pravne mere ukoliko se utvrdi da je pravo prekršeno.
Evropska konvencija o ljudskim pravima
Član 6.
(Pravo na pravično suđenje)
1. Svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona. Presuda se izriče javno, ali se štampa i javnost mogu isključiti s celog ili s dela suđenja u interesu morala, javnog reda ili nacionalne bezbednosti u demokratskom društvu, kada to zahtevaju interesi maloletnika ili zaštita privatnog života stranaka, ili u meri koja je, po mišljenju suda, nužno potrebna u posebnim okolnostima kada bi javnost mogla da naškodi interesima pravde.
(...)
[…]
ZAKON BR. 03/L-006 O PARNIČNOM POSTUPKU
Član 5.
5.1 Sud će dati mogućnost svakoj strani da se izjasni o zahtevima i iskazima suprotničke stranke.
5.2 Samo u slučajevima utvrđenim ovim zakonom sud ima snagu da odluči o zahtevu o kojem suprotničkoj strani nije data mogućnost da se izjasni.
[…]
Postupak po žalbi
Član 185.
Žalba se podnosi sudu koji je doneo prvostepenu presudu u dovoljnom broju primeraka za sud i suparničke strane.
[…]
Član 187.
187.1 Jedan primerak na vreme podnete žalbe, dozvoljive i potpune prvostepeni sud dostavlja suproničkoj stranci koja može u roku od sedam dana da podnese upravo u ovom sudu odgovor na žalbu.
187.2 Jedan primerak odgovora na žalbu prvostepeni sud dostavlja odmah podnosiocu žalbe, ili kasnije u roku od sedam dana od njegovog pristizanja na sud.
187.3 Odgovor na žalbu podnet nakon roka se neće uzeti u razmatranje od strane
drugostepenog suda.
187.4 Prestavke koje stignu na sud nakon pristizanja odgovora na žalbu, ili nakon isteka roka za odgovor na žalbu, se neće uzeti u razmatranje, osim ukoliko sud od stranke izuzetno traži dopunske izjave.
Član 188.
188.1 Nakon prijema odgovora na žalbu , ili nakon isteka roka za odgovor na žalbu,
prvostepeni sud , žalbu i odgovor na žalbu ukoliko su podneti, uz sve dopise predmeta, dostavlja drugostepenom sudu najkasnije u roku od sedam dana.
188.2 Ukoliko podnosioc žalbe smatra da su u prvostepenom postupku prekršene odredbe parničnog postupka, prvostepeni sud može da da objašnjenja u vezi sa podacima u žalbi koji se odnose na takva kršenja , a prema potrebi može da vrši istragu sa ciljem verifikovanja istinitosti podataka u žalbi.
Član 189.
189.1 Kada dosije predmeta pristigne u drugostepeni sud, sudija izvestitelj, priprema izveštaj sa ciljem razmatranja predmeta u žalbenom sudu koji sudi sudskim većem sastavljenim od tri sudije.
189.2 Sudija izvestitelj može, ukoliko postoji potreba da traži izveštaj od prvostepenog suda zbog kršenja proceduralnih odredbi i ostalih nedostataka pomenutih u žalbi, kao i da traži da se sa, ciljem konstatovanja kršenja, ili takvih nedostataka, izvrše potrebna istraživanja.
ZAKON Br. 03/L-212 O RADU
Od 1. novembra 2010. godine
[…]
POGLAVLJE IX
Procedure za realizaciju prava iz radnog odnosa
Član 78.
Zaštita prava zaposlenih
1. Zaposleni koji procenjuje da poslodavac mu je povredio prava na rad, ima pravo podneti zahtev poslodavcu ili odgovarajućem organu poslodavca ako postoji, za ostvarenje njegovih povređenih prava.
2. Poslodavac je obavezan da odluči prema zahtevu zaposlenog ,u roku od petnaest (15) dana od dana dostavljenja zahteva.
3. Odluka iz stava 2. ovog člana dostavlja se zaposlenom u pisanoj formi u roku od osam (8) dana.
Član 79.
Zaštita prava zaposlenih
Svaki zaposleni koji nije zadovoljan odlukom kojom smatra da su mu povređena njegova prava, ili ne dobija odgovor u roku iz člana 78. stav 2. ovog zakona, u tekućem roku od trideset (30) dana može da pokrene radni spor pri nadležnom sudu.
[…]
Ocena prihvatljivosti zahteva
Sud prvo razmatra da li je zahtev ispunio uslove prihvatljivosti koji su utvrđeni Ustavom, propisani Zakonom i dalje predviđeni Poslovnikom.
U tom smislu, Sud se poziva na stavove 1. i 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, koji propisuju:
“1. Ustavni sud odlučuje samo u slučajevima koje su ovlašćene strane podnele sudu na zakonit način.
[...]
7. Pojedinci mogu da pokrenu postupak ako su njihova prava i slobode koje im garantuje ovaj Ustav prekršena od strane javnih organa, ali samo kada su iscrpeli sva ostala pravna sredstva, regulisanim zakonom”.
Sud, takođe, razmatra da li je podnosilac zahteva ispunio uslove prihvatljivosti, kao što su propisani u članovima 47. [Individualni zahtevi], 48. [Tačnost podneska] i 49. [Rokovi] Zakona, koji propisuju:
Član 47.
(Individualni zahtevi)
“1. Svaka osoba ima pravo da od Ustavnog suda zatraži pravnu zaštitu ukoliko smatra da njena Ustavom zagarantovana prava i slobode krši neki javni organ.
2. Osoba može da podnese pomenuti podnesak samo nakon što su iscrpljena sva ostala zakonom određena pravna sredstva”.
Član 48.
(Tačnost podneska)
“Podnosilac podneska je dužan da jasno naglasi to koja prava i slobode sumu povređena i koji je konkretan akt javnog organa koji podnosilac želi da ospori”.
Član 49.
(Rokovi)
“Podnesak se podnosi u roku od 4 meseci. Rok počinje od dana kada je podnosilac primio sudsku odluku...”.
Što se tiče ispunjenja ovih uslova, Sud smatra da je podnosilac zahteva ovlašćena strana, koja osporava akt javnog organa, odnosno presudu [Rev. br. 584/2020] od 22. aprila 2021. godine Vrhovnog suda, nakon što je iscrpeo sva pravna sredstva propisana zakonom. Podnosilac zahteva je takođe naglasio osnovna prava i slobode za koje navodi da su mu povređena, u skladu sa članom 48. Zakona i podneo je zahtev u skladu sa rokovima propisanim u članu 49. Zakona.
Sud takođe utvrđuje da zahtev podnosioca ispunjava uslove prihvatljivosti koji su utvrđeni u stavu (1) pravila 34. Poslovnika i da se isti ne može proglasiti neprihvatljivim na osnovu uslova utvrđenih u stavu (3) pravila 34. Poslovnika. Sud takođe ističe da zahtev nije očigledno neosnovan na ustavnim osnovama, kao što je navedeno u stavu (2) pravila 34. Poslovnika, i stoga ga mora proglasiti prihvatljivim i razmotriti njegov meritum.
Meritum zahteva
Sud podseća da podnosilac zahteva osporava presudu [Rev. br. 584/2020] od 22. aprila 2021. godine Vrhovnog suda kojom je odbijen, kao neosnovan, zahtev podnosioca zahteva, za reviziju presude [Ac. br. 2046/17] od 9. jula 2020. godine Apelacionog suda, koji je usvojio, kao osnovanu, žalbu Policije Kosova i preinačio presudu [C. br. 3434/13] Osnovnog suda od 28. februara 2017. godine.
Sud podseća da se zahtev podnosioca odnosi na radni spor koji je podnosilac zahteva vodio protiv Policije Kosova u vezi razlike u plati konkretno po odlukama [KP-a br. Ref. PK/DP/AP/2244] od 12. marta 2010. godine i [Ref. br.07/1-01A18314] od 03. decembra 2015. godine Policije Kosova što je gore citirano. S tim u vezi, postupajući po zahtevu podnosioca zahteva najpre je Osnovni sud delimično usvojio zahtev podnosioca i to samo što se tiče odluke [KP-a br. Ref. PK/DP/AP/2244] od 12. marta 2010 godine, dok je zahtev u vezi odluke [Ref. br. 07/1-01A18314] od 03. decembra 2015. godine odbio zbog nedozvoljenosti.
Nakon toga su Apelacionom sudu žalbu na prvostepenu presudu podneli podnosilac zahteva i Policija Kosova. Podnosilac zahteva je pored toga u zakonskom roku podneo odgovor na žalbu Policije Kosova. Apelacioni sud je odlučujući po žalbama obeju strana, prihvatio žalbu Policije Kosova i preinačio prvostepenu presudu na način da je u potpunosti odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca zahteva, dok odgovor na žalbu podnosioca zahteva nije uzet u razmatranje.
Podnosilac zahteva je protiv presude Apelacionog suda uložio zahtev za reviziju Vrhovnom sudu. Vrhovni sud je, odbio, kao neosnovanu, žalbu podnosioca zahteva i u potpunosti potvrdio presudu Apelacionog suda.
Podnosilac zahteva navodi pred Ustavnim sudom, (i) da su Apelacioni i Vrhovni sud povredili načelo jednakosti oružja i proceduralne kontradiktornosti, (ii) da su Apelacioni i Vrhovni sud u svojim presudama uskratili pravo podnosiocu zahteva na obrazloženu sudsku odluku i (iii) da je Osnovni sud povredio načelo pristupa sudu pogrešnom primenom zakona odnosno roka za podnošenje žalbe.
Iz gore navedenih razloga, podnosilac zahteva navodi da su redovni sudovi povredili odredbe postupka i član 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a, član 32. i član 54. Ustava, odnosno “bitne elemente pojma „pravično suđenje“ [...] (i) pravo na obrazloženu odluku; (ii) načelo „jednakosti oružja i proceduralne kontradiktornosti “; i (iii) pogrešnu primenu zakona”.
Shodno tome, Sud će razmotriti navode podnosioca zahteva o (i) povredi načela kontradiktornosti i jednakosti oružja, zatim nastavljajući sa navodom o (ii) neobrazloženoj odluci i (iii) pogrešnoj primeni zakona. Sud će se zasnivati na sudskoj praksi ESLJP-a, u skladu sa kojom je, na osnovu člana 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] Ustava, dužan da tumači osnovna prava i slobode, zagarantovane Ustavom.
NAVODI U VEZI SA NAČELOM KONTRADIKTORNOSTI I JEDNAKOSTI ORUŽJA
Sud prvo podseća da podnosilac zahteva svoj navod o povredi načela jednakosti oružja i načela kontradiktornog postupka povezuje sa nerazmatranjem od strane Apelacionog suda njegovog odgovora na žalbu (od 15. maja 2017. godine) druge strane odnosno Policije Kosova.
Shodno tome, u smislu navoda podnosioca zahteva, Sud će razraditi opšta načela razvijena u sudskoj praksi ESLJP-a u vezi sa načelom kontradiktornog postupka i jednakosti oružja.
Na kraju, tokom razmatranja i razrade opštih načela utvrđenih sudskom praksom ESLJP-a u vezi sa načelom kontradiktornog postupka i jednakosti oružja, Sud će razmotriti i oceniti da li se slučajevi ESLJP-a i Suda, koje je pomenuo podnosilac zahteva u svom zahtevu, odnose na slične činjenične i pravne okolnosti kao one u njegovom slučaju i oceniće takođe da li su ti slučajevi primenljivi u njegovom slučaju.
Opšta načela o kontradiktornosti i jednakosti oružja
Sud prvo pojašnjava da je načelo „jednakosti oružja“ element šireg koncepta pravičnog suđenja koji zahteva „pravičnu ravnotežu između strana“ gde se svakoj strani daje razumna prilika da izloži svoj slučaj pod uslovima koji ga ne bi doveli u suštinski nepovoljan položaj vis-a-vis suprotne strane (vidi, slučaj ESLJP-a: Yvon protiv Francuske, br. 44962/98, presuda od 24. jula 2003. godine, stav 31, i slučaj ESLJP-a Dombo Beheer B.V. protiv Holandije, br. 14440/88, presuda od 27. oktobra 1993. godine, stav 33; vidi, takođe mutatis mutandis, slučaj Suda: KI31/17, sa podnosiocem zahteva: Shefqet Berisha, presuda od 30. maja 2017. godine, stav 70).
Načelo kontradiktornog postupka, s druge strane, znači da strane u postupku moraju biti upoznate i moraju dobiti priliku da komentarišu i ospore navode i dokaze predstavljene tokom glavne rasprave (vidi, između ostalog, slučajeve ESLJP-a, Brandstetter protiv Austrije, br. 11170/84, presuda od 29. avgusta 1991. godine; Vermeulen protiv Belgije, br. 19075/91, presuda od 20. februara 1996. godine KI193/19, sa podnosiocem zahteva: Salih Mekaj, presuda od 17. decembra 2020. godine, stav 47).
Pozivajući se na sudsku praksu ESLJP-a, Sud ističe da su načelo jednakosti oružja i načelo procesnog kontradiktornog postupka usko povezani i da je u mnogim slučajevima ESLJP njih razmatrao zajedno (vidi, između ostalog, slučajeve ESLJP-a, Jasper protiv Ujedinjenog Kraljevstva, br. 27052/95, presuda od 16. februara 2000. godine; Zahirović protiv Hrvatske, br. 58590/11, presuda od 25. jula 2013. godine, KI193/19, sa podnosiocem zahteva: Salih Mekaj, gore citiran, stav 48 i slučaj Suda KI 84 21, sa podnosiocem zahteva Telekom Kosova, presuda od 17. decembra 2021. godine, stav 102).
Zahtev za „jednakošću oružja“, u smislu „pravične ravnoteže“ između strana, u principu se primenjuje na građanske kao i na krivične predmete (vidi, slučaj Suda KI10/14, sa podnosiocem zahteva: Akcionarsko društvo Raiffeisen Bank Kosovo J.S.C., presuda od 20. maja 2014. godine, stav 42, i slučaj Suda KI31/17, sa podnosiocem zahteva: Shefqet Berisha, gore citiran, stav 71).
ESLJP je naglasio da je po načelu „jednakosti oružja“ neprihvatljivo da strana u postupku podnosi primedbe ili komentare redovnim sudovima koji imaju za cilj da utiču na odlučivanje suda, bez znanja druge strane, i ne dozvoljavajući drugoj strani da odgovori na njih. Na strani je, koja je umešana u postupku, da oceni da li primedbe ili komentari koje je dostavila druga strana zaslužuju odgovor (vidi, slučaj ESLJP-a: APEH Üldözötteinek Szövetsége i drugi protiv Mađarske, br. 32367/96, presuda od 5. januara 2001. godine, stav 42).
Prema tome, prema sudskoj praksi EKLJP-a, načelo „jednakosti oružja“ je povređeno kada podnosilac zahteva nije obavešten o žalbi protivne stranke i on nije obavešten o takvoj žalbi ili ukoliko njegov odgovor na žalbu nije razmatran od strane sudova (vidi, slučaj ESLJP-a: Beer protiv Austrije, br. 30428/96 presuda od 6. februara 2001. godine, stav 19, vidi, takođe slučaj ESLJP-a Andersena protiv Letonije, br. 79441/17 presuda od 19. septembra 2019. godine, stav 87). Slično tome, ESLJP je utvrdio povredu ovog načela gde je samo jednom od dvojici ključna svedoka bilo dozvoljeno da svedoči (vidi, slučaj Dombo Beheer B.V. protiv Holandije, gore citiran, stavovi 34 i 35).
ESLJP je takođe utvrdio povredu načela „jednakosti oružja“ zbog položaja generalnog tužioca u postupku pred revizornim sudom, gde je, za razliku od strana u postupku, generalni tužilac prisustvovao saslušanju, unapred je obavešten o stanovištu sudije izvestioca, u potpunosti je učestvovao u raspravama i imao priliku da usmeno izrazi svoje stavove, a da ga parničari nisu osporili, a ovaj disbalans je istaknut činjenicom da ročište nije bilo javno. Ovo je za ESLJP pokrenulo pitanje neravnoteže između strana u postupku (vidi, slučaj ESLJP-a: Martinie protiv Francuske, presuda od 12. aprila 2006. godine, stav 50).
ESLJP je utvrdio povredu načela „jednakosti oružja“ u slučaju Yvon protiv Francuske kada je poverenik vlade učestvovao u sudskom postupku za utvrđivanje iznosa eksproprijacije, zajedno sa organom za eksproprijaciju protiv druge strane čija je imovina bila predmet eksproprijacije. ESLJP je u ovom slučaju utvrdio da se eksproprisana strana suočila ne samo sa organom za eksproprijaciju već i sa poverenikom vlade, gde su poslednje navedeni imali očigledne prednosti za pristup dokumentima u odnosu na eksproprisanu stranu. Štaviše, poverenik vlade, koji je bio i ekspert i strana u postupku, bio je u dominantnom položaju i imao je priliku da izvrši veliki uticaj na ocenu sudije. Ovo je za ESLJP pokrenulo pitanje neravnoteže vis-a-vis eksproprisane strane, što je bilo nespojivo sa načelom „jednakosti oružja“ (vidi, slučaj ESLJP-a: Yvon protiv Francuske, presuda od 24. jula 2003. godine, stav 37).
ESLJP je dalje u slučaju De Haes i Gijsels protiv Belgije utvrdio povredu načela „jednakosti oružja“ kada je protivnička strana bila u položaju ili funkciji koja ju je favorizovala vis-a-vis druge strane, zbog mogućnosti da samo jedna strana ima uvid u relevantna dokumenta koja su bila povezana sa konkretnim slučajem. Dakle, u slučaju De Haes i Gijsels protiv Belgije, dvojicu novinara časopisa Humo je kaznio građanski sud nakon što su u nekim objavljenim člancima novinari optužili neke sudije za pristrasnost u slučaju kada su odlučili da briga o deci jednog para pripada jednom roditelju. U njihovim tužbama protiv novinara, sudije su se takođe pozivale na spise predmeta u vezi sa starateljstvom nad detetom koje su i sami razmatrali, ali dokumenti u spisu nisu bili dostupni novinarima. Stoga su se novinari žalili ESLJP-u, između ostalog, na povredu načela „jednakosti oružja“, tvrdeći da su objavljeni članci zasnovani na dokumentima koji su bili dostupni sudijama, ali da im redovni sudovi Belgije, uprkos zahtevu novinara, nisu dozvolili pristup, posebno po mišljenju 3 (tri) profesora, čime bi novinari dokazali svoje tvrdnje da su sudije u stvari bile pristrasne i da nisu razmatrale slučaj u vezi sa starateljstvom nad detetom na pravi način. ESLJP je, uzimajući u obzir navode podnosilaca zahteva da su od belgijskih sudova zatražili pristup mišljenju 3 (tri) profesora, zaključio da je belgijski sud, odbijajući zahtev novinara za pristup spisu o kojem su relevantne sudije odlučile, postavio novinare u značajno nepovoljniji položaj vis a vis druge strane, u ovom slučaju sudija u svojstvu tužilaca. Iz ovih razloga, ESLJP je utvrdio povredu načela jednakosti oružja zagarantovanog članom 6. EKLJP-a (vidi, slučaj ESLJP-a: Haes i Gijsels protiv Belgije, presuda od 24. februara 1997. godine, stavovi 54 do 58).
Međutim, ESLJP je naglasio da pravo strana na pravično suđenje, uključujući i načelo „jednakosti oružja“, nije apsolutno. Države uživaju određenu slobodu procene u tom pogledu. Međutim, na ESLJP-u je da u krajnjoj instanci odluči da li se poštuju ova načela (vidi, mutatis mutandis, slučaj ESLJP-a: Regner protiv Češke Republike, presuda od 19. septembra 2017. godine, stav 147).
S tim u vezi, ESLJP je kroz svoju praksu utvrdio da se nepravilnost u postupku, pod određenim uslovima, može ispraviti u kasnijoj fazi ili na istom nivou (vidi, slučaj ESLJP-a: Helle protiv Finske, presuda 19. decembra 1997. godine, stav 54) ili od strane višeg suda (vidi, slučajeve ESLJP-a: Schuler-Zgraggen protiv Švajcarske, presuda od 24. juna 1993. godine, stav 52; i, obratno, Albert et Le Compte protiv Belgije, presuda od 10. februara 1983. godine, stav 36, i Feldbrugge protiv Holandije, presuda od 29. maja 1986. godine, stavovi 45-46).
U slučaju Helle protiv Finske, g. Helle je u svom podnesku tvrdio da je postavljan u nepovoljan položaj, zato što je Veću crkvene opštine (Cathedral Chapter) u dva navrata traženo od Vrhovnog upravnog suda da se izjasni o osnovanosti njegovih žalbi. ESLJP je naglasio da se ne slaže sa navodom g. Hellea, jer je svaka moguća predrasuda koja je mogla biti uzrokovana ishodom njegove žalbe nadoknađena činjenicom da mu je Visoki upravni sud dao istinsku priliku da podnese svoje komentare na sadržaj stavova Veća crkvene opštine. G. Helle je iskoristio ovu priliku u dva navrata i u ovim okolnostima, ESLJP je utvrdio da g. Helle ne može tvrditi da je došlo do povrede zahteva „jednakosti oružja“ svojstvenog konceptu pravičnog suđenja (vidi, slučaj ESLJP-a: Helle protiv Finske, presuda od 19. decembra 1997. godine, stav 54).
U slučaju Schuler-Zgraggen protiv Švajcarske, ESLJP je utvrdio da postupci pred Žalbenim odborom nisu omogućili gđi Schuler-Zgraggen da dobije potpuni detaljan uvid u funkcije koje se daju Odboru. Međutim, ESLJP je smatrao da je Savezni sud za osiguranje otklonio ovaj nedostatak zahtevajući od Odbora da podnosiocu predstavke stavi na raspolaganje sve dokumente-koji je, između ostalog, mogao da napravi kopije – i da zatim prosledi spise advokatu podnosioca predstavke. Shodno tome, ESLJP je utvrdio da pošto je u celini osporeni postupak bio pravičan, u tom pogledu nije došlo do povrede člana 6. stava 1. EKLJP-a (vidi, slučaj ESLJP-a: Schuler-Zgraggen protiv Švajcarske, presuda od 24. juna 1993. godine, stav 52).
Za razliku od slučaja Albert et Le Compte protiv Belgije, ESLJP je utvrdio povredu člana 6. stava 1. EKLJP-a, na osnovu toga što javna priroda kasacionog postupka nije bila dovoljna za otklanjanje nedostatka za koji je utvrđeno da je postojao u disciplinskoj fazi. Kasacioni sud ne razmatra tretman merituma slučaja, što znači da mnogi aspekti „sporova“ koji se odnose na „građanska prava i obaveze“, uključujući i razmatranje činjenica i ocenu proporcionalnosti između krivice i sankcija, spadaju van njegove nadležnosti (vidi, slučaj ESLJP-a: Albert et Le Compte protiv Belgije, presuda od 10. februara 1983. godine, stav 36). U slučaju Feldbrugge protiv Holandije, ESLJP je utvrdio povredu, zato što gđa Feldbrugge nije ispunila uslove za pristup dva relevantna Odbora, čime nije mogla da ospori meritum odluke predsednika Žalbenog odbora. Shodno tome, nedostatak koji je utvrđen u ovom aspektu postupka pred pravosudnim službenikom nije se mogao kasnije otkloniti (vidi, slučaj ESLJP-a: Feldbrugge protiv Holandije, presuda od 29. maja 1986. godine, stavovi 45-46).
Shodno tome, ESLJP je u svojoj uspostavljenoj sudskoj praksi utvrdio da se prvostepeni nedostaci mogu otkloniti putem žalbene institucije, pod uslovom da institucija koja odlučuje o žalbi ima „punu nadležnost“. Prema ESLJP-u, žalba se odnosi na navod o neprijavljivanju dokumenta, koncept „pune nadležnosti“ znači da sud koji razmatra žalbu ne samo da treba da ima pravo da oceni žalbu, već treba da ima i nadležnost da poništi dotičnu odluku i sam donese odluku ili slučaj vrati na ponovno odlučivanje nezavisnom veću (vidi, slučajeve ESLJP-a: M.S. protiv Finske, presuda od 22. juna 2005. godine, stav 35; Köksoy protiv Turske presuda od 13. januara 2021. godine, stav 36; Bacaksiz protiv Turske, presuda od 10. decembra 2019. godine, stav 59).
Primena ovih načela u slučaju podnosioca zahteva
Sud podseća da podnosilac zahteva navodi da u njegovom slučaju nije poštovano „načelo kontradiktornosti“ i „jednakosti oružja“, jer njegov odgovor na žalbu (od 15. maja 2017. godine) Policije Kosova nije uzet u obzir i nije razmatran od strane Apelacionog suda.
Što se tiče ove tvrdnje podnosioca zahteva, Sud podseća da je tražio informacije od Osnovnog i Apelacionog suda, u vezi sa podneskom odnosno odgovorom na žalbu podnosioca zahteva.
Osnovni sud je u odgovoru podnetom Sudu od 17. januara 2023. godine, istakao sledeće:
„obaveštavamo vas da posedujemo odgovor na tužbu C. br. 3434/2013“, koju je stranka Ukë Salihu podnela sudu dana 15.05.2017. godine prema sudskom registru sa datumom 17.05.2017 isti je upućen Apelacionom sudu i prilažemo dokaz o tome povratni list u originalu, sa pečatom prijema od Apelacionog suda”.
Apelacioni sud je u odgovoru podnetom Sudu od 18. januara 2023. godine, istakao sledeće:
“Obaveštavam vas da smo odgovor na žalbu primili nakon što smo primili predmet C. br. 3434/2013, ali zbog velikog broja dopisa koje prima ovaj sud, ovaj dopis nije pridružen predmetu koji je rešen od strane žalbenog veća sa brojem AC. Br. 2046/2017, ali je ovde u ovom predmetu bilo dve žalbe i tužitelja i tuženog.”
Sud dalje ističe (i) stav 1. člana 187. i (ii) stav 2. člana 187. Zakona o parničnom postupku, koji propisuju:
187.1 Jedan primerak na vreme podnete žalbe , dozvoljive i potpune prvostepeni sud dostavlja suproničkoj stranci koja može u roku od sedam dana da podnese upravo u ovom sudu odgovor na žalbu.
187.2 Jedan primerak odgovora na žalbu prvostepeni sud dostavlja odmah podnosiocu žalbe, ili kasnije u roku od sedam dana od njegovog pristizanja na sud.
Sud prvo primećuje da Apelacioni sud u svom odgovoru datom 18. januara 2023. godine, izjavljuje da je primio odgovor na žalbu podnosioca zahteva ali da zbog velikog broja podnesaka u tom sudu nije dostavljen veću koje je odlučivalo u ovom predmetu. Uprkos datom odgovoru, Sud primećuje da je postojala zakonska obaveza da se odgovor na žalbu podnosioca zahteva dostavi suprotnoj strani i razmatra od strane suda, proizilazeći iz gore navedenih odredbi Zakona o parničnom postupku.
Sud primećuje da je Apelacioni sud prilikom svog odlučivanja presudom Ac. br. 2046/17 nerazmatranjem argumenata podnosioca zahteva odnosno odgovora na žalbu Policije Kosova, kao i drugih dokumenata priloženih uz odgovor na žalbu, postupio neadekvatno uzimajući u obzir njegovu sudsku praksu i praksu ESLJP-a, kao i zakonske odredbe ZPP-a, konkretno stava 1. člana 187. i stava 2. člana 187, koji predviđa podnošenje odgovora na žalbu.
S tim u vezi, prema gore detaljno razjašnjenim načelima utvrđenim sudskom praksom Suda i ESLJP-a, ali i prema zakonu na snazi, redovni sudovi (i) treba da pruže mogućnost stranama, i (ii) moraju izvršiti odgovarajuće razmatranje podnesaka, argumenata i dokaza koje su iznele strane i oceniti, bez predrasuda, da li su relevantni i važni za njihovu odluku.
Međutim, Sud takođe primećuje da je nakon prijema presude Apelacionog suda, podnosilac zahteva pokrenuo reviziju pred Vrhovnim sudom, gde je pored ostalog istakao pitanje netretiranja odgovora na žalbu podnetu na žalbu Policije Kosova u vezi sa kojim podnosiocu zahteva nije data prilika da te navode razmotri Apelacioni sud, jer presuda Apelacionog suda uopšte nije istakla činjenicu da je podnosilac zahteva dostavio odgovor na žalbu Policije Kosova.
Podnosilac zahteva je u reviziji podnetoj Vrhovnom sudu između ostalog naveo, „Na osnovu, sa jedne strane činjeničnog stanja, utvrđenog od prvostepenog suda, drugostepeni sud je preinačio presudu, […] dok ne pominje nijedan konkretni dokaz tužene koja je bila od presudnog značaja da bi promenio rešavanje pitanja. Navodima i tvrdnjama tužene u žalbi, tužilac je odgovorio istim ovim činjenicama i dokazima u odgovoru koji je dao prema žalbi, a koje, kako se vidi, sud nije uopšte suočio sa tvrdnjama tužene ili sa materijalnim dokazima koji se nalaze u spisima predmeta a nije ih ni pomenuo u presudi“.
U tom kontekstu, Sud, zasnivajući se na praksi ESLJP-a, takođe podseća da se nedostaci u jednom stepenu mogu otkloniti u drugom stepenu (žalbi ili reviziji) ako žalbena institucija u vezi sa tim pitanjem ima „punu nadležnost“. Što se toga tiče, Sud ponavlja da kada se izjavljuje žalba zbog neprijavljivanja dokumenata, pojam „puna nadležnost“ uključuje ne samo činjenicu da žalbeni sud ima pravo da razmotri žalbu, već da li isti ima nadležnost da poništi osporenu odluku i/ili sam donese odluku u vezi sa slučajem ili vrati predmet na presuđivanje nepristrasnom organu (vidi, mutatis mutandis, slučaj ESLJP-a: Köksoy protiv Turske, gore citiran, stav 36; slučaj M.S. protiv Finske, gore citiran, stav 35).
U slučaju Köksoy protiv Turske, ESLJP je istakao da činjenica da podnosioci predstavke nisu bili obavešteni o dokazima do kojih je Kasacioni sud došao na sopstvenu inicijativu, predstavlja problem. Kasacioni sud je po žalbi ukinuo odluku prvostepenog suda i vratio istom predmet na preispitivanje. Podnosioci predstavke u ovom predmetu nisu tvrdili da im dotični dokumenti i informacije koje podržava Kasacioni sud nisu bili dostupni jer su za njihov sadržaj saznali u odluci Kasacionog suda. Njihova žalba je u tom pogledu bila ograničena na činjenicu da Kasacioni sud nije tražio njihove stavove pre donošenja odluke po žalbi. ESLJP je istakao da su u postupku vraćanja predmeta, što se razlikuje od sadašnjeg slučaja jer isti nije vraćen na ponovno razmatranje, podnosioci predstavki imali priliku da iznesu svoje primedbe na odluku Kasacionog suda. ESLJP je utvrdio da su efekti proceduralnog nedostatka u žalbenom postupku otklonjeni u fazi preispitivanja sve dok su podnosioci predstavki bili u mogućnosti da znaju za dokumenta i informacije o kojima je reč nakon što im je predmet vraćen na ponovno razmatranje zbog činjenice da su žalioci mogli da odgovore pred sudskim većem tokom rasprave. Shodno tome, ESLJP je utvrdio da nije došlo do povrede člana 6. stava 1. jer proceduralni nedostaci tokom razmatranja žalbe pred Kasacionim sudom nisu uticali na načelo kontradiktornosti u tolikoj meri da postupak učine potpuno nepravičnim (vidi, slučaj ESLJP-a: Köksoy protiv Turske, gore citiran, stavovi 37-39).
Stoga će Sud dalje, i na osnovu sudske prakse ESLJP-a, oceniti da li je sud koji je razmatrao žalbu, u ovom slučaju Apelacioni sud, imao punu nadležnost nad slučajem, odnosno da li je imao priliku da poništi osporenu odluku ili da sam donese odluku o slučaju ili da vrati predmet na presuđivanje nepristrasnom organu, kao i da odluči o svim pitanjima koja je podnosilac zahteva pokrenuo odgovorom na žalbu Policije.
U ovom slučaju, član 187. ZPP-a, predviđa da primerak na vreme podnete žalbe, dozvoljive i potpune, prvostepeni sud dostavlja suparničkoj stranci koja može u roku od sedam dana da podnese upravo u ovom sudu odgovor na žalbu, dok stav 2. ovog člana predviđa da primerak odgovora na žalbu prvostepeni sud dostavlja odmah podnosiocu žalbe, ili kasnije u roku od sedam dana od njegovog pristizanja u sud. Budući da član 187. ZPP-a ne precizira dalje u vezi sa odgovorom na žalbu, Sud na osnovu ZPP predviđa u svom članu 195. da su odluke donete od strane drugostepenog suda, u ovom slučaju Apelacionog suda, sledeće da odbaci žalbu kao zakasnelu, nepotpunu ili nedozvoljivu, da poništi pobijenu presudu i odbaci tužbu, da poništi pobijenu presudu i da vrati stvar na ponovno suđenje pred prvostepenim sudom, da odbije žalbu kao neosnovanu i da potvrdi pobijenu presudu, da promeni prvostepenu presudu.
Pored toga, Sud primećuje da se na osnovu člana 181.1 ZPP-a, presuda može pobiti pred Apelacionim sudom i to:
“a) zbog kršenja odredbi parničnog postupka;
b) zbog pogrešnog ili nepotpunog konstatovanja faktičkog stanja;
c) zbog pogrešne promene materijalnog prava”.
Stoga, imajući u vidu gore navedenu odredbu, Sud primećuje da je Apelacioni sud nadležan da sprovede potpuno sudsko razmatranje odluka Osnovnog suda u vezi sa odgovorom na žalbu, a to uključuje i pitanja povreda materijalnih odredbi; procesnih odredaba; pogrešnog i nepotpunog utvrđivanja činjenica; i može da poništi osporenu odluku i donese odluku ili da vrati predmet na presuđivanje nepristrasnom organu.
Stoga, Sud zaključuje da je Apelacioni sud imao punu nadležnost da razmatra sva činjenična i zakonska pitanja u vezi sa sporom pred njim, uključujući stavove podnosioca zahteva iznete u odgovoru na žalbu i da je bio nadležan da poništi odluku Osnovnog suda u svim aspektima, uključujući pitanja činjenica i zakona. Stoga se Apelacioni sud kvalifikuje kao „pravosudni organ koji ima punu nadležnost“, u smislu člana 6. stav 1. EKLJP-a i člana 31. Ustava.
U tom smislu, Sud će dalje oceniti da li je Apelacioni sud ocenio argumente podnosioca zahteva u vezi sa odgovorom na žalbu i navod da mu Apelacioni sud nije pružio priliku da odgovori na žalbu Policije Kosova, što pokreće pitanje načela jednakosti oružja.
Sud se prvo poziva na presudu Apelacionog suda, koji je, što se tiče bitnih povreda parničnog postupka, istakao da, “pobijenu presudu i žalbene navode i nakon njihove ocene, na osnovu člana 194. ZPP-a, utvrdio da:
Žalba tužene je osnovana.
Žalba tužioca je neosnovana”.
Međutim, Sud primećuje da se nigde u presudi Apelacioni sud ne pominje odgovor na žalbu podnet od strane podnosioca zahteva.
Na osnovu obrazloženja Apelacionog suda, Sud primećuje da je isti u pogledu prava na odgovor na žalbu, uskratio podnosiocu zahteva zakonsko pravo po ZPP-u da se izjasni u vezi sa žalbom Policije Kosova. Apelacioni sud takođe nije dao nikakav konkretan odgovor u svojoj odluci. On takođe, iako je imao 'punu nadležnost' nad slučajem pred njim, kao što je gore navedeno, nije posebno razmotrio navode iznete u odgovoru, uključujući pitanje da li je u ovom slučaju povređeno načelo jednakosti oružja. Što je i sam Apelacioni sud potvrdio u odgovoru koji je poslao sudu 18. januara 2023. godine.
Vrhovni sud, u vezi nemogućnosti izjašnjavanja podnosioca zahteva povodom žalbe Policije Kosova, nije dao nikakvo obrazloženje odnosno nije se bavio ovim pitanjem. Dakle, uzimajući u obzir konkretan navod podnosioca zahteva o neobrazloživosti odluke Apelacionog suda i povredi načela „jednakosti oružja“ i „načela kontradiktornosti“ kao rezultat netretiranja ovog navoda odnosno odgovora na žalbu, poslednje navedeni nije dao konkretan odgovor o tome da li je ovaj procesni propust Apelacionog suda doveo do bitne povrede proceduralnih odredbi, uključujući načelo „jednakosti oružja“.
U okolnostima ovog slučaja, Sud primećuje da na pitanja koja je pokrenuo podnosilac zahteva u svom odgovoru na žalbu, Apelacioni sud nije dao nijedan konkretan odgovor u svojoj odluci odnosno nije ga uopšte ni razmatrao. Stoga, neispravljanje ovog proceduralnog propusta od strane Apelacionog suda pokreće važna pitanja prava na pravično suđenje zagarantovanog članom 31. Ustava i članom 6. EKLJP-a, koje ugrađuje načelo „jednakosti oružja“ kao jedan od osnovnih načela pravičnog suđenja zagarantovanog članom 31. Ustava i članom 6. EKLJP, s obzirom da je podnosiocu zahteva uskraćeno zakonsko pravo prema članu 187. ZPP-a da se izjasni povodom žalbe Policije Kosova, ovaj procesni propust nije otklonio Vrhovni sud, zato što ni ovaj poslednje navedeni nije posebno razmatrao ove navode.
U ovom slučaju, podnosilac zahteva je stavljen u nejednak položaj u odnosu na suprotnu stranu pošto je ova poslednje navedena podnela potkrepljujuću dokumentaciju, koja je bila od suštinske važnosti za donošenje odluke u ovom slučaju, jer je zbog toga i preinačena prvostepena odluka, dok odgovor podnosioca zahteva u vezi sa istim nije uzeo u obzir od strane Apelacionog suda. S druge strane, Vrhovni sud nije posebno tretirao niti je otklonio ovaj proceduralni nedostatak Apelacionog suda, iako je ovo bio jedan od navoda podnosioca pred Vrhovnim sudom.
Vrhovni sud se, uprkos pokrenutom pitanju podnosioca zahteva u vezi odgovora na žalbu, nije bavio ovim navodom podnosioca o procesnoj povredi, i u tom smislu ovo može da povredi „načelo jednakosti oružja“ zagarantovano članom 31. Ustava, što se tiče nemogućnosti izjašnjavanja podnosioca zahteva o podnesku odnosno žalbi Policije Kosova.
U tom smislu, Sud je ponovio da je prema načelu „jednakosti oružja“ nedopustivo da strana u postupku podnosi primedbe ili komentare pred redovnim sudovima, koje imaju za cilj da utiču na donošenje odluke suda, bez znanja druge strane i bez davanja mogućnosti drugoj strani da na njih odgovori. Na stranci koja je uključena u postupak je da zatim oceni da li primedbe ili komentari druge strane zaslužuju odgovor (vidi, slučaj ESLJP-a: APEH Üldözötteinek Szövetsége i drugi protiv Mađarske, presuda od 5. januara 2011. godine, stav 42).
Dakle, u konkretnom slučaju, uzimajući u obzir gore navedene razloge, Sud smatra da su presuda Vrhovnog suda Kosova i presuda Apelacionog suda, donete uz povredu prava na pravično i nepristrasno suđenje zagarantovanog članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a, jer nisu uspeli da otklone proceduralni propust koji pokreće pitanje načela „jednakosti oružja“ u vezi sa tim da je Apelacioni sud presudom [Ac. br. 2046/17], uskratio podnosiocu zahteva pravo da se izjasni u vezi sa podneskom-žalbom Policije Kosova i o tome nije dao konkretan odgovor u svojoj odluci.
U ovom kontekstu, pored drugih načela, važnost se posvećuje i izgledu i osetljivosti pravilnog upravljanja pravdom. Stoga, uzimajući u obzir ove procesne propuste i važnost koju ima tretiranje suštinskih navoda podnosilaca zahteva, Sud nalazi da u slučaju podnosioca zahteva, zbog ovog procesnog propusta prema podnosiocu zahteva, postupak sagledan u celini, nije bio pravičan.
Povodom ostalih navoda podnosioca zahteva
Pored toga, Sud podseća da podnosilac zahteva, osim navoda o povredi člana 31. odnosno zbog povrede načela kontradiktornosti i jednakosti oružja, takođe navodi i povredu prava na obrazloženu odluku i pogrešnu primenu zakona sve u vezi sa članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP. Međutim, Sud primećuje da se ovi navodi poklapaju i povezani su sa navodima koje je podnosilac zahteva pokrenuo o povredi načela kontradiktornosti i jednakosti oružja.
Sud, s obzirom na to da je već utvrdio povredu prava na pravično i nepristrasno suđenje zagarantovanog članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a, u vezi sa povredom načela „jednakosti oružja“, smatra da nije potrebno razmatrati ostale navode podnosioca zahteva jer se oni u principu povezuju za navodom o „jednakosti oružja“. Međutim, odgovarajuće navode podnosioca zahteva treba da razmotri Apelacioni sud u skladu sa nalazima ove presude.
Zaključak
Shodno tome, Sud utvrđuje da je osporena presuda Apelacionog suda doneta u suprotnosti sa načelom jednakosti oružja i načelom procesne kontradiktornosti.
Sud, na osnovu svog nalaza da je Apelacioni sud povredio načelo jednakosti oružja i procesne kontradiktornosti time što nije razmotrio odgovor na žalbu podnosioca zahteva, koji je isti podneo u zakonskom roku, u nastavku smatra da nije neophodno razmotriti: (i) druge navode podnosioca zahteva u vezi sa povredom člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a u pogledu pogrešne primene zakona i nedostatka obrazložene sudske odluke, jer ih mora razmotriti Apelacioni sud u skladu sa nalazima ove presude.
Konačno, Sud smatra da se ovaj zaključak odnosi isključivo na navode u vezi sa povredom stava 1. člana 31. Ustava, kao i stavom 1. člana 6. EKLJP-a, konkretno na povredu prava na jednakost oružja u vezi sa procesnim garancijama u pogledu nerazmatranja odgovora na žalbu i ni na koji način ne prejudicira ishod slučaja u meritumu.
IZ TIH RAZLOGA
Ustavni sud, u skladu sa članom 113.7 Ustava, članovima 20. i 47. Zakona i pravilom 48 (1) (a) Poslovnika, na sednici održanoj 25. jula 2023. godine, jednoglasno:
ODLUČUJE
DA PROGLASI, jednoglasno, zahtev prihvatljivim;
DA UTVRDI, jednoglasno, da je došlo do povrede stava 1. člana 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava Republike Kosovo u vezi sa stavom 1. člana 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima;
DA PROGLASI NIŠTAVIM, jednoglasno, presudu Vrhovnog suda Kosova Rev. br. 584/2020 od 22. aprila 2021. godine i presudu Apelacionog suda Ac. br. 2046/17 od 9. jula 2020. godine;
DA VRATI, jednoglasno, presudu Apelacionog suda Ac. br. 2046/17 od 9. jula 2020. godine na preispitivanje u skladu sa presudom ovog Suda;
DA NALOŽI Apelacionom sudu da u skladu sa pravilom 60 (5) Poslovnika o radu, do 25. januara 2024, obavesti Sud o merama preduzetim za sprovođenje presude Suda;
DA OSTANE posvećen ovom pitanju u skladu sa ovim nalogom;
DA DOSTAVI ovu presudu stranama i, u skladu sa članom 20.4 Zakona, objavi istu u Službenom listu;
Ova presuda stupa na snagu danom objavljivanja u Službenom listu.
Sudija izvestilac Predsednica Ustavnog Suda
Bajram Ljatifi Gresa Caka-Nimani
Ukë Salihi
KI – Individualni zahtev
Presuda
Povreda ustavnih prava
Član 31 - Pravo na Pravično i Nepristrasno Suđenje
Upravni