Rešenje o neprohvatljivosti
Priština, dana 20. februara 2023. godine
Br. ref.:RK 2131/23
REŠENJE O NEPRIHVATLJIVOSTI
u
slučaju br. KI51/22
Podnosilac
Naser Mustafa
Ocena ustavnosti presude ARJ. br. 102/2021 od 29. decembra 2021. godine Vrhovnog suda Republike Kosovo
USTAVNI SUD REPUBLIKE KOSOVO
u sastavu:
Gresa Caka-Nimani, predsednica
Bajram Ljatifi, zamenik predsednika
Selvete Gërxhaliu-Krasniqi, sudija
Safet Hoxha, sudija
Radomir Laban, sudija
Remzije Istrefi-Peci, sudija
Nexhmi Rexhepi, sudija i
Enver Peci, sudija
Podnosilac zahteva
Zahtev je podneo Naser Mustafa, sa prebivalištem u Uroševcu (u daljem tekstu: podnosilac zahteva), koga zastupa Urim Bajraktari, advokat iz Uroševca.
Osporena odluka
Podnosilac zahteva osporava presudu [ARJ. br. 102/2021] od 29. decembra 2021. godine Vrhovnog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Vrhovni sud).
Osporena presuda je dostavljena podnosiocu zahteva 19. januara 2022. godine.
Predmetna stvar
Predmetna stvar ovog zahteva je ocena ustavnosti gore navedene presude, kojom podnosilac zahteva navodi da su mu povređena prava zagarantovana članovima: 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje], 32. [Pravo na pravno sredstvo] i 54. [Sudska zaštita prava] Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav), kao i članovima 6.1 (Pravo na pravično suđenje) i 13. (Pravo na delotvorni pravni lek) Evropske konvencije o ljudskim pravima (u daljem tekstu: EKLJP).
Pravni osnov
Zahtev je zasnovan na stavovima 1 i 7, člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, članovima 22. [Procesuiranje podnesaka] i 47. [Individualni zahtevi] Zakona br. 03/L-121 o Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Zakon) i pravilu 32 [Podnošenje podnesaka i odgovora] Poslovnika o radu Ustavnog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Poslovnik).
Postupak pred Ustavnim sudom
Dana 22. aprila 2022. godine, podnosilac je podneo zahtev Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Sud).
Dana 6. maja 2022. godine, predsednica Suda, Gresa Caka-Nimani, je, odlukom GjR.KI51/22, imenovala sudiju Safeta Hoxhu za sudiju izvestioca i odlukom KSH.KI51/22 imenovala članove Veća za razmatranje, u sastavu sudija: Radomir Laban (predsedavajući), Remzije Istrefi-Peci i Nexhmi Rexhepi (članovi).
Dana 6. maja 2022. godine, Sud je o registraciji zahteva obavestio podnosioca zahteva i kopiju zahteva je dostavio Vrhovnom sudu.
Dana 16. decembra 2022. godine, sudija Enver Peci je položio zakletvu pred Predsednicom Republike Kosovo, pri čemu je započeo svoj mandat u Sudu.
Dana 8. februara 2023. godine, Veće za razmatranje je razmotrilo izveštaj sudije izvestioca i jednoglasno iznelo preporuku Sudu da proglasi zahtev očigledno neosnovanim na ustavnim osnovama i shodno tome, neprihvatljivim.
Pregled činjenica
Zahtev se odnosi na građanski spor između podnosioca zahteva i opštine Uroševac u vezi sa naknadom i zamenom nepokretnosti (poslovnog prostora) eksproprisane od strane opštine Uroševac u cilju proširenja puta. Predmetna nepokretnost je evidentirana u katastarskim knjigama pod br. 2484/2, površine 218 m², upisana na ime podnosioca zahteva, koja je data na korišćenje preduzeću H.C Jatex A.D. - Đakovica. Prema spisima predmeta, konstatuje se da do naknade nepokretnosti još nije došlo, kao rezultat pokretanja građanskog spora pred sudovima.
Dana 17. aprila 2009. godine, Direkcija za planiranje i razvoj opštine Uroševac je preko Direkcije za urbanizam, imovinu, geodeziju, katastar i zaštitu životne sredine, tražila pokretanje postupka za eksproprijaciju nepokretnosti podnosioca zahteva u cilju proširenja puta Hamëz Jashari.
Dana 11. novembra 2009. godine, predsednik opštine Uroševac, B.Xh, je konačnom odlukom 03-br. 465-7, usvojio zahteve relevantnih direkcija.
Dana 14. januara 2010. godine, Direkciji za urbanizam, imovinu, geodeziju, katastar i zaštitu životne sredine, opštine Uroševac, prema tekstu zapisnika [03-br. 465-07], sa podnosiocem zahteva je potpisala sporazum o načinu naknade za eksproprisanu nepokretnost. Podnosilac zahteva je od opštine Uroševac tražio novčanu naknadu za izgubljenu dobit od zakupa za period od 1. jula 2008. godine - 31. decembra 2009. godine, dok je u zamenu za svoju nepokretnost tražio da mu se dodeli lokal u vlasništvu opštine Uroševac u ulici Dëshmoret e Kombit, u zameni 1 sa 2 m², ili građevinsko zemljište u ulici Rexhep Bislimi. Prema gore navedenom zapisniku, strane su se složile da se konačna nadoknada izvrši u odnosu 2,4 m² nepokretnosti podnosioca zahteva za 1,0 m² lokala u vlasništvu opštine Uroševac.
Dana 16. februara 2010. godine, predsednik opštine Uroševac, B.Xh, je odlukom br. 01/zvanično poništio sporazum od 14. januara 2010. godine za naknadu i zamenu nepokretnosti podnosioca zahteva, sa obrazloženjem da nije izvršena stvarna procena vrednosti imovina.
Dana 30. januara 2013. godine, Direkcija za urbanizam, imovinu, geodeziju, katastar i zaštitu životne sredine je, obaveštenjem 03-br. 465-7/09, obavestila predsednika opštine Uroševac A.A. u vezi sa donošenjem odluke br. 01/ zvanične od 16. februara 2010. godine od strane bivšeg predsednika B.Xh, sa kojim je raskinut sporazum od 14. januara 2010. godine.
Dana 19. juna 2013. godine, podnosilac zahteva je prema postupku za upravne sporove, podneo tužbu Osnovnom sudu u Prištini, zbog administrativne ćutnje opštine Uroševac za davanje objašnjenja u vezi sa raskidom sporazuma od 14. januara 2010. godine.
Dana 18. maja 2015. godine, predsednik opštine Uroševac, M.S., je odlukom 01. br. 104/2015, dozvolio sprovođenje sporazuma od 14. januara 2010. godine, naloživši relevantnoj opštinskoj direkciji da izvrši neophodne izmene u katastarskim knjigama.
Dana 3. juna 2015. godine, podnosilac zahteva je nakon brojnih razgovora sa predsednikom opštine Uroševac, M.S., podneo tužbu protiv opštine Uroševac, kojom je tražio sprovođenje sporazuma od 14. januara 2010. godine.
Dana 26. juna 2015. godine, predsednik opštine Uroševac, M.S., je odlukom 01. br. 159/15, stavio van snage prethodnu odluku 01. br. 104/2015 od 18. maja 2015. godine za sprovođenje sporazuma od 14. januara 2010. godine, pozivajući se na odluku br. 1/ zvanično od 16. februara 2010. godine bivšeg predsednika B.Xh.
Dana 8. jula 2015. godine, opština Uroševac je, odlukom br. 60052/2015, obavezala relevantnu opštinsku direkciju da vrati u pređašnje stanje dokaze o svojini u katastarskim knjigama.
Dana 27. jula 2017. godine, podnosilac zahteva je podneo drugu tužbu Osnovnom sudu u Prištini, kojom je tražio ukidanje odluke [01. br. 159/15] od 26. juna 2015. godine predsednika opštine Uroševac i sprovođenje sporazuma od 14. januara 2010. godine.
Dana 16. maja 2019. godine, Osnovni sud u Prištini je, presudom A. br. 1380/15, odbio tužbu podnosioca zahteva, sa obrazloženjem: „Ocenjujući zakonitost osporenih odluka u skladu sa članom 44. Zakona o upravnim sporovima (ZUS) – Zakon br. 03/L-202, sud je na osnovu izvedenih dokaza i izjava parničara, utvrdio da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan”.
Podnosilac zahteva je blagovremeno uložio žalbu Apelacionom sudu na presudu od 16. maja 2019. godine Osnovnog suda u Prištini, navodeći povredu odredaba Zakona o upravnim sporovima i pogrešnu primenu materijalnog prava.
Dana 15. juna 2021. godine, Apelacioni sud je, presudom AA. br. 558/2019, odbio, kao neosnovanu, žalbu podnosioca zahteva i potvrdio presudu Osnovnog suda u Prištini od 16. maja 2019. godine, sa obrazloženjem da odluka prvostepenog suda nije zahvaćena bitnom povredom odredaba Zakona o upravnim sporovima, koje drugostepeni sud ocenjuje po službenoj dužnosti na osnovu člana 194. Zakona o parničnom postupku, primenjivog prema članu 63. Zakona o upravnim sporovima.
Dana 11. avgusta 2021. godine, podnosilac je podneo zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke Vrhovnom sudu protiv presude Apelacionog suda, navodeći povredu člana 6 i člana 2.1 Protokola br. 7 EKLJP-a, povredu odredaba Zakona o upravnim sporovima i pogrešnu primenu materijalnog prava.
Dana 29. decembra 2021. godine, Vrhovni sud je doneo presudu ARJ. br. 102/2021, kojom je odbio, kao neosnovan, zahtev podnosioca, sa obrazloženjem: „...Vrhovni sud utvrđuje da su u ovoj pravno- upravnoj stvari nižestepeni sudovi pravilno primenili procesne, materijalne i pravne odredbe, tako da su navodi u zahtevu tužioca za vanredno preispitivanje neosnovani i ne utiču na drugačije utvrđivanje stanja od onog koje su utvrdili nižestepeni sudovi”.
Navodi podnosioca
Podnosilac zahteva navodi da su mu presudom Vrhovnog suda, Apelacionog suda i Osnovnog suda, povređena prava zagarantovana članovima 31, 32 i 54. Ustava i članovima 6. i 13. EKLJP-a.
Navod o povredi prava na „pravično suđenje“
U tom smislu, podnosilac zahteva navodi da su mu Osnovni sud, a zatim Apelacioni sud i Vrhovni sud, (i) nesmatrajući nezakonitim odluke predsednika opštine Uroševac, (ii) ne uzimajući u obzir činjenicu da se u konkretnom slučaju radi o nesprovođenju sporazuma o naknadi i zameni nepokretnosti, zaključenog između njega i organa opštine, i (iii) ocenjujući kao zakonite odluke o raskidu sporazuma od 14. januara 2010. godine, sa obrazloženjem da nisu ispoštovani postupci eksproprijacije prema Zakonu o eksproprijaciji nepokretne imovine, povredili pravo na pravično suđenje.
S tim u vezi, podnosilac zahteva naglašava da je od sudova zatraženo da ocene da li je odluka br. 01/zvanična od 16. februara 2010. godine predsednika opštine B.Xh, za raskid sporazuma od 14. januara 2010. godine i odluka 01 br. 159/15 od 26. juna 2015. godine predsednika opštine M.S. za stavljanje van snage ranije odluke 01. br. 104/2015 od 18. maja 2015. godine, bile u skladu sa važećim zakonskim odredbama.
a) Navod o povredi prava na „pristup sudu“
Što se tiče prava na pristup pravdi, podnosilac zahteva navodi: „Neispravnim izvođenjem dokaza, Vrhovni sud je prilikom odlučivanja po zahtevu za vanredno preispitivanje sudske odluke, u celini samo prepisao presudu Apelacionog suda u stilu Copy Paste i ni u jednom paragrafu nije razmotrio navode podnosioca zahteva. Čak je Vrhovni sud došao do zaključka i istakao da podnosilac zahteva svoje pravo treba da ostvari u drugom postupku naknade prema Zakonu o eksproprijaciji, uopšte ne razmatrajući navode tužioca. Stoga, podnosilac zahteva je tražio pravnu zaštitu za način na koji su odluke donete od strane opštine Uroševac, negirajući neprekidno oko 13 godina da je podnosilac zahteva mogao da poseduje i koristi svoju imovinu koju mu je oduzela opština na ime eksproprijacija, dajući mu drugu imovinu prema zajedničkom dogovoru - sporazumu sa tuženim, ali prema činjeničnom stanju, ta imovina mu nikada nije predata u posed već oko 12 godina, stvarajući mu tako izuzetno težak materijalni položaj”.
Na kraju, podnosilac zahteva traži od Suda: “I Da proglasi da je zahtev podnosioca prihvatljiv; II Da utvrdi da su ustavna prava na pravično i nepristrasno suđenje zagarantovana članom 31. Ustava Kosova i članom 6. Evropske konvencije o osnovnim ljudskim pravima i slobodama, kao i pravo na delotvorno pravno sredstvo zagarantovano članovima 32 i 54. Ustava Kosova i članom 13. Evropske konvencije o osnovnim ljudskim pravima i slobodama podnosioca zahteva povređena od strane Vrhovnog suda Republike Kosova presudom ARJ. br. 102/2021. godine; III. Da proglasi ništavom presudu ARJ. br. 102/2021 Vrhovnog suda od 29.12.2021. godine. IV. Da utvrdi i donese bilo koju drugu pravnu meru koju Ustavni sud oceni kao osnovanu na Ustavu i Zakonu i koja je opravdana za predmetni slučaj”.
Relevantne ustavne odredbe
Ustav Republike Kosovo
Član 31
[Pravo na pravično i nepristrasno suđenje]
“1. Svakom se garantuje jednaka zaštita prava pred sudom, ostalim državnim organima i nosiocima javnih.
[...]”.
Član 32
[Pravo na pravno sredstvo]
“Svako lice ima pravo da koristi pravna sredstva na sudske i administrativne odluke, koje uskraćuju njena/njegova prava ili interese, na zakonom propisan način”.
Član 54
[Sudska zaštita prava]
“Svako ima pravo na sudsku zaštitu u slučaju kršenja ili uskraćivanja nekog prava koje je garantovano ovim Ustavom, kao i pravo na efikasne pravne mere ukoliko se utvrdi da je pravo prekršeno”.
Evropska konvencija o ljudskim pravima
Član 6
(Pravo na pravično suđenje)
„1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim, zakonom ustanovljenim sudom. [...]”.
Član 13
(Pravo na delotvorni pravni lek)
“Svako čija su prava i slobode, priznata ovom konvencijom, narušena ima pravo na pravni lijek pred nacionalnim vlastima, čak i onda kada su povredu ovih prava i sloboda učinila lica u vršenju svoje službene dužnosti”.
Prihvatljivost zahteva
Sud prvo razmatra da li su ispunjeni uslovi prihvatljivosti koji su utvrđeni Ustavom, propisani Zakonom i dalje predviđeni Poslovnikom.
U tom smislu, Sud se poziva na stavove 1. i 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, koji propisuju:
“1. Ustavni sud odlučuje samo u slučajevima koje su ovlašćene strane podnele sudu na zakonit način.
[...]
7. Pojedinci mogu da pokrenu postupak ako su njihova prava i slobode koje im garantuje ovaj Ustav prekršena od strane javnih organa, ali samo kada su iscrpeli sva ostala pravna sredstva, regulisanim zakonom”.
[…]
Sud se dalje takođe poziva na uslove prihvatljivosti, kao što su propisani u Zakonu. U tom smislu, Sud se prvo poziva na članove 47. (Individualni zahtevi), 48. (Tačnost podneska) i 49. (Rokovi) Zakona, koji propisuju:
Član 47
[Individualni zahtevi]
“1. Svaka osoba ima pravo da od Ustavnog suda zatraži pravnu zaštitu ukoliko smatra da njena Ustavom zagarantovana prava i slobode krši neki javni organ.
2. Osoba može da podnese pomenuti podnesak samo nakon što su iscrpljena sva ostala zakonom određena pravna sredstva”.
Član 48
[Tačnost podneska]
"Podnosilac podneska je dužan da jasno naglasi to koja prava i slobode sumu povređena i koji je konkretan akt javnog organa koji podnosilac želi da ospori”.
Član 49
[Rokovi]
„Podnesak se podnosi u roku od 4 meseci. Rok počinje od dana kada je podnosilac primio sudsku odluku [...]”.
Što se tiče ispunjenja gore navedenih uslova, Sud ocenjuje da je podnosilac zahteva legitimisan kao ovlašćena strana, koja osporava akt javnog organa, odnosno presudu [ARJ. br. 102/2021] od 29. decembra 2021. godine, Vrhovnog suda, nakon što je iscrpeo sva pravna sredstva propisana zakonom. Podnosilac je takođe u svom zahtevu naglasio osnovna prava i slobode za koje navodi da su mu povređene, u skladu sa uslovima iz člana 48. Zakona i podneo je zahtev u roku od 4 (četiri) meseca u skladu sa rokom koji je propisan u članu 49. Zakona.
Međutim, pored gore navedenih uslova, Sud dalje razmatra da li je podnosilac zahteva ispunio uslove prihvatljivosti propisane u stavu (2) pravila 39 [Kriterijum o prihvatljivosti] Poslovnika, koji propisuje:
Pravila 39
[Kriterijum o prihvatljivosti]
“(2) Sud može smatrati zahtev neprihvatljivim, ako je zahtev očigledno neosnovan, jer podnosilac nije dovoljno dokazao i potkrepio tvrdnju”.
Na osnovu sudske prakse ESLJP-a, ali i Suda, zahtev se može proglasiti neprihvatljivim kao „očigledno neosnovan“ u celini ili samo u odnosu na konkretan navod koji zahtev može da sadrži. S tim u vezi, tačnije je nazvati ih „očigledno neosnovanim navodima”. Poslednje navedeni se, na osnovu sudske prakse ESLJP-a, mogu kategorisati u četiri različite grupe: (i) navodi kategorisani kao navodi „četvrtog stepena“; (ii) navodi koji su kategorisani kao navodi sa „očiglednim ili evidentnim nedostatkom povrede”; (iii) „nepotkrepljeni ili neobrazloženi” navodi, kada je ispunjen jedan od sledeća dva pod-uslova: a) kada podnosilac zahteva samo citira jednu ili više odredbi Konvencije ili Ustava, ne objašnjavajući kako su one povređene, osim ako, u smislu činjenica i okolnosti slučaja, postoji očigledna povreda Ustava i EKLJP-a (vidi, slučaj ESLJP-a: Trofimchuk protiv Ukrajine, br. 4241/03 odluka od 31. maja 2005. godine; vidi, takođe: Baillard protiv Francuske, br. 6032/04 odluka od 25. septembra 2008. godine) i b) kada podnosilac zahteva ne iznese ili odbije da iznese materijalne dokaze u prilog svojim navodima (ovo se posebno odnosi na odluke sudova ili drugih domaćih organa), osim ako postoje vanredne okolnosti koje su van njegove kontrole i koje ga sprečavaju da to učini (na primer, kada uprava zatvora odbije da dostavi sudu dokumenta iz dosijea dotičnog zatvorenika) ili osim ako sam sud ne odluči drugačije (vidi, slučaj Suda: KI166/20, podnosilac zahteva: Ministarstvo rada i socijalne zaštite, rešenje o neprihvatljivosti od 5. januar 2021. godine, stav 43), i na kraju, (iv) „konfuzni i nejasni“ navodi (vidi, slučajeve ESLJP-a: Kemmache protiv Francuske, zahtev br. 17621/91, presuda od 24. novembra 1994. godine, kategorija (i), Juta Mentzen protiv Litvanije, zahtev br. 71074/01, odluka od 7. decembra 2004. godine, kategorija (ii) i Trofimchuk protiv Ukrajine, zahtev br. 4241/03, kategorija (iii).
Sud podseća da podnosilac zahteva navodi da su mu osporenom presudom Vrhovnog suda, u vezi sa rešenjem Apelacionog suda i Osnovnog suda, povređena prava zagarantovana članovima: 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje ], 32. [Pravo na pravno sredstvo] i 54. [Sudska zaštita prava] Ustava, kao i članom 6.1 (Pravo na pravično suđenje) EKLJP-a.
Na osnovu spisa predmeta, Sud primećuje da se suština navoda podnosioca zahteva zapravo odnosi na nepravilnost sudskog procesa koji se odnosi na: (i) način primene materijalnog i procesnog prava od strane redovnih sudova i (ii) uskraćivanje prava na pristup pravdi.
U tom smislu, Sud će te navode razmotriti i analizirati u skladu sa sudskom praksom Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLJP), u skladu sa kojom su, na osnovu člana 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] Ustava, redovni sudovi i Ustavni sud dužni da tumače osnovna prava i slobode zagarantovane Ustavom.
i. Što se tiče navoda koji pokreću „pitanje činjenica i zakona“
Pozivajući se na navode podnosioca zahteva, Sud podseća da se on žali, jer su mu redovni sudovi, nesmatrajući nezakonitim odluke organa opštine Uroševac; nesprovođenjem sporazuma o naknadi i razmeni nepokretnosti i ocenjujući kao zakonitim odluke o raskidu sporazuma, sa obrazloženjem da nisu ispoštovani postupci eksproprijacije prema Zakonu o eksproprijaciji nepokretne imovine, povredili pravo na pravično suđenje. Pored toga, podnosilac zahteva naglašava da je tražio od redovnih sudova da ocene da li su odluka br. 01/zvanična od 16. februara 2010. godine predsednika opštine B.Xh. za raskid sporazuma od 14. januara 2010. godine i odluka 01 br. 159/15 od 26. juna 2015. godine, predsednika opštine M.S., za stavljanje van snage ranije odluke 01. br. 104/2015 od 18. maja 2015. godine, bile u skladu sa važećim zakonskim odredbama.
U tom smislu, Sud se poziva na relevantne delove presude Osnovnog suda, gde je obrazloženo: „Da bi ocenio zakonitost osporene odluke, sud se pozvao na Zakon br. 03/L-139 o eksproprijaciji, ... član 21 stav 1 ovog zakona propisuje: “Ministarstvo Ekonomije i Finansija uspostaviće, u okviru Odeljenja/Departmana za Porez na Imovinu, Kancelariju za Procenu Nepokretne Imovine koja će biti nadležan javni organ za procenjivanje bilo koje nepokretne imovine koja je predmet jednog postupka eksproprijacije od bilo kojeg Organa za Eksproprijaciju”. U ovom slučaju, sud je primetio da način koji je primenjen u slučaju obračuna naknade nije u skladu sa odredbama Zakona br. 03/L-139 o eksproprijaciji nepokretne imovine, jer je takva formulacija nejasna i kontradiktorna sama sa sobom, ne zna se kolika je tačna cena naknade, jer je u sporazumu navedeno da se “naknada izvrši na osnovu činjenica/dokaza izvedenih iz Sektora imovine, a prema obračunu tih imovina, naknada će se vršiti 1 m² sa 2.40 m²”, što znači da u vreme kada je zaključen sporazum, koji je prema tužiocu izvršni dokument i koji treba da se izvrši, nije bila navedena stvarna vrednost koja treba da se nadoknadi; takođe nije poznata formula ili matematika koja je primenjena i koja je dovela do ovog rezultata cene; takođe, nema nijednog dokaza kojim bi se dokazalo kako je obračunata izgubljena dobit, koliki je iznos izgubljene dobiti koji je trebao da se nadoknadi, već je samo naveden opšti način”.
Sud primećuje da Osnovni sud, obrazlažući gore navedeno: „ocenjuje da je osporeno rešenje tužene opštine Uroševac pod brojem 01. br. 159/15 od 26.06.2015. godine, kojim je stavljena van snage odluka br. 104/15 od 18.05.2015. godine za izvršenje sporazuma 03-br-465-07 od 14.01.2010. godine, pravično i zasnovano na zakonu”.
Pored toga, Sud se poziva na relevantne delove presude Apelacionog suda, koji je obrazložio: “Pravni stav prvostepenog suda, kao pravičan i zasnovan na zakonu, u celosti uvažava i ovaj sud, jer ožalbena presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredaba Zakona o upravnim sporovima, na koju drugostepeni sud pazi prema službenoj dužnosti na osnovu člana 194. Zakona o parničnom postupku (ZPP), primenjiv prema članu 63. Zakona o upravnim sporovima (ZUS). Prvostepeni sud, ocenjujući zakonitost osporene odluke u smislu člana 44 stav 1 Zakona o upravnim sporovima (ZUS), u smislu navoda u tužbi, u odgovora na tužbu, izvedenih dokaza na ročištu i nakon razmatranja drugih spisa predmeta, utvrđuje da je odluka opštine Uroševac zakonita i zasnovana na zakonu”.
Sud se takođe poziva i na osporenu presudu Vrhovnog suda, koji obrazlaže: “... veće ocenjuje da su nižestepeni sudovi pravično potvrdili odluku tužene, koja nije konačna prema načinu odlučivanja u vezi sa sprovođenjem sporazuma 03 br. 465-07 od 14.01.2010. godine zaključenog između tužioca i tužene i tužena je od strane prvostepenog suda upućena da postupa prema odredbama Zakona o eksproprijaciji br. 03/L-139 u vezi sa naknadom eksproprisane imovine”.
Sud primećuje iz zaključaka redovnih sudova da su isti odgovorili na navode podnosioca zahteva u pogledu pitanja da li su osporene odluke organa opštine Uroševac za nesprovođenje sporazuma od 14. januara 2010. godine donete u skladu sa zakonskim odredbama na snazi. Redovni sudovi su dalje obrazložili činjenicu zašto u konkretnom slučaju sporazum od 14. januara 2020. godine nije zaključen u skladu sa odredbama Zakona br. 03/L-139 o eksproprijaciji nepokretne imovine. U tom kontekstu, Sud smatra da se podnosilac zahteva jednostavno nije složio sa zaključcima redovnih sudova u vezi sa utvrđenim činjenicama i primenjenim materijalnim i procesnim pravom.
Na osnovu gore navedenog, Sud smatra da je podnosilac zahteva zapravo izgradio svoj slučaj na osnovu zakonitosti, a ne na osnovu ustavnosti. Sud podseća da ga samo navod podignut na nivou ustavnosti može pokrenuti da popravi povredu prava zagarantovanih Ustavom i međunarodnim instrumentima koji su direktno primenjivi u domaćem pravnom poretku (vidi, u vezi s tim, Ustavni sud, slučaj: KI76/21, podnosilac zahteva: Qemajl Babuni, rešenje od 10. novembra 2021. godine, stav 33).
Sud podseća da je na osnovu sudske prakse ESLJP-a, koja se odnosi na doktrinu četvrte instance, dosledno naglašavao razliku između „ustavnosti“ i „zakonitosti“ i smatrao da nije njegova dužnost da se bavi činjeničnim greškama ili pogrešnim tumačenjem i pogrešnom primenom zakona koju su navodno počinili redovni sudovi, osim i u meri u kojoj su takvim greškama povređena prava i slobode zaštićene Ustavom i EKLJP-om (vidi, u tom smislu, slučajeve Suda KI179/18, podnositeljka zahteva: Belgjyzar Latifi, rešenje o neprihvatljivosti od 23. jula 2020. godine, stav 68; KI49/19, podnosilac zahteva: Limak Kosovo International Airport D.O.O. „Adem Jashari“, rešenje od 31. oktobra 2019. godine, stav 47; KI56/17, podnositeljka zahteva; Lumturije Murtezaj, rešenje o neprihvatljivosti od 18. decembra 2017. godine, stav 35; i KI154/17 i KI05/18, podnosioci zahteva: Basri Deva, Afërdita Deva i Društvo sa ograničenom odgovornošću "BARBAS", rešenje o neprihvatljivosti od 12. avgusta 2019. godine, stav 60, i nedavni slučaj KI76/21, podnosilac zahteva: Qemajl Babuni, rešenje od 10. novembra 2021. godine, stav 34).
Sud je takođe dosledno tvrdio da nije njegova uloga da preispituje zaključke redovnih sudova u vezi sa činjeničnim stanjem i primenom materijalnog prava i da ne može da ocenjuje same činjenice zbog kojih je redovni sud doneo jednu umesto neke druge odluke. U suprotnom, Sud bi delovao kao sud „četvrtog stepena“, što bi rezultiralo nepoštovanjem granica utvrđenih u njegovoj nadležnosti (vidi, u ovom kontekstu, slučaj ESLJP-a: García Ruiz protiv Španije, br. 30544/96, presuda od 21. januara 1999. godine, stav 28 i reference koje se u njemu koriste; i vidi takođe slučajeve Suda: KI49/19, gore citiran, stav 48 i KI154/17 i KI05/18, gore citiran, stav 61, i nedavni slučaj KI76/21, podnosilac zahteva: Qemajl Babuni, rešenje od 10. novembra 2021. godine, stav 35).
Sud, međutim, ističe da sudska praksa ESLJP-a i Suda takođe propisuju okolnosti pod kojima treba da se napravi izuzetak od ovog stava. Kao sto je gore navedeno, dok redovni sudovi imaju primarnu dužnost da rešavaju probleme oko tumačenja primenjivog zakona, uloga Suda je da obezbedi ili verifikuje da su efekti tog tumačenja u saglasnosti sa Ustavom i EKLJP-om (vidi, slučaj ESLJP-a, Miragall Escolano i drugi protiv Špaanije, nr. 38366/97, 38688/97, 40777/98, 40843/98, 41015/98, 41400/98, 41446/98, 41484/98, 41487/98 i 41509/98, presuda od 25. maja 2000. godine, stavovi 33-39; i, vidi takođe slučaj Suda KI154/17 dhe KI05/18, gore citiran, stav 63). U principu, takav izuzetak se odnosi na slučajeve koji rezultiraju kao očigledno proizvoljni, uključujući one u kojima je sud „očigledno pogrešno primenio zakon“ u posebnom slučaju i koji je mogao rezultirati „proizvoljnim“ ili „očigledno neobrazloženim“ zaključcima za relevantnog podnosioca (za detaljnije objašnjenje u vezi sa konceptom „primena zakona na očigledno pogrešan način“, vidi, između ostalog, Vodič ESLJP-a o članu 6. EKLJP-a (građanski aspekt), od 31. avgusta 2020. godine, deo IV. Proceduralni kriterijumi; 3. Četvrti stepen; b. Delokrug i ograničenja nadzora Suda, stavovi 329-333; i slučaj Suda KI154/17 i KI05/18, gore citiran, stavovi 60 do 65 i tamo korišćene reference, i nedavni slučaj KI76/21, podnosilac zahteva: Qemajl Babuni, rešenje od 10. novembra 2021. godine, stav 36).
Na osnovu napred izloženog, Sud utvrđuje da podnosilac zahteva nije uspeo da dokaže da su efekti tumačenja i primene materijalnog i procesnog prava nekompatibilni sa pravima zagarantovanim Ustavom i EKLJP-om. Štaviše, iz zaključaka redovnih sudova se jasno može primetiti da se u smislu okolnosti konkretnog slučaja ne radi ni o „očigledno pogrešnoj primeni zakona“, niti o „proizvoljnim“ ili „očigledno neobrazloženim“ zaključcima sa njihove strane.
Uzimajući to u obzir, Sud utvrđuje da navodi podnosioca zahteva, u vezi sa ovim delom zahteva, pripadaju prvoj kategoriji (i) navoda „četvrtog stepena“ i kao takvi odražavaju navode na nivou zakonitosti, jer nisu argumentovani na nivou ustavnosti, pa se isti moraju proglasiti očigledno neosnovanim, na ustavnim osnovama.
ii. Što se tiče prava na „pristup pravdi“
Opšta načela
Sud podseća da je pravo na „pristup pravdi“ u smislu člana 6.1 EKLJP-a razjašnjeno u slučaju Golder protiv Ujedinjenog Kraljevstva, br. 4451/70, presuda od 21. februara 1975. godine, stavovi 28-36. Pozivajući se na načelo vladavine prava i izbegavanja arbitrarne moći, ESLJP je utvrdio da je „pravo na pristup pravdi“ suštinski aspekt proceduralnih garancija sadržanih u članu 6. EKLJP-a (vidi, između ostalog, što se tiče prava na pristup pravdi, slučaj ESLJP-a: Zubac protiv Hrvatske, br. 40160/12, presuda od 5. aprila 2018. godine, stav 76). Štaviše, prema ESLJP-u, ovo pravo svakome daje pravo da se pozabavi relevantnim pitanjem u vezi sa „građanskim pravima i obavezama“ pred domaćim sudom ustanovljenim zakonom (vidi, s tim u vezi, slučaj ESLJP-a: Lupeni Grkokatolička župa i drugi protiv Rumunije, br. 76943/11, presuda od 29. novembra 2016. godine, stav 84 i reference u njemu, kao i slučaj Suda: KI143/21, podnosilac zahteva: Avdyl Bajgora, presuda od 25. novembra 2021. godine, stav 50-57).
Sud u ovom kontekstu naglašava da pravo na sud, kao sastavni deo prava na pravično i nepristrasno suđenje, zagarantovano članom 31. Ustava u vezi sa članom 6.1 EKLJP-a, određuje da strane (parničari) moraju imati delotvorno pravno sredstvo koje im omogućava da zaštite svoja građanska prava (vidi, slučajeve ESLJP-a: Běleš i drugi protiv Republike Češke , br. 47273/99, presuda od 12. novembra 2002. godine, stav 49; i Naït-Liman protiv Švajcarske, br. 51357/07, presuda od 15. marta 2018. godine, stav 112, i nedavni slučaj Suda: KI143/21, gore citiran, stav 50).
Štaviše, ESLJP u gore navedenom slučaju, Lupeni Grkokatolička župa i drugi protiv Rumunije, (stav 85), ističe da „svako može da se pozove na član 6.1 EKLJP-a kada smatra da postoji nezakonito uplitanje u vršenju svojih (građanskih) prava i kada se žali da nije imao priliku da iznese svoj zahtev sudu u skladu sa uslovima člana 6.1 EKLJP-a. Kada postoji ozbiljan i istinski spor u pogledu zakonitosti takvog uplitanja, član 6.1 daje pravo pojedincu da o pravnim pitanjima (zakonitosti) odlučuje lokalni sud“ (vidi, slučaj ESLJP-a: Z i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva, br. 29392/95, presuda od 10. maja 2001. godine, stav 92; vidi takođe slučaj: Marković i drugi protiv Italije, [VV], br. 1398/03, presuda od 14. decembra 2006. godine, stav 98).
Shodno tome, na osnovu sudske prakse ESLJP-a, svako ima pravo da podnese „tužbu” u vezi sa „građanskim pravima i obavezama” sudu. Član 31. Ustava u vezi sa članom 6.1. EKLJP-a oličava „pravo na sud“, odnosno „pravo na pristup sudu“, što znači pravo na pokretanje postupka pred sudovima u građanskim predmetima (vidi, slučaj ESLJP-a: Golder protiv Ujedinjenog Kraljevstva, gore citiran, stav 36). Dakle, svako ko smatra da je došlo do nezakonitog uplitanja u ostvarivanje njegovih građanskih prava i tvrdi da mu je ograničeno da ospori takav navod pred sudom, može da se pozove na član 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a, pozivajući se na relevantno pravo na pristup sudu.
Konkretnije, prema sudskoj praksi ESLJP-a, prvo mora postojati „građansko pravo“, a drugo, mora postojati „spor“ u pogledu zakonitosti uplitanja, što utiče na samo postojanje ili delokrug zaštićenog „ građanskog prava“. Definicija oba ova koncepta treba da bude suštinska i neformalna (vidi, između ostalog, slučajeve ESLJP-a: Le Compte, Van Leuven i De Meyere protiv Belgije, br. 6878/75, 7238/75, presuda od 23. juna 1981. godine, stav 45; Moreira de Azevedo protiv Portugalije, br. 11296/84, presuda od 23. oktobra 1990. godine, stav 66; Gorou protiv Grčke (br. 2), br. 12686/03, presuda od 20. marta 2009. godine, stav 29; i Boulois protiv Luksemburga, br. 37575/04, presuda od 3. aprila 2012. godine, stav 92). “Spor”, međutim, na osnovu sudske prakse ESLJP-a, treba da bude: (i) i “istinit i ozbiljan” (vidi, u tom smislu, slučajeve ESLJP-a: Sporrong i Lönnroth protiv Švedske, presuda od 23. septembra 1982. godine, stav 81; i Cipolletta protiv Italije, presuda od 11. januara 2018. godine, stav 31); i (ii) ishodi postupaka pred sudovima treba da budu “odlučni” za dotično građansko pravo (vidi, u tom smislu, slučaj ESLJP-a: Ulyanov protiv Ukrajine, br. 16742/04, odluka od 5. oktobra 2010. godine). Prema sudskoj praksi ESLJP-a, „nestabilne veze“ ili „daljinske posledice“ između dotičnog građanskog prava i ishoda ovih postupaka, nisu dovoljne da budu u okviru člana 6. EKLJP-a (vidi, u tom kontekstu, slučajeve ESLJP-a: Lovrić protiv Hrvatske, br. 38458/15, presuda od 4. aprila 2017. godine, stav 51, i Lupeni Grkokatolička župa i drugi protiv Rumunije, gore citiran, stav 71 i tu korišćene reference, i nedavni slučaj Suda: KI143/21, gore citiran, stav 53).
U takvim slučajevima, kada se utvrdi da postoji „građansko pravo“ i „spor“, član 31. Ustava u vezi sa članom 6.1 EKLJP-a garantuje pojedincu pravo „da slučaj reši tribunal” (vidi, slučaj ESLJP-a: Z i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva, gore citiran, stav 92). Odbijanje suda da razmotri navode strana u pogledu usklađenosti postupka sa osnovnim procesnim garancijama pravičnog i nepristrasnog suđenja, ograničava njihov pristup sudu (vidi, slučaj ESLJP-a: Al Dulimi i Montana Management Inc protiv Švajcarske, br. 5809/08, presuda od 21. juna 2016. godine, stav 131).
Štaviše, prema sudskoj praksi ESLJP-a, Konvencija nema za cilj da garantuje prava koja su „teorijska i lažna“, već prava koja su „praktična i delotvorna“ (vidi više o „praktičnim i delotvornim“ pravima slučajeve ESLJP-a: Kutić protiv Hrvatske, gore citiran, stav 25 i tu citirane reference; i Lupeni Grkokatolička župa i drugi protiv Rumunije, presuda od 29. novembra 2016. godine, stav 86 i tu korišćene reference).
Stoga, u pogledu ovih prava, član 31. Ustava u vezi sa članom 6.1. EKLJP-a, garantuje ne samo pravo na pokretanje postupka, već i pravo na dobijanje rešenja o predmetnom „sporu“ od strane suda (vidi, slučajeve ESLJP-a: Kutić protiv Hrvatske, br. 48778/99, presuda od 1. marta 2002. godine, stavovi 25-32; Lupeni Grkokatolička župa i drugi protiv Rumunije, gore citiran, stav 86 i tu korišćene reference; Aćimović protiv Hrvatske, br. 61237/00, presuda od 9. oktobra 2003. godine, stav 41; i Beneficio Cappella Paolini protiv San Marina, br. 40786/98, presuda od 13. jula 2004. godine, stav 29).
Gore navedena načela, međutim, ne impliciraju da su pravo na sud i pravo na pristup sudu apsolutna prava. Ona mogu biti podložna ograničenjima, koja su jasno definisana sudskom praksom ESLJP-a. Međutim, ta ograničenja ne mogu ići toliko daleko da ograničavaju pristup pojedincu tako da narušavaju samu suštinu prava (vidi, u ovom kontekstu, slučaj ESLJP-a: Baka protiv Mađarske, br. 20261/12, presuda od 23. juna 2016. godine, stav 120, i Lupeni Grkokatolička župa i drugi protiv Rumunije, presuda od 29. novembra 2016. godine, stav 89 i reference u njemu). Kad god je pristup sudu ograničen zakonom ili relevantnom sudskom praksom, Sud razmatra da li ograničenje utiče na suštinu prava i, posebno, da li je to ograničenje imalo „legitiman cilj“ i da li postoji „razuman odnos proporcionalnosti između korišćenih sredstava i cilja koji treba da se postigne“ (vidi, slučajeve ESLJP-a: Ashingdane protiv Ujedinjenog Kraljevstva, br. 8225/78, presuda od 28. maja 1985. godine, stav 57; Lupeni Grkokatolička župa i drugi protiv Rumunije, gore citiran, stav 89; Naït-Liman protiv Švajcarske, gore citiran, stav 115, Fayed protiv Ujedinjenog Kraljevstva, nr. 17101/03, presuda od 21. septembra 1990. godine, stav 65, i Marković i drugi protiv Italije, br. 1398/03, presuda od 14. decembra 2006. godine, stav 99; i nedavni slučaj: KI143/21, podnosilac zahteva: Abdyl Bajgora, presuda od 25. novembra 2021. godine, stav 57).
Primena gore navedenih načela u okolnostima konkretnog slučaja
Što se tiče ovog posebnog navoda, podnosilac zahteva ističe: “Vrhovni sud je … samo prepisao presudu Apelacionog suda u stilu Copy Paste i ni u jednom paragrafu nije razmotrio navode podnosioca zahteva. Čak je Vrhovni sud došao do zaključka i istakao da podnosilac zahteva svoje pravo treba da ostvari u drugom postupku naknade prema Zakonu o eksproprijaciji, uopšte ne razmatrajući navode tužioca”.
Sud primećuje da je suština navoda podnosioca zahteva za „pristup pravdi“ povezana sa činjenicom da Vrhovni sud, prema njegovim rečima, nije uzeo u obzir navode podignute vanrednim sredstvom u pogledu zakonitosti osporenih odluka organa opštine Uroševac, kojima je raskinut sporazum od 14. januara 2010. godine, tvrdeći da mu je na taj način onemogućeno da reši spor i ostvari prava u smislu prava na pristup pravdi, zagarantovanog članom 31. Ustava u vezi sa članom 6.1 EKLJP-a.
Sud podseća da kada analizira navode o povredi prava na „pristup pravdi” na osnovu prakse ESLJP-a i njegove prakse, za osnov uzima ispunjenost dva osnovna uslova: 1) da li se u smislu okolnosti slučaja radi o „građanskom pravu“, i 2) da li se radi o stvarnom „sporu“ ili „nesporazumu“. U tom smislu, Sud ističe da u slučaju koji je pred nama, uopšte nije sporno da je podnosilac zahteva stupio u pravno-građanski odnos sa organima opštine Uroševac radi eksproprijacije svoje nepokretnosti, za šta je zaključio sporazum 14. januara 2010. godine kod nadležnih organa predmetne opštine za utvrđivanje naknade i uslova za zamenu njegove imovine sa imovinom u vlasništvu poslednje navedene. S tim u vezi, Sud smatra da su u konkretnom slučaju ispunjena oba uslova u vezi sa pitanjem da li se radi o „građanskom pravu“ i o stvarnom „sporu“ ili „nesporazumu“ u smislu člana 31. Ustava u vezi sa članom 6.1 EKLJP-a.
Međutim, Sud, u nastavku i u smislu prava na pristup pravdi, takođe mora da oceni da li je podnosilac zahteva dobio meritoran i obrazložen odgovor na svoj spor od Vrhovnog suda u vezi sa sporom između njega i organa opštine Uroševac.
U tom smislu, Sud se poziva na relevantne delove presude Vrhovnog suda, koji je obrazložio: “... pošto u ovoj stvari nije sporan postupak i ne osporava se odluka o eksproprijaciji, već je između strana sporan način i iznos naknade eksproprisane nepokretnosti, veće Vrhovnog suda ocenjuje da redovni sudovi u postupku upravnog spora nemaju zakonsku nadležnost da, ocenjujući zakonitost upravne odluke, odlučuju u vezi sa zakonitošću odluke u smislu naknade ili da ocenjuju da je ispravna ili ne u smislu iznosa ili načina naknade eksproprisane nepokretnosti kao što je ovde slučaj i da obavežu tuženu da sprovede odluku ili sporazum u vezi sa naknadom eksproprisane nepokretnosti”.
Pored toga, Vrhovni sud je istakao: “Veće Vrhovnog suda ... ocenjuje da će u ovom slučaju ako tužena ne izvrši sporazum o naknadi i ako ne postoji međusobni dogovor u pogledu iznosa i načina naknade, nezadovoljna strana ili vlasnik eksproprisane nepokretnosti, u ovom slučaju tužilac, u smislu člana 216. Zakona o vanparničnom postupku br. 03/L-007, može pokrenuti sudski postupak u cilju određivanja naknade, kojim je propisano: „Ako učesnici u postupku eksproprijacije nisu postigli sporazum o naknadi za eksproprisanu nepokretnost u roku od dva meseca od dana pravosnažnosti rešenja o eksproprijaciji nadležan administrativni organ dostavi pravosnažno rešenje o eksproprijaciji, uz sve dopise i dokaze za isplatu ponuđenog iznosa naknade sopstveniku, ili za njeno polaganje na sudu na čijoj se teritoriji nalazi eksproprisana nepokretnost u cilju određivanja naknade“, odluke nižih instanci su pravične i zakonite”.
Kao što je gore navedeno, Sud primećuje da je navod podnosioca zahteva u vezi sa odlukama o raskidu sporazuma od 14. januara 2010. godine dobio obrazložen odgovor od Vrhovnog suda, naglašavajući da u okolnostima ovog slučaja nemamo sporazum između strana, jer se opština Uroševac konačno nije složila sa načinom određivanja naknade eksproprisane nepokretnosti. Pored toga, podnosilac zahteva je poučen da pitanje naknade u vezi sa eksproprisanom nepokretnošću i gubicima koji je pretrpeo zbog njenog nekorišćenja, može ostvariti pred parničnim sudom u vanparničnom postupku, pošto odluka o eksproprijaciji nije osporena.
Stoga, Sud u smislu zaštite ustavnih prava, odnosno prava na pristup pravdi, utvrđuje da podnosilac zahteva ni na koji način nije uspeo da dokaže da mu je osporenom presudom Vrhovnog suda povređeno pravo na pravično suđenje, zagarantovano članom 31. Ustava u vezi sa članom 6.1 EKLJP-a.
Na osnovu gore navedenih razloga, Sud utvrđuje da navodi podnosioca zahteva u vezi sa povredom prava na “pristup pravdi” pripadaju trećoj kategoriji (iii) “nepotkrepljenih ili neobrazloženih” navoda, stoga, isti se na ustavnim osnovama proglašavaju kao očigledno neosnovani.
Zaključak
Ukratko, Sud, uzimajući u obzir sve gore navedene razrade i nalaze, zaključuje da:
navodi podnosioca zahteva o povredi redovnog zakonskog postupka u vezi sa odlučivanjem redovnih sudova pokreću „pitanja činjenica i zakona“ i kao takvi spadaju u prvu kategoriju (i) navoda „četvrtog stepena“, jer odražavaju navode na nivou zakonitosti, a ne ustavnosti, pa se isti proglašavaju očigledno neosnovanim na ustavnim osnovama;
navodi o povredi prava na „pristup pravdi“ spadaju u treću (iii) kategoriju „nepotkrepljenih ili neobrazloženih“ navoda, pa se i oni moraju proglasiti očigledno neosnovanim na ustavnim osnovama.
Shodno tome, zahtev u celosti treba da se proglasi neprihvatljivim na ustavnim osnovama u skladu sa pravilom 39 (2) Poslovnika.
IZ TIH RAZLOGA
Ustavni sud, u skladu sa stavovima 1 i 7 člana 113.1 i 113.7 Ustava, članovima 20. i 47. Zakona i pravilima 39 (2) i 59 (1) Poslovnika, na sednici održanoj 8. februara 2023. godine, jednoglasno
ODLUČUJE
DA PROGLASI zahtev neprihvatljivim;
DA DOSTAVI ovo rešenje stranama;
DA OBJAVI ovo rešenje u Službenom listu, u skladu sa članom 20.4 Zakona;
Ovo rešenje stupa na snagu odmah.
Sudija izvestilac Predsednica Ustavnog suda
Safet Hoxha Gresa Caka-Nimani
Naser Mustafa
KI – Individualni zahtev
Rešenje o neprohvatljivosti
Zahtev je očigledno neosnovan
Civilni