Presuda
Priština, 1. marta 2024. godine
Ref.br.:AGJ 2401/24
PRESUDA
u
slučaju br. KI178/22
Podnosilac
Ibrahim Tërnava
Ocena ustavnosti presude [Rev.br. 59/2021] Vrhovnog suda, od 6. maja 2022. godine
USTAVNI SUD REPUBLIKE KOSOVO
u sastavu:
Gresa Caka-Nimani, predsednica
Bajram Ljatifi, zamenik predsednika
Selvete Gërxhaliu-Krasniqi, sudija
Safet Hoxha, sudija
Radomir Laban, sudija
Remzije Istrefi-Peci, sudija
Nexhmi Rexhepi, sudija i
Enver Peci, sudija.
Podnosilac zahteva
Zahtev je podneo Ibrahim Tërnava, sa prebivalištem u Kosovo Polju, koga zastupa Ndue Kurti, advokat u Prištini (u daljem tekstu: podnositeljka zahteva).
Osporena odluka
Podnosilac zahteva osporava presudu [Rev.br. 59/2021] Vrhovnog Suda Kosova (u daljem tekstu: Vrhovni sud) od 6. maja 2022. godine, u vezi presude [Ac.br. 1874/2016] Apelacionog suda Kosova (u daljem tekstu: Apelacioni sud) od 12. juna 2022. godine, presudu [C.br. 999/12] od 5. januara 2016. godine, kao i dopunsku presudu [C. br. 999/12] Osnovnog suda u Prištini (u daljem tekstu: Osnovni sud) od 19. februara 2016. godine.
Podnosilac zahteva je osporenu odluku primio 25. jula 2022. godine.
Predmetna stvar
Predmetna stvar je ocena ustavnosti presude [Rev. br. 59/2021] Vrhovnog suda, kojim su podnosiocu zahteva navodno povređena njegova osnovna prava i slobode zagarantovana članom 24. [Jednakost pred zakonom] i 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav) i članom 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima (u daljem tekstu: EKLJP).
Pravni osnov
Zahtev se zasniva na stavovima 113. (1.) i (7) [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, i članovima 22. [Procesuiranje podnesaka] i 47. [Individualni zahtevi] Zakona br. 03/L-121 o Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Zakon) i pravilu 25. [Podnošenje zahteva i odgovora] Poslovnika o radu Ustavnog suda Republike Kosovo br. 0123 (u daljem tekstu: Poslovnik o radu).
Dana 7. jula 2023. godine, Poslovnik o radu Ustavnog suda Republike Kosovo br. 01/2023, objavljen je u Službenom listu Republike Kosovo i stupio je na snagu 15. dana od dana objavljivanja. Shodno tome, prilikom razmatranja zahteva, Ustavni sud se poziva na odredbe navedenog Poslovnika. S tim u vezi, u skladu sa pravilom 78. (Prelazne odredbe) Poslovnik o radu br. 01/2023, izuzetno, pojedine odredbe Poslovnika o radu br. 01/2018, i dalje će se primenjivati u predmetima registrovanim u Sudu pre njegovog stavljanja van snage, samo ako su i u meri u kojoj su povoljnije za stranke.
Postupak pred Ustavnim sudom
Dana 18. novembra 2022. godine, podnosilac zahteva je predao zahtev Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Sud).
Dana 2. decembra 2022. godine, Sud je obavestio (i) podnosioca o registraciji zahteva i (ii) obavestio Vrhovni sud o osporavanju presude [Rev. br. 59/2021] od 6. maja 2022. godine. Sud je poslao kopiju zahteva Vrhovnom sudu.
Dana 5. decembra 2022. godine, predsednica Suda je odlukom [Br. GJR. KI. 178/22] imenovala sudiju Safeta Hoxhu za sudiju izvestioca i Veće za razmatranje sastavljeno od sudija: Safete Gërxhaliu-Krasniqi (predsedavajuća), Remzije Istrefi-Peci i Nexhmi Rexhepi (članovi).
Dana 3. aprila 2023. godine, Sud je obavestio Osnovni sud o registraciji zahteva i zatražio od istog da obavesti Sud o datumu kada je podnosilac zahteva primio osporenu presudu Vrhovnog suda.
Dana 4. aprila 2023. godine, Osnovni sud je dostavio Sudu povratnicu koja dokazuje da je podnosilac zahteva osporenu presudu primio 25. aprila 2022. godine.
Dana 30. januara 2024. godine, Veće za razmatranje je razmotrilo izveštaj sudije izvestioca i jednoglasno je preporučilo Sudu prihvatljivost zahteva.
Istog dana, Sud je odlučio, jednoglasno, da je zahtev prihvatljiv; da utvrdi, jednoglasno, da je došlo do povrede stava 1, člana 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava; da proglasi nevažećim Presudu Vrhovngo suda [Rev.br.59/2021] od 6. maja 2022. godine; da utvrdi da ova Presuda stupa na snagu danom objavljivanja u Službenom listu, u skaldu sa stavom 5, člana 20. Zakona
Pregled činjenica
Na osnovu spisa predmeta proizilazi da je podnosilac zahteva bio zaposlen u Odeljenju za vozove u Železnicama Kosova (u daljem tekstu: ŽK) kao mašinista, od 1970. godine do početka rata na Kosovu. Isti se po završetku rata vratio na posao, na osnovu akta o imenovanju [br. 242] od 15. maja 2020. godine, kao radnik sa ugovorom na neodređeno.
Dana 28. februara 2001. godine, odlukom [br. 163] ŽK-a, podnosiocu zahteva je prestao radni odnos zbog odlaska za čekanje na penzionisanje. Navedena odluka je imala sledeći sadržaj: „Na osnovu Administrativnog uputstva Odeljenja za transport i infrastrukturu br. 2001/3 od 27. februara 2001. godine, svi sistematizovani - aktivni radnici u ŽK ili koji se nalaze na spisku rezervnih radnika ŽK-a od 350 njih, koji su navršili ili će u toku 2001. godine navršiti 60. godina života ili 35. godina radnog staža, računajući beneficirani staž prema zakonskim odredbama o beneficiranom radnom stažu, primaće beneficiju za dugogodišnji staž, počev od 01. marta 2001. godine, za aktivne i rezervne radnike železnice. Na osnovu evidencije u matičnoj knjizi radnika, vidi se da radnik Ibrahim Tërnava – mašinista, ima ukupno 37. godina radnog staža i 49. godina života, iz čega proizilazi da su ispunjeni uslovi za odlučivanje kao u izreci ove odluke.“
Dana 6. marta 2001. godine, podnosilac zahteva je podneo zahtev za ponovno razmatranje odluke [br. 165] od 28. februara 2001. godine Upravnom organu ŽK-a. U vezi sa ovim zahtevom, podnosilac zahteva nije dobio nikakav odgovor.
Prvi sudski postupak
Dana 12. marta 2001. godine, podnosilac zahteva je podneo tužbu Opštinskom sudu u Prištini za poništenje gore navedene odluke i zatražio od istog da: (i) usvoji tužbeni zahtev tužioca, te stoga poništi gore navedenu odluku kao protivzakonitu; i (ii) da obaveže tuženog (ŽK) da vrati podnosioca zahteva na radno mesto kao mašinistu i da mu prizna sva prava iz radnog odnosa, počev od 28. februara 2001. godine do dana povratka na posao i da pokrije sve troškove postupka […].
Dana 12. februara 2003. godine, Opštinski sud u Prištini (u daljem tekstu: Opštinski sud) je presudom [Cl. br. 95/2001] odlučio: (i) usvaja se tužbeni zahtev podnosioca zahteva kao osnovana; (ii) poništava se kao nezakonita odluka tuženog - ŽK [br. 163] od 28. februara 2001. godine o penzionisanju tužioca i obavezuje se tuženi da tužioca vrati na posao sa svim pravima iz radnog odnosa, plativši mu i troškove postupka […].
Opštinski sud u Prištini je obrazložio, kao u nastavku: (i) tuženi - ŽK je pogrešno zasnovao osporenu odluku na Administrativnom uputstvu br. 2001/3 Odeljenja za transport i infrastrukturu od 28. februara 2001. godine, član 2. tačka 2.2, što je suprotno članu 172. stav 1, tačka 3 Zakona o udruženom radu kao i Zakonom o penzijskom i invalidskom osiguranju Kosova; (ii) nisu ispunjeni zakonski uslovi za penzionisanje podnosioca zahteva, čak i ako je isti navršio 60. godina života ili 35. godina radnog staža u trenutku kada je poslat na čekanje za penzionisanje; (iii) prevremeno penzionisanje se može izvršiti samo po želji radnika ili u slučajevima invaliditeta; (iv) ŽK nije bio nadležan da odlučuje o penzionisanju podnosioca zahteva sve dok nisu postojali zakonski uslovi za penzionisanje; i, (v) Administrativno uputstvo br. 2001/3 primenjeno u slučaju tužioca nisu administrativni „nalog“ u smislu člana 1.1 Uredbe UNMIK-a br. 1999/24 – nemaju ni status ni moć zakona.
Podnosilac zahteva je podneo žalbu na presudu [Cl. br. 95/2001] Opštinskog suda u Prištini, od 12. februara 2003. godine, u vezi visine troškova postupka ali i tužena strana - ŽK je takođe podnela žalbu protiv iste, zbog: (i) pogrešnog i nepotpunog utvrđenog činjeničnog stanja; i (ii) pogrešne primene materijalnog prava.
Dana 14. jula 2003. godine Okružni sud je presudom [Ac. br. 188/2003] odlučio, kao u nastavku: (i) Žalba tuženog - ŽK se odbija kao neosnovana, a potvrđuje se presuda [Cl. br. 95/2001] Opštinskog suda od 12. februara 2003. godine; i (ii) delimično je usvojio žalbu podnosioca zahteva i preinačio presudu Opštinskog suda, tako što je obavezao ŽK da podnosiocu zahteva isplati ukupan iznos od 383 evra na ime troškova parničnog postupka. Okružni sud u Prištini je obrazložio da je u skladu sa članom 365. ZPP-a tužba tužioca delimično osnovana, a od tuženog nije osnovana.
Protiv navedene presude, ŽK je u zakonskom roku podneo zahtev za reviziju, dok je državni tužilac podneo zahtev za zaštitu zakonitosti, zbog: (i) bitnih povreda odredaba parničnog postupka, (ii) pogrešne primene materijalnog prava, predloživši da se obe navedene presude ponište i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje.
Dana 26. februara 2004. godine, Vrhovni sud je rešenjem [Rev. br. 132/2003] odlučio sledeće: (i) revizija tuženog i zahtev tužioca Kosova za zaštitu zakonitosti se prihvataju; i da se: (ii) nište presude Okružnog suda [Ac. br. 188/2003] i Opštinskog suda [Cl. br. 95/2001], a predmet se vraća istom na ponovno suđenje.
Vrhovni sud je obrazložio, kao u nastavku: (i) prema članovima 386. i 408. ZPP-a, revizija i zahtev za zaštitu zakonitosti su osnovani; (ii) iz spisa predmeta nije jasno zašto su kao tužene navedene UNMIK železnice, stranka koja je bila prinuđena da vrati podnosioca zahteva na posao, dok su u tužbi kao tužena strana Železnice Kosova i tokom postupka nije izvršena izmena tužbe; (iii) u spisima predmeta nema informacija o pravnom statusu ŽK-a, odnosno UNMIK-a, da li su ova dva isto preduzeće i da li je ovo javno preduzeće ili ne. Ko je njegov osnivač i da li je registrovano kod nadležnog organa za privremenu registraciju poslovanja i da li obavlja privrednu delatnost iz koje ostvaruje sopstvene prihode. Da li delatnost obavlja uz finansiranje UNMIK-a i da li obavlja poslove samo za potrebe UNMIK-a; (iv) u vezi revizije, na osnovu člana 385. stav 3 ZPP-a, revizija se ne može podneti zbog pogrešnog i nepotpunog utvrđivanja činjeničnog stanja.
Drugi sudski postupak
Podnosilac zahteva je precizirao zahtev tako što je u svojstvu tuženog imenovao UNMIK železnice, kao zakonskog naslednika ŽK-a.
Dana 9. juna 2004. godine, Opštinski sud u Prištini je presudom [Cl. br. 118/2004]: (i) odbio kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca zahteva čime je tražio da se poništi kao nezakonita odluka [br. 163] UNMIK železnice od 28. februara 2001. godine, i da se obaveže tužena da podnosioca zahteva vrati na posao, sa svim pravima iz radnog odnosa; i (ii) podnosilac zahteva sam snosi svoje troškove postupka.
Na početku, Opštinski sud u Prištini je razjasnio da je na osnovu UNMIK-ovog Memoranduma o razumevanju u vezi sa reintegracijom Preduzeća železničkog transporta na Kosovu, iz avgusta 1999. godine, tačka 2, predviđeno da „privremeno rukovodstvo Železnice bude pod direktivama i rukovodstvu UNMIK-a“. Dalje, isti je obrazložio sledeće: (i) tuženi - UNMIK Železnice u Privremenoj civilnoj administraciji UN-a, registrovan je kao privredni subjekt od 28. avgusta 2002. godine. Na osnovu Uredbe UNMIK-a [br. 2000/47] od 18. avgusta 2000. godine o statusu, privilegijama i imunitetu KFOR-a, UNMIK-a i njihovog osoblja, član 3, glasi: „UNMIK je izuzet od bilo kakvog pravnog postupka i njegovi službenici i osoblje su izuzeti od lokalne nadležnosti u odnosu na bilo koju građansku ili krivičnu radnju počinjenu ili preduzetu na teritoriji Kosova“; (ii) Ustavnim okvirom Kosova, Poglavlje 8 (n) predviđeno je da su železnice u nadležnosti SPGS Ujedinjenih nacija; (iii) sledstveno, na osnovu člana 77. ZPP-a, tuženi ne može imati svojstvo stranke u postupku jer isti, na osnovu navedenih akata, uživa imunitet i nema (pasivni) legitimitet kako bi bio tužena strana u postupku.
Protiv gore navedene presude, podnosilac zahteva je podneo žalbu Okružnom sudu u Prištini, zbog: (i) pogrešne primene materijalnog prava; i (ii) pogrešnog i nepotpunog utvrđivanja činjeničnog stanja, predlažući da se pobijana presuda preinači i usvoji njegov tužbeni zahtev, ili da se ista presuda poništi i predmet vrati istom sudu na ponovno suđenje.
Dana 1. novembra 2006. godine, Okružni sud u Prištini je presudom [Ac. br. 422/04] odlučio: „Ništi se presuda [Cl. br. 118/004] Opštinskog suda u Prištini od 9. juna 2004. godine i predmet se vraća istom sudu na ponovno suđenje“. Okružni sud je obrazložio sledeće: (i) Prvostepeni sud je pogrešno utvrdio činjenicu da tuženi ne može biti stranka u postupku iz razloga što iz spisa predmeta nema dokaza da je podnosilac zahteva nakon rata osnovao radni odnos; (ii) na osnovu podneska [br.29] tuženog od 17. maja 2004. godine, izvršeno je smanjenje - otpuštanje 200 radnika zbog činjenice jer se tuženi nalazio u ekonomskoj krizi pošto nije bilo razvoja transporta čak ni za potrebe UNMIK-a, ni KFOR-a; (iii) za donošenje pravne odluke za povratak podnosioca zahteva na posao, Osnovni sud kao preliminarnu stvar mora da proveri da li je podnosilac zahteva nakon rata uspostavio radni odnos sa tuženim, kojim aktom ili ugovorom, i da li je uopšte bio sistematizovan na radnom mestu ili ne.
Na kraju, Okružni sud u Prištini je naglasio sledeće: „Kako bi se dokazale ove relevantne činjenice u vezi sa radnim statusom podnosioca zahteva kod tuženog nakon rata, dužan je da pogleda opšti akt tuženog o sistematizaciji radnih mesta nakon rata na Kosovu. Izvršiti uvid u odluku ili ugovor o osnivanju radnog odnosa podnosioca zahteva sa tuženim. Pozvati podnosioca zahteva da se izjasni o Obaveštenju od 8. marta 2001. godine, da li ga je on potpisao, u kome se ističe da „prihvatam da sam za 10. meseci primio ukupan iznos od 1.200 DM, što je naknada za moju dugoročnu službu. Pročitao sam propratno pismo od 1. februara 2001. godine i razumem i prihvatam da mi ova uplata omogućava i obavezuje me da od sada napustim službu u Železnici Kosova.“
Treći sudski postupak
Dana 26. juna 2008. godine Opštinski sud je presudom [Cl. br. 399/2006] odlučio: (i) usvaja se tužbeni zahtev podnosioca zahteva kao osnovan; (ii) poništava se kao nezakonita odluka [br. 163] ŽK od 28. februara 2001. godine; i, (iii) tuženi je dužan da podnosiocu zahteva prizna sva prava iz radnog odnosa od 28. februara 2001. godine do njegovog povratka na posao, odnosno do 1. oktobra 2005. godine [….].
U ovoj presudi Opštinski sud pojašnjava da je nakon povratka podnosioca zahteva na radno mesto, nakon završetka rata, dokument o imenovanju - njegov ugovor o radu [br. 242] od 15. maja 2000. godine vezan na neodređeno vreme jer nije predviđeno trajanje radnog odnosa. Nadalje, Sud naglašava da nije sporno da je podnosilac zahteva lično potpisao gore pomenuto Obaveštenje od 8. marta i da je na osnovu potvrde [br. 52] ŽK-a od 15. maja 2001. godine, „tužilac je u vreme prestanka radnog odnosa [...] imao 49. godina života, 38 godina radnog staža, 10. meseci i 26. dana efektivnog penzijskog staža i 9. godina beneficiranog staža“. Štaviše, nakon prestanka radnog odnosa, tuženi 1. oktobra 2007. godine ponovo vraća na posao podnosioca zahteva, ovoga puta sa ugovorom na određeno vreme [br. 5/453] od 1. oktobra 2007. godine. Podnosilac zahteva je nastavio da radi kod tuženog po važećem ugovoru o radu [br. 5/111] od 30. aprila 2008. godine, koji je važio do 30. juna 2008. godine. U nastavku, Opštinski sud u Prištini je obrazložio sledeće: (i) tuženi je registrovan kao privredni subjekt 27. avgusta 2002. godine, kasnije nego kada je podnosiocu zahteva prestao radni odnos; (ii) na osnovu člana 77. ZPP-a, tuženi ima pasivni legitimitet, odnosno može biti stranka u postupku; (iii) odluka [br. 163] od 28. februara 2001. godine je nezakonita jer je u suprotnosti sa članom 115. stav 1. tačka 1. i 2. Zakona o radnim odnosima Kosova, kao i članom 172. stav 1. tačka 3 Zakona o udruženom radu; (iv) Administrativno uputstvo [br. 2001/3] od 27. februara 2001. godine, koje je izdalo Odeljenje za transport i infrastrukturu, nisu dopunski instrument u skladu sa Uredbom UNMIK-a, nisu administrativni nalog u smislu člana 1.1 Uredbe 1999/24 i nemaju moć zakona; (v) ŽK nije bio nadležan da odlučuje o penzionisanju radnika – podnosioca zahteva, jer on nije ispunjavao nijedan od neophodnih uslova za odlazak u penziju, ni u pogledu godina ni staža, nije je imao volje za to a niti je imalo odluke nadležnog organa koji uređuje pitanje penzija.
Protiv gore navedene presude, tužena strana je u zakonskom roku uložila žalbu, zbog: (i) bitnih povreda odredaba parničnog postupka; (ii) pogrešnog i nepotpunog utvrđenog činjeničnog stanja; i (iii) pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se žalba podnosioca zahteva usvoji kao osnovana i da se ožalbena presuda poništi i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno razmatranje i odlučivanje.
Dana 22. decembra 2008. godine, Okružni sud je presudom [Ac. br. 1187/2008] odbio kao neosnovanu žalbu ŽK-a, podnetu protiv presude [Cl. br. 399/2006] Opštinskog suda, od 26. juna 2006. godine i istu je potvrdio. U tom kontekstu, Okružni sud je obrazložio da je na osnovu nalaza prvostepenog suda, odluka istog pravična i da je prvostepeni sud u potpunosti utvrdio činjenično stanje primenom odredaba parničnog postupka i materijalnog prava; i da Administrativno uputstvo [br. 2001/3] Odeljenja za transport i infrastrukturu UNMIK-a od 28. februara 2001. godine, ne može poslužiti kao pravni osnov za prevremeno penzionisanje.
Neutvrđenog dana, ŽK je u svojstvu tuženog podneo zahtev za reviziju, zbog: (i) bitnih povreda odredaba parničnog postupka, i (ii) pogrešne primene materijalnog prava, predlažući da se presude nižestepenih sudova ponište i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje.
Dana 12. aprila 2012. godine Vrhovni sud je rešenjem [Rev. br. 140/2009] odlučio kao u nastavku: (i) prihvata se revizija tuženog; (ii) ništi se presuda [Ac. br. 1187/2008] Okružnog suda od 22. decembra 2008. godine i predmet se vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Vrhovni sud je obrazložio, kao u nastavku: (i) odluke nižestepenih sudova donete su uz bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 182.2 ZPP-a i pogrešnom primenom materijalnog prava; (ii) izreka presude prvostepenog suda je nejasna i kontradiktorna. Shodno tome, ista se ne može izvršiti jer nije navedeno koja prava će tuženi priznati podnosiocu zahteva iz radnog odnosa od 28. januara 2001. godine do njegovog povratka na posao - 1. oktobra 2005. godine; (iii) prvostepeni sud poništavanjem odluke [br. 163] od 28. februara 2001. godine nije naložio podnosiocu zahteva da precizira tužbeni zahtev u vezi sa ličnim primanjima, ako je predmet razmatranja za ovaj vremenski period, jer je podnosilac zahteva nakon prihvatanja gore navedene odluke prihvatio da dobije ukupan iznos od 1.200 DM (ukupno) za 10. meseci, računajući po 120. DM, mesečno; (iv) prvostepeni sud nije u potpunosti potvrdio vrstu ugovora koji se odnosi na trajanje radnog odnosa (na određeno ili neodređeno vreme) i nije razjasnio šta se podrazumeva pod „[…] odlazak na čekanje za penzionisanje“, da li se čekanjem podrazumeva prestanak radnog odnosa ili isplata primanja dok postoje uslovi za penzionisanje.
Četvrti sudski postupak
Dana 5. januara 2016. godine Osnovni sud u Prištini (u daljem tekstu: Osnovni sud) je presudom [C. br. 999/12], odlučio sledeće: (i) usvaja se u celosti tužbeni zahtev podnosioca zahteva; (ii) poništava se kao nezakonita odluka [br. 163] ŽK-a od 28. februara 2001. godine; (iii) tuženi je dužan da prizna status radnika mašiniste na neodređeno vreme i da mu na ime ličnih primanja za period od 28. februara 2001. do 1. oktobra 2007. godine nadoknadi iznos od 16.646,37 evra za lična primanja, da na ime penzijskog doprinosa uplati iznos od 1.819,83 evra, za porez po odbitku od 642,02 evra, sa zakonskom kamatom počev od 12. marta 2001. godine do pune isplate, kao i troškove postupka u iznosu od 948,80 evra, sve u roku od 7. dana od prijema presude pod pretnjom prinudnog izvršenja.
Osnovni sud je u gornjoj presudi, između ostalog, obrazložio sledeće: (i) ovaj sud, kao i u prethodnim postupcima, ocenjuje da Administrativno uputstvo [br. 2001/3] Odeljenja za transport i infrastrukturu od 28. februara 2001. godine, nisu dopunski instrument i nemaju zakonsku moć; (ii) u ovom slučaju, raskid radnog odnosa je izvršen kršenjem zakonskih odredbi na snazi; (iii) tuženi nije imao ovlašćenje da odlučuje o raskidu radnog odnosa podnosioca zahteva dok ne ispuni neophodne uslove za takvu radnju; (iv) dokument o imenovanju – Ugovor [br. 242] od 15. maja 2000. godine, potvrđeno je da je vezan na neodređeno vreme; (v) na osnovu člana 154. i 158. Zakona o obligacionim odnosima, Osnovni sud ocenjuje da je podnosilac zahteva oštećen nezakonitim radnjama tuženog, te stoga podnosilac zahteva ima pravo na naknadu štete.
Dana 19. februara 2016. godine Osnovni sud je dopunskom presudom [C. br. 999/12], u tački II izreke dodao sledeće: „Tuženi je dužan da tužiocu [...] isplati iznos od 1.819,83 evra, na ime penzijskog doprinosa u visini od 5% za period od 28. februara 2001. do 01. oktobra 2007. godine, [...]“. Dalje, Osnovni sud u obrazloženju ističe sledeće: „[…] u članu 277. ZOO-a nije predviđena kamata od 3,5%, tako da se u skladu sa članom 277. ZOO-a tužiocu odobrava kamata u celini kao u izreci ove presude kojom je tuženi prinuđen da plati kamatu koju plaćaju domaće banke za sredstva deponovana za štednju na period duži od 1. godine, bez određenog odredišta, počev od dana podnošenja tužbe do definitivne isplate.“
Neutvrđenog dana, ŽK je u svojstvu tuženog podneo žalbu Apelacionom sudu, zbog: (i) bitnih povreda odredaba parničnog postupka, i (ii) pogrešnog i nepotpunog utvrđivanja činjeničnog stanja; (iii) pogrešne primene materijalnog prava, predlažući da se žalba usvoji kao osnovana, da se pobijana presuda poništi i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje.
Dana 12. juna 2020. godine, Apelacioni sud je presudom [Ac.br. 1874/2016] odlučio, kao u nastavku: (i) odbijaju se kao neosnovane žalbe tuženog; (ii) presuda [C.br. 999/2022] Osnovnog suda u Prištini, od 5. januara 2016. godine i dopunska presuda [C.br. 992/12] od 19. februara 2016. godine se potvrđuju.
U ovoj presudi, Apelacioni sud je, između ostalog, obrazložio sledeće: (i) na osnovu činjeničnog stanja koje je ocenio prvostepeni sud, Apelacioni sud je našao da je zaključak i pravni stav Osnovnog suda pravičan i zakonit, budući da nisu obuhvaćeni povredama odredaba (član 182. stav 2. tačke b, g, j, k i m) ZPP-a, i da je pravično primenjeno materijalno pravo; (ii) osnovni sud je predstavio i izveo sve predložene i potrebne dokaze, kako bi dokazao ključne činjenice, i isti su dokazani i obrazloženi na specifičan način; (iii) prvostepeni sud je odluku u konkretnom slučaju doneo u skladu sa odredbama Zakona o radnim odnosima i Zakona o udruženom radu – zakoni koji su bili na snazi u vreme kada je podnosiocu zahteva prekinut radni odnos; (iv) ocenu prvostepenog suda u vezi sa odlukom [br. 163] od 28. februara 2001. godine, prihvata i Apelacioni sud jer i ovaj Sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi predviđeni zakonskim odredbama za odlazak u penziju; (v) u vezi sa navodima za pogrešno i nepotpuno utvrđivanje činjeničnog stanja u dopunskoj presudi [C. br. 999/12] od 19. februara 2016. godine, Apelacioni sud je ocenio da su neosnovani jer se prvostepeni sud zasnovao na finansijsko veštačenje od 31. avgusta 2015. godine, kako bi odlučio o naknadi penzijskog doprinosa ličnog dohotka za sporni period; (vi) tuženi ima punu pasivnu legitimnost jer je sa tuženim uspostavljen obligacioni odnos, odnosno, isti je učesnik u materijalno-pravnom odnosu iz kojeg je spor nastao, jer je odluka [br. 163] doneta od strane direktora tuženog koji je bio opremljen identifikacionom karticom od strane tuženog.
Protiv navedene presude, tuženi je podneo zahtev za reviziju, zbog: (i) povrede odredaba parničnog postupka; i (ii) pogrešne primene materijalnog prava. Podnosilac zahteva je dostavio odgovor na reviziju sa predlogom da se isti odbije.
Dana 6. maja 2022. godine, Vrhovni sud je presudom [Rev. br. 59/2021], odlučio sledeće: Revizija tuženog se usvaja, tako da se presuda [AC.br. 1874/16] Apelacionog suda od 12. juna 2020. godine i presuda [C.br. 999/12] Osnovnog suda, od 5. januara 2016. godine, menjaju i glase: „ODBIJA SE kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo poništavanje odluke tuženog br. 163 od 28. februara 2001. godine, kojim je tužiocu prestao radni odnos zbog odlaska u penziju. Prinuditi tuženog da tužiocu prizna status mašiniste na neodređeno vreme kao i da mu nadoknadi lična primanja za period od 28. februara 2001. do 01. oktobra 2007. godine u iznosu od 16.646,37 evra; na ime penzijskog doprinosa iznos od 1.819,83 evra; na ime poreza na platu iznos od 642.02 evra sa zakonskom kamatom koja će se obračunavati od 12. marta 2001. godine do konačne isplate, kao i troškove postupka u iznosu od 948.80 evra, a sve to u roku od sedam dana, pod pretnjom prinudnog izvršenja.“
Vrhovni sud je obrazložio, kao u nastavku: (i) presude prvostepenog i drugostepenog suda su donete pogrešnom primenom materijalnog prava; (ii) posle 1999. godine – perioda kada je Kosovo bilo pod protektoratom UN-a, sve aktivnosti tuženog – ŽK stavljene su pod direktnu nadležnost KFOR-a i tako je bilo sve do trenutka kada je prešlo pod upravljanjem UNMIK-a. U takvom položaju tuženi je bio do 2005. godine, kada je status preduzeća promenjen u akcionarsko društvo, kao i naziv preduzeća, koje se do tada zvalo UNMIK železnice. Prema tome: „ako se uzme u obzir da je tuženi pravni sledbenik predmetnih preduzeća, isti ne može odgovarati za situacije nastale primenom propisa koje je doneo jedini zakonodavac na Kosovu u to vreme – UNMIK. Jednostavno, kroz Uredbe UNMIK-a, regulisan je status lica koja su navršila određeno starosno doba ili staž“; (iii) Vrhovni sud se poziva na činjenicu da, uprkos činjenici da je 7. marta 2001. godine, podnosilac zahteva od tuženog tražio ponovno razmatranje odluke br. [163] od 28. februara 2001. godine, isti je 8. marta 2001. godine, potpisao saglasnost za prihvatanje navedene naknade i pristao na mogućnost da da mora da napusti posao; (iv) shodno tome, tuženi ne može biti odgovoran za promene statusa zaposlenih koje su nastale primenom opštih akata - čija je primena bila obavezna.
Navodi podnosioca zahteva
Podnosilac zahteva navodi da su mu osporenom odlukom povređena njegova osnovna prava i slobode zagarantovana članovima 24. [Jednakost pred zakonom], 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava, u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) EKLJP-a.
Prema podnosiocu zahteva: „Vrhovni sud je usvajanjem revizije i izmenom odluka nižestepenih sudova, i odbijanjem tužbenog zahteva tužioca kao neosnovanog, postupio protivno svojoj sudskoj praksi, jer je za iste okolnosti – potpuno iste, u mom slučaju je odlučio sasvim drugačije, i time je prekršio Ustavom zagarantovana prava jer me je doveo u neravnopravan položaj sa ostalim građanima za potpuno identične zahteve“. U vezi sa ovom tvrdnjom, podnosilac zahteva se poziva na četiri predmeta o kojima je odlučivao Vrhovni sud, odnosno: (i) slučaj Ismeta Gashija (I.G.) o kojem je odlučeno presudom [Rev. br. 92/2005] od 14. juna 2005. godine; (ii) slučaj Muharrema Jashanica (M.J.) o kojem je odlučeno presudom [Rev. br. 33/2005] od 14. juna 2005. godine; (iii) slučaj Rrahima Imerija (Rr. I) o kojem je odlučeno presudom [Rev-Mlc br. 233/2011] od 8. maja 2013. godine; kao i (iv) slučaj Ahmeta Krasniqija (A.K) o kojem je odlučeno presudom [Rev. br. 215/2021] od 29. jula 2021. godine.
U vezi sa navodom o povredi člana 31. Ustava, podnosilac zahteva navodi da presuda Vrhovnog suda ne ispunjava kriterijume za obrazloženu i razumnu presudu, kao ni obaveze iste prema članu 6.1 EKLJP-a za obrazloženu i razumnu odluku, u vezi sa odbijanjem zahteva podnosioca kao neosnovanog.
Podnosilac zahteva navodi sledeće: „Sud ne daje razloge koje zakone su nižestepeni sudovi pogrešno primenili. Ne daje objašnjenja o upravnom aktu kojim se radni odnosi uređuju drugačije od važećeg zakona i ne daje razloge na osnovu čega se sledbenik pravnog lica oslobađa odgovornosti prethodnika i rukovodi administrativnim uputstvom koji nije u skladu.“ Shodno tome, prema podnosiocu zahteva, osporena presuda je doneta uz povredu člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a.
U delu obrazloženja gde Vrhovni sud opisuje istoriju položaja tuženog, u vreme kada je Kosovo bilo pod upravom UNMIK-a, podnosilac zahteva kvalifikuje ovo obrazloženje kao uopšteno i kao obrazloženje koje ne ispunjava zakonske kriterijume prema članu 160. stav 4. i 5. ZPP-a, prema sudskoj praksi Kosova i ESLJP-a.
Dalje, podnosilac zahteva ističe da predmetno obrazloženje „ne liči na presudu najvišeg nivoa pravosuđa, Vrhovnog suda, već na političko predavanje. Ne pominje se nijednom rečju koja je zakonska odredba koju su niže instance pogrešno primenile.“
U vezi sa obrazloženjem Suda za Administrativno uputstvo 2001/3 Odeljenja za transport i infrastrukturu, od 27. februara 2001. godine, podnosilac zahteva kaže da: „Sud ne daje pojašnjenja u obrazloženju presude u vezi sa tim.“
Podnosilac zahteva dalje navodi, između ostalog, da postoje netačne konstatacije, kao što su: „Kao preduzeće od izuzetnog značaja kako u ekonomskom tako i strateškom smislu, stavljena je celokupna delatnost železnice, prevoz putnika i robe i železnički saobraćaj uopšte, pod direktnu nadležnost vojne misije KFOR-a i u tom statusu je ostao do 2022. godine, a mislilo se do 2002. godine“. On pojašnjava sledeće: „Železnice su imale konkretan ugovor sa KFOR-om za transport svojih goriva, sredstava i osoblja, ali nije bio pod nadležnost KFOR-a.“
Prema mišljenju podnosioca zahteva, pobijana presuda je, pored pogrešnog nalaza i sama po sebi kontradiktorna jer: „kada je tuženi pravni sledbenik predmetnog preduzeća, ne može da izbegne od odgovornosti obaveza koje je prethodnik stvorio, jer je to elementarna norma. UNMIK nije doneo Uredbe koja regulišu status lica koja su navršila određeno starosno doba, odnosno staž. Sud greškom izjednačava Administrativno uputstvo koje je izdalo Odeljenje za transport i infrastrukturu sa Uredbama UNMIK-a koje je izdao Specijalni predstavnik Generalnog sekretara UN-a za Kosovo.“
U vezi sa Administrativnim uputstvom [br. 2000/4] od 26. maja 2000. godine koju je izdao Specijalni predstavnik (prema Vrhovnom sudu), podnosilac zahteva ovo smatra spekulativnim jer prema njemu: „Ne postoji Administrativno uputstvo pod brojem 2000/4 koje se odnosi na Železnice Kosova. Postojao je nacrt ovog uputstva, ali nikada nije potpisan niti odobren, o čemu je podnosilac zahteva obavestio sud. Administrativno uputstvo br. 2000/4 od 02. marta 2000. godine se tiče implementacije Uredbe 2000/8 od 28. februara 2000. godine za privremenu registraciju preduzeća na Kosovu.“
Na kraju, podnosilac zahteva ističe: „Smatramo da je ova presuda u mom slučaju proizvoljna i očekujemo da Ustavni sud odstrani ove povrede i proizvoljnosti, jer se ovakvim odlukama narušava i načelo pravne sigurnosti, a prema Ustavu i zakonima o sudovima, Vrhovni sud mora da ujednači sudsku praksu drugih sudova, dok ista nema ujednačenost u donošenju odluka ni u okviru svojih veća.“
Na kraju, podnosilac zahteva traži od Suda da I. proglasi zahtev prihvatljivim; II. utvrdi da presuda [Rev. br. 59/2021] Vrhovnog suda od 6. maja 2022. godine, nije u skladu sa stavom 1. člana 24., stavom 1. člana 31. Ustava u vezi sa stavom 1. člana 6. EKLJP-a; III. da proglasi nevažećom presudu [Rev. br. 59/2021] Vrhovnog suda od 6. maja 2022. godine; IV. da vrati presudu Vrhovnog suda na ponovno odlučivanje, u skladu sa presudom ovog Suda; v. da naloži Vrhovnom sudu da, u skladu sa pravilom 66 Poslovnika o radu, obavesti Sud o preduzetim merama u cilju izvršenja presude ovog Suda.
Relevantne ustavne i zakonske odredbe
Ustav Republike Kosovo
Član 24. [Jednakost pred zakonom]
1. Pred zakonom su svi jednaki. Svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije.
2. Niko se ne sme diskriminisati na osnovu rase, boje, pola, jezika, veroispovesti, političkog ili nekog drugog uverenja, nacionalnog ili društvenog porekla, veze sa nekom zajednicom, imovine, ekonomskog ili socijalnog stanja, seksualnog opredeljenja, rođenja, ograničene sposobnosti ili nekog drugog ličnog statusa.
3. Načelo jednakosti pred zakonom ne sprečava sprovođenje i usvajanje privremenih mera, neophodnih za zaštitu i napredak prava pojedinaca i grupa koje nisu jednake. Takve mere se mogu sprovoditi samo do ostvarenja cilja radi kojeg su uspostavljene.
Član 31.
[Pravo na pravično i nepristrasno suđenje]
Svakom se garantuje jednaka zaštita prava pred sudom, ostalim državnim organima i nosiocima javnih nadležnosti.
Svako ima pravo na javno, nepristrasno i pravično razmatranje odluka o pravima i obavezama ili za bilo koje krivično gonjenje koje je pokrenuto protiv njega/nje, u razumnom roku, od strane nezavisnog i nepristrasnog, zakonom ustanovljenog, suda.
[...]
EVROPSKA KONVENCIJA O LJUDSKIM PRAVIMA
ČLAN 6.
Pravo na pravično suđenje
1. Svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama, ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona. Presuda se mora izreći javno, ali se štampa i javnost mogu isključiti s celog ili s dela suđenja u interesu morala, javnog reda ili nacionalne bezbednosti u demokratskom društvu, kada to zahtevaju interesi maloletnika ili zaštita privatnog života stranaka, ili u meri koja je, po mišljenju suda, neophodno potrebna u posebnim okolnostima kada bi javnost mogla da naškodi interesima pravde.
2. Svako ko je optužen za krivično delo mora se smatrati nevinim sve dok se ne dokaže njegova krivica na osnovu zakona.
3. Svako ko je optužen za krivično delo, ima sledeća minimalna prava:
a) da bez odlaganja, podrobno i na jeziku koji razume, bude obavešten o prirodi i razlozima optužbe protiv njega;
b) da ima dovoljno vremena i mogućnosti za pripremanje odbrane;
c) da se brani lično ili putem branioca koga sam izabere ili, ako nema dovoljno sredstava da plati za pravnu pomoć, besplatno dobije branioca po službenoj dužnosti kada interesi pravde to zahtevaju;
d) da ispituje svedoke protiv sebe ili da postigne da se oni ispitaju i da se obezbedi prisustvo i saslušanje svedoka u njegovu korist pod istim uslovima koji važe za one koji svedoče protiv njega;
e) da dobije besplatnu pomoć prevodioca ako ne razume ili ne govori jezik koji se upotrebljava na sudu.
UREDBA BR. 2000/47
UNMIK/URED/2000/47
18. avgust 2000. godine
O STATUSU, PRIVILEGIJAMA I IMUNITETU KFOR-a I UNMIK-a I NJIHOVOG OSOBLJA NA KOSOVU
Član 3.
STATUS UNMIK-A I NJEGOVOG OSOBLJA
3.1 UNMIK, njegova imovina, fondovi i sredstva imaju imunitet u bilo kom pravnom postupku.
[...]
Odeljenje za transport i infrastrukturu
Administrativno uputstvo br. 2001/3 o pravu na dugoročnu službu i kompenzacioni paket za otpuštene radnike železnice
Kopredsedavajući Odeljenja za transport i infrastrukturu, u skladu sa ovlašćenjima koja su im data u stavu 2.5 (b) Uredbe br. 2000/25, o obrazovanju Administrativnog odeljenja za transport i infrastrukturu,
Izdaju sledeće Administrativno uputstvo:
[...]
Stav 2
Pravo na dugoročnu službu
2.1. Trenutni radnik Železnice koji tokom 2001. godine navrši 60. godina života ili akumulira najmanje 35. godina „plaćenog“ radnog staža u Železnici, koje god se postigne ranije, mora napustiti posao u Železnici. Ovaj radnik ima pravo na beneficiju za dugoročnu službu kao što je navedeno u Administrativnom uputstvu. U obračunu ukupnih godina „plaćenog zaposlenja“ radnika, određeni iznos će biti dozvoljen za opasan rad u skladu sa dosadašnjim zakonima o železnici.
Ocena prihvatljivosti zahteva
Sud prvo razmatra da li je podnosilac zahteva ispunio uslove prihvatljivosti koji su utvrđeni Ustavom i dalje specifikovani Zakonom i predviđeni Poslovnikom.
U tom pravcu, Sud se poziva na stavove 1. i 7. člana 113. Ustava, koji propisuju:
„(1) Ustavni sud odlučuje samo u slučajevima koje su ovlašćene strane podnele sudu na zakonit način.
[...]
(7) Pojedinci mogu da pokrenu postupak ako su njihova prava i slobode koje im garantuje ovaj Ustav prekršena od strane javnih organa, ali samo kada su iscrpeli sva ostala pravna sredstva, regulisanim zakonom“.
U nastavku, Sud se takođe poziva na kriterijume prihvatljivost, kako je utvrđeno Zakonom. S tim u vezi, Sud se poziva na članove 47. (Individualni zahtevi), 48. (Tačnost podneska) i 49. (Rokovi) Zakona, koji utvrđuju sledeće:
Član 47.
(Individualni zahtevi)
„1 Svaka osoba ima pravo da od Ustavnog suda zatraži pravnu zaštitu ukoliko smatra da njena Ustavom zagarantovana prava i slobode krši neki javni organ.“
[...]
Član 48.
(Tačnost podneska)
„Podnosilac podneska je dužan da jasno naglasi to koja prava i slobode sumu povređena i koji je konkretan akt javnog organa koji podnosilac želi da ospori.“
Član 49.
(Rokovi)
„Podnesak se podnosi u roku od četiri (4.) meseci. Rok počinje od dana kada je podnosilac primio sudsku odluku ...“.
U pogledu ispunjenosti ovih kriterijuma, Sud nalazi da je podnosilac zahteva ovlašćena strana, koja osporava akt organa javne vlasti, odnosno presudu [Rev. br. 59/2021] od 6. maja 2022. godine, nakon iscrpljivanja svih zakonom utvrđenih pravnih lekova. Podnosilac zahteva je, takođe, razjasnio prava i slobode za koje tvrdi da su mu povređena, u skladu sa zahtevima iz člana 48. Zakona i podneo je zahtev u skladu sa rokovima utvrđenim u članu 49. Zakona.
Sud utvrđuje da zahtev podnosioca zahteva takođe ispunjava uslove prihvatljivosti propisane u stavu 1. pravila 34. Poslovnika o radu. Ista ne može da se proglasi neprihvatljivom na osnovu uslova propisanih stavom 3. pravila 34. Poslovnika o radu.
Sud takođe navodi da se zahtev ne može proglasiti neprihvatljivim ni po kom drugom osnovu. Stoga se mora proglasiti prihvatljivim i oceniti njegove meritume. (Vidi takođe, u ovom kontekstu, slučaj ESLJP-a Alimuçaj protiv Albanije, presuda od 9. jula 2012. godine, stav 144.).
Meritum
Sud podseća da podnosilac zahteva navodi povredu prava zagarantovanih članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) EKLJP-a. Podnosilac zahteva navodi da mu je osporenom presudom Vrhovnog suda povređeno pravo na obrazloženu odluku, što samo po sebi dovodi do povrede prava na pravnu sigurnost. Prema navodima podnosioca zahteva, do ovih povreda je došlo zato što Vrhovni sud u svojoj presudi nije dao dovoljno i adekvatno obrazloženje u pogledu promene stava u vezi sa ne usvajanjem njegovog tužbenog zahteva, u poređenju sa stavom koji je dosledno primenjivao u 4. druga slučaja.
Iz spisa predmeta, kao i iz načina obrazloženja navoda u zahtevu, Sud primećuje da se suština navoda podnosioca zahteva odnosi na: (I) neobrazloženje sudske odluke, što se tiče: (i) nedostatka obrazloženja Vrhovnog suda o tome koje zakone su prvostepeni i drugostepeni sud pogrešno primenili; kao i (ii) nedostatka obrazloženja u vezi sa pitanjem da li Administrativna uputstva Odeljenja za transport i infrastrukturu predstavljaju podzakonski akt. Podnosilac zahteva, navode o nedostatku obrazložene odluke nadovezuje i sa nedoslednošću sudske prakse kao rezultat drukčijeg odlučivanja Vrhovnog suda u četiri predmeta sa istim činjeničnim i pravnim okolnostima. Podnosilac zahteva dalje navodi da u presudi Vrhovnog suda nedostaje relevantno obrazloženje o stavu koji je zauzeo u njegovom slučaju. U ovoj perspektivi, Sud ocenjuje da navod podnosioca zahteva zapravo pokreće pitanje neobrazloženja odluke Vrhovnog suda u vezi sa nedoslednošću sudske prakse iz člana 31. Ustava i člana 6.1 EKLJP-a.
U nastavku, Sud će analizirati ove navode podnosioca zahteva u skladu sa standardima sudske prakse ESLJP-a, u skladu sa kojima je, na osnovu člana 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] Ustava, dužna da tumači osnovna ljudska prava i slobode zagarantovane Ustavom.
I. Navodi o povredi prava na „obrazloženu odluku“
Opšta načela
Što se tiče prava na obrazloženu sudsku odluku zagarantovanog članom 31. Ustava u odnosu na član 6. EKLJP-a, Sud prvo ističe da već ima konsolidovanu sudsku praksu. Ova praksa je zasnovana na sudskoj praksi EKLJP-a (uključujući, ali ne ograničavajući se na slučajeve Hadjianastassiou protiv Grčke, br. 12945/87, presuda od 16. decembra 1992. godine; Van de Hurk protiv Holandije, br. 16034/90, presuda od 19. aprila 1994. godine; Hiro Balani protiv Španije, br. 18064/91, presuda od 9. decembra 1994. godine; Higgins i drugi protiv Francuske, br. 134/1996/753/952, presuda od 19. februara 1998. godine, Garcia Ruiz protiv Španije, br. 30544/96, presuda od 21. januara 1999. godine, Hirvisaari protiv Finske, br. 49684/99, presuda od 27. septembra 2001. godine; Suominen protiv Finske, br. 37801/97, presuda od 1. jula 2003. godine, Buzescu protiv Rumunije, br. 61302/00, presuda od 24. maja 2005. godine; Pronina protiv Ukrajine, br. 63566/00, presuda od 18. jula 2006. godine i Tatishvili protiv Rusije, br. 1509/02, presuda od 22. februara 2007. godine). Štaviše, osnovni principi u pogledu prava na obrazloženu sudsku odluku takođe su razrađeni u slučajevima ovog Suda uključujući, ali ne ograničavajući se na KI22/16, podnosilac zahteva Naser Husaj, presuda od 9. juna 2017. godine; KI97/16, podnosilac zahteva IKK Classic, presuda od 9. januara 2018. godine; KI143/16, podnosilac zahteva Muharrem Blaku i drugi, rešenje od 13. juna 2018. godine; KI87/18, podnosilac zahteva IF Skadiforsikring, presuda od 27. februara 2019. godine; KI24/17, podnosilac zahteva Bedri Salihu, presuda od 27. maja 2019. godine; KI35/18, podnosilac zahteva Bayerische Versicherungsverbrand, presuda od 11. decembra 2019. godine, KI230/19, podnosilac zahteva Albert Rakipi, presuda od 9. decembra 2020. godine, stav 135; i nedavni slučaj KI195/20, podnosilac zahteva Aigars Kesengfelds, vlasnik nebankarske finansijske institucije „Monego“, presuda od 29. marta 2021. godine, stav 120.).
U principu, Sud ističe da garancije oličene u članu 6. EKLJP-a, obuhvataju obavezu da sudovi daju dovoljne razloge o svojim odlukama (vidi slučaj ESLJP-a, H. Protiv Belgije, br. 8950/80, presuda od 30. novembra 1987. godine, stav 53.; kao i vidi slučaj Suda KI230/19, podnosilac zahteva Albert Rakipi, citiran iznad, stav 139.; i slučaj KI87/18, podnosilac zahteva IF Skadiforsikring, stav 44).
Sud takođe ističe da na osnovu svoje sudske prakse prilikom ocenjivanja principa koji se odnosi na pravilno izvođenje pravde, odluke sudova moraju da sadrže obrazloženje na kome se zasnivaju. Stepen do kojeg se primenjuje obaveza davanja razloga može varirati u zavisnosti od prirode odluke i mora se odrediti u svetlu okolnosti konkretnog slučaja. Moraju se razmotriti suštinski argumenti podnosilaca zahteva i dati razlozi moraju biti zasnovani na važećem zakonu (vidi slične slučajeve ESLJP-a García Ruiz protiv Španije, zahtev br. 30544/96, presuda od 21. januara 1999. godine, stav 29.; Hiro Balani protiv Španije, br. 18064/91, presuda od 9. decembra 1994. godine, stav 27. i Higgins i drugi protiv Francuske, br. 134/1996/753/952, presuda od 19. februara 1998. godine, stav 42.; vidi takođe slučaj Suda KI97/16, podnosilac zahteva IKK Classic, citiran gore, stav 48., i slučaj KI87/18, podnosilac zahteva IF Skadeforsikring, citiran gore , stav 48.). Ne zahtevajući detaljan odgovor na svaku žalbu podnosioca zahteva, ova obaveza znači da stranke u sudskom postupku mogu očekivati da dobiju konkretan i izričit odgovor na svoje navode koje su odlučujuće za ishod postupka (vidi slučaj Moreira Ferreira protiv Portugala, br. 19867/12, presuda od 11. jula 2017. godine, stav 84. i sve reference koje se u njemu koriste, vidi i slučajeve Suda KI230/19, podnosilac zahteva Albert Rakipi, presuda od 9. decembra 2020. godine, stav 137.; i nedavni slučaj KI195/20, podnosilac zahteva Aigars Kesengfelds, vlasnik nebankarske finansijske institucije „Monego“, presuda od 29. marta 2021. godine, stav 122.).
Pored toga, Sud se poziva i na svoju sudsku praksu gde utvrđuje da obrazloženje odluke treba da istakne odnos između osnovanosti i razmatranja dokaza, s jedne strane, i pravnih zaključaka Suda, sa druge strane. Presuda suda će prekršiti ustavno načelo zabrane proizvoljnosti u odlučivanju, ako dato obrazloženje ne sadrži dokazane činjenice, zakonske odredbe i logičan odnos između njih (vidi slučajeve Suda: KI72/12, Veton Berisha i Ilfete Haziri, presuda od 17. decembra 2012. godine, stav 61.; KI135/14, IKK Classic, presuda od 9. februara 2016. godine, stav 58. iKI97/16 IKK Classic, presuda od 8. decembra 2017. godine; KI87/18 podnosilac zahteva „IF Skadeforsikring“ presuda od 27. februara 2019. godine, stav 44.; KI230/19 podnosilac zahteva Albert Rakipi, presuda od 9. decembra 2020. godine, stav 138; i nedavni slučaj KI195/20, podnosilac zahteva Aigars Kesengfelds, vlasnik nebankarske finansijske institucije „Monego“, presuda od 29. marta 2021. godine, stav 123.).
II. Primena gore navedenih načela u okolnostima konkretnog slučaja
Pozivajući se na navode predstavljene u zahtevu, Sud podseća da se glavni navod podnosioca zahteva odnosi na nedostatak obrazloženja osporene odluke, u pogledu neusvajanja njegovog tužbenog zahteva u vezi poništaja rešenja tužene br. [163] kojim je podnosiocu zahteva prestao radni odnos zbog odlaska u penziju, i dodeljivanje odgovarajuće naknade za period od 28. februara 2001. do 1. oktobra 2007. godine. U kontekstu ovog navoda, podnosilac zahteva stavlja naglasak na (i) nedostatak obrazloženja Vrhovnog suda o tome koje zakone su prvostepeni i drugostepeni sud pogrešno primenili, koji su usvojili njegov tužbeni zahtev; kao i (ii) nedostatak pružanja obrazloženja u vezi sa pitanjem da li Administrativna uputstva Odeljenja za transport i infrastrukturu predstavljaju podzakonski akt. Podnosilac zahteva, navode o nedostatku obrazložene odluke nadovezuje i sa nedoslednošću sudske prakse kao rezultat drukčijeg odlučivanja Vrhovnog suda u četiri predmeta sa istim činjeničnim i pravnim okolnostima.
U vezi sa ovim navodom podnosioca zahteva, Sud se poziva na relevantne delove presude [Rev. br. 59/2021] Vrhovnog suda, od 6. maja 2022. godine, koji je obrazložio sledeće:
„U periodu posle 1999. godine, tuženi je potpao pod upravu UNMIK-a. Specijalni predstavnik generalnog sekretara je Administrativnim uputstvom broj 2000/4, koje je stupilo na snagu 26. maja 2000. godine, regulisao način rada tuženog, i stavio van snage sve propise koji su bili u suprotnosti sa administrativnim uputstvom sa brojem 2000/1 i 1999/1, koje je doneo UNMIK. Uredbom UNMIK-a broj 2000/25 formirano je Upravno odeljenje za transporti infrastrukturu. Upravno odeljenje za transport i infrastrukturu donelo je administrativno uputstvo broj 2001/3 u februaru 2001. godine, u kome je član 2. predviđao da radnici železnice koji navrše 60. godina života ili najmanje 35. godina radnog iskustva moraju da napuste posao na železnici. Za ove radnike obezbeđene su određene naknade koje su morale biti isplaćene do kraja 2001. godine. Navedenim uputstvom je predviđeno da se u slučaju donošenja adekvatnog socijalnog programa isplata naknade za ovu kategoriju nastavi do 31. decembra 2003. godine. Ovim istim uputstvom predviđena je kategorija aktivnih radnika i rezervnih radnika. Pošto je tužilac spadao u kategoriju lica u navedenom programu, uključen je u ovaj program. Odlukom tuženog broj 163 od 28. februara 2001. godine, tužiocu je prestao radni odnos i obezbeđene su mu sve pogodnosti utvrđene u napred iznetim aktima.“
Međutim, presuda Vrhovnog suda ne adresira suštinske navode podnosioca zahteva i ne daje adekvatno obrazloženje o tome „koje zakone su pogrešno primenili prvostepeni i drugostepeni sud“, koji su usvojili tužbeni zahtev podnosioca zahteva, i nije dao obrazloženje u vezi sa pitanjem da li Administrativno uputstvo 2001/3 Odeljenja za transport i infrastrukturu predstavlja podzakonski akt, a ne Uredbe UNMIK-a, koji su imali isti status kao zakoni.
S tim u vezi, Sud ne smatra spornim stavove Vrhovnog suda u pogledu njegovog tumačenja koji će se zakon primeniti u konkretnom slučaju, jer je to u nadležnosti tog suda. Međutim, ono što je Vrhovni sud propustio da objasni jeste upravo odnos između iznetih činjenica i primene zakona na koji se poziva, odnosno na koji način one dolaze u međusobnu korelaciju i kako su uticale na odluku da Vrhovni sud preinači odluke nižestepenih sudova u vezi sa odbijanjem tužbenog zahteva podnosioca zahteva.
Dakle, pravo na obrazloženu odluku izvan činjenice da navod mora biti suštinski, precizan i odlučujući za sticanje ili nesticanje navodnog prava, isto mora da odražava i da je podnosilac zahteva saslušan i da je dobio dovoljno objašnjenja zašto ne uživa traženo pravo. Shodno tome, Sud smatra da odluka Vrhovnog suda predstavlja povredu prava podnosioca zahteva da bude saslušan i prava na obrazloženu odluku, kao sastavnog dela prava na pravično i nepristrasno suđenje.
S tim u vezi, Sud ponavlja da je ESLJP, između ostalog, u presudi Hiro Balani, citiranoj iznad, a posebno u slučaju Donadze protiv Gruzije (zahtev br. 74644/01, presuda od 7. marta 2006. godine, stav 35.) zauzeo stav da domaći sudovi nisu izvršili potpuno i ozbiljno razmatranje odlučnih i definitivnih navoda podnosioca zahteva. S tim u vezi, čak i ako se od sudova ne može zahtevati da navedu osnove za odbijanje svakog argumenta stranke, oni nisu isključene od razmatranja i davanja valjanog obrazloženja na glavne i odlučujuće navode koje je izneo podnosilac zahteva.
Stoga, uzimajući u obzir gore navedene primedbe i postupak u celini, Sud smatra da presuda Vrhovnog suda podnosiocu zahteva nije dala dovoljno razloga zašto su mu uskraćena prava na isplatu neisplaćenih plata iz njegovog radnog odnosa. Shodno tome, osporena odluka nije ispunila kriterijume pravde kako to zahteva član 6. EKLJP-a. (Vidi slučaj ESLJP-a Grădinar protiv Moldavije, zahtev br. 7170/02, presuda od 8. aprila 2008. godine, stav 115.).
U nastavku, Sud pojašnjava da navode o nedostatku obrazložene odluke, podnosilac zahteva nadovezuje i sa nedoslednošću sudske prakse kao rezultat drugačijeg odlučivanja Vrhovnog suda u četiri slučajeva sa istim činjeničnim i pravnim okolnostima.
Sud ponavlja da podnosilac zahteva smatra da je Vrhovni sud u prethodnim, sličnim slučajevima, sa gotovo istim činjeničnim i pravnim stanjem, doneo potpuno različite presude, koje je isti dostavio Sudu u svom zahtevu kao primere. Podnosilac zahteva se poziva na konkretne slučajeve Vrhovnog suda koje je podneo Sudu u zahtevu kao primere:
„[Rev. br. 92/2005] od 14. juna 2005. godine; [Rev. br. 33/2005] od 14. juna 2005. godine; [Rev-Mlc br. 233/2011] od 8. maja 2013. godine; [Rev. br. 215/2021] od 29. jula 2021. godine.“
S tim u vezi, ovaj Sud, mora da razmotri da li je, kao rezultat neobrazložene sudske odluke, došlo do povrede načela pravne sigurnosti kao segmenta prava za pravično suđenje, shodno članu 31. Ustava i članu 6. stav 1. EKLJP-a. Shodno tome, Sud će kroz uporednu analizu podnetih presuda Vrhovnog suda i pokušati da utvrdi: da li postoje „duboke i dugoročne razlike“ u sudskoj praksi sudova u zemlji; da li zakoni zemlje predviđaju mehanizam koji može da prevaziđe ove protivrečnosti; i da li je ovaj mehanizam primenjen, a ako jeste, u kojoj meri.
Na početku, Sud naglašava da je analizirao sve presude Vrhovnog suda koje je podnosilac zahteva podneo Sudu. Sud je primetio činjenicu da su u svim navedenim slučajevima, u trenutku prestanka radnog odnosa od tužioca, tužioci imali više od 35. godina radnog staža (uključujući i beneficirani staž) kod tuženog – HK, i da još nisu navršili 65. godina.
Na osnovu dostavljenih presuda, tužioci su bili otpušteni sa posla (i) istog dana (28. februara 2001. godine) i (ii) po istom pravnom osnovu, odnosno Administrativnom uputstvu br. 2001/3 Odeljenja za transport i infrastrukturu, od 27. februara 2001. godine, kao i podnosilac zahteva. Sud je takođe primetio da je u svim gore navedenim presudama Vrhovni sud odlučio u korist tužioca, sa obrazloženjem da Administrativno uputstvo 2001/3 ne može biti pravni osnov za prestanak radnog odnosa.
Uporedna analiza presuda Vrhovnog suda koje je podnosilac zahteva dostavio Sudu
Presuda Vrhovnog suda Rev. br. 92/2005, od 14. juna 2005. godine
Iz navedene presude, Sud primećuje da je tužiocu - I.G. prestao radni odnos zbog čekanja za odlazak u penziju, na osnovu Administrativnog uputstva br. 2001/3. Dalje, na osnovu Administrativnog uputstva, istom se obezbeđuje naknada za dugogodišnju službu u iznosu od 120 DM mesečno za celu godinu. Tužilac je do dana prestanka radnog odnosa navršio 36. godina radnog staža i 58. godina života.
U početku, Vrhovni sud iznosi stavove nižestepenih sudova, odnosno: (i) odluka tuženog [br. 165] sa kojim je tužiocu prestao radni odnos, ne može biti pravni osnov za preduzimanje takve radnje; (ii) u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za donošenje ove odluke; (iii) na osnovu činjenice da je postojao radni odnos između tužioca i tuženog, na neodređeno vreme, a istom je onemogućeno da radi na svom radnom mestu na osnovu Administrativnog uputstva 2001/3 - dokument koji ne može biti pravni osnov za prestanak radnog odnosa, kao rezultat toga, nižestepeni sudovi su prinudili tuženog da tužioca vrati na radno mesto.
Vrhovni sud je obrazložio svoj stav na sledeći način:
„Vrhovni sud Kosova ocenjuje da su nižestepeni sudovi, na osnovu pravičnog i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja pravično primenili materijalno pravo kada su utvrdili da je tužbeni zahtev tužioca osnovan i da njihove presude ne sadrže bitne povrede odredaba parničnog postupka, na koje ovaj Sud pazi po službenoj dužnosti.“
Presuda Vrhovnog suda Rev. br. 92/2005, od 14. juna 2005. godine
Tužiocu - M.J. je prekinut radni odnos dana 28. februara 2001. godine zbog čekanja za odlazak u penziju na osnovu gore navedenog Administrativnog uputstva. Tužilac je do 28. februara 2001. godine navršio 61. godinu života i 40. godina radnog staža.
Iz presude [Rev. br. 92/2005] od 14. juna 2005. godine, Sud primećuje da su nižestepeni sudovi zaključili da odluka kojom je tužilac otpušten sa posla ne može biti pravni osnov za ovu radnju, jer tužilac nije ispunjavao kriterijume koji proističu iz Administrativnog uputstva 2001/3. Shodno tome, prinudili su tuženog da tužioca vrati na posao. Sud dalje primećuje da je Vrhovni sud koristio istu praksu i u sledećem slučaju, gde je zaključio:
„Na osnovu ovakvog stanja slučaja, Vrhovni sud Kosova ocenjuje da su nižestepeni sudovi, na osnovu pravičnog i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja pravično primenili materijalno pravo kada su utvrdili da je tužbeni zahtev tužioca osnovan i da njihove presude ne sadrže bitne povrede odredaba parničnog postupka, na koje ovaj sud pazi po službenoj dužnosti.“
Presuda Vrhovnog suda Rev. Mlc. br. 233/2011, od 05. maja 2013. godine
Sud primećuje da je Vrhovni sud i u presudi [Rev. Mlc. br. 233/2011] od 5. maja 2013. godine, odbio reviziju tužene i zahtev za zaštitu zakonitosti državnog tužioca. Prema činjeničnom stanju izloženom u ovoj presudi, proizilazi da je tužiocu - RR.I, prekinut radni odnos iz istih razloga i po istom pravnom osnovu, kao i u slučaju podnosioca zahteva i u gore navedenim slučajevima.
Vrhovni sud nalazi da se slaže sa zaključkom nižestepenih sudova, gde se, između ostalog, navodi da ni u ovom slučaju Administrativno uputstvo 2001/3 nije pravni osnov za prestanak radnog odnosa.
Sud je dalje našao da Vrhovni sud osporava navode da tuženi nema pasivni legitimitet. Vrhovni sud je obrazložio svoj stav na sledeći način:
„[...] Bez obzira na to što je tužena izvršila promene imena, u konkretnom slučaju tužba je usmerena protiv poslodavca, kod kojeg, na osnovu radnog odnosa, tužilac ostvaruje svoja prava i dužnosti u svojstvu zaposlenog iz radnog odnosa.
Činjenicu navedenu u zahtevu za zaštitu zakonitosti da je na osnovu Uredbe 2000/47 od 18. avgusta 2000. godine, o statusu, privilegijama i imunitetu KFOR-a i UNMIK-a i njihovih osoblja, Vrhovni sud Kosova je ocenio da je tužilac ostvario prava i obaveze iz radnog odnosa kod tuženog gde je odlukom tuženog tužilac suspendovan sa radnog mesta. Stoga je neprihvatljiva izjava da tuženoj u ovom sporu nedostaje pasivni legitimitet. Prema oceni ovog Suda, odluka o prestanku radnog odnosa zaposlenog može se doneti na način i pod uslovima predviđenim zakonom.
Presuda Vrhovnog suda Rev. br. 215/2021, od 29. jula 2021. godine
Sud primećuje iz presude [Rev. br. 215/2021] Vrhovnog suda, od 29. jula 2021. godine, da je kao i u slučaju podnosioca zahteva i u onim do sada razrađenim, tužiocu - A.K. prekinut radni odnos zbog odlaska za čekanje na penziju. Pitanje koje se osporava u ovoj presudi je naknada štete zbog neisplate ličnih primanja za period od 28. februara 2001. do 30. maja 2006. godine, odnosno za period kada tužilac nije bio na poslu zbog prekida radnog odnosa od strane tuženog.
Vrhovni sud je, po pitanju naknade štete, zaključio sledeće:
„U konkretnom slučaju, odgovornost poslodavca za naknadu štete prouzrokovane nezakonitim prekidom radnog odnosa, prema svojoj pravnoj prirodi, predstavlja subjektivnu odgovornost, odnosno odgovornost po krivici poslodavca (tuženog). [...] Prema odredbi člana 189.3 ZOO-a, predviđeno je da se u slučaju procene izmakle dobiti uzima u obzir dobitak koji se mogao očekivati na osnovu redovnog toka slučaja zbog posebnih okolnosti, čija je realizacija bila sprečena radnjom ili propustom oštećenika. U skladu sa ovom odredbom, zaposleni, ovde tužilac, ima pravo na naknadu štete u visini izmakle dobiti, koju bi ostvario u vremenu za koje mu je odlukom o nezakonitom prestanku radnog odnosa onemogućen rad.“
Na osnovu analize navedenih presuda Vrhovnog suda, Sud nalazi da postoje očigledne razlike u sudskoj praksi sudova zemlje, koji su odlučili o reviziji tužene. U presudama koje osporava podnosilac zahteva primećuje se sličnost, u skoro svim činjeničnim okolnostima, sa slučajem podnosioca zahteva. Takođe, Sud ne može a da ne primeti da u svim presudama Vrhovnog suda postoji neusklađenost sa višegodišnjom sudskom praksom.
U nastavku, Sud se poziva i na Zakon br. 06/L-054 o sudovima, koji u članu 14. predviđa mehanizam u čijoj je nadležnosti i pitanje prilagođavanja i usklađivanja sudske prakse.
Član 14.
Nadležnosti i odgovornosti predsednika i potpredsednika suda
„[…]
2.10. predsednik suda saziva godišnji susret svih sudija za savetovanje o upravljanju pravosuđa u tom sudu; za analiziranje organizacije rada suda; za razmatranje i predlaganje izmena u procedurama i praksi; ...“.
Iz ovoga proizilazi da je mehanizam usklađivanja sudske prakse predviđen samom zakonskom odredbom. Štaviše, funkcionisanje samog mehanizma usklađivanja prakse nije onemogućen, niti bilo čime ograničen, što bi direktno umanjilo njegovu implementaciju i efikasnost u samoj praksi.
Zaključak
Sud, uzimajući u obzir sve okolnosti slučaja, zaključuje da je Vrhovni sud u uporednim presudama koje u potpunosti odgovaraju činjeničnom i pravnom stanju predmetne presude, doneo presude sa pravnim obrazloženjem koje se razlikuju od osporene presude.
Pored toga, Sud ne može propustiti a da posebno naglasi da je Vrhovni sud, čak i u uporednim presudama, više puta naglašavao da Administrativno uputstvo 2001/3 ne može biti pravni osnov za prestanak radnog odnosa zaposlenih. Na osnovu presude [Rev. br. 59/2021], Vrhovni sud je zauzeo drugačiji stav u odnosu na prethodne stavove – odnosno na one koje je izneo podnosilac zahteva.
Sud uzima u obzir da redovni sudovi, tokom izgradnje sudske prakse, mogu donositi različite odluke, što odražava razvoj sudske prakse. Međutim, odstupanja od doslednosti sudske prakse moraju imati objektivna i razumna opravdanja i objašnjenja, koja u konkretnom slučaju nedostaju u presudi Vrhovnog suda.
Posebno Sud ističe činjenicu da je u konkretnom slučaju osporena odluka Vrhovnog suda konačna odluka protiv koje ne postoje drugi delotvorni pravni lekovi dostupni po zakonu. S tim u vezi, Sud primećuje da je Vrhovni sud, kao najviši Sud u sudskoj hijerarhiji, imao posebnu odgovornost da obrazloži odluku kojom bi obrazložio sve razloge odstupanja od dosadašnje sudske prakse.
U zaključku, Sud smatra da je Vrhovni sud kao sud poslednje instance za odlučivanje u konkretnom slučaju podnosioca zahteva, zauzevši drugačiji stav u osporenoj presudi, u slučaju koji je potpuno identičan ili sličan drugim slučajevima, bez pružanja jasnog i dovoljnog obrazloženja za to, povredio je pravo podnosioca zahteva na obrazloženu sudsku odluku, u vezi sa povredom načela pravne sigurnosti kao jedne od osnovnih komponenti prava na pravično suđenje prema članu 31. Ustava i stavu 1. člana 6. ESLJP-a.
Zaključno, Sud utvrđuje da je došlo do povrede člana 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava, u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) EKLJP-a.
IZ TIH RAZLOGA
Ustavni sud, u skladu sa članom 113.7 Ustava, članovima 20. i 47. zakona i pravilom 48. (1) (a) Poslovnika o radu, na održanoj sednici dana 30. januara 2024. godine, jednoglasno:
ODLUČUJE
DA PROGLASI zahtev prihvatljivim;
DA UTVRDI, da je došlo do povrede stava 1., člana 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava Republike Kosovo u vezi sa stavom 1., člana 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima;
DA PROGLASI presudu Rev. br. 59/2021 Vrhovnog suda, od 6. maja 2022. godine nevažećom.
DA VRATI presudu Vrhovnog suda [Rev. br. 59/2021], od 6. maja 2022. godine na ponovno razmatranje, u skladu sa presudom ovog suda;
DA NALOŽI Vrhovnom sudu da upozna Sud, u skladu sa pravilom 66. (5.) Poslovnika o radu, do 30. jula 2024. godine o preduzetim merama za primenu presude Suda;
DA OSTANE posvećen ovom slučaju, u skladu sa ovim nalogom;
DA DOSTAVI ovu presudu stranama i, u skladu sa članom 20.4 Zakona, da objavi istu u Službenom listu.
Ova presuda stupa na snagu na dan objavljivanja u Službenom listu, u skladu sa stavom 5. člana 20. Zakona.
Sudija izvestilac Predsednica Ustavnog suda
Safet Hoxha Gresa Caka-Nimani
Ibrahim Tërnava
KI – Individualni zahtev
Presuda
Povreda ustavnih prava
Član 31 - Pravo na Pravično i Nepristrasno Suđenje
Civilni