USTAVNI SUD

Priština, 4. marta 2024. godine

Br. ref.: RK 2391/24

REŠENJE O NEPRIHVATLJIVOSTI

u

slučaju br. KI41/23

Podnosilac​​ 

Besnik Berisha

Zahtev​​ za ocenu ustavnosti presude [ARJ.br. 126/2022] Vrhovnog suda​​ 

od 26. januara 2023. godine​​ 

USTAVNI SUD REPUBLIKE KOSOVO

u sastavu:

Gresa Caka-Nimani, predsednica

Bajram Ljatifi, zamenik predsednika

Selvete Gërxhaliu-Krasniqi, sudija​​ 

Safet Hoxha, sudija

Radomir Laban, sudija

Remzije Istrefi-Peci, sudija

Nexhmi Rexhepi, sudija i

Enver Peci, sudija

Podnosilac zahteva

• Zahtev je podnet od Besnika Berishe, sa prebivalištem u Prištini (u daljem tekstu: podnosilac​​ zahteva).

Osporena odluka​​ 

• Podnosilac zahteva osporava presudu [ARJ.br. 126/2022] Vrhovnog Suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Vrhovni sud) od 26. januara 2023. godine.

Predmetna stvar​​ 

• Predmetna stvar zahteva je ocena ustavnosti osporenog akta, kojom su podnosiocu zahteva navodno povređena njegova osnovna prava zagarantovana članom 24. [Jednakost pred zakonom] Ustava Republike Kosovo [u daljem tekstu: Ustav], u vezi sa članom 14. [Zabrana diskriminacije] Evropske konvencije o ljudskim pravima (u daljem tekstu: EKLJP].

Pravni osnov​​ 

• Zahtev je zasnovan na stavovima 1. i 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, članovima 22 [Procesuiranje podnesaka] i 47. [Individualni zahtevi] Zakona br. 03/L-121 o Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Zakon) i pravilu 25. [Podnošenje podnesaka i odgovora] Poslovnika o radu Ustavnog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Poslovnik o radu).

Postupak pred Ustavnim sudom

• Dana 15. februara 2023. godine, podnosilac zahteva je predao zahtev Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Sud).​​ 

• Dana 16. februara 2023. godine, predsednica Suda je odlukom Br.GJR. KI41/23 imenovala sudiju Safeta Hoxhu za sudiju izvestioca, dok je odlukom KSH. KI41/23 imenovala članove Veća za razmatranje, sastavljeno od sudija: Selvete Gërxhaliu-Krasniqi (predsedavajuća), Radomir Laban i Nexhmi Rexhepi, (članovi).

• Dana 28. februara 2023. godine, Sud je obavestio podnosioca zahteva o registrovanju zahteva i zatražio dodatnu dokumentaciju. Istog dana, kopija zahteva podnosioca zahteva je poslata Vrhovnom sudu.

• Dana 7. marta 2023. godine, podnosilac zahteva je predao dodatnu dokumentaciju Sudu.​​ 

• Dana​​ 31. januara​​ 2024.​​ godine, Veće za razmatranje je razmotrilo izveštaj sudije izvestioca i​​ jednoglasno​​ je preporučilo Sudu neprihvatljivost zahteva.​​ 

Pregled činjenica

• Dana 1. jula 2016. godine, podnosilac zahteva je uspostavio radni odnos sa Osnovnim sudom u Prištini (u daljem tekstu: Osnovni sud), na poziciju stručnog saradnika.

• Dana 6. februara 2018. godine, Osnovni sud je doneo odluku za ostvarivanje dodatka od 0.5 odsto na radno iskustvo. Ovom odlukom, podnosiocu zahteva je priznato radno iskustvo u trajanju od devet (9) godina.

​​ 

• Dana 21. maja 2018. godine, podnosilac zahteva se obratio kancelariji za finansije u okviru Osnovnog suda, i zatražio isplatu dodatnih 0.5 odsto na radno iskustvo, u iznosu od 306 (trista šest) evra, retroaktivno od 01. jula 2016. do 01. februara 2018. godine.

• Dana 4. juna 2018. godine podnosilac zahteva je podneo zahtev Komisiji za rešavanje sporova i žalbi pri Osnovnom sudu (u daljem tekstu: KRSŽ), preko kojeg je tražio: (i) isplatu na ime naknade od 0.5 odsto, u iznosu od 306 (trista šest) evra, retroaktivno od 01. jula 2016. godine do 01. februara 2018. godine; i (ii) isplatu u iznosu od 1.044,00 (hiljadu četrdeset i četiri) evra, jer od 01. jula 2016. do 01. februara 2018. godine nije isplaćen po koeficijentu 9. plate.

• Dana 3. jula 2018. godine, KRSŽ je odgovorio podnosiocu​​ zahteva i smatrao da njegovi zahtevi nisu u nadležnosti ove komisije.

• Dana 13. jula 2018. godine, podnosilac zahteva je podneo žalbu Nezavisnom nadzornom odboru civilne službe Kosova (u daljem tekstu: NNOCSK). Podnosilac zahteva je ponovio iste zahteve i zatražio od NNOCSK-a da usvoji njegov zahtev u vezi sa finansijskim nadoknadama.​​ 

• Dana 24. septembra 2018. godine, NNOCSK je obavezao KRSŽ da donese odluku u vezi sa ovim pitanjem.

• Dana 4. oktobra 2018. godine, KRSŽ je odbio zahtev podnosioca zahteva. Potonji je obrazložio da se podizanje koeficijenta ili retroaktivna isplata ne može izvršiti bez planiranja u budžetu institucije.

• Dana 18. oktobra 2018. godine, podnosilac zahteva je podneo žalbu u NNOCSK-u protiv odluke KRSŽ-a.

• Dana 3. decembra 2018. godine, NNOCSK je odbio kao neosnovanu žalbu podnosioca zahteva.

• Dana 31. decembra 2018. godine podnosilac zahteva je podneo tužbu Osnovnom sudu protiv odluke NNOCSK-a. Podnosilac zahteva je tvrdio da je njegova isplata vršena na osnovu platnog koeficijenta 8, dok su stručni saradnici koji rade u Tužilaštvu ili u Kancelariji disciplinskog tužioca plaćeni koeficijentom 9, uprkos činjenici da su njihove radne obaveze i radna mesta isti. Što se tiče naknade za radno iskustvo, podnosilac zahteva je naveo da je u 2018. godini obavešten o pitanju naknade za radno iskustvo i podneo je zahtev u zakonskom roku. Od 2016. godine, kada je počeo da radi, pa do 2018. godine nije mu uplaćen dodatak za radno iskustvo, o čemu nije bio upoznat.

​​ 

• Dana 23. jula 2021. godine, Osnovni sud je presudom [A.br. 3093/2018] odbio tužbeni zahtev podnosioca zahteva. Osnovni sud je obrazložio kao u nastavku:​​ 

„Takođe, prema platnim spiskovima koje je izdao Osnovni sud u Prištini za tužioca, za period od 01. juna 2016. do 30. novembra 2018. godine, tužiocu je nadoknađena plata za njegov rad, na osnovu ovog akta o imenovanju koji je sa koeficijentom osam. Međutim, odlukom broj KGJK.br. 366/2017 od 27. decembra 2017. godine Sudskog saveta Kosova, harmonizovani su svi „stručni saradnici“ zaposleni u Sudskom savetu Kosova, odnosno povećanje koeficijenta sa osam (8) na koeficijent devet (9), gde je na osnovu platnog spiska iz marta 2018. godine počela nadoknada sa koeficijentom devet (9). U tom smislu, Sud primećuje da je tužilac za svoj rad plaćen kao i svi drugi civilni službenici istog nivoa...“

„Sudski savet Kosova, Tužilački savet Kosova nezavisni su organi i oni upravljaju sudovima, odnosno tužilaštvima, pomoćnim osobljem i platama u skladu sa svojim posebnim zakonima i podzakonskim aktima koje donose za sprovođenje ovih zakona. Povećanje koeficijenta njihovih civilnih službenika​​ može​​ se​​ vršiti posebnim odlukama svake institucije pojedinačno, koje povećanje potom mora da potvrdi Ministarstvo javne uprave, kao što se desilo u slučaju odluke SSK-a od 17. decembra 2017. godine, za harmonizaciju koeficijenata plata za njene zaposlene, koju odluku je dozvolilo za prosleđivanje Ministarstvo javne uprave. Prema oceni Suda, tužilac se može pozvati na diskriminaciju samo u situaciji koja bi nastupila u odnosu na druge stručne saradnike koji rade u Sudu, ali ne i u odnosu na zaposlene u drugim državnim institucijama.“  ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​​​ 

 ​​​​ 

• Podnosilac zahteva je podneo žalbu Apelacionom sudu, protiv presude Osnovnog suda, zbog povrede procesnih odredaba i pogrešnog utvrđivanja činjeničnog stanja.

• Dana 28. septembra 2022. godine, Apelacioni sud je odbio žalbu podnosioca zahteva kao neosnovanu i potvrdio presudu Osnovnog suda. Apelacioni sud je utvrdio sledeće:​​ 

„Pravni stav prvostepenog suda kao pravilan i zasnovan na zakonu u celini prihvata i ovaj Sud, iz razloga što ožalbena presuda nije obuhvaćena povredama procesnih odredaba Zakona o upravnim sporovima, koje povrede Drugostepeni sud istražuje po službenoj dužnosti na osnovu člana 194. Zakona o parničnom postupku, koji se primenjuje prema članu 63. Zakona o upravnim sporovima.“

• Podnosilac zahteva je podneo zahtev Vrhovnom sudu za vanredno razmatranje sudske odluke i tražio je da se ponište presude nižestepenih sudova, i da se predmet vrati na ponovno suđenje.

• Dana 26. januara 2023. godine, Vrhovni sud je presudom [ARJ.br. 126/2022] odbio kao neosnovan zahtev podnosioca zahteva. Vrhovni sud je obrazložio kao u nastavku:​​ 

„Prema tome,​​ zaključci nižestepenih sudova su održivi, da je svaka institucija, kao u konkretnom slučaju SSK i TSK, nezavisan organ koji donosi pravilnike, odluke i druge akte prema nadležnostima za upravljanje institucijom kojoj pripada, i druge odluke i akte, kao što je u konkretnom slučaju SSK doneo odluku o platama, potvrđenu od MJU-a prema referenci od 13. februara 2018. godine. Stoga, tužilac se ne može pozivati na diskriminaciju na osnovu akata institucije u kojoj nije zaposlen.“

„Vrhovni sud ocenjuje da su nižestepeni sudovi i tuženi organ uprave, kao u svojoj pravosnažnoj odluci, pravilno primenili odredbe ZUP-a, ZUS-a, ZPP-a i materijalno pravo. [...] Osporena presuda Drugostepenog suda je jasna i razumljiva. U obrazloženju su dati dovoljni razlozi u pogledu odlučnih činjenica koje prihvata i ovaj Sud, jer nije povređen zakon i pravo na štetu tužioca.“

Navodi podnosioca zahteva

• Podnosilac zahteva navodi da su odluke redovnih sudova bile diskriminatorne i da krše član 24. [Jednakost pred zakonom] Ustava.​​ 

• Podnosilac zahteva navodi da:​​ „Sudovi u svojim obrazloženjima aludiraju da su SSK i TSK nezavisni organi, međutim oni namerno ili nenamerno ne pominju činjenicu da npr. Kancelarija disciplinskog tužioca-KDT (u kojoj je stručni saradnik plaćen sa koeficijentom 9) u spornom periodu nije bila nezavisan organ, već je bila jedinica-odeljenje u okviru tuženog SSK-a, iz razloga što je zapošljavanje, rukovođenje i kompenzaciju osoblja ove kancelarije vršio SSK. Štaviše, osnivanje ove kancelarije je zasnovano na Zakonu br. 03/L-223 o SSK-u, tako da ne stoji obrazloženje da nije​​ postojala diskriminacija u koeficijentu za saradnike koji su radili u sudu i one u KDT-u, budući da je poslodavac u konkretnom slučaju bio isti. Ovo se takođe dokazuje kroz akte o imenovanju zaposlenih u KDT koji je izdao tuženi SSK. Da podnosilac žalbe nije tretiran jednako dokazuju i presude A.br. 2548/ od 09. septembra 2021. godine i AA.br. 949/2021 od. 07. juna 2022. godine, pošto je ovim presudama dokazano da SSK nije jednako tretirao svoje zaposlene. Ove presude se nalaze u prilogu.“

• Podnosilac zahteva navodi da:​​ „Žalilac pripada civilnoj službi, stoga Nezavisni nadzorni odbor, u slučaju žalioca, nije uspeo da obezbedi poštovanje pravila i načela koji regulišu civilnu službu i koji odražavaju različitost ljudi Kosova i to je primetio braneći stav da su institucije nezavisne u određivanju koeficijenata za svoje zaposlene, a da je to slučaj, koji bi onda bio smisao Zakona o civilnoj službi i drugih normativnih akata ove prirode zakonodavstva.“

Relevantne ustavne i zakonske odredbe​​ 

Ustav Republike Kosovo

Član 24.​​ 

[Jednakost pred zakonom]

1. Pred zakonom su svi jednaki. Svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije.

[...]

Evropska konvencija o ljudskim pravima

ČLAN 14.​​ 

Zabrana diskriminacije

Uživanje prava i sloboda predviđenih u ovoj Konvenciji obezbeđuje se bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao što su pol, rasa, boja kože, jezik, veroispovest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno poreklo, povezanost s nekom nacionalnom manjinom, imovina, rođenje ili drugi status.

ZAKON BR. 03/L-147 O PLATAMA JAVNIH SLUŽBENIKA

Član 3.​​ 

Garantovanje prava na platu

1. Pravo javnih službenika na pravičnu i redovnu platu je zagarantovano u skladu sa uslovima utvrđenim ovim zakonom i Zakonom o Civilnoj službi.​​ 

2. Institucije javne uprave na Kosovu obavezne su da isplaćuju jednake plate za rad iste vrednosti.

Član 5.​​ 

Osnovica plate

1. Osnovna plata po ovom zakonu je cena rada, odnosno vrednost prostog rada i određenog koeficijenta u svakoj grupi i podgrupi, kao i iznosi povećanih na osnovu iskustva rada za svaku punu godinu, u određenom procentu.
​​ 

2. Osnovna plata prema ovom zakonu je rezultat angažovanja i privrženosti civilnog službenika u svom radnom položaju u odnosu na celini ostalih radnih položaja određenih podzakonskim aktom od Vlade Republike Kosovo.

Ocena prihvatljivosti zahteva

• Sud prvo razmatra da li je podnosilac​​ zahteva ispunio​​ uslove prihvatljivosti koji su utvrđeni Ustavom i predviđeni​​ dalje​​ Zakonom i Poslovnikom.​​ 

• S tim u vezi, Sud se prvobitno poziva na stavove 1. i 7. člana 113. [Nadležnost i ovlašćene strane] Ustava, u vezi sa stavom 4. člana 21. [Opšta načela], koji utvrđuju:​​ 

Član 113.

[Jurisdikcija i Ovlašćene Strane]

„1. Ustavni sud odlučuje samo u slučajevima koje su ovlašćene strane podnele sudu na zakonit način.

[...]

7. Pojedinci mogu da pokrenu postupak ako su njihova prava i slobode koje im garantuje ovaj Ustav prekršena od strane javnih organa, ali samo kada su iscrpeli sva ostala pravna sredstva, regulisanim zakonom.

[...]

Član 21.

[Opšta načela]

[...]

4. Ustavom utvrđena prava i osnovne slobode važe i za pravna lica, onoliko koliko su izvodljiva.

• Sud u nastavku razmatra da li je podnosilac zahteva ispunio kriterijume prihvatljivosti, utvrđene dalje u Zakonu, odnosno u članovima 47, 48. i 49. Zakona, koji utvrđuju:​​ 

Član 47.

[Individualni zahtevi]

„1. Svaka osoba ima pravo da od Ustavnog suda zatraži pravnu zaštitu ukoliko smatra da njena Ustavom zagarantovana prava i slobode krši neki javni organ.

2. Osoba može da podnese pokrenuti podnesak samo nakon što su iscrpljena sva ostala zakonom određena pravna sredstva“.

Član 48.

[Tačnost podneska]

„Podnosilac podneska je dužan da jasno naglasi to koja prava i slobode sumu povređena i koji je konkretan akt javnog organa koji podnosilac želi da ospori.“

Član 49.

[Rokovi]

„Podnesak se podnosi u roku od četiri (4.) meseci. Rok počinje od dana kada je podnosilac primio sudsku odluku. ​​ U svim ostalim slučajevima, rok počinje na dan javnog objavljivanja odluke ili akta...“

• U pogledu ispunjenosti navedenih kriterijuma, Sud ocenjuje da je podnosilac zahteva ovlašćeno lice, u smislu člana 113.7. Ustava; osporava ustavnost akta javne vlasti, odnosno presudu [ARJ.br. 126/2022] Vrhovnog suda od 26. januara 2023. godine,​​ nakon što je iscrpeo sva raspoloživa pravna sredstva shodno članu 113.7 Ustava i članu 47.2 Zakona; da je precizirao Ustavom zagarantovana prava za koja tvrdi da su mu povređena, u skladu sa zahtevima iz člana 48. Zakona; i da je podneo zahtev u zakonskom roku od 4. (četiri) meseca, kako to predviđa član 49. Zakona.

• Pored toga, Sud razmatra da li podnosilac zahteva ispunjava uslove prihvatljivosti, utvrđene u pravilu 34. [Kriterijum o prihvatljivosti] odnosno podpravilu (2), pravila 39. Poslovnika o radu, koji utvrđuje:​​ 

Pravilo 39.

[Kriterijum o prihvatljivosti]

(2) „Sud može smatrati zahtev neprihvatljivim, ako je zahtev očigledno neosnovan, kada podnosilac/ praktična zahteva nije dovoljno dokazao/ la i potkrepio/ la svoju tvrdnju.“

[...]

• Na osnovu sudske prakse ESLJP-a, ali i Suda, zahtev se može proglasiti neprihvatljivim kao „očigledno neosnovanim“ u celini ili samo u vezi sa određenim navodom koji zahtev može sadržati. S tim u vezi, tačnije je nazvati ih „očigledno neosnovanim navodima“. Ove poslednje, na osnovu sudske prakse ESLJP-a, mogu se kategorisati u četiri odvojene grupe: (i) navodi koji su kategorisani kao zahtevi​​ „četvrtog stepena“; (ii) navodi ​​ koja su kategorizovani sa​​ „očiglednim ili evidentnim nedostatkom kršenja prava“; (iii) „nepotkrepljeni ili neopravdani“ navodi, kada je ispunjen jedan od sledeća dva podkriterijuma: a) kada podnosilac/teljka zahteva jednostavno citira jednu ili više odredbi Konvencije ili Ustava, ne objašnjavajući kako su one povređene, osim ako se na osnovu činjenica i okolnosti slučaja jasno pojavljuje povreda Ustava i EKLJP-a (vidi slučaj ESLJP-a​​ Trofimchuk protiv Ukrajine, br. 4241/03, odluka od 31. maja 2005. godine; vidi takođe​​ Baillard protiv Francuske, br. 6032/04, odluka od 25. septembra 2008. godine); i b) kada podnosilac/teljka zahteva ne iznese ili odbije da iznese materijalne dokaze, kojima bi potkrepio svoje navode (ovo se posebno odnosi na odluke sudova ili drugih unutrašnjih organa), osim slučajeva kada postoje vanredne okolnosti koje su van njegove kontrole i koje ga sprečavaju da to učini (na primer, kada uprava zatvora odbije da dostavi Sudu dokumenta iz dosijea dotičnog zatvorenika) ili ako sam Sud ne odluči drugačije (vidi slučaj Suda​​ KI166/20, podnosilac zahteva,​​ Ministarstvo rada i socijalne zaštite, rešenje o neprihvatljivosti, od 5. januara 2021. godine, stav 43.), i na kraju, (iv)​​ „zbunjujući i nejasni“​​ navodi (vidi slučajeve ESLJP-a,​​ Kemmache protiv Francuske, br. 17621/91, presuda od 24. novembra 1994. godine, kategorija (i),​​ Juta Mentzen protiv Litvanije, br. 71074/01, odluka od 7. decembra 2004. godine, kategorija (ii) i​​ Trofimchuk protiv Ukrajine, prijava br. 4241/03, kategorija (iii).

• Sud ponavlja da podnosilac zahteva navodi da osporeni akt Vrhovnog suda krši njegova ustavna prava zagarantovana članom 24., u vezi sa članom 14. EKLJP-a. Sud će u nastavku razmotri da razmotri navode podnosioca zahteva zasnivajući se na opšta načela sudske prakse EKLJP-a i Suda, i primeniće iste u okolnostima konkretnog slučaja.​​ 

Što se tiče navoda o povredi člana 24. Ustava u vezi sa članom 14. EKLJP-a

• Sud podseća da, na osnovu sudske prakse ESLJP-a, kada podnosilac zahteva pokreće navode o diskriminaciji, on treba da dokaže da je tretiran drukčije od lica ili grupe lica u sličnim pozicijama sa njegovom (slučaj ESLJP-a,​​ Molla Sali protiv Grčke, br. 20452/14, presuda od 19. decembra 2018. godine, stav 131.). Sud podseća da ne sve promene u tretiraju predstavljaju diskriminaciju. Diskriminacijom se kvalifikuje jedino ako razlike u tretiranju ne prate legitiman i razuman cilj (slučaj ESLJP-a,​​ D.H i drugi protiv Republike Češke, br. 57325/00, stav 175). Diskriminacija se može pokrenuti samo kada je razlika u tretmanu zasnovana na prepoznatljivoj osobini ili određenom statusu (slučaj Suda​​ KI59/20, rešenje o neprihvatljivosti od 3. februara 2021. godine, stav 52.; slučaj Suda​​ KI184/21, podnosilac zahteva Sabrije Bytyci, rešenje o neprihvatljivosti od 2. februara 2022. godine, stav 56.; predmet Suda KI215/21, podnosilac zahteva​​ Arbër Shkreli i drugi, rešenje o neprihvatljivosti od 15. februara 2022. godine, stav 87.).

• Sud ponavlja da kada se pitanje diskriminacije analizira u skladu sa standardima ESLJP-a, ono se ocenjuje na sledeći način: (i) da li je došlo do promene u tretmanu osoba u analognim ili relativno sličnim situacijama; (ii) ako jeste, da li je takva promena objektivno opravdana, odnosno da li sledi legitiman cilj; i (iii) da su sredstva koja se​​ koriste za postizanje legitimnog cilja proporcionalna (slučaj Suda​​ KI45/20 i KI46/20, podnosioci zahteva Tinka Kurti i Drita Millaku, presuda od 26. marta 2021. godine, stavovi 84.-85.).

• Sud podseća da je podnosilac zahteva zasnovao radni odnos u Osnovnom sudu, na radnom mestu stručnog saradnika, od 1. jula 2016. godine. Prema aktu o imenovanju na radno mesto, plata podnosioca zahteva je bila sa koeficijentom 8 (osam). Sudski savet Kosova je 2017. godine doneo odluku o usklađivanju plata i odlučio da stručni saradnici sudova imaju platu sa koeficijentom 9 (devet). Podnosilac zahteva je kroz tužbeni zahtev tražio da mu se isplate retroaktivno za period od 2016. do 2017. godine, kada je bio isplaćivan po osnovu koeficijenta 8 (osam), a ne 9 (devet). Podnosilac zahteva navodi da su stručni saradnici koji rade u Tužilaštvu bili plaćeni koeficijentom 9 (devet) i pored toga što je njihova radna pozicija ista.

• Sud primećuje da su redovni sudovi odbili tužbeni zahtev podnosioca zahteva na osnovu toga što su Sudski savet i Tužilački savet nezavisne institucije i sami odlučuju o koeficijentima plata zaposlenih, uz saglasnost relevantnog ministarstva. Redovni sudovi su argumentovali da je podnosilac zahteva plaćen isto kao i svi ostali zaposleni u Sudskom savetu, koji su imali istu poziciju kao i on.​​ 

• Podnosilac zahteva navodi da je razlika u platama između stručnih saradnika sudova i stručnih saradnika u tužilaštvu diskriminatorna i suprotna zakonskoj odredbi Zakona o platama civilnih službenika, koji propisuje da su institucije javne uprave Republike Kosovo obavezne da plaćaju​​ jednaku platu za jednak rad.

• Podnosilac zahteva ne pokreće pitanje diskriminacije unutar institucije u kojoj radi, niti navodi da je u istoj instituciji za isti posao neko bio drugačije plaćen u odnosu na njega. On pravi poređenje sa stručnim saradnicima u tužilaštvima, koji su jedno vreme bili više plaćeni, dok se nisu usaglasili koeficijenti plata stručnih saradnika u obe institucije.​​ 

• Sud ističe da podnosilac zahteva je, u momentu kada je zasnovao radni odnos sa Sudskim savetom, na osnovu akta o imenovanju, od početka znao za visinu koeficijenta plate koju će primati na radnom mestu stručnog saradnika.​​ Štaviše, 2017. godine,​​ Sudski savet je doneo odluku da poveća koeficijent plata svojim stručnim saradnicima, sa koeficijenta 8 (osam) na 9 (devet), izjednačavajući ih sa stručnim​​ saradnicima Tužilačkog saveta.​​ Sudski​​ savet Kosova nije​​ imao za cilj​​ da diskriminiše podnosioca​​ zahteva​​ niti da nejednako tretira zaposlene unutar​​ institucije, već​​ je​​ naprotiv​​ uložio napore​​ za povećanje i harmonizaciju plata.

• Sud​​ naglašava​​ da u tom periodu nije postojao opšti akt kojim​​ bi​​ se uređivale plate u javnom sektoru,​​ već​​ je njihovo određivanje vršeno posebnim aktima javnih​​ institucija, uključujući Sudski savet i Tužilački savet.

• Sud zaključuje da​​ su navodi o​​ povredi​​ člana 24. Ustava u vezi sa članom 14. EKLJP-a, u pogledu jednakosti pred zakonom​​ navodi sa „očiglednim ili evidentnim nedostatkom kršenja“, te​​ ih​​ stoga treba odbiti kao neosnovane.​​ 

IZ TIH RAZLOGA

Ustavni sud, u skladu sa članom 113.1 i 113.7 Ustava, godine članom 20 i 47. Zakona i sa pravilom 34. (2) i 48. (1) (b) Poslovnika o radu, dana​​ 31. januara​​ 2024.​​ godine, jednoglasno

ODLUČUJE​​ 

• DA PROGLASI zahtev neprihvatljivim;

• DA DOSTAVI ovo rešenje stranama i, u skladu sa članom 20.4 Zakona, da objavi isto u Službenom listu.

• Ovo rešenje stupa na snagu na dan objavljivanja u Službenom listu Republike Kosovo u skladu sa stavom 5. člana 20. Zakona.

Sudija izvestilac​​       Predsednica Ustavnog suda​​ 

Safet Hoxha​​         Gresa Caka-Nimani