Presuda
Priština, 6. marta 2024. godine
Br. ref.: AGJ 2406/24
PRESUDA
u
slučaju br. KI168/22
Podnosilac
Nusret Kabashi, Bajram Kabashi i Driton Kabashi
Ocena ustavnosti
rešenja AC-I-22-0418-A0001 Žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda Kosova od 22. septembra 2022. godine
USTAVNI SUD REPUBLIKE KOSOVO
U sastavu:
Gresa Caka-Nimani, predsednica
Bajram Ljatifi, zamenik predsednice
Selvete Gërxhaliu-Krasniqi, sutkinja
Safet Hoxha, sudija
Radomir Laban, sudija
Remzije Istrefi-Peci, sutkinja
Nexhmi Rexhepi, sudija i
Enver Peci, sudija
Podnosilac zahteva
Zahtev su podneli Nusret Kabashi, Bajram Kabashi i Driton Kabashi (u daljem tekstu: podnosioci zahteva) iz Prištine.
Osporena odluka
Podnosioci zahteva osporavaju rešenje [AC-I.-22-0418-A0001] od 22. septembra 2022. godine Žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda Kosova (u daljem tekstu: Žalbeno veće PKVS-a).
Predmetna stvar
Predmetna stvar je ocena ustavnosti osporene odluke, kojom se navodi da su podnosiocima zahteva povređena osnovna prava i slobode, zagarantovane članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava (u daljem tekstu: Ustav) u vezi sa članom 6. [Pravo na pravično suđenje] Evropske konvencije o ljudskim pravima (u daljem tekstu: EKLJP), kao i članom 46. [Zaštita imovine] Ustava u vezi sa članom 1. Protokola br. 1 EKLJP-a.
Pravni osnov
Zahtev je zasnovan na stavovima 1 i 7, člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, članovima 22. (Procesuiranje podnesaka) i 47. (Individualni zahtevi) Zakona br. 03/L-121 o Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Zakon) i pravilu 25 (Podnošenje zahteva i odgovora) Poslovnika o radu Ustavnog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Poslovnik).
Dana 7. jula 2023. godine, Poslovnik o radu Ustavnog suda Republike Kosovo br. 01/2023 je objavljen u Službenom listu Republike Kosovo i stupio na snagu 15 (petnaest) dana nakon njegovog objavljivanja. Shodno tome, prilikom razmatranja zahteva, Ustavni sud se poziva na odredbe gore navedenog Poslovnika. S tim u vezi, shodno pravilu 78. (Prelazne odredbe) Poslovnika o radu br. 01/2023, izuzetno će pojedine odredbe Poslovnika o radu br. 01/2018, nastaviti da se primenjuju na predmete koji su registrovani u Sudu pre njegovog stavljanja van snage, samo ukoliko su i u meri u kojoj su povoljnije za strane.
Postupak pred Ustavnim sudom
Dana 7. novembra 2022. godine, Ustavni sud Republike Kosovo (u daljem tekstu: Sud) je primio zahtev podnosilaca koji su podneli preko pošte 3. novembra 2022. godine.
Dana 11. novembra 2022. godine, Sud je obavestio podnosioce o registraciji zahteva. Istog datuma, Sud je poslao kopiju zahteva i Posebnoj komori Vrhovnog suda Kosova (u daljem tekstu: PKVS).
Dana 14. novembra 2022. godine, predsednica Suda je odlukom [br. GJSH.KI168/22] imenovala sudiju Remziju Istrefi Peci za sudiju izvestioca i Veće za razmatranje, sastavljeno od sudija: Selvete Gërxhaliu Krasniqi (predsedavajući), Safet Hoxha i Radomir Laban (članovi).
Dana 12. maja 2023. godine, Sud je tražio od podnosilaca zahteva da podnesu Sudu odluku koju osporavaju, odnosno rešenje [AC-I-22-0418-A0001] od 22. septembra 2022. godine Žalbenog veća PKVS-a.
Dana 24. maja 2023. godine, podnosioci zahteva su podneli Sudu traženi dokument.
Dana 30. januara 2024. godine, Veće za razmatranje je razmotrilo izveštaj sutkinje izvestiteljke i jednoglasno iznelo preporuku Sudu o neprihvatljivosti zahteva.
Istog dana, Sud je većinom glasova (i) utvrdio da je zahtev prihvatljiv; (ii) da je došlo do povrede stava 1 člana 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava i stava 1 člana 6. (Pravo na pravično suđenje) EKLJP-a; (iii) da proglašava nevažećim rešenje [AC-I-22-0418-A0001] Žalbenog veća PKVS-a, od 22. septembra 2022; kao i (iv) da se predmet vrati na ponovno odlučivanje Žalbenom veću PKVS-a, u skladu sa nalazima ove presude.
Pregled činjenica
Iz spisa predmeta proizilazi da podnosioci zahteva i A.K, za koga se iz spisa predmeta ispostavilo da je član porodice podnosilaca zahteva [Pojašnjenje Suda: na osnovu rešenja [C-III-22-0094] Specijalizovanog veća PKVS-a proizilazi da je A.K. jedan od braće podnosilaca zahteva, na osnovu sledećeg citata: „Iako je imovina prodata direktnim pregovaranjem drugotuženom, bratu tužilaca…], od 2012. godine obavljali su zajedničku poslovnu delatnost u „Petrol Kabashi“ d.o.o., na imovini koju je opština Kosovo Polje od 1986. godine dodelila na korišćenje ocu podnosilaca zahteva, pokojnom M.K.
Dana 18. maja 2018. godine, A.K. je, kao vlasnik „Petrol Kabashi“ d.o.o (u daljem tekstu: „Petrol Kabashi“ d.o.o), pokrenuo postupak kupovine neposrednim pregovaranjem sa Kosovskom agencijom za privatizaciju (u daljem tekstu: KAP) sledećih imovina: ref.br.: 4292 za 3 (tri) katastarske parcele (71914059-01530-0) površine 958 m², (P-71814059-01533-4) površine 8602 m²; (P-71814059-01533-6) površine 1020 m², a sve su vlasništvo bivšeg Društvenog preduzeća KB „Bujqësia“ (u daljem tekstu: sporne imovine).
Dana 28. februara 2020. godine, Odbor direktora KAP-a je odlukom [Ref BD 130/39] usvojio zahtev „Petrol Kabashi“ d.o.o. za direktno pregovaranje.
Zatim se ispostavlja da je Jedinica za direktne pregovore KAP-a održala nekoliko sastanaka sa podnosiocima zahteva, kao stranom koja je izrazila interesovanje za sporne imovine, gde su poslednje navedeni navodili da je A.K. kao vlasnik „Petrol Kabashi“ d.o.o., tokom pregovora o kupovini izneo netačne podatke o gore navedenim imovinama i da nije imao pravo da bude jedini kupac spornih imovina.
Iz spisa predmeta proizilazi da je Jedinica za direktne pregovore KAP-a za kupovinu spornih imovina, nakon održanih sastanaka sa podnosiocima zahteva, preporučila da se obustavi postupak pregovaranja i prodaje spornih imovina, jer za iste postoji spor, upućujući stranke da sporove među sobom reše u sudskom postupku.
Dana 27. maja 2020. godine, nakon okončanja svih postupaka u vezi sa direktnim pregovaranjem i utvrđivanjem od strane Odbora KAP-a da su u konkretnom slučaju ispunjeni neophodni uslovi, KAP je odlukom (Ref. 134/19) usvojio prodaju 3 (tri) parcela A.K. kao vlasniku kompanije „Petrol Kabashi“ d.o.o.
Dana 2. jula 2020. godine, podnosioci zahteva su uložili žalbu KAP-u protiv gore navedene odluke PAK-a, tražeći da se ne zaključi ugovor o kupoprodaji sporne imovine, jer „nisu ispunjeni zakonski uslovi za sprovođenje postupka prema direktnim pregovorima“. Podnosioci zahteva dalje u svojoj žalbi tvrde da je Jedinica za direktne pregovore, nakon što je usvojila žalbu i održala sastanke sa obe strane, odnosno 9. i 19. jula 2020. godine, preporučila da se poništi odluka Odbora direktora [Ref BD 130/39] od 28. februara 2020. godine kojom je usvojen zahtev „Petrol Kabashi“ d.o.o za direktno pregovaranje.
Dana 15. decembra 2020. godine, Odbor direktora PAK-a je odlučio da dozvoli zaključenje ugovora o kupoprodaji sporne imovine, i dana 16. decembra 2020. godine, KAP i „Petrol Kabashi“ d.o.o. su zaključili ugovor o prodaji i prenosu spornih imovina.
Dana 7. marta 2022. godine, podnosioci zahteva su podneli tužbu PKVS-u, tražeći da se poništi ugovor o prodaji i prenosu 3 (tri) sporne imovine „Petrol Kabashi“ d.o.o. Podnosioci zahteva u svojoj tužbi, između ostalog, ističu da je ugovor o kupoprodaji, zaključen između KAP-a i „Petrol Kabashi“ d.o.o., zaključen u suprotnosti sa tačkom 4 člana 18. Zakona br. 04/L-034 o KAP-u, između ostalog, jer i) „Petrol Kabashi“ d.o.o. nije imao pravo da bude jedini kupac u postupku direktnog pregovaranja; ii) prilikom pregovaranja „Petrol Kabashi“ d.o.o. je izneo netačne podatke; iii) nisu ispunjeni uslovi za sprovođenje postupka prema direktnom pregovaranju; iv) povređeno je načelo jednakosti strana.
Uz tužbu, podnosioci zahtevi su podneli i predlog za meru bezbednosti na spornim imovinama, tako da se „Petrol Kabashi“ d.o.o. zabrani preduzimanje bilo kakvih radnji prodaje, otuđenja, hipoteke ili izdavanja građevinske dozvole u vezi sa spornim imovinama do donošenja konačne odluke o glavnom pitanju od strane PKVS-a.
Dana 22. marta 2022. godine, KAP je podneo PKVS-u odgovor na zahtev za meru bezbednosti koji su podneli podnosioci zahteva, osporivši isti u celosti kao neosnovan, i ističući sledeće: „KAP je istakao da je prihvatio nalog u suprotnosti sa načelom „legitimacio ad causam“, jer podnosioci zahteva nemaju aktivnu legitimaciju da budu stranke u postupku, pošto ni jednim dokazom nisu uspeli da dokažu pravno materijalni odnos sa predmetnom nepokretnošću. KAP naglašava da je Jedinica za prodaju putem direktnog pregovaranja procenila i razmotrila zahtev u skladu sa Uredbom o prodaji određene imovine društvenih preduzeća opisanim u Referentnom izveštaju od 14. februara 2020. godine i izvršene su posete od strane stručnjaka za geodeziju da bi se izvršila merenja na terenu gde podnosioci zahteva nikada nisu bili prisutni i isti nikada nisu podneli zahtev KAP-u za kupovinu putem direktnog pregovaranja”. Dalje u svom odgovoru, KAP je naglasio da su podnosioci zahteva, zbog porodičnih odnosa sa drugotuženim, bili svesni da je on pokrenuo postupak direktnog pregovaranja koji je trajao oko 2 (dve) godine i nikada nije bilo nikakve reakcije sa njihove strane, a KAP je takođe istakao činjenicu da su podnosioci zahteva zaposleni kod drugotuženog, što se može dokazati iz spiska radnika „Petrol Kabashi“ d.o.o..
Dana 19. jula 2022. godine, Specijalizovano veće Posebne komore Vrhovnog suda (u daljem tekstu: Specijalizovano veće) je rešenjem [C-III-22-0094] usvojilo zahtev podnosilaca za određivanje mere bezbednosti, zabranjujući „Petrol Kabashi“ d.o.o. da preduzme bilo koju radnju za prodaju, otuđenje, davanje pod zakup ili hipoteku spornih parcela do konačne odluke Žalbenog veća. Pored toga, u rešenju se ističe da se „prema članu 61.1 Zakona o SKVS-u (Zakon br. 06/L-086), može odrediti mera sigurnosti pod uslovom da podnosilac daje poverljive dokaze da će biti štete jednokratne i ne ispravljene za stranku ukoliko se ne usvoji mera sigurnosti. Šteta se smatra kao „ne ispravljena“ jedino ukoliko se ne može nadoknaditi na opravdan način putem finansijske nadoknade“. Specijalizovano veće dalje u obrazloženju svog rešenja ističe da „iako je imovina prodata direktnim pregovaranjem drugotuženom, bratu podnosilaca zahteva, on u svakom trenutku može da pokrene aktivnost otuđenja predmetne imovine, Sud smatra da ovaj zahtev ispunjava uslove člana 61.1, u smislu nanošenja neposredne štete“.
Dana 27. jula 2022. godine, KAP je uložio žalbu Žalbenom veću PKVS-a protiv gore navedene odluke prvog stepena, navodeći da je zahtev za meru bezbednosti podnet u suprotnosti sa proceduralnim načelom koji se odnosi na legitimnost strana, tvrdeći dalje da podnosiocima zahteva nedostaje „aktivna legitimacija u ovom postupku”.
Dana 9. avgusta 2022. godine, „Petrol Kabashi“ d.o.o. je uložio žalbu Žalbenom veću protiv rešenja [C-III-22-0094] PKVS-a i predložio da se „usvoji žalba drugotuženog kao osnovana, preinači ožalbeno rešenje i odbije predlog za određivanje mere bezbednosti ili da se ukine ovo rešenje ili da se stvar vrati na presuđivanje, jer je, prema njima, ovo rešenje zahvaćeno povredom člana 31. Ustava Republike Kosovo za pravično i nepristrasno suđenje i člana 61. Zakona o SKVS-u, jer sud nije pružio priliku drugotuženom da podnese dokaze protivljenja”.
Dana 24. avgusta 2022. godine, podnosioci zahteva su podneli odgovor na žalbu koju su uložili KAP i „Petrol Kabashi“ d.o.o. Žalbenom veću PKVS-u, naglašavajući da je i) žalba KAP-a, prema podnosiocima zahteva, „uložena od strane stranke koja nema pravni interes“, jer, prema njihovim rečima, podnosioci zahteva nisu predložili određivanje mere bezbednosti protiv KAP-a, već samo protiv „Petrol Kabashi“ d.o.o.; i ii) žalba „Petrol Kabashi“ d.o.o. treba da se odbije kao neosnovana, jer je, prema njima, prvostepeni sud pravično odlučio kada je odredio meru bezbednosti, jer, prema njihovim rečima, između ostalog, postoji opasnost od jednokratne štete na spornoj imovini, što je uslov koji je propisan članom 61. Zakona o Specijalnoj komori.
Dana 22. septembra 2022. godine, Žalbeno veće PKVS-a je rešenjem [AC-I.-22-0418-A0001] odlučilo da: „(i) usvoji kao osnovane žalbe KAP-a „Petrol Kabashi“ d.o.o.; (ii) preinači rešenje [C-III-22-0094] prvostepenog veća PKVS-a; (iii) odbije kao neosnovan predlog podnosilaca zahteva za određivanje mere bezbednosti za katastarske parcele br: 71914059-01530-0 površine 958 m2, br: P-71814059-01533-4 površine 8602 m2 i br: P-71814059-01533-6 površine 1020 m2“.
Žalbeno veće PKVS-a je u obrazloženju svog rešenja istakalo da „smatra da su žalbe KAP-a i drugotuženog osnovane. Ne prejudicirajući konačnu odluku u vezi sa tužbom, u konkretnom slučaju, do ove faze postupka, ne može se smatrati da su ispunjeni uslovi koji su propisani članom 61. Zakona o SKVS-a. Žalbeno veće smatra da je svrha određivanja mere bezbednosti zaštita jedne imovine ili jednog dobra od njegovog daljem otuđenja ili uništenja. U konkretnom slučaju, imovina za koju se traži sudska zaštita, već je preneta na treća lica i ne postoji nijedna mogućnost da se zaštiti merom bezbednosti“.
Što se tiče navoda podnosilaca zahteva da bi im se u slučaju neusvajanja zahteva za meru bezbednost nanela nepopravljiva šteta, Žalbeno veće je, između ostalog, naglasilo da je „kao uslov za određivanje mere bezbednosti i šteta koja se može naneti ako se mera bezbednosti ne odredi. Žalbeno veće smatra da je navodna šteta već nastala i da se ne može izbeći. Međutim, ova šteta se može nadoknaditi u novčanom smislu ako u meritumu rešavanja ovog spornog pitanja, tužioci uspeju da dobiju tužbu“.
Navodi podnosilaca zahteva
Podnosioci zahteva osporavaju rešenje [AC-I.-22-0418-A0001] Žalbenog veća PKVS-a od 22. septembra 2022. godine, jer ocenjuju da su im ovom odlukom povređena prava zagarantovana članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa članom 6. [Pravo na pravično suđenje] EKLJP-a i članom 46. [Zaštita imovine] Ustava u vezi sa članom 1 Protokola br. 1 EKLJP-a.
Podnosioci zahteva prvo navode da Žalbeno veće PKVS-a osporenom odlukom nije uspelo da iznese odlučne činjenice koje su uticale na preinačenje prvostepenog rešenja, odnosno rešenja Specijalizovanog veća PKVS-a kojim je usvojen zahtev za meru bezbednosti. Prema podnosiocima zahteva, Žalbeno veće PKVS-a je rešenjem, kojim je odlučilo samo o meri bezbednosti određenoj od strane Specijalizovanog veća, „odbilo zahtev za određivanje takve mere bezbednosti rešenjem koje ne ispunjava minimalne standarde obrazložene sudske odluke“. U prilog ovom navodu, podnosioci zahteva se pozivaju na slučaj Suda KI18/16, podnosilac zahteva Bedri Salihu, presuda od 20. maja 2016. godine.
Podnosioci zahteva pred Sudom ističu da u osporenoj odluci Žalbenog veća PKVS-a nisu predstavljeni prigovori podnosilaca zahteva iznetih u odgovoru na žalbu KAP-a i „Petrol Kabashi“ d.o.o., koje su uložene Žalbenom veću PKVS-a, i na iste se pozvalo samo na sledeći način: „Prema tužiocima ...“. S tim u vezi, podnosioci zahteva ističu: „U obrazloženju ovog rešenja, Žalbeno veće je prvo predstavilo žalbene navode tuženih, dok je zatim utvrdilo da su ih tužioci osporili, ali nije predstavilo nijedan naš prigovor. Pored toga, u predmetnom rešenju, kod dela gde je trebalo da se predstave naši prigovori na žalbe, samo je napisano: „Prema tužiocima, ....“.
Podnosioci zahteva dalje ističu da se „na osnovu člana 61 st. 1 Zakona br. 06/L-086 o Specijalnoj komori Vrhovnog suda Kosova za pitanja koja se odnose na Kosovsku agenciju za privatizaciju može odrediti mera sigurnosti „[...] pod uslovom da podnosilac daje poverljive dokaze za postojanje zahteva ili njegovog subjektivnog prava i da će biti štete jednokratne i ne ispravljene za stranku ukoliko se ne usvoji mera sigurnosti. Šteta se smatra kao „ne ispravljena“ jedino ukoliko se ne može nadoknaditi na opravdan način putem finansijske nadoknade“.
Pored toga, podnosioci u svom zahtevu navode da su „predočili dokaze u vidu ugovora i drugih dokumenata koji dokazuju činjenicu korišćenja predmetnih katastarskih parcela [...] Što se tiče nepopravljive štete koja se može naneti ako se ne odredi privremena mera, tvrde da su izložili mogućnost otuđenja predmetnih parcela, budući da su prešle u vlasništvo drugotuženog (postupkom koji su osporili) i da je otuđenje vrlo moguće“.
Što se tiče obrazloženja odluke Žalbenog veća, podnosioci zahteva ističu da je obrazloženje „nedovoljno i zasnovano na nepoznatim činjenicama. Ovo iz razloga što je predlog za određivanje mere bezbednosti podnet protiv drugotuženog, kao vlasnika prava svojine na spornim katastarskim parcelama. Drugotuženi je ovaj naslov stekao u postupku direktnog pregovaranja sa prvotuženim. Iz postupka direktnog pregovaranja je zaključen ugovor o prodaji predmetnih parcela drugotuženom“.
Podnosioci zahteva dodaju da je „takav postupak (direktnog pregovaranja) bio nezakonit i da su tužbom osporili zaključen ugovor. Međutim, dok se ne odluči po tužbi, od PKVS su tražili da odredi meru bezbednosti, da bi se zaštitile navedene parcele od otuđenja ili bilo koje radnje drugotuženog, koji je nakon zaključivanja osporenog ugovora, vlasnik svake parcele. Dakle, tužbom smo tražili poništaj ugovora o prodaji, koji je zaključen između dva tužena, dok smo meru bezbednosti tražili da se odredi samo protiv drugotuženog, koji je trenutno nosilac pravnog vlasništva ovih parcela“.
Podnosioci zahteva dalje ističu da je osporenom odlukom pogrešno naglašena činjenica da je vlasništvo nad spornim parcelama prešlo na treća lica „i da je šteta već pričinjena, stoga, određivanje mere bezbednosti nije potrebno“. Prema navodima podnosilaca zahteva, imovine nisu otuđene trećim licima i iste su i dalje u vlasništvu „drugotuženog“.
U slučaju otuđenja spornih imovina, podnosioci zahteva ističu da postoji mogućnost nanošenja nepopravljive štete podnosiocima zahteva. To zato što oni „već nekoliko decenija koriste te parcele na kojima su, direktno ili indirektno, razvijali sve svoje poslovne aktivnosti“.
Podnosioci zahteva takođe ističu da su predočili dovoljno dokaza Žalbenom veću, kao što je činjenica da su podnosioci zahteva dekadama koristili sporne imovine i predstavili su „preporuku Jedinice za direktno pregovaranje [...] i činjenicu da je prvotuženi nakon našeg zahteva za poništaj ugovora odgovorio da nije nadležan za tako nešto i da poništaj treba da se traži pred sudskim organima“ i prema podnosiocima zahteva, Žalbeno veće PKVS-a uopšte nije razmotrilo njihove argumente. Prema njima, „ovo najbolje dokazuje činjenica da je Žalbeno veće pogrešno utvrdilo da su sporne imovine prenete na treća lica“.
Podnosioci zahteva ističu da se osporenim rešenjem nisu razmotrili njihovi bitni navodi i da posebno nisu razmotreni njihovi navodi o nepostojanju pravnog interesa „prvotuženog“, odnosno KAP-a.
S tim u vezi, podnosioci zahteva ističu: „U tom smislu, Žalbeno veće ne samo da nije moglo da usvoji žalbu prvotuženog, već istu nije smeo ni da razmatra. Ovo iz razloga što, dok je zahtev bio orijentisan ka drugotuženom, odnosno zabrani istog da preduzima radnje otuđenja ili opterećenja, prvotuženi nije imao pravni interes da uloži žalbu protiv odluke prvostepenog suda za određivanje mere bezbednosti. Nedostatak pravnog interesa se u tom slučaju izražava u činjenici da određivanje mere bezbednosti nije imalo nikakve implikacije za prvotuženog, jer je isti sproveo postupak prodaje imovina, stoga, nije imao ni faktičku ni pravnu vlast nad istim. Zabranu raspolaganja, otuđenja i svake druge radnje sadržane u izreci prvostepenog rešenja nije odredio prvotuženi. Zbog toga je žalba prvotuženog u smislu odredaba Zakona o parničnom postupku morala da se odbije, kao nedozvoljena, zbog nepostojanja pravnog interesa. Ovo je bio jedan od glavnih argumenata podnosilaca zahteva“.
Podnosioci zahteva se u prilog svojim navodima pozivaju na znatan broj slučajeva Suda, odnosno na slučaj KI72/12, podnosilac zahteva: Veton Berisha i Ilfete Haziri, presuda od 5. decembra 2012. godine, slučaj KI135/14, podnosilac zahteva: IKK Classic, presuda od 10. novembra 2015. godine i na slučejeve ESLJP-a, odnosno na slučaj H. protiv Belgije, zahtev br. 8950/80, presuda od 20. novembra 1987. godine; Hiro Balani protiv Španije, zahtev br. 18064/91, presuda od 9. decembra 1994. godine; Ruiz Torija protiv Španije, zahtev br. 18390/91, presuda od 9. decembra 1994. godine; Sisojeva i drugi protiv Letonije, zahtev br. 60654/00, presuda od 28. februara 2002. godine; Magnin protiv Francuske, zahtev br. 26219/08, presuda od 10. maja 2012. godine; Suominen protiv Finske; zahtev br. 37801/97, presuda od 26. februara 2002. godine; Carmel Saliba protiv Malte, zahtev br. 24221/13, presuda od 29. novembra 2016. godine; Hadjianastassiou protiv Grčke, zahtev br. 12945/87, presuda od 16. decembra 1992. godine; Buzescu protiv Rumunije; zahtev br. 61302/00, presuda od 18. novembra 2003. godine; Donadze protiv Gruzije, zahtev br. 74644/01, odluka od 24. maja 2005. godine i Wagner protiv Luksenburga, zahtev br. 43490/08, presuda od 6. oktobra 2011. godine.
Što se tiče navoda podnosilaca zahteva o povredi prava na imovinu zagarantovanog članom 46. Ustava u vezi sa članom 1 Protokola br. 1 EKLJP-a, podnosioci zahteva ističu da je „ugovor zaključen između tuženih rezultirao prenosom svojine sa prvotuženog na drugog parcela koje su podnosioci takođe godinama koristili. Ovaj prenos svojine je omogućen kroz postupak direktnog pregovaranja koji je sproveden bez znanja podnosilaca zahteva“.
Prema podnosiocima zahteva, bilo bi dovoljno da se postupak direktnog pregovaranja sproveo na redovan način i podnosioci zahteva bi ispunili uslove da budu stranke u postupku kupovine ovih imovina.
Na kraju, podnosioci zahteva pred Sudom ističu da „novčana naknada za vrednost ovih parcela za podnosioce zahteva nije poželjna okolnost, jer je njihov interes nastavak privredne delatnosti na spornim parcelama, kojima su stvorili snažne veze zbog dugoročnog korišćenja“, tražeći od Suda da proglasi zahtev prihvatljivim i proglasi ništavom osporenu odluku.
Relevantne ustavne i zakonske odredbe
USTAV REPUBLIKE KOSOVO
Član 31
[Pravo na pravično i nepristrasno suđenje]
Svakom se garantuje jednaka zaštita prava pred sudom, ostalim državnim organima i nosiocima javnih.
Svako ima pravo na javno, nepristrasno i pravično razmatranje odluka o pravima i obavezama ili za bilo koje krivično gonjenje koje je pokrenuto protiv njega/nje, u razumnom roku, od strane nezavisnog i nepristrasnog, zakonom ustanovljenog, suda.
[...]
Član 46
[Zaštita imovine]
Garantuje se pravo na imovinu.
Korišćenje imovine je regulisano zakonom, u skladu sa javnim interesom.
Niko se ne može arbitrarno lišiti lične imovine. Republika Kosovo ili javne vlasti Republike Kosovo mogu izvršiti eksproprijaciju imovine ako je ista u skladu sa zakonom, ako je neophodna ili adekvatna za postizanje javnih ciljeva ili podržavanje javnog interesa, a za koju se vrši neposredna adekvatna kompenzacija licu ili licima, imovina kojih se eksproriiše.
O sporovima koje uzrokuje neko delo Republike Kosovo ili javne vlasti Republike Kosovo, a koji se smatraju eksproprijacijom, odlučuje nadležni sud.
Intelektualno pravo je zaštićeno zakonom.
EVROPSKA KONVENCIJA O LJUDSKIM PRAVIM
Član 6
(Pravo na pravično suđenje)
Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim, zakonom ustanovljenim sudom. Presuda se izriče javno, ali se novinari i javnost mogu isključiti s čitavog ili jednog dela suđenja u interesu morala, javnog reda ili nacionalne sigurnosti u demokratskom društvu, kada to nalažu interesi maloletnika ili zaštite privatnog života strana u sporu, ili kada to sud smatra izričito neophodnim zato što bi u posebnim okolnostima publicitet mogao naneti štetu interesima pravde.
[...]“
Član 1 Protokola br. 1
(Zaštita imovine)
Svako fizičko ili pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava.
Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utiču na pravo države da primjenjuje takve zakone koje smatra potrebnim da bi nadzirala korišćenje imovine u skladu s opštim interesima ili da bi osigurala naplatu poreza ili drugih doprinosa ili kazni.
ZAKON BR. 06/L-086
O SPECIJALNOJ KOMORI VRHOVNOG SUDA KOSOVA ZA PITANJA KOJA SE ODNOSE NA KOSOVSKU AGENCIJU ZA PRIVATIZACIJU
Član 61
(Mere bezbednosti)
Nakon podnošenja predloga od jedne stranke, posebno odeljenje može odrediti meru sigurnosti pod uslovom da podnosilac daje poverljive dokaze za postojanje zahteva ili njegovog subjektivnog prava i da će biti štete jednokratne i ne ispravljene za stranku ukoliko se ne usvoji mera sigurnosti. Šteta se smatra kao „ne ispravljena“ jedino ukoliko se ne može nadoknaditi na opravdan način putem finansijske nadoknade.
Predlog za određivanje mere bezbednosti treba uručiti zajedno sa zahtevom, ili ukoliko nakon podnošenja zahteva/tužbe, tada ona treba referisati tom zahtevu/tužbi.
[...]“
Ocena prihvatljivosti zahteva
Sud prvo razmatra da li su podnosioci zahteva ispunili uslove prihvatljivosti koji su utvrđeni Ustavom, propisani Zakonom i dalje predviđeni Poslovnikom.
U tom smislu, Sud se poziva na stavove 1. i 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, koji propisuju:
„1. Ustavni sud odlučuje samo u slučajevima koje su ovlašćene strane podnele sudu na zakonit način.
[...]
7. Pojedinci mogu da pokrenu postupak ako su njihova prava i slobode koje im garantuje ovaj Ustav prekršena od strane javnih organa, ali samo kada su iscrpeli sva ostala pravna sredstva, regulisanim zakonom“.
Sud se dalje poziva na član 48. [Tačnost podneska] i 49. [Rokovi] Zakona, koji propisuju:
Član 48
[Tačnost podneska]
„Podnosilac podneska je dužan da jasno naglasi to koja prava i slobode sumu povređena i koji je konkretan akt javnog organa koji podnosilac želi da ospori“.
Član 49
[Rokovi]
„Podnesak se podnosi u roku od 4 meseci. Rok počinje od dana kada je podnosilac primio sudsku odluku ...“.
Što se tiče ispunjenja ovih uslova, Sud smatra da su podnosioci zahteva ovlašćena strana, koji osporavaju akt javnog organa, odnosno rešenje [AC-I.-22-0418-A0001] od 22. septembra 2022. godine Žalbenog veća PKVS-a, nakon što su iscrpeli sva pravna sredstva propisana zakonom i podneli su zahtev u skladu sa rokovima propisanim zakonom.
Da bi nastavio sa ocenom drugih uslova prihvatljivosti, Sud prvo podseća da podnosioci u svom zahtevu navode povredu prava zaštićenih Ustavom, odnosno članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) EKLJP-a i članom 46. [Zaštita imovine] Ustava u vezi sa članom 1 Protokola br. 1 EKLJP-a.
Sud će prvo nastaviti sa ocenom navoda podnosilaca zahteva o povredi člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a da bi dalje nastavio sa navodom podnosilaca zahteva o povredi člana 46. Ustava u vezi sa članom 1 Protokola br. 1 EKLJP-a.
Sud će dalje oceniti da li je u okolnostima konkretnog slučaja primenjiv član 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a, kao i član 46. Ustava u vezi sa članom 1 Protokola br. 1 EKLJP-a. Tačnije, Sud će oceniti da li je zahtev podnosilaca, koji se odnosi na prethodni sudski postupak za usvajanje zahteva podnosilaca od strane Specijalizovanog veća PKVS-a koji se odnosi na određivanje mere bezbednosti, zabranjujući u konkretnom slučaju „Petrol Kabashi“ d.o.o., da preduzme bilo koju radnju za prodaju, otuđenje, davanje pod zakup ili hipoteku katastarskih parcela do konačne odluke Žalbenog veća, u smislu navoda o povredi prava na pravično i nepristrasno suđenje i prava na imovinu ratione materiae u skladu sa Ustavom.
Što se tiče primenjivosti člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a u prethodnom postupku
U kontekstu okolnosti konkretnog slučaja, imajući u vidu da se osporene odluke odnose na odluke koje se tiču mere bezbednosti, odnosno „prethodnog postupka“, Sud na osnovu svoje sudske prakse i prakse Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLJP), mora oceniti primenljivost garancija člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a. U tom kontekstu, Sud se poziva na tačku (b) stava (3) pravila 34 Poslovnika, prema kojoj Sud može smatrati zahtev neprihvatljivim ako nije ratione materiae u skladu sa Ustavom.
Stoga, u kontekstu poslednje navedenog, ocena ovog uslova u okolnostima konkretnog slučaja je važna, jer postupci sprovedeni pred redovnim sudovima spadaju u delokrug „prethodnih postupaka“, odnosno osporeno rešenje Žalbenog veća PKVS-a kojim je ukinuta mera bezbednosti koju je odredilo Specijalizovano veće protiv sporne imovine i tužba koja se još uvek razmatra u meritumu pred Specijalizovanim većem. Shodno tome, Sud će oceniti da li je član 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a primenjiv u okolnostima slučaja podnosilaca zahteva.
U ovom specifičnom kontekstu, Sud primećuje da je pitanje primenljivosti člana 6. EKLJP-a u prethodnim postupcima tumačio ESLJP kroz svoju sudsku praksu, u skladu sa kojom je Sud, u skladu sa članom 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] Ustava, dužan da tumači ljudska prava i osnovne slobode zagarantovane Ustavom.
Sud, takođe, primećuje da su kriterijumi koji se tiču primenljivosti člana 31. Ustava u odnosu na prethodne postupke u upravnom postupku utvrđeni i u slučajevima ovog Suda, uključujući, ali ne ograničavajući se na slučajeve KI195/20, podnosilac zahteva: Aigars Kesengfelds, presuda od 29. marta 2021. godine; KI 75/21, podnosilac zahteva: „Abrazen LLC“, „Energy Development Group Kosova LLC“, „Alsi & Co. Kosovë LLC“ i „Building Construction LLC“, presuda od 19. januara 2022. godine; KI202/21, podnosilac zahteva: Kelkos Energy d.o.o., presuda od 29. septembra 2022. godine; i KI143/22 podnosilac zahteva: Hidroenergji d.o.o., presuda od 15. decembra 2022. godine. Opsta načela primenjena od strane Suda u gore navedenim odlukama su zasnovana na predmetu ESLJP-a Micallef protiv Malte, br. 17056/06, presuda od 15. oktobra 2009. godine.
Na osnovu svoje sudske presude i prakse ESLJP-a, Sud primećuje da ne utvrđuju sve mere bezbednosti ili privremene mere građanska prava ili obaveze i da bi član 6. EKLJP-a bio primenljiv, ESLJP je postavio uslove na osnovu kojih se ocenjuje primenjivost člana 6. EKLJP-a u „prethodnim postupcima“ (vidi, slučaj ESLJP-a: Micallef protiv Malte, gore citiran, stavovi 83-86).
Shodno tome, da bi utvrdio da li se u konkretnom slučaju primenjuje član 31. Ustava i član 6. EKLJP-a, Sud će se pozvati na opšta načela utvrđena kroz sudsku praksu ESLJP-a i Suda u pogledu primenljivosti procesnih garancija člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a, a zatim će iste primeniti u okolnostima konkretnog slučaja.
Prema uslovima utvrđenim u slučaju Micallef protiv Malte, koje i ovaj Sud prihvatio kroz svoju sudsku praksu:
prvo, navedeno pravo treba da bude „građansko“ u smislu EKLJP-a kako u glavnom postupku tako i u postupcima u vezi sa merom bezbednosti, u autonomnom smislu ovog pojma prema članu 6. EKLJP-a; i
(ii) drugo, ovaj postupak treba delotvorno da utvrdi relevantno građansko pravo. Kad god se privremena mera može smatrati delotvornom za utvrđivanje građanskog prava ili obaveze o kojoj je reč, bez obzira na njeno trajanje, član 6 će se primenjivati (vidi, u ovom kontekstu, predmet ESLJP-a: Micallef protiv Malte, gore citiran, stavovi 84 i 85 i tu pomenute reference).
Što se tiče konkretnog slučaja, Sud podseća da se suština slučaja odnosi na odbijanje zahteva za određivanje mere bezbednosti na spornim imovinama od strane Žalbenog veća, preinačujući odluku prvog stepena, kojom je usvojen zahtev podnosilaca za određivanje mere bezbednosti na spornim imovinama do donošenja konačne odluke od strane PKVS-a. Lice A.K. (brat podnosilaca zahteva), je postupajući kao vlasnik i u ime „Petrol Kabashi“ d.o.o., pokrenuo postupak za kupovinu spornih imovina direktnim pregovaranjem sa KAP-om, zahtev koji je usvojen uprkos preporukama Jedinice za direktno pregovaranje da se obustavi prodaja spornih imovina. Nakon toga, Odbor direktora KAP-a je zaključio ugovor o kupoprodaji sa „Petrol Kabashi“ d.o.o. za kupovinu spornih imovina. Podnosioci zahteva su zatim podneli tužbu Specijalizovanom veću protiv KAP-a i „Petrol Kabashi“ d.o.o., tražeći poništenje gore navedenog ugovora i određivanje mere bezbednosti na spornim imovinama. Specijalizovano veće je usvojilo zahtev za meru bezbednosti do konačnog rešenja slučaja. Nakon žalbe KAP-a i „Petrol Kabashi“ d.o.o. pred Žalbenim većem, poslednje navedeni je usvojio žalbe i preinačio odluku prvog stepena u pogledu mere bezbednosti, naglašavajući da je, između ostalog, kao uslov za određivanje mere bezbednosti i šteta koja se može naneti strani ako se mera bezbednosti ne odredi. Žalbeno veće je smatralo da je u konkretnom slučaju navedena šteta već nastala i da se ne može izbeći.
Podnosioci zahteva pred Sudom osporavaju odluku Žalbenog veća PKVS-a, navodeći da je poslednje navedeni prilikom ukidanja odluke Specijalizovanog veća PKVS-a kojom je određena mera bezbednosti na spornim imovinama, povredio pravo podnosilaca zahteva zagarantovano članom 31 zbog neobrazloženosti sudske odluke, i pravo svojine.
Što se tiče napred navedenog, Sud primećuje da se suština predmetnog prava u glavnom postupku (u razmatranju merituma) odnosi na njihov navod da su u postupku kupoprodaje sporne imovine i oni imali pravo da budu stranke u ugovoru o kupoprodaji i da je u slučaju zaključenja ugovora povređeno načelo jednakosti strana u postupku.
Shodno tome, uzimajući u obzir pravo uključeno u „prethodnom postupku“, odnosno privremenu meru i njenu odlučujuću prirodu za predmetno građansko pravo, Sud utvrđuje da okolnosti konkretnog slučaja ispunjavaju uslove za primenu procesnih garancija oličenih u članu 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a.
Shodno tome, Sud utvrđuje da je zahtev podnosilaca u vezi sa navodom o povredi člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a ratione materiae u skladu sa Ustavom.
U smislu činjenica i argumenata iznetih u ovom zahtevu, Sud smatra da zahtev pokreće ozbiljna ustavna pitanja koja zahtevaju razmatranje merituma zahteva. Pored toga, zahtev podnosilaca ne može da se smatra kao očigledno neosnovan u smislu pravila 34 Poslovnika i ne postoji nijedna druga osnov da se proglasi neprihvatljivim.
Meritum slučaja
Sud u nastavku još jednom podseća na navod podnosilaca zahteva u vezi sa članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) EKLJP-a, koji u suštini pred Sudom navode da obrazloženje osporene odluke nije bilo dovoljno, jer Žalbeno veće PKVS-a nije uspelo da razmotri navode koje su pokrenuli podnosioci zahteva, a koji se odnose na činjenično stanje, i da odbijanje zahteva za meru bezbednosti izaziva nepopravljivu štetu podnosiocima zahteva.
Podnosioci zahteva posebno navode sledeće: i) Žalbeno veće PKVS-a u osporenoj odluci nije obradilo njihove navode, pozivajući se na iste samo na sledeći način „prema tužiocima ...“, bez daljeg odražavanja sadržaja prigovora koje su izneli podnosioci zahteva; ii) nije uzelo u obzir dokaze koje su predočili podnosioci zahteva; iii) prema podnosiocima zahteva, Žalbeno veće PKVS-a nije moglo da usvoji žalbu KAP-a i istu nije smelo uopšte da razmatra, jer je zahtev bio orijentisan ka „Petrol Kabashi“ d.o.o., odnosno zabrani istog da preduzima radnje otuđenja sporne imovine.
Na osnovu napred navedenog, Sud će prvo razmotriti navode podnosilaca zahteva o povredi člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a u pogledu prava na obrazloženu odluku. Za tu svrhu, Sud će dalje prvo (i) razraditi opšta načela u vezi sa pravom na obrazloženu sudsku odluku, kao što je zagarantovano gore navedenim članovima Ustava i EKLJP-a; a zatim će, (ii) primeniti iste na okolnosti konkretnog slučaja.
(i) Opšta načela u vezi sa pravom na obrazloženu i razumnu sudsku odluku
Garancije utvrđene u članu 6, stav 1, EKLJP-a obuhvataju i obavezu sudova da navedu dovoljna obrazloženja za svoje odluke (vidi, predmet ESLJP-a: H. protiv Belgije, br. 8950/80, presuda od 30. novembra 1987. godine, stav 53). Obrazložena odluka pokazuje strankama da je njihov predmet zaista razmotren.
Iako domaći sud ima određeno unutrašnje polje slobodne procene kada je reč o prihvatanju argumenata i odlučivanju o prihvatljivosti dokaza, isti je u obavezi da svoje postupke opravda tako što će obrazložiti sve svoje odluke (vidi, pretrnete ESLJP-a: Suominen protiv Finske, br. 37801/97, presuda od 24. jula 2003. godine, stav 36; i presuda Carmel Saliba protiv Malte, br. 24221/13, presuda od 24. aprila 2017. godine, stav 73).
Niži sud ili organ vlasti, zauzvrat, moraju dati takve razloge i obrazloženja koja omogućavaju strankama da efikasno i delotvorno iskoriste svako postojeće pravo na žalbu (vidi, predmet ESLJP-a: Hirvisaari protiv Finske, br. 49684/99, presuda od 25. decembra 2001. godine, stav 30).
Član 6, stav 1, obavezuje sudove da obrazlože svoje odluke, ali to ne znači da sud iscrpno odgovori na svaki izneti argument (vidi, predmet ESLJP-a: Van de Hurk protiv Holandije, br. 16034/90, presuda od 19. aprila 1994. godine, stav 61; García Ruiz protiv Španije, br. 0544/96, presuda od 29. januara 1990. godine, stav 26; Perez protiv Francuske, br. 47287/99, presuda od 12. februara 2004. godine, stav 81).
Od prirode same odluke koju sud donosi zavisi da li je sud dužan da je obrazloži i o tome se može odlučivati samo u smislu okolnosti relevantnog predmeta: neophodno je da se, između ostalog, uzmu u obzir različite vrste podnesaka koje stranka može da podnese sudu, kao i razlike koje postoje između pravnih sistema država u pogledu zakonskih odredaba, običajnih pravila, pravnih stanovišta i prezentiranja i izrade presuda (vidi, predmete ESLJP-a: Ruiz Torija protiv Španije, br. 18390/91, presuda od 9. decembra 1994. godine, stav 29; Hiro Balani protiv Španije, br. 18064/91, presuda od 9. decembra 1994. godine, stav 27).
Međutim, ako je podnesak jedne stranke odlučujući za ishod postupka, on zahteva da se na njega konkretno i neodložno odgovori (vidi predmete ESLJP-a: Ruiz Torija protiv Španije, gore citiran, stav 30; Hiro Balani protiv Španije, gore citiran, stav 28).
Stoga su sudovi dužni:
da razmotre najvažnije argumente stranaka (vidi, predmete ESLJP-a: Buzescu protiv Rumunije, presuda od 24. avgusta 2005. godine, br. 61302/00, stav 67; Donadze protiv Gruzije, br. 74644/01, presuda od 7. juna 2006. godine, stav 35);
da s posebnom pažnjom i revnošću razmatraju zahteve koji se tiču prava i sloboda zagarantovanih Ustavom, EKLJP-om i njenim protokolima (vidi predmete ESLJP-a: Fabris protiv Francuske, gore citiran, stav 72; Wagner i JMWL protiv Luksemburga, br. 76240/01, presuda od 28. juna 2007. godine, stav 96).
Član 6, stav 1, ne nalaže da Vrhovni sud pruži iscrpnije obrazloženje onda kada jednostavno primenjuje određenu zakonsku odredbu o pravnom osnovu za odbacivanje žalbe zato što ta žalba nema izgleda za uspeh (vidi, predmete ESLJP-a: Burg i drugi protiv Francuske, br. 34763/02, odluka od 28. januara 2003. godine; Gorou protiv Grčke, (br. 2), br. 12686/03, odluka od 20. marta 2009. godine, stav 41).
Pored toga, kada odbije žalbu, apelacioni sud može, u načelu, jednostavno da prihvati obrazloženje odluke koje je dao niži sud (vidi predmet ESLJP-a: García Ruiz protiv Španije, gore citiran, stav 26; nasuprot tome vidi, Tatishvili protiv Rusije, br. 1509/02, presuda od 9. jula 2007. godine, stav 62). Međutim, pojam pravičnog postupka podrazumeva da se domaći sud koji je za svoje odluke naveo šturo obrazloženje, bilo tako što je ponovio obrazloženja koja je prethodno dao niži sud ili na neki drugi način, u stvari bavio bitnim pitanjima u okviru svoje nadležnosti, što znači da nije jednostavno i bez dodatnog truda prihvatio zaključke koje je doneo niži sud (vidi, predmet ESLJP-a: Helle protiv Finske, br. (157/1996/776/977), presuda od 19. decembra 1997. godine, stav 60). Taj zahtev je utoliko važniji ukoliko stranka u sporu nije imala mogućnost da svoju argumentaciju iznese usmeno u postupku pred domaćim sudom.
Međutim, apelacioni sudovi (u drugom stepenu), koji imaju nadležnost da odbace neosnovane žalbe i da rešavaju činjenična i pravna pitanja u parničnom postupku, dužni su da obrazlože zbog čega su odbili da odlučuju o žalbi (vidi, predmet ESLJP-a: Hansen protiv Norveške, br. 15319/09, presuda od 2. januara 2015. godine, stavovi 77–83).
Osim toga, ESLJP nije utvrdio da je povređeno pravo u predmetu u kome nije dato konkretno izjašnjenje o tvrdnji koja se odnosila na jedan nebitan aspekt predmeta, to jest na nedostatak potpisa i pečata, što je greška više formalne nego materijalne prirode i ta greška je odmah ispravljena (vidi predmet ESLJP-a: Mugoša protiv Crne Gore, br. 76522/12, presuda od 21. septembra 2016. godine, stav 63).
(ii) Primena gore navedenih načela u konkretnom slučaju
Zasnivajući se na gore navedena načela, Sud ocenjuje da su prema praksi ESLJP-a redovni sudovi dužni da sa posebnom pažnjom razmatraju navode u vezi sa Ustavom zagarantovanim pravima i slobodama (vidi, slučajeve ESLJP-a: Fabris protiv Francuske, gore citiran, stav 72; Wagner i J.M.W.L. protiv Luksemburga, gore citiran, stav 96).
U tom smislu, Sud podseća da podnosioci zahteva ističu da Žalbeno veće nije dovoljno obrazložilo svoju odluku, zasnivajući se na činjenično stanje koje nije pravično utvrđeno i da će odbijanje zahteva za meru bezbednosti naneti nepopravljivu štetu podnosiocima zahteva. Podnosioci zahteva posebno navode da Žalbeno veće nije odgovorilo ni na jedan njihov navod, odnosno na sledeće navode i) da Žalbeno veće PKVS-a u osporenoj odluci nije obradilo njihove navode, pozivajući se na iste samo na sledeći način „prema tužiocima ...“, bez daljeg odražavanja sadržaja navoda; ii) nije uzelo u obzir dokaze koje su predočili podnosioci zahteva; iii) Žalbeno veće PKVS-a „nije moglo da usvoji žalbu KAP-a i istu nije smelo uopšte da razmatra“, jer je zahtev bio orijentisan ka „Petrol Kabashi“ d.o.o.
Stoga, uzimajući u obzir gore bitne navedene navode, Sud smatra da treba da se analizira da je Žalbeno veće dalo jasne i dovoljne razloge na kojima je zasnovalo svoju odluku, koji su rezultirali odbijanjem zahteva za meru bezbednosti.
Sud primećuje da se u osporenom rešenju Žalbenog veća PKVS-a, gde se ogleda žalba KAP-a i „Petrol Kabashi“ d.o.o., ističe sledeće: „Dana 2. avgusta 2022. godine, Žalbeno veće je tu žalbu dostavilo tužiocima [podnosiocima zahteva] na odgovor“. Što se tiče prigovora podnosilaca zahteva iznetih protiv žalbe KAP-a i „Petrol Kabashi“ d.o.o., Žalbeno veće je iste obradilo na sledeći način: „U njihovom odgovoru od 24. avgusta 2022. godine, tužioci osporavaju žalbene navode tuženog i predlažu da se potvrdi ožalbeno rešenje kao pravično i zasnovano na zakonu. Prema tužiocima ...“.
U obrazloženju rešenja [AC-I.-22-0418-A0001] od 22. septembra 2022. godine Žalbenog veća PKVS-a, kojim su usvojene žalbe KAP-a i „Petrol Kabashi“ d.o.o. kao osnovane i preinačena odluka prvog stepena, odbijajući zahtev podnosilaca za meru bezbednosti na spornim imovinama, između ostalog, se dodaje:
„Ne prejudicirajući konačnu odluku u vezi sa tužbom, Žalbeno već smatra da u ovom slučaju, do ove faze postupka, ne može se smatrati da su ispunjeni uslovi propisani članom 61. Zakona o SKVS-a.
Žalbeno veće smatra da je svrha određivanja mere bezbednosti zaštita imovine ili dobra od njegovog daljeg otuđenja ili uništenja.
U konkretnom slučaju, imovina za koju se traži sudska zaštita je već preneta trećim licima i ne postoji ni jedna mogućnost da se zaštiti merom bezbednosti“.
Dalje, Žalbeno veće u osporenoj odluci navodi da: (i) kriterijum za izricanje mere bezbednosti je činjenica da šteta koja može nastati ukoliko se mera bezbednosti ne izda; (ii) u konkretnom slučaju, šteta je nastala i ne može se izbeći; (iii) u slučaju da podnosioci zahteva u konkretnom slučaju uspeju da budu uspešni kada se slučaj razmotri u meritumu, onda mogu biti nadoknađeni novčano za eventualnu štetu.
Sud u tom smislu ocenjuje da objašnjenje dato od strane Žalbenog veća PKVS-a pokazuje jasan nedostatak uključivanja prigovora podnosilaca zahteva, odnosno nedostatak tačnog i razumljivog objašnjenja vis-a-vis navoda podnosilaca zahteva. Osporena odluka prikazuje hronologiju slučaja, sveobuhvatno uključujući žalbe KAP-a i „Petrol Kabashi“ d.o.o., dok prigovori koje su podnosioci zahteva izneli na gore navedene žalbe nisu uopšte obrađeni.
Na osnovu gore navedenog, Sud primećuje da Žalbeno veće u obrazloženju svog rešenja uopšte nije uzelo u obzir navode podnosilaca zahteva iznete 24. avgusta 2023 godine i iste nije obradilo, neodgovarajući ni na jedan navod podnosilaca zahteva koji su se odnosili na činjenicu da je i) žalba KAP-a, prema navodima podnosilaca zahteva, „uložena od strane stranke koja nema pravni interes“, jer, prema njima, oni nisu predložili određivanje mere bezbednosti protiv KAP-a, već samo protiv „Petrol Kabashi“ d.o.o.; i ii) žalba „Petrol Kabashi“ d.o.o. treba da se odbije, kao neosnovana, jer je, prema njima, prvostepeni sud pravično odlučio kada je odredio meru bezbednosti, jer, prema njihovim rečima, između ostalog, postoji opasnost za momentalnu štetu na spornoj imovini, što je uslov koji je, prema podnosiocima zahteva, propisan članom 61. Zakona o Specijalnoj komori.
U tom aspektu, Sud smatra da redovni sudovi, u okolnostima konkretnog slučaja, gde je Žalbeno veće PKVS-a odlučilo samo o zahtevu za meru bezbednosti, ali ne i o meritumu slučaja, nisu razmotrili i obrazložili navode podnosioca zahteva, argumentujući razlog za odbijanje mere bezbednosti.
Na osnovu gore navedenih razloga, Sud smatra da Žalbeno veće osporenom odlukom nije dalo uverljive i dovoljne dokaze za odbijanje mere bezbednosti na spornim imovinama, ne dajući pojašnjenja podnosiocima zahteva na navode koje su izneli preko prigovora u žalbama KAP-a i „Petrol Kabashi“ d.o.o..
Na osnovu gore navedenog, Sud ponavlja da proceduralna pravda zahteva da se na bitne navode koje strane iznesu pred redovnim sudovima mora odgovoriti na odgovarajući način – posebno ako se odnose na odlučne navode koji se u ovom slučaju odnose na (i) mogućnost da bi se odbijanjem zahteva za privremenu meru podnosiocima zahteva pričinila nepopravljiva šteta; i (ii) nedavanje konkretnog odgovora na odlučni navod u vezi sa nedostatkom proceduralnog legitimiteta KAP-a (vidi, slučaj Suda: KI75/21, podnosilac zahteva: „Abrazen LLC“, „Energy Development Group Kosova LLC“, „Alsi & Co. Kosovë LLC“ i „Building Construction LLC“, gore citiran, stav 91).
Gledano u celini, Sud ocenjuje da Žalbeno veće PKVS-a u konkretnom slučaju nije uspostavio pravi balans između parničara u ovom postupku, jer se nije bavilo nijednim od bitnih navoda i argumenata podnosilaca zahteva, što bi obezbedilo pravično sprovođenje pravde (vidi, mutatis mutandis, slučaj ESLJP-a: Magomedov i drugi protiv Rusije, br. 33636/09, 34493/09 35940/09 37441/09 38237/09 28480/13 i 28506/13, presuda od 28. marta 2017. godine, stavovi 94-95).
Shodno tome, Sud utvrđuje da rešenje [AC-I.-22-0418-A0001] od 22. septembra 2022. godine Žalbenog veća nije u skladu sa pravom na pravično i nepristrasno suđenje, zagarantovano stavom 2 člana 31. Ustava u vezi sa stavom 1 člana 6. EKLJP-a, zbog nedostatka obrazložene odluke.
Što se tiče navoda podnosilaca zahteva o povredi člana 46. [Zaštita imovine]
Što se tiče navoda podnosilaca zahteva o povredi člana 46. [Zaštita imovine] u vezi sa članom 1 Protokola br. 1 EKLJP-a, Sud podseća da podnosioci zahteva pred Sudom ističu da je „ugovor zaključen između tuženih rezultirao prenosom svojine sa prvotuženog na drugog parcela koje su podnosioci takođe godinama koristili. Ovaj prenos svojine je omogućen kroz postupak direktnog pregovaranja koji je sproveden bez znanja podnosilaca zahteva“.
Kao što je napred naglašeno, Sud je utvrdio da rešenje [AC-I.-22-0418-A0001] od 22. septembra 2022. godine Žalbenog veća nije u skladu sa pravom podnosilaca zahteva na pravično i nepristrasno suđenje, zagarantovano stavom 1 člana 31. Ustava u vezi sa stavom 1 člana 6. EKLJP-a i shodno tome, ne smatra potrebnim da odvojeno razmatra njihove navode o povredi prava na imovinu, zagarantovanog članom 46. Ustava u vezi sa članom 1 Protokola br. 1 EKLJP-a.
Na kraju, Sud ističe da se ova presuda odnosi samo na postupak u vezi sa odbijanjem zahteva od strane Žalbenog veća PKVS-a za meru bezbednosti na spornim imovinama. Pitanje merituma konkretnog slučaja se razmatra pred Specijalizovanim većem i presuda Sud u ovom slučaju ni na koji način ne prejudicira odlučivanje redovnih sudova.
IZ TIH RAZLOGA
Ustavni sud, u skladu sa članovima 113 (1) i (7) i 116 (2) Ustava, članovima 20 i 47. Zakona i pravilom 48 (1) (a) Poslovnika, na sednici održanoj30. januara 2024. godine, većinom glasova
ODLUČUJE
DA PROGLASI, sa sedam (7.) glasova za i jedan (1.) protiv, zahtev prihvatljivim;
DA UTVRDI, sa sedam (7.) glasova za i jedan (1.) protiv, da je došlo do povrede stava 1 člana 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava Republike Kosovo i stava 1 člana 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima;
DA PROGLASI, sa sedam (7.) glasova za i jedan (1.) protiv, nevažećim rešenje [AC-I.-22-0418-A0001] Žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda, od 22. septembra 2022. godine, u skladu sa presudom ovog suda;
DA VRATI, sa sedam (7.) glasova za i jedan (1.) protiv, na ponovno razmatranje rešenje [AC-I.-22-0418-A0001] Žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda, od 22. septembra 2022. godine, u skladu sa presudom ovog suda;
DA NALOŽI Žalbenom veću Posebne komore Vrhovnog suda da obavesti Sud, u skladu sa pravilom 60 (5) Poslovnika, do 30. jula 2024. godine, o merama preduzetim za sprovođenje ove presude;
DA OSTANE privržen u ovom predmetu u skladu sa ovim nalogom;
DA DOSTAVI ovu presudu stranama i, u skladu sa članom 20.4 Zakona, objavi istu u Službenom listu;
Ova presuda stupa na snagu na dan objavljivanja u Službenom listu Republike Kosovo u skladu sa stavom 5, člana 20. Zakona.
Sudija izvestilac Predsednica Ustavnog suda
Remzije Istrefi Peci Gresa Caka-Nimani
Nusret Kabashi, Bajram Kabashi i Driton Kabashi
KI – Individualni zahtev
Presuda
Povreda ustavnih prava
Član 31 - Pravo na Pravično i Nepristrasno Suđenje, Član 46 - Zaštita Imovine
Civilni