USTAVNI SUD

KI44/20, KI83/20 i KI102/20, Podnosilac zahteva: Besnik Kavaja, Ocena ustavnosti rešenja [Ac. br. 1496/2020] od 29. aprila 2020. godine Apelacionog suda i presude [GSK-KPA-A-005/19] od 11. marta 2020. godine Vrhovnog suda

KI44/20, KI83/20 o KI102/20, rešenje o neprihvatljivosti, usvojeno 10. februara 2021. godine, objavljeno 24. februara 2021. godine

Ključne reči: individualni zahtev, imovinski spor, očigledno neosnovan zahtev, neprihvatljiv zahtev

Zahteve je podneo Besnik Kavaja iz Prištine

Podnosilac zahteva osporava rešenje [Ac. br. 1496/2020] od 29. aprila 2020. godine Apelacionog suda i presudu [GSK-KPA-A-005/19] od 11. marta 2020. godine Vrhovnog suda.

Podnosilac zahteva je navodio da su mu osporenim odlukama povređena prava zagarantovana članom 24. [Jednakost pred zakonom], 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje], 46. [Zaštita imovine] Ustava, članom 1 Protokola br. 1, članom 6. [Pravo na pravično suđenje] i članom 13. [Pravo na delotvorni pravni lek] EKLJP-a.

Podnosilac zahteva je navodio da je Komisija za stambeno imovinska pitanja (KSIP) isključila njega i stranu R.S. sa postupka i time mu je povređeno pravo na pristup pravdi, zato što im je, kako on navodi, onemogućeno osporavanje odluke [HPCC/REC/85/2006] od 11. decembra 2006. godine KSIP-a, jer nije znao da je doneta predmetna odluka do 25. oktobra 2019. godine kada je obavešten da je Agencija za upoređivanje i verifikaciju imovine pokrenula postupka za sprovođenje odluka i pozvan da oslobodi stan.

S tim u vezi, podnosilac zahteva je navodio da redovni sudovi nisu uzeli u obzir činjenicu da on nikad nije obavešten od strane AUVI-a u vezi sa gore navedenom odlukom KSIP-a i time su mu povređena prava zagarantovana članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a.

On je navodio da sud i “Habitat” nemaju mandat da ga isele iz stana, zato što on ističe da u stan nije ušao nasilno, već ima valjani ugovor, i da je predmetnu imovinu stekao “na osnovu zakonskog posedovanja i savesno u skladu sa domaćim odredbama, na osnovu člana 22. Ustava“, i da je iseljavanje iz stana u suprotnosti sa članom 46. Ustava i članom 1 Protokola br. 1 EKLJP-a.

Sud je primetio da se, u okolnostima ovog slučaja, bitno pitanje odnosi na navod podnosioca zahteva da nikad nije obavešten  o donošenju odluke od strane KSIP-a i time mu je onemogućeno osporavanje te odluke; on je takođe navodio da je AUVI svojim odlukama izvršio akt ometanja posedovanja. Kao što je gore navedeno, podnosilac zahteva je navodio da su sudovi pogrešno i proizvoljno primenili zakonske odredbe. S druge strane, redovni sudovi, nakon što su ocenili svaki dokaz pojedinačno, zaključili su da su tužbeni zahtev i predlog za privremenu meru podnosioca zahteva neosnovani. Redovni sudovi su zatim istakli da nadležni organi, u ovom slučaju AUVI, tokom obavljanje svojih zakonskih dužnosti, ne vrše akte ometanja posedovanja.

Podnosilac zahteva je zatim navodio da mu osporena odluka KSIP-a [HPCC/REC/85/2006/C] od 11. decembra 2006. godine nije uručena, međutim, Sud je utvrdio da iako podnosilac zahteva nikad nije bio strana u postupcima koje pokušava da ospori i da nadležni organi nikad nisu bili obavezni da ga obaveste u vezi sa postupcima u kojima nije učestovao kao strana, ipak nije održiv navod podnosioca zahteva da nije obavešten o odluci KSIP-a, zato što se to potvrđuje iz odgovora koji je dostavljen od strane AUVI-a, u kojem se navodi: “Što se tiče odluke, obaveštene su obe strane u postupku i 24. aprila 2007. godine kopija odluke je dostavljena u imovinu u cilju obaveštenja trenutnog stanara, tačnije, žalioca“.

Pored toga, Sud je primetio da su redovni sudovi rešavali sve navode podnosioca zahteva koji se odnose na (i) ometanje u posedovanju; i (ii) predlog za meru bezbednosti. Shodno tome, i kao što je gore razrađeno, Sud je primetio da su svi redovni sudovi utvrdili da su radnje preduzete od strane AUVI-a bile zakonske, zato što je ovaj organ zasnovan na zakonu, koji ima određenu oblast delovanja gde je uključeno i pitanje oslobađanja imovina, i preduzete radnje ne predstavljaju akt ometanja posedovanja. U tom smislu, Sud smatra da su redovni sudovi rešavali i obrazložili u celosti navode podnosioca zahteva u vezi sa ometanjem posedovanja i da postupci pred sudovima u okolnostima ovog slučaja ni na jedan način nisu bili nepravični ili proizvoljni.

Što se tiče navoda podnosioca zahteva u vezi sa odlukom Vrhovnog suda, gde je on navodio da Vrhovni sud nije razmotrio slučaj pred njim koji je uložio žalbom, Sud je primetio da je Vrhovni sud odgovorio podnosiocu zahteva, zasnivajući se na gore navedenu Uredbu UNMIK-a, gde se, prema istoj, nakon odlučivanja odlukom drugostepenog suda, presuđena stvar smatra kao “res judikata”, zato što prema članu 2.5, gore navedene Uredbe, u pitanjima stambenih imovina, nadležnost lokalnih sudova je bila isključiva, dok komisija ima isključivu nadležnost da rešava kategoriju zahteva naglašenu u članu 1.2 ove Uredbe. Vrhovni sud se, takođe, pozvao na slučaj  KI104/10 Ustavnog suda u vezi sa pravosnažnim odlukama Komisije za stambeno imovinske zahteve.

Sud je primetio da je obrazloženje Vrhovnog suda bilo jasno i potkrepljeno i nakon razmatranja svih postupaka, Sud je takođe utvrdio da postupci pred redovnim sudovima nisu bili nepravični ili proizvoljni.

Kao rezime, Sud je ocenio da zahtev podnosioca zahteva, što se tiče dva sprovedena postupka, treba da se proglasi neprihvatljiv, kao očigledno neosnovan, u skladu sa pravilom 39 (2) Poslovnika o radu.