Kontakt

Rešenje o neprohvatljivosti

Ocena ustavnosti rešenja Apelacionog suda Ac. br. 2572/20 od 23. decembra 2021. godine  

br. predmeta KI64/22

podnosiocu: Vatani Shpk

Preuzimanje:
PërmbledhjeVendimi tekst

Priština, dana 17. oktobar 2022. godine

Ref.br.:RK 2057/22

 

 

 

 

 

 

 

 

REŠENJE O NEPRIHVATLJIVOSTI

 

u

 

slučaju br. KI64/22

 

Podnosilac

 

Vatani D.O.O.

 

 

Ocena ustavnosti

rešenja Apelacionog suda Ac. br. 2572/20

od 23. decembra 2021. godine

 

 

USTAVNI SUD REPUBLIKE KOSOVO

 

 

u sastavu:

 

Gresa Caka-Nimani, predsednica

Bajram Ljatifi, zamenik predsednika

Selvete Gërxhaliu-Krasniqi, sudija

Safet Hoxha, sudija

Radomir Laban, sudija

Remzije Istrefi-Peci, sudija i

Nexhmi Rexhepi, sudija

 

 

Podnosilac zahteva

 

  1. Zahtev je podneo pravni subjekat Vatani D.O.O., sa sedištem u Gnjilanu (u daljem tekstu: Podnosilac zahteva), kojeg po punomoćju zastupa Avni Leci, advokat iz Prištine.

 

 

Osporena odluka

 

  1. Podnosilac zahteva osporava ustavnost Rešenja Apelacionog suda [Ac. br. 2572/20] od 23. decembra 2021. godine, u vezi sa Presudom Osnovnog suda u Gnjilanu [CPK.nr.130/2018], od 5. decembra 2018. godine.

 

  1. Osporena rešenje je podnosiocu zahteva uručena dana 24. januara 2022. godine.

 

Predmetna stvar

 

  1. Predmetna stvar je ocena ustavnosti osporenog rešenja, kojom je, po navodima podnosioca zahteva, došlo do povrede njegovih prava koja su zagarantovana članovima 24 [Jednakost pred zakonom], 31 [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] 54 [Sudska zaštita Prava] i 102 [Opšta načela Sudskog sistema] Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav), kao i članom 6.1 [Pravo na pravično suđenje] i 13 [Pravo na delotvorni pravni lek] Evropske Konvencije o zaštiti Ljudskim prava i Osnovnih sloboda (u daljem tekstu: EKLjP).

 

Pravni osnov

 

  1. Zahtev je zasnovan na stavovima 1 i 7, člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, u vezi sa članom 21.4 Ustava, članovima 22. (Procesuiranje podnesaka) i 47. (Individualni zahtevi) Zakona br. 03/L-121 o Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Zakon) i pravilu 32 (Podnošenje podnesaka i odgovora) Poslovnika o radu Ustavnog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Poslovnik o radu).

 

Postupak pred Ustavnim sudom

 

  1. Dana 10. maja godine, podnosilac zahteva je podneo zahtev pred Sudom.

 

  1. Dana 23. maja 2022. godine, Sud je, preko svog zastupnika obavestio podnosioca zahteva o registraciji zahteva, takođe je i jedna kopija zahteva poslata Apelacionom Sudu.

 

  1. Dana 23. maja 2022. godine, predsednica Suda je imenovala sudiju Radomir Laban za sudiju izvestioca i Veće za razmatranje, sastavljeno od sudija: Selvete Gërxhaliu-Krasniqi (predsedavajuća), Safet Hoxha i Nexhmi Rexhepi (članovi).

 

  1. Dana 23. maja 2022. godine, Sud je zatražio od Osnovnog suda u Gnjilanu informacije u vezi sa datumom kada je podnosilac zahteva primio osporenu Presudu.

 

  1. Dana 31. maja 2022. godine, Osnovni sud u Gnjilanu je obavestio Sud da je dana 15. februara 2022. godine, kompletan predmet prosleđen privatnom izvršitelju I.Sh, i zbog toga nije moguće da se u prilogu prosledi i povratnica kao dokaz uručenja osporene Presude podnosiocu zahteva.

 

  1. Dana 14. jula 2022. godine, Sud je zatražio od privatnog izvršitelja I. Sh. da podnese povratnicu kao dokaz uručenja osporene Presude podnosiocu zahteva prijema.

 

  1. Dana 26. jula 2022. godine, privatni izvršitelj I.Sh je podneo Sudu jednu kopiju povratnice, iz koje proizilazi da je osporena presuda uručena podnosiocu zahteva dana 24. januara 2022. godine.

 

  1. Dana 29. septembra 2022. godine, Veće za razmatranje je razmotrilo izveštaj sudije izvestioca i jednoglasno je preporučilo Sudu neprihvatljivost zahteva.

 

Pregled činjenica

 

  1. Zahtev se odnosi na građansko-imovinski spor (imovina) između podnosioca zahteva i njegovog ortaka Niga Profil D.O.O.. Ovo faktičko/pravno partnerstvo je osnovano 8. avgusta 1995. godine, iz kojeg su naknadno osnovana četiri pravna subjekta Bitex D.O.O.., Niga Profil D.O.O.., Gritankos D.O.O.. i Europlast D.O.O..  i od zajedničke imovine partneri su stvorili nekretnine u Prištini-Čaglavica, Harilaču i u Gnjilanu. Ugovor o ortakluku između ortaka raskinut je krajem 2016. godine.

 

  1. Dana 27. decembra 2017. godine, podnosilac zahteva je podneo tužbu (IEK br. 622/2017) za raskid ortačkog društva Osnovnom sudu u Gnjilanu, sa pravnim subjektima Bitex D.O.O.., Niga Profil D.O.O.., Gritankos D.O.O.. i Europlast D.O.O..  sa vlasnikom Sh.N., Predložena vrednost spora 828.812,00 evra.

 

  1. Dana 26. septembra 2018. godine, privatni izvršitelj Isa Shala po predlogu pravnog subjekta Niga Profik D.O.O… (poverilac) izdaje izvršni nalog P. br. 834/18 o isplati monetarne sume u visini od 71.107,50 Evra, uključujući i zakonsku kamatu u visini od 8% (procenata) kao i troškove izvršnog postupka od strane podnosioca zahteva.

 

  1. Dana 1. oktobra 2018. godine, podnosilac zahteva je protiv izvršnog naloga P. br. 834/18 podneo prigovor pred Osnovnim sudom u Gnjilanu, zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja kao i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

 

  1. Dana 3. oktobra 2018. godine, odgovor na prigovor je podneo i poverilac sa predlogom da se rešenje o izvršenju P. br. 834/18 ostavi na snazi kao i da se odbije prigovor kao neosnovan, ističući da su poverilac i dužnik bili u poslovnim odnosima, zbog čega je i stvoren dug od strane dužnika.

 

  1. Dana 5. decembra 2018. godine, Osnovni sud u Gnjilanu je Rešenjem CPK. br. 130/2018: i.) Odbio kao neosnovan prigovor podnet od strane podnosioca zahteva (dužnika), ii. Ostavio je na snazi izvršni nalog P. br. 834/18, i iii. Obavezao je podnosioca zahteva (dužnika) da u slučaju podnošenja žalbe da plati sumu od 2000 evra, na ime garancije a u skladu sa članom 78 ZIP-a, sa sledećim obrazloženjem: “Nakon analize spisa predmeta, sud je zaključio da prigovor dužnika od 01.10.2018. godine, nije osnovan, zbog toga što isti nije potvrdio niti jedan od razloga koji su propisani u članu 71 ZIP-a, u vezi sa osnovanošću prigovora, jer fakture koje su izdate od strane poverioca i koje su primljene od dužnika, na čijem se osnovu oslanja predlog o izvršenju i onda se nakon toga od strane privatnog izvršitelja dozvoljava izvršni nalog, su verodostojna dokumenta-izvršni naslovi u skladu sa članom 29 stav 1, tačka 1..1 ZIP-a.”

 

  1. Dana 18. februara 2020. godine, podnosilac zahteva je protiv navedenog rešenja Osnovnog suda u Gnjilanu podneo žalbu Apelacionom sudu, zbog bitnih povreda odredaba izvršnog i parničnog postupka, pogrešne i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da Apelacioni sud usvoji žalbu podnosioca zahteva (dužnika) kao osnovanu kao i da poništi pobijano rešenje, a da se predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

 

  1. Jednog neodređenog dana, pravni subjekat Niga Profik D.O.O. (poverilac) je pred Osnovnim sudom u Gnjilanu podneo odgovor na žalbu sa predlogom da se žalba podnosioca zahteva odbije kao neosnovana od strane Apelacionog suda kao i da se Rešenje Osnovnog suda u Gnjilanu od decembra 2018. godine potvrdi.

 

  1. Dana 23. decembra 2021. godine, Apelacioni sud je, odlučujući po žalbi podnosioca zahteva, doneo rešenje br. 2572/20, u kojem je odbio kao neosnovanu žalbu podnosioca zahteva i gde je potvrdio Rešenje Osnovnog suda u Gnjilanu od 5. decembra 2018. godine, sa sledećim obrazloženjem: “Imajući u obzir druge žalbene navode u vezi sa ovom pobijanom odlukom, drugostepeni sud smatra da su ovi žalbeni navodi neosnovani jer se ne radi o bitnim povredama odredaba ZPP, niti ZIP-a. Stoga je prvostepeni sud pravično odbio prigovor dužnika kao neosnovan.”

 

  1. Dana 4. februara 2022. godine, podnosilac zahteva je predložio kancelariji Glavnog državnog tužioca da podnese zahtev za zaštitu zakonitosti protiv Presude Apelacionog suda [Ac. br. 2572/20] od 23. decembra 2021. godine i Presude Osnovnog suda u Gnjilanu [CPK. br. 130/2018] od 5. decembra 2018. godine, zbog povrede izvršnih i parničnih odredbi kao i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

 

  1. Dana 4. aprila 2022. godine, Kancelarija Glavnog državnog tužioca je, obaveštenjem br. 12/2022, odbila kao neosnovan predlog podnosioca zahteva, uz obrazloženje da u po ovom pravnom pitanju nema dovoljno zakonskog osnova za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti u skladu sa članom 247 stava 1, tačka a) i tačka b) Zakona o Parničnom Postupku.

 

Navodi podnosioca zahteva

 

  1. Podnosilac zahteva tvrdi da su odlukama redovnih sudova povređena njegova ustavna prava zagarantovana članovima 24, 31, 54 i 102 Ustava, kao i članom 6. i članom 13. EKLjP-a.

 

  1. Navodi u vezi sa povredom načela “jednakosti pred zakonom” i “jednakosti oružja”

 

  1. Podnosilac zahteva tvrdi da je do povrede čl. 24. i 31. Ustava došlo zbog toga što redovni sudovi nisu uzeli za osnov njegove tvrdnje, kojima je sud obavešten da je protivna stranka (poverilac) pokrenula izvršni postupak u lošoj veri kao i obmanjivanjem suda fiktivnim i pravno neodrživim fakturama. Ovo iz razloga što su vlasnici oba pravna subjekta u trenutku izdavanja faktura bili faktički/formalni partneri i to što su sa svim osnovanim pravnim subjektima koje su imali u posed zajedno upravljali.

 

  1. Podnosilac zahteva takođe navodi da je u cilju dokazivanja osnovanosti prigovora i navoda u prigovoru potrebno održati saslušanje, međutim, sud, povređujući načelo ravnopravnosti stranaka u postupku, nije hteo da razmotri njegov zahtev i u ovom slučaju ovom pravnom subjektu nije ponuđena jednaka sudska zaštita u odnosu na protivnu stranku. Nadalje, podnosilac navodi da je zbog neutvrđivanja bitnih činjenica od strane redovnih sudova, on materijalno oštećen u iznosu od 71.107,50 evra, ne računajući zakonsku kamatu i troškove izvršnog postupka.

 

  1. Pored toga, podnosilac zahteva naglašava da: “Prvostepeni i Drugostepeni sud mu nisu dali ravnopravnost pred zakonom i pravo na pravično i nepristrasno suđenje, jer su povredili dva osnovna načela izvršnog postupka, a povreda ova dva načela dovela je do kršenje prava garantovanih Ustavom Republike Kosovo”. Sve to, po navodima podnosioca zahteva, kao rezultat povrede člana Zakona br. 04/L-139 o Izvršnom postupku, gde, na osnovu podnosioca zahteva, stav 2. ovog člana izričito propisuje da “…Izvršni organ zakazuje ročište onda kada je to predviđeno ovim zakonom, ili kada smatra da je to od koristi”. Dodaje da je u konkretnom slučaju održavanje ročišta bilo neophodno kako bi se strankama dala mogućnost da se izjasne, za koji aspekt su računi ispostavljeni od strane poverioca, da li postoje dokazi o primopredaji robe – nabavci robe koju je poverilac izvršio dužniku – bitan element da se faktura nazove redovnom, da li postoji bilo kakav pravni odnos – dogovor između strana u vezi isporuke dobara od poverioca dužniku i tek nakon razjašnjenja ovih spornih okolnosti od dužničke strane, održavanjem ročišta, sud je trebao da donese odluku o ovom pravno-izvršnom pitanju.

 

  1. Navodi u vezi sa “nedoslednošću sudske prakse”

 

  1. Izuzev gore navedenih tvrdnji, podnosilac zahteva takođe spominje i navode u vezi sa nedoslednom sudskom praksom, naglašavajući da su redovni sudovi u ovom izvršnom postupku odlučivali u suprotnosti sa njihovom sudskom praksom, gde je spomenuo i slučaj Osnovnog suda u Uroševcu PPP. br. 308/2021 od 21. januara 2022. godine, koji je, nakon donošenja odluke u vezi sa prigovorom podnetim od podnosioca zahteva, prvenstveno održao sednicu saslušanja da bi se utvrdila validnost prigovora. Dalje, podnosilac zahteva dodaje da je Osnovni sud u Prištini – Odeljenje u Lipljanu, odlukom PPP. br. 59/2018, od 12. marta 2019. godine, naložio povereniku da u vezi sa verifikacijom faktura (verodostojnim dokumentima), kao u konkretnom slučaju, da prvenstveno pokrene parnični postupak, u skladu sa članom 260 ZIP-a.

 

  1. Pored toga, podnosilac zahteva naglašava da je Apelacioni sud podneskom od 8. februara 2021. godine prethodno obavešten da postoji slična sudska praksa, u vezi sa ovim slučajem, u pogledu verodostojnosti faktura, gde su sudovi odlučili da se iste trebaju proveriti u parničnom postupku. Ali, prema njegovim rečima, iako je Apelacioni sud bio upoznat sa sličnom sudskom praksom, doneo je odluku suprotno zakonu, bez dokazivanja verodostojnosti računa i načina na koji su izdati, a posebno bez dokazivanja činjenica, ako je roba poslata dužniku, odlučujući da se sa svim ovim nedostacima izvrši iznos obaveze po fakturi.

 

  1. U tom pravcu, podnosilac zahteva naglašava da: “Rešenje … Ac. br. 2571/2020 od 23.12.2021. godine, doneto od strane Apelacionog suda, ne samo što je doneto u suprotnosti sa pravima koja su mu zagarantovana … Ustavom Republike Kosovo i EKLjP-om, zajedno sa napred navedenim zakonskim odredbama, isto je doneto i u suprotnosti sa sličnom sudskom praksom u postupcima koje je presudio isti sud i iste prirode, gde je vlasnik suprotne strane bio isti i koji je sa sličnim fakturama pokušao da izvrši drugačiji iznos glavnice od 246.015,25 Evra. Ali, isti sud, upravo zbog toga što ove fakture nisu bile uredne, imajući u obzir prirodu odnosa vlasnika parničnih strana u vreme izdavanja računa i u nedostatku zakonskog sporazuma o isporuci robe, iste sud nije odlučio da dozvoli izvršenje ovih faktura i predmet je vratio na ponovno odlučivanje. Sličnu sudska praksa koja je zauzeta od Apelacionog suda Kosova, ali je postavljena drugačije, odnosno u skladu sa pravima definisanim zakonom koja smo istakli gore: – Slučaj koji je identično sličan navedenom predmetu, gde se samo menja ime dužnika ali ne i vlasnika Sh.N., rešenje doneto od strane Apelacionog suda u Prištini, sa brojem Ac. br. 5075/20 od 28.04.2021. godine, ovim rešenjem je isti ovaj sud usvojio kao osnovanu žalbu dužnika „Vatani D.O.O:“ sa sedištem u Gnjilanu, II poništava se rešenje Osnovnog suda u Gnjilanu, CPK. br. 129/2018 od 18.09.2020. godine i predmet se vraća na ponovno suđenje i ponovno odlučivanje.”

 

  • Druge tvrdnje o povredama ustavnim prava

 

  1. Izuzev gore navedenih tvrdnji, podnosilac zahteva navodi da je Rešenje Apelacionog suda od 23. decembra 2021. godine, u vezi sa rešenjem Osnovnog suda u Gnjilanu od 5. decembra 2020. godine, doneto bez utvrđenja činjenica, odnosno bez otklanjanja svih prigovora koje je isti izneo pred ovim sudom, dodajući da suma duga koja je zatražena od poverioca ne ispunjava zakonske uslove koji su propisani u članu 29. stav 1 tačka 1.3 ZIP-a, a u vezi sa članovima 44, 45. stav 1 tačka 1.7 Zakona o Porezu na dodatu vrednost i člana 104. stav 1 Zakona o Obligacionim odnosima.

 

  1. U vezi sa ovim, podnosilac zahteva navodi da sud nije utvrdio činjenicu da li su bili ispunjeni zakonski uslovi koji su propisani u članu 45, stav 1, tačka 1.7 Zakona o porezu na dodatu vrednost, da bi se odredio sadržaj fakture na način da se ista može nazvati kao regularna u smislu ovog zakona. Sledstveno tome, podnosilac zahteva navodi da: “Samim tim što nije obrazložena odluka o tome šta se može nazvati fakturom u izvršnom postupku i ne pozivajući se na specijalan zakon koji reguliše način izdavanja faktura kada govorimo o dva pravna subjekta kao u konkretnom slučaju. Da se ​​poseban zakon mora primeniti u slučaju da je, kao u konkretnom slučaju, zakon o izvršnom postupku samo definisao račune kao verodostojnu ispravu, ali je sadržaj računa između dva poreska obveznika određen ovim posebnim zakonom, gde su fakture koje su dva gorenavedena suda prihvatila kao redovne, izdate upravo u suprotnosti sa članovima 44. i 45. Zakona o porezu na dodatu vrednost.”

 

  1. Podnosilac zahteva takođe tvrdi da su odluke redovnih sudova u suprotnosti i sa članom 102 Zakona o Obligacionim odnosima i članom 194 Zakona o Parničnom postupku. U tom smislu podnosilac zahteva naglašava da redovni sudovi nisu delovali u skladu sa članom 102 Ustava jer nisu obezbedili istom jednaki pristup sudu, zbog uskraćivanja prava na dokazivanje činjenica o izdavanju računa protivne strane.

 

  1. Na kraju, podnosilac zahteva traži od Suda: da proglasi zahtev prihvatljivim; da utvrdi da je došlo do povrede člana 24, člana 31, u vezi sa članom 6.1 EKLjP-a, člana 54, u vezi sa članom 102 (2 i 3) Ustava, i da proglasi nevažećim Rešenje Apelacionog suda Ac. br. 2571/2020 i isto vrati na ponovno odlučivanje, u skladu sa zaključcima Suda.

 

Relevantne odredbe

 

Ustav Republike Kosov

 

Član 24

[Jednakost pred Zakonom]

  1. Pred zakonom su svi jednaki. Svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije.
  2. Niko se ne sme diskriminisati na osnovu rase, boje, pola, jezika, veroispovesti, političkog ili nekog drugog uverenja, nacionalnog ili društvenog porekla, veze sa nekom zajednicom, imovine, ekonomskog ili socijalnog stanja, seksualnog opredeljenja, rođenja, ograničene sposobnosti ili nekog drugog ličnog statusa.
  3. Naĉelo jednakosti pred zakonom ne sprečava sprovođenje i usvajanje privremenih mera, neophodnih za zaštitu i napredak prava pojedinaca i grupa koje nisu jednake. Takve mere se mogu sprovoditi samo do ostvarenja cilja radi kojeg su uspostavljene.

 

Član 31

[Pravo na pravično i nepristrasno suđenje]

  1. Svakom se garantuje jednaka zaštita prava pred sudom, ostalim državnim organima i nosiocima javnih.
  2. Svako ima pravo na javno, nepristrasno i pravično razmatranje odluka o pravima i obavezama ili za bilo koje krivično gonjenje koje je pokrenuto protiv njega/nje, u razumnom roku, od strane nezavisnog i nepristrasnog, zakonom ustanovljenog, suda.

[…]

 

Član 54

[Sudska zaštita prava]

Svako ima pravo na sudsku zaštitu u slučaju kršenja ili uskraćivanja nekog prava koje je garantovano ovim Ustavom, kao i pravo na efikasne pravne mere ukoliko se utvrdi da je pravo prekršeno.

 

Član 102

[Opšta Načela Sudskog Sistema]

  1. Sudsku vlast u Republici Kosovo sprovode sudovi.
  2. Sudska vlast je jedinstvena, nezavisna, pravična, apolitična ii nepristrasna, i obezbeđujem jednak pristup sudovima.
  3. Sudovi sude na osnovu Ustava i zakona.
  4. Sudije trebaju biti nezavisne i nepristrasne pri obavljanju svojih dužnosti.
  5. Garantuje se pravo na sudsku odluku, osim ako je zakonom drugačije određeno. Pravo korišćenja vanrednih pravnih mera, je regulisano zakonom. Zakonom se može odobriti pravo na neposredno podnošenje predmeta Vrhovnom sudu, i u takvim slučajevima nema pravo na žalbu.

 

Evropska Konvencija o Ljudskim pravima

 

Član 6

(Pravo na pravično suđenje)

  1. Prilikom utvrđivanja njegovih građanskih prava i obaveza ili krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom ustanovljenim zakonom. Presuda se izriče javno, ali se štampa i javnost mogu isključiti iz celog ili dela suđenja u interesu morala, javnog reda ili nacionalne sigurnosti u demokratskom društvu, kada to zahtevaju interesi maloletnika ili zaštita privatnog života stranaka, ili u meri koja je, po mišljenju suda, strogo potrebna u posebnim okolnostima kada bi javnost mogla naškoditi interesima pravde.

[…]

Član 13

(Pravo na delotvoran pravni lek)

Svako kome su povređena prava i slobode predviđeni u ovoj Konvenciji ima pravo na delotvoran pravni jek pred nacionalnim vlastima, bez obzira jesu li povredu izvršila lica koja su postupala u službenom svojstvu.

 

ZAKON BR. 04/L-139 O IZVRŠNOM POSTUPKU

 

Član 73

Rešavanje po prigovoru

  1. Sud može odlučiti o prigovoru van sudske rasprave. Izuzetno sud može odrediti javnu raspravu ukoliko smatra da je to neophodno za potpuno shvatanje validnosti prigovora. Sud će obavestiti sve strane o javnoj raspravi. Ako sud odluči da održi javnu raspravu, javna rasprava će se održati u roku od pet (5) dana, pri čemu se traži da odgovori na prigovor budu primljeni od suda.

 

Prihvatljivost zahteva

 

  1. Sud prvo razmatra da li je zahtev ispunio uslove prihvatljivosti koji su utvrđeni Ustavom, propisani Zakonom i dalje predviđeni Poslovnikom o Radu.

 

  1. U tom smislu, Sud se poziva na stavove 1. i 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, koji propisuju:

 

“1. Ustavni sud odlučuje samo u slučajevima koje su ovlašćene strane podnele sudu na zakonit način.

[…]

  1. Pojedinci mogu da pokrenu postupak ako su njihova prava i slobode koje im garantuje ovaj Ustav prekršena od strane javnih organa, ali samo kada su iscrpeli sva ostala pravna sredstva, regulisanim zakonom”.

[…]

 

  1. Sud se takođe poziva i na uslove o prihvatljivosti, kao što su propisani u Zakonu. U tom smislu, Sud se prvenstveno poziva na članove (Individualni zahtevi), 48. (Tačnost podneska) i 49. (Rokovi) Zakona, koji propisuju:

 

Član 47

[Individualni zahtevi]

 

“1. Svaka osoba ima pravo da od Ustavnog suda zatraži pravnu zaštitu ukoliko smatra da njena Ustavom zagarantovana prava i slobode krši neki javni organ.

  1. Osoba može da podnese pomenuti podnesak samo nakon što su iscrpljena sva ostala zakonom određena pravna sredstva”.

 

Član 48

[Tačnost podneska]

 

“Podnosilac podneska je dužan da jasno naglasi to koja prava i slobode sumu povređena i koji je konkretan akt javnog organa koji podnosilac želi da ospori”.

 

Član 49

[Rokovi]

 

“Podnesak se podnosi u roku od 4 meseci. Rok počinje od dana kada je podnosilac primio sudsku odluku […]”.

 

  1. Što se tiče ispunjenja ovih uslova, Sud prvenstveno naglašava da je podnosilac zahteva ovlašćena strana, koja osporava akt javnog organa, odnosno Presudu Vrhovnog Suda br. 568/2020, od 7. maja 2021. godine, nakon što je iscrpeo sva pravna sredstva propisana zakonom. Podnosilac zahteva je takođe naglasio osnovna prava i slobode za koje navodi da su mu povređena u skladu sa uslovima člana 48. Zakona i podneo je zahtev u skladu sa rokovima propisanim u članu 49. Zakona.

 

  1. Međutim, pored ovoga, Sud dalje razmatra da li je podnosilac zahteva ispunio kriterijume o prihvatljivosti koji su propisani u pravilu 39 [Kriterijumi o prihvatljivosti], odnosno stavu (2) pravila 39 Poslovnika o Radu, koje propisuje:

 

Pravilo 39

[Kriterijumi o prihvatljivosti]

 

(2) Sud može smatrati zahtev neprihvatljivim, ako je zahtev očigledno neosnovan, jer podnosilac nije dovoljno dokazao i potkrepio tvrdnju.

 

  1. Na osnovu sudske prakse ESLJP-a, ali i Suda, zahtev se može proglasiti neprihvatljivim kao „očigledno neosnovan“ u celini ili samo u odnosu na određeni navod koji zahtev može sadržati. S tim u vezi, tačnije je nazivati ih „očigledno neosnovanim navodima“. Poslednje navedeni se, na osnovu sudske prakse ESLJP-a, mogu svrstati u četiri različite grupe: (i) navodi koji se kvalifikuju kao navodi „četvrtog stepena“; (ii) navodi kategorisani „odsustvom očigledne ili evidentne povrede“; (iii) navodi koji su „nepotkrepljeni ili neobrazloženi“; navodi kada se ispuni jedan od dva karakteristična uslova, i to: a) kada podnosilac zahteva jednostavno navede jednu ili više odredaba Konvencije ili Ustava, ne objašnjavajući pri tom na koji su način one prekršene, osim ukoliko je na osnovu činjenica i okolnosti predmeta to sasvim očigledno (vidi predmet ESLJP-a Trofimchuk protiv Ukrajine 4241/03 odluka od 31. maja 2005. godine, vidi, takođe Baillard protiv Francuske, br. 6032/04 odluka od 25. septembra 2008. godine); i b) kada podnosilac zahteva propusti ili odbije da predoči materijalne dokaze kojima bi potkrepio svoje navode (to naročito važi za odluke sudova ili drugih domaćih vlasti), osim ukoliko postoje izuzetne okolnosti koje su van njegove kontrole i koje ga sprečavaju da to učini (na primer, ako zatvorske vlasti odbiju da predoče Sudu dokumente iz spisa predmeta zatvorenika o kome je reč) ili ako Sud sam ne odluči drugačije (vidi slučaj Suda KI166/20, podnosilac Ministarstvo rada i socijalne zaštite, rešenje o neprihvatljivosti od 5. januara 2021. godine, stav 43), i na kraju, (iv) „konfuzni i nejasni“ navodi (vidi, slučajeve ESLJP-a, Kemmache protiv Francuske, br. 17621/91, Presuda od 24. novembra 1994. godine, kategorija (i), Juta Mentzen protiv Litvanije, br. 71074/01, odluka od 7. decembra 2004. godine, kategorija (ii) i Trofimchuk protiv Ukrajine, Zahtev br. 4241/03, kategorija (iii).

 

  1. Sud podseća da podnosilac zahteva tvrdi da su mu osporenom odlukom Apelacionog suda povređena ustavna prava koja su zagarantovana članovima 24, 31, 54. i 102. Ustava, iz razloga što u izvršnom postupku nije uzete su u obzir bitne činjenice u pogledu verodostojnosti računa i saslušanje nije održano kako je to propisano zakonom, te da je u konkretnom slučaju sud odlučio suprotno sudskoj praksi.

 

  1. Na osnovu ovoga, Sud primećuje da se suština tvrdnji podnosioca zahteva odnosi na i) način dokazivanja činjenica i primenu materijalnog prava, ii) povredu principa jednakosti stranaka, kao i iii) nedoslednosti sudske prakse sudova. U tom kontekstu, Sud će razmotriti ove navode u skladu sa sudskom praksom Evropskog suda za Ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP), u skladu sa kojom su, na osnovu člana 53 [Tumačenje odredbi Ljudskih prava] Ustava, redovni sudovi kao i Ustavni sud obavezni da tumače prava i osnovne slobode zagarantovane Ustavom.

 

  1. Što se tiče “utvrđivanja činjenica i primene zakona”

 

  1. Sud podseća da podnosilac zahteva tvrdi da je Rešenje Apelacionog suda od 23. decembra 2021. godine, u vezi sa Rešenjem Osnovnog suda u Gnjilanu od 5. decembra 2020. godine doneto bez utvrđivanja činjenica, odnosno nisu otklonjeni svi prigovori koje je on izneo pred sudovima, dodajući da iznos koji je poverilac tražio ne ispunjava zakonske uslove koji su propisani u članu 29 stav 1 tačka 1.3 ZIP-a, u vezi sa članovima 44, 45 stav 1 tačka 1.7 Zakona o porezu na dodatu vrednost i članom 104 stav 1 Zakona o Obligacionim odnosima. Kao rezultat toga, isti nabodi da je zbog neutvrđenja suštinskih činjenica od strane redovnih sudova on materijalno oštećen u sumi od 107,50 evra, ne računajući zakonsku kamatu kao i troškove izvršnog postupka.

 

  1. U vezi sa gore navedenim tvrdnjama, Sud primećuje da je podnosilac zahteva, u ovom delu, svoj zahtev izgradio na osnovama zakonitosti a ne na osnovama ustavnosti, tvrdeći da redovni sudovi nisu potvrdili činjenična pitanja na način koji je propisan u zakonu i nisu pravično primenili materijalno pravo. (vidi, s tim u vezi, Ustavni Sud, slučaj KI76/21, podnosilac zahteva Qemajl Babuni, Rešenje od 10. novembra 2021. godine, stav 33).

 

  1. Sud podseća da je na osnovu sudske prakse ESLJP-a, koja se odnosi na doktrinu četvrte instance, dosledno naglašavao razliku između „ustavnosti“ i „zakonitosti“ i smatrao da nije njegova dužnost da se bavi činjeničnim greškama ili pogrešnim tumačenjem i pogrešnom primenom zakona koju su navodno počinili redovni sudovi, osim i u meri u kojoj su takvim greškama povređena prava i slobode zaštićena Ustavom i EKLjP-om (vidi, u tom smislu, slučajeve Suda KI179/18, podnosilac zahteva Belgjyzar Latifi, rešenje o neprihvatljivosti od 23. jula 2020. godine, stav 68; KI49/19, podnosilac zahteva Akcionarsko društvo Limak Kosovo International Airport SH.A., “Adem Jashari”, rešenje od 31. oktobra 2019. godine, stav 47; KI56/17, m podnosilac zahteva Lumturije Murtezaj, rešenje o neprihvatljivosti od 18. decembra 2017. godine, stav 35; i KI154/17 dhe KI05/18, podnosilac zahteva, Basri Deva, Afërdita Deva i Društvo sa ograničenom odgovornošću “Barbas”, rešenje o neprihvatljivosti od 12. avgusta 2019. godine, stav 60, i na kraju slučaj KI76/21, podnosilac zahteva Qemajl Babuni, Rešenje od 10. novembra 2021. godine, stav 34).

 

  1. Sud je takođe dosledno tvrdio da nije njegova uloga da preispituje zaključke redovnih sudova u vezi sa činjeničnim stanjem i primenom materijalnog prava i da ne može sam da ocenjuje činjenice zbog kojih je redovni sud doneo jednu umesto neke druge odluke. U suprotnom, Sud bi delovao kao sud „četvrtog stepena“, što bi rezultiralo nepoštovanjem granica utvrđenih u njegovoj nadležnosti (vidi, u ovom kontekstu, slučaj ESLJP-a García Ruiz protiv Španije, 30544/96, Presuda od 21. januara 1999. godine, stav 28 i reference koje se u njemu koriste; i visi takođe slučajeve Suda, KI49/19, citirano iznad, stav 48; i KI154/17 i KI05/18,, citirano iznad, stav 61, i na kraju slučaj KI76/21, podnosilac zahteva Qemajl Babuni, Rešenje od 10. novembra 2021. godine, stav 35).

 

  1. Sud, međutim, ističe da sudska praksa ESLJP-a i Suda takođe propisuju okolnosti pod kojima treba da se napravi izuzetak od ovog stava. Kao što je gore navedeno, dok redovni sudovi imaju primarnu dužnost da rešavaju probleme oko tumačenja primenjivog zakona, uloga Suda je da obezbedi ili verifikuje da su efekti tog tumačenja u saglasnosti sa Ustavom i EKLjP-om (vidi, slučaj ESLJP-a, Miragall Escolano i drugi protiv Španije, 38366/97,  38688/97,  40777/98,  40843/98,  41015/98,  41400/98,  41446/98,  41484/98,  41487/98  i 41509/98, Presuda od 25. maja 2000. godine, stavovi 33-39; i vidi takođe slučaj Suda KI154/17 i KI05/18, citirano iznad, stav 63). U principu, takav izuzetak se odnosi na slučajeve koji rezultiraju kao očigledno proizvoljni, uključujući one u kojima je sud „očigledno pogrešno primenio zakon“ u posebnom slučaju i koji je mogao rezultirati „proizvoljnim zaključcima“ ili „očigledno neobrazložen“ za relevantnog podnosioca (za detaljnije objašnjenje u vezi sa konceptom „primena zakona na očigledno pogrešan način„, vidi, između ostalog, Vodič ESLJP-a o članu 6. EKLjP-a (građanski aspekt), od 31. avgusta 2020. godine, deo IV. Proceduralni kriterijumi; 3. Četvrti stepen; b. Delokrug i ograničenja nadzora Suda, stavovi 329-333; i slučaj Suda KI154/17 i KI05/18, citirano iznad, stavovi 60 do 65 i tamo korišćene reference, i na kraju slučaj KI76/21, podnosilac zahteva Qemajl Babuni, Rešenje od 10. novembra 2021. godine, stav 36).

 

  1. Uzimajući u obzir navode podnosioca zahteva i spise predmeta, Sud smatra da podnosilac zahteva nije uspeo da dokaže da su efekti tumačenja i primene materijalnog i procesnog prava nekompatibilni sa pravima zagarantovanim Ustavom i EKLjP-om. Štaviše, iz obrazloženja odluka je jasno da se u okolnostima ovog slučaja ne radi o „primeni zakona na očigledno pogrešan način„, niti o „proizvoljnim“ ili „očigledno neobrazloženim“ zaključcima”.

 

  1. Samim tim, Sud utvrđuje da navodi podnosioca zahteva, u vezi utvrđivanja činjenica i primene zakona, spadaju u prvu kategoriju (i) navoda „četvrtog stepena“ i kao takvi odražavaju navode na nivou zakonitosti i nisu argumentovani na nivou ustavnosti, stoga, kao takvi treba da se proglase očigledno neosnovanim, na ustavnim osnovama, u skladu sa pravilom 39 (2) Poslovnika o radu.

 

 

  1. Što se tiče tvrdnji u vezi sa povredom principa “jednakosti oružja”

 

  1. U meri u kojoj je to relevantno za okolnosti konkretnog slučaja, Sud naglašava da je načelo jednakosti oružja svojstvena karakteristika pravičnog suđ U principu, ono zahteva da svaka strana dobije razumnu priliku da iznese svoj slučaj u uslovima koji je ne stavljaju u nepovoljan položaj u odnosu na protivničku stranu (vidi, između ostalog, predmete ESLJP-a Ocalan protiv Turske, br. 46221/99 presuda od 12. maja 2005. godine, stav 140; Foucher protiv Francuske, br. 22209/93, presuda od 18. marta 1997. godine, stav 34; Bulut protiv Austrije, br. 17358/90, presuda od 22. februara 1996. godine; i Faig Mammadov protiv Azerbejdžana, br.60802/09, presuda od 26. januara 2017. godine, stav 19). Ovo načelo je takođe usko povezano sa pravom na raspravu na kojoj se mogu osporiti dokazi, što u principu znači mogućnost da stranke saznaju i daju komentare na sve izvedene dokaze kako bi mogle uticati na odluku suda (vidi, između ostalog, predmet ESLJP-a Brandstetter protiv Austrije, br. 13468/87, presuda od 28. avgusta 1991. godine, stav 67).

 

  1. Sud podseća da suštinska tvrdnja podnosioca zahteva u vezi sa povredom ovog principa leži u činjenici da njemu, kao strana dužnika, nije data mogućnosti da ima jednaku zaštitu da se suoči sa argumentima i protivargumentima protiv strane poverioca, smatrajući da je njeno održavanje prema članu 22. ZPP bilo neophodno da se dokaže suprotno od tvrdnji protivne stranke (poverioca).

 

  1. U tom smislu, Sud primećuje da je Apelacioni sud, u rešenju br. 2572/20, od 23. decembra 2021. godine, u vezi sa ovim navodom, obrazložio: “Apelacioni sud ocenjuje da žalbeni navodi dužnika u vezi sa tim da je prvostepeni sud povredio odredbe izvršnog postupka iz člana 73. ZIP-a, time što nije zakazao sednicu saslušanja radi dokazivanja navoda iz tužbe, za Apelacioni sud su potpuno neosnovani navodi zbog činjenice da se u odredbi člana 73 stav 1 ZIP-a, propisuje da “Sud može odlučiti o prigovoru van sudske rasprave. Izuzetno sud može odrediti javnu raspravu ukoliko smatra da je to neophodno za potpuno shvatanje validnosti prigovora. Sud će obavestiti sve strane o javnoj raspravi. Ako sud odluči da održi javnu raspravu, javna rasprava će se održati u roku od pet (5) dana, pri čemu se traži da odgovori na prigovor budu primljeni od suda“, U tom smislu, ovaj sud ceni da je takav zaključak prvostepenog suda u vezi sa tačkom II izreke napadnutog rešenja pravičan i zakonit, budući da je u diskreciji prvostepenog suda da zakaže sednicu saslušanja samo u slučajevima kada je to korisno radi utvrđivanja neke činjenice, a što je u konkretnom slučaju prvostepeni sud pravično odlučio kada nije zakazao sednicu saslušanja zato što je izvršenje dozvoljeno na osnovu računa koji predstavljaju verodostojni dokument u smislu člana 29 ZIP-a, isti su u originalu, kao što je to i propisano u članu 40 st.1 i 1.3 ZIP-a di isti su prihvaćeni i potpisani od strane dužnika i takođe isti predstavljaju pravni osnov za određivanje izvršenja kako je to i propisano u odredbi člana 21 istog tog zakona.”

 

  1. Na osnovu gore navedenog, Sud primećuje da zakazivanje sednice saslušanja od strane prvostepenog suda, u skladu sa primenljivim zakonom na snazi, predstavlja diskreciono pravo tog suda da odluči o održavanju ili neodržavanju ročišta saslušanja, i to u slučajevima kada sud u svojoj proceni smatra korisnim i potrebnim da razjasni činjenične okolnosti slučaja. U konkretnom slučaju, osvrćući se na ovu tvrdnju podnosioca zahteva, Apelacioni sud je smatrao da fakture koje su dokumentovane pred njim, kao što je i pravično prvostepeni sud smatrao, predstavljaju pouzdan dokument u smislu zakona (izvršni naslov), kako je to propisano u članu 40, stav 1 i 1.3 ZIP-a i članu 21 istog tog zakona.

 

  1. Analizirajući tvrdnje podnosioca zahteva u vezi sa povredom principa jednakosti oružja, koji je, u smislu člana 6 EKLjP-a, usko povezan sa pravom na sudsku raspravu i analizirajući zaključke Apelacionog suda, u vezi sa ovom tvrdnjom, Sud smatra da podnosilac zahteva nije uspeo da potkrepi svoju tvrdnju u vezi sa povredom ovog prava koje je zagarantovano članom 31 Ustava, u vezi sa članom 6.1 EKLjP-a, iz razloga koji su navedeni iznad.

 

  1. Stoga, iz ovih razloga, Sud zaključuje da navodi podnosioca zahteva u vezi sa povredom prava na pravično suđenje, zagarantovanog članom 31 Ustava i članom 6.1 EKLjP-a, u vezi sa jednakošću oružja spadaju u treću (iii) kategoriju “nepotkrepljenih ili neobrazloženih” navoda, jer je zahtev u ovom delu očigledno neosnovan po ustavnim osnovama, u skladu sa pravilom 39 (2) Poslovnika o Radu.

 

III. U vezi sa “nedoslednom sudskom praksom”

 

  1. Opšta načela

 

  1. Što se tiče osnovnih načela koja se odnose na doslednost sudske prakse, Sud podseća da je sudska praksa ESLJP-a dovela do četiri osnovna načela koja karakterišu analizu u pogledu doslednosti sudske prakse, a to su: (i) pravna sigurnost; (ii) ne postoji stečeno pravo na usaglašenost sudske prakse; (iii) razlika nije nužno u suprotnosti sa EKLJP-om; i (iv) isključenje očigledne proizvoljnosti.

 

  1. Kada je u pitanju prvo načelo, ESLJP se usredsredio na načelo pravne sigurnosti koje je u ovom kontekstu ugrađeno u sve članove EKLJP-a i predstavlja jedan od osnovnih aspekata vladavine prava (vidi, predmet ESLJP-a Nejdet Şahin i Perihan Şahin protiv Turske, br. 13279/05, presuda od 20. oktobra 2011. godine, stav 56). Ovo načelo garantuje određenu stabilnost u pravnim situacijama i doprinosi poverenju javnosti u sudove. Uporna nedoslednost u sudskoj praksi može dovesti do stanja pravne nesigurnosti koje dovodi do smanjenja poverenja javnosti u pravosudni sistem, a to poverenje nesumnjivo predstavlja jednu od ključnih komponenata države koja se zasniva na vladavini prava (vidi, u ovom kontekstu, predmet ESLJP-a Ferreira Santos Pardal protiv Portugalije, presuda od 30. jula 2015. godine, stav 42; vidi, takođe, slučaj Suda KI175/20, podnosilac zahteva: Kosovska agencija za privatizaciju, rešenje od 26. marta 2021. godine, stav 55).

 

  1. Kada je reč o drugom načelu, ESLJP je utvrdio da zahtevi pravne sigurnosti i zaštite legitimnog poverenja javnosti, ipak ne garantuju stečeno pravo na usaglašenost sudske prakse. Sam po sebi, razvoj sudske prakse nije u suprotnosti s valjanim sprovođenjem pravde, budući da bi propust u održavanju dinamičnog i evolutivnog pristupa sadržao u sebi opasnost od sprečavanja reformi ili kontinuiranog poboljšanja (vidi, između ostalog, predmete ESLJP-a, Nejdet Şahin i Perihan Şahin protiv Turske, citiran u tekstu iznad, stav 58; i Lupeni Grkčkatolička parohija i drugi protiv Rumunije, br. 7694/11, presuda od 29. novembra 2016. godine, stav 116; i vidi, takođe, slučaj Suda KI175/20, Kosovska agencija za privatizaciju, rešenje od 26. marta 2021. godine, stavovi 56 i slučajeve tu citirane).

 

  1. Što se tiče trećeg načela, ESLJP je utvrdio da je mogućnost oprečnih sudskih odluka svojstvena karakteristika svakog sudskog sistema zasnovanog na mreži osnovnih i žalbenih sudova ovlašćenih da sude u oblasti svoje teritorijalne nadležnosti. Takve razlike se mogu javiti čak i unutar istog suda. One se, same po sebi, ne mogu smatrati u suprotnosti sa EKLJP-om (vidi, predmete ESLJP-a Nejdet Şahin i Perihan Şahin protiv Turske, citiran u tekstu iznad, stav 51; Albu i drugi protiv Rumunije i šezdeset tri (63) druge predstavke, br. 34796/09, presuda od 10. maja 2012. godine, stav 34; Santo Pinto protiv Portugalije, br.39005/04, presuda od 20. maja 2008. godine, stav 41; i Lupeni Grkčkatolička parohija i drugi protiv Rumunije, citiran u tekstu iznad, stav 122; i vidi, takođe, slučaj Suda KI175/20, Kosovska agencija za privatizaciju, rešenje od 26. marta 2021. godine, stav 57).

 

  1. Na kraju i u vezi sa četvrtim načelom, ESLJP je dosledno naglašavao da nije njegova dužnost, osim u slučajevima očigledne proizvoljnosti, da dovodi u pitanje način na koji domaci sudovi tumače nacionalno zakonodavstvo (vidi, na primer, predmete ESLJP-a Adamsons protiv Letonije,3669/03, presuda od 24. juna 2008. godine, stav 118; i Nejdet Şahin i Perihan Şahin protiv Turske, citiran u tekstu iznad, stav 50) i da, u principu, nije njegova funkcija da poredi različite odluke domaćih sudova, čak i ako su one donete u naizgled sličnim postupcima. On mora da poštuje nezavisnost sudova. Osim toga, ESLJP je naglasio da ne može se smatrati kako različito postupanje u dva spora stvara različitu sudsku praksu onda kada je to različito postupanje opravdano razlikama u činjeničnim situacijama o kojima je reč (vidi, predmete ESLJP-a Lupeni Grkčkatolička parohija i drugi protiv Rumunije, citiran u tekstu iznad, stav 116).

 

  1. Takođe, Sud primećuje da pristup ESLJP-a prilikom analize razlika u sudskoj praksi varira u zavisnosti od činjenice da li se te razlike javljaju (i) u okviru jednog istog ogranka sudova ili (ii) između dva različita ogranka suda koji su jedan od drugog potpuno nezavisni. Druga situacija se odnosi na pravosudne sisteme koji se sastoje od vise od jednog ogranka pravosudnog sistema, a pritom svaki taj ogranak ima svoj nezavisni vrhovni sud koji ne podleže zajedničkoj sudskoj hijerarhiji. Glavni predmet ESLJP-a koji se odnosi na nepostojanje doslednosti, odnosno na neusaglašenost sudske prakse, Nejdet Şahin i Perihan Şahin protiv Turske, spada u ovu kategoriju. U svakom slučaju, osnovna načela koja su ustanovljena ovim predmetom, koriste se i prilikom procene razlika u vezi sa sudskom praksom i u predmetima koji pripadaju prvoj kategoriji, odnosno onim sa jedinstvenim sudskim sistemom, što bi bio slučaj u kontekstu pravnog sistema Republike Kosovo.

 

  1. Pozivajući se na gore utvrđena načela, Sud dalje naglašava da ESLJP koristi tri osnovna kriterijuma da bi utvrdio da li navodna razlika predstavlja povredu člana 6. EKLJP-a, a to su: (i) da li su razlike u sudskoj praksi „duboke i dugotrajne“; (ii) da li unutrašnje pravo predviđa mehanizme koji mogu da reše takve nesaglasnosti; i (iii) da li su ti mehanizmi primenjeni i kakvo je bilo njihovo dejstvo (u ovom kontekstu, vidi predmete ESLJP-a Beian protiv Rumunije (br. 1), br. 30658/05, presuda od 6. decembra 2007. godine, stavovi 37-39; Lupeni Grkčkatolička parohija i drugi protiv Rumunije, citiran u tekstu iznad, stavovi 116-135; Nejdet Şahin i Perihan Şahin protiv Turske, citiran u tekstu iznad, stav 53; i vidi, takođe, slučaj Suda KI175/20,, Kosovska agencija za privatizaciju, rešenje od 26. marta 2021. godine, stav 60).

 

  1. U ovom kontekstu, Sud takođe ponavlja da nije njegova funkcija da upoređuje različite odluke redovnih sudova, čak i ako su donete u naizgled sličnim postupcima. On je dužan da p0štuje nezavisnost sudova. Pored toga, u takvim slučajevima, odnosno slučajevima navoda o ustavnim povredama osnovnih prava i sloboda kao rezultat razlika u sudskoj praksi, podnosioci zahteva moraju Sudu predstaviti relevantne argumente u vezi sa činjeničnom i pravnom sličnošću predmeta za koje tvrde da su različito rešeni od strane redovnih sudova, što je rezultiralo razlikama u sudskoj praksi i što je moglo rezultirati povredama njihovih ustavnih prava i sloboda zagarantovanih članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a.

 

  1. Primena gore navedenih načela u okolnostima ovog konkretnog slučaja

 

  1. Sud podseća da podnosilac zahteva tvrdi da su u njegovom slučaju redovni sudovi doneli odluke i u suprotnosti sa sudskom praksom, dostavljajući u prilog zahtevu i dokaze: (i) Odluku Osnovnog suda u Prištini-Odeljenje u Lipljanu [PPP. br. 59/18] od 12. marta 2021. godine, kojom je naloženo poveriocu (PRO-ING, Priština), da pokrene parnični postupak protiv dužnika opštine Lipljan, a radi realizacije spornog kredita, kojom prilikom je odluka odložena do okončanja parničnog postupka; (ii) Odluku Osnovnog suda u Uroševcu [PPP. br. 308/21] od 21. januara 2022. godine, kojom je odbijen prigovor dužnika (MEKA D.O.O.) i ostavljen je na snazi izvršni nalog br. 445/21, od 7. septembra 2021. godine; i (iii) Rešenje Apelacionog suda [Ac. br. 5075/2020] od 28. aprila 2021. godine, kojim je usvojena žalba dužnika i predmet vraćen na ponovno odlučivanje da bi se izbegnule nejasnoće koje su bile povezane sa regularnošću i autentičnošću faktura dužnika kao izvršnih dokumenata.

 

  1. Podnosilac zahteva, pozivajući se na Rešenje Apelacionog suda [Ac. br. 5075/2020] od 28. aprila 2021. godine, navodi da: “Osporeno rešenje Apelacionog suda… doneto je u suprotnosti sa sličnom sudskom praksom u postupcima koje je presudio isti sud i iste prirode, gde je vlasnik suprotne strane bio isti i koji je sa sličnim fakturama pokušao da izvrši drugačiji iznos glavnice od 246.015,25 Evra.”

 

  1. Sud naglašava da ocenjuje doslednost sudske prakse Apelacionog suda samo u vezi sa navodnim povredama od strane podnosioca predstavke. Samim tim, nedoslednost u sudskoj praksi treba da rezultira u povredi prava i osnovnih sloboda podnosioca zahteva. Da bi se utvrdila neka takva povreda, i da bi se utvrdilo da su prava i osnovne slobode podnosioca zahteva povređena kao rezultati “dubokih i dugoročnih razlika” u odgovarajućoj sudskoj praksi, činjenične i pravne okolnosti slučaja podnosioca zahteva trebaju da budu u potpunosti identične sa slučajevima na koje se poziva podnosilac zahteva.

 

  1. S tim u vezi, Sud iz sadržaja priloženih odluka primećuje da činjenične okolnosti ovog konkretnog slučaja nisu identične sa onima na koje se poziva podnosilac zahteva, jer je u prvom slučaju (i) prvostepeni sud odlučio da odloži donošenje odluke, smatrajući spornim iznos kredita (duga), a u drugom slučaju (ii) prvostepeni sud je naime odbio prigovor koji je bio podnet od dužničke strane i ostavio je na snazi izvršni nalog [ br. 445/21], 7. septembra 2021. godine, u kojem je tražena realizacija duga.

 

  1. Sa druge strane, u trećem slučaju (iii) drugostepeni sud je, gde se vidi da je dužnička strana bila podnosilac zahteva (Vatani D.O.O.) i ista poverenička strana kao i u ovom konkretnom slučaju, usvojio žalbu podnosioca zahteva i vratio je predmet na ponovno odlučivanje pred prvostepenim sudom zbog nejasnoća koje su bile u vezi sa regularnošću faktura i autentičnošću istih. Ipak, u ovom konkretnom slučaju, ni prvostepeni sud ni drugostepeni sud nisu smatrali spornim validnost faktura, kao verodostojnih dokumenata (izvršne naslove) i ova činjenica se jasno vidi iz obrazloženja Apelacionog suda, gde potonji navodi da: “U konkretnom slučaju se radi o pouzdanoj ispravi, kao što su fakture navedene u predlogu za izvršenje i iste su pogodne za izvršenje jer se u njima navodi i poverilac i dužnik, vrste predmeta i vreme izvršenja novčane obaveze, tako da su to verodostojni dokumenti koji su potpuni, validni, izvršni, zahtevi su prispeli, nema novih dokaza da su zahtevi na osnovu verodostojnih dokumenata ispunjeni, štaviše, fakture su kopije koje su overene kod beležnika, kako je to i propisano u članu 40, st, 1 i 1,3 ZIP-a, stoga, iz ovoga proizilazi da su verodostojni dokumenti podesni za izvršenje i da je prvostepeni sud osnovano odbio prigovor dužnika kao neosnovan.”

 

  1. Na osnovu gore navedenih referenci, Sud smatra da podnosilac zahteva ipak nije uspeo da ispuni kriterijum u vezi sa “dubokim i dugoročnim razlikama” sudske prakse, jer se ovde ne govori o potpuno identičnim činjeničnim i pravnim okolnostima, kako se to zahteva u ovom kriterijumu. Pored toga, čak i da su postojale potpuno identične činjenične i pravne okolnosti među slučajevima koji se upoređuju, Sud podseća da se ne može izgraditi jedna tvrdnja o nedoslednosti sudske prakse samo na osnovu upoređivanja jedne ili dve odluke i da se utvrdi da su ipak postojale “duboke i dugoročne razlike” u sudskoj praksi Apelacionog suda, kao poslednje instance u parničnom postupku.

 

  1. S tim u vezi, Sud je u svojim slučajevima KI29/17, KI42/17, KI35/18 i KI107/19 i KI133/19, ocenio da ne mogu da se utvrde “duboke i dugotrajne razlike” u poređenju samo 2 (dva) slučaja iako isti mogu da budu i protivrečni. U ovom slučaju, u jednoj takvoj okolnosti gde se podnosioci zahteva pozivaju samo na jednu odluku koja sadrži utvrđivanja i zaključke koji su različiti od odluke koja je doneta u slučaju podnosioca zahteva, Sud nije utvrdio da je došlo do povrede načela pravne sigurnosti (vidi, slučajeve Suda KI29/17, citirano iznad, stav 53, KI42/17,, citirano iznad, KI35/18, citirano iznad, stavovi 104 i 114, i KI107/19, citirano iznad, stav 75, i na kraju slučaj KI133/19, citirano iznad, stav 58).

 

  1. Pored toga, Sud podseća da je sudska praksa ESLJP-a stavila naglasak na činjenicu da razlika u sudskoj praksi nije nužno u suprotnosti sa EKLJP-om, zato što su dinamičan i evolutivan pristup sudova u tumačenju važećeg zakona, a takođe i razvoj sudske prakse, važni radi održavanja potrebne dinamike kontinuiranog poboljšanja sprovođenja pravde.

 

  1. U ovom smislu, podnosilac zahteva nije uspeo da dostavi Sudu dokaze u vezi sa „dubokim i dugotrajnim razlikama“ kako bi utvrdio da je Vrhovni Sud u njegovom slučaju odlučio u suprotnosti sa sudskom praksom konsolidovanom tokom godina. Pored toga, ukoliko bi se Sud upustio u ocenu zakonitosti odluka Vrhovnog suda, upoređivanjem i analizom, koja je od njegovih odluka najpravičnija i zasnovana na zakonu, umešao bi se u jurisdikciju i nezavisnosti redovnog pravosuđa.

 

  1. Stoga, iz tih razloga, Sud utvrđuje da navodi podnosioca zahteva u vezi sa povredom prava na pravično suđenje, zagarantovanog članom 31. Ustava i članom 6.1. EKLJP-a u vezi nedoslednosti u odlučivanju spadaju u kategoriju „nepotkrepljenih ili neobrazloženih“ navoda, stoga, kao takvi, moraju biti proglašeni očigledno neosnovanim, na ustavnoj osnovi, u skladu sa pravilom 39 (2) Poslovnika o Radu..

 

  1. Što se tiče drugih tvrdnji

 

  1. U proceni ovih drugih tvrdnji, Sud primećuje da podnosilac zahteva, izuzev navoda o povredi prava na pravično suđenje, navodi i povrede članova 24, 54 i 102 Ustava. Međutim, podnosilac zahteva je povredu ovih članova povezao sa povredom člana 31 Ustava, jednakost oružja i nedoslednost sudske prakse, a za koje navode je Sud iznad zaključio da je zahtev u ovim delovima očigledno neosnovan po ustavnim osnovama. Sud ponavlja da samo spominjanje članova Ustava i EKLjP-a ili njihova povezanost sa nekim drugim članom Ustava ne podrazumeva automatski i povredu drugih članova Ustava i EKLjP-a, ukoliko se dalje ne argumentuje i razloži kako je i zašto došlo do povrede istih. Sud je dosledno naglašavao da samo pozivanje i spominjanje članova Ustava i EKLjP-a nije dovoljno da se izgradi jedna argumentovana tvrdnja o ustavnim povredama. Kada se tvrdi povreda prava koja su zagarantovana Ustavom i EKLjP-om, podnosilac zahteva treba da obezbedi obrazložene tvrdnje i ubedljive argumente (vidi, s tim u vezi, slučajeve Suda: KI175/20, podnosilac zahteva: Kosovska Agencija za Privatizaciju, Rešenje o neprihvatljivosti od 22. aprila 2021. godine, stav 81; i na kraju slučaj KI04/21, sa podnositeljkom zahteva Nexhmije Makolli, Rešenje o neprihvatljivosti od 11. maja 2021. godine, stavovi 38-39).

 

  1. Iz tih razloga, Sud zaključuje da tvrdnje podnosioca zahteva u vezi sa povredama članova 24, 54 i 102 Ustava, pripadaju trećoj kategoriji (iii), potkategoriji (a) “nepotkrepljenih ili neobrazloženih“ navoda, i stoga se, kao takvi, po ustavnim osnovama isti proglašavaju očigledno neosnovanim.

 

Zaključak

  1. Ukratko, Sud, uzimajući u obzir sve gore navedene razrade i zaključke, utvrđuje da: (I) navodi podnosioca zahteva, u vezi utvrđivanja činjenica i primene zakona, spadaju u prvu kategoriju (i) navoda „četvrtog stepena“ i kao takvi odražavaju navode na nivou zakonitosti i nisu argumentovani na nivou ustavnosti, stoga, kao takvi treba da se proglase očigledno neosnovanim, na ustavnim osnovama; (II) navodi podnosioca zahteva u vezi sa povredom prava na pravično suđenje, zagarantovanog članom 31 Ustava i članom 6.1 EKLjP-a, u vezi sa jednakošću oružja i nedoslednosti u odlučivanju, spadaju u treću (iii) kategoriju “nepotkrepljenih ili neobrazloženih” navoda, jer je zahtev u ovom delu očigledno neosnovan po ustavnim osnovama; i (III) navodi podnosioca zahteva u vezi sa povredama članova 24, 54 i 102 Ustava, pripadaju trećoj kategoriji (iii), potkategoriji (a) “nepotkrepljenih ili neobrazloženih“ navoda, i stoga se, kao takvi, po ustavnim osnovama isti proglašavaju očigledno neosnovanim.

 

  1. Shodno tome, zahtev, u celini, u skladu sa pravilom 39 (2) Poslovnika, treba da se proglasi kao očigledno neosnovan i neprihvatljiv.

 

IZ TIH RAZLOGA

 

Ustavni sud, u skladu sa članom 113.1 i 113.7 Ustava, članovima 20. i 47. Zakona i u skladu sa pravilima 39 (2) i 59 (b) Poslovnika o Radu, dana xx 29. septembra 2022. godine, jednoglasno

 

ODLUČUJE

 

  1. DA PROGLASI zahtev neprihvatljivim;

 

  1. DA DOSTAVI ovo rešenje stranama;

 

  1. DA OBJAVI ovo rešenje u Službenom listu, u skladu sa članom 20.4 Zakona;

 

  • Ovo rešenje stupa na snagu odmah.

Sudija izvestilac                                                                  Predsednica Ustavnog suda

Radomir Laban                                                                                      Gresa Caka-Nimani

podnosiocu:

Vatani Shpk

Vrsta zahteva:

KI – Individualni zahtev

Vrsta akta:

Rešenje o neprohvatljivosti

Član 24 - Jednakost pred Zakonom, Član 31 - Pravo na Pravično i Nepristrasno Suđenje, Član 54 - Sudska Zaštita Prava

Zahtev je očigledno neosnovan

Vrsta postupka koji je sproveden pred drugim institucijama :

Civilni

Ustavni sud Kosova je osnovan januara 2009 godine.

Svojom nadležnošću za razmatranje zakona i individualnih zahteva o kršenju prava, sud čini najviši organ kontrole izvršne i zakonodavne vlasti na Kosovu, kao i najvišeg arbitara za tumačenje ustavnih odredbi zaštite ljudskih prava i sloboda.

"Perandori Justinian", nr. 44. 10000 Prishtina, Republika Kosovo

  • Tel: +383 (0) 38 60 61 62
  • Mob: +383(0) 45 200 595; +383(0) 45 200 576
  • Fax: +383(0) 38 60 61 70
  • [email protected]

© Ustavni sud

© Ustavni sud