Ocena ustavnosti presude Vrhovnog suda Kosova, [Rev. br. 302/2023], od 3. oktobra 2023. godine

Rešenje o neprohvatljivosti

br. predmeta KI239/23

podnosiocu: Narkize Abdullahu

Preuzimanje:

Shqip
Srpski

Përmbledhje Vendimi tekst

Priština, 4. marta 2024. godine

Br. ref.: RK 2385/24

REŠENJE O NEPRIHVATLJIVOSTI

slučaju br. KI239/23

Podnositeljka

Narkize Abdullahu

Ocena ustavnosti Presude Vrhovnog Suda Kosova [Rev. br. 302/2023]

od 3. avgusta 2023

USTAVNI SUD REPUBLIKE KOSOVO

u sastavu:

Gresa Caka-Nimani, predsednica

Bajram Ljatifi, zamenik predsednika

Selvete Gërxhaliu-Krasniqi, sudija

Safet Hoxha, sudija

Radomir Laban, sudija

Remzije Istrefi-Peci, sudija

Nexhmi Rexhepi, sudija i

Enver Peci, sudija

Podnositeljka zahteva

Zahtev je podnela Narkize Abdullahu sa mestom stanovanja u opštini Priština (u daljem tekstu: podnositeljka zahteva).

Osporena odluka

Podnositeljka zahteva osporava ustavnosti Presude Vrhovnog Suda Republike Kosova [Rev. br. 302/2023] od 3. avgusta 2023. godine (u daljem tekstu: Vrhovni sud), u vezi sa presudom Apelacionog suda Kosova [Ac. br. 3878/2021] od 4. aprila 2023. godine (u daljem tekstu: Apelacioni sud] i Presudom Osnovnog suda u Prištini – Opšti Departman – civilna divizija [C. br. 1807/17] od 22. januara 2021. godine (u daljem tekstu: Osnovni sud).

Predmetna stvar

Predmetna stvar ovog zahteva je ocena ustavnosti Presude Vrhovnog suda, kojom je, po navodima podnositeljke zahteva, došlo do povrede njenih prava i osnovnih sloboda koje su zagarantovane članovima 31 [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] i 46 [Zaštita imovine] Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav), u vezi sa članom 6 (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije za zaštitu Ljudskih prava (u daljem tekstu: EKLJP).

Pravni osnov

Zahtev je zasnovan na stavovima 1 i 7, člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane], stavu 2 člana 116. [Pravni efekat odluka] Ustava, na članovima 22. [Procesuiranje podnesaka], 27 (Privremene mere] i 47 [Individualni zahtevi] Zakona br. 03/L-121 o Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Zakon) i pravilu 25 [Podnošenje zahteva i odgovora] Poslovnika o radu Ustavnog suda Republike Kosova (u daljem tekstu: Poslovnik o Radu).

Postupak pred Ustavnim sudom

Dana 24. oktobra 2023. godine, podnositeljka zahteva je podnela zahtev pred Ustavnim Sudom Republike Kosova (u daljem tekstu: Sud).

Dana 30. oktobra 2023. godine, Predsednica Suda je odlukom [Br. GJR. KI239/23] imenovala sudiju Radomira Labana za sudiju izvestioca i odlukom [Br. KSH. KI239/23] Veće za razmatranje, u sastavu sudija: Gresa Caka Nimani (predsedavajuća), Bajram Ljatifi i Safet Hoxha, članovi.

Dana 7. novembra 2023. godine, Sud je obavestio podnositeljku zahteva o registraciji zahteva.

Dana 7. novembra 2023. godine, Sud je obavestio Vrhovni sud o registraciji zahteva, davajući mu mogućnost da podnese komentare.

Dana 13. februara 2024. godine, Veće za razmatranje je razmotrilo izveštaj sudije izvestioca i jednoglasno glasova je preporučilo sudu neprihvatljivost zahteva.

Pregled činjenica

Iz spisa predmeta proizilazi da je podnositeljka zahteva u tužbi koju je podnela pred Osnovnim sudom u Prištini tražila podelu bračne imovine koja je stvorena tokom bračne zajednice sa B.A (bivšim supružnikom), uključujući i pravo na priznavanje doprinosa za rad u domaćinstvu tokom bračne zajednice, uključujući i predlog za određivanje mere obezbeđenja.

Nakon toga, 22. januara 2021. godine, podnositeljka zahteva je kroz Predlog za proširenje tužbenog zahteva, između ostalog, predložila da se naloži B.A. da na ime doprinosa za kućne poslove u periodu bračne zajednice, odnosno od 10. decembra 1996. do 31. decembra 2007. godine, istoj nadoknadi isti iznos od 20.700,00 € (dvadeset hiljada i sedamsto evra), sa kamatom u visini od 8%, od dana održavanja glavnog pretresa koji je održan dana 22. januara 2021. godine, pa sve do konačne isplate, sve to u roku od 15 dana od pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Dana 22. januara 2021. godine, Osnovni sud je u Presudi [C. br.1807/17]: odlučio sledeće;

(I) usvojio tužbeni zahtev podnositeljke zahteva kao delimično osnovan, a da je ista po osnovu bračnog toka i doprinosa u braku na ime zajedničke imovine vlasnik 1/2 idealnog dela nepokretnosti – lokala br.26 A u površini od 32,40 m2 koji se nalazi u Prištini, Bela česma i cela procenjena imovina - izražena u novčanoj vrednosti u ukupnom iznosu od 99.860,00€, na osnovu doprinosa za brak, u jednakim delovima, i procenjena u procentima od 50:50 za obe parnične stranke - bivše supružnike;

(II) tuženi B. A. je obavezan da prihvati i dozvoli da se nepokretnost pomenuta u izreci I upiše u 1/2 idealnog dela na ime podnositeljke zahteva kao suvlasnice u Katastarskoj kancelariji opštine Priština; Ova presuda u tački I suvlasniče II služiće kao pravni naslov za upis prava svojine u registre nepokretnosti u Direkciji za imovinu i katastar opštine Priština;

(III) obavezuje se tuženi B.A., na ime doprinosa za kućne poslove za period od 01. juna 1996. godine do 31. decembra 2007. godine, da joj naknadi iznos od 20.700,00€, sa kamatom u visini od 8%, od dana održavanja glavnog pretresa koji je održan dana 22. januara 2021. godine, pa sve do konačne isplate, sve to u roku od 15 dana od pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja;

(IV) Odbija se deo tužbenog zahteva podnositeljke zahteva kojim je tražila da se dokaže da je tužiteljka vlasnik na osnovu toka braka i doprinosa u braku, na ime zajedničke imovine vlasnik 1/2 idealnog dela nepokretnosti u katastarskoj zoni Matičane [P...15] u površini od 420 m2, nepokretnosti u katastarskoj zoni Matičane [P...-16] u površini od 448 m2; nekretnine lokala u površini od 25 m2; nekretnine (lokala) u površini od 28m2; biznis sa brojem [70329557-N.T.SH.Alergjia-Astma], nepokretnosti u katastarskoj oblasti Prištine, [kat. par. br..2755-6], u površini od 517 m2 i da se obavežu Opština Priština i opština Čaglavica da gore navedene nepokretnosti, upišu na ime podnositeljke zahteva kao vlasnika u idealnoj jedinici sa ½, kao i da je tuženi preda na korišćenje i nesmetan posed, kao neosnovan;

V) Osnovni sud u Prištini, oglašava se nenadležnim sa teritorijalne tačke gledišta za stan koji se nalazi u Šengđinu, za procesuiranje u ovom predmetu koji se odnosi na ovu nekretninu.

Protiv ove presude podnositeljka zahteva je uložila žalbu zbog (i) povrede odredaba postupka; (ii) netačno ili nepotpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i (iii) pogrešne primene materijalnog prava; sa predlogom da se pobijana presuda preinači tako što će se usvojiti tužbeni zahtev podnositeljke zahteva.

Dana 4. aprila 2023. godine, Apelacioni sud je u Presudi [Ac. br.3878/2021]: (I) usvojio kao delimično osnovanu žalbu podnositeljke zahteva, ukidajući tako Presudu Osnovnog suda [C. br. 1807/17] i predmet se vratio istom sudu na ponovno razmatranje i ponovno odlučivanje u vezi sa (tačka I, II, IV i VI izreke); (II) odbio je delimično kao neosnovanu žalbu podnositeljke zahteva, a Presuda Osnovnog suda [C. br. 1807/1 7] odnosno izreka III iste se potvrđuje; (III) Tačka V izreke Presude Osnovnog suda [C. br. 1807/17] kojom se oglasio ekskluzivno nenadležnim što se tiče teritorijalne tačke gledišta u vezi sa zahtevom podnositeljke zahteva za potvrđivanje imovinskog prava na stanu koji se nalazi u Šenđinu, ostaje ne razmotreno.
Protiv presude drugostepenog suda u zakonskom roku, podnositeljka zahteva je podnela zahtev za reviziju, zbog (i) bitnih povreda odredaba parničnog postupka i (ii) pogrešne primene materijalnog prava, kojim je podnositeljka zahteva u potpunosti osporavala presudu prvostepenog suda, delimično potvrđenu presudom Apelacionog suda, što je šire opisano u tački III izreke osporene presude sa predlogom da se njena revizija se usvoji kao osnovana, tako da se predmet vrati na ponovno odlučivanje radi procene doprinosa podnositeljke zahteva za kućnim poslovima nakon 31. decembra 2007. godine do dana razvoda braka, odnosno do 16. oktobra 2017. godine.

Tuženi je dostavio odgovor na reviziju, u kojem se protivi tvrdnjama navedenim u reviziji, sa predlogom da se iste odbace kao nedozvoljene ili da se odbiju kao neosnovane.

Dana 3. avgusta 2023. godine, Vrhovni Sud je u Presudi [Rev. br. 302/2023] odbio kao neosnovanu reviziju podnositeljke zahteva, podnetu protiv Presude Apelacionog suda [Ac. br. 3878/2021] od 4. aprila 2023. godine. U obrazloženju svoje presude, Vrhovni sud je naglasio sledeće:

Takođe, zahtev iz revizije tužiteljke u pogledu doprinosa za domaćinstvo i posle 31.12.2007. godine ne stoji, jer, kako to i proizilazi iz spisa predmeta, konkretno iz podneska o specifikaciji tužbenog zahteva i njene konačne reči, od 22.01.2021.godine, sama je na ime tog doprinosa tražila iznos (presuđeni) od 20.700,00 evra, za period od 1996. godine do 2007. godine i ne više. Sa druge strane, odredbom člana 2.1 ZPP predviđeno da „U parničnom postupku sud odlučuje u granicama zahteva koji su postavljeni od suparničara “, kako je i nižestepeni sud takođe postupio.

Navodi podnositeljke zahteva

Podnositeljka zahteva tvrdi da je osporenom presudom vrhovnog Suda, došlo do povrede njenih prava i osnovnih sloboda koje su zagarantovane članovima 31 [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] i 46 [Zaštita imovine] Ustava u vezi sa članom 6 (Pravo na pravično suđenje) EKLJP-a.

Podnositeljka zahteva, što se tiče tvrdnje o povredi člana 31 Ustava u vezi sa članom 6 EKLJP-a, navodi da se Presuda Vrhovnog Suda [Rev. br. 302/23] od 3. avgusta 2023. godine, karakterizuje nedostatkom pravnog obrazloženja, kojom se potvrđuju prethodne odluke bez adekvatnog sveobuhvatnog obrazloženja u slučaju uskraćivanja prava na priznavanje doprinosa za kućne poslove posle 31. decembra 2007. godine do dana razvoda braka, odnosno do 16. oktobra 2017. godine, gde je po njenom mišljenju odlučeno proizvoljno da bi joj se uskratilo pravo koje samo po sebi predstavlja povredu osnovnih ustavnih principa i istovremeno povredu člana 54. Zakona br. 2004/32 o Porodici Kosova. Samim tim, suština navoda podnositeljke zahteva se sastoji u neobrazloženju sudske odluke u vezi sa time što nije uzet u obzir njen doprinos u domaćinstvu od dana 31. decembra 2007. godine, do dana razvoda.

Ista osporava odluku redovnih sudova po tvrdnji da je ona tražio dopunu veštačenja u vezi sa doprinosom koji dala kućnim poslovima posle 21. decembra 2007. godine, pri čemu veštak nije uspeo da pruži obrazloženje, dok od strane sudova nije dato nikakvo obrazloženje. Dakle, podnositeljka zahteva navodi povredu odredbe člana 47. u vezi sa članom 54. Zakona o porodici Kosova, dok nedostatak obrazloženja neke sudske odluke predviđa povredu člana 31. Ustava kao i člana 160, stav 4 ZPP-a, koji predviđa: "Obrazloženje presude sadrži : zahteve stranki, činjenice koje su podneli, i predloženi dokazi, koje je od tih činjenica potvrdio, zašto i kako je potvrdio te činjenice ,a ako ih je potvrdio putem dokaza koje je dokaze koristio i kako je njih vrednovao".
Podnositeljka zahteva takođe tvrdi da joj je osporenom odlukom povređeno pravo na imovinu koje je definisano članom 46. Ustava. Dakle, ona tvrdi da je povređeno njeno pravo iz člana 1. Protokola 1 [Zaštita imovine] EKLJP-a, koji predviđa da: "Svako fizičko ili pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine." U vezi sa ovom tvrdnjom, podnositeljka zahteva naglašava da je povreda prava na imovinu rezultat činjenice da je osporenom odlukom bivšem suprugu na direktan način omogućeno sticanje neopravdanog bogatstva, dok su podnositeljki zahteva nanete novčane štete.

Na kraju, podnositeljka zahteva traži da se utvrdi da je došlo do povrede člana 31 [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] i člana 46 [Zaštita imovine] Ustava, kao i da se utvrdi da je došlo do povrede jednakosti stranaka, odnosno supružnika u skladu sa odredom stava 2. člana 37 [Pravo na sklapanje braka i zasnivanje porodice] Ustava, tražeći od Suda da poništi Presudu [Rev. br. 302/23] od 3. avgusta 2023. godine, da proglasi istu nevažećom i da navedeno pitanje vrati na ponovno razmatranje.

Relevantne ustavne i zakonske odredbe

Ustav Republike Kosovo

Član 31

[Pravo na pravično i nepristrasno suđenje]

1. Svakom se garantuje jednaka zaštita prava pred sudom, ostalim državnim organima i nosiocima javnih.

2. Svako ima pravo na javno, nepristrasno i pravično razmatranje odluka o pravima i obavezama ili za bilo koje krivično gonjenje koje je pokrenuto protiv njega/nje, u razumnom roku, od strane nezavisnog i nepristrasnog, zakonom ustanovljenog, suda.

3. Suđenje je javno, osim u slučajevima kada sud, iz posebnih razloga, smatra da je isključivanje štampe ili javnosti, u korist pravde, ako bi njihovo prisustvo moglo naškoditi javnom redu ili nacionalnoj sigurnosti, interesima maloletnika, ili zaštiti privatnog života stranaka u postupku, na zakonom propisan način.

4. Svako ko je optužen za krivično delo ima pravo da ispituje prisutne svedoke i da zahteva obavezno pojavljivanje svedoka, veštaka i ostalih lica, koja mogu razjasniti činjenice.

5. Svako ko je optužen za krivično deo će se smatrati nevinim, sve dok se ne dokaže njegova/njena krivica, u saglasnosti sa zakonom.

Član 37 [Pravo na Sklapanje Braka i Zasnivanje Porodice]

1. Svako ima pravo na sklapanje braka, na osnovu slobodnog izbora supružnika i pravo na zasnivanje porodice u saglasnosti sa zakonom.

2. Zaključenje i raskid braka se reguliše zakonom i počiva na ravnopravnosti supružnika.

[...]

Član 46 [Zaštita imovine]

1. Garantuje se pravo na imovinu.

2. Korišćenje imovine je regulisano zakonom, u skladu sa javnim interesom.

3. Niko se ne može arbitrarno lišiti lične imovine. Republika Kosovo ili javne vlasti Republike Kosovo mogu izvršiti eksproprijaciju imovine ako je ista u skladu sa zakonom, ako je neophodna ili adekvatna za postizanje javnih ciljeva ili podržavanje javnog interesa, a za koju se vrši neposredna adekvatna kompenzacija licu ili licima, imovina kojih se eksproriiše.

4. O sporovima koje uzrokuje neko delo Republike Kosovo ili javne vlasti Republike Kosovo, a koji se smatraju eksproprijacijom, odlučuje nadležni sud.

5. Intelektualno pravo je zaštićeno zakonom.

Zakon br. 2004/32 ZAKON KOSOVA O PORODICI

Član 47.

Zajednička imovina

(1) Zajednička imovina supružnika je imovina stečena radom za vreme trajanja braka kao i prihod koji je proistekao iz takve imovine;

(2) Zajednička imovina može da se sastoji i od nematerijalnih i od obligacionih prava;

(3) Imovina supružnika stečena zajednički igranjem igara na sreću smatraće se zajedničkom imovinom.

(4) Supružnici su suvlasnici idealnih delova zajedničke imovine osim ukoliko o tome postignu drugačiji dogovor;

Član 54.

Procena zajedničke imovine u slučaju kad ne dođe do sporazuma

(1) Kad sporazum ne bude postignut, udeo svakog od supružnika u zajedničkoj svojini biće određen na osnovu doprinosa supružnika, procenom svih okolnosti i uzimanjem u obzir ne samo ličnog dohotka i drugih prihoda svakog od supružnika, već i pomoć koju je jedan od supružnika dao drugom supružniku, odnosno briga o deci, vođenje kućnih poslova, briga o imovini i njeno izdržavanje, kao i bilo koji drugi vid rada i saradnje koji se odnosi na upravljanje, izdržavanje i uvećavanje zajedničke imovine.

(2) U slučaju spora, nadležni sud donosi odluku u pogledu udela supružnika propisanih u ovom članu.

Ocena prihvatljivosti zahteva

Sud prvo razmatra da li je podnositeljka zahteva ispunila kriterijume o prihvatljivosti propisane Ustavom, određene Zakonom i dalje specifikovane Poslovnikom o radu.

U tom pravcu, Sud se prvenstveno poziva na stavove 1. i 7. člana 113. Ustava, koji propisuju da:

“(1) Ustavni sud odlučuje samo u slučajevima koje su ovlašćene strane podnele sudu na zakonit način.

[...]

(7) Pojedinci mogu da pokrenu postupak ako su njihova prava i slobode koje im garantuje ovaj Ustav prekršena od strane javnih organa, ali samo kada su iscrpeli sva ostala pravna sredstva, regulisanim zakonom”.

Sud u nastavku razmatra da li je podnositeljka zahteva ispunila kriterijume o prihvatljivosti, kako je dalje propisano u Zakonu. S tim u vezi, Sud se poziva na članove 47 [Individualni zahtevi], 48 [Tačnost podneska] i 49 [Rokovi] Zakona, koji propisuju:

Član 47

[Individualni zahtevi]

1.“ Svaka osoba ima pravo da od Ustavnog suda zatraži pravnu zaštitu ukoliko smatra da njena Ustavom zagarantovana prava i slobode krši neki javni organ.

2. Osoba može da podnese pomenuti podnesak samo nakon što su iscrpljena sva ostala zakonom određena pravna sredstva”.

Član 48

[Tačnost podneska]

“Podnosilac podneska je dužan da jasno naglasi to koja prava i slobode su mu povređena i koji je konkretan akt javnog organa koji podnosilac želi da ospori”.

Član 49

[Rokovi]

“Podnesak se podnosi u roku od 4 meseci. Rok počinje od dana kada je podnosilac primio sudsku odluku.[...]”.

U vezi sa ispunjenjem gore navedenih kriterijuma o prihvatljivosti, Sud ocenjuje da je podnositeljka zahteva ovlašćena strana, koja osporava jedan akt jednog javnog organa, odnosno Presudu Vrhovnog suda [Rev. br. 302/2023] od 3. avgusta 2023. godine, nakon što je iscrpela sva pravna sredstva koja su propisana zakonom. Podnositeljka zahteva je takođe objasnila za koja prava i slobode ona smatra da su joj povređena, u skladu sa zahtevima iz člana 48 Zakona ; i podnela je zahtev u skladu sa zakonskim rokovima koji su propisani u članu 49 Zakona.

Međutim, pored toga, Sud razmatra da li je podnositeljka zahteva ispunila kriterijume prihvatljivosti propisane u stavu (2) pravila 34 (Kriterijumi prihvatljivosti) Poslovnika o radu. Pravilo 34 (2) Poslovnika o radu propisuje kriterijume na osnovu kojih Sud može da razmotri zahtev, uključujući i kriterijum da zahtev ne bude očigledno neosnovan. Specifičnije pravilo 34 (2) propisuje da:

"(2) Sud može smatrati zahtev neprihvatljivim ako je zahtev očigledno neosnovan kada podnosilac/teljka zahteva nije dovoljno dokazao/la i potkrepio/la svoju tvrdnju".

Gore navedeno pravilo, na osnovu sudske prakse ESLJP-a i Suda, omogućava poslednje navedenom da proglašava zahteve neprihvatljivim iz razloga koji se odnose na meritum slučaja. Tačnije, na osnovu ovog pravila, Sud može proglasiti zahtev neprihvatljivim na osnovu i nakon ocene njegovog merituma, odnosno ako isti oceni da je sadržaj zahteva očigledno neosnovan na ustavnim osnovama, kao što je propisano u stavu (2) pravila 34 Poslovnika o Radu (vidi, slučaj: KI04/21, podnositeljka zahteva: Nexhmije Makolli, rešenje o neprihvatljivosti od 12. maja 2021. godine, stav 26; vidi takođe slučaj: KI175/20, podnosilac zahteva: Kosovska agencija za privatizaciju, rešenje o neprihvatljivosti od 27. aprila 2021. godine, stav 37).

Na osnovu sudske prakse ESLJP-a, ali i Suda, zahtev se može proglasiti neprihvatljivim kao „očigledno neosnovan“ u celini ili samo u odnosu na određeni navod koji zahtev može sadržati. S tim u vezi, tačnije je nazivati ih „očigledno neosnovanim navodima“. Poslednje navedeni se, na osnovu sudske prakse ESLJP-a, mogu svrstati u četiri različite grupe: (i) navodi koji se kvalifikuju kao navodi „četvrtog stepena“; (ii) navodi kategorisani „odsustvom očigledne ili evidentne povrede“; (iii) navodi koji su „nepotkrepljeni ili neobrazloženi“; i na kraju, (iv) „konfuzni i nejasni“ navodi (vidi slučajeve ESLJP-a, Kemmachev protiv Francuske, predstavka br. 17621/91, kategorija (i), Mentzen protiv Litvanije, predstavka br. 71074/01, kategorija (ii) i Trofimchuk protiv Ukrajine, predstavka br. 4241/03, kategorija (iii).

U kontekstu ocene prihvatljivosti zahteva, odnosno prilikom ocene da li je isti očigledno neosnovan na ustavnim osnovama, Sud će prvo podsetiti na relevantne navode podnosioca zahteva, pri čijoj oceni će Sud primeniti standarde sudske prakse ESLJP-a, u saglasnosti sa kojom je, na osnovu člana 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] Ustava, dužan da tumači osnovna prava i slobode zagarantovane Ustavom.

U svetlu ove normativne pozadine, Sud skreće pažnju da je suštinsko pitanje u okolnostima konkretnog slučaja vezano za tvrdnju podnositeljke zahteva o nedostatku obrazloženja u sudskoj odluci u vezi sa njenim zahtevom za priznavanje doprinosa za domaćinstvo nakon 31. decembra 2007. godine do trenutka razvoda braka. Shodno tome, podnositeljka zahteva je u podnesku za preciziranje tužbenog zahteva od 22. januara 2021. godine, između ostalog, tražila da se A.B (bivši suprug) obaveže da na ime doprinosa za kućne poslove za vreme trajanja bračne zajednice, odnosno od 10. decembra 1996. godine pa sve do 31. decembra 2007. godine, da podnositeljki zahteva nadoknadi iznos od 20.000 (dvadeset hiljada) evra. Osnovni sud je odobrio ovaj zahtev podnositeljke zahteva. Nakon toga, podnositeljka zahteva tvrdi da je tražila priznavanje doprinosa za rad u domaćinstvu i posle 31. decembra 2007. godine. Apelacioni sud je dalje naglasio da je prvostepeni sud pravilno izračunao period toka kamate kod zahteva podnositeljke zahteva za naknadu štete za rad u domaćinstvu u periodu od 01. juna 1996.godine do 31. decembra 2007. godine. U zahtevu za reviziju, podnositeljka zahteva je tražila da se predmet vrati na ponovno odlučivanje a da bi se procenio doprinos podnositeljke zahteva za rad u domaćinstvu i nakon 31. decembra 2007. godine do dana razvoda braka, odnosno do 16. oktobra 2017. godine. Vrhovni sud je odbio kao neosnovanu reviziju podnositeljke zahteva.

S tim u vezi, Sud podseća da podnositeljka zahteva pred Sudom osporava zaključke redovnih sudova, tvrdeći tako povredu člana 31 [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava, kao rezultat nedostatka obrazloženja sudske odluke, kao i tvrdnje o povredi člana 46 [Zaštita imovine] Ustava, odnosno povredu njenih imovinskih prava kao rezultat nemogućnosti da ostvari prava doprinosa za rad u domaćinstvu nakon 2007. godine, dok, sa druge strane, to je mogućnost neosnovanog bogaćenja njenog bivšeg supruga.

U tom aspektu, Sud prvenstveno naglašava da je pravo na jedno pravično i nepristrasno suđenje, zagarantovano članom 31 Ustava, u vezi sa članom 6 EKLJP-a kao i primena istog, protumačeno na širok način od strane ESLJP-a preko sudske prakse istog. Samim tim, što se tiče tumačenja navoda u vezi sa povredom prava na pravično i nepristrasno suđenje, kao rezultat "neobrazloženja sudske odluke", Sud će se pozvati na sudsku praksu ESLJP-a; i nakon toga, primeniće istu na okolnosti ovog konkretnog slučaja. Nakon toga će razmotriti i tvrdnje podnositeljke zahteva u vezi sa povredom prava na imovinu.

I. Procena Suda što se tiče navoda o povredi prava na “obrazloženu odluku“

Opšta načela

Garancije utvrđene u članu 6, stav 1, EKLJP-a obuhvataju i obavezu sudova da navedu dovoljna obrazloženja za svoje odluke (vidi, predmet ESLJP-a: H. protiv Belgije, br. 8950/80, presuda od 30. novembra 1987. godine, stav 53). Obrazložena odluka pokazuje strankama da je njihov predmet zaista razmotren.

Iako domaći sud ima određeno unutrašnje polje slobodne procene kada je reč o prihvatanju argumenata i odlučivanju o prihvatljivosti dokaza, isti je u obavezi da svoje postupke opravda tako što će obrazložiti sve svoje odluke (vidi, pretrnete ESLJP-a: Suominen protiv Finske, br. 37801/97, presuda od 24. jula 2003. godine, stav 36; i presuda Carmel Saliba protiv Malte, br. 24221/13, presuda od 24. aprila 2017. godine, stav 73).

Niži sud ili organ vlasti, zauzvrat, moraju dati takve razloge i obrazloženja koja omogućavaju strankama da efikasno i delotvorno iskoriste svako postojeće pravo na žalbu (vidi, predmet ESLJP-a: Hirvisaari protiv Finske, br. 49684/99, presuda od 25. decembra 2001. godine, stav 30).

Član 6, stav 1, obavezuje sudove da obrazlože svoje odluke, ali to ne znači da sud iscrpno odgovori na svaki izneti argument (vidi, predmet ESLJP-a: Van de Hurk protiv Holandije, br. 16034/90, presuda od 19. aprila 1994. godine, stav 61; García Ruiz protiv Španije, br. 0544/96, presuda od 29. januara 1990. godine, stav 26; Perez protiv Francuske, br. 47287/99, presuda od 12. februara 2004. godine, stav 81).

Od prirode same odluke koju sud donosi zavisi da li je sud dužan da je obrazloži i o tome se može odlučivati samo u smislu okolnosti relevantnog predmeta: neophodno je da se, između ostalog, uzmu u obzir različite vrste podnesaka koje stranka može da podnese sudu, kao i razlike koje postoje između pravnih sistema država u pogledu zakonskih odredaba, običajnih pravila, pravnih stanovišta i prezentiranja i izrade presuda (vidi, predmete ESLJP-a: Ruiz Torija protiv Španije, br. 18390/91, presuda od 9. decembra 1994. godine, stav 29; Hiro Balani protiv Španije, br. 18064/91, presuda od 9. decembra 1994. godine, stav 27).

Međutim, ako je podnesak jedne stranke odlučujući za ishod postupka, on zahteva da se na njega konkretno i neodložno odgovori (vidi predmete ESLJP-a: Ruiz Torija protiv Španije, gore citiran, stav 30; Hiro Balani protiv Španije, gore citiran, stav 28).

Stoga su sudovi dužni:

da razmotre najvažnije argumente stranaka (vidi, predmete ESLJP-a: Buzescu protiv Rumunije, presuda od 24. avgusta 2005. godine, br. 61302/00, stav 67; Donadze protiv Gruzije, br. 74644/01, presuda od 7. juna 2006. godine, stav 35);

da s posebnom pažnjom i revnošću razmatraju zahteve koji se tiču prava i sloboda zagarantovanih Ustavom, EKLJP-om i njenim protokolima (vidi predmete ESLJP-a: Fabris protiv Francuske, gore citiran, stav 72; Wagner i JMWL protiv Luksemburga, br. 76240/01, presuda od 28. juna 2007. godine, stav 96).

Član 6, stav 1, ne nalaže da Vrhovni sud pruži iscrpnije obrazloženje onda kada jednostavno primenjuje određenu zakonsku odredbu o pravnom osnovu za odbacivanje žalbe zato što ta žalba nema izgleda za uspeh (vidi, predmete ESLJP-a: Burg i drugi protiv Francuske, br. 34763/02, odluka od 28. januara 2003. godine; Gorou protiv Grčke, (br. 2), br. 12686/03, odluka od 20. marta 2009. godine, stav 41).

Pored toga, kada odbije žalbu, apelacioni sud može, u načelu, jednostavno da prihvati obrazloženje odluke koje je dao niži sud (vidi predmet ESLJP-a: García Ruiz protiv Španije, gore citiran, stav 26; nasuprot tome vidi, Tatishvili protiv Rusije, br. 1509/02, presuda od 9. jula 2007. godine, stav 62). Međutim, pojam pravičnog postupka podrazumeva da se domaći sud koji je za svoje odluke naveo šturo obrazloženje, bilo tako što je ponovio obrazloženja koja je prethodno dao niži sud ili na neki drugi način, u stvari bavio bitnim pitanjima u okviru svoje nadležnosti, što znači da nije jednostavno i bez dodatnog truda prihvatio zaključke koje je doneo niži sud (vidi, predmet ESLJP-a: Helle protiv Finske, br. (157/1996/776/977), presuda od 19. decembra 1997. godine, stav 60). Taj zahtev je utoliko važniji ukoliko stranka u sporu nije imala mogućnost da svoju argumentaciju iznese usmeno u postupku pred domaćim sudom.

Međutim, apelacioni sudovi (u drugom stepenu), koji imaju nadležnost da odbace neosnovane žalbe i da rešavaju činjenična i pravna pitanja u parničnom postupku, dužni su da obrazlože zbog čega su odbili da odlučuju o žalbi (vidi, predmet ESLJP-a: Hansen protiv Norveške, br. 15319/09, presuda od 2. januara 2015. godine, stavovi 77–83).

Osim toga, ESLJP nije utvrdio da je povređeno pravo u predmetu u kome nije dato konkretno izjašnjenje o tvrdnji koja se odnosila na jedan nebitan aspekt predmeta, to jest na nedostatak potpisa i pečata, što je greška više formalne nego materijalne prirode i ta greška je odmah ispravljena (vidi predmet ESLJP-a: Mugoša protiv Crne Gore, br. 76522/12, presuda od 21. septembra 2016. godine, stav 63).

Primena ovih načela u okolnostima ovog konkretnog slučaja

Pozivajući se na tvrdnje koje su iznesene u zahtevu, Sud podseća da se glavna tvrdnja podnositeljke zahteva odnosi na nedostatak obrazloženja presuda redovnih sudova, u pogledu neobrazloženja njene tvrdnje u vezi sa njenim doprinosom u radu u domaćinstvu nakon 31. decembra 2007. godine, do dana razvoda braka, odnosno do 16. oktobra 2017. godine.

U vezi sa gore navedenim pitanjem, Sud će se u nastavku pozivati na relevantne delove presuda redovnih sudova, koji se odnose na navode podnositeljke zahteva. Pre svega, Sud se poziva na relevantne delove presude Apelacionog suda [Ac. br. 3878/2021] od 4. aprila 2023. godine, u kojoj je obrazloženo da:

” S druge strane, Apelacioni sud je odlučio kao u tački II izreke ove presude, jer prihvata pravnu ocenu prvostepenog suda kao pravilnu i zakonitu, iz razloga što presuda koja je napadnuta u žalbi nije obuhvaćena bitnim povredama odredaba parničnog postupka iz člana 182 stav 2 tačka (b), (g), (j), (k) i (m) ZPP-a, o čemu po službenoj dužnosti vodi računa Apelacioni sud, u smislu odredbe člana 194. ZPP-a, a takođe nije obuhvaćena ni ostalim povredama odredaba parničnog postupka koje je žalilac tvrdila u žalbi i kao rezultat toga imamo pravično primenu materijalnog prava, prvostepeni sud je pravično obračunao period toka kamate, na zahtev tužioca za naknadu štete na ime doprinosa za kućne poslove za period od 01.06.1996. godine do 31.12.2007. godine, sa kamatom. od 8% od dana glavnog pretresa odnosno od 22.01.2021. godine do konačne isplate, a na osnovu člana 382. ZOO.”

Na kraju, Vrhovni sud je presudom [Pml. br. 302/2023] odbio kao neosnovan zahtev za reviziju podnositeljke zahteva, gde je u vezi sa njenom tvrdnjom koja se tiče doprinosa za rad u domaćinstvu nakon 31. decembra 2007. godine, naveo sledeće:

“Vrhovni sud Kosova uzima u obzir način odlučivanja u konkretnom pravno-građanskom predmetu, od strane drugostepenog suda, kada je za neke delove tužbe predmet vraćen prvostepenom sudu, dok je , za jedan deo tužbenog zahteva potvrđen, međutim, u gore navedenom kontekstu, primećuje da odredbe članova 7, 53, 54, 56 itd. Zakona o porodici Kosova regulišu pitanja pojma zajedničke imovine supružnika, zajedničke deobe imovine, pitanja rokova i predmeta, kao što, i u odredbi člana 54.1 ovog zakona, kojom je propisano da „Kad sporazum ne bude postignut, udeo svakog od supružnika u zajedničkoj svojini biće određen na osnovu doprinosa supružnika, procenom svih okolnosti i uzimanjem u obzir ne samo ličnog dohotka i drugih prihoda svakog od supružnika, već i pomoć koju je jedan od supružnika dao drugom supružniku, odnosno briga o deci, vođenje kućnih poslova, briga o imovini i njeno izdržavanje, kao i bilo koji drugi vid rada i saradnje koji se odnosi na upravljanje, izdržavanje i uvećavanje zajedničke imovine"

Sa ove tačke, u odnosu na konkretan građansko pravni predmet, proizilazi da je nižestepeni sud, u navedenom kontekstu, prilikom odlučivanja uzeo u obzir sve relevantne okolnosti, uslove, činjenice i da je postupio u potpunosti u skladu sa gore navedenim odredbama zakona i na kraju je i doneo pravednu i zakonitu odluku.

Takođe, ne stoji ni navod u reviziji o zahtevu tužiteljke u pogledu doprinosa za rad u domaćinstvu i posle 31.12.2007. godine, jer, kako proizilazi iz spisa predmeta, konkretno iz podneska o preciziranju tužbenog zahteva i njene završne reči, od 22.01.2021.godine, sama je na ime tog doprinosa tražila iznos (presuđeni) od 20.700,00 evra, za period od 1996. godine do 2007. godine i ne više. Sa druge strane, odredbom člana 2.1 ZPP predviđeno da „U parničnom postupku sud odlučuje u granicama zahteva koji su postavljeni od suparničara “, kako je i nižestepeni sud takođe postupio.”

Pozivajući se na presudu Vrhovnog suda, Sud ocenjuje da je ista na sveobuhvatan i detaljan način obradila aspekte predmeta u vezi sa odbijanjem tužbe podnositeljke zahteva, gde je konstatovao da sud odlučuje u granicama potraživanja koje su podnele parnične stranke, a da je podnositeljka zahteva, kroz preciziranje tužbe i završne reči, od 22. januara 2021. godine, tražila na ime tog doprinosa iznos (presuđen) od 20.700,00 evra, za period od 1996. godine do 2007. godine ali ne i više.

Sud, na osnovu opštih principa ESLJP, kako je gore razrađeno i na osnovu obrazloženja redovnih sudova, ocenjuje da su u slučaju podnositeljke zahteva redovni sudovi doneli svoje odluke u potpunosti u skladu sa standardima prava na pravično i nepristrasno suđenje. Ovo zbog činjenice da je iz spisa predmeta jasno da je donošenje odluke bilo zasnovano na različitim dokazima i stručnim procenama. Shodno tome, Sud smatra da su redovni sudovi ispunili svoju ustavnu obavezu da pruže dovoljno pravno obrazloženje u vezi sa zahtevima i navodima podnositeljke zahteva. Shodno tome, Sud smatra da je podnositeljka zahteva imala koristi od prava da dobije obrazloženu sudsku odluku, u skladu sa članom 31. Ustava, u vezi sa članom 6. EKLJP-a.

S tim u vezi, Sud smatra da je važno da se istakne opšti principijelni stav da “pravda“ koja se garantuje kroz član 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a nije „suštinska“, već „proceduralna“ pravda. U praktičnom smislu, i u principu, ova proceduralna pravda se izražava kontradiktornim postupkom, gde se strane saslušavaju i postavljaju pod istim uslovima pred relevantnim sudom. (vidi, KI131/19, podnosilac zahteva Sylë Hoxha, rešenje o neprihvatljivosti od 21. aprila 2020. godine, stav 57; i KI49/19, citirano iznad, stav 55). Tačnije, ovo podrazumeva da se stranama tokom jednog pravičnog i nepristrasnog postupka treba: (i) omogućiti sprovođenje postupka na osnovu načela proceduralne kontradiktornosti; (ii) da im se mora dati mogućnost da tokom različitih faza postupka predoče argumente i dokaze koje smatraju relevantnim za svoj slučaj; (iii) da im se garantuje da su svi argumenti, objektivno gledano, koji su bili relevantni za rešavanje njihovog slučaja, propisno saslušani i razmotreni od strane odgovarajućih sudova; (iv) da im se garantuje da su činjenični i pravni razlozi za osporene odluke detaljno razmatrani; i da su, u skladu sa okolnostima slučaja, (v) garantuje da su postupci u celini gledano bili pravični a ne proizvoljni. (vidi, između ostalog, slučaj ESLjP-a Garcia Ruiz protiv Španije, citirano iznad, stav 29; i slučaj Suda, KI131/19, citirano iznad, stav 58).

Sud dolazi do zaključka da u okolnostima ovog konkretnog slučaja, podnositeljka zahteva nije argumentovala da gore navedeni standardi i garancije iz člana 31 Ustava, u vezi sa pravom na obrazloženu sudsku odluku nisu bili primenjeni. Podnositeljka zahteva i dalje možda nije zadovoljna sa rezultatom suđenja u njenom predmetu, međutim, njeno nezadovoljstvo samo po sebi ne može da pokrene argumentovanu tvrdnju o povredi osnovnih prava i sloboda zagarantovanih Ustavom (vidi predmet ESLJP-a Mezotur-Tiszazugi Tarsulat protiv Mađarske, predstavka br. 5503/02, presuda od 26. jula 2005. godine, stav 21).

Samim tim, Sud smatra da je ovaj navod podnositeljke zahteva u vezi sa neobrazloženom sudskom odlukom očigledno neosnovan po ustavnim osnovama, u skladu sa članom 113.7 Ustava i pravilom 34 (2) Poslovnika o Radu.

(iii) Što se tiče navoda o povredi člana 46 Ustava

Sud podseća da podnositeljka zahteva ističe da je osporena odluka doneta u suprotnosti sa pravima koja su zagarantovana u članu 46. [Zaštita imovine] Ustava, kao rezultat nemogućnosti da ostvari prava doprinosa za rad u domaćinstvu nakon 2007. godine, dok, sa druge strane, to je mogućnost neosnovanog bogaćenja njenog bivšeg supruga.

Sud podseća da član 46. Ustava, kao i član 1. Protokola br. 1 (Zaštita imovine) EKLJP-a ne garantuje pravo na sticanje svojine (vidi, slučajeve Suda: KI201/18, podnosilac zahteva: Selami Taraku, rešenje o neprihvatljivosti od 1. novembra 2019. godine, stav 39; KI83/18, podnosilac zahteva: Ivica Milošević, rešenje o neprihvatljivosti od 17. oktobra 2019. godine, stav 41, vidi i predmete ESLJP-a: Van der Mussele protiv Belgije, br. 8919/80, presuda od 23. novembra 1983. godine, stav 48; i Slivenko i drugi protiv Letonije, zahtev br. 73049/01, presuda od 9. oktobra 2003. godine, stav 121).

U tom smislu, Sud se poziva na tumačenja ESLJP-a, gde se ističe da se član 1. Protokola br. 1 (Zaštita imovine) EKLJP-a primenjuje samo na postojeću „imovinu“ osobe (vidi: Marckx protiv Belgije, br. 6833/74, presuda od 13. juna 1979. godine, stav 50; Anheuser-Busch Inc. protiv Portugala, br. 73049/01, presuda od 11. januara 2007. godine, stav 64).

Podnositeljka zahteva može dalje da tvrdi povredu člana 46. Ustava samo u meri u kojoj se osporene odluke odnose na njegovu „imovinu“; u smislu ove odredbe, „imovina“ može biti „postojeća imovina“, uključujući navode na osnovu kojih podnositeljka zahteva može da tvrdi „legitimna očekivanja“ da dobije efektivno uživanje bilo kog prava na svojinu.

Međutim, prema praksi ESLJP-a, ne može se reći da postoji „legitimno očekivanje“ tamo gde postoji spor u vezi sa pravilnim tumačenjem i primenom domaćeg prava i kada nacionalni sudovi naknadno odbiju podneske podnosioca zahteva (vidi, predmet ESLJP-a: Kopecky protiv Slovačke, br. 44912/98, presuda od 28. septembra 2004. godine, stav 50).
Sud, razmatrajući navode podnositeljke zahteva u vezi sa gore navedenim načelima, primećuje da podnositeljka zahteva nije posebno obrazložila povredu prava na imovnu i nije se konkretno pozvala na neko od načela koje se nalazi u članu 46 Ustava, već smatra da je ovo pravo povređeno kao rezultat povrede prava na pravično i nepristrasno suđenje (član 31 Ustava) a u vezi sa neobrazloženjem sudske odluke koja se tiče njene tvrdnje za doprinos koji je pružila u domaćinstvu nakon 2007. godine pa sve do dana razvoda braka. Ovo zbog činjenice što su, prema navodima podnositeljke zahteva, redovni sudovi pogrešno utvrdili činjenično stanje i pogrešno su primenili materijalno pravo i na taj način se nisu odlučili za usvajanje njenog tužbenog zahteva.

Međutim, prilikom razmatranja ovih navoda u okviru člana 31 Ustava, Sud je već došao do zaključka da su ovi navodi očigledno neosnovani. Stoga, Sud smatra da u ovom slučaju nije dokazano da podnosilac zahteva ima obrazložen zahtev u vezi sa povredom prava na imovinu prema članu 46. Ustava.

Dakle, zahtev je očigledno neosnovan na ustavnim osnovama i kvalifikuje se kao navod koji spada u kategoriju navoda „četvrtog stepena“, pa se proglašava neprihvatljivim, u skladu sa pravilom 34 stav (2) Poslovnika o Radu.

Zaključak

U zaključku, Sud utvrđuje da su navodi podnositeljke zahteva o povredama prava koja su zagarantovana gore navedenim članovima Ustava, očigledno neosnovani, jer: (i) navodi o povredi člana 31 Ustava u vezi sa nedostatkom obrazložene sudske odluke se ocenjuju kao očigledno neosnovani navodi; i (ii) navodi o povredi člana 46 Ustava, se ocenjuju kao očigledno neosnovani, i pripadaju kategoriji navoda “četvrtog stepena”. Samim tim, zahtev se u celini smatra neprihvatljivim kao očigledno neosnovan po ustavnim osnovama, kako je to i propisano u stavu (2) pravila 34 Poslovnika o Radu.

IZ TIH RAZLOGA

Ustavni sud Republike Kosovo, u skladu sa članom 113.1 i 113.7 Ustava, članom 20. Zakona i u skladu sa pravilima 34 (2) i 48 (1)(b) Poslovnika o Radu, dana 13. februara 2024. godine, jednoglasno:

ODLUČUJE

DA PROGLASI zahtev neprihvatljivim;

DA DOSTAVI ovo rešenje stranama;

DA OBJAVI ovo rešenje u Službenom listu, u skladu sa članom 20.4 Zakona; i

Ovo rešenje stupa na snagu danom objavljivanja u Službenom listu, u skladu sa stavom 5 člana 20 Zakona.

Sudija izvestilac Predsednica Ustavnog suda

Radomir Laban Gresa Caka Nimani

podnosiocu:

Narkize Abdullahu

Vrsta zahteva:

KI – Individualni zahtev

Vrsta akta:

Rešenje o neprohvatljivosti

Zahtev je očigledno neosnovan

Vrsta postupka koji je sproveden pred drugim institucijama :

Civilni