Rešenje o neprohvatljivosti
Priština, dana 22. februara 2024
Br. Ref.: RK 2347/24
REŠENJE O NEPRIHVATLJIVOSTI
u
slučaju br. KI164/22
Podnosilac
Demokratska partija Kosova
Ocena ustavnosti
presude ARJ. br. 45/2022 Vrhovnog suda Kosova
od 13. juna 2022. godine
USTAVNI SUD REPUBLIKE KOSOVO
U sastavu:
Gresa Caka-Nimani, predsednica
Bajram Ljatifi, zamenik predsednika
Selvete Gërxhaliu-Krasniqi, sutkinja
Safet Hoxha, sudija
Radomir Laban, sudija
Remzije Istrefi-Peci, sutkinja
Nexhmi Rexhepi, sudija i
Enver Peci, sudija
Podnosilac zahteva
Zahtev je podnela Demokratska partija Kosova (Partia Demokratike e Kosovës (PDK)), sa sedištem u Prištini, koju po ovlašćenju zastupa Faton Fetahu, advokat u Prištini (u daljem tekstu: podnosilac zahteva).
Osporena odluka
Podnosilac zahteva osporava ustavnost presude [ARJ. br. 45/2022] Vrhovnog suda Kosova (u daljem tekstu: Vrhovni sud) od 13. juna 2022. godine.
Predmetna stvar
Predmetna stvar je ocena ustavnosti presude Vrhovnog suda, kojom su, kako podnosilac navodi, povređena osnovna prava i slobode zagarantovana članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav) u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima (u daljem tekstu: EKLJP).
Pravni osnov
Zahtev se zasniva na stavu 4. člana 21. [Opšta načela] i stavovima 1. i 7., člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, članovima 22. (Procesurianje zahteva) i 47. (Individualni zahtevi) Zakona br. 03/L-121 o Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Zakon) i pravilu 25. (Podnošenje podnesaka i odgovora) Poslovnika o radu Ustavnog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Poslovnik o radu).
Dana 7. jula 2023. godine, Poslovnik o radu br. 01/2023 Ustavnog suda Republike Kosovo, objavljen je u Službenom listu Republike Kosovo i stupio je na snagu 15. dana od dana objavljivanja. Shodno tome, prilikom razmatranja zahteva, Ustavni sud se poziva na odredbe navedenog Poslovnika. S tim u vezi, u skladu sa pravilom 78. (Prelazne odredbe) Poslovnika o radu br. 01/2023, izuzetno, pojedine odredbe Poslovnika o radu br. 01/2018, i dalje će se primenjivati u slučajevima registrovanim u Sudu pre njegovog stavljanja van snage, samo ako su i u meri u kojoj su povoljnije za stranke.
Postupak pred Ustavnim sudom
Dana 24. oktobra 2022. godine, podnosilac zahteva je predao zahtev Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Sud).
Dana 26. oktobra 2022. godine, predsednica Suda je odlukom [br. GJR.KI164/22] imenovala sudiju Bajrama Ljatifija za sudiju izvestioca i Veće za razmatranje sastavljeno os sudija: Safet Hoxha (predsedavajući), Remzije Istrefi-Peci i Nexhmi Rexhepi (članovi).
Dana 1. novembra 2022. godine, Sud je obavestio podnosioca zahteva, Vrhovni sud Kosova i Regulacioni ured za električnu energiju (RUE) o registrovanju zahteva.
Dana 16. decembra 2022. godine, sudija Enver Peci je položio zakletvu pred predsednicom Republike Kosovo, kada je i počeo njegov mandat u Sudu.
Dana 27. aprila 2023. godine, Sud je razmotrio predloženi preliminarni izveštaj sudije izvestioca i odlučio da razmatranje zahteva odloži za jednu od narednih sednica nakon dodatnih dopuna.
Dana 4. jula 2023. godine, Sud je razmotrio predloženi preliminarni izveštaj sudije izvestioca i utvrdio da zahtev treba dalje da se razmotri i da će se ponovo razmotriti na nekoj od narednih sednica.
Dana 22. januara 2024. godine, Veće za razmatranje je razmotrio predloženi preliminarni izveštaj sudije izvestioca i jednoglasno je preporučio Sudu neprihvatljivost zahteva.
Pregled činjenica
Dana 8. februara 2022. godine, Regulatorni ured za električnu energiju (u daljem tekstu: RUE) je odlukom [V_1489_2022] prihvatio maloprodajne cene električne energije za potrošače s pravom na snabdevanje univerzalnom uslugom i odredio je da će se te cene prikupljati počev od 9. februara 2022. godine.
Prema odluci RUE-a propisano je da:
Se prihvataju – maloprodajne cene električne energije za potrošače s pravom na snabdevanje univerzalnom uslugom, a koje će se prikupljati od 09. februara do narednog razmatranja tarifa.
Struktura maloprodajnih tarifa električne energije za potrošače s pravom na snabdevanje univerzalnom uslugom (SUU) je predstavljena u dole navedenoj tabeli ove odluke.
Dana 17. marta 2022. godine, podnosilac zahteva je podneo upravnu tužbu Osnovnom sudu u Prištini, Odeljenje za upravne sporove (u daljem tekstu: Osnovni sud) radi stavljanja van snage odluke [V_1489_2022] RUE-a od 8. februara 2022. godine, zbog povreda odredbi upravnog postupka i pogrešnog i nepotpunog utvrđivanja činjeničnog stanja.
U svojoj tužbi, podnosilac zahteva je, između ostalog, naveo da, osporenom odlukom RUE-a, preko koje je prihvaćena nova tarifna struktura, nisu obuhvaćene četiri (4) opštine na severu Republike Kosovo. S tim i vezi, podnosilac zahteva je naveo da je odluka RUE-a: (i) diskriminišuća u smislu Zakona br. 05/L-084 o energetskom regulatoru (u daljem tekstu: Zakon o energetskom regulatoru); i (ii) doneta povredom članova 3. [Jednakost pred zakonom], 22. [Direktna primena međunarodnih sporazuma i instrumenata] i 24. [Jednakost pred zakonom] Ustava, u vezi sa članovima 2. i 7. Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima, članom 14. (Zabrana diskriminacije) EKLJP-a, kao i članom 1. (Opšta zabrana diskriminacije) Protokola br. 12 EKLJP-a. Shodno tome, podnosilac zahteva je u svojoj tužbi specifikovao da „je diskriminacija u konkretnom slučaju izvršena na osnovu mesta stanovanja […]“.
Dana 25. marta 2022. godine, podnosilac zahteva je Osnovnom sudu takođe podneo zahtev za odlaganje izvršenja odluke [V_1489_2022] RUE-a od 8. februara 2022. godine do konačne odluke Osnovnog suda u vezi sa upravnom tužnom.
U njegovom zahtevu za odlaganje izvršenja odluke RUE-a, podnosilac zahteva je istakao da: (i) je odluka diskriminišuća u odnosu među potrošačima Republike Kosovo, odnosno potrošačima u četiri (4) opštine na severu Republike Kosovo i potrošačima u ostalim opštinama Republike Kosovo; (ii) izvršenje odluke RUE-a će potrošačima naneti nepopravljivu štetu; (iii) odlaganje izvršenja ove odluke nije u suprotnosti sa javnim interesom; i (iv) odlaganje neće naneti nikakvu štetu suprotnoj strani [RUE].
Podnosilac u svom zahtevu za odlaganje izvršenja odluke RUE-a, između ostalog, ističe sledeće:
„3. Ovim podneskom tražimo da ovaj sud, na osnovu zakona i dole navedenih argumenata, odobri odlaganje izvršenja osporene odluke, kako bi se izbegle nepopravljive posledice koje njegovo dalje sprovođenje donosi i koje će i dalje donositi.
4. Dakle, u smislu člana 10, stav 2. i člana 18. ZUS-a, podnosilac ovog zahteva je legitimna i ovlašćena strana, koja u okolnostima konkretnog slučaja postupa u cilju zaštite javnog interesa, kako građani Republike Kosovo, odnosno porodični potrošači električne energije, ne bi pretrpeli dalju finansijsku štetu i druge pravne posledice kao rezultat povećanja cene električne energije usled sprovođenja osporene odluke.
5. Zastupajući javni interes i građane, podnosilac zahteva je, kao pravno lice u argumentima i dokazima iznetim u tužbi, utvrdio da je sprovođenje osporene odluke u suštini diskriminatorno, jer se formula blok tarife utvrđena za podelu potrošača u različite grupe sastoji u legalizaciji prakse diskriminacije, kako u odnosu među različitim grupama potrošača, tako i u odnosu među potrošačima u četiri severne opštine Republike Kosovo i ostalih potrošača u ostatku zemlje. S obzirom da je metodologija po kojoj se primenjuje osporena odluka u potpunoj suprotnosti sa javnim interesom, ona donosi nepopravljivu štetu potrošačima, a ista ne bi nanela nikakvu štetu suprotnoj strani“.
U vezi sa nepopravljivom štetom za porodične potrošače, podnosilac zahteva je istakao da: „Izvršenje osporene odluke će, građanima Republike Kosovo, kao stranci s pravnim interesom u ovom parničnom postupku, u čije ime i za čiji račun je postupio tužilac, kao pravno lice, naneti mnogostruke i nepopravljive štete u finansijskom smislu, kao i u drugim pravnim posledicama koje iz nje proističu. Uspostavljanje blok cene, kao instrumenta za izračunavanje – s dvostrukim standardom- troškova električne energije, ima za posledicu plaćanje 109% skupljeg računa električne energije u slučaju prelaska praga od 800KW (kilovati) […] Ostale pravne posledice obuhvataju, ali se ne ograničavaju na: mogućnosti isključivanja sa mreže snabdevanja električnom energijom, oštećenje domaćinstava i druge pravne konsekvence kao posledica nemogućnosti plaćanja skuplje cene od strane porodičnih potrošača“.
U vezi sa tim da li je odlaganje u suprotnosti sa javnim interesom, podnosilac zahteva ističe da: „Odlaganje izvršenja osporene odluke, ne samo da nije u suprotnosti sa interesom RUE-a, kao tužene strane u ovom postupku, već odlaganje odluke ovog poslednjeg bi bila sama odbrana javnog interesa, na osnovu činjenice da ta institucija, pore ostalih, ima za dužnost da promoviše i obezbedi načelo jednakosti i sprovođenja najviših standarda nediskriminisanja tokom sprovođenja tarifne metodologije, u skladu sa pod stavom 3.1, člana 47. (Metodologija cena) Zakona na snazi o energetskom regulatoru, ine odlaganje odluke, će ozbiljno i uz mnogobrojne posledice teško oštetiti rad i sliku ove institucije“.
Dok, u vezi sa njegovim navodom da odlaganje izvršenja ne bi nanelo nikakvu štetu ni suprotnoj strani, ističe da: „[…] će jedinu i najveću štetu izvršenje osporene odluke naneti građanima, potrošačima domaćinstava, a ni najmanju štetu ne će naneti RUE-u, institucija koja je zakonski odgovorna za sprovođenje jednake formule tarifa na nivou Kosova kao i generisanje zakonskih prihoda iz vršenja njenih zakonskih nadležnosti i odgovornosti“.
Dana 8. aprila 2022. godine, Osnovni sud je rešenjem [A. br. 656/22]: (i) prihvatio kao osnovan predlog podnosioca zahteva; i (ii) odlučio da pomeri izvršenje odluke [br. 077/22] RUE-a od 16. februara 2022. godine, do donošenja konačne sudske odluke i vezi sa tužbom podnosioca zahteva.
U obrazloženju ovog rešenja, Osnovni sud je okarakterisao, „kao pravične i tačne navode tužilje/ predlagača tužilje/ predlagača i građana kao strane sa pravnim interesom u ovom upravnom sukobu, da će im biti naneta nepopravljiva šteta i da će se ta šteta manifestovati u finansijskom aspektu, odnosno u poteškoćama građana da prište plaćanje računa po novim tarifama električne energije, čije podizanje građani teško mogu pokriti, posebno zbog notorne i opšte poznate činjenice enormnog povećanja cena mnogih osnovnih proizvoda potrošačke korpe.
Sud je takođe našao da odlaganje izvršenja odluke koja je ovom tužbom osporena, nije u suprotnosti sa javnim interesom. Nasuprot, odlaganje izvršenja ove odluke najviše služi očuvanju javnog interesa, odnosno interesa domaćinstava na Kosovu kao većinskih potrošača korišćenja električne energije. […] Na osnovu ovih nalaza, sud je došao do jasnog i neospornog zaključka da odlaganje izvršenja osporene odluke ne bi nanelo nikakvu štetu suprotnoj strani niti zainteresovanim licima i to jer nije podnesen nijedan argument da bi tužena mogla da se bude oštećena u bilo kom obliku. Isto, neće biti oštećene ni zainteresovane strane, odnosno ostali građani, upravo zbog činjenice što odlaganje izvršenja ove odluke služi zaštiti javnih interesa građana Republike Kosovo“.
Dana 26. aprila 2022. godine, RUE je protiv rešenja [A. br. 656/22] Osnovnog suda od 8. aprila 2022. godine podneo žalbu Apelacionom sudu zbog povrede zakonskih odredbi, pogrešnog i nepotpunog utvrđivanja činjeničnog stanja i pogrešnog sprovođenja materijalnog prava.
Dana 17. maja 2022. godine, Apelacioni sud Kosova je rešenjem [AA. br. 364/2022] odbio kao neosnovanu žalbu RUE-a i potvrdio je rešenje Osnovnog suda od 8. aprila 2022. godine.
Apelacioni su je konstatovao da: „Osnovni sud u Prištini – Odeljenje za upravne sporove, je direktno utvrdio činjenično stanje i pravično je sproveo proceduralne i materijalne odredbe povodom prihvatanja zahteva tužioca, kojim je tražio odlaganje izvršenja odluke tužene RUE i da nije ugrožen zakon na štetu žalioca prihvatanjem predloga o odlaganje izvršenja osporene odluke. Budući da u ovom slučaju tužena u podnetoj žalbi nije učinio verodostojnim ni jednim dokazom svoje navode“.
Dana 23. maja 2022. godine, RUE je Vrhovnom sudu podneo zahtev za vanredno razmatranje rešenja [A. br. 656/22] Osnovnog suda i rešenja [AA. br. 364/2022] Apelacionog suda, zbog povreda odredaba postupka i pogrešnog sprovođenja materijalnog prava.
U svom zahtevu za vanredno razmatranje sudske odluke, RUE je naglasio da: „Prvostepeni sud nije pravično postupio kada je učinio verodostojnim zahtev tužioca, da će izvršenje odluke koja je pobijena tužbom, naneti štetu građanima Republike Kosovo, štetu koja je teško popravljiva i da je odlaganje odluke u suprotnosti sa javnim interesom, bez kumulativnog ispunjenja uslova, ne dajući objašnjenje kako da se postupi ili šta treba da se dogodi u energetskom sektoru, kako će energetska preduzeća obezbediti finansijska sredstva da obezbede energiju građanima Republike Kosovo, odakle će obezbediti sredstva, pošto u nedostatku finansijski sredstava će biti i nedostatka snabdevanja električnom energijom i biće doveden u opasnost i javni interes, kada se zna da je energetska bezbednost, javna bezbednost, već je ne utvrđujući uopšte odlučujuće činjenice, odlučio da se pomeri izvršenje odluke tužene strane. Dakle, iako nisu kumulativno ispunjeni svi zakonski uslovi, sud je odbio zahtev tužene strane, iako smo žalbom uspeli da dokažemo da bi takvo odlaganje imalo posledice po sektor električne energije i javni interes, pošto će Odlaganje odluke imati nepopravljive posledice i šteta bi bila katastrofalna, shodno tome imaćemo energetski kolaps, jer u rešenju o odlaganju nema jasnih uputstava o tome kako treba postupiti, a ni Zakon o upravnim sporovima nije pružao jasne odredbe, osim za meritorna pitanja, i po tom osnovu sud je pogrešno sproveo materijalno pravo“.
Dalje, RUE je istakao da: „Osporena rešenja prvostepenog i drugostepenog suda su suprotnosti sa stvorenom praksom Vrhovnog suda, prema kojem sudske odluke moraju biti obrazložene u vezi sa svim navodima i zahtevima stranaka. Ova praksa je potvrđena i Ustavnim sudom, koji je različitim odlukama, kao što je presuda [KI228/19] br. RK 1695/21 od 22.01.2021. godine i presuda [KI145/18] br. AGJ 1408/19 od 13.08.2019. godine, gde je ovim odlukama Ustavni sud ocenio da u slučaju netretiranja odlučujućih dokaza i činjenica slučaja, kao i navoda stranaka, će se smatrati da su sudovi povredili član 31. Ustava Kosova i član 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima. U suprotnosti sa gore navedenim načelima, u obrazloženju osporenog rešenja, drugostepeni sud samo ističe da će odlaganje izvršenja odluke omogućiti u dovoljnoj meri izbegavanje izazivanja finansijskih posledica za građane, odnosno domaćinstva koja trenutno plaćaju višu cenu električne energije u odnosu na period pre donošenja ove odluke od strane tužene. Ta konstatacija, nepotkrepljena činjenicama i materijalnim dokazima od strane suda, nije pravična i nije pravično obrazložena, i pored toga što smo dokazali i putem žalbe drugostepenom sudu, da troškovi koji su naneti u sistemu moraju da se pokriju, odnosno da ih plate oni koji ih izazivaju, kako za proizvedenu električnu energiju, prenesenu, distribuiranu i snabdevenu, tako i za uvezeni deo po višim tarifama, do krajnjih potrošača, to su troškovi sistema koji moraju da se odraze na takve troškove, štiteći građane sa nižim primanjima do mere dozvoljene zakonom, a deo koji će se iskoristiti u meri preko 800 kWh“.
A u vezi sa navodom o povredi odredbe postupka, RUE navodi da: „Osporeno rešenje drugostepenog suda je obuhvaćeno povredama odredbi parničnog postupka. U vezi sa tim, u stavu 1., člana 182. ZPP-a je propisano: „Osnovno kršenje odredbi parničnog postupka postoji ukoliko sud tokom postupka nije primenjivao ili je primenjivao na nepravilan način neku odredbu ovog zakona, a ova je imala ili mogla da ima uticaj na donošenje zakonite i pravedne presude”. Dakle, pored povrede članova 8. i 160. ZPP-a koje su gore navedene, osporena rešenja su obuhvaćena i povredom člana 182., stava 2., tačke n) ZPP-a jer osporeno rešenje ne sadrži obrazloženja o odlučujućim činjenicama ili su obrazloženja sadržana u rešenju nejasna i kontradiktorna“.
Dana 7. juna 2022. godine, podnosilac zahteva je Vrhovnom sudu podneo odgovor na zahtev RUE-a za vanredno razmatranje odluke, uz predlog da se zahtev za vanredno razmatranje sudske odluke koji je podneo RUE odbije kao neosnovan.
Dana 13. juna 2022. godine, Vrhovni sud je presudom [ARJ br. 45/2022] prihvatio kao osnovan zahtev za vanredno razmatranje sudske odluke, koji je podneo RUE i odbio je zahtev podnosioca zahteva za odlaganje izvršenja odluke RUE-a.
Vrhovni sud je konstatovao da pravni stav Apelacionog suda, kao i onaj Osnovnog suda, ne može da se prihvati kao pravičan i zakonit, jer nisu ispunjeni uslovi propisani članom 22. Zakona o upravnim sporovima (u daljem tekstu: ZUS). Prema mišljenju Vrhovnog suda:
„[...] Vrhovni sud, polazeći od ovakvog stanja predmeta, ocenjuje da se ne može usvojiti kao pravičan i zakonit pravni stav Apelacionog suda i prvostepenog suda, kao u rešenjima koja se osporavaju zahtevom. U ovom slučaju, Apelacioni sud je morao kumulativno, kao što je predviđeno članom 22, stav 2 ZUS-a, da pravilno oceni sve okolnosti i činjenice prema specifičnostima slučaja rešenog kao u odluci tuženog organa RUE-a, stoga, prvostepeni sud je u slučaju izricanja osporene privremene mere, pogrešno sproveo ovu zakonsku odredbu, kao i drugostepeni sud kada je prihvatio jedan takav stav prvostepenog suda, jer prema oceni Vrhovnog suda, obrazloženje rešenja osporenog zahtevom za vanredno razmatranje sudske odluke, ali i ono prvostepeno, nije ubedljivo i nije konkretno u vezi sa odlučujućim činjenicama na kojima su ove odluke zasnovane. Činjenice i zaključci nižestepenih sudova su uopšteni i kao takvi nepotkrepljeni o tome kolika je konkretna šteta i kako je ta šteta pričinjena tužiocu merljiva, koja bi se teško sanirala pre nego što se izvrši ocena zakonitosti osporene odluke u redovnom sudskom postupku, sve dok odlaganje ne bi bilo na štetu suprotne strane ili zainteresovanog lica i odlaganje ne bi bilo u suprotnosti sa javnim interesom. Iz ovoga proizilazi da obrazloženje osporenog rešenja Apelacionog suda ne sadrži pravne i ubedljive razloge prema dokazima u spisima predmeta za zakonske uslove propisane u članu 22. ZUS-a za izricanje privremene mere u ovoj fazi, bez prejudiciranja okončanja postupka odlučivanja prema tužbi na meritoran način u vezi sa razmatranjem zakonitosti upravnog akta.
[…]
Argumenti na kojima se zasnivaju rešenja nižih instanci povodom prihvatanja zahteva za odlaganje izvršenja odluke tuženog organa da će građanima koje zastupa tužilac i drugim građanima kao stranama sa pravnim interesom biti naneta nepopravljiva šteta koja će se manifestovati u finansijskom smislu, uz teškoće u plaćanju po novim višim tarifama za utrošenu električnu energiju od one koju domaćinstva sada plaćaju, Vrhovni sud ne prihvata kao održiv, ubedljiv i dovoljan da prihvati zahtev za odlaganje izvršenja rešenja tuženog organa do meritornog odlučivanja po tužbi, jer nisu argumentovani dokazima i konkretnim činjenicama da bi se šteta teško popravila za tužioca ili građane-domaćinstva, kao interesnih strana, kako je predviđeno članom 22. ZUS-a koji je gore citiran. Obrazloženja navedena u odlukama nižih instanci su uopštena i sastoje se u nepravičnom poskupljenju cene električne energije od strane tuženog, što će se, po oceni Vrhovnog suda, razmotriti u meritornom postupku po tužbi, prilikom ocene zakonitosti odluke tuženog organa, pa se za sada ne može pravno preispitati odluka RUE-a o poskupljenju električne energije, već samo zakonski uslovi za izricanje osporene privremene mere“.
Dalje je Vrhovni sud takođe ocenio da podnosilac zahteva: „[…] nije podneo adekvatne dokaze ili druge ubedljive okolnosti da učini verodostojnim prvi uslov zahteva za odlaganje izvršenja osporene odluke, koja bi bila direktna ili indirektna šteta koja bi se nanela izvršenjem osporene odluke, sem što se potenciraju činjenice da će se izvršenjem oce odluke izazvati nepopravljiva šteta građanima poskupljenjem električne energije. Budući da su navodi uopšteni i sastoje se u smeru izazivanja teško popravljive štete poskupljenjem tarifa električne energije u novčanim sredstvima za građane, kako su ocenili sudovih nižih instanci, Vrhovni sud ocenjuje da će se o glavnom pitanju po tužbi odlučiti i da će biti moguća nadoknada u skladu sa zakonskim procedurama i načinima, tako da će eventualna šteta biti popravljiva, pošto je reč o prestaciji (činidbi) novčanim sredstvima za plaćanje utrošene električne energije“.
Na kraju, Vrhovni sud je odlučio: „Nisu održive i osnovane tvrdnje da odlaganje izvršenja odluke tuženog organa ne bi bilo od opšteg interesa i da se suprotnoj strani ne bi pričinila nenadoknadiva šteta, jer unapred, kako je gore navedeno, nije utvrđeno da se tužiocu ili zainteresovanim stranama, u ovom slučaju građanima-porodičnim domaćinstvima, pričinjava nepopravljiva šteta, stoga, Vrhovni sud zaključuje da nisu kumulativno ispunjeni uslovi iz člana 22. ZUS-a“.
Ex –Officio mišljenje Ombudsmana
Dana 23. maja 2022. godine, Institucija ombudsmana je objavila Mišljenje (br. 39/2022) ex officio o oceni nove tarifne strukture na Kosovu. U mišljenju Ombudsmana se ističe da: „Ovo mišljenje ocenjuje zakonitost i sve elemente ljudskih prava koja su možda povređena odlukom Regualtornog ureda za energiju (RUE) o određivanju tarifne strukture u koordinaciji sa opisima Ministarstva ekonomije i Vlade Republike Kosovo da subvencioniše cenu“.
Ombudsman je istakao da: „obračunavanje potrošača bez brojila je i dalje jedna od najjasnijih povreda prava potrošača i u potpunosti je zabranjeno domaćom regulativom. Potrošači imaju pravo na pravnu zaštitu za količinu energije koja se ne obračunava i apsolutan jezahtev Koda merenja da se stavi brojilo u slučaju stvaranja ugovornog odnosa između njega i operatera za distribuciju i onog za snabdevanje“.
Ombudsman je zaključio da: „Odluka o retroaktivnom obračunavanju i njeno neodražavanje na račun, kao i neodražavanje nivoa subvencionisanja na računu takođe predstavlja povredu prava potrošača na informisanje (…) Različite cene zasnovane na nivou potrošnje električne energije su u suprotnosti sa članom 47. Zakona br. 05/L-083 o energetskom regulatoru, u kojem se ističe neophodnost da tarife imaju nediskriminacioni karakter. Odluka RUE-a da izuzme potrošače na severu Kosova od poskupljenja električne energije stvara diskriminišuću situaciju za preostali deo potrošača.“
Navodi podnosioca zahteva
Podnosilac zahteva navodi da su osporenom presudom Vrhovnog suda, njemu povređena njegova osnovna prava i slobode zagarantovani članom 31. [Pravno na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava, u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) EKLJP-a, kao rezultat: (i) pogrešnog sprovođenja zakona; i (ii) nedostatka obrazloženja sudske odluke.
Podnosilac zahteva se u svojim navodima poziva na Ex Officio mišljenje Institucije ombudsmana od 23. maja 2022. godine, koje konstatuje da će odluka [br. 077/22] RUE-a građanima naneti višestruke i nepopravljive štete u finansijskom smislu, s toga, kao takva je diskriminišuća, shodno tome je i nezakonita.
Podnosilac zahteva smatra da njegov zahtev ispunjava sve kriterijume prihvatljivosti propisane Zakonom, kako u smislu zakonski propisanog roka, tako i u smislu ovlašćene strane da traži zaštitu pred ovim Sudom, nakon iskorišćavanja pravnih sredstava, kao i u smislu argumentovanja osporena odluka, prema navodima podnosioca zahteva, krši ustavna prava i slobode koje argumentuje dokazima podnesenim u ovom zahtevu.
Podnosilac zahteva ističe da u skladu sa već stvorenom sudskom praksom ESLJP-a, Ustavni sud treba da se uveri i da preduzme mere kada primeti da je neki sud očigledno pogrešno primenio zakon u jednom specifičnom slučaju koji može da rezultira „proizvoljnim zaključcima“ ili „očigledno neobrazloženim za podnosioca zahteva“, dodajući da: „tužena u zahtevu za vanredno razmatranje sudske odluke, uopšte nije tretirala pitanje verodostojnosti zahteva tužioca, i površno je tretirao zakonske uslove koji su ispunjeni u zahtevu za odlaganje, na osnovu kojih su prvostepeni i drugostepeni sud odlučili obustavi sporne odluke, odnosno odbijanjem zahteva tužene. Prvostepeni i drugostepeni sud, povodom ocene zakonskih uslova iz člana 22. ZUS-a, posebno za svaki od uslova, su dali posebno obrazloženje, kako su isti ispunjeni, obuhvatajući, između ostalog, i činjenicu da je sam tuženi/protiv predlagač RUE, u odgovoru datom 7. aprila 2022. godine, veoma jasno potvrdio ispunjenje trećeg uslova (odlaganje neće naneti veliku štetu suprotnoj strani)“.
Podnosilac zahteva dodaje: „Osporena odluka Apelacionog suda, zahtevom za vanredno razmatranje sudske odluke, je u potpunom skladu sa članom 4., stava 160. ZPP-a, pošto ista sadrži jasno i osnovano obrazloženje, sažima zahteve strana, poziva se na podnesene činjenice i predložene dokaze, tretira utvrđene i notorne činjenice (činjenice koje nisu imale potrebe da se dokazuju) jer sporna odluka (Vrhovnog suda) pogađa sve porodice u Republici Kosovo i poskupljena cena električne energije, kao jedna od posledica osporene odluke, je činjenica koju je potvrdila osporenom odlukom i sama suprotna strana“.
U vezi sa zahtevom za vanredno razmatranje sudske odluke, podnosilac zahteva ističe da je isti: „bio u suprotnosti i sa jurisprudencijom Vrhovnog suda, koji je u slučaju ARJ-UZVP. br. 68/2017, doneo presudu od 26.12.2017. godine, kojom je odbio kao neosnovan zahtev tužene – RUE za vanredno sudsko razmatranje, koji je podnesen protiv rešenja Apelacionog suda u Prištini od 20.10.2017. godine, analogna situacija kao u okolnostima konkretnom slučaju, kada je u to vreme Ombudsman, pored tužbe, podneo i zahtev za odlaganje izvršenja odluke RUE-a, koji je prihvatio prvostepeni sud (11. septembar 2017. godine), ista odluka je potvrđena rešenjem Apelacionog suda (10. oktobar 2017. godine) i presudom Vrhovnog suda je odbijen zahtev ta vanredno razmatranje, koji je podneo RUE. A, takođe, što se tiče navoda tužene u zahtevu za vanredno razmatranje sudske odluke, da su odluke prvostepenog i drugostepenog suda u suprotnosti sa konstatacijama presude Ustavnog suda br. 1750/2021 od 19. aprila 2021. godine, su u potpunosti neosnovani, čak i u potpunosti pogrešni, pozivaju se na istu s ciljem da je iskoriste kao dodatni argumentu zahtevu koji je razmotren u Vrhovnom sudu. Upravo u toj presudi Ustavni sud konstatuje suprotno navodima tužene strane, pošto je izričito u stavovima 115, 116 i 117 gore navedene presude, odredio:
115. primenjujući principe prakse Suda i ESLJP-a u bezi sa očigledno pogrešnim tumačenjem i primenom zakona, Sud smatra da je tumačenje i primena relevantnih zakonskih odredbi propisanih ZUS-om u ovom slučaju… ne može da rezultira „proizvoljnim zaključcima“ ili „očigledno neobrazloženim“… I to iz razloga što Sud smatra da konstatacije i zaključci redovnih sudova u ovom prethodnom postupku i koji se specifično pozivaju na zahtev podnosioca za odlaganje izvršenja odluke CBK-a su prvo potkrepljeni njihovo ocenom i ispunjenosti zahteva propisanih članom 22. stavovima 2. i 6. ZUS-a.
116. U svetlu gore navedenog, Sud smatra da nije dokazano da ima proizvoljnosti u tumačenju datom od strane redovnih sudova u ovom prethodnom postupku, uključujući i Vrhovni sud, u slučaju odbijanja zahteva podnosioca zahteva za razmatranje sudske odluke.
117. Shodno tome, Sud konstatuje da presuda ARJ-UZVP.br/42202, Vrhovnog suda od 25. juna 2020. godine ne predstavlja povredu člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a“.
Podnosilac zahteva dodaje da: „[…] sporna odluka Vrhovnog suda u njenom obrazloženju nije tretirala tri supstancijalna pitanja koja u smislu člana 22., stava 2. Zakona o upravnim sporovima ujedno predstavljaju tri odlučujuća uslova da se zahtev za odlaganje upravnog akta prihvati, čije ispunjenje, kumulativno predstavlja zakonsku pretpostavku za prihvatanje zahteva za odlaganje“.
Podnosilac zahteva ocenjuje da: „Vrhovni sud je u njegovoj spornoj odluci prevazišao zakonske nadležnosti jer drugostepena odluka, koja je predmet njegovog razmatranja, nije bila presuda, nego rešenje. I budući da je dotično rešenje razmatralo meru sigurnosti u smislu člana 305., stava 2. ZPP-a, isti u postupku može da podlegne zakonskom razmatranju na dve sudske instance, odnosno u Osnovnom sudu i Apelacionom sudu, ali ne i u Vrhovnom sudu. Zahtev za vanredno sudsko razmatranje trebalo bi da se odbije jer isto nije podnet protiv presude (po meritumu) drugostepenog suda, već je podnet protiv rešenja, protiv kojeg je izričito zabranjeno žaljenje. To je ekskluzivno potvrđeno članom 310. ZPP-a, u stavu 5. u kojem je izričito propisana nemogućnost žaljenja na drugostepenu odluku o privremenoj meri […] Na osnovu člana 49. (Postupak po pravnim lekovima) ZUS-a, zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke prema članu 24., kao i zahtev za zaštitu zakonitosti prema članu 25., su vanredna pravna sredstva koja se mogu iskoristi samo protiv drugostepenih presuda… Shodno tome, prihvatanje u razmatranje i prihvatanje zahteva za vanredno sudsko razmatranje od strane Vrhovnog suda osporenom odlukom, je protivzakonito jer ovo vanredno pravno sredstvo nije dozvoljeno u prethodnim postupcima (razmatranja i uspostavljanja privremenih bezbednosnih mera) i predstavlja i nejednakost strana u postupku među privatnim i javnim subjektima, pošto parnični postupak – što se tiče posrednih proceduralnih odluka, kao što je privremena mera bezbednosti dvostepena, a postupak upravnog spora je trostepen“.
Na kraju, podnosilac zahteva od Suda traži da:
DA PROGLASI zahtev prihvatljivim;
DA UTVRDI da je bilo povrede člana 31. [Pravno na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava i člana 6. (Pravo na pravično suđenje) EKLJP-a; i
DA PROGLASI nevažećom presudu [ARJ. br. 45/2022] Vrhovnog suda Kosova od 13. juna 2022. godine.
Relevantne ustavne i zakonske odredbe
USTAV REPUBLIKE KOSOVO
Član 31.
[Pravo na pravično i nepristrasno suđenje]
„1.Svakome se garantuje jednaka zaštita prava pred sudom, ostalim državnim organima i nosiocima javnih nadležnosti.
2. Svako ima pravo na javno, nepristrasno i pravično razmatranje odluka o pravima i obavezama ili za bilo koje krivično gonjenje koje je pokrenuto protiv njega/nje, u razumnom roku, od strane nezavisnog i nepristrasnog, zakonom ustanovljenog, suda.
[...]“.
EVROPSKA KONVENCIJA O LJUDSKIM PRAVIMA
Član 6.
(Pravo na pravično suđenje)
“1. Svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama, ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona. Presuda se mora izreći javno, ali se štampa i javnost mogu isključiti s celog ili s dela suđenja u interesu morala, javnog reda ili nacionalne bezbednosti u demokratskom društvu, kada to zahtevaju interesi maloletnika ili zaštita privatnog života stranaka, ili u meri koja je, po mišljenju suda, neophodno potrebna u posebnim okolnostima kada bi javnost mogla da naškodi interesima pravde.
[...]“
ZAKON br. 03/L-202 O UPRAVNIM SPOROVIMA
Član 10.
1. Pravo pokretanja upravnog spora ima fizičko ili pravno lice ako smatra da mu je upravnim aktom povredjeno neko pravo ili neposredni interes koji je zasnovan na zakonu.
2. Upravni organ, ombudsman, društva i druge organizacije koje rade na zaštitu javnih interesa mogu pokrenuti upravni spor.
3. Upravni organ ima pravo pokretanja upravnog spora protiv rešenja, koja je donošena po žalbi u upravnom postupku ako on/ona smatra da mu je povredjeno njegova prava ili interesi.
Član 18
Tužilac u upravnom sporu može biti fizičko lice, pravno lice, ombudsman, društva i organizacije koje deluju u odbrani javnog interesa, koje smatraju da je upravnim aktima povredjeno, neposredno ili posredno, neko pravo ili interes koji je zasnovan na zakonu.
Član 19
1. Kada fizičkom licu, koji je član nevladine organizacije, koja po svojim pravilima je obavezna da štiti pojedina prava i interese svojih članova, upravnim aktom je povredjeno neko pravo ili interes, ova organizacija može uz saglasnosti svog člana, u njegovo ime, može podneti tužbu i pokrenuti upravni spor protiv upravnog akta.
2. Organizacija iz stava 1 ovog člana može, u bilo kojoj fazi postupka, sa pravom zainteresovane stranke, da učestvuje u upravnom sporu u korist njegovog člana i da preduzme sve potrebne radnje kao i da koristi sva moguća pravna srestava, ukoliko to nije u suprotnosti sa izjavama i radnjama stranke.
Član 22.
1. Tužba ne odlaže izvršenje upravnog akta protiv koga je ona podnesena, osim ako je zakonom drugačije predviđeno.
2. Po zahtevu tužioca, organ čiji se akt izvršava, odnosno organ nadležan za izvršavanje, može da odloži izvršenje do konačnog sudskog rešenja ako rešenje nanese štetu tužiocu koji teško bi mogo da se renovira a odlaženje nije protivno javnom interesu, niti odlaganjem ne nanese veća nenaknadiva šteta protivničkoj strani, odnosno zainteresovanom licu.
3. Uz zahtev za odlaganje mora se priložiti dokaz o podnesenoj tužbi.
4. Za odlaganje izvršenja nadležni organ donosi rešenje u roku od tri (3) dana od dana prijema zahteva za odlaganje izvršenja.
5. Organ iz stava 2. ovog člana može odlažiti izvršenje osporenog akta i iz drugih opravdanih razloga do konačnog sudskog rešenja, ukoliko to nije u suprotnosti sa javnim interesom.
6. Tužilac može tražiti i od suda odlaganje izvršenje osporenog akta sve do donošenja sudskog rešenja prema stavu 2. istoga člana.
7. O zahtevu sud odlučuje u roku od tri (3) dana od dana prijema zahteva.
Član 24.
1. Protiv pravosnažnih odluka nadležnog drugostepenog suda za administrativna pitanja, stranka može podneti Vrhovnom sudu Kosova zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke.
2. Zahtev iz stava 1. ovog člana može se podneti samo zbog povrede materjalnog prava ili povrede propisa o postupku koja je mogla biti od uticaja na rešavanje stvari.
3. O zahtevu za vanredno preispitivanje sudske odluke odlučuje Vrhovni sud Kosova.
Član 49
Postupak po pravnim lekovima
1. Protiv odluke suda, zalba se postavlja kopetentnom sudu na način utvrđen članom 28 ovog zakona.
2. Žalba se podnosi u roku od petnaest (15) dana od dana dostavljanja odluke suda.
3. U drugi pitanjima postupka prema žalbi sprovode se odredbe ovog zakona za tužbeni zahtev.
4. Zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke prema članu 24., kao i zahtev za zaštitu zakonitosti prema članu 25., podnosi se na način odrđen članom 28.ovog zakona, sudu za odlučivanje prema zahtevu.
Član 50
1. Zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke dostavlja sudu u roku od trideset (30) dana od dana prijema odluke protiv koje stranka podnosi zahtev.
2. Zahtev za zaštitu zakonitosti podnesi se u roku od devetdeset (90) dana od dana kada je strankama dostavljena odluka protiv koje se zahtev podnosi.
Član 51
1. Zahtev za vanredno preispitivanje i zahtev za zaštitu zakonitosti sadrži naslov sudske odluke, kao i o razlozima i obimu u kojem predlaže vanredno preispitivanje ili zaštita zakonitosti.
2. Ako je zahtev iz stava 1.ovog člana ne potpuna ili nerazumljiva , sud postupa shodno odredbama člana 33. ovog zakona.
Član 52
1. Nedozvoljeni zahtev ili podnošenje posle roka ili podnoseni zahtev od neovlašćenog lica,sud odbaciće rešenjem.
2. Ako sud ne odbaci zahtev iz stava 1.ovog člana, dostaviće protivnoj stranci, unutar roka od petnaest (15) dana koja može, podneti odgovor na pomenutom zahtevu.
3. Sud, protiv čije je odluke podnesen je zahtev za vanredno preispitivanje ili zahtev za zaštitu zakonitosti i tuženi organ, dužni su da, bez odlaganja, dostave sudu, na njegov zahtev, sve spise predmeta.
Član 53
Sud rešava o zahtevu za vanredno preispitivanje ili o zahtev za zaštitu zakonitosti, po pravilu, u nejavnoj sednici, a pobijanu odluku ispituje samo u granicama zahteva.
Član 54
1. Sud presudom odbije ili uvažava zahtev.
2. Presudom kojom se zahtev uvažava, sud može da ukine ili preinači sudsku odluku, protiv čije je podnesen zahtev.
3. Ako sud ukine sudsku odluku, predmet vraća se sudu, čija je odluka ukinuta. Ovaj sud ima za zadatak da preduzima sve procesne radnje i da raspravi pitanja na koje mu je ukazao sud koji je rešavao o zahtevu.
ZAKON O PARNIČNOM POSTUPKU
Član 305.
305.1 Osim u slučajevima propisanih ovom zakonom, bezbednosna mera ne može se odrediti, ukoliko protivnik obezbedjenja nije bio u mogučnosti da se izjasni o predlogu njenog odredjivanja.
305.2 Predlog o odredjivanju bezbednosnih mera sud, zajedno sa spisima koji su priloženi njemu dostavlja protivniku obezbedjenja uz obaveštenje da može podneti pismeni odgovor u roku od sedam (7 ) dana.
Član 310.
310.1 Protiv prvostepenog rešenja o bezbednosnoj meri može se izjaviti žalba u roku od sedam (7) dana od dana njenog dostavljanja.
310.2 Žalba se dostavlja protivniku obezbedjenja koji u roku od tri (3) dana od dana dostavljanja ima pravo da podnese na sudu odgovor na žalbu.
310.3 O žalbi odlučuje drugostepeni sud u roku od petnaest (15) dana od dana pristizanja odgovora na žalbu ili isticanja roka za njeno podnošenje.
310.4 Žalba ne odlaže izvršenje rešenja izčl. 1 ovog člana.
310.5 Protiv rešenja o privremenoj meri nije dozvoljena žalba.
Ocena prihvatljivosti zahteva
Sud prvo razmatra da li je podnosilac zahteva ispunio uslove prihvatljivosti koji su utvrđeni Ustavom, propisani Zakonom i dalje specifikovani Poslovnikom o radu.
U tom smeru, Sud se prvo poziva na stavove 1. i 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, koji propisuje:
„1. Ustavni sud odlučuje samo u slučajevima koje su ovlašćene strane podnele sudu na zakonit način.
[…]
7. Pojedinci mogu da pokrenu postupak ako su njihova prava i slobode koje im garantuje ovaj Ustav prekršena od strane javnih organa, ali samo kada su iscrpeli sva ostala pravna sredstva, regulisanim zakonom“.
Dalje, Sud se poziva na član 47. [Individualni zahtevi] Zakona i pravilo 34. (1) (a) Poslovnika o radu, koji propisuju:
Član 47.
[Individualni zahtevi]
“1. Svaka osoba ima pravo da od Ustavnog suda zatraži pravnu zaštitu ukoliko smatra da njena Ustavom zagarantovana prava i slobode krši neki javni organ.
2. Osoba može da podnese pomenuti podnesak samo nakon sto su iscrpljena sva os tala zakonom određena pravna sredstva“.
Pravilo 34.
[Kriterijumi prihvatljivosti]
“(1) Sud može smatrati zahtev prihvatljivim:
(a) ako je zahtev podnela ovlašćena strana,
[...]“.
Pozivajući se na navedene odredbe, Sud mora prvo da utvrdi da li je podnosilac zahteva ovlašćeno lice za podnošenje zahteva u smislu navedenih odredaba Ustava, Zakona i Poslovnika o radu.
U konkretnom slučaju, Sud podseća da je podnosilac zahteva, u svojstvu političke partije, u skladu sa članom 10. (bez naslova) ZUS-a, podneo tužbu Osnovnom sudu radi stavljanja van snage odluke RUE-a i ujedno zahtev za odlaganje izvršenja ove odluke. U svom zahtevu za odlaganje izvršenja odluke RUE-a, podnosilac zahteva je specifikovao da: „Izvršenje osporene odluke će, građanima Republike Kosovo, kao stranci s pravnim interesom u ovom […] postupku, u čije ime i za čiji račun je postupio [podnosilac zahteva], kao pravno lice, naneti mnogostruke i nepopravljive štete u finansijskom smislu, kao i u drugim pravnim posledicama koje iz nje proističu“.
Sud pojašnjava da, u skladu sa stavom 4 člana 21. Ustava, podnosilac zahteva, kao pravno lice, u načelu ima pravo da podnese ustavnu žalbu, pozivajući se na navodne povrede njegovih osnovnih prava i sloboda, koja važe za fizička i pravna lica (vidi, slučajeve Suda: KI10/20, podnosilac zahteva: Regionalna kompanija za vodosnabdevanje „Hidroregjioni Jugor“ D.D. – Jedinica Nova Gora Prizren, rešenje o neprihvatljivosti od 5. oktobra 2020. godine, stav 35; slučaj KI41/09, podnosilac zahteva: AAB-RIINVEST University D.O.O. rešenje o neprihvatljivosti od 3. februara 2010. godine, stav 14).
U svetlu gore navedenog, Sud primećuje da je podnosilac zahteva u sudskom postupku pred redovnim sudovima bio stranka u postupku.
Podnosilac zahteva u svom zahtevu koji je podneo Sudu navodi da je osporena presuda Vrhovnog suda kojom je usvojen zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke, koju je podneo RUE, i samim tim i njegov zahtev za odlaganje izvršenja odluke RUE-a je odbijeno u smislu procesnih garancija postupka pred Vrhovnim sudom, i povređena su mu prava zagarantovana članom 31. Ustava, u vezi sa članom 6. EKLJP-a, kao rezultat (i) pogrešne primene zakona i (ii) nedostatka obrazloženja sudske odluke.
Stoga, na osnovu gore navedenog, Sud na osnovu činjenice da se njegov zahtev podnet Sudu veže sa navodima o povredi pravičnog i nepristrasnog suđenja u sudskom postupku pred Vrhovnim sudom, gde je on bio stranka u postupku kao tužilac, smatra da je podnosilac zahteva ovlašćena strana pred Sudom u smislu stava 7. člana 113. u vezi sa stavom 4. člana 21. Ustava i tačkom (a) stava (1) pravila 34. Poslovnika o radu.
U nastavku, Sud će takođe razmotriti da li je podnosilac zahteva ispunio kriterijume prihvatljivosti, utvrđene Zakonom. S tim u vezi, Sud se prvo poziva na članove 47. [Individualni zahtevi] i 49. [Rokovi] Zakona, koji predviđaju:
Član 48
[Tačnost podneska]
„Podnosilac podneska je dužan da jasno naglasi to koja prava i slobode su mu povređena i koji je konkretan akt javnog organa koji podnosilac želi da ospori.“
Član 49
[Rokovi]
„Podnesak se podnosi u roku od 4 meseci. Rok počinje od dana kada je podnosilac primio sudsku odluku… “.
Prilikom ocene ispunjenosti kriterijuma prihvatljivosti kao što je gore pomenuto, Sud primećuje da je podnosilac zahteva precizirao da osporava akt organa javne vlasti, odnosno presudu Vrhovnog suda ARJ. UZVP. br. 45/2022 od 17. juna 2022. godine, nakon iscrpljivanja svih zakonom utvrđenih pravnih sredstava. Podnosilac zahteva je, takođe, razjasnio prava i slobode za koje tvrdi da su povređena u skladu sa kriterijumima iz člana 48. Zakona i podneo zahtev u roku iz člana 49. Zakona.
U nastavku, u kontekstu okolnosti konkretnog slučaja, imajući u vidu da se osporena presuda Vrhovnog suda odnosi na zahtev za odlaganje izvršenja odluke RUE-a, Sud na osnovu svoje sudske prakse i Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLJP), mora oceniti primenljivost garancija člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a. U tom kontekstu, Sud se poziva na tačku (b) stava (3) pravila 34. Poslovnika, prema kojoj Sud može smatrati zahtev neprihvatljivim ako nije ratione materiae u skladu sa Ustavom.
Prema tome, u vezi sa ovim poslednjim, ocena ovog kriterijuma u okolnostima slučaja je važna jer postupci koji su razvijeni pred redovnim sudovima spadaju u delokrug „prethodnog postupka“, odnosno osporena presuda Vrhovnog suda se odnosi na zahtev podnosioca za odlaganje izvršenja odluke RUE-a, dok Osnovni sud ne odluči pravnosnažnom odlukom (razmatranje merituma) po njegovoj tužbi. Shodno tome, Sud će oceniti da li je član 31. Ustava, u odnosu na član 6. EKLJP, primenljiv u okolnostima slučaja podnosioca zahteva.
U ovom specifičnom kontekstu, Sud primećuje da je pitanje primenljivosti člana 6. EKLJP-a u prethodnom postupku EKLJP tumačila kroz svoju sudsku praksu, prema kojoj je Sud, u skladu sa članom 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] Ustava, dužan da tumači ljudska prava i osnovne slobode zagarantovane Ustavom.
Sud takođe ističe da su kriterijumi za primenljivost člana 31. Ustava u vezi sa prethodnim postupcima u upravnom postupku utvrđeni i u slučajevima ovog suda, uključujući, ali ne ograničavajući se na slučajeve KI195/20, sa podnosiocem zahteva Aigars Kesengfelds, presuda od 29. marta 2021. godine; KI 75/21, sa podnosiocima zahteva „Abrazen DOO“, „Energy Development Group Kosova DOO“, „Alsi & Co. Kosovo DOO“ i „Building Construction DOO“, presuda od 19. januara 2022. godine; KI202/21, sa podnosiocem zahteva Kelkos Energy DOO, presuda od 29. septembra 2022. godine i KI143/22 sa podnosiocem zahteva Hidroenergji DOO, presuda od 15. decembra 2022. godine. Opšta načela koje je Sud primenio u gore navedenim odlukama zasnovani su na slučaju ESLJP-a, Micallef protiv Malte, br. 17056/06, presuda od 15. oktobra 2009. godine.
Na osnovu prakse EKLJP-a, Sud ističe da sve mere bezbednosti ili privremene mere ne utvrđuju građanska prava ili obaveze i da bi se član 6. EKLJP smatrao primenljivim, EKLJP je utvrdio kriterijume na osnovu kojih se mora se proceniti primenljivost člana 6. EKLJP-a u „prethodnom postupku“ (vidi slučaj ESLJP-a, Micallef protiv Malte, gore citirano, stavovi 83-86).
Prema kriterijumima utvrđenim u predmetu Micallef protiv Malte, koje je i ovaj Sud prihvatio kroz svoju sudsku praksu:
prvo, dotično pravo mora biti „građansko“ u smislu EKLJP-a, kako u sudskom razmatranju tako i u postupcima u vezi sa merom bezbednosti, u okviru autonomnog značenja ovog pojma prema članu 6. EKLJP-a; i
drugo, ovaj postupak mora efikasno utvrditi relevantno građansko pravo. Kad god se privremena mera može smatrati delotvornom za utvrđivanje građanskog prava ili obaveze u pitanju, bez obzira na vreme njenog trajanja, član 6 će biti primenljiv. (vidi, u ovom kontekstu slučaj ESLJP-a, Micallef protiv Malte, citiran iznad, stavovi 84 i 85 i reference koje su tu pomenute).
Shodno tome, da bi utvrdio da li se član 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP primenjuje u konkretnom slučaju, Sud će se pozvati na opšta načela utvrđena kroz sudsku praksu ESLJP-a i Suda u pogledu primenjivosti procesnih garancija člana 31. Ustava, u vezi sa članom 6. EKLJP-a, a zatim će iste primeniti u okolnostima konkretnog slučaja.
Sud podseća da je u okolnostima konkretnog slučaja, podnosilac zahteva pokrenuo upravni spor podnošenjem upravne tužbe Osnovnom sudu 17. marta 2022. godine i istovremeno je podneo zahtev za odlaganje izvršenja odluke RUE-a sa obrazloženjem da u ovoj odluci nisu uključeni potrošači električne energije u četiri (4) opštine na severu Republike Kosovo što je rezultiralo nejednakim tretmanom u odnosu na potrošače energije u drugim opštinama Republike Kosovo. Zahtev za odlaganje izvršenja upravnih odluka, kao u okolnostima konkretnog slučaja, u postupku upravnog spora utvrđen je članom 22. ZUS-a. Ova odluka o odlaganju izvršenja, na osnovu važećeg zakona, može se doneti dok redovni sudovi ne odluče o meritumu slučaja.
Sud prvobitno primećuje da je suština predmetnog prava u glavnom postupku (razmatranje merituma) vezana za jednak tretman potrošača električne energije ili zabranu diskriminacije. S tim u vezi, Sud primećuje da predmetno pravo kako u meritumu tako i u prethodnom postupku u okolnostima konkretnog slučaja obuhvata pravo građanskog karaktera, odnosno jednakost pred zakonom/ zabranu diskriminacije potrošača električne energije, na čije ime i račun je podnosilac zahteva podneo tužbu i zahtev za odlaganje izvršenja odluke RUE-a, a kojem je i u prethodnom postupku priznato pravo kao stranka u postupku, čime je ispunjen prvi uslov za primenljivost proceduralnih garancija člana 6. EKLJP-a.
Drugo, Sud takođe primećuje da pitanje odlaganja izvršenja odluke RUE u stvari efektivno utvrđuje predmetno građansko pravo.
Shodno tome, uzimajući u obzir pravo uključeno u „prethodnim postupcima“, odnosno privremenu meru i njenu odlučujuću prirodu za predmetno građansko pravo, Sud nalazi da okolnosti konkretnog slučaja ispunjavaju kriterijume za primenu procesnih garancija oličenih u članu 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a.
Kao rezultat toga, Sud nalazi da je zahtev podnosioca zahteva rationae materie u skladu sa Ustavom.
Pored toga, Sud razmatra da li su podnosioci zahteva ispunili kriterijume prihvatljivosti utvrđene u pravilu 34. [Kriterijum o prihvatljivosti] Poslovnika o radu. Stav 2. pravila 34. Poslovnika utvrđuje kriterijume na osnovu kojih Sud može razmatrati zahtev, uključujući kriterijum da zahtev ne bude očigledno neosnovan. Konkretnije, stav 2. pravila 34. Poslovnika o radu propisuje sledeće:
„(2) Sud može smatrati zahtev neprihvatljivim, ako je zahtev očigledno neosnovan, jer podnosilac/teljka nije dovoljno dokazao/la i potkrepio/la svoju tvrdnju“.
Na osnovu sudske prakse ESLJP-a, ali i Suda, zahtev se može proglasiti neprihvatljivim kao „očigledno neosnovanim“ u celini ili samo u odnosu na konkretan navod koji zahtev može sadržati. S tim u vezi, ispravnije je da se isti naziva „očigledno neosnovanim navodima“. Ove poslednje, na osnovu sudske prakse ESLJP-a, mogu se kategorisati u četiri odvojene grupe: (i) navodi koji se kvalifikuju kao navodi „četvrtog stepena“; (ii) navodi koji su kategorisani sa „očiglednim ili evidentnim nedostatkom kršenja prava“; (iii) „nepotkrepljeni ili neobrazloženi“ navodi; i konačno, (iv) „zbunjujući i nejasni“ navodi. Ovaj koncept neprihvatljivosti na osnovu zahteva koji je ocenjen kao „očigledno neosnovan“, i specifičnosti četiri navedene kategorije navoda koji su kvalifikovani kao „očigledno neosnovanim“ razvijeni kroz sudsku praksu ESLJP-a, Sud je usvojio i u svojoj sudskoj praksi uključujući, ali ne ograničavajući se na slučajeve KI40/20, podnosilac zahteva Sadik Gashi, rešenje o neprihvatljivosti, od 20. januara 2021. godine; KI163/18, podnosilac zahteva Kujtim Lleshi, rešenje o neprihvatljivosti od 24. juna 2020. godine; KI21/21, podnosilac zahteva, Asllan Meka, rešenje o neprihvatljivosti od 28. aprila 2021. godine, KI107/21, podnosilac zahteva Ramiz Hoti, rešenje o neprihvatljivosti od 21. oktobra 2021. godine.
U kontekstu ocene prihvatljivosti zahteva, odnosno, u oceni da li je isti očigledno neosnovan po ustavnim osnovama, Sud će prvo podsetiti na relevantne navode podnosioca zahteva, u čijoj oceni, Sud će primeniti standarde sudske prakse ESLJP-a u skladu sa kojima je, na osnovu člana 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] Ustava, dužan da tumači osnovna prava i slobode zagarantovane Ustavom.
Sud primećuje da podnosilac zahteva u svom zahtevu navodi da je osporenom presudom Vrhovnog suda, kojom je odbijen njegov zahtev za odlaganje izvršenja odluke RUE, učinjena povreda člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a, zbog (i) očigledno pogrešnog tumačenja i primene zakona, odnosno člana 22. ZUS-a i (ii) nedostatka obrazložene sudske odluke.
U nastavku, Sud će početi sa razmatranjem navoda podnosioca zahteva o očigledno pogrešnom i proizvoljnom tumačenju i primeni zakona da bi nastavio sa razmatranjem njegovog navoda o nedostatku obrazložene sudske odluke, oba ova navoda koja spadaju u smislu garancija sadržanih u članu 31. Ustava, u vezi sa članom 6. EKLJP-a.
U vezi sa navodom o očigledno pogrešnom i proizvoljnom tumačenju i primeni zakona
Sud prvobitno ističe da podnosilac zahteva tvrdi da: „[...] osporena odluka Vrhovnog suda u svom obrazloženju nije tretirala tri suštinska pitanja, koja u smislu člana 22. stava 2. Zakona o upravnim sporovima, istovremeno predstavljaju tri odlučujuća uslova za usvajanje zahteva za odlaganje izvršenja upravnog akta, čije ispunjenje, kumulativno, predstavlja zakonsku pretpostavku za usvajanje zahteva za odlaganje“.
Drugo, podnosilac zahteva ocenjuje da: „Vrhovni sud je svojom osporenom odlukom prekoračio svoja zakonska ovlašćenja jer drugostepena odluka, koja je bila predmet njegovog razmatranja, nije bila presuda, već rešenje. A pošto se dotično rešenje odnosilo na razmatranje mere obezbeđenja u smislu člana 305. stav 2. ZPP-a, iste u postupku mogu biti predmet pravnog razmatranja u dve sudske instance, odnosno u Osnovnom sudu i u Apelacionom sudu, ali ne i u Vrhovnom sudu. Zahtev za vanredno sudsko razmatranje bi trebao da se odbije jer isti nije podnet protiv presude (o meritornom pitanju) Drugostepenog suda, već je podnet protiv rešenja, na koje je izričito zabranjena žalba. Ovo se dokazuje isključivo članom 310. ZPP-a, u stavu 5. gde je izričito utvrđena nemogućnost žalbe protiv Drugostepene odluke o privremenoj meri [...] Na osnovu člana 49. (Postupak po pravnim lekovima). ) ZUS-a, zahtev za vanredno razmatranje sudske odluke prema članu 34. kao i zahtev za zaštitu zakonitosti prema članu 25. su vanredna pravna sredstva koji se mogu koristiti samo protiv presuda drugog stepena [...]. Shodno tome, prihvatanje na razmatranje i usvajanje zahteva za vanredno sudsko razmatranje od strane Vrhovnog suda putem osporene odluke je nezakonito jer ovaj vanredni pravni lek nije dozvoljen u prethodnom postupku (razmatranja i utvrđivanja privremenih mera bezbednosti) i predstavlja takođe neravnopravnost stranaka u postupku između privatnih i javnih subjekata, budući da je parnični postupak – u pogledu međuprocesnih odluka poput mere obezbeđenja/ privremene mere, dvostepen, dok je upravni sporni postupak trostepen.“
Na osnovu gore navedenih navoda, Sud primećuje da podnosilac zahteva, u smislu svog zahteva za očigledno pogrešno i proizvoljno tumačenje i primenu zakona, istovremeno pokreće dve suštinske navode, odnosno: (i) navod koji se veže sa pitanjem dozvoljenosti zahteva za vanredno razmatranje u prethodnom postupku, kao što je to slučaj u njegovim okolnostima i (ii) navod koji se veže sa pogrešnim tumačenjem ili primenom člana 22. ZPP-a, koji utvrđuje kriterijume koji moraju biti ispunjeni da bi se usvojio zahtev za odlaganje izvršenja odluke do meritornog odlučivanja.
U nastavku ova dva navoda, Sud će prvo razmotriti navod podnosioca zahteva koji se odnosi na donošenje osporenog rešenja Vrhovnog suda, u okviru postupka za vanredno razmatranje sudske odluke.
U ovom pogledu, Sud još jednom podseća na postupak koji je vođen pred redovnim sudovima, čiji je prethodni postupak pokrenut tužbenim zahtevom podnosioca zahteva za poništenje odluke RUE-a, a samim tim i njegovim zahtevom za odlaganje izvršenja odluke RUE-a, kao upravna odluka na osnovu člana 22. ZUS-a.
U vezi sa pitanjem dozvoljenosti zahteva za vanredno razmatranje sudske odluke, Sud ističe da je osporena presuda Vrhovnog suda doneta u prethodnom postupku kao rezultat predloga podnosioca zahteva da se odloži izvršenje sudske odluke RUE-a. S tim u vezi, Sud podseća da je Osnovni sud rešenjem [A.br.656/22] od 8. aprila 2022. godine usvojio zahtev podnosioca zahteva za odlaganje izvršenja rešenja RUE-a, koja je odluka potvrđena kroz rešenje [AA. br. 364/22] Apelacionog suda od 13. juna 2022. godine. U nastavku, kao rezultat zahteva RUE-a za vanredno razmatranje pomenutog rešenja Apelacionog suda, podnetog Vrhovnom sudu, isti je usvojio kao osnovan zahtev RUE-a, odbijajući zahtev podnosioca zahteva za odlaganje izvršenja odluke RUE-a.
U ovom kontekstu, Sud podseća da je zahtev za vanredno razmatranje rešenja Apelacionog suda, u Vrhovnom sudu, podnet na osnovu člana 24. (bez naslova) ZUS-a, koji utvrđuje sledeće:
„1. Protiv pravosnažnih odluka nadležnog drugostepenog suda za administrativna pitanja, stranka može podneti Vrhovnom sudu Kosova zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke.
2. Zahtev iz stava 1. ovog člana može se podneti samo zbog povrede materjalnog prava ili povrede propisa o postupku koja je mogla biti od uticaja na rešavanje stvari.
3. O zahtevu za vanredno preispitivanje sudske odluke odlučuje Vrhovni sud Kosova.“
Sud takođe ističe da je na zahtev RUE-a za vanredno razmatranje rešenja Apelacionog suda podnosilac zahteva dostavio odgovor. Preko ovog docnjeg, podnosilac zahteva je osporio navode RUE-a u svom zahtevu za vanredno razmatranje rešenja Apelacionog suda. Dok, u svom odgovoru, podnosilac zahteva nije pokrenuo pitanje dozvoljenosti zahteva za vanredno razmatranje u okolnostima konkretnog slučaja.
U kontekstu ovog poslednjeg, Sud, podsećajući na svoju sudsku praksu, ističe da je pitanje dozvoljenosti pravnog leka podnetog sudu stvar kojom se prvo mora baviti sam Sud po službenoj dužnosti. Međutim, u okolnostima ovog konkretnog slučaja, očigledno je da član 24. ZUS-a ne pravi razliku između prethodnog postupka i razmatranja osnovanosti zahteva. Iz samog sadržaja člana 24. ZUS-a proizilazi da je zahtev za vanredno razmatranje sudske odluke dozvoljen protiv pravnosnažne odluke „nadležnog suda za upravna pitanja drugog stepena“.
U svetlu gore navedenog, Sud ističe da je ovaj navod podnosioca zahteva neosnovan, jer je postupak koji je vođen pred redovnim sudovima rukovođen na osnovu odredaba ZUS-a, odnosno odredaba upravnog postupka.
U nastavku, Sud će nastaviti sa razmatranjem i ocenjivanjem navoda podnosioca zahteva, koji se odnosi na očigledno pogrešno i proizvoljno tumačenje člana 22. ZUS-a od strane Vrhovnog suda.
U ovom kontekstu, Sud ističe da je osnov za razmatranje zahteva za odlaganje izvršenja odluke RUE-a, pred Osnovnim sudom, bio član 22. ZUS-a, stavovi 2. i 6. kojom su odredbom utvrđeni kriterijumi koji moraju da se ispune kako bi Sud dozvolio odlaganje izvršenja upravne odluke, kao što je slučaj sa odlukom RUE-a.
U nastavku i u kontekstu toga, stavovi 2. i 6. člana 22. ZUS-a, utvrđuju sledeće:
[...]
2. Po zahtevu tužioca, organ čiji se akt izvršava, odnosno organ nadležan za izvršavanje, može da odloži izvršenje do konačnog sudskog rešenja ako rešenje nanese štetu tužiocu koji teško bi mogao da se renovira a odlaženje nije protivno javnom interesu, niti odlaganjem ne nanese veća nenaknadiva šteta protivničkoj strani, odnosno zainteresovanom licu.
[...]
6. Tužilac može tražiti i od suda odlaganje izvršenje osporenog akta sve do donošenja sudskog rešenja prema stavu 2. istoga člana.
Sud je, na osnovu sudske prakse ESLJP-a, ali i uzimajući u obzir njene karakteristike, kao što je utvrđeno u EKLJP-u, i na osnovu principa supsidijarnosti i doktrini četvrtog stepena, stalno naglašavao razliku između „ustavnosti“ i „zakonitosti“ i naglasio je da nije njegova dužnost da se bavi greškama u činjenicama ili pogrešnom tumačenju i pogrešnoj primeni zakona, za koje se navodi da ih je počinio redovni sud, osim i u meri u kojoj bi takve greške mogle predstavljati povredu prava i slobode zaštićene Ustavom i/ili EKLJP-om (vidi, u ovom kontekstu, sudske slučajeve KI179/18, podnosilac zahteva Belgyizar Latifi, rešenje o neprihvatljivosti, od 23. jula 2020. godine, stav 68; KI49/19, podnosilac zahteva Akcionarsko društvo Limak, Međunarodni aerodrom Kosova A.D, „Adem Jashari“, rešenje od 31. oktobra 2019. godine, stav 47; KI56/17, podnosilac Lumturije Murtezaj, rešenje o neprihvatljivosti, od 18. decembra 2017. godine, stav 35; i KI154/17 i KI05/18 podnosilac, Basri Deva, Aferdita Deva i Društvo sa ograničenom odgovornošću „Barbas“, rešenje o neprihvatljivosti od 12. avgusta 2019. godine, stav 60, i nedavni slučaj KI76/21, podnosilac zahteva Qemajl Babuni, rešenje od 10. novembra 2021. godine, stav 34 ).
Sud je takođe kontinuirano naglašavao da nije uloga ovog suda da razmatra nalaze redovnih sudova u vezi sa činjeničnim stanjem i primenom materijalnog prava i da ne može da ocenjuje sam zakon koji je doveo do toga da redovni sud usvoji jednu odluku umesto druge. Da je drugačije, Sud bi delovao kao sud „četvrtog stepena“, što bi rezultiralo prekoračenjem granica utvrđenih u njegovoj nadležnosti (vidi, u ovom kontekstu, slučaj ESLJP-a Garcia Ruiz protiv Španije, br. 30544/96, presuda od 21. januara 1999. godine, stav 28 i reference koje su u njoj korišćene, a vidi i slučajeve Suda, KI49/19, podnosilac zahteva Akcionarsko društvo Limak, Međunarodni aerodrom Kosova A.D, „Adem Jashari“ gore citiran slučaj, stav 48; i KI154/17 i KI05/18, Basri Deva, Aferdita Deva i Društvo sa ograničenom odgovornošću „Barbas“, gore citiran slučaj, stav 61, i nedavni slučaj KI76/21, citiran gore, stav 35).
Sud može ocenjivati pravna tumačenja redovnih sudova izuzetno i samo ako su ta tumačenja dovela do proizvoljnih ili očigledno nerazumnih zaključaka (vidi slučaj Suda KI75/17, podnosilac zahteva X, presuda od 30. januara 2018. godine, stav 59).
U konkretnom slučaju, Sud primećuje da je Vrhovni sud poništio stav Osnovnog suda i Apelacionog suda kako bi usvojio zahtev za odlaganje izvršenja odluke RUE-a sa obrazloženjem da je „Prvostepeni sud prilikom uvođenja osporene privremene mere pogrešno primenio ovu zakonsku odredbu, kao i Drugostepeni sud kada je usvojio ovakav stav Prvostepenog suda, jer po oceni Vrhovnog suda obrazloženje osporenog rešenja sa zahtevom za vanredno razmatranje sudske odluke, ali i obrazloženje Prvostepenog suda, nisu ubedljivi i konkretni u pogledu bitnih činjenica na kojima se zasnivaju ove odluke.
Vrhovni sud je dalje obrazložio da su argumenti na osnovu kojih su Osnovni sud i Apelacioni sud zasnivali svoje odluke o usvajanju zahteva za odlaganje izvršenja odluke RUE-a, odnosno argument da bi „građanima koje zastupa tužilac i drugim građanima kao strankama sa pravnim interesom, nastala nenadoknadiva šteta koja bi se manifestovala u finansijskom aspektu, uz teškoće u naplati po novim višim tarifama za utrošenu električnu energiju koju sada plaćaju domaćinstva“ ne usvaja kao održivim, ubedljivim i dovoljnim da se usvoji zahtev za odlaganje izvršenja odluke RUE.
U vezi sa ovim poslednjim, Vrhovni sud dodaje da ovaj navod podnosioca zahteva nije argumentovan dokazima i konkretnim činjenicama, kako bi se opravdala nenadoknadiva šteta građanima kao licima od interesa kako je utvrđeno članom 22. ZUS-a.
Konkretnije, u pogledu tumačenja i primene kriterijuma iz člana 22. ZUS-a, Vrhovni sud ističe da: „[...] nije izneo adekvatne dokaze ili druge ubedljive okolnosti da bi prvi uslov zahteva bio verodostojan za odlaganje izvršenja osporene odluke, o tome kolika bi bila direktna ili indirektna šteta koja bi nastala izvršenjem osporene odluke, osim što ističe činjenicu da bi izvršenjem ove odluke građanima bila naneta nenadoknadiva šteta poskupljenjem električne energije. Kako su navodi uopšteni i sastoje se u pravcu nanošenja teško nadoknadive štete u novčanim sredstvima poskupljenjem cena električne energije za građane, kako to ocenjuju i nižestepeni sudovi, Vrhovni sud ocenjuje da, kako god da se odluči o glavnom pitanju po tužbi, naknada - nadoknada će biti moguća po zakonskim procedurama i metodama, tako što bi eventualna šteta bila popravljiva, pošto je reč o prestacijama u novčanim sredstvima za plaćanje utrošene električne energije“.
Na osnovu obrazloženja datog od strane Vrhovnog suda u svojoj presudi, Sud primećuje da je ovaj docnji došao do ovog zaključka nakon što je razmotrio nalaze date u presudama Osnovnog suda i Apelacionog suda i nakon adresiranja navoda podnosioca zahteva, podignutih u svom odgovoru na zahtev za vanredno razmatranje.
Stoga, na osnovu onoga što je gore pomenuto, Sud smatra da podnosilac zahteva ne podržava u dovoljnoj meri kako su ova tumačenja člana 22. ZUS-a, koje je doneo Vrhovni sud, dovela do proizvoljnih ili očigledno pogrešnih zaključaka u ovom slučaju, i mogli su biti nepravedni ili čak proizvoljni. Ovo iz razloga što Sud smatra da su nalazi i zaključci Vrhovnog suda u ovom prethodnom postupku, a koji se konkretno odnose na zahtev podnosioca zahteva za odlaganje izvršenja odluke RUE, prvenstveno zasnovani na njegovoj oceni o ispunjenosti kriterijuma utvrđenih u članu 22. ZUS-a.
Shodno tome, Sud nalazi da su gorepomenuti navodi podnosioca zahteva za očigledno pogrešno i proizvoljno tumačenje i primenu ZUS-a neosnovani zbog „evidentnog ili očiglednog nedostatka povrede“, te su stoga očigledno neosnovani na ustavnim osnovama kao što je utvrđeno pravilom 34 (2) Poslovnika o radu.
(ii) U vezi sa navodom o nedostatku obrazloženja sudske odluke
U pogledu prava na obrazloženu sudsku odluku zagarantovanog članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a, Sud prvo ističe da već ima konsolidovanu sudsku praksu. Ova praksa je izgrađena na osnovu sudske prakse ESLJP-a.
Sudska praksa EKLJP-a i sopstvena praksa Suda takođe utvrđuju da, uprkos činjenici da Sud ima određenu slobodu ocene u pogledu izbora argumenata i dokaza, dužan je da svoje aktivnosti i donošenje odluke opravdava relevantnim obrazloženjem (vidi slučajeve ESLJP-a: Suominen protiv Finske, br. 37801/97, presuda od 24. jula 2003. godine, stav 36; i Carmel Saliba protiv Malte, presuda od 24. aprila 2017. godine, stav 73). Štaviše, odluke moraju biti obrazložene na takav način da se strankama omogući da efektivno iskoriste svako postojeće pravo na žalbu (vidi slučaj ESLJP-a Hirvisaari protiv Finske, br. 49684/99, presuda od 25. decembra 2001. godine, stav 30.).
Mera u kojoj se primenjuje obaveza za obrazloženu sudsku odluku može varirati u zavisnosti od prirode odluke i mora se utvrditi u svetlu okolnosti svakog slučaja (vidi slučajeve ESLJP-a: Ruiz Torija protiv Španije, br. 18390 /91, presuda od 9. decembra 1994. godine, stav 29; i Hiro Balani protiv Španije, br. 18064/91, presuda od 9. decembra 1994. godine, stav 27).
Međutim, ako je podnesak stranke odlučujući za ishod postupka, potrebno je da se na njega odgovori konkretno i bez odlaganja (vidi slučajeve ESLJP-a, Ruiz Torija protiv Španije, gore citirano, stav 30; Hiro Balani protiv Španije, gore citirano, stav 28., vidi slučaj Suda KI143/22, sa podnosiocem zahteva Hidroenergji DOO, presuda od 15. decembra 2022. godine, stav 118.).
Konačno, Sud, pozivajući se na svoju sudsku praksu, podseća da će odlukama sudova biti povređeno ustavno načelo sprečavanja proizvoljnosti u odlučivanju, ako dato obrazloženje ne sadrži dokazane činjenice, relevantne zakonske odredbe i logički odnos između njih (vidi, između ostalog, slučajeve Suda: KI135/14, podnosilac zahteva „IKK Classic“, presuda od 4. decembra 2017. godine, stav 58.; KI97/16 podnosilac zahteva „IKK Classic“, presuda od 4. decembra 2017. godine, stav 52. i KI87 /18, podnosilac IF Skadeforsikring, presuda od 26. aprila 2018. godine, stav 49.).
Sud podseća da podnosilac zahteva navodi da osporena presuda Vrhovnog suda ne ispunjava standarde obrazložene sudske odluke. Pored ovog navoda, Sud primećuje da podnosilac zahteva nije precizirao kako se osporena presuda Vrhovnog suda karakteriše nedostatkom obrazloženja. Rekavši ovo, Sud podseća da se podnosilac zahteva u svom zahtevu pred Sudom uglavnom fokusirao na davanje argumenata u vezi sa očigledno pogrešnim i proizvoljnim tumačenjem i primenom ZUS-a.
U okolnostima konkretnog slučaja, Sud smatra da je Vrhovni sud svoje obrazloženje za odbijanje zahteva za odlaganje izvršenja rešenja RUE zasnovao na:
„[...] Prvostepeni sud je prilikom uvođenja osporene privremene mere pogrešno primenio ovu zakonsku odredbu, kao i Drugostepeni sud, kada je usvojio takav stav Prvostepenog suda, jer je prema oceni Vrhovnog suda, obrazloženje osporenog rešenja sa zahtevom za vanredno razmatranje sudske odluke, ali i rešenja Prvostepenog suda je neuverljivo i nekonkretno u pogledu odlučnih činjenica na kojima se ove odluke zasnivaju [...] Argumenti na kojima se zasnivaju rešenja nižestepenih instanci povodom usvajanja zahteva za odlaganje izvršenja odluke tuženog organa da bi građanima koje zastupa tužilac i drugim građanima kao strankama sa pravnim interesom, bila prouzrokovana nenadoknadiva šteta koja bi se ispoljila u finansijskom aspektu, teškoćama u ispunjavanju plaćanja po novim skupljim tarifama za utrošenu električnu energiju koju domaćinstva sada plaćaju, Vrhovni sud ne usvaja kao održive, ubedljive i dovoljne da bi se usvojio zahtev za odlaganje izvršenja odluke tuženog organa do meritornog odlučivanja po tužbi, jer nisu potkrepljeni dokazima i konkretnim činjenicama da bi tužiocu ili građanima - domaćinstvima teško bila nadoknađena nastala šteta, kao stranke od interesa, kao što je utvrđeno u članu 22. gore citiranog ZUS-a. Razlozi navedeni u odlukama nižestepenih instanci su uopšteni i sastoje se neopravdanim povećanjem cene električne energije od strane tužene, što će se, po oceni Vrhovnog suda, razmotriti u postupku meritornog odlučivanja prema tužbi, prilikom ocene zakonitosti odluke tuženog organa, pa se za sada ne može pravno razmotriti odluka RUE-a o poskupljenju električne energije, već samo zakonski uslovi za izricanje osporene privremene mere“.
U nastavku, Vrhovni sud je takođe utvrdio da podnosilac zahteva: „[...] nije izneo adekvatne dokaze ili druge ubedljive okolnosti da bi prvi uslov zahteva bio verodostojan za odlaganje izvršenja osporene odluke, o tome kolika bi bila direktna ili indirektna šteta koja bi nastala izvršenjem osporene odluke, osim što ističe činjenicu da bi izvršenjem ove odluke građanima bila naneta nenadoknadiva šteta poskupljenjem električne energije. Kako su navodi uopšteni i sastoje se u pravcu nanošenja teško nadoknadive štete u novčanim sredstvima poskupljenjem tarifa električne energije za građane, kako to ocenjuju i nižestepeni sudovi, Vrhovni sud ocenjuje da, kako god da se odluči o glavnom pitanju po tužbi, naknada - nadoknada će biti moguća po zakonskim procedurama i metodama, tako što bi eventualna šteta bila popravljiva, pošto je reč o prestacijama u novčanim sredstvima za plaćanje utrošene električne energije“.
Na osnovu gore navedenog obrazloženja Vrhovnog suda, Sud primećuje da ovo obrazloženje sadrži dokazane činjenice, relevantne zakonske odredbe, odnosno član 22. ZUS-a i logičan odnos između njih.
U svetlu gore navedenog, Sud, na osnovu gore navedenih pojašnjenja, a posebno uzimajući u obzir navode koje je podnosilac zahteva pokrenuo i činjenice koje je on izneo, kao i obrazloženje Vrhovnog suda svojom osporenom presudom, ocenjuje da se docnji ne karakteriše nedostatkom obrazložene sudske odluke, na osnovu sudske prakse Suda i ESLJP-a, te da su kao rezultat toga navodi podnosioca zahteva o nedostatku obrazložene odluke očigledno neosnovani zbog „očiglednog ili evidentnog nedostatka povrede“.
Konačno, Sud nalazi da su navodi podnosioca zahteva za (i) očigledno pogrešno i proizvoljno tumačenje i primenu zakona i (ii) nedostatak obrazloženja sudske odluke Vrhovnog suda očigledno neosnovani navodi na ustavnoj osnovi, kako je utvrđeno pravilom 34. (2) Poslovnika o radu, i shodno tome njegov zahtev se mora proglasiti neprihvatljivim.
IZ TIH RAZLOGA
Ustavni sud, u skladu sa članovima 21. (4), 113. (1) i (7) Ustava, članovima 20. i 47. Zakona i pravilom 34. (2) Poslovnika o radu, na sednici održanoj 22. januara 2024. godine, jednoglasno:
ODLUČUJE
DA PROGLASI zahtev neprihvatljivim;
DA DOSTAVI ovo rešenje stranama;
DA OBJAVI ovo rešenje u Službenom listu, u skladu sa članom 20.4 Zakona;
Ovo rešenje stupa na snagu na dan objavljivanja u Službenom listu u skladu sa stavom 5, člana 20. Zakona.
Sudija izvestilac Predsednica Ustavnog suda
Bajram Ljatifi Gresa Caka - Nimani
Partia Demokratike e Kosovës
KI – Individualni zahtev
Rešenje o neprohvatljivosti
Zahtev je očigledno neosnovan
Upravni