USTAVNI SUD

KI90/23, Podnosilac  zahteva, Shqipdon Fazliu, ocena ustavnosti presude [ARJ. br. 114/2022] Vrhovnog suda Republike Kosovo od 23. decembra 2022. godine u vezi sa  rešenjem [AA. br. 650/2022] Apelacionog suda od 1. septembra 2022. godine i rešenjem [A. br. 1875/22] Osnovnog suda u Prištini od 2. avgusta 2022. godine

KI90/23, Rešenje o neprihvatljivosti od  28.avgusta 2023. godine, objavljeno 11. oktobar 2023. godine

Ključne reči: individualni zahtev, fizičko lice,  presuda, pravo na pristup pravdi, nema povrede  

Ustavni sud Republike Kosovo je odlučio povodom zahteva u slučaju KI90/23, sa podnosiocem Shqipdon Fazliu, o oceni ustavnosti presude [ARJ. br. 114/2022] Vrhovnog suda Republike Kosovo od 23. decembra 2022. godine vezano za sa rešenjem [AA. br. 650/2022] Apelacionog suda od 1. septembra 2022. godine i rešenjem [A. br. 1875/22] Osnovnog suda u Prištini od 2. avgusta 2022. godine, koji je podnet Sudu na osnovu stava 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava Republike Kosovo.

Sud je jednoglasno odlučio (i) da proglasi zahtev prihvatljivim; i (ii) da utvrdi da presuda [ARJ. br. 114/2022] Vrhovnog suda Republike Kosovo od 23. decembra 2022. godine vezano za rešenjem [AA. br. 650/2022] Apelacionog suda od 1. septembra 2022. godine i rešenjem [A. br. 1875/22] Osnovnog suda u Prištini od 2. avgusta 2022. godine, nisu u suprotnosti sa stavom 1. člana 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa stavom 1. člana 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima.

Presuda Suda pojašnjava da su, u okolnostima konkretnog slučaja pred Sudom, osporene gore navede odluke redovnih sudova, kojima je odbijena kao neblagovremena tužba za pokretanje upravnog spora podnosioca zahteva protiv odluka Tužilačkog saveta Kosova (u daljem tekstu: TSK), od 6. aprila 2022. godine, u vezi sa predlaganjem kandidata za glavnog državnog tužioca Republike Kosovo. Presudom se podseća da je suština okolnosti ovog slučaja povezana sa procesom izbora glavnog državnog tužioca, na osnovu konkursa raspisanog 14. januara 2022. godine, kao rezultat kojeg je TSK izglasao i predložio Predsednici Republike Kosovo za imenovanje kandidata za glavnog državnog tužioca. Podnosilac zahteva je osporio vrednovanje Komisije za evaluaciju TSK-a, prema kojem je on zauzeo drugo mesto, na taj način što se prvo obratio Komisiji za ponovno razmatranje pri TSK-u. Ova Komisija je razmotrila njegove navode, (i) odbivši kao neosnovane relevantne navode koji se odnose na nesprovođenje Zakona br. 06/L-056 o Tužilačkom savetu i Pravilnika br. 06/2019 o imenovanju glavnog državnog tužioca i glavnih tužilaca u tužilaštvima Republike Kosovo; ali (ii) preporučivši da se delimično usvoje prigovori podnosioca zahteva samo u odnosu na navod o bodovanju, sa predlogom da članovi Komisije za evaluaciju još jednom preispitaju proces u pogledu obrazloženja datog bodovanja. Dana 6. aprila 2022. godine, TSK je doneo dve odluke, odnosno (i) odluku [br. 474/2022] TSK-a o odbijanju izveštaja Komisije za ponovno razmatranje; i (ii) odluku [KPK/br. 475/2022] TSK-a o predlaganju kandidata za glavnog državnog tužioca. Podnosilac zahteva je dana 28. aprila 2022. godine podneo Ustavnom sudu zahtev za ocenu ustavnosti gore navedenih odluka. Ustavni sud je rešenjem o neprihvatljivosti u spojenim slučajevima KI57/22 i KI79/22, dana 4. jula 2022. godine, odlučio da je zahtev podnosioca zahteva neprihvatljiv za meritorno razmatranje iz procesnih razloga, odnosno zbog toga što zahtev nije ispunio ustavni kriterijum iscrpljenosti pravnih sredstava utvrđenih stavom 7. člana 113. Ustava.

Presudom Suda je dalje pojašnjeno da je podnosilac zahteva, dana 28. jula 2022. godine, podneo Osnovnom sudu tužbu za pokretanje upravnog spora, sa predlogom obezbeđenja tužbenog zahteva privremenom merom, odnosno zahtevom za odlaganje izvršenja osporenih odluka TSK-a. Konkretnije, podnosilac zahteva je pred Osnovnim sudom izneo navode koji su se odnosili na (i) blagovremenost predmetne tužbe; i (ii) zakonitost i ustavnost osporenih odluka TSK-a. Što se tiče prvog pitanja, odnosno blagovremenosti zahteva, podnosilac zahteva je, između ostalog, tvrdio da se njegova tužba morala smatrati blagovremenom na osnovu stava 2. člana 28. (bez naslova) i člana 63. (bez naslova) Zakona br. 03/L-202 o upravnim sporovima i/ili da se rok za pokretanje upravnog spora mora vratiti u pređašnje stanje na osnovu članova 129. (bez naslova) i 130. (bez naslova) Zakona br. 03/L-006 o parničnom postupku. Prema navodima podnosioca zahteva i na osnovu gore navedenih članova, za tužbu Osnovnom sudu se moralo smatrati da je podneta u roku zbog toga što je ista, iako nije blagovremeno podneta Osnovnom sudu, bila blagovremeno podneta “nenadležnom organu”, odnosno Ustavnom sudu, usled “neznanja ili očigledne omaške podnosioca”, odnosno podnosioca zahteva. To, prema navodu podnosioca zahteva, između ostalog, zbog toga što je, isti imao očekivanja da će Ustavni sud u njegovom slučaju odlučiti isto kao što je odlučio u slučaju KI99/14 i KI100/14 u vezi sa ocenom ustavnosti predloga za glavnog državnog tužioca od strane TSK-a u 2014. godini. Što se pak tiče drugog pitanja, odnosno osnovanosti predmetne tužbe, podnosilac zahteva je u suštini izneo navode koji su se odnosili na (i) zakonitost i ustavnost Pravilnika TSK-a o imenovanju glavnog tužioca; i (ii) način bodovanja od strane članova Komisije za evaluaciju TSK-a, osporivši pri tom, između ostalog, smanjenje bodova od maksimalno dozvoljenih bodova shodno kriterijumima vrednovanja utvrđenih Pravilnikom o imenovanju glavnog tužioca, bez potrebnog obrazloženja i/ili sadržaja tog obrazloženja.

Redovni sudovi, odnosno Osnovni, Apelacioni i Vrhovni sud, odbili su tužbu podnosioca zahteva kao neblagovremenu, navodeći, između ostalog, da se na osnovu Zakona o upravnim sporovima, (i) tužba podnosi u roku od trideset (30) dana od dana kada je konačni upravni akt dostavljen stranci; ili ako upravni akt nije dostavljen, u roku od šezdeset (60) dana od dana dostavljanja upravnog akta stranci u čiju korist je donesen akt; dok je (ii) u okolnostima slučaja podnosioca zahteva, tužba u odnosu na odluke TSK-a od 6. aprila 2022. godine, podneta 28. jula 2022. godine i da je samim tim ova tužba podneta van rokova propisanih važećim zakonom, odnosno Zakonom o upravnim sporovima. U kontekstu navoda podnosioca zahteva, da se tužba morala smatrati blagovremenom na osnovu člana 28. Zakona o upravnim sporovima i članova 129. i 130. Zakona o parničnom postupku zbog toga što je usled “neznanja ili očigledne omaške podnosioca” tužba predata “nenadležnom organu”, odnosno Ustavnom sudu, redovni sudovi su, u suštini, istakli da ove odredbe nisu primenljive u okolnostima datog slučaja. To, između ostalog, zbog toga što, da bi član 28. Zakona o upravnim sporovima bio primenljiv, odnosno da bi se predmetna tužba smatrala blagovremenom, moraju biti ispunjena dva kumulativna uslova, odnosno (i) da je tužba predata “nenadležnom organu” usled “neznanja ili očigledne omaške podnosioca” i (ii) da je “stigla” u nadležni sud po isteku roka za podnošenje tužbe. Prema pojašnjenjima koje su dali redovni sudovi, u okolnostima konkretnog slučaja, (i) podnosilac zahteva nije podneo zahtev Ustavnom sudu kao rezultat njegovog “neznanja ili očigledne omaške” jer je isti ovom sudu podneo zahtev za ocenu ustavnosti odluka TSK-a; (ii) Ustavni sud se ne može okvalifikovati kao “nenadležan organ” u smislu ovog člana jer je isti odlučio povodom zahteva podnosioca zahteva; (iii) tužba koja je predata “nenadležnom organu” je morala “stići” Osnovnom sudu nakon datog roka, dok Ustavni sud nema nadležnost da upućuje/dostavlja slučaj Osnovnom sudu; a povrh svega, (iv) na osnovu važećih zakona Republike Kosovo, odnosno relevantnih odredbi Zakona o upravnim sporovima i Zakona o parničnom postupku, rokovi za pokretanje upravnog spora i sud koji je nadležan za njegovo razmatranje, odnosno departman za upravna pitanja, su jasno utvrđeni. Na kraju, redovni sudovi su takođe istakli da se članovi 129. i 130. Zakona o parničnom postupku u vezi sa vraćanjem u pređašnje stanje primenljivi za procesne rokove prilikom proceduralnog razmatranja slučaja i ne važe za vraćanje zakonskog roka za podnošenje tužbe, kako tvrdi podnosilac zahteva u okolnostima konkretnog slučaja.

Podnosilac zahteva je pred Sudom osporio donošenje odluka redovnih sudova, navodeći da su iste, između ostalog, donete uz povredu njegovog prava na pristup pravdi, zagarantovanog članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima. Podnosilac zahteva, između ostalog, ističe (i) da je prvi zahtev koji je upućen Ustavnom sudu bez iscrpljivanja pravnih sredstava propisanih zakonom, podnet na osnovu ranije prakse tog Suda, odnosno na osnovu presude Suda u slučajevima KI99/14 i KI100/14, ali i u slučajevima KI34/17 i KI55/17, kojima je ocenjena ustavnost izbora predsednika Vrhovnog i Apelacionog suda, respektivno; i da je kao rezultat toga, imao opravdano očekivanje da će Ustavni sud razmotriti i njegov zahtev za ocenu ustavnosti osporenih odluka TSK-a; i (ii) nakon donošenja odluke od strane Ustavnog suda u slučaju KI57/22 i KI79/22, isti se obratio Osnovnom sudu tužbom za pokretanje upravnog spora, navodeći, između ostalog, da se njegova tužba Osnovnom sudu, na osnovu odredbi važećeg zakona, mora smatrati blagovremenom, zbog toga što je usled “neznanja ili očigledne omaške podnosioca”, zahtev za ocenu osporenih odluka TSK-a podnet “nenadležnom organu”, odnosno Ustavnom sudu i da kao rezultat toga, postoje opravdani razlozi na osnovu kojih je Osnovni sud morao da dozvoli vraćanje u pređašnje stanje za rok za pokretanje upravnog spora.

Prilikom razmatranja navoda podnosioca zahteva, u presudi je najpre pojašnjeno (i) da za razliku od slučaja KI57/22 i KI79/22 u kojem su osporene relevantne odluke TSK-a i traženo da se oceni njihova ustavnost kao i da budu proglašene suprotnim Ustavu; u okolnostima konkretnog slučaja se (ii) pred Sudom osporava presuda Vrhovnog suda, kojom je potvrđeno odlučivanje Apelacionog i Osnovnog suda o neblagovremenosti tužbe podnosioca zahteva u vezi sa pokretanjem upravnog spora protiv osporenih odluka TSK-a, sa zahtevom da se iste, odnosno odluke redovnih sudova proglase suprotnim Ustavu i da se ocena odluka TSK-a koje se odnose na predlaganje glavnog državnog tužioca vrati Osnovnom sudu na ponovno odlučivanje.

U presudi se najpre ističe da su sva potrebna pojašnjenja o proglašenju neprihvatljivim, prvog zahteva podnosioca zahteva usled neispunjavanja ustavne obaveze o iscrpljivanju zakonom propisanih pravnih sredstava, data u rešenju o neprihvatljivosti u slučaju KI57/22 i KI79/22, objavljene 25 jula 2022. godine.

Dok, pri oceni ustavnosti presude Vrhovnog suda, osporene u konkretnom slučaju, presuda Suda ocenjuje navode podnosioca zahteva koji se odnose na povredu njegovog prava na pristup pravdi kao rezultat odluka redovnih sudova , na osnovu kojih je pokretanje upravnog spora protiv osporenih odluka TSK-a proglašeno neblagovremenim. U tom kontekstu, presudom su najpre razrađena (i) opšta načela u vezi sa pravom na pristup pravdi razvijena sudskom praksom Evropskog suda za ljudska prava i Suda, sa naglaskom na sve one slučajeve u kojima je razmatrano pitanje da li je bilo ili nije bilo povrede prava na pristup pravdi kao rezultat tumačenja/primene procesnih rokova za pokretanje sporova u parničnom postupku; a zatim (ii) primenio ista na okolnosti konkretnog slučaja.

U tom kontekstu, presuda pojašnjava da prema sudskoj praksi Evropskog suda za ljudska prava, ocena da li je kao rezultat tumačenja/primene procesnih rokova utvrđenih u važećim zakonima možda povređeno pravo na pristup pravdi, zagarantovano članom 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima, mora biti podvrgnuta testu (i) legitimnog cilja; i (ii) srazmernosti. U kontekstu prvog kriterijuma, odnosno legitimnog cilja, sudska praksa Evropskog suda za ljudska prava je dosledna u tome da poštovanje procesnih rokova utvrđenih u važećim zakonima, teži legitimnom cilju valjanog sprovođenja pravde i poštovanja načela pravne sigurnosti. Dok, u kontekstu drugog kriterijuma, odnosno srazmernosti, sudska praksa Evropskog suda za ljudska prava, između ostalog, naglašava da sudovi moraju da izbegavaju kako prekomerni formalizam tako i prekomerni fleksibilnost u tumačenju procesnih rokova propisanih važećim zakonima sa ciljem zaštite načela pravne sigurnosti. U principu, i kako se detaljno objašnjava u presudi, Evropski sud za ljudska prava je utvrdio povredu prava na pristup pravdi u kontekstu tumačenja procesnih rokova utvrđenih važećim zakonima, uglavnom onda kada su nadležni javni organi izračunali procesne rokove za pokretanje tužbi i/ili podnošenje žalbi od trenutka donošenja odluke, a ne od trenutka objavljivanja osporenih odluka, čime su dotičnim strankama onemogućili i/ili naneli nesrazmeran teret da ostvare svoja prava utvrđena u važećim zakonima. S druge strane, neutvrdivši povredu člana 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima u kontekstu povrede prava na pristup pravdi, čak i u slučajevima kada su sami javni organi pogrešno posavetovali dotične stranke u vezi sa procesnim rokovima za pokretanje tužbi i/ili ulaganje žalbi, Evropski sud za ljudska prava je stavio naglasak na, u načelu i između ostalog, činjenicu da stranke snose obavezu da postupaju sa dužnom pažnjom i na osnovu procesnih rokova utvrđenih u važećim zakonima, sa naglaskom na okolnosti kada ih u relevantnim postupcima zastupa ovlašćeni zastupnik.

U okolnostima slučaja podnosioca zahteva, nije sporno da je tužba za pokretanje upravnog spora protiv osporenih odluka TSK-a podneta van zakonskih rokova utvrđenih u Zakonu o upravnim sporovima. Inače, svi navodi podnosioca zahteva o tome (i) da se njegova tužba Osnovnom sudu trebalo bi se smatrati blagovremenom jer je usled “neznanja ili očigledne omaške podnosioca” podneta “nenadležnom organu”, odnosno Ustavnom sudu; i da su kao rezultat toga (ii) rokovi za pokretanje tužbe morali biti vraćeni u pređašnje stanje, su ispitani i obrazloženi od strane sva tri redovna suda, a Sud, prema pojašnjenjima datim u presudi, ocenjuje da obrazloženja redovnih sudova ne sadrže preterani formalizam i/ili proizvoljnost u tumačenju važećih zakona. Pri konstataciji da osporena presuda Vrhovnog suda nije doneta u suprotnosti sa stavom 1. člana 31. Ustava u vezi sa stavom 1. člana 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima, Sud je takođe stavio naglasak i na činjenicu (i) da poštovanje procesnih rokova utvrđenih u važećim zakonima teži legitimnom cilju poštovanja načela pravne sigurnosti; i (ii) u okolnostima konkretnog slučaja tumačenje redovnih sudova je takođe srazmerno u odnosu na zaštiti ovog načela, ističući i činjenicu da, na osnovu sudske prakse Evropskog suda za ljudska prava i sudske prakse Suda, stranke takođe snose odgovornost za poštovanje zahteva utvrđenih važećim zakonima, odnosno da se pridržavaju zakonom propisanih relevantnih rokova i procedura.