USTAVNI SUD

KI43/24, podnosioci zahteva, Merita Visoka, Eroll Visoka i Melinde Visoka, Ocena ustavnosti rešenja Rev. br. 382/2023 od 17. oktobra 2023. godine Vrhovnog suda Republike Kosovo 

KI43/24, presuda od 24. septembar 2024. godine, objavljena 30. oktobra 2024.godine

Ključne reči: prihvatljivost revizije pred Vrhovnim sudom, prag ratione valorisa, prava na pristup sudu, proporcionalnost ograničenja, pravo na pravično i nepristrasno suđenje

Ustavni sud Republike Kosovo je 24. septembra 2024. godine odlučio u vezi sa zahtevom KI43/24, kojim je tražena ocena ustavnosti rešenja [Rev. br. 382/2023] od 17. oktobra 2023. godine Vrhovnog suda Republike Kosovo. Sud je  jednoglasno odlučio da (i) proglasi zahtev prihvatljivim; (ii) da utvrdi da rešenje [Rev. br. 382/2023] od 17. oktobra 2023. godine nije u skladu sa stavom 1. člana 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava Republike Kosovo u vezi sa stavom 1 člana 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima; i da (iii) proglasi ništavim rešenje [Rev. br. 382/2023] od 17. oktobra 2023. godine Vrhovnog suda; kao i da vrati isto na preispitivanje u skladu sa presudom ovog Suda.

Presudom se prvo razjašnjava da se okolnosti konkretnog slučaja odnose na spor o utvrđivanju vlasništva nad nepokretnom imovinom, u kom postupku su se podnosioci zahteva pojavili u svojstvu tužitelja. Prema pojašnjenjima datim u presudi, (i) predmetna  imovina je eksproprisana 1980. godine, koja je nakon toga upisana kao društvena svojina na ime Opštine Podujevo; (ii) podnosioci  zahteva su  pokrenuli  pravni postupak, u kome su  tražili  da se utvrdi da su  oni  vlasnici  nepokretnosti, (iii) u njihovom tužbenom zahtevu isti nisu  precizirali vrednost predmetnog spora. Osnovni sud i Apelacioni sud su u celini odbili tužbu podnosilaca zahteva, dok je zahtev za reviziju podnet Vrhovnom sudu odbijen iz proceduralnih razloga, odnosno obrazloženjem da vrednost predmeta spora ne prelazi prag od 3.000 evra prema odredbama stava 3, člana 211. (bez naslova) Zakona o parničnom postupku, uprkos činjenice da isto nije bilo propisano u prethodnom postupku.

Podnosioci zahteva pred Sudom osporavaju gore navedeno rešenje Vrhovnog suda, tvrdeći povredu prava zaštićenih članom 3. [Jednakost pred Zakonom] i članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima. U suštini, podnosioci zahteva tvrde da je odlukom Vrhovnog suda narušeno njihovo pravo na „pristup sudu” zagarantovano gore navedenim članovima Ustava i Evropske konvencije o ljudskim pravima, između ostalog zbog toga što (i) sudovi nisu utvrdili vrednost predmeta spora po službenoj dužnosti uprkos specifičnoj obavezi koja proističe iz Zakona o parničnom postupku; dok je (ii) Vrhovni sud odbio zahtev za reviziju upravo na osnovu vrednosti spora, uprkos propustu nižih sudova da utvrde ovu vrednost.

Ocenjujući navode podnosilaca zahteva, Sud je (i) razradio opšta načela prava na pristup sudu, razvijena kroz sudsku praksu Evropskog suda za ljudska prava i afirmisana kroz sudsku praksu Ustavnog suda, uključujući ovde i načela i kriterijume koje je razradio Evropski sud za ljudska prava koji se odnose na ograničenje ratione valoris za pristup sudovima višeg stepena, da bi nastavio (ii) sa primenom ovih načela i kriterijuma u ​​okolnostima konkretnog slučaja.

Presuda Suda se posebno odnosi na načela i kriterijume utvrđene u slučaju Evropskog suda za ljudska prava Zubac protiv Hrvatske,  koje je Sud primenio i u svoj slučaj, odnosno  KI199/22, podnosilac  P.T.P. “Arta XH”, koji se odnose na ograničenje ratione valoris za pristup Vrhovnom sudu. U presudi se prvo ističe da nije sporna nadležnost Vrhovnog suda, utvrđena zakonom, da pre ocene revizije u meritumu razmotri dozvoljenost revizije u pogledu praga ratione valoris, na osnovu stava 3, člana 211. Zakona o parničnom postupku. Pored toga, u primeni gore navedenih kriterijuma na okolnosti konkretnog slučaja, u presudi se takođe ističe da uzimajući u obzir samu suštinu jurisdikcije i nadležnosti Vrhovnog suda,  kao najviše sudske vlasti, da sudi o pitanjima zakonitosti odluka donetih od strane sudova nižeg stepena, prag ratione valoris jeste (i) propisan zakonom; i (ii) teži legitimnom cilju, koji služi održavanju vladavine prava i pravilnom sprovođenju pravde.

Međutim, ocenjujući u okolnostima konkretnog slučaja, da li je prag ratione valoris  bio proporcionalan legitimnom cilju, Sud je smatrao da se zaključak Vrhovnog suda u, zasnovan na sudskoj praksi Evropskog suda za ljudska prava, kao i svoju sudsku praksu, kvalifikuje kao „preterani formalizam” u tumačenju i primeni zakona u kontekstu pristupa sudu, između ostalog, zato što je obaveza Vrhovnog suda da tumači i primenjuje odredbe Zakona o parničnom postupku u njihovoj celini, te da odbijanje revizije sa argumentom da to ne prelazi vrednost predmeta spora u okolnostima kada tu vrednost nisu utvrdili nižestepeni sudovi, uprkos obaveza koje proizilaze iz primenljivog zakona, rezultiralo je narušavanjem prava podnosilaca zahteva na pristup pravdi, odnosno prava na korišćenje delotvornog pravnog sredstva – zahtev za reviziju prema odredbama Zakona o parničnom postupku.

Sud je takođe istakao činjenicu da se njegov zaključak o povredi stava 1, člana 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa stavom 1, člana 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima, odnosi samo na konkretne okolnosti ovog slučaja, čija se ocena mora vršiti od slučaja do slučaja, a odnosi se samo na pravo na pristup sudu, odnosno Vrhovnom sudu, tako da ni na koji način ne prejudicira ishod merituma slučaja.