Ocena ustavnosti rešenja [Rev. br. 305/2022] Vrhovnog suda Kosova od 5. avgusta 2022. godine

Rešenje o neprohvatljivosti

br. predmeta KI157/22

podnosiocu: Abedin Ismaili

Preuzimanje:

Shqip
Srpski

Përmbledhje Vendimi tekst

Priština, 8. februara 2024. godine

Br. ref.:RK 2325/24

REŠENJE O NEPRIHVATLJIVOSTI

slučaju br. KI157/22

Podnosilac

Abedin Ismaili

Ocena ustavnosti rešenja [Rev. br. 305/2022] Vrhovnog suda Kosova od

5. avgusta 2022. godine

USTAVNI SUD REPUBLIKE KOSOVO

u sastavu:

Gresa Caka-Nimani, predsednica

Bajram Ljatifi, zamenik predsednika

Selvete Gërxhaliu-Krasniqi, sudija

Safet Hoxha, sudija

Radomir Laban, sudija

Remzije Istrefi-Peci, sudija

Nexhmi Rexhepi, sudija i

Enver Peci, sudija

Podnosilac zahteva

Zahtev je podneo Abedin Ismaili, sa prebivalištem u Prištini (u daljem tekstu: podnosilac zahteva). Podnosioca zahteva zastupa Jeton Osmani, advokat iz Prištine ( u daljem tekstu: zastupnik podnosioca zahteva).

Osporena odluka

Podnosilac zahteva osporava ustavnost rešenja [Rev. br. 305/2022) Vrhovnog suda Kosova od 5. avgusta 2022. godine (u daljem tekstu: Vrhovni sud) u vezi sa presudom [Ac. br. 10795/21] Apelacionog suda Kosova (u daljem tekstu: Apelacioni sud) od 15. aprila 2022. godine.

Rešenje [Rev. br. 305/2022] Vrhovnog suda od 5. avgusta 2022. godine, uručeno je zastupniku podnosioca zahteva 30. oktobra 2022. godine.

Predmetna stvar

Predmetna stvar je ocena ustavnosti rešenja [Rev. br. 305/2022] Vrhovnog suda od 5. avgusta 2022. godine, kojim su navodno povređena osnovna prava i slobode podnosioca zahteva zagarantovana članovima 24. [Jednakost pred zakonom], 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje], 32. [Pravo na pravno sredstvo], 54. [Sudska zaštita prava] i 102. [Opšta načela sudskog sistema] Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav), kao i članovima 6. (Pravo na pravično suđenje) i 13. (Pravo na delotvorni pravni lek) Evropske konvencije o ljudskim pravima (u daljem tekstu: EKLJP).

Pravni osnov

Zahtev je zasnovan na stavovima 1. i 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, članu 22. (Procesuiranje podnesaka) i članu 47. (Individualni zahtevi) Zakona br. 03/L-121 o Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Zakon), kao i na pravilu 25. [Podnošenje podnesaka i odgovora] Poslovnika o radu Ustavnog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Poslovnik).

Dana 7. jula 2023. godine, Poslovnik o radu Ustavnog suda Republike Kosovo br. 01/2023, objavljen je u Službenom listu Republike Kosovo i stupio je na snagu petnaest (15) dana od dana objavljivanja. Shodno tome, prilikom razmatranja zahteva, Ustavni sud se poziva na odredbe navedene Uredbe, kojom je ukinut Pravilnik o radu Ustavnog suda br. 01/2018. S tim u vezi, u skladu sa pravilom 78 (Prelazne odredbe) Pravilnika o radu br. 01/2023, izuzetno će se i dalje primenjivati pojedine odredbe Pravilnika o radu br. 01/2018 u slučajevima registrovanim u Sudu pred ukidanje, samo ako i u meri u kojoj su povoljniji za stranke

Postupak pred Sudom

Dana 12. oktobra 2022. godine, podnosilac je putem pošte dostavio svoj zahtev Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Sud). Sud je zahtev podnosioca zahteva primio 14. oktobra 2022. godine.

Dana 25. oktobra 2022. godine, (i) Sud je obavestio podnosioca o registraciji zahteva. i (ii), Sud je tražio od zastupnika podnosioca zahteva da dostavi punomoćje koje dokazuje da on zastupa podnosioca zahteva u postupku pred Ustavnim sudom; i (iii) Sud je istog dana jednu kopiju zahteva, poslao Vrhovnom sudu.

Dana 26. oktobra 2022. godine, predsednica Suda je odlukom [br. GJR. KI157/22] imenovala sudiju Nexhmija Rexhepija za sudiju izvestioca, a odlukom [br. KSH. KI157/22] Veće za razmatranje sastavljeno od sudija: Gresa Caka-Nimani (predsedavajuća), Safet Hoxha i Radomir Laban, članovi.

Dana 14. novembra 2022. godine, Sud je od zastupnika podnosioca zahteva primio specifino punomoćje o zastupanju podnosioca zahteva.

Dana 16. decembra 2022. godine, sudija Enver peci je položio zaletvu pred Predsednicom Republike Kosovo, kojom prilikom je počeo njegov mandat na Sudu.

Dana 21.januara 2024. godine, Veće za razmatranje je razmotrilo izveštaj sudije izvestioca i jednoglasno iznelo preporuku Sudu da proglasi zahtev neprihvatljivim.

Pregled činjenica slučaja

Sud na početku pregleda činjeničnog stanja primećuje, da se suština sudskog postupka pred redovnim sudovima odnosila na pitanje ostvarivanja prava na isplatu tri jubilarne plate, koje je Kosovska energetska korporacija (u daljem tekstu: KEK), po mišljenju podnosioca zahteva, trebala da mu isplati iz razloga što je on kod njih kao poslodavca radio više od 30 godina. Kao rezultat toga, podnosilac zahteva je 24. januara 2019. godine podneo zahtev [br. 61], svom poslodavcu KEK-u, u kome je tražio da mu se priznaju a, samim tim i isplate tri jubilarne zarade. KEK je 24. januara 2019. godine, poslao odgovor podnosiocu zahteva [br.501], kojim je odbio njegov zahtev, navodeći da je „izvan vremenskog roka“.

Dana 11. juna 2019. godine, podnosilac zahteva je podneo Osnovnom sudu u Prištini (u daljem tekstu: Osnovni sud) tužbeni zahtev protiv KEK-a, u kome je tražio isplatu tri jubilarne plate. U tužbi on je između ostalog naveo, da je bio radnik tuženog sa radnim brojem 4444, da je radio na mestu inženjera u Odeljenju elektro održavanja pri Diviziji TEB do 01.marta 2019. godine, dodajući „da ima 30 godina radnog staža kod tuženog KEK-a i da mu u skladu sa članom 52. stav 3. Kolektivnog sporazuma Kosova, nakon navršenih 30 godina radnog staža, kao radniku sleduju tri jubilarne plate u visini od tri njegove mesečne plate“.

Dana 28. maja 2021. godine, KEK je dostavio Osnovnom sudu odgovor na tužbu, u kojem je osporio tužbu podnosioca zahteva kao neosnovanu, pri tome ističući, da je tužilac (podnosilac zahteva) pravo na jubilarne plate stekao 2014. godine, a da u to vreme sporazum na koji se on pozvao nije bio na snazi, kao i da su do podnošenja tužbenog zahteva protekle 4 godine, te da je tužbeni zahtev samim tim i zastareo.

Dana 8. jula 2021.godine, održana je raspravina sednica Osnovnog suda na kojoj je podnosilac zahteva precizirao svoj tužbeni zahteva na sledeći način „ […] na ovoj sednici preciziramo i visinu tužbenog zahteva, tražimo od suda da prinudi tuženu da tužiocu na ime 3 jubilarne zarade isplati ukupan iznos od 2876,16 € po osnovu plate… […], zakonsku kamatu u iznosu od 8 % godišnje od dana donošenja presude pa do konačne isplate, kao i troškove postupka u iznosu od 104 € za sastavljanje tužbe, i za učešće u sednici 135 €, kao i 20 € za sudsku taksu.“

Dana 14. jula 2021. godine, Osnovni sud je doneo presudu [C. br. 1886/19] kojom je odlučio sledeće: I. da usvoji u celosti tužbeni zahtev podnosioca zahteva, II. naložio je tuženom (KEK-u) da podnosiocu zahteva isplati iznos od 2.876,16 € na ime tri jubilarne plate, i u tački III. obavezao je tuženu (KEK) da mu isplati gore navedeni iznos sa zakonskom kamatom od 8% godišnje od dana donošenja presude pa do konačne isplate, kao i troškove postupka u visini od 259 €.

Osnovni sud je, u presudi [C. br. 1886/19] između ostalog, naveo, da je na osnovu dokaza, kao što je radna kartica, ustanovio da je tužilac (podnosilac zahteva) imao više od 39 godina radnog staža, te da je tužbeni zahtev tužioca (podnosioca zahteva) osnovan. pri tome obrazlažući;

“Odlukom br. 8261 upravnog direktora tuženog od 23.08.2019. godine, u vezi sa priznavanjem obaveze za jubilarne plate, sud utvrđuje da je tužiocu priznato pravo na isplatu jubilarnih plata do 2019. godine, iako je Opšti kolektivni sporazum Kosova stupio na snagu 01.01.2015. godine i proizvodio pravno dejstvo u periodu od 3 godine, odnosno imao je vremenski raspon primene do 31.12.2017. godine, ali je tuženi svojom odlukom priznao obavezu za jubilarne plate za sve zaposlene u ovom slučaju, a samim tim i za tužioca do 31.12.2019. godine”.

[...]

Naknada jubilarnih plata je predviđena i Kodeksom o radu tuženog, br. protokola 1041 od 05.06.2015. godine, pri čemu je u članu 53.4 ovog kodeksa predviđeno da “kad god to finansijski rezultati poslovanja omogućavaju, KEK zadržava pravo na dodatnu platu/bonuse za svoje zaposlene ili i jubilarne nagrade...”.

“Iz gore navedenih razloga, sud je došao do zaključka da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi predviđeni u odredbama člana 53.4 Kodeksa o radu da se tužiocu prizna pravo na isplatu 3 plate na ime jubilarne nagrade u vrednosti 3 plate, kao i odluci br. 82621 od 23.08.2019. godine, koju je doneo sam tuženi, kojom se svim zaposlenima koji ispunjavaju uslove priznaje pravo na jubilarnu nagradu, pa je iz tog razloga i odlučio da usvoji tužbeni zahtev tužioca kao osnovan”.

[...]

Osnovni sud je takođe ocenio i žalbene navode tužene KEK-a, u kojima je utvrdio, da se radi o zastarelosti potraživanja tužioca, U prilog tome, Osnovni sud je dodao „[…] sud je cenio i tužbene zahteve tužene iznete u odgovoru na tužbu i na ročištu da je tužbeni zahtev zastareo, ali smatra da ovi tužbeni zahtevi ne stoje iz razloga što je prema odredbama kolektivnog sporazuma na koje se tužena poziva u vezi sa jubilarnom nagradom, tim odredbama reguliše se situacija kada tužena može, u upravnom postupku po svojoj volji, u roku od mesec dana da tužiocu isplati jubilarnu nagradu za svakih deset godine, ali ne obavezuju tužioca da tačno nakon isteka roka od mesec dana to pravo mora da traži, u suprotnom zastareva (...).

Ovim odredbama nisu predviđena ograničenja za jubilarnu nagradu ako se ne isplaćuju na vreme, ili ako u vreme sticanja radnog staža nije bio na snazi kolektivni sporazum, jer se takve nagrade mogu naknadno tražiti.[…]“.

Dana 28. jula 2021. godine, tužena KEK je protiv presude [C. br. 1886/19] Osnovnog suda, izjavila žalbu Apelacionom sudu, navodeći povrede odredaba Zakona o Parničnom Postupku (u daljem tekstu: ZPP), nepotpuno utvrđeno činjenično stanja i pogrešnu primenu materijalnog prava, sa predlogom da se ožalbena presuda preinači, a da se tužbeni zahtev tužioca (podnosioca zahteva) odbije kao zastareo.

Podnosilac zahteva je dostavio Apelacionom sudu odgovor na žalbu kojim je tražio da se žalba tuženog (KEK-a) odbije u celosti, pri tome naglašavajući, da je Osnovni sud pravilno ocenio da tužbeni zahtev ima pravni osnov i da je isti zasnovan na članu 52. stav 3. Opšteg kolektivnog sporazuma Kosova, te da je tužilac (podnosilac zahteva) ovo pravo stekao u vreme dok je ovaj sporazum bio na snazi time što je navršio potreban broj godina radnog staža i da mu je isto pravo tuženi (KEK) priznao odlukom 2244 od 10. aprila 2019. godine , kao i njenom naknadnom dopunom odlukom br. 8261 od 23. avgusta 2019. godine. Istovremeno, podnosilac zahteva je odgovorom na žalbu tražio iznos od 468 € na ime troškova postupka.

Dana 15. aprila 2022. godine, Apelacioni sud je presudom [Ac. br. 10795/21] usvojio žalbu tuženog (KEK-a) i preinačio presudu [C. br. 1886/19] Osnovnog suda od 14. jula 2021. godine, te je u celosti odbio tužbeni zahtev podnosioca zahteva u iznosu od 2.876,16€, dok je po pitanju troškova postupka odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove.

U obrazloženju presude [Ac. br. 10795/21] Apelacioni sud je, između ostalog, inter alia naveo:

“Apelacioni sud primećuje da je u obrazloženju ožalbene presude, prvostepeni sud ocenio da se i pored toga što Opšti kolektivni sporazum nije bio na snazi u vreme kada je tužilac podneo tužbu, ovo pravo ipak mora priznati na osnovu odluke tuženog br. 8261 od 23.08.2019. godine. Po oceni Apelacionog suda, ovakva konstatacija ne stoji iz razloga što s obzirom na to da je tužiocu pravo na potraživanje jubilarne nagrade nastalo 01.01.2015. godine, proizilazi da je odluka tuženog na koju se oslonio prvostepeni sud u pogledu ocene osnovanosti tužbenog zahteva doneta po isteku roka zastarelosti potraživanja naknade jubilarne nagrade [...]”.

Podnosilac zahteva je u zakonskom roku podneo zahtev za reviziju Vrhovnom sudu protiv presude [Ac. br. 10795/21] Apelacionog suda od 15. aprila 2022. godine, pri tome navodeći povrede odredbi ZPP-a i pogrešne primene materijalnog prava, ističući da Apelacioni sud nije pravilno utvrdio činjenično stanje i nije primenio važeći zakon (Zakon o radu) kao ni Opšti kolektivni sporazum Kosova, niti interne akte tuženog (KEK) kada je odlučio kao u pobijanoj presudi. Podnosilac zahteva je zahtevao da se njegov tužbeni zahtev usvoji u celosti i da se obaveže KEK da mu na ime tri jubilarne plate isplati iznos od 2.876,16€, kao i troškove postupka u iznosu od 705€ (104€ za tužbu, 135€ za održano ročište, 208 € za sastavljanje odgovora na žalbu, 208 € za sastavljanje revizije, 20 € na ime takse za tužbu i 30 € na ime takse za reviziju).

Dana 5. avgusta 2022. godine, Vrhovni sud je u rešenju [Rev. br. 305/2022], odbacio kao nedozvoljen zahtev za reviziju koji je podneo zastupnik podnosioca zahteva, sa sledećim obrazloženjem;

[…]

„Odredbom člana 211.2 Zakona o parničnom postupku propisano je da: „Revizija se ne dozvoljava u imovinsko pravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev odnosi na novčane zahteve , predaju stvari, ili ispunjavanjem neke druga polaganja, ukoliko vrednost predmeta spora u delu pobijenom presudom ne prelazi sumu od 3,000 €". Iz ove zakonske odredbe proizilazi da je u konkretnom slučaju, a pošto je vrednost predmeta spora 2.876,16 €, revizija nije dozvoljena.“

Navodi podnosioca zahteva

Podnosilac zahteva navodi da je osporenim odlukama Vrhovnog i Apelacionog suda došlo do povrede njegovih osnovnih prava i sloboda zagarantovanih članom 3. [Jednakost pred zakonom], članom 24 [Jednakost pred zakonom], članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) EKLJP, članom 54. [Sudska zaštita prava] i članom 102 [Opšta načela Sudskog sistema] Ustava, u vezi sa članom 13. (Pravo na delotvorni pravni lek) EKLJP-a.

Navodi o povredi člana 31. Ustava u vezi sa članom 6.1 EKLJP

U prilogu navodima o povredi člana 31 Ustava u vezi sa članom 6 EKLjP, podnosilac zahteva smatra, da je usled ne postupanja Vrhovnog suda na osnovu zakonskih odredbi, došlo do odbacivanja zahteva za reviziju, te da mu je samim tim onemogućeno da dobije konačan odgovor od sudova po pitanju merituma predmeta. S tim u vezi, podnosilac zahteva dodaje, da su gore navedenim radnjama Vrhovnog suda povređena njegova prava na pravično i nepristrasno suđenje zagarantovana članom 31. Ustava.

Podnosilac zahteva tvrdi, „[…] da je nepravilna primena materijalnog prava uticala na nedonošenje meritorne odluke od strane Vrhovnog suda, što znači da je povređeno i pravo zagarantovano članom 6.1 EKLJP, koje jamči da svako lice u svom predmetu ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku od strane nezavisnog i nepristrasnog suda obrazovanog na osnovu zakona. Vrhovni sud je, prema rečima podnosioca zahteva, pogrešno procenio stvarnu vrednost predmeta spora (pretrpljene štete) pobijanog revizijom protiv presude [Ac. br. 10795/21] u iznosu od 2.876,16€, zbog toga što u smislu člana 211.2 ZPP-a, vrednost predmeta spora koju treba uzeti u obzir čini ukupna šteta koja može biti načinjena podnosiocu zahteva u sudskom postupku (što su u ovom slučaju iznos tri jubilarne plate od 2.876,16€, 8 % zakonske kamate, i troškovi postupka u iznosu od 705 €) a ne samo vrednost koju je u njegovu korist odobrio Osnovni sud u Prištini (u iznosu od tri jubilarne plate od 2.876,16€) (…)“.

Dalje podnosilac zahteva dodaje da je presuda [Ac. br. 10795/21] Apelacionog suda kojom je odbijen u celosti njegov tužbeni zahtev i preinačena presuda [C. br. 1886/19] Osnovnog suda, doneta u suprotnosti sa činjeničnim stanjem i uz pogrešnu primenu materijalnog prava zbog toga što u konkretnom slučaju nisu uzeti kao osnova interni akti tuženog (javnog preduzeća KEK). Kao rezultat toga, navod o zastarelosti potraživanja, po njegovom mišljenju, ne stoji, zbog toga što smatra da je isto u zakonskom roku, pozivajući se na član 81. st. 3. Opšteg kolektivnog sporazuma u kome se navodi da se u novom sporazumu na početku roka od šest (6) meseci, primenjuju pravila i odredbe starog Opšteg kolektivnog sporazuma Kosova.

ii) Navodi o povredi člana 24. Ustava

Što se tiče navoda o povredi člana 24 Ustava podnosilac zahteva ističe, da su u smislu člana 24. Ustava, Vrhovni i Apelacioni sud odlučivali o slučajevima koji su slični slučaju tužioca na taj način što su ih usvajali, pri čemu su zauzimali različite stavove za slične predmete i stvorili pravnu nesigurnost, pa je samim tim i podnosilac zahteva stavljen u nejednak položaj pred zakonom.

Navodi o povredi člana 32. 54. i 102 Ustava, kao i članom 13. EKLJP

Što se tiče povrede člana 32 i 54 Ustava u vezi sa članom 13 EKLjP Podnosilac zahteva navodi, da članovi 32 i 54 Ustava, garantuju korišćenje pravnih sredstava protiv sudskih i upravnih odluka kojima su povređena prava ili interesi lica, te shodno tome tvrdi, „da je Vrhovni sud svojim rešenjem o odbijanju revizije odlučio uz povredu njegovih prava na delotvorna pravna sredstva i da su mu u vezi sa članom 54. Ustava, onemogućeni sudska zaštita njegovih prava i razmatranje osnovanosti predmeta“.

Konačno, podnosilac zahteva traži od Suda, da usvoji njegov zahtev i poništi rešenje [Rev. br.305/2022] Vrhovnog suda od 06. avgusta 2022. godine, kao nezakonito i, da predmet vrati na ponovno razmatranje i ponovno odlučivanje Vrhovnom sudu.

Relevantne ustavne i zakonske odredbe

USTAV REPUBLIKE KOSOVO

Član 24.

[Jednakost pred zakonom]

„Pred zakonom su svi jednaki. Svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije.

Niko se ne sme diskriminisati na osnovu rase, boje, pola, jezika, veroispovesti, političkog ili nekog drugog uverenja, nacionalnog ili društvenog porekla, veze sa nekom zajednicom, imovine, ekonomskog ili socijalnog stanja, seksualnog opredeljenja, rođenja, ograničene sposobnosti ili nekog drugog ličnog statusa.

Načelo jednakosti pred zakonom ne sprečava sprovođenje i usvajanje privremenih mera, neophodnih za zaštitu i napredak prava pojedinaca i grupa koje nisu jednake. Takve mere se mogu sprovoditi samo do ostvarenja cilja radi kojeg su uspostavljene“.

Član 31.

[Pravo na pravično i nepristrasno suđenje]

“Svakom se garantuje jednaka zaštita prava pred sudom, ostalim državnim organima i nosiocima javnih.

Svako ima pravo na javno, nepristrasno i pravično razmatranje odluka o pravima i obavezama ili za bilo koje krivično gonjenje koje je pokrenuto protiv njega/nje, u razumnom roku, od strane nezavisnog i nepristrasnog, zakonom ustanovljenog, suda”.

[...]

Član 32

[Pravo na pravno sredstvo]

„Svako lice ima pravo da koristi pravna sredstva na sudske i administrativne odluke, koje uskraćuju njena/njegova prava ili interese, na zakonom propisan način.“

Član 54.

[Sudska zaštita prava]

„Svako ima pravo na sudsku zaštitu u slučaju kršenja ili uskraćivanja nekog prava koje je garantovano ovim Ustavom, kao i pravo na efikasne pravne mere ukoliko se utvrdi da je pravo prekršeno.“

Član 102.

[Opšta načela sudskog sistema]

„Sudsku vlast u Republici Kosovo sprovode sudovi

Sudska vlast je jedinstvena, nezavisna, pravična, apolitična ii nepristrasna, i obezbeđuje jednak pristup sudovima.

Sudovi sude na osnovu Ustava i zakona.

Sudije trebaju biti nezavisne i nepristrasne pri obavljanju svojih dužnosti.

Garantuje se pravo na sudsku odluku, osim ako je zakonom drugačije određeno. Pravo korišćenja vanrednih pravnih mera, je regulisano zakonom. Zakonom se može odobriti pravo na neposredno podnošenje predmeta Vrhovnom sudu, i u takvim slučajevima nema pravo na žalbu.“

EVROPSKA KONVENCIJA O LJUDSKIM PRAVIMA

Član 6.1

(Pravo na pravično suđenje)

1. “Svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ..., ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom...”.

[...]

Član 13.

(Pravo na delotvorni pravni lek)

“Svako kome su povređena prava i slobode predviđeni u ovoj Konvenciji ima pravo na delotvoran pravni lek pred nacionalnim vlastima, bez obzira jesu li povredu izvršila lica koja su postupala u službenom svojstvu”.

ZAKON BR. 03/L-006 O PARNIČNOM POSTUPKU

Član 30

(Utvrđivanje vrednosti predmeta spora)

30.1 „Tužilac ima dužnost da u imovinsko – pravnim sporovima, u tužbi utvrdi vrednost predmeta spora. Kao vrednost predmeta spora ima se u vidu sama vrednost glavnog zahteva“.

[…]

Član 211.

211.1 Protiv presude drugostepenog suda, stranke mogu da podnesu reviziju u roku od trideset (30) dana od dana kada im je uručena presuda.

211.2 Revizija se ne dozvoljava u imovinsko pravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev odnosi na novčane zahteve , predaju stvari, ili ispunjavanjem neke druga polaganja, ukoliko vrednost predmeta spora u delu pobijenom presudom ne prelazi sumu od 3,000 €.“

[…]

ZAKON BR. 03/L-212 O RADU

Član 87.

[Rok zastarevanja]

„Svi zahtevi iz radnog odnosa zastarevaju u okviru roka od tri (3) godine od dana podnošenja zahteva“.

ZAKON BR. 04/L-077 O OBLIGACIONIM ODNOSIMA

Član 193.

[Pravo oštećenika posle zastarelosti prava da zahteva naknadu]

„Posle nastupanja zastarelosti prava da zahteva naknadu štete, oštećenik može zahtevati od odgovornog lica, po pravilima koja važe u slučaju sticanja bez osnova, da mu ustupi ono što je dobio radnjom kojom je prouzrokovana šteta“.

OPŠTI KOLEKTIVNI SPORAZUM KOSOVA

Član 3.

Primena i sveobuhvatnost

„Odredbe OKSK-a se primenjuju na celoj teritoriji Republike Kosovo“.

Član 52.

Jubilarne nagrade

„1. Zaposleni ima pravo na jubilarnu nagradu i to:

- za 10 godina neprekidnog radnog iskustva kod zadnjeg poslodavca, u iznosu od jedne njegove mesečne plate;
- za 20 godina neprekidnog radnog iskustva kod zadnjeg poslodavca, u iznosu od dve njegove mesečne plate;
- za 30 godina neprekidnog radnog iskustva kod zadnjeg poslodavca, u iznosu od tri njegove mesečne plate.

2. Poslednji poslodavac je taj koji plaća jubilarne poklone.

3. Jubilarni poklon se plaća u roku od mesec dana, nakon ispunjavanja uslova iz ovog stava.“

Član 53.

Nadoknada u slučaju penzionisanja

„Zaposleni u trenutku penzionisanja uživa pravo na prateću isplatu u visini od tri (3) mesečnih plata koje je dobio u tri (3) zadnja meseca“.

Odluka br. 8261 KEK-AD, doneta 24. avgusta 2019. godine

Odluka

“I. Nastavlja se priznavanje obaveze za isplatu jubilarnih plata za sve zaposlene koji su ispunili uslov do 31.12.2019. godine, odnosno koji su ostvarili 10, 20 ili 30 godina radnog staža od 01.01.2015. godine i nadalje.

(...)

III. Zaposleni koji su navršili 40 godina radnog staža uživaju isto pravo kao i zaposleni koji su navršili 30 godina radnog staža“.

PRAVNO MIŠLJENJE O JUBILARNOJ NAGRADI Vrhovnog suda u vezi sa primenljivim zakonom, opštim kolektivnim sporazumom i sektorskim ugovorima, kao i uslovima za sticanje prava na jubilarnu nagradu

Primenljivi sporazum/ugovori:

„II. Opšti kolektivni sporazum Kosova zaključen 18.03.2014.godine, i potpisan od strane Organizacije poslodavaca (Privredna komora Kosova i Kosovska poslovna alijansa), Organizacije zaposlenih (Unija nezavisnih sindikata Kosova), kao i Vlada Republike Kosova, (Ministarstvo rada i socijalnog staranja), (u daljem tekstu: Opšti kolektivni sporazum Kosova) primenjuje se u vremenskom periodu od 01.01.2015 do 31.12.2017.godine.“

[...]“

Uslovi za ostvarivanje prava na jubilarnu nagradu:

VI. Zaposleni na osnovu Opšteg kolektivnog sporazuma Kosova, ima pravo na jubilarnu nagradu kako je definisano u članu 52 ovog sporazuma, ako su ispunjeni ovi uslovi i to: a) da se jubilarna godina rada od 10, 20 i 30 godina navršava u vreme kada se primenjuje ovaj sporazum kao u tački II ovog pravnog mišljenja, i b) radni staž od 10, 20 i 30 godina treba biti neprekidan kod poslednjeg poslodavca

[...]“

Obrazloženje pravnog mišljenja:

„Vrhovni sud Kosova je u svojoj sudskoj praksi tokom ocenjivanja zakonitosti odluka nižestepenih sudova konstatovao nejedinstvenu praksu po pitanju zahteva za jubilarnu nagradu. Nejedinstvena praksa nižestepenih sudova odnosi se uglavnom na vremenski period u kome se opšti kolektivni sporazum i sektorski ugovori moraju primenjivati, kao i na uslove za sticanje prava na jubilarnu nagradu.“

Obrazloženje tačke VI (šest) pravnog mišljenja:

„U praksi se predstavlja kao dilema, da se jubilarna godina rada od 10, 20 i 30 godina, treba li da se navrši u vreme kada se ovaj sporazum primenjuje kao u tački II ovog pravnog mišljenja, i b) radni staž od 10, 20 i 30 godina treba biti neprekidan kod poslednjeg poslodavca. U sudskoj praksi se sreću različita tumačenja, ocene i načini odlučivanja o tome koji uslovi treba biti ispunjeni da bi se steklo pravo na jubilarnu nagradu.

Stav Vrhovnog suda Kosova je da: zaposleni na osnovu Opšteg kolektivnog sporazuma Kosova ima pravo na jubilarnu nagradu kako je određeno članom 52 ovog sporazuma, ako su ispunjeni ovi uslovi i to: a) da jubilarna godina rada od 10, 20 i 30 godina navrši u vreme primene ovog sporazuma kao u tački II ovog pravnog mišljenja i b) radni staž od 10, 20 i 30 godina mora biti neprekidan kod poslednjeg poslodavca, iz razloga što je članom 52 stav 1 ovog sporazuma određeno da: “Zaposleni ima pravo na jubilarnu nagradu i to: a) za 10 godina neprekidnog radnog staža kod poslednjeg poslodavca, u vrednosti jedne njegove mesečne zarade; b) za 20 godina neprekidnog radnog staža kod poslednjeg poslodavca, u vrednosti dve njegove mesečne zarade i c) za 30 godina neprekidnog radnog staža kod poslednjeg poslodavca, u vrednosti tri njegove mesečne zarade“. Iz tumačenja člana 52 stav 1 ovog sporazuma jasno proizilazi da bi ostvario pravo na jubilarnu nagradu zaposleni treba da ispunjava uslove iz tačke II i VI ovog pravnog mišljenja.“

Ocena prihvatljivosti zahteva

Sud prvo razmatra da li je zahtev ispunio uslove prihvatljivosti koji su utvrđeni Ustavom, predviđeni Zakonom i dalje precizirani Poslovnikom.

U tom smislu, Sud se poziva na stavove 1. i 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, kojima je utvrđeno:

“1. Ustavni sud odlučuje samo u slučajevima koje su ovlašćene strane podnele sudu na zakonit način.

[...]

7. Pojedinci mogu da pokrenu postupak ako su njihova prava i slobode koje im garantuje ovaj Ustav prekršena od strane javnih organa, ali samo kada su iscrpeli sva ostala pravna sredstva, regulisanim zakonom”.

Sud u nastavku razmatra da li je podnosilac zahteva ispunio uslove prihvatljivosti koji su dalje propisani Zakonom, odnosno članovima 47, 48. i 49. Zakona, kojima je utvrđeno:

Član 47.

(Individualni zahtevi)

“1. Svaka osoba ima pravo da od Ustavnog suda zatraži pravnu zaštitu ukoliko smatra da njena Ustavom zagarantovana prava i slobode krši neki javni organ.

2. Osoba može da podnese pomenuti podnesak samo nakon što su iscrpljena sva ostala zakonom određena pravna sredstva”.

Član 48.

(Tačnost podneska)

“Podnosilac podneska je dužan da jasno naglasi to koja prava i slobode su mu povređena i koji je konkretan akt javnog organa koji podnosilac želi da ospori”.

Član 49.

(Rokovi)

“Podnesak se podnosi u roku od 4 meseci. Rok počinje od dana kada je podnosilac primio sudsku odluku. U svim ostalim slučajevima, rok počinje na dan javnog objavljivanja odluke ili akta...”.

Što se tiče ispunjenja gore navedenih uslova, Sud ocenjuje da je podnosilac zahteva: i. ovlašćena strana, u smislu člana 113.7 Ustava; ii. da osporava ustavnost rešenja [Rev. br. 305/2022] Vrhovnog suda od 5. avgusta 2022. godine; iii. da je iscrpeo sva raspoloživa pravna sredstva, u smislu člana 113.7 Ustava i člana 47.2 Zakona; iv. da je jasno naglasio prava zagarantovana Ustavom za koja tvrdi da su mu povređena, u skladu sa zahtevima iz člana 48. Zakona; i v. da je podneo svoj zahtev u roku od 4 (četiri) meseca koji je određen članom 49. Zakona.

Međutim, pored toga, Sud razmatra i da li je podnosilac zahteva ispunio uslove prihvatljivosti utvrđene pravilom 34. (Kriterijum o prihvatljivosti), odnosno odredbama stava (2) pravila 34. Poslovnika, kojim je propisano da:

(2) Sud može smatrati zahtev neprihvatljivim, ako je zahtev očigledno neosnovan, jer podnosilac nije dovoljno dokazao i potkrepio tvrdnju”.

Sud prvenstveno ističe da navedeno pravilo, zasnovano na sudskoj praksi Evropskog suda za Ljudska prava (u daljem tekstu: ESLJP) i sudskoj praksi Suda, omogućava potonjem da zahtev proglasi neprihvatljivim iz razloga koji se odnose na meritum nekog slučaja. Tačnije, na osnovu ovog pravila, Sud može da da proglasi zahtev neprihvatljivim na osnovu i nakon ocene njegovog merituma, odnosno ako oceni da je sadržaj zahteva očigledno neosnovan po ustavnim osnovama, kako je to i propisano u stavu (2) pravila 34 Poslovnika o radu.

Na osnovu sudske prakse ESLJP-a, ali i Suda, zahtev se može proglasiti neprihvatljivim kao „očigledno neosnovan“ u celini ili samo u odnosu na konkretan navod koji zahtev može da sadrži. S tim u vezi, tačnije je nazvati ih „očigledno neosnovanim navodima“. Ovo poslednje, na osnovu sudske prakse ESLJP-a, mogu se kategorisati u četiri različite grupe: (i) navodi kategorisani kao navodi „četvrtog stepena“; (ii) navodi koji su kategorisani kao navodi sa „očiglednim ili evidentnim nedostatkom povrede“; (iii) „nepotkrepljeni ili neobrazloženi“ navodi, i na kraju, (iv) „konfuzni i nejasni“ navodi (vidi slučajeve ESLJP-a, Kemmachev protiv Francuske, zahtev br. 17621/91, kategorija (i), Mentzen protiv Litvanije, zahtev br. 71074/01, kategorija (ii) i Trofimchuk protiv Ukrajine, Zahtev br. 4241/03, kategorija (iii).

Naovodi u vezi sa povredom člana 31 Ustava u vezi sa članom 6.1 EKLJP-a

Podnosilac u svom zahtevu kao svoju glavnu tvrdnju navodi činjenicu da je Vrhovni sud pogrešno primenio materijalno pravo tako što je odbio njegov zahtev za reviziju na osnovu člana 211. stav 2. ZPP, budući da isti smatra da je „Vrhovni sud, prema navodima podnosioca zahteva je pogrešno procenio stvarnu vrednost predmeta spora (pretrpljene štete) koji je osporen revizijom protiv presude [Ac. br.10795/21] u iznosu od 2.876,16 €, jer u smislu čl.211.2. ZPP, vrednost predmeta spora koja se mora uzeti u obzir je nanošenje ukupne štete koja se podnosiocu može učiniti u sudskom postupku (što je u ovom slučaju zbir tri jubilarne zarade 2.876,16 € i troškove postupka u iznosu od 705€) a ne samo vrednost koju je u njegovu korist odobrio Osnovni sud u Prištini (zbir tri jubilarne plate od 2.876,16€) (...)”.

Pored toga podnosilac u svom zahtevu dodaje da je Apelacioni sud u svojoj presudi pogrešno utvrdio činjenično stanje i pogrešno primenio materijalno pravo. Ova navodna pogrešna primena materijalnog prava se ogleda u primeni Zakona o radu, Zakona o obligacionim odnosima i Opšteg kolektivnog ugovora Kosova, od strane Osnovnog suda i Apelacionog suda.

Imajući u obzir ovo, Sud želi da istakne da se navodi o povredi ustavnih prava podnosioca zahteva tiču načina kako su redovni sudovi utvrdili činjenično stanje i kako su primenili materijalno pravo, kada su odlučivali o realizaciji prava na jubilarnu nagradu za koju podnosilac zahteva smatra da mu pripada. Sud je takođe dosledno ponavljao da nije njegova dužnost da ponovo pregledava zaključke redovnih sudova u vezi sa činjeničnim stanjem ili primenom materijalnog prava i sam ne može da oceni činjenice koje su dovele do toga da redovni sud donese jednu umesto druge odluke. U suprotnom, Sud bi postupao kao sud "četvrtog stepena", što bi imalo za rezultat prekoračenje granica postavljenih u njegovoj nadležnosti (vidi, s tim u vezi, slučaj ESLjP-a, García Ruiz protiv Španije, presuda od 21.januara 1999. godine, stav 28 kao i reference korišćene tu; i vidi, takođe slučajeve suda KI145/20, podnositeljka zahteva: Hafize Gashi, Rešenje o neprihvatljivosti od 22. aprila 2021. godine, stav 34, KI49/19, podnosilac zahteva Akcionarsko Društvo Limak Kosovo International Airport SH.A. “Adem Jashari“, Rešenje od 31. oktobra 2019. godine, stav 48).

Sud, ipak, naglašava da sudska praksa ESLjP-a i Suda takođe utvrđuju i okolnosti pod kojima treba napraviti izuzetke od ovog stava. Kao što je napred navedeno, dok redovni sudovi imaju primarni zadatak da reše probleme oko tumačenja primenljivog zakona, uloga Suda je da se uveri ili proveri da efekti ovog tumačenja budu kompatibilni sa Ustavom i EKLjP (vidi predmet ESLjP-a Miragall Escolano i drugi protiv Španije, presuda od 25. maja 2000. godine, stavovi 33-39; i vidi, takođe, slučaj Suda KI154/17 i KI05/18, Basri Deva, Afërdita Deva i Društvo sa ograničenom odgovornošću “Barbas”, Rešenje o neprihvatljivosti od 12. avgusta 2019. godine, stav 64.) U principu, takav izuzetak je povezan sa slučajevima za koje se ispostavilo da su očigledno proizvoljni, uključujući one u kojima je sud "primenio zakon na očigledno pogrešan način" u konkretnom predmetu i koji je mogao rezultirati "proizvoljnim" ili "očigledno nerazumnim" zaključcima za dotičnog podnosioca.

Vraćajući se na konkretan slučaj podnosioca zahteva, Sud će dalje ispitati način na koji su redovni sudovi primenili materijalno pravo u odnosu na zahtev podnosioca zahteva za ostvarivanje prava na jubilarnu nagradu prilikom odlučivanja u sudskim odlukama koje podnosilac zahteva osporava.

Sud nalazi da je u početku Osnovni sud presudom [C. br. 1886/19] od 14. jula 2021. godine u potpunosti usvojio tužbeni zahtev podnosioca zahteva, naloživši tako KEK-u da na ime tri jubilarne plate i na ime troškova postupka nadoknadi podnosiocu zahteva 2.876,16 evra, i na ime troškova postupka, iznos od 259 €, na osnovu toga što na osnovu Odluke KEK-a br. 8261 od 23. avgusta 2019. godine i Zakona o radu KEK-a, podnosilac zahteva ima pravo na jubilarne nagrade.

Međutim, u žalbenom postupku, Apelacioni sud je presudom [Ac. br. 10795/21] preinačio presudu Osnovnog suda [C.br. 1886/19], pošto je u celini odbio tužbeni zahtev podnosioca u iznosu od 2.876,16 €, ali je u pogledu troškova postupka odlučio da ih svaka stranka sama snosi. U obrazloženju ove presude, Apelacioni sud se nije saglasio sa nalazom Osnovnog suda i ocenio da je zahtev podnosioca za naknadu jubilarne nagrade podnet po isteku roka zastarelosti definisanog članom 87. Zakona o radu br.03 /L-212, iz razloga što je njegovo pravo nastalo 01. januara 2015.godine, na dan stupanja na snagu Opšteg kolektivnog ugovora, dok je podnosilac zahteva podneo zahtev za naknadu jubilarne nagrade dana 11. juna 2022.

Tačnije, u pogledu osnovanosti zahteva podnosioca zahteva, Apelacioni sud je ocenio da je „(...) tužilac propustio rok od 3 godine da zahteva ostvarivanje prava iz radnog odnosa – u konkretnom slučaju naknadu jubilarne nagrade“. Sa druge strane, u vezi sa odlukom EKK-a broj 8261 od 23. avgusta 2019. godine, Apelacioni sud je našao da je ona doneta nakon isteka roka zastarelosti navedenog zahteva i kao takva nije relevantna.

Sud ocenjuje da je ovakav stav Apelacionog suda važan i to zbog toga što se na osnovu sadržaja kolektivnog sporazuma može uočiti sledeće, odnosno kada je kolektivni sporazum potpisan postojao vremenski period u kome su stranke mogle da ostvare njihova prava. Taj vremenski period važenja kolektivnog sporazuma imao je datum početka njegove primene, kao i datum kada prestaje da se primenjuje. U tom periodu njegovog sprovođenja, strane su mogle da ostvare svoja prava definisana članom 52. Kolektivnog sporazuma. Samim tim, proizilazi da je podnosilac zahteva mogao da ispuni svoj zahtev za isplatu jubilarnih nagrada po ovom osnovu u periodu od 01. januara 2015. godine i da mu je ovo pravo pripadalo, u skladu sa članom 87. Zakona o radu. na 3 godine, odnosno do 31. decembra 2017. godine kada je prestao da važi Kolektivni sporazum.

Na osnovu navedenog, Sud ističe da je osporenom presudom Apelacionog suda jasno definisani pravni osnov i članovi relevantnih zakona na kojima je on mogao ostvariti svoje pravo, kao i da su jasno naznačeni i obrazloženi razlozi zbog kojih je njegov zahtev neosnovan. Stoga, Sud ocenjuje da zaključak Apelacionog suda o utvrđivanju činjeničnog stanja i primeni materijalnog prava nije proizvoljan, kako to podnosilac zahteva ističe u svom zahtevu.

Sa druge strane, Vrhovni sud je, kao sud trećeg stepena, ocenio da revizija koju je podneo podnosilac ne ispunjava zakonske uslove predviđene članom 211. stav 2. ZPP-a, u pogledu dozvoljenosti revizije, pošto je vrednost spora 2.876,16 € i ne prelazi iznos od 3.000 € kako je predviđeno gore pomenutim članom ZPP-a.

Uzimajući u obzir sve navedeno, Sud nalazi da ni u obrazloženju presude Vrhovnog, ali i Apelacionog suda nije bilo pogrešne primene materijalnog prava u odnosu na prava podnosioca zahteva u podnošenju zahteva za reviziju i u postupku odlučivanja u vezi sa njegovim zahtevom za isplatu jubilarnih nagrada iz člana 52. Kolektivnog sporazuma, pa stoga Sud smatra da nema povrede člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a u postupcima pred redovnim sudovima, te stoga smatra da su tužbe podnosioca zahteva neosnovane, kategorišući ih kao tvrdnje koji spadaju u tvrdnje „četvrtog stepena”.

Navodi u vezi sa povredom člana 24 Ustava

Nadalje, Sud nalazi da podnosilac zahteva takođe tvrdi povredu člana 24. EKLJP, naglašavajući da „I Vrhovni sud i Apelacioni sud su rešavali o sličnim predmetima kao što je predmet tužioca tako što su ih usvajali, u kom slučaju su redovni sudovi regulisali različite stavove o sličnim predmetima kao i kod podnosioca ovog zahteva i na taj način su stvorili pravnu nesigurnost, stoga, u smislu istog, tužioca su stavili u nejednaku poziciju pred zakonom u smislu člana 24. Ustava“. Isto tako, podnosilac zahteva se u svom zahtevu takođe poziva na sudsku presudu u predmetu KI143/21 sa podnosiocem zahteva Avdyl Bajgora, tvrdeći da je situacija podnosioca zahteva u ovom predmetu KI143/21 slična sa situacijom u ovom slučaju.

Međutim, imajući u vidu zaključke Suda u vezi sa pravom na pravično suđenje iz prethodnih tačaka ove odluke, prema kojima su razlozi pobijanih odluka jasni i logični i da u njima nema elemenata koji pokazuju da je ocena činjenica u konkretnom slučaju zloupotrebljena na štetu podnosioca zahteva, a ni primena materijalnog i proceduralnog prava nije bila proizvoljna, smatra da su tvrdnje podnosioca zahteva u vezi sa povredom člana 24. Ustava neosnovane.

Pored toga, Sud smatra da je u ovom delu odluke važno napomenuti da je Vrhovni sud 27. februara 2023. godine doneo pravno mišljenje u vezi sa „uslovama za sticanje prava na jubilarnu nagradu iz kolektivnog sporazuma“. Sud, nakon ispitivanja pravnog mišljenja Vrhovnog suda, smatra da isto daje potpuni pregled i rešava mnoga pitanja koja su bila u nadležnosti redovnih sudova u vezi sa ostvarivanjem prava iz kolektivnog sporazuma. Sud takođe utvrđuje da je Vrhovni Sud u svom pravnom mišljenju naglasio da “ Vrhovni sud Kosova je u svojoj sudskoj praksi tokom ocenjivanja zakonitosti odluka nižestepenih sudova konstatovao nejedinstvenu praksu po pitanju zahteva za jubilarnu nagradu. Nejedinstvena praksa nižestepenih sudova odnosi se uglavnom na vremenski period u kome se opšti kolektivni sporazum i sektorski ugovori moraju primenjivati, kao i na uslove za sticanje prava na jubilarnu nagradu“.
Međutim, Sud mora naglasiti da ovo pravno mišljenje Vrhovnog suda nema direktnog uticaja na ishod ovog zahteva podnosioca zahteva iz razloga koje je Sud već istakao u delovima rešenja kada je ocenjivao osnovanost tvrdnji podnosioca zahteva u vezi sa presudama Apelacionog i Vrhovnog suda.

Sa druge strane, što se tiče pozivanja podnosioca zahteva na sudskom predmetu KI143/21, sa podnosiocem zahteva Avdyl Bajgora, Sud podseća da je predmet KI143/21, sa podnosiocem zahteva Avdyl Bajgora, doneo presudu u kojoj je utvrđena povreda člana 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa članom 6.1 (Pravo pravično suđenje) EKLJP-a. Okolnosti ovog slučaja su se odnosile na zahtev podnosioca zahteva da mu se nadoknadi iznos od 2.739,00 evra na ime tri jubilarne plate i iznos od 547,80 evra na ime razlike u zaradama naknadnih penzija, pošto je on smatrao da mu pripadaju na osnovu Opšteg kolektivnog sporazuma Kosova, nakon što je navršio više od 40 godina radnog iskustva u KEK-u.

Na osnovu onoga što je gore navedeno, u okolnostima navedenog slučaja, Vrhovni sud je odbio zahtev za reviziju koji je podneo podnosilac zahteva na osnovu toga što je vrednost spora činio zahtev za tri plate za jubilarnu nagradu u iznosu od 2739,00 €, a nije uzeo u razmatranje iznos od 547,80€ na ime razlike u zaradama naknadnih penzija, pa je smatrao da revizija u ovom slučaju nije dozvoljena jer nije prelazila vrednost spora od 3000€, kao što je to i predviđeno članom 211 stav 2 ZPP-a.

Međutim, u situaciji gore navedenog slučaja, Sud primećuje da je u slučaju usvajanja tužbe podnosioca zahteva od strane Osnovnog suda, a zatim i u slučaju odbijanja tužbe od strane Apelacionog suda, Sud utvrdio da su oba ova slučaja u suštini definisala iznos od 3.286,80€ (nagrada za tri jubilarne plate u iznosu od 2.739,00€ i razlika propratnih isplata penzija od 547,80€) kao ukupnu vrednost predmeta spora. Stoga je Sud u ovom predmetu ocenio da su zaključci Vrhovnog suda o odbacivanju zahteva za reviziju kao nedozvoljenog bili jasno i očigledno proizvoljni, što je za posledicu imalo nemogućnost ostvarivanja prava podnosioca zahteva na „pristup sudu” i posledično i na uskraćivanje prava na delotvoran pravni lek i sudsku zaštitu drugih prava.

Vraćajući se na konkretan slučaj, Sud, nakon što je uradio uporednu analizu sa predmetom na koji se poziva podnosilac zahteva, nalazi da je stvarna vrednost predmeta spora u predmetu podnosioca zahteva samo zahtev za jubilarnu nagradu nq ime tri jubilarne plate u iznosu od 2.876,16 €, koje je od početka sudskog postupka tražio u tužbenom zahtevu, kao i da nema zahteva za naknadu bilo kog drugog iznosa na ime bilo kog prava (kao što je tužbeni zahtev za isplatu razlike u plati u iznosu od 547,80€ u predmetu KI143/21), ili bilo koju drugu činjeničnu okolnost koja bi navela Sud da donese neki drugi zaključak.

S obzirom na navedeno, Sud ocenjuje da je navod u vezi sa diskriminacijom sa različitim stavovima Apelacionog suda i Vrhovnog suda u postupku odlučivanja u sličnim situacijama očigledno neosnovan i da stoga spada u kategoriju „nepotkrepljenih ili neosnovanih“ navoda.

iii) Navodi u vezi sa povredom članova 32, 54 i 102 Ustava, u vezi sa članom 13 EKLJP-a

Što se tiče naovda o povredi članova 32, 54 i 102 Ustava, u vezi sa članom 13 EKLJP-a, podnosilac zahteva naglašava da je došlo do povrede načela jednakosti oružja, zbog toga što je postavljen u nepovoljniji položaj u odnosu na tuženu, zato što materijalno pravo nije primenjeno na pravilan način tokom odlučivanja u vezi sa efektivnim pravnim lekom.
U vezi sa ovim navodom podnosioca zahteva, Sud nalazi da se u sadržajnom smislu ovaj navod u suštini odnosi na pravično suđenje i diskriminaciju, što je Sud već analizirao u prethodnim delovima ovog rešenja, dok, u vezi sa delom zahteva koji se tiče delotvornosti pravnog leka, za Sud je više nego očigledno da je podnosilac zahteva imao na raspolaganju pravne lekove tokom sudskog postupka, koje je koristio da ostvari svoja prava.

Stoga, Sud nalazi da su i ovi navodi podnosioca zahteva neosnovani i samim tim se kategorizuju kao “nepotkrepljeni ili neobrazloženi“ navodi.

Zaključak

U zaključku, Sud utvrđuje da su navodi podnosioca zahteva u vezi sa povredom prava koja su zagarantovana članom 31 Ustava u vezi sa članom 6 EKLJP-a, navodi koji se kvalifikuju kao (i) navodi “četvrtog stepena”, dok se navodi u vezi sa povredom prava koja su zagarantovana članovima 24, 32, 54 i 102 Ustava u vezi sa članom 13 EKLJP-a kvalifikuju kao (iii) kao “nepotkrepljeni ili neobrazloženi“ navodi. Stoga, zahtev se treba proglasiti neprihvatljivim u celini, kao očigledno neosnovan po ustavnim osnovama, kako je to i propisano u stavu (2) pravila 34 Poslovnika o Radu.

IZ TIH RAZLOGA

Ustavni sud Kosova, u skladu sa članom 113.1 i 7. Ustava, članovinma 20. i 48. Zakona i u skaldu sa pravilom 34 (2) Poslovnika o Radu, na sednici održanoj dana 21.januara 2024, jednoglasno,

ODLUČUJE

DA PROGLASI zahtev neprihvatljivim;

DA DOSTAVI ovo rešenje stranama;

DA OBJAVI ovo rešenje u Službenom listu, u skladu sa članom 20.4 Zakona;

Ovo rešenje stupa na snagu danom objavljivanja u Službenom listu, u skladu sa stavom 5. člana 20. Zakona.

Sudija izvestilac Predsednica Ustavnog suda

Nexhmi Rexhepi Gresa Caka-Nimani

podnosiocu:

Abedin Ismaili

Vrsta zahteva:

KI – Individualni zahtev

Vrsta akta:

Rešenje o neprohvatljivosti

Zahtev je očigledno neosnovan

Vrsta postupka koji je sproveden pred drugim institucijama :

Civilni