USTAVNI SUD

KI113/22, Podnosilac: Behxhet Isufi, Ocena ustavnosti  Rešenja Vrhovnog suda, Rev. br.598/2020, od 3. marta 2022. godine u vezi sa Presudom Apelacionog suda [CA. br.3616/2016], od 21. jula 2020. godine

KI113/22, Rešenje o neprihvatljivosti, od 17. januara 2024. godine, objavljeno dana 12. marta 2024. godine

Ključne reči: individualni zahtev, Pravo na pravično i nepristrasno suđenje, zahtev neprihvatljiv

Podnosilac zahteva je podneo tužbu Opštinskom sudu u Đakovici protiv Ministarstva unutrašnjih poslova, Ministarstva pravde i Opštine Đakovica, zbog zaplene vozila marke Ford Siera od strane Policijske stanice u Đakovici, zbog kriminalne radnje. Podnosilac zahteva je tužbom tražio od suda da mu tuženi na ime neosnovane dobiti i naknade za vozilo isplate iznos od 4.500 evra, odnosno po veštačenju relevantnog veštaka, sa obračunom zakonske kamate na sredstva deponovana u banci, sa rokom dospeća od preko godinu dana bez određenog odredišta u mestu ispunjenja i to od 05. septembra 2001. godine do konačne isplate. Osnovni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev podnosioca zahteva. Protiv Presude Osnovnog suda je podneo žalbu pred Apelacionim sudom, i tražio je da se tužbeni zahtev usvoji u celini.

Apelacioni sud je odlučio: (i) da preinači presudu Osnovnog suda u Đakovici [C. br. 163/10] od 22. jula 2016. godine; (ii) da odbije tužbeni zahtev podnosioca zahteva, protiv tuženih Vlade Republike Kosovo, Ministarstva unutrašnjih poslova i Ministarstva pravde sa sedištem u Prištini, u kojem je tražio: da se obavežu tužene da u ime obeštećenje tužiocu Behxhetu Isufiju da isplate iznos od 1.100 evra, sa zakonskom kamatom za sredstva deponovana u periodu dužem od godinu dana u komercijalnim bankama na Kosovu, bez određene destinacije, koja teče od 31.03.2010. godine, pa sve do konačne isplate, kao i troškove postupka u iznosu od 692,78 evra, kao neosnovan; (ii) da odbije žalbu podnosioca predstavke, dok je potvrđena presuda Osnovnog suda u Đakovici, [C. br. 163/10], od ​​22.07.2016. godine, u delu koji se tiče odbijanja tužbenog zahteva tužioca protiv tuženih; (iii) stav 2. izreke presude prvostepenog suda, u delu koji se odnosi na odluku o odbijanju tužbe tužioca, protiv trećetuženog, opštine Đakovica, ostao je neizmenjen.  Podnosilac zahteva je podneo reviziju pred Vrhovnim sudom, gde je potonji odbio kao nedozvoljenu reviziju podnosioca zahteva.

Podnosilac zahteva je osporio Rešenje Vrhovnog suda [Rev. br.598/2020] od 3. marta 2022. godine, sa tvrdnjom da je isto doneto uz povrede njegovih prava koja su zagarantovana članovima 31 [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] i 46 [Zaštita imovine] Ustava i članom 1 Protokola br. 1 i 6 EKLJP-a i članom 17 UDLJP-a.

Sud je primetio da je postupak protiv podnosioca zahteva koji je vođen pred redovnim sudovima u vezi sa njegovim zahtevom za kompenzaciju materijalne štete, bio završen Presudom Apelacionog Suda [CA. br.3616/2016] od 21. jula 2020. godine, kojom je izmenjena presuda Osnovnog suda i kojom je odbijen tužbeni zahtev podnosioca zahteva kao neosnovan.

Što se tiče Odluke Vrhovnog Suda koja se osporava od strane podnosioca zahteva, Sud je primetio da se u Rešenju [Rev. br.598/2020] od 3. marta 2022. godine, Vrhovni Sud nije bavio glavnih žalbenim navodima podnosioca zahteva, već se isključivo bavio pitanjem proceduralne prirode u vezi sa vrstom pravnog sredstva koje je uloženo od strane podnosioca zahteva pred Vrhovnim Sudom.

S tim u vezi, Sud je primetio da je Vrhovni sud utvrdio da u skladu sa relevantnim zakonskim odredbama Zakona o parničnom postupku (u daljem tekstu: ZPP), u članu 211.2 je propisano kad je dozvoljena revizija u imovinsko-pravnim sporovima, u kojima se tužbeni zahtev tiče novčanih potraživanja.

Shodno tome, “poslednju odluku”, u smislu člana 49. Zakona, predstavlja Presuda Apelacionog suda [CA. br.3616/2016], od 21. jula 2020. godine, kojom je izmenjena presuda Osnovnog suda i kojom je odbijen tužbeni zahtev podnosioca zahteva kao neosnovan, i koja je konačna i bez mogućnosti žalbe.

Samim tim, Sud je podsetio da je Presuda Apelacionog Suda [CA. br.3616/2016], doneta dana 21. jula 2020. godine. Na osnovu spisa predmeta, odnosno na prvoj stranici presude je zabeležen i dan prijema presude, gde se vidi da je podnosilac zahteva, Presudu Apelacionog suda, primio dana 12. avgusta 2020. godine, i ovim je Sud primetio da je vreme koje je prošlo između prijema presude i datuma podnošenja njegovog zahteva u poštu, dana 26. jula 2022. godine, prešlo vremenski period od 4 (četiri) meseca.

Shodno tome, Sud je zaključio da je zahtev podnosioca zahteva koji se odnosi na Presudu Apelacionog suda [CA. br.3616/2016] od 21. jula 2020. godine, bio podnet nakon zakonskog roka od 4 (četiri) meseca.