USTAVNI SUD

KI186/22, Podnosilac zahteva: Malush, Sejdi, Hysni, Skender, Enver, Sherif, Mehdi, Xhevat, Qemajl i Jakup Berisha, Ocena ustavnosti rešenja [Rev. br. 550/2021] od 6. juna 2022. godine Vrhovnog suda Republike Kosovo

KI186/22, presuda od 17. januara 2024. godine, objavljena 20. februar 2024. godine

Ključne reči: individualni zahtev, imovinsko građanski spor, prihvatljiv zahtev, pravo na pravično suđenje

Ustavni sud Republike Kosovo je, 17. januara 2024. godine, odlučio u vezi sa slučajem KI186/22, sa podnosiocima zahteva: Malush, Sejdi, Hysni, Skender, Enver, Sherif,  Mehdi, Xhevat, Qemajl, i Jakup Berisha, za ocenu ustavnosti rešenja [Rev. br. 550/2021] od 6. juna 2022. godine Vrhovnog suda Republike Kosovo u vezi sa presudom [Ac. br. 147/19] od 16. septembra 2021. godine Apelacionog suda.

Sud je, sa 7 (sedam) glasova za i 1 (jednim) protiv, utvrdio da je: (i) zahtev prihvatljiv; i (ii) da je došlo do povrede stava 1, člana 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa stavom 1, člana 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima.

Okolnosti konkretnog slučaja su se odnosile na imovinski spor u vezi sa nepokretnošću u opštini Suva Reka. Prema spisima predmeta, proizilazi da je 1. juna 2001. godine tužilac E.B podneo tužbu Opštinskom sudu u Suvoj Reci za utvrđivanje prava svojine na spornoj imovini kojoj su se pridružili i drugi podnosioci zahteva u svojstvu sutužilaca. Dana 9. marta 2010. godine, Opštinski sud u Suvoj Reci je na pripremnoj sednici precizirao tužbu u smislu vrednosti spora, uvećavši je na iznos od dvadeset hiljada (20.000.00) evra u skladu sa kojom su podnosioci zahteva izvršili uplatu razlike sudske takse.

Od 2004. do 2018. godine predmet je više puta vraćan na presuđivanje. Konačno, 2018. godine, filijala u Suvoj Reci Osnovnog suda u Prizrenu je u ponovljenom postupku doneo presudu [C. br. 224/18], kojom je u potpunosti usvojio tužbu podnosilaca zahteva i utvrdio da su isti katastarski suvlasnici sporne imovine, svaki u relevantnom idealnom delu. Protiv ove presude, opština Suva Reka je uložila žalbu Apelacionom sudu, prilikom čega je poslednje navedeni usvojio žalbu tužene, preinačio presudu Osnovnog suda i u potpunosti odbio tužbu podnosilaca zahteva. Poslednje navedeni su podneli zahtev za reviziju Vrhovnom sudu, koji je isti odbio, kao nedozvoljen, sa obrazloženjem da je vrednost spora u iznosu od petsto (500) nemačkih maraka ispod neophodne vrednosti na osnovu kojeg je dozvoljeno meritorno razmatranje revizije na osnovu primenjivog zakona.

Podnosioci zahteva su pred Ustavnim sudom navodili povredu prava na pravično suđenje, zagarantovano članom 31. [xxx] i prava na pravno sredstvo, zagarantovano članom 32. [Pravo na pravno sredstvo] Ustava, jer je, prema njima, na osnovu zahteva Opštinskog suda u Suvoj Reci, 9. marta 2010. godine, precizirana vrednost spora na dvadeset hiljada (20.000) evra i shodno tome je izvršena uplata razlike sudske takse koja je priložena kao dokaz spisima predmetu; a (ii) Vrhovni sud nije razmotrio meritum revizije, već ju je odbio, kao nedozvoljenu, na osnovu toga što je vrednost spora, prema važećem zakonu, bila ispod vrednosti potrebne za efektivno korišćenje ovog pravnog sredstva, bez propisnog razmatranja spisa predmeta.

Ocenjujući navode podnosilaca zahteva, Sud je prvo (i) razradio opšta načela svoje sudske prakse i prakse Evropskog suda za ljudska prava, u vezi sa načelom „pristupa sudu“; i (ii) nakon toga, primenio iste na okolnosti konkretnog slučaja. Sud je, između ostalog, podsetio da, u principu, pravo na pravično i nepristrasno suđenje ne odražava samo pravo na pokretanje postupka, već i pravo da se relevantni spor reši od strane suda.

U tom kontekstu i prema detaljnim razradama u presudi, Sud je ocenio da neprihvatanje meritornog razmatranja zahteva za reviziju od strane Vrhovnog suda, bez utvrđivanja činjenice da je vrednost relevantnog spora promenjena tokom sudskih postupaka predstavlja nepremostiv proceduralni nedostatak koji je u suprotnosti sa gore navedenim pravima Ustava i Evropske konvencije o ljudskim pravima, jer su zaključci Vrhovnog suda za posledicu imali nemogućnost podnosilaca zahteva da imaju „pristup sudu i pravdi“, a samim tim i uskraćivanje prava na delotvorno pravno sredstvo i sudsku zaštitu prava.