Presuda
Priština, 15. februara 2024. godine
Ref. br.: AGJ 2367/24
PRESUDA
u
slučaju br. KI186/22
Podnosilac
Malush, Sejdi, Hysni, Skënder, Enver, Sherif, Skender, Mehdi, Xhevat, Qemajl i Jakup Berisha
Ocena ustavnosti
rešenja Rev. br. 550/2021 od 6. juna 2022. godine
Vrhovnog suda Republike Kosovo
USTAVNI SUD REPUBLIKE KOSOVO
U sastavu:
Gresa Caka-Nimani, predsednica
Bajram Ljatifi, zamenik predsednika
Selvete Gërxhaliu-Krasniqi, sudija
Safet Hoxha, sudija
Radomir Laban, sudija
Remzije Istrefi-Peci, sudija
Nexhmi Rexhepi, sudija, i
Enver Peci, sudija
Podnosilac zahteva
Zahtev su podneli Malush, Sejdi, Hysni, Skënder, Enver, Sherif, Skënder, Mehdi, Xhevat, Qemajl i Jakup Berisha, sa prebivalištem u Suvoj Reci (u daljem tekstu: podnosioci zahteva), koje zastupa Arbër Krasniqi, advokat u Prištini.
Osporena odluka
Podnosioci zahteva osporavaju ustavnost rešenja [Rev. br. 550/2021] Vrhovnog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Vrhovni sud) od 6. juna 2022. godine u vezi sa presudom [Ac. br. 147/19] Apelacionog suda od 16. septembra 2021. godine.
Osporeno rešenje je podnosiocima zahteva uručeno 8. septembra 2022. godine.
Predmetna stvar
Predmetna stvar zahteva je ocena ustavnosti osporenog rešenja Vrhovnog suda, kojim su, prema navodima podnosilaca zahteva, povređena njihova osnovna prava i slobode, zagarantovane članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] i članom 32. [Pravo na pravno sredstvo] Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav).
Pravni osnov
Zahtev je zasnovan na stavovima 1. i 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, članovima 22. [Procesuiranje podnesaka] i 47. [Individualni zahtevi] Zakona o Ustavnom sudu Republike Kosovo br. 03/L-121 (u daljem tekstu: Zakon), kao i na pravilu 25. [Podnošenje zahteva i odgovara] Poslovnika o radu Ustavnog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Poslovnik).
Dana 7. jula 2023. godine, Poslovnik o radu Ustavnog suda Republike Kosovo br. 01/2023 je objavljen u Službenom listu Republike Kosovo i stupio na snagu petnaest (15) dana nakon njegovog objavljivanja. Shodno tome, prilikom razmatranja zahteva, Ustavni sud Republike Kosovo (u daljem tekstu: Sud) se poziva na odredbe gore navedenog Poslovnika, kojim je stavljen van snage Poslovnik o radu br. 01/2018. S tim u vezi, shodno pravilu 78. (Prelazne odredbe) Poslovnika o radu br. 01/2023, izuzetno će pojedine odredbe Poslovnika o radu br. 01/2018, nastaviti da se primenjuju na predmete koji su registrovani u Sudu pre njegovog stavljanja van snage, samo ukoliko su i u meri u kojoj su povoljnije za stranke.
Postupak pred Ustavnim sudom
Dana 30. novembra 2022. godine, podnosioci su podneli svoj zahtev Sudu.
Dana 5. decembra 2022. godine, predsednica Suda je odlukom [GJR. KI186/22] imenovala sudiju Remziju Istrefi-Peci za sudiju izvestioca, dok je odlukom [KSH. KI186/22] imenovala članove Veća za razmatranje, sastavljenog od sudija: Gresa Caka-Nimani (predsedavajuća), Bajram Ljatifi i Radomir Laban (članovi).
Dana 9. decembra 2022. godine, Sud je obavestio podnosioce o registraciji zahteva. Istog dana je kopija zahteva poslata Vrhovnom sudu čije rešenje se osporava.
Dana 12. maja 2023. godine, Sud je od Osnovnog suda u Prištini tražio informacije o datumu kada je osporeno rešenje uručeno podnosiocima zahteva.
Dana 23. maja 2023. godine, Osnovni sud u Prištini je obavestio Sud o tome da su podnosioci zahteva osporeno rešenje primili 8. septembra 2022. godine.
Dana 17. januara 2024. godine, Veće za razmatranje je razmotrilo izveštaj sutkinje izvestiteljke i jednoglasno je iznelo preporuku Sudu u punom sastavu prihvatljivost zahteva. Istog dana, Sud je nakon savetovanja i glasanja, sa sedam (7) glasova za i jedan (1) protiv utvrdio da je u slučaju podnosilaca zahteva došlo do povrede člana 31. Ustava, u vezi sa stavom 1 člana 6. EKLJP-a.
Pregled činjenica
Podnošenje tužbe
Dana 1. juna 2001. godine, kako proizilazi iz spisa predmeta, početni tužilac E.B., podneo je tužbu Opštinskom sudu u Suvoj Reci protiv Opštine Suva Reka, za utvrđenje svojine na nepokretnosti, odnosno katastarskoj parceli br. 797, sa zahtevom da se obaveže tužena da mu preda katastarsku parcelu u posed i svojinu, kao i da mu dozvoli prenos prava svojine u katastarskim knjigama na njegovo ime.
Tužilac E.B., je u svojoj tužbi naveo da je njegov otac, sada pokojni B. Berisha, bio zakoniti vlasnik nepokretnosti zbog toga što je predmetnu nepokretnost kupio 1925. godine, i da je: „tužena nasilno i protivzakonito oduzela posed i svojinu bivšem vlasniku, dok je on 1946. godine bio u zatvoru, na taj način što je tužena iste godine započela izgradnju hotelijerskog objekta na jednom delu njegove nepokretnosti. Tokom narednih godina, tužena je kontinuirano gradila prateće objekte hotela, sve do 1955. godine, kada je konačno isterala bivšeg vlasnika sa njegove imovine, koju nepokretnost tužena sada bespravno koristi“. Nadalje se navodi da je eksproprijacija nepokretnosti od bivšeg vlasnika izvršena arbitrarno i bez sprovođenja neophodnih zakonskih procedura, predviđenih za izgradnju objekata od opšteg društvenog interesa i da nije postojala bilo kakva odluka tadašnjih organa ili druga dokumentacija, kojom bi se potvrdilo sprovođenje zakonom predviđenih procedura i pravni osnov eksproprijacije nepokretnosti.
Ostavinski postupak
Dana 21. novembra 2001. godine, Opštinski sud u Suvoj Reci je rešenjem br. 112/01, obustavio parnični postupak do okončanja ostavinskog postupka za braću Beqira, Nezira i Sylejmana Berishu. Ostavinski postupak je, prema spisima predmeta, preispitivan i uređivan do 2009. godine.
Dopuna tužbe drugim tužiocima
Neutvrđenog datuma, tužilac E.B., je precizirao tužbu, sa zahtevom da se tužbi kao sutužioci pridruže i podnosioci zahteva, Malush, Muharrem, Qemajl, Sherif, Sejdi, Hysni, Skënder i Enver Berisha. Podnosioci zahteva su predložili Opštinskom sudu da usvoji tužbu u celosti i utvrdi da su isti suvlasnici, svaki od njih sa idealnim delom katastarske parcele i da se tužena Opština Suva Reka obaveže da svima njima prizna pravo suvlasništva.
Suđenje povodom tužbe
Dana 14. jula 2004. godine, Opštinski sud u Suvoj Reci je presudom C. br. 202/2003, usvojio u celosti tužbu podnosilaca zahteva i utvrdio da su isti suvlasnici katastarskih parcela br. 797-0 i br. 798-0.
Preciziranje vrednosti spora
Dana 9. marta 2010. godine, Opštinski sud u Suvoj Reci je na pripremnom ročištu precizirao tužbu u pogledu vrednosti spora, na taj način što je uvećao vrednost spora na iznos od 20.000 dvadeset hiljada (20.000) evra i naložio punomoćniku podnosilaca zahteva da na narednom ročištu predoče dokaz o uplati sudske takse za preciziranu vrednost spora.
Dana 11. marta 2010. godine, tužilac Esheref Berisha (nalog za plaćanje br. 002342) uplatio je razliku sudske prakse za tužbu u iznosu od 87,50 evra.
Dana 7. decembra 2010. godine, Okružni sud je odlučujući povodom žalbe tužene, doneo rešenje Ac. br. 292/2004, kojim je (i) ukinuo gore navedenu presudu Opštinskog suda u Suvoj Reci i (ii) vratio predmet na ponovno odlučivanje u prvom stepenu.
Odlučivanje u ponovnom postupku (po prvi put)
Dana 11. oktobra 2010. godine, Opštinski sud u Suvoj Reci je presudom C. br. 16/2010, ponovo usvojio u celosti tužbu podnosilaca zahteva i utvrdio da su isti suvlasnici katastarskih parcela br. 797-0 i br. 798-0.
U avgustu 2012. godine, Okružni sud u Prizrenu je odlučujući povodom žalbe tužene, doneo rešenje Ac. br. 4/11, kojim ponovo (i) ukida gore navedenu presudu Opštinskog suda u Suvoj Reci i (ii) vraća predmet na ponovno odlučivanje u prvom stepenu.
Odlučivanje u ponovnom postupku (po drugi put)
Dana 4. oktobra 2013. godine, Osnovni sud u Prizrenu - Ogranak u Suvoj Reci (u daljem tekstu: Osnovni sud) je u ponovljenom postupku doneo presudu C. br. 441/2012, kojim je usvojio u celosti tužbu podnosilaca zahteva i utvrdio da su isti suvlasnici katastarskih parcela br. 797-0 i br. 798-0, te obavezao tuženu da im prizna pravo svojine na ovim nepokretnostima.
Dana 26. marta 2018. godine, Apelacioni sud je rešenjem Ac. br. 3741/2013, usvojio kao osnovanu žalbu tužene Opštine Suva Reka i ponovno ukinuo presudu [C. br. 441/18] Osnovnog suda u Prizrenu-Ogranak u Suvoj Reci od 4. oktobra 2013. godine i vratio predmet na ponovno suđenje i odlučivanje.
Odlučivanje u ponovnom postupku (po treći put)
Dana 23. novembra 2018. godine, Osnovni sud je u ponovljenom postupku doneo presudu [C. br. 224/18], kojom je usvojio u celosti kao osnovanu tužbu podnosilaca zahteva i utvrdio da su isti suvlasnici, svaki od njih sa idealnim delom katastarskih parcela br. 797-0 i 798-0 (kuća-dvorište, u površini od 0.18,29 hektara, koje se vode u posedovnom listu br. 409 KZ-Suva Reka) i to podnosilac zahteva Malush Berisha sa udelom 1/3, Sejdi, Hysni, Skënder i Enver Berisha svaki od njih sa udelom 1/12, Qemajl i Sherif Berisha sa udelom 1/9 i Jakup, Mehdi i Xhevat Berisha, svaki od njih sa udelom 1/7, i obavezao tuženu Opštinu Suva Reka da podnosiocima zahteva prizna pravo suvlasništva na gore preciziranim idealnim delovima i da im iste parcele preda u posed i slobodno korišćenje i da se nepokretnost upiše u katastarske knjige na njihovo ime. U obrazloženju ove presude, Osnovni sud je naglasio da prema članu 20. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, ne postoji nijedna pravna radnja niti pravni osnov za prenos svojine na ime tužene Opštine Suva Reka, osim jednostranim upisom kao društvena svojina, dodajući da u katastarskim registrima ne postoji nijedan pravni akt ili odluka koja bi opravdala ovaj upis i da: „posedovni list nije dokaz o svojini“. Nadalje, naglasio je da se iz iskaza svedoka vidi da je prethodnik podnosilaca zahteva bio vlasnik spornih nepokretnosti koje je još 1936. godine kupio od H. (R.) G. iz Suve Reke, na osnovu usmenog dogovora (ugovora) koji je kao takav izvršen u celosti bez primedbi ugovornih strana, a u skladu sa članom 73. Zakona br. 04/L-077 o obligacionim odnosima (u daljem tekstu: ZOO), iako istom ugovoru nedostaje pisana forma, isti su u potpunosti ispunile obe strane, kako prodavac, tako i kupac, i sud je za ugovor kao takav smatrao da je punovažan. Povodom izjave tužene da tužioci nisu podneli tužbu u trenutku njihovog protivpravnog udaljenja sa imovine, Osnovni sud je istakao da je prethodnik tužilaca u to vreme bio lišen slobode, dok su njegovi sledbenici – tužioci bili isključeni iz tadašnjeg Socijalističkog saveza i kao takvi su bili u nezavidnoj poziciji za preduzimanje pravnih radnji „radi zaštite i nepravde koja im je naneta u monističko vreme“. Pored toga, sud je naglasio da se, „Društveni odnosi i zahtevi menjaju, ali se uvek moraju sagledati norme ponašanja kojima se suprotstavljaju moralne norme, a njihovo nepoštovanje znači atak na pravnu sigurnost“. Na kraju, Osnovni sud je smatrao da je ispravljanje grešaka u prelaznom periodu od posebne važnosti, a posebno vraćanje imovine koju su institucije oduzele nepravedno. Na kraju, sud je zaključio da je tužiocima učinjena nepravda, pri čemu su povređene sve imperativne nacionalne i međunarodne norme kojima se uređuje pravo svojine, te je kao rezultat toga utvrdio da je tužena „prethodnika tužilaca bez ikakvog pravnog osnova lišila prava na slobodno korišćenje i posedovanje svoje imovine“.
Dana 17. decembra 2018. godine, tužena Opština Suva Reka je izjavila žalbu protiv presude [C. br. 224/18] Osnovnog suda od 23. novembra 2018. godine, zbog: (i) bitnih povreda odredaba parničnog postupka, (ii) pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, i (iii) pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se presuda Osnovnog suda ukine u celosti i predmet vrati na ponovno suđenje ili da se tužba odbije u celosti kao neosnovana. Opština Suva Reka je u žalbi istakla da prvostepeni sud nije postupio u skladu sa primedbama datim u presudi [Ac. br. 3741/13] od 26. marta 2018. godine, kojima je prvostepenom sudu naloženo da u ponovljenom suđenju otkloni povrede na koje je Apelacioni sud naišao u presudi [C. br. 441/12] od 4. oktobra 2013. godine, već je ponovo usvojio tužbu, oslanjajući se na ista obrazloženja i u suprotnosti sa predočenim i izvedenim dokazima, čime je učinio povredu člana 199. ZPP-a. Povodom žalbenih navoda Opštine Suva Reka o pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju, ista je istakla da se na osnovu spisa i izvedenih dokaza, kao i iz samih navoda podnosilaca zahteva-tužilaca, vidi da se nijednim jedinim materijalnim dokazom ne može dokazati, argumentovati da su sporne parcele ranije pripadale podnosiocima zahteva.
Dana 16. septembra 2021. godine, Apelacioni sud je presudom [Ac. br. 147/19] usvojio, kao osnovanu, žalbu tužene Opštine Suva Reka i preinačio presudu [C. br. 224/2018] Osnovnog suda od 23. novembra 2018. godine, na taj način što je odbio u celosti kao neosnovanu tužbu podnosilaca zahteva. Apelacioni sud je u obrazloženju svoje presude istakao da činjenično stanje koje je utvrdio prvostepeni sud ne odgovara u potpunosti dokazima iz spisa predmeta, te da je usled toga došlo do pogrešne primene materijalnog prava. U ovom aspektu, obrazložio je da je dokazana činjenica da u slučaju podnosilaca zahteva nisu ispunjeni zakonski uslovi iz člana 20. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa iz 1980. godine, kako bi se utvrdilo da su isti stekli pravo svojine na spornim parcelama, koje se vode kao društvena svojina na ime tužene Opštine Suva Reka. Apelacioni sud je zaključio da tužioci nijednim jedinim dokazom nisu dokazali pred sudom da su stekli pravo svojine na spornim parcelama, odnosno da: „u konkretnom slučaju nije ispunjen nijedan od uslova ili pravnih osnova predviđenih članom 20. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa (ZOSPO-SL SFRJ 6/80), koji je bio na snazi u vreme kada je navodno ostvaren građanskopravni odnos, a nisu ispunjeni ni zakonski uslovi iz člana 28. ovog zakona (održaj), da se tužiocima prizna pravo svojine na spornoj parceli. To stoga što se iz dokaza koje je izveo prvostepeni sud i koji su prethodno razrađeni (izveštaji veštaka geodezije, itd.), ispostavilo da su katastarske parcele... br. 797-0 i 798-0, čiju svojinu traže tužioci tužbenim zahtevom, u kontinuitetu bile i jesu evidentirane kao svojina na ime tužene, Opštine Suva Reka (od 1959. godine) i bile su i jesu u posedu i na korišćenju poslednje pomenute“.
Dana 5. novembra 2021. godine, podnosioci zahteva su podneli Vrhovnom sudu zahtev za reviziju, protiv presude [Ac. br. 147/19] Apelacionog suda od 16. septembra 2021. godine, zbog (i) povrede odredaba parničnog postupka i (ii) pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da Vrhovni sud ukine presudu drugostepenog suda i vrati predmet istom sudu na ponovno suđenje ili da usvoji podnetu reviziju i preinači pobijanu presudu, odbivši žalbu tužene Opštine Suva Reka kao neosnovanu. Podnosioci zahteva su u reviziji naveli da presuda drugostepenog suda, u suprotnosti sa činjeničnim stanjem koje je utvrdio prvostepeni sud, nije pravilno ocenila dokaze i da je na taj način došlo do povrede odredaba parničnog postupka.
Dana 6. juna 2022. godine, Vrhovni sud je rešenjem [Rev. br. 550/2021] odbacio, kao nedozvoljenu, reviziju podnosilaca zahteva podnetu protiv presude [Ac. br. 147/19] Apelacionog suda od 16. septembra 2021. godine, navodeći sledeće: „Tužba je u ovom sporu podneta 01.06.2001. godine, pri čemu je u to vreme, prema Uredbi UNMIK-a broj 1999/24 od 12.12.1999. godine, bio na snazi Zakon o parničnom postupku SFRJ (Službeni list SFRJ 4176 (sa naknadnim izmenama)“. Navedeni Zakon o parničnom postupku u članu 382. stav 3, predviđa: „Revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi 8.000 dinara“. „Uredba UNMIK-a 1999/4 od 02.09.1999. godine i Administrativno naređenje 2001/10 o primeni Uredbe UNMIK-a broj 1999/4, u članu 2. stav 1. podstav (i) tačka (j) menja član 382. stav 3. ZPP-a, odnosno konverziju 8.000 dinara u 1.600 DM. Stoga, u skladu sa navedenim, revizija je dozvoljena u imovinskopravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, ako vrednost predmeta spora koja je navedena u tužbi prelazi iznos od 1600 DM. Tužilac je u tužbi naveo vrednost predmeta spora u iznosu od 500 DM, odnosno ispod iznosa koji je utvrđen kao donja granica vrednosti predmeta spora u kojem je revizija dozvoljena. Pošto tužilac tokom čitavog postupka nije promenio vrednost spora, niti je uredio tužbu u tom smislu, i iz tog razloga je Vrhovni sud, primenom člana 221. ZPP-a, odlučio kao u izreci“.
Navodi podnosilaca zahteva
Sud podseća da podnosioci zahteva tvrde da su osporenim rešenjem povređena njihova osnovna prava i slobode zagarantovane članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] i članom 32. [Pravo na pravno sredstvo] Ustava.
Podnosioci zahteva navode da Vrhovni sud nije pravilno i tačno ispitao predmet, zajedno sa dokazima koji su se nalazili u spisu predmeta kada je odlučio da odbaci njihovu reviziju kao nedozvoljenu zbog vrednosti spora, pošto dotični sud nije ispitao činjenicu i dokaz, kada su podnosioci zahteva precizirali vrednost spora (Zapisnik Opštinskog suda u Suvoj Reci od 9. marta 2010. godine), na taj način što su uvećali vrednost spora na iznos dvadeset hiljada (20.000) evra, pri čemu je sud obavezao podnosioce zahteva (tužioce) da uplate i dodatnu sudsku taksu za tužbu. Dalje, podnosioci zahteva dodaju da je tužilac E.B., izvršio uplatu razlike sudske takse za tužbu u vrednosti od osamdeset i sedam evra pedeset centi (87,50), dana 11. marta 2010. godine, prema nalogu za plaćanje br. 002342, koji je bio dokaz u spisima predmeta i koji je izveden u presudi.
Podnosioci zahteva smatraju da im je na osnovu propusta učinjenih od strane Vrhovnog suda uskraćeno elementarno pravo koje je zaštićeno Ustavom, konkretnije oni navode da im je uskraćeno pravo na meritorno razmatranje revizije zbog toga što je Vrhovni sud odbacio istu kao nedozvoljenu zbog vrednosti spora, a koju vrednost nije tačno i pravilno utvrdio na način koji se podudara sa stvarnim stanjem u spisima predmeta, pošto je vrednost spora u toku postupka povećana na iznos od dvadeset hiljada (20.000) evra.
Na kraju, podnosioci zahteva traže od Suda da im se omogući razmatranje vanrednog pravnog sredstva (revizija) koje je podneto Vrhovnom sudu protiv presude Apelacionog suda jer je isto odbačeno kao nedozvoljeno sa obrazloženjem koje se ne podudara sa stvarnim stanjem spisa koji se nalaze u spisu predmeta. Podnosioci zahteva traže od Suda da obaveže Vrhovni sud da ispita njihovu reviziju i da donese meritornu odluku u vezi sa materijalnim pravom koje je predočeno u reviziji.
Ustavne i zakonske odredbe
USTAV REPUBLIKE KOSOVO
Član 31.
[Pravo na pravično i nepristrasno suđenje]
1. Svakom se garantuje jednaka zaštita prava pred sudom, ostalim državnim organima i nosiocima javnih.
2. Svako ima pravo na javno, nepristrasno i pravično razmatranje odluka o pravima i obavezama ili za bilo koje krivično gonjenje koje je pokrenuto protiv njega/nje, u razumnom roku, od strane nezavisnog i nepristrasnog, zakonom ustanovljenog, suda.
3. Suđenje je javno, osim u slučajevima kada sud, iz posebnih razloga, smatra da je isključivanje štampe ili javnosti, u korist pravde, ako bi njihovo prisustvo moglo naškoditi javnom redu ili nacionalnoj sigurnosti, interesima maloletnika, ili zaštiti privatnog života stranaka u postupku, na zakonom propisan način.
Član 32.
[Pravo na pravno sredstvo]
Svako lice ima pravo da koristi pravna sredstva na sudske i administrativne odluke, koje uskraćuju njena/njegova prava ili interese, na zakonom propisan način.
ZAKON BR. 4/46 O PARNIČNOM POSTUPKU
(koji je stupio na snagu 1. jula 1997. godine)
Član 40.
[...]
2. U drugim slučajevima, kad se tužbeni zahtev ne odnosi na novčani iznos, merodavna je vrednost predmeta spora koju je tužilac naznačio u tužbi.
3. Ako je u slučaju iz stava 2. ovog člana tužilac očigledno suviše visoko ili suviše nisko naznačio vrednost predmeta spora, tako da se postavlja pitanje stvarne nadležnosti, sastava suda ili prava na izjavljivanje revizije, sud će, najdocnije na pripremnom ročištu, a ako pripremno ročište nije održano onda na glavnoj raspravi pre početka raspravljanja o glavnoj stvari, brzo i na pogodan način proveriti tačnost označene vrednosti.
Član 43.
1. Sudija pojedinac sudi sporove o imovinskopravnim zahtevima ako vrednost spora ne prelazi 8000 dinara, kao i sporove zbog smetanja poseda.
VANREDNI PRAVNI LEKOVI
Revizija
Član 382.
Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, u svim sporovima stranke mogu izjaviti reviziju u roku od 30 dana od dana dostavljanja prepisa presude.
[...]
3. Revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora koju je tužilac u tužbi naveo ne prelazi 8000 dinara.
Prihvatljivost zahteva
Sud prvo ocenjuje da li su ispunjeni uslovi prihvatljivosti koji su utvrđeni Ustavom i dalje precizirani Zakonom i Poslovnikom.
U tom smislu, Sud se poziva na stavove 1. i 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, kojima je utvrđeno:
„1. Ustavni sud odlučuje samo u slučajevima koje su ovlašćene strane podnele sudu na zakonit način.
[…]
7. Pojedinci mogu da pokrenu postupak ako su njihova prava i slobode koje im garantuje ovaj Ustav prekršena od strane javnih organa, ali samo kada su iscrpeli sva ostala pravna sredstva, regulisanim zakonom“.
[…]
U nastavku, Sud, takođe, razmatra da li su podnosioci zahteva ispunili uslove prihvatljivosti koji su utvrđeni Zakonom. S tim u vezi, Sud se poziva na članove 47. (Individualni zahtevi), 48. (Tačnost podneska) i 49. (Rokovi) Zakona, kojima je utvrđeno:
Član 47.
(Individualni zahtevi)
„1. Svaka osoba ima pravo da od Ustavnog suda zatraži pravnu zaštitu ukoliko smatra da njena Ustavom zagarantovana prava i slobode krši neki javni organ.
2. Osoba može da podnese pomenuti podnesak samo nakon što su iscrpljena sva ostala zakonom određena pravna sredstva“.
Član 48.
(Tačnost podneska)
„Podnosilac podneska je dužan da jasno naglasi to koja prava i slobode su mu povređena i koji je konkretan akt javnog organa koji podnosilac želi da ospori“.
Član 49.
(Rokovi)
„Podnesak se podnosi u roku od 4 meseci. Rok počinje od dana kada je podnosilac primio sudsku odluku...“.
Što se tiče ispunjenosti ovih uslova, Sud utvrđuje da su podnosioci zahteva ovlašćena strana i da osporavaju akt javnog organa, odnosno rešenje [Rev. br. 550/2021] Vrhovnog suda od 6. juna 2022. godine, nakon što su iscrpeli sva pravna sredstva propisana zakonom. Podnosioci zahteva su takođe naglasili osnovna prava i slobode za koje tvrde da su im povređeni, u skladu sa zahtevima iz člana 48. Zakona, a na osnovu odgovora koji je Osnovni sud dostavio Sudu proizilazi da su podnosioci podneli svoj zahtev u skladu sa rokovima utvrđenim u članu 49. Zakona.
Međutim, Sud, pored toga, razmatra da li su podnosioci zahteva ispunili i uslove prihvatljivosti koji su utvrđeni u pravilu 34. [Kriterijumi prihvatljivosti], odnosno odredbama (1) (d) i (2) pravila 34. Poslovnika, kojima je utvrđeno:
(1) „Sud može smatrati zahtev prihvatljivim:
(...)
(d) ako zahtev tačno razjašnjava i adekvatno iznosi činjenice i navode o povredi ustavnih prava ili odredbi.
(2) Sud može smatrati zahtev neprihvatljivim ako je zahtev očigledno neosnovan kada podnosilac/teljka zahteva nije dovoljno dokazao/la i potkrepio/la svoju tvrdnju“.
Sud smatra da zahtev pokreće ozbiljne obrazložene ustavne navode i da nije „očigledno neosnovan“ u smislu potpravila (2) pravila 34. Poslovnika. Shodno tome, Sud ocenjuje da zahtev podnosilaca zahteva ispunjava uslove za meritornu ocenu.
Meritum zahteva
Sud podseća da je početni tužilac E.B., početno dana 1. juna 2001. godine, podneo tužbu Opštinskom sudu u Suvoj Reci, protiv tužene Opštine Suva Reka radi utvrđivanja prava svojine na nepokretnosti (u ukupnoj površini od 0.18.29 hektara), predlažući Opštinskom sudu u Suvoj Reci da usvoji tužbu i obaveže Opštinu Suva Reka da spornu nepokretnost preda istima u posed i svojinu. U međuvremenu, tužilac E.B., je dopunio tužbu, pri čemu su se tužbi, u svojstvu sutužilaca, pridružili i drugi podnosioci zahteva, odnosno Malush, Muharrem, Qemajl, Sherif, Sejdi, Hysni, Skënder i Enver Berisha. Dana 9. marta 2010. godine, Opštinski sud u Suvoj Reci (Zapisnik od 9. marta 2010. godine) je, na pripremnom ročištu, precizirao tužbu u pogledu vrednosti spora, uvećavši je na iznos spora od dvadeset hiljada (20.000 ) evra, naloživši punomoćniku podnosilaca zahteva da na narednom ročištu dostavi dokaze o uplati razlike u sudskoj taksi prema određenoj vrednosti spora. U periodu od 2004. do 2018. godine, predmet je vraćan i ponovno vraćan na ponovno odlučivanje više puta. Dana 23. novembra 2018. godine, Osnovni sud je u ponovljenom postupku doneo presudu C. br. 224/18, kojom je usvojio u celosti tužbu podnosilaca zahteva i potvrdo da su isti suvlasnici katastarskih parcela, svaki od njih sa idealnim udelom, obavezavši tuženu, odnosno Opštinu Suva Reka da im prizna pravo suvlasništva. Dana 17. decembra 2018. godine, Opština Suva Reka je protiv presude [C. br. 224/18] Osnovnog suda od 23. novembra 2018. godine, izjavila žalbu Apelacionom sudu, koji je povodom njegove žalbe, dana 16. septembra 2021. godine, doneo presudu [Ac. br. 147/19], kojom je (i) usvojio žalbu tužene, (ii) preinačio presudu [C. br. 224/2018] Osnovnog suda i (iii) odbio u celosti tužbu podnosilaca zahteva. Apelacioni sud je u ovom slučaju zaključio da podnosioci zahteva (tužioci) nijednim jedinim dokazom nisu dokazali pred sudom da stekli pravo svojine u vezi sa spornim parcelama. Nezadovoljni odlučivanjem Apelacionog suda, podnosioci zahteva su, dana 5. novembra 2021. godine, podneli zahtev za reviziju Vrhovnom sudu, a ovaj je rešenjem [Rev. br. 550/2021], odbacio njihovu reviziju kao nedozvoljenu, sa obrazloženjem da su isti „... u tužbi naznačio vrednost predmeta spora u iznosu od 500 DM, odnosno ispod iznosa koji je utvrđen kao donja granica vrednosti predmeta spora u kojem je revizija dozvoljena. S obzirom na to da tužilac tokom čitavog postupka nije promenio vrednost spora, niti je uredio tužbu u tom smislu, iz tog razloga je Vrhovni sud, primenom člana 221. ZPP-a, odlučio kao u izreci“.
Sud podseća da podnosioci zahteva ovim zahtevom osporavaju zaključke Vrhovnog suda, navodeći da su isti u suprotnosti sa članom 31. i 32. Ustava, navodeći da, „Podnosioci zahteva navode da Vrhovni sud nije pravilno i tačno ispitao predmet zajedno sa dokazima koji se nalaze u spisu predmeta, kada je odlučio da odbaci reviziju kao nedozvoljenu zbog vrednosti spora, pošto isti nije ispitao činjenicu i dokaz, kada su podnosioci zahteva uredili i precizirali vrednost spora u iznosu od 20.000 evra, pri čemu je isti sud obavezao tužioca da izvrše i uplatu dodatne takse za tužbu ... u vrednosti od 87,50 evra, dana 11. marta 2010. godine, prema nalogu za plaćanje sa serijskim br. 002342, koji je bio dokaz u spisima predmeta i koji je izveden u suđenju“.
Na početku, Sud naglašava da on prilikom razmatranja navoda podnosilaca zahteva koji iznose povrede svojih individualnih prava, uzima u obzir sudsku praksu ESLJP-a i svoju sudsku praksu, kojom je utvrđeno da žalbu karakterišu činjenice sadržane u njoj, a ne samo pravni osnov i argumenti na koje se stranke izričito pozivaju (vidi, ESLJP: predmet Talpis protiv Italije, br. 41237/14, presuda od 18. septembra 2017. godine, stav 77 i tu navedene reference).
Sud, na osnovu spisa predmeta, primećuje da se suština navoda koji su izneti i argumentovani u zahtevu od strane podnosilaca zahteva odnosi uglavnom na uskraćivanje njihovog prava da pred Vrhovnim sudom, zahtevom za reviziju, delotvorno ospore presudu Apelacionog suda od 16. septembra 2021. godine, argumentujući da je do povrede njihovih prava došlo iz razloga što Vrhovni sud nije meritorno razmotrio njihov zahtev za reviziju, već je odbacio isti kao nedozvoljen, sa obrazloženjem da je vrednost spora, prema važećem zakonu, bio ispod tražene vrednosti koja je potrebna za efektivno podnošenje ovog pravnog sredstva.
Sa svega napred navedenog, Sud primećuje da suština stvari sadržane u ovom zahtevu pokreće pitanje prava na „pravično suđenje“, odnosno uskraćivanja prava na „pristup sudu i pravdi“ koje je zagarantovano članom 31. Ustava i stavom 1. člana 6. EKLJP. Iz tog razloga, Sud će nastaviti sa razmatranjem navoda podnosilaca zahteva sa stanovišta prava zagarantovanih članom 31. Ustava u vezi sa članom 6.1 EKLJP, primenjujući relevantna pravila utvrđena kroz sudsku praksu ESLJP-a, na osnovu kojih Sud, ali ne samo, u skladu sa članom 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] Ustava, ima sledeću obavezu: „Osnovna prava i slobode zagarantovana ovim Ustavom se tumače u saglasnosti sa sudskom odlukom Evropskog suda za ljudska prava“.
U tom smislu, Sud se poziva na sudsku praksu ESLJP-a i svoju sudsku praksu, kojom je utvrđeno da se pravičnost postupka ceni na osnovu postupka kao celine (vidi slučajeve Suda KI62/17, podnositeljka Emine Simnica, presuda od 29. maja 2018. godine; stav 41 i KI20/21, podnositeljka Violeta Todorović, presuda od 13. aprila 2021. godine, stav 38; vidi, takođe, predmet ESLJP-a Barbera, Messeque i Jabardo protiv Španije, br. 10590/83, presuda od 6. oktobra 1988. godine, stav 68). Shodno tome, u postupku ocene osnovanosti navoda podnosilaca zahteva, Sud će se pridržavati ovih načela.
S tim u vezi, a zarad razmatranja navoda podnosilaca zahteva, Sud će u nastavku razraditi opšta načela koja se tiču prava na „pristup sudu i pravdi“, u meri u kojoj je povezano sa okolnostima konkretnog slučaja, kako bi ocenio primenljivost člana 31. Ustava u vezi sa članom 6.1 EKLJP, u svetlu okolnosti konkretnog slučaja.
I. Ocena Suda vezi sa pravom na „pristup sudu i pravdi“ zagarantovanog članom 31. Ustava
Opšta načela
U ovom kontekstu, Sud podseća da je pravo na „pristup pravdi“ u smislu stava 1 člana 6. EKLJP-a razjašnjeno u predmetu ESLJP-a Golder protiv Ujedinjenog Kraljevstva, br. 4451/70 presuda od 21. februara 1975. godine, stavovi 28-36. Pozivajući se na načelo vladavine prava i načelo izbegavanja proizvoljnosti vlasti, ESLJP je utvrdio da je „pravo na pristup pravdi“ suštinski aspekt procesnih garancija sadržanih u stavu 1člana 6. EKLJP-a (vidi, između ostalog, u pogledu prava na pristup pravdi, predmet ESLJP-a Zubac protiv Hrvatske, br. 40160/12, presuda od 5. aprila 2018. godine, stav 76). Pored toga, prema ESLJP-u, ovo pravo osigurava svakome pravo da uputi odgovarajuće pitanje koje se odnosi na „njegova/njena građanska prava i obaveze“ pred nacionalnim sudom obrazovanim na osnovu zakona (vidi, s tim u vezi, predmet ESLJP-a Lupeni Grko-katolička parohija i drugi protiv Rumunije, br. 76943/11, presuda od 29. novembra 2016. godine, stav 84 i tu navedene reference, kao i slučaj Suda KI214/21, sa podnosiocem Avni Kastrati, presuda od 7. decembra 2022. godine, stav 79).
Sud, u ovom kontekstu, naglašava da pravo na sud kao sastavni deo prava na pravično i nepristrasno suđenje, kako je zagarantovano članom 31. Ustava u vezi sa stavom 1 člana 6. EKLJP-a, utvrđuje da stranke (parničari) moraju imati delotvorno pravno sredstvo koje im omogućava zaštitu svojih građanskih prava (vidi predmete ESLJP-a Běleš i drugi protiv Češke Republike, br. 47273/99, presuda od 12. novembra 2002. godine, stav 49; i Naït-Liman protiv Švajcarske, br. 51357/07, presuda od 15. marta 2018. godine, stav 112, KI214/21, citiran iznad, stav 80).
Pored toga, ESLJP u gore navedenom predmetu Lupeni Grko-katolička parohija i drugi protiv Rumunije, (stav 85), navodi „da se na član 6.1 EKLJP može pozvati svako ko smatra da je došlo do nezakonitog mešanja u ostvarivanje nekog od njegovih ili njenih (građanskih) prava i ko se pritužuje da nije imao mogućnost da podnese svoj zahtev sudu koji ispunjava kriterijume iz člana 6.1 EKLJP. Ako postoji ozbiljan i istinski spor o zakonitosti takvog mešanja, onda član 6.1 daje pravo dotičnom pojedincu da o pitanju zakona (zakonitosti) odluči domaći sud“ (vidi predmet ESLJP-a Z i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva, br. 29392/95, presuda od 10. maja 2001. godine, stav 92; vidi, takođe, predmet Marković i drugi protiv Italije, [VV], br. 1398/03, presuda od 14. decembra 2006. godine, stav 98).
Shodno tome, na osnovu sudske prakse ESLJP-a, svako ima pravo da pred sud iznese „tužbu“ koja se odnosi na njegova „građanska prava i obaveze“. Član 31. Ustava u vezi sa stavom 1 člana 6. EKLJP-a utvrđuje „pravo na sud“, odnosno „pravo na pristup sudu“, što podrazumeva pravo na pokretanje postupka pred sudovima u građanskim stvarima (vidi predmet ESLJP-a Golder protiv Ujedinjenog Kraljevstva, citiran iznad, stav 36). Stoga se na član 31. Ustava u vezi sa stavom 1 člana 6. EKLJP-a može pozvati svako ko smatra da je došlo do nezakonitog mešanja u ostvarivanje nekog od njegovih/ njenih građanskih prava i tvrdi da mu je ograničena mogućnost da ospori takvu tvrdnju pred sudom, pozivajući se na odgovarajuće pravo na pristup sudu.
Konkretnije, prema sudskoj praksi ESLJP-a, prvo mora da postoji „građansko pravo“ i drugo, da postoji „spor“ o zakonitosti mešanja, koje utiče na samo postojanje ili delokrug zaštićenog „građanskog prava“. Definicija ova dva koncepta, mora biti suštinska i neformalna (vidi, između ostalog, predmete ESLJP-a Le Compte, Van Leuven i De Meyere protiv Belgije, br. 6878/75, 7238/75, presuda od 23. juna 1981. godine, stav 45; Moreira de Azevedo protiv Portugala, br. 11296/84, presuda od 23. oktobra 1990. godine, stav 66; Gorou protiv Grčke (br. 2), br. 12686/03, presuda od 20. marta 2009. godine, stav 29; i Boulois protiv Luksemburga, br. 37575/04, presuda od 3. aprila 2012. godine, stav 92). „Spor“, međutim, na osnovu sudske prakse ESLJP-a, mora biti (i) „stvaran i ozbiljan“ po svojoj prirodi (vidi, u ovom kontekstu, predmete ESLJP-a Sporrong i Lönnroth protiv Švedske, presuda od 23. septembra 1982. godine, stav 81; i Cipolletta protiv Italije, presuda od 11. januara 2018. godine, stav 31); i (ii) ishodi postupaka pred sudovima moraju biti „odlučujući“ za građansko pravo o kome je reč (vidi, u ovom kontekstu, predmet ESLJP-a Ulyanov protiv Ukrajine, br. 16742/04, odluka od 5. oktobra 2010. godine). Prema sudskoj praksi ESLJP-a, „labava povezanost“ ili „nejasne posledice“ između građanskog prava o kome je reč i ishoda ovih postupaka nisu dovoljni da bi bili u opsegu člana 6. EKLJP-a (vidi, u ovom kontekstu, predmete ESLJP-a Lovrić protiv Hrvatske, br. 38458/15, presuda od 4. aprila 2017. godine, stav 51, i Lupeni Grko-katolička parohija i drugi protiv Rumunije, citiran iznad, stav 71 i tu navedene reference, kao i slučaj Suda KI214/21, citiran iznad, stav 83).
Takvi slučajevi, kada je utvrđeno da postoje „građansko pravo“ i „spor“, član 31. Ustava u vezi sa stavom 1 člana 6. EKLJP-a, garantuju pojedincu pravo da „o tom pitanju odluči sud“ (vidi predmet ESLJP-a Z i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva, citiran iznad, stav 92). Odbijanje suda da ispita navode stranaka koji se tiču usklađenosti određenog postupka sa osnovnim procesnim jemstvima pravičnog i nepristrasnog suđenja ograničava pristup tih stranaka sudu (vidi predmet ESLJP-a Al Dulimi i Montana Management Inc protiv Švajcarske, br. 5809/08, presuda od 21. juna 2016. godine, stav 131).
Pored toga, prema sudskoj praksi ESLJP-a, Konvencija nema za cilj da garantuje prava koja su „teorijska i iluzorna“, već prava koja su „praktična i delotvorna“ (vidi, za više detalja o „praktičnim i delotvornim“ pravima, predmete ESLJP-a Kutić protiv Hrvatske, citiran iznad, stav 25 i tu navedene reference; i Lupeni Grko-katolička parohija i drugi protiv Rumunije, presuda od 29. novembra 2016. godine, stav 86 i tu navedene reference).
Prema tome, u smislu ovih prava, članom 31. Ustava u vezi sa članom 6.1 EKLJP, nije zagarantovano samo pravo na pokretanje postupka, već i pravo na dobijanje rešenja datog „spora“ od strane suda (vidi predmete ESLJP-a Kutić protiv Hrvatske, br. 48778/99, presuda od 1. marta 2002. godine, stavovi 25-32; Lupeni Grko-katolička parohija i drugi protiv Rumunije, citiran iznad, stav 86 i tu navedene reference; Aćimović protiv Hrvatske, br. 61237/00, presuda od 9. oktobra 2003. godine, stav 41; i Beneficio Cappella Paolini protiv San Marina, br. 40786/98, presuda od 13. jula 2004. godine, stav 29).
Gore navedena načela ipak ne podrazumevaju da su pravo na sud i pravo na pristup sudu apsolutna prava. Ta prava mogu biti podvrgnuta ograničenjima, koja su jasno utvrđena sudskom praksom ESLJP-a. Međutim, ta ograničenja ne smeju ograničiti pristup pojedinca sudu u takvoj meri da je sama suština tog prava narušena (vidi, u ovom kontekstu, predmet ESLJP-a Baka protiv Mađarske, br. 20261/12, presuda od 23. juna 2016. godine, stav 120; i Lupeni Grko-katolička parohija i drugi protiv Rumunije, presuda od 29. novembra 2016. godine, stav 89 i tu navedene reference). Kada je pristup sudu ograničen na osnovu zakona ili u sudskoj praksi, onda Sud ispituje da li to ograničenje utiče na suštinu navedenog prava i, naročito, da li se tim ograničenjem teži „legitimnom cilju“ i da li postoji „razuman odnos srazmernosti između upotrebljenih sredstava i cilja koji se nastoji ostvariti“ (vidi predmete ESLJP-a Ashingdane protiv Ujedinjenog Kraljevstva, br. 8225/78, presuda od 28. maja 1985. godine, stav 57; Lupeni Grko-katolička parohija i drugi protiv Rumunije, citiran iznad, stav 89; Naït-Liman protiv Švajcarske, citiran iznad, stav 115; Fayed protiv Ujedinjenog Kraljevstva, br. 17101/03, presuda od 21. septembra 1990. godine, stav 65; i Marković i drugi protiv Italije, br. 1398/03, presuda od 14. decembra 2006. godine, stav 99; i slučaj Suda KI214/21, citiran iznad, stav 87).
Primena gore navedenih načela na okolnosti konkretnog slučaja
Sud, na osnovu prakse ESLJP-a i svoje prakse, ponavlja da se svako ko smatra da je došlo do nezakonitog mešanja u ostvarivanje njegovih/njenih prava i tvrdi da je njemu/njoj ograničena mogućnost da ospori konkretan navod pred sudom, može pozvati na član 31. Ustava u vezi sa stavom 1 člana 6. EKLJP-a, pozivajući se na relevantno pravo na pristup pravdi (sudu).
Na osnovu napred navedenog, a u meri u kojoj je to relevantno za okolnosti konkretnog slučaja, Sud naglašava da je pravo na pristup pravdi, u principu, zagarantovano u odnosu na „sporove“ koji se odnose na određeno „građansko pravo“. S tim u vezi, Sud ocenjuje da se za potrebe utvrđivanja primenljivosti člana 31. Ustava u vezi sa stavom 1 člana 6. EKLJP-a, mora uzeti u obzir da imamo dva suštinska pitanja, prvo se odnosi na postojanje „spora“ ili realnog nesporazuma, dok se drugo odnosi na to da priroda predmeta spora spada u „građansko pravo“.
Što se tiče postojanja „spora“, Sud primećuje da su podnosioci zahteva u sporu sa tuženom Opštinom Suva Reka, u vezi sa nepokretnošću (parcelom), za koju tvrde da im je protivpravno oduzeta od strane navedene opštine. U tom smislu, postojanje spora između parničnih stranaka, odnosno podnosilaca zahteva i Opštine Suva Reka, dovela je do pokretanja tužbe pred Opštinskim sudom u Suvoj Reci od strane podnosilaca zahteva.
Što se pak tiče drugog kriterijuma, da li priroda predmetnog spora spada u „građansko pravo“, Sud podseća da predmet spora koji su podnosioci zahteva naveli u tužbi predstavlja zahtev za utvrđivanje prava svojine na spornoj nepokretnosti. Shodno tome, Sud u svetlu okolnosti konkretnog slučaja ocenjuje da predmet koji podnosioci zahteva potražuju tužbom spada u okvir građanskih prava.
S obzirom na navedeno, Sud smatra da su u predmetu koji se nalazi pred nama ispunjena oba kriterijuma po pitanju da li se radi o istinskom „sporu“ ili nesporazumu i „građanskim pravima“, u smislu stava 1. člana 6. EKLJP-a.
U nastavku, Sud ponavlja da nije njegova dužnost da ocenjuje da li su redovni sudovi pravilno protumačili i primenili relevantna pravila materijalnog i procesnog prava. Međutim, u slučajevima u kojima argumentovani navod pokreće ustavna pitanja, odnosno nepravilnosti sudskog postupka, Sud je dužan da se umeša i ispravi povredu koju su prouzrokovali redovni sudovi, kako bi podnosiocima zahteva osigurao pravično suđenje u skladu sa zahtevima odredaba iz člana 31. Ustava u vezi sa zahtevima iz stava 1. člana 6. EKLJP.
Vraćajući se na navode podnosilaca zahteva, Sud podseća da je razlog za nerazmatranje osnovanosti njihovog zahteva za reviziju od strane Vrhovnog suda bila vrednost spora, za koju je, prema tom sudu, tužilac E.B., u vreme podnošenja tužbe 2001. godine, izjavili da iznosi 500 DM, kada je važeći zakon bio Zakon o parničnom postupku SFRJ-a iz 1997. godine.
U tom smislu, Vrhovni sud je obrazložio sledeće: „Tužba je u ovom sporu podneta 01.06.2001. godine, pri čemu je u to vreme, prema Uredbi UNMIK-a broj 1999/24 od 12.12.1999. godine, bio na snazi Zakon o parničnom postupku SFRJ (Službeni list SFRJ 4176 (sa naknadnim izmenama)“. Navedeni Zakon o parničnom postupku u članu 382. stav 3, predviđa: „Revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi 8.000 dinara“. Uredba UNMIK-a 1999/4 od 02.09.1999. godine i Administrativno naređenje 2001/10 o primeni Uredbe UNMIK-a broj 1999/4, u članu 2. stav 1. podstav (i) tačka (j) menja član 382. stav 3. ZPP-a, odnosno vrši konverziju iznosa od 8.000 dinara u 1600 DM. Stoga, u skladu sa navedenim, revizija je dozvoljena u imovinskopravnim sporovima koji se ne odnose na potraživanje u novcu, ako vrednost predmeta spora koja je navedena u tužbi prelazi iznos od 1600 DM. Tužilac je u tužbi naveo vrednost predmeta spora u iznosu od 500 DM, odnosno ispod iznosa koji je utvrđen kao donja granica vrednosti predmeta spora u kojem je revizija dozvoljena. S obzirom na to tužilac tokom čitavog postupka nije izmenio vrednost spora, niti je uredio tužbu u tom smislu, iz tog razloga je Vrhovni sud, primenom člana 221. ZPP-a, odlučio kao u izreci“.
Međutim, Sud primećuje da su povodom ovog utvrđenja, podnosioci zahteva dokazali suprotno, na taj način što su dostavili dokaze i naveli: „Vrhovni sud nije pravilno i tačno ispitao predmet zajedno sa dokazima koji se nalaze u spisu predmeta, kada je odlučio da odbaci reviziju kao nedozvoljenu zbog vrednosti spora, pošto isti nije ispitao činjenicu i dokaz, kada su podnosioci zahteva uredili i precizirali vrednost spora i to u zapisniku Opštinskog suda od 9. marta 2010. godine, na taj način što su uvećali vrednost spora na iznos od 20.000 evra, kada je isti sud obavezao tužioce da izvrše i uplatu dodatne takse za tužbu ... u vrednosti od 87,50 evra, dana 11. marta 2010. godine, prema nalogu za plaćanje sa serijskim br. 002342, koji je bio dokaz u spisima predmeta i koji je izveden u presudi“.
Sud, pozivajući se na odredbe važećeg zakona, primećuje da u slučajevima kada je tužilac u tužbi očigledno suviše visoko ili suviše nisko naznačio vrednost predmeta spora, sud na pripremnom ročištu, a najdocnije na održanoj glavnoj raspravi u predmetu, će precizirati vrednost spora naznačenu u tužbi (vidi, iznad stav 2. člana 40. ZPP-a iz 1997. godine). Shodno tome, u skladu sa ovom odredbom, Opštinski sud u Suvoj Reci je 9. marta 2010. godine, na pripremnom ročištu, precizirao tužbu iz 2001. godine, u smislu utvrđivanja vrednosti spora, uvećavši vrednost spora na iznos od dvadeset hiljada (20.000) evra, za koji je punomoćniku podnosilaca zahteva naloženo da na narednom ročištu dostavi dokaz o uplati razlike sudske takse, koju je prema dokazima punomoćnih uplatio u iznosu od osamdeset i sedam evra i pedeset centi (87,50), po nalogu za plaćanje [br. 002342] koji se nalazi u spisima predmeta.
Na osnovu svega napred navedenog, Sud naglašava da su podnosioci zahteva, suočeni sa takvim činjeničnim i pravnim okolnostima, imali legitimno očekivanje da će njihov zahtev za reviziju biti usvojen i da će njihovi navodi izneti u zahtevu protiv presude Apelacionog suda biti meritorno ispitani i razmotreni od strane Vrhovnog suda, ali to se nije dogodilo.
U ovom kontekstu, Sud ocenjuje da u okolnostima konkretnog slučaja, teret odgovornosti leži na Vrhovnom sudu, koji nije s dužnom pažnjom ispitao spise predmeta, u odnosu na kriterijume dozvoljenosti, a povrh svega kada je ispitivanje merituma određenog zahteva/ žalbe direktno povezan i zavisi od pune provere spisa predmeta, kao preduslov za meritornu ocenu navoda. U ovom slučaju, Sud ocenjuje da su podnosioci zahteva, u skladu sa zahtevima zakona učinili sve što je od njih traženo da ispune formalno-proceduralne kriterijume i uslove, kako bi protiv presude Apelacionog suda iskoristili delotvorno vanredno pravno sredstvo, odnosno zahtev za reviziju, kako bi dobili meritoran odgovor od Vrhovnog suda povodom navoda iznetih pred njim.
Stoga, u ovom kontekstu, Sud utvrđuje da neprihvatanje meritornog razmatranja zahteva za reviziju podnosilaca zahteva od strane Vrhovnog suda predstavlja nepremostivi proceduralni nedostatak koji je u suprotnosti sa pravom na pristup sudu i pravdi (vidi slučaj Suda KI214/21, citiran iznad, stav 128).
Sledstveno navedenom i uzimajući u obzir sve što je prethodno izloženo, Sud smatra da su zaključci Vrhovnog suda o odbacivanju kao nedozvoljenog zahteva za reviziju, očigledno neosnovani i proizvoljni i da su doveli do nemogućnosti podnosilaca zahteva da imaju „pristup sudu i pravdi“, a samim tim i do uskraćivanja prava na delotvorno pravno sredstvo i sudsku zaštitu prava (vidi, slično tome, slučaj Suda KI214/21, citiran iznad, stav 126).
Zaključci
U zaključku, Sud, na osnovu prethodne analize, zaključuje da osporeno rešenje [Rev. br. 550/2021] Vrhovnog suda od 6. juna 2022. godine nije u saglasnosti sa ustavnim pravima podnosilaca zahteva, zagarantovanim stavom 1. člana 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa stavom 1. člana 6. [Pravo na pravično suđenje] EKLJP-a.
IZ TIH RAZLOGA
Ustavni sud, u skladu sa stavovima 1 i 7 člana 113 i stavom 1 člana 116. Ustava, članovima 20. i 47. Zakona i pravilima 34. (1) d) i 48. (1) a) Poslovnika, dana 17. januara 2024. godine:
ODLUČUJE
DA PROGLASI, sa sedam (7) glasova za i (1) protiv, zahtev prihvatljivim;
DA UTVRDI, sa sedam (7) glasova za i jedan (1) protiv, da je došlo do povrede stava 1. člana 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava Republike Kosovo, u vezi sa stavom 1. člana 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima;
DA PROGLASI, sa sedam (7) glasova za i jedan (1) protiv, ništavim rešenje [Rev. br. 550/2021] Vrhovnog suda od 6. juna 2022. godine;
DA VRATI, sa sedam (7) glasova za i jedan (1) protiv, predmet Vrhovnom sudu na ponovno odlučivanje, u skladu sa ovom presudom;
DA NALOŽI Vrhovnom sudu da u skladu sa stavom 5 pravila 60. (Primena odluka) Poslovnika, najkasnije do 17. jula 2024. godine, obavesti Sud o merama koje su preduzete za sprovođenje ove presude;
DA DOSTAVI ovu presudu stranama;
DA OBJAVI ovu presudu u Službenom listu, u skladu sa članom 20.4 Zakona;
DA UTVRDI da ova presuda stupa na snagu danom objavljivanja u Službenom listu Republike Kosovo, u skladu sa članom 20. (5) Zakona.
Sudija izvestilac Predsednica Ustavnog suda
Remzije Istrefi-Peci Gresa Caka-Nimani
Malush, Sejdi, Hysni, Skender, Enver, Sherif, Mehdi, Xhevat, Qemajl i Jakup Berisha
KI – Individualni zahtev
Presuda
Povreda ustavnih prava
Član 31 - Pravo na Pravično i Nepristrasno Suđenje
Civilni