Rešenje o neprohvatljivosti
Priština, 27. maja 2024. godine
Ref.br.: RK 2432/24
REŠENJE O NEPRIHVATLJIVOSTI
u
slučaju br. KI44/23
Podnosilac
D.T.P. “ZHITIA”
Ocena ustavnosti rešenja [AC-I-27-0710] Žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda za pitanja koja se odnose na Kosovsku agenciju za privatizaciju
od 20. oktobra 2022. godine
USTAVNI SUD REPUBLIKE KOSOVO
u sastavu:
Gresa Caka-Nimani, predsednica
Bajram Ljatifi, zamenik predsednika
Selvete Gërxhaliu-Krasniqi, sutkinja
Safet Hoxha, sudija
Radomir Laban, sudija
Remzije Istrefi-Peci, sutkinja
Nexhmi Rexhepi, sudija
Enver Peci, sudija i
Jeton Bytyqi, sudija
Podnosilac zahteva
Zahtev je podnelo D.T.P. “ZHITIA” (u daljem tekstu: podnosilac zahteva), koga zastupaju Mehmet Berisha i Rafet Ferizi, advokati iz udruženja advokata “ICL Law” sa sedištem u Prištini.
Osporena odluka
Podnosilac zahteva osporava ustavnost rešenja [AC-I-27-0710] Žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda za pitanja koja se odnose na Kosovsku agenciju za privatizaciju (u daljem tekstu: Žalbeno veće PKVS-a), od 20.oktobra 2022. godine, u vezi rešenja [C-III-15-0002] Specijalizovanog veća Posebne komore Vrhovnog suda za pitanja koja se odnose na Kosovsku agenciju za privatizaciju (u daljem tekstu: Specijalizovano veće PKVS-a), od 8. oktobra 2021. godine.
Predmetna stvar
Predmetna stvar je ocena ustavnosti rešenja [AC-I-27-0710] Žalbenog veća PKVS-a od 20. oktobra 2022. godine i rešenja [C-III-15-0002] Specijalizovanog veća PKVS-a, od 8. oktobra 2022. godine, kojima su, prema navodima podnosioca zahteva, povređena prava zagarantovana članom 24. [Jednakost pred zakonom] i članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav) u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima (u daljem tekstu: EKLJP).
Pravni osnov
Zahtev je zasnovan na stavovima 1 i 7, člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] i stavu 4 člana 21. [Opšta načela] Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav), članovima 22. (Procesuiranje podnesaka) i 47. (Individualni zahtevi) Zakona br. 03/L-121 o Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Zakon) i pravilu 25 [Podnošenje zahteva i odgovora] Poslovnika o radu Ustavnog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Poslovnik).
Postupak pred Ustavnim sudom
Dana 16. februara 2023. godine, podnosilac zahteva je podneo zahtev Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Sud).
Dana 2. marta 2023. godine, podnosilac zahteva je obavešten o registraciji zahteva i kopija zahteva je dostavljena PKVS-u.
Dana 7. marta 2023. godine, predsednica Suda je, odlukom [br. GJR. KI44/23], imenovala sutkinju Remziju Istrefi-Peci za sutkinju izvestiteljku i odlukom [br. KSH. KI44/23] Veće za razmatranje, sastavljeno od sudija: Selvete Gërxhaliu-Krasniqi (predsedavajuća), Safet Hoxha i Radomir Laban (članovi).
Dana 27. aprila 2023. godine, Veće za razmatranje je ocenilo da je zahtev potrebno dalje razmatrati na nekoj od narednih sednica.
Dana 17. maja 2023. godine, Sud je tražio od PKVS-a da podnese kompletan dosije predmeta.
Dana 23. maja 2023. godine, PKVS je podneo gore navedeni dosije.
Dana 27. aprila i 11. novembra 2023. godine, Sud je utvrdio da izveštaj sutkinje izvestiteljke ima potrebe da se dopuni i da će se razmotriti na jednoj od narednih sednica.
Dana 11. marta 2024. godine, sudija Jeton Bytyqi je pred predsednicom Republike Kosovo položio zakletvu, čime je započeo njegov mandat u Sudu.
Dana 20. marta 2024. godine, Veće za razmatranje je razmotrilo izveštaj sutkinje izvestiteljke i jednoglasno je iznelo preporuku Sudu o neprihvatljivosti zahteva.
Pregled činjenica
Što se tiče okolnosti konkretnog slučaja, Sud primećuje da su sprovedeni sledeći postupci:
Parnični postupak
Iz spisa predmeta proizilazi da su podnosilac zahteva i Fabrika cementa „SHARR“ 13.09.1996. godine zaključili ugovor (ugovor br. 1570) o razmeni robe, pri čemu je podnosilac zahteva bio u obavezi da Fabrici cementa „SHARR“ obezbedi ambalažu za pakovanje cementa kao naknadu za isporuku cementa. U međuvremenu, u godinama 1997.-98., Fabrika cementa „SHARR“ je dugovala podnosiocu zahteva količinu neisporučenog cementa koja je imala određenu novčanu vrednost.
Dana 28. juna 2000. godine, podnosilac zahteva je podneo tužbu Okružnom privrednom sudu u Prištini, tražeći da tužena Fabrika cementa „SHARR“, zastupana po punomoćju KPA, isplati dug, odnosno protivvrednost za cement koji nije dostavila prema ugovoru.
Dana 17. septembra 2001. godine, Okružni privredni sud je [V.C. br. 14/2001] usvojio predlog podnosioca zahteva, uključujući tuženog i Sharr Betei ligung-GmbH-Hani i Elezit (SBG GmbH) u Elez Hanu, obavezujući tužene da zajedno isplate dug podnosiocu zahteva. Nakon žalbe tuženih strana, Vrhovni sud je, presudom [Ae. br. 113/2001] od 16. avgusta 2002. godine, usvojio žalbu drugog tuženog, preinačio ožalbenu presudu u vezi sa drugim tuženim i odbio, kao neosnovanu, žalbu podnosioca zahteva da bi obavezao drugog tuženog da zajedno plate preostali dug, usvojio žalbu prvog tužioca, poništivši ožalbenu presudu i predmet vratio Okružnom privrednom sudu na ponovno suđenje, koji se rešenjem [V.C. br. 188/02] od 18. marta 2003. godine, proglasio nenadležnim da sudi tužbu, jer je PKVS nadležni sud. Podnosilac zahteva je podneo zahtev Okružnom privrednom sudu u cilju nastavljanja sudskog postupka. Okružni privredni sud je, rešenjem [V.C. br. 188/02] od 1. novembra 2006. godine, odbio zahtev podnosioca zahteva za nastavljanje sudskog postupka. U međuvremenu, podnosilac zahteva je uložio žalbu Vrhovnom sudu protiv odluke Okružnog privrednog suda za obustavu postupka. Vrhovni sud je, rešenjem [Ae. br. 102/2006] od 17. februara 2007. godine, preinačio rešenje za obustavu sudskog postupka i usvojio zahtev podnosioca zahteva za nastavljanje sudskog postupka i predmet vratio na ponovno suđenje.
Dana 4. marta 2008. godine, Okružni privredni sud je, u ponovljenom postupku, presudom [I.C. br. 121/2007], odlučio sledeće: (i) USVAJA se tužbeni zahtev tužioca - podnosioca zahteva, i (ii) OBAVEZUJE se tužena Fabrika cementa “SHARR” da tužiocu - podnosiocu zahteva isplati dug u iznosu navedenom u presudi; i (iii) ODBIJA se, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca - podnosioca zahteva za iznos od 75.937.83 evra.
Okružni privredni sud je dao pravnu pouku da se na njegovu presudu u ovom parničnom postupku može izjaviti žalba Vrhovnom sudu u roku od 8 (osam) dana od dana prijema presude.
Dana 23. juna 2010. godine, kao rezultat podnetih žalbi od strane podnosioca zahteva i tužene, Vrhovni sud je, presudom [Ae. br. 67/2008] ODBIO kao neosnovane žalbe tužioca - podnosioca zahteva i tužene strane i POTVRDIO presudu [I.C. br. 121/2007] od 4. marta 2008. godine.
Početak izvršnog postupka
Dana 21. jula 2010. godine, podnosilac zahteva je podneo predlog za dozvolu izvršenja za isplatu duga u iznosu i kamati određenoj protiv dužnika Fabrike cementa „Sharri“.
Izvršni postupak koji je pokrenut 21. jula 2010. godine, nakon odvijanja nekoliko postupaka pred ovim sudom, rezultirao je donošenjem rešenja [E. br. 460/2010] od 24. marta 2011. godine, kojim je odlučio sledeće: ODBACUJE se kao nedozvoljen prigovor dužnika Fabrike cementa „Sharr“ Elez Hani, dok rešenje ovog suda za dozvoljavanje izvršenja [E. br. 460/2010] od 28. jula 2011. godine ostaje na snazi. Okružni privredni sud je istakao sledeće: „Neosnovan je predlog dužnika za prekid izvršenog postupka zato što se dužnik nalazi u procesu likvidacije, jer dužnik nijednim dokazom nije argumentovao činjenicu objavljivanja odluke Odbora KAP-a od 08.03.2010. godine da se dužnik nalazi u procesu likvidacije, dok je za prekid postupka jer se društveno preduzeće nalazi u procesu likvidacije, osim pokretanja postupka likvidacije, potrebno i objavljivanje ovog procesa likvidacije“.
Dana 30. marta 2011. godine, KAP je pred Vrhovnim sudom uložio žalbu protiv rešenja [E. br. 460/2010] Okružnog privrednog suda, od 24. marta 2011. godine, navodeći povredu odredaba izvršnog – parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu primenu materijalnog prava. KAP je, između ostalog, istakao: „Pošto DP „Sharr“ iz Elez Hana nije uopšte proizvodio nakon 1999. godine, isto je do sada već 10 godina za redom bilo komercijalizovano i nakon okončanja te faze, ovo DP je privatizovano. Pogrešno je određen poverilac i predložio je sudu da ispuni obavezu na tekućem računu novca za socijalnu pomoć radnika ovog preduzeća, koji novac je DP njima namenio, jer je kupoprodajnim ugovorom kupac preuzeo ugovornu obavezu da za 89 radnika isplati 60% od godišnje plate. Pošto je DP „Sharr“ Fabrika cementa iz Elez Hana prodato i u vezi sa istim je od 18.02.2011. godine pokrenut postupak likvidacije, smatramo da tužena, odnosno poverilac, svoj dug može da ostvari pred Komisijom za likvidaciju prema članu 44.1 (g) Uredbe UNMIK-a br. 2005/48. Odluka Odbora KAP-a za likvidaciju DP-a je doneta na osnovu člana 9. Zakona br. 03/L-067 o KAP-u, dok je u članu 9.3 istog zakona propisano sledeće: „Bilо kојi prаvni pоstupаk prоtiv Preduzeća u vеzi sа likvidаciјоm shоdnо оvоm člаnu obustavlja sе kаd Аgеnciја pоdnеsе zahtev sudu u mеstu gdе је zahtev podnet“.
U međuvremenu, 1. januara 2013. godine, stupio je na snagu Zakon br. 03/L-199 o sudovima koji je predviđao reformu pravosuđa u Republici Kosovo, tako da je žalbu KAP-a, od 30. marta 2011. godine, upućenu Vrhovnom sudu na osnovu člana 18. (Nadležnosti Apelacionog suda) Zakona br. 03/L-199 o sudovima razmotrio Apelacioni sud.
Dana 10. jula 2014. godine, Apelacioni sud je rešenjem [Ae. br. 190/2012] odlučio sledeće: USVAJA se, kao osnovana, žalba dužnika, Kosovske agencije za privatizaciju, i UKIDA se rešenje Okružnog privrednog suda [E. br. 460/2010] od 24. marta 2011. godine i predmet se vraća prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.
Poseban postupak sproveden u PKVS-u
Na osnovu spisa predmeta, proizilazi da je 7. septembra 2010. godine, Kosovska agencija za privatizaciju (KAP) uložila žalbu Posebnoj komori Vrhovnog suda za pitanja koje se odnose na Kosovsku povereničku agenciju (PKVS) za poništenje presude Vrhovnog suda [Ae. br. 67/2008] od 23. juna 2010. godine i presude [I.C. br. 121/07] Okružnog privrednog suda od 4. marta 2008. godine, naglašavajući da su predmetne presude donete u suprotnosti sa primarnim zakonodavstvom PKVS-a.
Dana 17. marta 2011. godine, KAP je podneo zahtev za izdavanje privremene zabrane, odnosno da bi zabranio izvršenje rešenja [E. br. 460/2010] Okružnog privrednog suda do okončanja tužbe u vezi sa meritumom od strane PKVS-a.
Dana 16. juna 2011. godine, Veće PKVS-a je, rešenjem [SCA-10-0066], odlučilo sledeće: (1) žalba Kosovske agencije za privatizaciju za poništenje presude [Ae. br. 67/2008] Vrhovnog suda od 23. juna 2010. godine i presude [I.C. br. 121/07] Okružnog privrednog suda od 04. marta 2008. godine se odbacuje, kao neprihvatljiva; (2) zahtev KAP-a za izdavanje privremene zabrane na rešenje [E. br. 460/2010] Okružnog privrednog suda se odbacuje, kao neprihvatljiv.
Dana 22. jula 2011. godine, PAK je uložio žalbu Žalbenom veću PKVS-a protiv rešenja [SCA-10-0066] Veća PKVS-a od 16. juna 2011. godine.
Dana 18. decembra 2014. godine, Žalbeno veće je, rešenjem [ASC-11-0068], odlučilo: (i) odbija se žalba PAK-a, kao neosnovana; (ii) potvrđuje se rešenje [SCA-10-0066] Veća PKVS-a od 16.juna 2011. godine; (iii) za žalbeni postupak nisu određene sudske takse.
Nastavak izvršnog postupka
Dana 5. septembra 2014. godine, Osnovni sud u Prištini (u daljem tekstu: Osnovni sud) je u postupku ponovnog suđenja, rešenjem [E. br. 460/2010] odlučio: I. OBUSTAVLJA se postupak u ovom izvršnom predmetu zbog pokretanja postupka likvidacije dužnika Fabrike cementa „Sharr“ Elez Hani pri Kosovskoj agenciji za privatizaciju; II. UKIDAJU se sve procesne radnje koje je ovaj sud preduzeo u ovoj izvršnoj stvari; III. OBAVEŠTAVA se poverilac-podnosilac zahteva da svoj zahtev za nadoknadu duga može da uputi KAP-u, odnosno Organu za likvidaciju imenovanom za preduzeće Fabrika cementa “Sharr” Elez Hani.
Dana 8. oktobra 2014. godine, podnosilac zahteva je uložio žalbu protiv gore navedene odluke Apelacionom sudu, navodeći bitnu povredu izvršnih odredbi, pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu primenu materijalnog prava, sa predlogom da se osporena odluka Osnovnog suda ukine i stvar vrati na preispitivanje.
Dana 20. oktobra 2014. godine, Apelacioni sud je rešenjem [Ae. br. 169/2014] odbio, kao neosnovanu, žalbu podnosioca zahteva dok je potvrdio rešenje Osnovnog suda [E. br. 460/2010] od 5. septembra 2014. godine. Apelacioni sud je istakao da uvažava stav prvostepenog suda da su u konkretnom slučaju ispunjeni svi zakonski uslovi da se izvršni postupak u vezi sa ovim pravnim pitanjem prekine prema članu 9.3 Zakona br. 03/L-067 o KAP-u i članu 277 pod d) ZPP-a i razloge date u rešenju prvog stepena usvaja u celosti i ovaj sud.
Postupci pred Organom za likvidaciju KAP-a
Dana 19. maja 2011. godine, podnosilac zahteva se u postupku likvidacije obratio Organu za likvidaciju KAP-a sa kreditnim zahtevom na osnovu odluka donetih od strane Okružnog privrednog suda i Vrhovnog suda.
Dana 14. novembra 2014. godine, Organ za likvidaciju KAP-a je, odlukom [br. GJI042-4766], iz dela koji je presuđen na osnovu pravosnažne presude Okružnog privrednog suda [I.C. 121/2007[ od 04. marta 2008. godine i iz rešenja o izvršenju istog suda [E br. 460/2010] od 28. januara 2011. godine, od ukupnog iznosa od 287.730,26 evra, delimično usvojio kreditni zahtev u iznosu od 197.770,49 evra, dok je odbio zahtev u iznosu od 89.959,77 evra.
Organ za likvidaciju je obrazložio: “U skladu sa članom 37.3 aneksa Zakona br. 04/L-034 o kosovskoj agenciji za privatizaciju: „Svaki odštetni zahtevi podnet protiv preduzeća može da uključuje kamatu na bilo koji iznos glavnice akumuliranu pre datuma odluke o likvidaciji, pod uslovom da ta kamata ne prelazi 10% (deset posto) od glavnice“. Stoga, Organ za likvidaciju prihvata kao validan samo iznos od 17.768,32 evra na ime kamate. Odbijeni iznos od 89.959,77 evra predstavlja ukupnu razliku između kamate koju je tražio podnosilac zahteva i kamate koju je primio Organ za likvidaciju u skladu sa članom 37.3 Aneksa Zakona. Na osnovu gore navedenog razloga, Organ za likvidaciju je odlučio da usvoji kao validan iznos od 197,770.49 evra“.
Postupci u vezi sa rešenjem [AC-I-27-0710] Žalbenog veća PKVS-a, od 20. oktobra 2022. godine, u vezi sa rešenjem [C-III-15-0002] od 8. oktobra 2021. godine, koji su predmet ocene ustavnosti od strane Ustavnog suda
Dana 5. januara 2015. godine, podnosilac zahteva je uložio žalbu PKVS-a protiv tuženog KAP-a u vezi sa odlukom [br. GJI 042-4766] Organa za likvidaciju, od 14. novembra 2014. godine. Podnosilac zahteva je u žalbi navodio da se zahtevom obratio tuženom KAP-u kojim je tražio nadoknadu na ime ambalaže za pakovanje cementa (džakove), koja obaveza proističe iz poslovnog odnosa. Podnosilac zahteva je naglasio da je presudom [IC br. 121/2007] Okružnog privrednog suda od 04. marta 2008. godine usvojen, kao osnovan, tužbeni zahtev tužioca i obavezana je Fabrika cementa „Sharr“ da tužiocu isplati dug u iznosu od 177.683,17 evra, sa zakonskom kamatom od 3,5%, počev od 01.01.1997. godine do konačne isplate, kao i da plati troškove postupka u iznosu od 2.319,00 evra, sve u roku od 8 dana. Podnosilac zahteva je takođe naglasio da su presudom [Ac. br. 67/2008] Vrhovnog suda Kosova od 23. juna 2010. godine odbijene žalbe tužioca i tuženog, dok je potvrđena presuda [I.C. 121/2007] Okružnog privrednog suda od 04. marta 2008. godine.
KAP je, kao tužena strana, odgovorio da je u skladu sa članom 37.3 Aneksa Zakona o KAP-u br. 04/L-034, propisano: „Svaki odštetni zahtevi podnet protiv preduzeća može da uključuje kamatu na bilo koji iznos glavnice akumuliranu pre datuma odluke o likvidaciji, pod uslovom da ta kamata ne prelazi 10% (deset posto) od glavnice“. KAP je naglasio da Organ za likvidaciju prihvata kao validan samo iznos od 17.768,32 evra. Odbijeni iznos od 89.959,77 evra predstavlja ukupnu razliku između kamate koju je tražio podnosilac zahteva i kamate koju je prihvatio Organ za likvidaciju u skladu sa članom 37.3 Aneksa Zakona.
Dana 2. septembra 2020. godine, PKVS je presudom [C-III -15-0002], odlučio da odbije kao neosnovanu žalbu podnosioca zahteva, dok je odluku [GJI 042- 4766] Organa za likvidaciju od 14. novembra 2014. godine potvrdio, kao pravičnu i zasnovanu na zakonu.
PKVS je obrazložio: “Sud ocenjuje da Zakon br. 04/L-034 o KAP-u, kada je u suprotnosti sa drugim zakonima, ali i sa pravosnažnom presudom, podnetom od strane podnosioca žalbe, ima prioritet u primeni. Pravnim procesom u postupku likvidacije DP-a, zakonodavac je obezbedio da postoji mogućnost da će se nižerangiranim poveriocima sa prvenstvom plaćanja platiti nešto od svojih zahteva, dok odredbom člana 37, stav 3 Aneksa Zakonabr. 04/L-034 o KAP-u, iznos kamate je ograničen na 10% od osnovnog iznosa kreditnog zahteva. Sud ocenjuje da je u konkretnom slučaju, Organ za likvidaciju ispravno postupio kada je primenio odredbu člana 40.1.7. Aneksa Zakona br. 04/L-034 o KAP-u, koji je obračunao glavnicu u iznosu od 177.683,17 evra, i kamatu od 17.768,32 evra, po stopi od 10%, kako je definisano članom 37.3 Aneksa Zakona 04/L-034 o KAP-u. Na osnovu ovog stava iu skladu sa odredbom člana 37, stav 1. i 3. Aneksa Zakona br. 04/L-034 o KAP-u, prema kome ova odredba ima veći efekat na pravosnažnu presudu I.C 121/2007 Okružnog privrednog suda u vezi sa obračunom kamate, tako da je Organ za likvidaciju pravilno postupio kada je prilikom obračuna kamate na iznos osnovnog duga primenio iznos kamate do 10% osnovnog duga”.
PKVS je obavestio podnosioca zahteva da može da podnese pismenu žalbu Žalbenom veću PKVS-a u roku od petnaest (15) dana od prijema ove presude.
Gore navedena presuda PKVS-a je dostavljena advokatu podnosioca zahteva 27. oktobra 2020. godine, međutim, isti nije uložio žalbu u zakonskom roku.
Dana 26. marta 2021. godine, podnosilac zahteva je podneo podnesak PKVS-u, tražeći vraćanje u prethodno stanje, tvrdeći da je njegov advokat krajem oktobra 2020. godine bio zaražen COVID-om 19 i da je kasnije preminuo, zbog čega nije bilo moguće podneti žalbu u zakonskom roku protiv presude PKVS-a [C-III -15-0002] od 2. septembra 2020. godine.
Dana 22. aprila 2021. godine, prvi stepen PKVS-a je izdao nalog za podnosioca zahteva, kojim je tražio da u roku od sedam (7) dana od dana prijema naloga dostavi PKVS-u dokaz o vremenu kada je njegov advokat bio zaražen virusom COVID-19. Iz spisa predmeta proizilazi da je ovaj nalog primljen od podnosioca zahteva 7. maja 2021. godine, međutim, nije odgovoreno na ovaj nalog.
Dana 8. oktobra 2021. godine, prvi stepen PKVS-a je rešenjem [C-III-15-0002], odbacio kao van roka, zahtev podnosioca za vraćanje u prethodno stanje. PKVS je obrazložio: (i) punomoćnik podnosioca zahteva je primio presudu [C-III -15-0002] od 2. septembra 2020. godine, 27. oktobra 2020. godine; (ii) zahtev za vraćanje u prethodno stanje je podnet 26. marta 2021. godine, što znači da je zahtev podnet nakon objektivnog roka od 60 dana, koji je propisan članom 130.3 ZPP-a; (iii) stoga, po ovom osnovu, zahtev van roka ne može biti usvojen.
Dana 29. oktobra 2021. godine, podnosilac zahteva je uložio žalbu na rešenje [C-III-15-0002] od 8. oktobra 2021. godine, tražeći od Žalbenog veća PKVS-a da poništi osporeno rešenje, sa tvrdnjom o pogrešnoj primeni materijalnog prava i da istovremeno nije utvrđeno ni činjenično stanje.
Dana 20. oktobra 2022. godine, Žalbeno veće PKVS-a je, rešenjem [AC-I-21-0710], odlučilo: (1) Žalba podnosioca zahteva se odbija kao neosnovana; (2) Potvrđuje se prvostepeno rešenje PKVS-a [C-III-15-0002] od 8. oktobra 2021. godine; (3) Za žalbeni postupak se ne određuje taksa.
Žalbeno veće je obrazložilo: “Ožalbeno rešenje prvog stepena PKVS-a je ispravno po svom rezultatu i pravnom obrazloženju, te se stoga mora potvrditi. Žalbeno veće primećuje da je rešenjem [C-III-15-0002] od 2. septembra 2020. godine odbijena žalba podnosioca zahteva i da je potvrđena ožalbena odluka Organa za likvidaciju [GJI042-4766] od 14. novembra 2014. godine, kojom je odbijen kao nevažeći zahtev za isplatu odbijenog dela na ime glavnog duga koji je tražen u iznosu od 89.959,77 evra. U ovom postupku, podnosioca zahteva je zastupao njegov advokat M.Sh i ova presuda je dostavljena advokatu podnosioca zahteva M.Sh., 27. oktobra 2020. godine, koji u zakonskom roku nije uložio žalbu na ovu odbijenu presudu. Pored toga, Žalbeno veće primećuje da je podnosilac zahteva 26. marta 2021. godine podneo podnesak PKVS-u za prvi stepen PKVS-a gde je tražio da se vrati prethodno stanje, pošto je tvrdio da je propustio zakonski rok za uloži žalbu na prvostepenu presudu. Poverilac - podnosilac zahteva je u ovom podnesku opravdao gubitak zakonskog roka smrću advokata koji je bio njegov punomoćnik, kao rezultat infekcije virusom Covid-19. Na osnovu gore navedenog i na osnovu člana 9.10 Zakona br. 06/L-086 o SKVS-u odlučeno je kao u izreci”.
Navodi podnosioca zahteva
Podnosilac zahteva navodi da su mu povređena prava zagarantovana članovima 24. [Jednakost pred zakonom] i 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa stavom 1 člana 6. (Pravo na pravično suđenje) EKLJP-a.
Podnosilac zahteva traži od Suda da poništi rešenje [AC-I-21-0710] Žalbenog veća PKVS-a, od 20. oktobra 2022. godine i rešenje [C-III-0002] Specijalizovanog veća PKVS-a, od 8. oktobra 2021. godine i da utvrdi da su isti doneti u suprotnosti sa članovima 24. i 31. Ustava i članom 6. EKLJP-a. Oba ova rešenja koje podnosilac zahteva osporava odnose se na njegov zahtev za vraćanje u pređašnje stanje i na postupak koji je u vezi sa ovim zahtevom odvijen. Kao rezultat toga, Sud će izneti navode podnosioca zahteva koji se vežu sa poslednjim rešenjima, donetim u postupku koji se veže sa njegovim zahtevom za vraćanje u pređašnje stanje, odnosno rešenje [AC-I-21-0710] Žalbenog veća PKVS-a, od 20. oktobra 2022. godine i rešenje [C-III-0002] Specijalizovanog veća PKVS-a, od 8. oktobra 2021. godine.
Podnosilac zahteva u kontekstu rešenja [C-III-0002] Specijalizovanog veća PKVS-a, od 8. oktobra 2021. godine navodi da je: „[...] propustio isti rok, zbog smrti svog advokata, pokojnog g. M.Sh., koji je bio zaražen virusom Covid-19, što je za posledicu imalo njegovu smrt, čime je rezultiralo i nepodnošenjem žalbe u roku na presudu C-III-15-0002 „PKVS-a“. „PKVS“ je od „ZHITIA“ zatražio da se u roku od 7 dana dostave dokazi koji dokazuju vreme kada je pokojni M.Š. zaražen virusom Covid-19, kako bi usvojio zahtev za vraćanje u pređašnje stanje. Međutim, tužilac nikada nije prihvatio ovakav nalog jer ga je prihvatio drugi član porodice g. M.Ž., koji nije blagovremeno obavestio tužioca“.
Podnosilac zahteva u kontekstu rešenja [AC-I-21-0710] Žalbenog veća od 20. oktobra 2022. godine navodi da: „Žalbeno veće PKVS-a, rešenjem AC-I-21-0710 kao u tački 1. izreke, odbija žalbu [podnosioca zahteva] kao neosnovanu, dok u tački 2. izreke potvrđuje rešenje C-III-15-0002 I stepena „PKVS-a“, kojim rešenjem je potvrđeno i prihvaćeno u celosti odluka br. GJI 042-4766, od 14.11.2014.godine „PAK-a“. U nastavku podnosilac zahteva ističe da: „Žalbeno veće „PKVS-a“, rešenjem AC-I-21-0710, ne upućuje stranku da istom organu dostavi dokaze radi utvrđivanja da je pokojni M.Sh. preminuo u vreme Covid-19, već istim rešenjem AC-I-21-0710 iznosi nalaze i očekivanja da je [podnosilac zahteva] trebao da donese dokaze i pred „Žalbenim većem PKVS-a“, koji su traženi nalogom I stepena „PKVS-a“, ne dajući stranci mogućnost da iste iznese „Žalbenom veću PKVS-a“.
U nastavku, podnosilac zahteva u svom zahtevu pred Sudom iznosi navode koji se odnose na postupke koji su vođeni pred redovnim sudovima i koji prethode donošenju poslednjih dva rešenja koje je on osporio, odnosno rešenje [AC-I-21-0710] Apelacionog veća PKVS-a, od 20. oktobra 2022. godine i rešenje [C-III-0002] Specijalizovanog veća PKVS-a, od 8. oktobra 2021. godine, koju ću sažeto predstaviti kao u nastavku:
Podnosilac zahteva tvrdi sledeće: „Žalbeno veće PKVS-a i PKVS su se u određeno vreme proglasili nenadležnim za ovaj predmet i priznali su presude Okružnog privrednog suda i Vrhovnog suda Kosova, kojima je podnosiocu zahteva priznato pravo na glavni dug od 177.683,17 evra sa zakonskom kamatom od 3,5%, počev od 01.01.1997. godine do konačne isplate duga rešenjem E. br. 46/2010 o dozvoli izvršenja gore navedenog duga”.
Podnosilac zahteva tvrdi sledeće: „PKVS je rešenjem SCA-10-0066 citirao da je Vrhovni sud najviša sudska vlast u zemlji i kao takav na njega se ne može uložiti žalba. Žalbeno veće PKVS-a je u rešenju C-III-15-0002 naglasilo da je predmetna stvar odlučena pravosnažnom presudom Vrhovnog suda Kosova Ac. br. 67/2008 i kao takva na nju se ne može uložiti žalba”.
Podnosilac zahteva tvrdi da se tok celokupnog postupka menja nakon početka likvidacionog postupka oko četiri godine kasnije od kada je dug trebalo da bude izvršen u izvršnom postupku, gde Osnovni sud u Prištini obustavlja i poništava ceo postupak sa sledećim obrazloženjem: „Izvršenje nije realizovano i pored toga što je sud preduzeo mnoge procesne radnje ali nije mogao da izvrši dug. Za ovo, Osnovni sud u Prištini nalaže podnosiocu zahteva da se obrati KAP-u za ostvarivanje prava poverioca, koristeći drugo obrazloženje, tj. da je počeo postupak likvidacije. Pošto nema drugog rešenja, podnosilac zahteva se obraća KAP-u, gde je isti, 14.11.2014.godine odlukom br. GJI 042-4766, o ukupnom iznosu dosuđenog duga, odbio zahtev u iznosu od 89.959,77 evra”.
Što se tiče povrede člana 31. Ustava i člana 6. EKLJP-a, podnosilac zahteva tvrdi: „Organ za likvidaciju je svoju odluku zasnovao na odredbi člana 37.3 Aneksa Zakona br. 04/L–034, kojom je priznao samo 10% kamate na tražene iznose. Uzimajući u obzir pravni okvir koji reguliše ispunjavanje kreditnih zahteva za društvena preduzeća na Kosovu, kroz proces dobrovoljne likvidacije koji sprovodi KAP u svojstvu administratora, trebalo je primeniti barem pravosnažne zakonske zahteve i tretirati ih sa prioritetom kako to zahteva univerzalno pravo po principima likvidacije i ispunjenja potraživanja poverilaca. Ono što se dogodilo u ovom slučaju je povreda člana 6. „Evropske konvencije o ljudskim pravima...Shodno tome, javne politike treba da budu jedinstvene u opštem interesu, čime se podižu standardi zaštite ljudskih prava”.
Podnosilac zahteva tvrdi sledeće: „Obustavljanje izvršnog postupka i poništenje svih sudskih radnji Osnovnog suda u Prištini, nakon što su protekle 4 (četiri) godine od trenutka kada bi se presuđeni dug morao izvršiti i uputstvo da podnosilac zahteva podnese kreditni zahtev „KAP-u, stvara sumnju i neizvesnost za stranu u pogledu zaštite koju je pravosudni sistem Kosova dužan da pruži oštećenoj strani prema Ustavu. Nepreduzimanje procesnih radnji za izvršenje presuđenog duga, pokretanje postupka likvidacije tek nakon dužeg vremenskog perioda, obaveza strane da podnese dvostruka pravna sredstva radi ostvarivanja zahteva, suđenje predmetnog slučajaod strane „Žalbenog veća PKVS-a“ i „PKVS“, uprkos tome što su u određenom trenutku tvrdili da nisu nadležni da isti sude, budući da je predmet res judicata, dovodi do direktne povrede utvrđenih ustavnih i međunarodnih odredbi na pravično i nepristrasno suđenje od strane suda”.
Na kraju, podnosilac zahteva traži od Suda da utvrdi: (i) da se njegov zahtev proglašava prihvatljivim; (ii) da je došlo do povrede članova 24. i 31. Ustava, u vezi sa članom 6. EKLJP-a; (iii) da ukine rešenje [AC-I-21-0710] Žalbenog veća PKVS-a, od 20. oktobra 2022. godine i rešenje [C-III-15-0002] Specijalizovanog veća PKVS-a, od 8. oktobra 2021. godine kojima se potvrđuje odluka KAP-a-Organa za likvidaciju; (iv) da naloži Organu za likvidaciju za D.P. “SHARR” da usvoji pun kreditni zahtev podnosioca zahteva prema rešenju E. br.460/2010 Okružnog privrednog suda, od 28. januara 2011. godine.
Relevantne ustavne i zakonske odredbe
Ustav Republike Kosovo
Član 24
[Jednakost pred zakonom]
“1. Pred zakonom su svi jednaki. Svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije.
2. Niko se ne sme diskriminisati na osnovu rase, boje, pola, jezika, veroispovesti, političkog ili nekog drugog uverenja, nacionalnog ili društvenog porekla, veze sa nekom zajednicom, imovine, ekonomskog ili socijalnog stanja, seksualnog opredeljenja, rođenja, ograničene sposobnosti ili nekog drugog ličnog statusa.
3. Načelo jednakosti pred zakonom ne sprečava sprovođenje i usvajanje privremenih mera, neophodnih za zaštitu i napredak prava pojedinaca i grupa koje nisu jednake. Takve mere se mogu sprovoditi samo do ostvarenja cilja radi kojeg su uspostavljene”.
Član 31
[Pravo na pravično i nepristrasno suđenje]
Svakom se garantuje jednaka zaštita prava pred sudom, ostalim državnim organima i nosiocima javnih.
Svako ima pravo na javno, nepristrasno i pravično razmatranje odluka o pravima i obavezama ili za bilo koje krivično gonjenje koje je pokrenuto protiv njega/nje, u razumnom roku, od strane nezavisnog i nepristrasnog, zakonom ustanovljenog, suda”.
Član 53
[Tumačenje odredbi ljudskih prava]
“Osnovna prava i slobode zagarantovana ovim Ustavom se tumače u saglasnosti sa sudskom odlukom Evropskog suda za ljudska prava”.
Evropska konvencija o ljudskim pravima
Član 6
(Pravo na pravično suđenje)
„1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim, zakonom ustanovljenim sudom. Presuda se izriče javno, ali se novinari i javnost mogu isključiti s čitavog ili jednog dela suđenja u interesu morala, javnog reda ili nacionalne sigurnosti u demokratskom društvu, kada to nalažu interesi maloletnika ili zaštite privatnog života strana u sporu, ili kada to sud smatra izričito neophodnim zato što bi u posebnim okolnostima publicitet mogao naneti štetu interesima pravde”.
[...]
UREDBA BR. 2008/4 O OSNIVANJU POSEBNE KOMORE VRHOVNOG SUDA KOSOVA
Član 4
Nadležnost
4.1 Pretresna veća Posebne komore imaju prevashodnu nadležnost za tužbe i protiv tužbe koje se odnose na sledeće:
osporavanje odluka ili drugih radnji Agencije preduzetih shodno Uredbi br. 2002/12, uključujući izricanje novčanih kazni kako je predviđeno članom 27 Uredbe br. 2002/12;
potraživanja od Agencije zbog finansijskih gubitaka prouzrokovanih odlukama ili radnjama preduzetim na osnovu njene administrativne vlasti nad preduzećem ili korporacijom“.
ANEKS O ZAKONU Br. 04/L-034 О KOSOVSKOJ AGENCIJI ZA PRIVATIZACIJU
Član 1
Delokrug i primenljivost ovog Aneksa
“Ovaj Aneks utvrđuje osnove i procedure za likvidaciju preduzeća i aktive nad kojim Agencija ima ovlašćenje na osnovu Zakona o KAP-u i prava i obaveza svih učesnika i pogođenih strana”.
ZAKON BR. 06/L-086 O SPECIJALNOJ KOMORI VRHOVNOG SUDA KOSOVA ZA PITANJA KOJA SE ODNOSE NA KOSOVSKU AGENCIJU ZA PRIVATIZACIJU
Član 74
Preispitivanje odluka likvidacionog odbora
“1. Ovim članom uređuje se postupak pred Specijalnom komorom za osporavanje odluka likvidacionog odbora koji vrši likvidaciju preduzeća ili imovine shodno Zakonu o Kosovskoj agenciji za privatizaciju.
2. Svaki poverilac preduzeća koji je podneo blagovremeno zahtev Agenciji i koji oštećen odlukom odbora za likvidaciju može da ospori dati odluku podnošenjem prigovora protiv Agencije Specijalnoj komori u roku od trideset (30) dana od prijema odluke. Bilo koji prigovor ovog tipa mora se zasnivati na tvrdnji da proces likvidacije nije sproveden u skladu sa Zakonom o Kosovskoj agenciji za privatizaciju. Prigovor će biti u skladu sa zahtevima stava 2 člana 35 ovog Zakona i sadržaće kopiju odluke na koju se ulaže.
3. U prvom stepenu, razvoj slučaja ili postupka koji se odnosi na takve pritužbe dodeljuje se sudiji pojedincu prema pravilima za dodelu i određivanje predmeta.
4. Ostale opšte proceduralne odredbe iz članova 22 do 63 ovoga Zakona primenjuju se na slučajeve i postupke koji se temelje na takvim pritužbama. Sudija pojedinac ili, gde je to primenjivo, odgovarajuće veće može doneti presudu o potvrđivanju, oduzimanju i izmeni odluke likvidacionog organa”.
ZAKON Br. 03/L- 006 O PARNIČNOM POSTUPKU
Član 130
Bez naslova
“130.1 Predlog za vračanje na predhodno stanje se podnosi sudu na kome je trebalo da se izvrši nedovršeni parnični postupak.
130.2 Predlog treba da se podnese u roku od sedam (7) dana od dana kada je prestao razlog nepostupanja, ukoliko je stranka kasnije saznala o nepostupanju, onda se rok obračunava od dana kada je saznao za nepostupanje.
130.3 Nakon isteka šesdeset (60) dana od dana nepostupanja ne može se tražiti vračanje na predhodno stanje.
130.4 Ukoliko se vračanje na predhodno stanje traži zbog ne pridržavanja roka za izvršenje parničnog postupka predlagač ima zadatak da uz predlog pismeno priloži pismenu proceduralnu radnju, neizvršenu blagovremeno”.
Član 399
Bez naslova
“399.1 Kada sud, nakon što stigne odgovor na tužbu, konstatuje da iz iznesenih činjenica u tužbi ne proizilazi zasnovanost tužbenog zahteva, u tom slučaju on će doneti zasluženu odluku kojom se tužbeni zahtev odbije kao neosnovan.
399.2 Tužbeni zahtev smatra se neosnovanim, u smislu stava 1 ovog člana ukoliko je očigledno protivurečan sa iznesenim činjenicama u tužbi, ili ukoliko su činjenice na kojima se zasniva tužbeni zahtev očigledno protivurečne sa dokazima koje je predložio tužilac ili sa činjenicama koje su javno poznate”.
PRAVNO UPUTSTVO BR. 38/2023 VRHOVNOG SUDA U VEZI SA PRIMENJIVIM ZAKONOM: ZAKON O KOSOVSKOJ AGENCIJI ZA PRIVATIZACIJU BR. 04/L-034 (usvojeno na opštoj sednici Vrhovnog suda, održanoj 27. februara 2023. godine)
„I. Od dana podneska Saopštenja Odluke o Likvidaciji do okončanja likvidacije, OBUSTAVLJA SE svaki sudski, upravni ili arbitražni postupak, koji je protiv preduzeća i njenim sredstvima, a koji su subjekat Odluke, uključujući i izvršne postupke pravosnažnih odluka u odnosu sa novčanim potraživanjima.
[...]
Ocena prihvatljivosti zahteva
Sud prvo razmatra da li je podnosilac zahteva ispunio uslove prihvatljivosti koji su utvrđeni Ustavom, propisani Zakonom i dalje predviđeni Poslovnikom.
Sud se poziva na stavove 1. i 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, koji propisuju:
“1. Ustavni sud odlučuje samo u slučajevima koje su ovlašćene strane podnele sudu na zakonit način.
[...]
7. Pojedinci mogu da pokrenu postupak ako su njihova prava i slobode koje im garantuje ovaj Ustav prekršena od strane javnih organa, ali samo kada su iscrpeli sva ostala pravna sredstva, regulisanim zakonom”.
Sud se poziva i na stav 4, člana 21. [Opšta načela] Ustava, koji propisuje: “Ustavom utvrđena prava i osnovne slobode važe i za pravna lica, onoliko koliko su izvodljiva”.
Sud takođe razmatra da li je podnosilac zahteva ispunio kriterijume prihvatljivosti, kako je utvrđeno zakonom. S tim u vezi, Sud se poziva na član 47. (Individualni zahtevi), 48. (Tačnost podneska) i 49. (Rokovi) Zakona, koji utvrđuju sledeće:
Član 47.
(Individualni zahtevi)
„Svaka osoba ima pravo da od Ustavnog suda zatraži pravnu zaštitu ukoliko smatra da njena Ustavom zagarantovana prava i slobode krši neki javni organ.
Osoba može da podnese pokrenuti podnesak samo nakon što su iscrpljena sva ostala zakonom određena pravna sredstva“.
Član 48.
(Tačnost podneska)
„Podnosilac podneska je dužan da jasno naglasi to koja prava i slobode sumu povređena i koji je konkretan akt javnog organa koji podnosilac želi da ospori“.
Član 49.
(Rokovi)
„Podnesak se podnosi u roku od četiri (4.) meseci. Rok počinje od dana kada je podnosilac primio sudsku odluku…“
Ocenjujući ispunjenost gore navedenih kriterijuma prihvatljivosti, Sud primećuje da je podnosilac zahteva precizirao da osporava akt organa javne vlasti, odnosno rešenje [AC-I-21-0710] Žalbenog veća PKVS-a, od 20. oktobra 2022. godine, nakon iscrpljivanja svih zakonom utvrđenih pravnih sredstva. Podnosilac zahteva je takođe razjasnio prava i slobode za koje navodi da su mu povređena, u skladu sa zahtevima iz člana 48. Zakona i podneo je zahtev u roku iz člana 49. Zakona.
S tim u vezi, Sud primećuje da podnosilac zahteva, u svojstvu pravnog lica, ima pravo da podnese ustavnu žalbu, pozivajući se na navodne povrede njegovih osnovnih prava i sloboda koje se odnose na fizička i pravna lica (vidi slučaj Suda KI41/09, podnosilac zahteva Univerzitet AAB-RIINVEST L.L.C., rešenje o neprihvatljivosti od 3. februara 2010. godine, stav 14).
Sud primećuje da se suština ovog slučaja odnosi na ugovor o razmeni robe zaključen između podnosioca zahteva i Fabrike cementa „SHARR“, 13. septembra 1996. godine, u kom slučaju su utvrđene međusobni obligacioni odnosi. Ugovorom je bilo predviđeno da se podnosilac zahteva obavezao da Fabrici cementa „SHARR“ obezbedi ambalažu za pakovanje cementa, uz naknadu isporuke cementa. U godinama 1997.-98., Fabrika cementa „SHARR“ dugovala je podnosiocu zahteva količinu neisporučenog cementa koja je imala određenu novčanu vrednost. S obzirom na to da bilo nesporazuma u vezi duga koji je Fabrika cementa „SHARR“ imala prema podnosiocu zahteva, isti je 28. juna 2000. godine podneo tužbu Okružnom privrednom sudu u Prištini tražeći da tužena Fabrika cementa „SHARR“ isplati dug, odnosno protivvrednost cementa koji nije isporučila prema ugovoru. U međuvremenu, u vezi sa navedenim nesporazumom, razvijeni su parnični i izvršni postupci sa parničnim strankama, podnosiocem zahteva i Fabrikom cementa „SHARR“, koji su postupci obustavljeni od strane redovnih sudova na zahtev KAP-a jer je ova potonja donela odluku o likvidaciji Fabrike cementa „SHARR“. Podnosilac zahteva se u postupku likvidacije obratio Organu za likvidaciju KAP-a sa poverilačkim zahtevom zasnovanim na dug za koji je tvrdio da treba da ga plati Fabrika cementa "SHARR". Organ za likvidaciju je odbio zahtev podnosioca zahteva, uz obrazloženje da svi zahtevi upućeni Fabrici cementa „SHARR“ mogu uključivati kamatu na bilo koji osnovni iznos akumuliran do datuma odluke o likvidaciji, pod uslovom da ta kamata ne prelazi 10% (deset odsto) osnovnog iznosa. Podnosilac zahteva je podneo žalbu PKVS-u protiv odluke Organa za likvidaciju KAP-a. Dana 2. septembra 2020. godine, PKVS je presudom [C-III-15-0002] odlučio da odbije kao neosnovanu žalbu podnosioca zahteva, dok je odluka Organa za likvidaciju potvrđena kao pravična i zasnovana na zakonu. PKVS je obavestio podnosioca zahteva da može podneti pisanu žalbu Žalbenom veću PKVS-a u roku od petnaest (15) dana od prijema ove presude. Presuda [C-III-15-0002] PKVS-a, od 2. septembra 2020. godine, poslata je advokatu podnosioca zahteva, ali on nije podneo žalbu u zakonskom roku. Podnosilac zahteva je podneo podnesak PKVS-u kojim je tražio vraćanje u pređašnje stanje, sa obrazloženjem da je njegov advokat bio zaražen sa COVID-19 i kasnije je preminuo, zbog čega nije mogao da uloži žalbu na presudu [C-III-15-0002] PKVS-a, od 02. septembra 2020. godine u zakonskom roku. Na njegov zahtev, PKVS je izdao nalog podnosiocu zahteva kojim je tražio da u roku od sedam (7) dana od dana prijema naloga, dostavi dokaz PKVS-u koji dokazuje vreme kada je njegov advokat bio zaražen sa COVID-19, međutim potonji nije pružio nikakav odgovor PKVS-u. Dana 8. oktobra 2021. godine, prvostepena instanca PKVS-a je rešenjem [C-III-15-0002] od 8. oktobra 2021. godine odbacila kao neblagovremen zahtev podnosioca zahteva za vraćanje u pređašnje stanje, sa obrazloženjem da je ovaj zahtev podnet nakon objektivnog roka od 60 dana, utvrđenog relevantnim odredbama važećeg zakona. Protiv ovog rešenja podnosilac zahteva je podneo žalbu Žalbenom veću PKVS-a tražeći poništenje rešenja [C-III-15-0002] PKVS-a od 8. oktobra 2021. godine, navodeći pogrešnu primenu materijalnog prava i da istovremeno nije dokazano ni činjenično stanje. Dana 20. oktobra 2022. godine, Žalbeno veće PKVS-a je rešenjem [AC-I-21-0710] odlučio: (i) žalba podnosioca zahteva se odbija kao neosnovana; i (ii) potvrđuje se rešenje [C-III-15-0002] prvostepene instance PKVS-a, od 8. oktobra 2021. godine.
U nastavku elaboracije postupka koji je razvijen pred sudovima, Sud ističe da svi gore navedeni parnični i izvršni postupci imaju za cilj da daju potpunu pozadinu slučaja jer su predmet ocene ustavnosti u konkretnom slučaju: rešenje [AC-I-27-0710] Žalbenog veća PKVS-a, od 20. oktobra 2022. godine i; (ii) rešenje [C-III-15-0002] Specijalizovanog veća PKVS-a, od 8. oktobra 2021. godine.
Rekavši ovo, Sud podseća da su rešenje [AC-I-27-0710] Žalbenog veća PKVS-a od 20. oktobra 2022. godine, i; (ii) rešenje [C-III-15-0002] Specijalizovanog veća PKVS-a, od 8. oktobra 2021. godine, predmet ocene zahteva podnosioca zahteva, jer su: (i) poslednje odluke koje on osporava; i, (ii) isti je izričito zatražio od Suda da „ukine“ rešenje [AC-I-27-0710] Apelacionog veća PKVS-a, od 20. oktobra 2022. godine, koja je poslednja odluka kojom su okončani svi postupci u slučaju podnosioca zahteva.
U vezi sa ovim poslednjim, podnosilac zahteva navodi da su rešenje [C-III-15-0002] Specijalizovanog veća, od 8. oktobra 2021. godine i rešenje [AC-I-21-0710] Žalbenog veća PKVS-a, od 20. oktobra 2022. godine, u suprotnosti sa garancijama iz člana 31. Ustava, u vezi sa članom 6. EKLJP-a jer su isti potvrdili odluku [GJI-042-4766] Organa za likvidaciju KAP-a, od 14. novembra 2014. godine. S tim u vezi, podnosilac zahteva navodi da odluka [GJI-042-4766] Organa za likvidaciju KAP-a, od 14. novembra 2014. godine, sem što je arbitrarna ista je i diskriminatorna, u suprotnosti sa članom 24. Ustava, jer je „stvorila nepovoljan pravni položaj za poverioce koji će realizovati svoje poznate i već presuđene zahteve prema društvenim preduzećima koja su u procesu likvidacije u KAP-u“.
U pogledu navoda iznetih u njegovom zahtevu, Sud primećuje da podnosilac zahteva, u suštini, navodi povredu svojih prava zagarantovanih članovima 31. i 24. Ustava.
U svetlu navedenog, Sud će nastaviti sa razmatranjem da li zahtev podnosioca zahteva, koji se odnosi na dve osporene odluke PKVS-a, odnosno na rešenje [C-III-15-0002] Specijalizovanog veća, od 8. oktobra 2021. godine i rešenja [AC-I-21-0710] Žalbenog veća PKVS-a, od 20. oktobra 2022. godine ispunjava kriterijum utvrđen pravilom 34. (2) Poslovnika o radu, kojim se utvrđuje sledeće:
„Sud može smatrati zahtev neprihvatljivim ako je zahtev očigledno neosnovan kada podnosilac/teljka zahteva nije dovoljno dokazao/la i potkrepio/la svoju tvrdnju.“
Sud podseća da gore pomenuto pravilo, na osnovu sudske prakse ESLJP-a i Suda, omogućava ovom poslednjem da proglašava zahteve neprihvatljivim iz razloga koji se odnose na meritum slučaja. Tačnije, na osnovu ovog pravila, Sud može proglasiti zahtev neprihvatljivim nakon ocene njegove osnovanosti, odnosno ako isti oceni da je sadržaj zahteva očigledno neosnovan po ustavnim osnovama, kako je utvrđeno u stavu (2) pravila 34. Poslovnika o radu (vidi, između ostalog, slučajeve KI26/23, sa podnosiocem Kastrioti Petrol, rešenje o neprihvatljivosti, od 7. novembra 2023. godine, stav 46; KI216/21, sa podnosiocem Kujtim Rezniqi, rešenje o neprihvatljivosti, od 31. marta 2022. godine, stav 45; KI203/21 i KI205/21, sa podnosiocima zahteva Nexhmije i Sahit Kabashi, rešenje o neprihvatljivosti, od 9. marta 2022. godine, stav 73; i KI175/20, sa podnosiocem zahteva Kosovska agencija za privatizaciju, rešenje o neprihvatljivosti od 26. marta 2022. godine, stav 37).
Na osnovu sudske prakse ESLJP-a, ali i Suda, zahtev se može proglasiti neprihvatljivim kao „očigledno neosnovanim“ u celini ili samo u vezi sa bilo kojim posebnim navodom koji zahtev može da sadrži. S tim u vezi, ispravnije je nazvati ih „očigledno neosnovanim navodima“. Očigledno neosnovani navodi na ustavnim osnovama, na osnovu sudske prakse, mogu se kategorisati u četiri odvojene grupe: (i) navodi koji se kvalifikuju kao navodi „četvrtog stepena“; (ii) navodi koji se kategorišu „očiglednim ili evidentnim nedostatkom povrede“; (iii) "nepotkrepljeni ili neobrazloženi“ navodi; i konačno, (iv) „zbunjujući i nejasni“ navodi (vidi, u ovom smislu, slučajeve suda, KI40/20, sa podnosiocem zahteva Sadik Gashi, rešenje o neprihvatljivosti, od 20. januara 2021. godine; (ii) KI163/18, sa podnosiocem zahteva Kujtim Lleshi, rešenje o neprihvatljivosti, od 24. juna 2020. godine (iii) KI21/21, sa podnosiocem Asllan Meka, rešenje o neprihvatljivosti, od 28. aprila 2021. godine i (iv) KI107/21, sa podnosiocem zahteva Ramiz Hoti, rešenje o neprihvatljivosti, od 21. oktobra 2021. godine).
U kontekstu ocene da li je zahtev očigledno neosnovan po ustavnim osnovama, Sud će prvo podsetiti na suštinu slučaja u kontekstu relevantnih navoda podnosioca zahteva i osporenih odluka pri čijoj oceni će Sud primeniti standarde sudske prakse ESLJP-a, u skladu sa kojima je, na osnovu člana 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] Ustava, dužna da tumači osnovna prava i slobode zagarantovane Ustavom.
U kontekstu navoda podnosioca zahteva o rešenju [C-III-15-0002] PKVS-a, od 8. oktobra 2021. godine, Sud podseća da je: (i) PKVS kroz presudu [C-III -0002] od 2. septembra 2020. godine, odbio je žalbu podnosioca zahteva na odluku Organa za likvidaciju [GJI-042-4766] od 14. novembra 2014. godine; (ii) presuda [C-III-0002] PKVS-a od 2. septembra 2020. godine, dostavljena je advokatu podnosioca zahteva koji nije uspeo da podnese žalbu u zakonskom roku; (iii) 26. marta 2021. godine, podnosilac zahteva je podneo podnesak PKVS-u tražeći vraćanje u pređašnje stanje sa obrazloženjem da je njegov advokat preminuo od Covid-19 krajem oktobra, zbog čega nije mogao da podnese žalbu u zakonskom roku; (iv) dana 22. aprila 2021. godine, PKVS je naložio podnosiocu zahteva da u roku od sedam (7) dana od dana prijema naloga dostavi dokaz koji dokazuje kada je njegov advokat bio zaražen sa virusom Covid-19; (v) podnosilac zahteva je prihvatio nalog PKVS-a 7. maja 2021. godine, međutim nije ponudio nikakav odgovor; (vi) konačno, PKVS je rešenjem [C-III-15-0002] od 8. oktobra 2021. godine zaključio da je zahtev za povratak u pređašnje stanje podnet nakon objektivnog roka od 60 dana utvrđenog članom 130.3. ZPP-a, navodeći da se po ovom osnovu neblagovremeni zahtev ne može odobriti.
U kontekstu navoda podnosioca zahteva protiv rešenja [AC-I-21-0710] Žalbenog veća PKVS-a, od 20. oktobra 2022. godine, Sud primećuje da je: (i) podnosilac zahteva uložio žalbu na rešenje [C-III-15-0002] PKVS-a, od 8. oktobra 2021. godine, navodeći pogrešnu primenu materijalnog prava i neutvrđeno činjenično stanje; (ii) Žalbeno veće PKVS-a je rešenjem [AC-I-21-0710] od 20. oktobra 2022. godine odbilo žalbu podnosioca žalbe kao neosnovanu i potvrdilo rešenje [C-III-15-0002] PKVS-a, od 8. oktobra 2021. godine; (iii) Žalbeno veće PKVS-a je zaključilo: (i) u kontekstu odluke [GJI-042-4766] Organa za likvidaciju KAP-a, od 14. novembra 2014. godine, odbija se kao neosnovana žalba podnosioca zahteva u vezi sa visinom kamate na glavni dug; (ii) u kontekstu rešenja [C-III-15-0002] PKVS-a, od 8. oktobra 2021. godine ??????? zahtev podnosioca zahteva je odbijen jer isti nije dostavio dokaz o vremenu kada je njegov advokat bio zaražen virusom COVID-19; i, (iii) zbog toga što podnosilac zahteva takođe nije podneo zahtev za povratak u pređašnje stanje u objektivnom periodu od 60 dana, kako je predviđeno članom 130.2 ZPP-a.
Na osnovu gornje razrade, Sud ocenjuje da je u okolnostima konkretnog slučaja: (i) presuda [C-III-0002] PKVS-a, od 2. septembra 2020. godine dostavljena advokatu podnosioca zahteva koji nije uspeo da podnese žalbu na predmetnu presudu u zakonskom roku; (ii) zbog isteka zakonskog roka za osporavanje presude [C-III-0002] PKVS-a, od 2. septembra 2020. godine, podnosilac zahteva je podneo zahtev za povratak u pređašnje stanje sa obrazloženjem jer je njegov advokat preminuo od virusa COVID-19, za čega nije mogao da podnese žalbu u zakonskom roku; (iii) PKVS je dao podnosiocu zahteva priliku da u roku od sedam dana dostavi dokaze o tome kada je njegov advokat bio zaražen virusom COVID-19; međutim, podnosilac zahteva nije dostavio nikakve dokaze u tom pravcu; (iv) Specijalizovano veće je rešenjem [C-III-15-0002] od 8. oktobra 2021. godine odbio zahtev za vraćanje u pređašnje stanje, koja je odluka potom potvrđena rešenjem [AC-I-21-0710] Žalbenog veća PKVS-a, od 20. oktobra 2022. godine; shodno tome, (v) iz razvijenih procedura proizilazi da je podnosilac zahteva propustio rok za žalbu i da je zahtev za vraćanje u pređašnje stanje odbijen.
Dakle, u kontekstu osporenih odluka PKVS-a od strane podnosioca zahteva, odnosno rešenja [AC-I-21-0710] Žalbenog veća, od 20. oktobra 2022. godine i rešenja [C-III-15-0002] Specijalizovanog veća PKVS-a, od 8. oktobra 2021. godine, kao poslednje odluke donete u postupku koji se vodio pred PKVS-om, Sud ocenjujući postupke razvijene u odnosu na ove dve poslednje odluke, ocenjuje da je podnosilac zahteva tokom ovih postupaka imao koristi od kontradiktornog postupka i da je u različitim fazama postupka mogao izneti relevantne dokaze koji su od njega traženi, a koji su se odnosili na njegov zahtev za vraćanje pređašnje stanje. Rekavši to, PKVS je podnosiocu zahteva dao mogućnost da opravda propuštanje roka i zahtev za vraćanje u pređašnje stanje, ipak je isti u nedostatku dostavljanja relevantnih dokaza koje je PKVS tražio, svoju žalbu na presudu [C-III-15 -0002] Specijalizovanog veća, od 2. septembra 2020. godine podneo van utvrđenih rokova važećim zakonom. Shodno tome, Sud ocenjuje da su, objektivno gledajući, detaljno dati činjenični i pravni razlozi za osporene odluke i; (i) procedure koje su se odnosile na rok za podnošenje žalbe protiv presude [C-III-15 -0002] Specijalizovanog veća od 2. septembra 2020. godine i (ii) njegov zahtev za povratak u pređašnje stanje su bili ispravni, što je rezultiralo donošenjem rešenja [C-III-15-0002 ] Specijalizovanog veća PKVS-a, od 8. oktobra 2021. godine i rešenja [AC-I-21-0710] Žalbenog veća PKVS-a, od 20. oktobra 2022. godine (vidi, u ovom kontekstu, slučaj Suda br. KI22/19, podnosilac zahteva Sabit Ilazi, rešenje o neprihvatljivosti od 7. juna 2019. godine, stav 42).
Kao rezultat toga, Sud ocenjuje da je podnosilac zahteva u svom zahtevu podnetom Sudu, u smislu sprovedenog postupka, a koji se posebno odnosi na rešenje [AC-I-21-0710] Žalbenog veća PKVS-a, od 20. oktobra 2022. godine i rešenje [C-III-15-0002] Specijalizovanog veća PKVS-a, od 8. oktobra 2021. godine jednostavno pomenuo članove 24. i 31. Ustava, ne objašnjavajući kako su isti povređeni u njegovom slučaju (vidi, između ostalog, slučajeve Suda KI126/22, sa podnosiocem Gëzim Bajrami, rešenje o neprihvatljivosti, od 25. januara 2023. godine, stavovi 86-87; KI119/21, sa podnosiocem zahteva Ahmet Hoti i drugi, rešenje o neprihvatljivosti, od 22. juna 2022. godine, stav 94; i KI163/18, sa podnosiocem Kujtim Lleshi, citiran iznad, stavovi 86-87).
Na osnovu gornje elaboracije, Sud ocenjuje da su navodi podnosioca zahteva o povredi člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a, koje se odnose na rešenje [AC-I-21-0710] Žalbenog veća PKVS-a, od 20. oktobra 2022. godina su „nepotkrepljeni i neobrazloženi“ navodi i kao takvi, po ustavnim osnovama, trebaju se proglasiti očigledno neosnovanim shodno pravilu 34. (2) Poslovnika o radu.
Shodno tome, Sud nalazi da se zahtev treba proglasiti neprihvatljivim, kao očigledno neosnovanim na ustavnim osnovama, kako je utvrđeno u stavu (2) pravila 34. Poslovnika.
IZ TIH RAZLOGA
Ustavni sud, u skladu sa članom 113. (1) i (7) i članom 21. (4) Ustava, članovima 20.i 47. Zakona i pravilom 48. (1) (b) Poslovnika, na sednici održanoj 20. marta 2024. godine, jednoglasno:
ODLUČUJE
DA PROGLASI zahtev neprihvatljivim;
DA DOSTAVI ovo rešenje stranama;
DA OBJAVI ovo rešenje u Službenom listu, u skladu sa članom 20.4 Zakona;
OVO REŠENJE stupa na snagu na dan objavljivanja u Službenom listu Republike Kosovo, u skladu sa stavom 5 člana 20. Zakona.
Sutkinja izvestiteljka Predsednica Ustavnog suda
Remzije Istrefi-Peci Gresa Caka-Nimani
N.T.SH “ZHITIA”
KI – Individualni zahtev
Rešenje o neprohvatljivosti
Zahtev je očigledno neosnovan
Civilni