USTAVNI SUD

Priština,​​ dana 15. maja 2023. godine

Br. ref.:RK 2172/23

REŠENJE O NEPRIHVATLJIVOSTI

u

slučaju br. KI194/22

podnosilac

Agim Trakaniqi

Ocena ustavnosti rešenja​​ AC-I-21-0779-A0001 Žalbenog veća​​ Posebne komore Vrhovnog suda Kosova od 25. oktobra 2022. godine​​ 

USTAVNI SUD REPUBLIKE KOSOVO

u sastavu:

Gresa Caka-Nimani,​​ predsednica

Bajram Ljatifi, zamenik predsednika

Selvete Gërxhaliu-Krasniqi,​​ sudija

Safet Hoxha,​​ sudija

Radomir Laban,​​ sudija​​ 

Remzije Istrefi-Peci,​​ sudija​​ 

Nexhmi Rexhepi,​​ sudija, i

Enver Peci,​​ sudija

Podnosilac zahteva

• Zahtev je podneo​​ Agim Trakaniqi,​​ sa prebivalištem u Peći​​ (u daljem tekstu: podnosilac zahteva).

Osporena odluka

• Podnosilac zahteva osporava rešenje [AC-I-21-0779-A0001]​​ Žalbenog veća Posebne komore​​ Vrhovnog suda Kosova (u daljem tekstu: Žalbeno veće PKVSK-a) ​​ od 25.​​ oktobra 2022. godine i rešenje​​ [SCL-11-0017]​​ Prvog stepena PKVSK-a od 9. decembra 2019. godine.​​ 

Predmetna stvar

• Predmetna stvar je ocena ustavnosti osporenih rešenja. Međutim, podnosilac zahteva nije specifikovao koja su osnovna prava i slobode, zagarantovana Ustavom Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav) ugrožena osporenim aktima.​​ 

Pravni osnov

• Zahtev se zasniva na stavovima 1. i 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane]Ustava, članovima 22. (Procesuiranje zahteva) i 47. (Individualni zahtevi) Zakona br. 03/L-121 o Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Zakon) i pravilu 32. (Podnošenje podnesaka i odgovora) Poslovnika o radu Ustavnog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Poslovnik o radu).​​ 

Postupak pred Ustavnim sudom

• Dana 9. decembra 2022. godine,​​ Ustavni sud Republike Kosovo (u daljem tekstu: Sud) je primio zahtev podnosioca zahteva koji je predao poštom 7. decembra 2022. godine.​​ 

• Dana 16. decembra 2022. godine, sudija Enver Peci je položio zakletvu pred predsednicom Republike Kosovo kada je i počeo njegov mandat u Sudu.

• Dana 20. decembra 2022. godine,​​ predsednica Suda je odlukom [Br.KSH.KI194/22] imenovala sudiju Envera Pecija za sudiju izvestioca i Veće za razmatranje​​ sastavljeno od sudija: Gresa Caka-Nimani (predsedavajuća), Bajram Ljatifi i Radomir Laban (članovi).​​ 

• Dana 27. decembra 2022. godine,​​ Sud je obavestio podnosioca zahteva o​​ registraciji​​ zahteva. Sud je takođe istog​​ datuma​​ primio kopiju zahteva od PKVSK-a.​​ 

• Dana​​ 12. aprila​​ 2023.​​ godine,​​ Veće za razmatranje je razmotrilo izveštaj sudije izvestioca i jednoglasno je iznelo preporuku Sudu o neprihvatljivosti zahteva.​​ 

Pregled činjenica

• Iz spisa predmeta proizilazi da je podnosilac zahteva bio zaposlen u društvenom preduzeću „Dardania“, koje je u međuvremenu podleglo procesu privatizacije od strane Kosovske agencije za privatizaciju (u daljem tekstu: KAP). Iz spisa predmeta takođe proizilazi da je neutvrđenog datuma podnosilac zahteva podneo zahtev za nadoknadu neisplaćenih plata kod​​ Organa za likvidaciju​​ društvenog preduzeća „Dardania“.

• Dana 22. marta 2011. godine Komisija za​​ razmatranje​​ Organa za likvidaciju je odlukom [KSHL LRC/11/0015/PE] odbacila zahtev podnosioca zahteva.​​ 

• Dana 26. aprila 2011. godine,​​ podnosilac zahteva je protiv gore navedene odluke Komisije za razmatranje​​ Organa za likvidaciju​​ podneo žalbu PKVSK-u.​​ 

• Dana 12. novembra 2019. godine,​​ PKVSK je podnosiocu zahteva poslala zahtev​​ za uplatu​​ sudske takse, skrećući mu pažnju da će se u slučaju neplaćanja takse njegova žalba smatrati povučenom.​​ 

• Dana 15. novembra 2019. godine,​​ podnosilac zahteva je primio zahtev PKVSK-a o plaćanju sudske takse. Međutim, podnosilac zahteva nije platio traženu sudsku taksu u PKVSK-u.​​ 

• Dana 9. decembra 2019. godine,​​ prvi stepen PKVSK-a je rešenjem [SCL-11 0017] smatrao žalbu podnosioca zahteva povučenom zbog neplaćanja sudske takse.​​ 

• Dana 27. decembra 2019. godine,​​ podnosilac zahteva je protiv gore navedenog rešenja prvog stepena PKVSK-a podneo žalbu Žalbenom veću PKVSK-a. U njegovoj žalbi podnosilac zahteva je naveo da je platio sudsku taksu.​​ 

• Dana 11. februara 2021. godine,​​ Žalbeno veće je rešenjem [AC-I-19-0230-A0001] žalbu podnosioca zahteva odbio kao neosnovanu. Žalbeno veće je obrazložilo da:​​ „[…] je razmotrilo sve dokaze iz spisa predmeta i nije našlo nijedan dokaz da je sudska taksa​​ plaćena. Da je bilo jednog takvog dokaza, tužilac bi mogao da dokaže i u fazi žaljenja, ali nije tako nešto učinio, s toga je zahtev neosnovan. […] Žalbeno veće primećuje da [podnosilac zahteva] namerno ili nenamerno meša faze postupka pred Posebnom komorom.​​ Žalbeno veće pojašnjava da je Prvi stepen doneo​​ odluku 9. decembra 2019. godine kojom se smatrala žalba povučenom jer nije plaćena sudska taksa u ovoj fazi, a​​ uplata sudske takse koju navodi [podnosilac zahteva] ima veze sa žalbom pred Žalbenim većem.“​​ […]

• Dana 24. novembra 2021. godine,​​ podnosilac zahteva je protiv rešenja [AC-I-19-0230-A0001] Žalbenog veća od 11. februara 2021. godine PKVSK-u podneo podnesak kojim navodi da je platio sudsku taksu, predstavljajući ga kao dokaz tokom podnošenja njegove žalbe protiv prvostepenog rešenja PKVSK-a od 9. decembra 2019. godine.​​ 

• Dana 25. oktobra 2022. godine,​​ Žalbeno veće je rešenjem odbacilo podnesak podnosioca zahteva kao neprihvatljiv. Žalbeno veće je u suštini obrazložilo da je rešenje Žalbenog veća PKVS-a od 11. februara 2021. godine bila konačna odluka i da protiv njega nije dozvoljena žalba ili neko drugo vanredno pravno sredstvo. Žalbeno veće je na osnovu člana 9. [Presude, odluke i žalbe], stava 14​​ Zakona br. 06/L-086 o Posebnoj komori Vrhovnog suda Kosova za pitanja koja se odnose na Kosovsku agenciju za privatizaciju obrazložilo da:​​ „Sve presude i odluke žalbenog veća su konačne i na njih se ne mogu uložiti dalje žalbe. Pored toga, [Zakon o Posebnoj komori] i njegov​​ aneks, koji su se ranije sprovodili, takođe ne propisuju neko vanredno sredstvo protiv takvih rešenja ili presuda Žalbenog veća (nijedno takvo vanredno pravno sredstvo nije propisano ni Uredbom UNMIK-a2008/4 i Administrativnim naređenjem UNMIK-a 2008/6)“.

Navodi podnosioca zahteva

• Podnosilac zahteva u svom zahtevu nije specifikovao koja prava i slobode​​ zaštićene​​ Ustavom navodi da su mu povređena osporenim rešenjem​​ Žalbenog veća.

• Podnosilac zahteva, u srži, zahteva ocenu zakonitosti rešenja​​ [AC-I-21-0779-A0001] Žalbenog veća PKVSK-a od 25. oktobra 2022. godine i rešenja​​ [SCL-11-0017]​​ Prvog stepena PKVSK-a od 9. decembra 2019. godine.​​ 

Relevantne odredbe Zakona i Poslovnika o radu​​ 

Zakon

Član​​ 49.

(Rokovi)

“Podnesak se podnosi u roku od 4 meseci. Rok počinje od dana kada je podnosilac primio sudsku odluku. U svim ostalim slučajevima, rok počinje na dan javnog objavljivanja odluke ili akta. Ukoliko se zahtev tiče nekog zakona, onda rok počinje da teće od dana stupanja na snagu istog.”

Poslovnik o radu

Pravilo​​ 39.

(Kriterijum o prihvatljivosti)

„(1)​​ Sud može smatrati zahtev prihvatljivim:​​ 

[…]

c)​​ ako je zahtev podnet u roku od četiri meseca od dana kada je odluka o poslednjem delotovrnom pravnom sredstvu dostavljena podnosioca zahteva​​ 

[…].“

Ocena prihvatljivosti zahteva

• Sud prvo razmatra da li su ispunjeni kriterijumi prihvatljivosti propisani Ustavom i dalje specifikovani Zakonom i Poslovnikom o radu. U tom smeru, u skladu sa stavom 1.​​ člana​​ 113. [Jurisdikcija ovlašćene strane] Ustava, Ustavni sud odlučuje samo u slučajevima​​ zakonski​​ pokrenutim pred Sudom i od ovlašćene​​ strane. A u skladu sa stavom 7.​​ istog člana Ustava, pojedinci su ovlašćeni da pokrenu povrede njihovih individualnih prava i sloboda zagarantovanih Ustavom od strane javnih organa, međutim samo nakon što su iskoristili sva​​ pravna sredstva propisana zakonom.

• Sud se dalje poziva na kriterijume prihvatljivosti, kako je dalje specifikovano Zakonom. U vezi s tim, u skladu sa stavom 1, člana 47. (Individualni zahtevi), svaka osoba ima pravo da od Suda zatraži pravnu zaštitu ukoliko smatra da njena Ustavom zagarantovana prava i slobode krši neki javni organ. U skladu sa stavom 2 istog člana, osoba može da podnese pomenuti podnesak samo nakon​​ što su iscrpljena sva ostala zakonom određena pravna sredstva.

• Što se tiče ispunjavanja ovih kriterijuma, Sud na početku ističe da je podnosilac zahteva ovlašćena strana, koja osporava akt javnog organa, odnosno rešenje​​ [AC-I-21-0779-A0001] Žalbenog veća PKVSK-a od 25. oktobra 2022. godine, pošto je​​ iscrpeo​​ sva pravna sredstva utvrđena zakonom.​​ 

• Međutim, na osnovu​​ člana​​ 49.​​ (Rokovi)​​ Zakona,​​ Sud nadalje treba da oceni: (i) koja je​​ „poslednja odluka“​​ u smislu člana 113.7 Ustava, a u vezi sa tokom zakonskom roka od četiri (4) meseca iz člana 49. Zakona, odnosno​​ „odluka poslednjeg delotvornog pravnog sredstva“; i (ii) da li je sadašnji zahtev predat u zakonskom roku od četiri (4) meseca, koji je propisan članom 49. Zakona i pravilom 39. (1) (c) Poslovnika o radu.

• U tom smeru,​​ Sud​​ podseća da rok od 4 (četiri) meseca počinje da teče od​​ „odluke poslednjeg delotvornog pravnog sredstva“​​ u postupku​​ iscrpljivanja​​ pravnih sredstava. U tom kontekstu, podnosioci zahteva moraju​​ iscrpeti​​ samo pravna sredstva koja su​​ efikasna, odnosno pravna sredstva čija je dozvoljenost propisana zakonom.​​ I to jer podnosioci zahteva ne mogu produžavati striktne vremenske rokove propisane Zakonom i Poslovnikom o radu, pokušavajući da podnose pravna sredstva pri dotičnim organima koji nemaju zakonsku nadležnost da pružaju zaštitu osnovnih prava i sloboda čije kršenje navode podnosioci​​ zahteva (vidi, između ostalog slučajeve​​ Suda​​ KI48/21, podnosilac​​ Xhavit R. Sadrija,​​ rešenje o neprihvatljivosti od 30. juna 2021. godine,​​ stav​​ 44; i​​ KI45/21,​​ podnosilac​​ Samedin Bytyqi,​​ rešenje o neprihvatljivosti od 20. maja 2021. godine,​​ stav​​ 35; takođe vidi, između ostalog,​​ i slučaj ESLJP-a:​​ Mocanu i drugi protiv Rumunije,​​ zahtevi br.​​ (10865/09,45886/07 i 32431/08) od 17. septembra 2014. godine,​​ stav​​ 258).​​ 

• Sud primećuje da je, u okolnostima konkretnog slučaja, postupak protiv podnosioca zahteva koji je vođen pred redovnim sudovima u vezi sa meritumom slučaja okončan rešenjem [AC-I-19-0230-A0001] Žalbenog veća PKVSK-a od 11. februara 2021. godine. Nakon prijema ovog poslednjeg, on je podneo podnesak PKVSK-u, sredstvo koje je zakonom nedozvoljeno, pošto član 9. stav 14 Zakona o Posebnoj komori propisuje da:​​ „Sve presude i odluke žalbenog veća su konačne i na njih se ne mogu uložiti dalje žalbe”.

• U vezi s tim, Sud ističe da je rešenjem [AC-I-21-0779-A0001] Žalbenog veća PKVSK-a od 25. oktobra 2022. godine, ovo poslednje, na osnovu člana 9. stava 14 Zakona o posebnoj komori, odbacilo zahtev podnosioca zahteva kao nedozvoljen, ne tretirajući slučaj podnosioca zahteva u meritumu.​​ 

• Sud dalje dodaje da u slučaju podnosioca zahteva, nakon prijema​​ rešenja [AC-I-19-0230-A0001] Žalbenog veća PKVSK-a od 11. februara 2021. godine,​​ njega ništa nije sprečavalo da se obrati Sudu. Međutim, on je protiv konačne odluke Žalbenog veća od 11. februara 2021. godine podneo podnesak, sredstvo koje nije bilo propisano zakonom.​​ 

• Shodno tome, na osnovu člana 49. Zakona i pravila 39.​​ (1) (c) Poslovnika o radu​​ „odluka poslednjeg delotvornog pravnog sredstva“​​ i koja je konačna​​ je rešenje [AC-I-19-0230-A0001] Žalbenog veća PKVSK-a od 11. februara 2021. godine,​​ kojim​​ je potvrđeno rešenje​​ [SCL-11-0017] Prvog stepena PKVSK-a od 9. decembra 2019. godine (vidi,​​ mutatis mutandis, slučaj​​ KI120/17, podnosilac​​ Hafiz Rizahu,​​ rešenje o neprihvatljivosti od 7. decembra 2017. godine,​​ stav​​ 36;​​ i slučaj ESLJP-a​​ Paul i Audrey Edwards protiv Ujedinjenog Kraljevstva,​​ br.​​ 46477/99, odluka od 14. marta 2002. godine).​​ 

• U tom kontekstu,​​ Sud​​ dalje treba da oceni da li je podnosilac zahteva predao svoj zahtev Sudu u skladu sa članom 49. Zakona i pravilom 39. (1) (c) Poslovnika o radu.​​ 

• Sud iz spisa predmeta primećuje da je podnosilac zahteva podnesak protiv rešenja​​ [AC-I-19-0230-A0001] Žalbenog veća PKVSK-a od 11. februara 2021. godine​​ podneo 24. novembra 2021. godine, što podrazumeva da je rešenje​​ [AC-I-19-0230-A0001] Žalbenog veća PKVSK-a od 11. februara 2021. godine kao odluku poslednjeg delotvornog pravnog sredstva prema gore navedenom utvrđenju Suda, primio pre gore navedenog datuma, a zahtev Sudu je predao 7. decembra 2022. godine, što znači da je zahtev​​ podnosioca​​ predat van zakonski propisanog roka.​​ 

• U tom kontekstu, Sud podseća da je svrha zakonskog roka od 4 (četiri) meseca, prema članu 49. Zakona i prema pravilu 39. (1) (c) Poslovnika o radu, da promoviše pravnu sigurnost, obezbeđujući da slučajevi koji imaju veze sa ustavnim pitanjima budu tretirani u razumnom roku i da ranije odluke ne budu konstantno otvorene za osporavanje (vidi, između ostalog,​​ slučajeve Suda​​ KI128/21, podnosilac​​ Shkelzen Mustafa,​​ rešenje o neprihvatljivosti od 22. septembra 2021. godine,​​ dtav40; i​​ KI64/21, podnosilac​​ Ali Gjonbalaj,​​ rešenje o neprihvatljivosti od 29. jula 2021. godine​​ stav​​ 38; i vidi takođe, između ostalog,​​ i​​ slučaj​​ ESLJP-a:​​ Kevin​​ O’Loughlin i ostali protiv Ujedinjenog Kraljevstva,​​ zahtev br. 23274/04, odluka od 25. avgusta 2005. godine).​​ 

• Kao zaključak, na osnovu gore obrazloženih razloga, Sud konstatuje da zahtev podnosioca zahteva nije predat​​ u zakonskom roku propisanim članom 49. Zakona i pravilom 39. (1) (c) Poslovnika o radu i shodno tome Sud ne može razmotriti meritum slučaja, odnosno da li su​​ osporenim​​ rešenjem povređena osnovna prava i slobode podnosioca zahteva zagarantovana Ustavom.​​ 

IZ TIH RAZLOGA

Ustavni sud, u skladu sa članom 113.7 Ustava, članom 49. Zakona i pravilom 39. (1) (c) Poslovnika o radu,​​ 12. aprila 2023. godine, jednoglasno

ODLUČUJE​​ 

• DA PROGLASI zahtev neprihvatljivim;

• DA DOSTAVI ovo rešenje stranama;

• DA OBJAVI ovo rešenje u Službenom listu, u skladu sa članom 20.4 Zakona;

• Ovo rešenje stupa na snagu odmah.

Sudija izvestilac     Predsednica Ustavnog suda​​ 

Enver Peci      Gresa Caka-Nimani