USTAVNI SUD

Priština, 7.novembra 2022. godine

Ref. br.:RK 2072/22

 

 

 

 

 

 

 

 

 

REŠENJE O NEPRIHVATLJIVOSTI

 

u

 

slučaju br. KI235/21

 

Podnosilac

 

Bekim Marmullaku

 

 

Ocena ustavnosti

presude Žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda Kosova za pitanja koja se odnose na Kosovsku agenciju za privatizaciju

AC-II-21-0008 od 22. oktobra 2021. godine

 

 

USTAVNI SUD REPUBLIKE KOSOVO

 

 

u sastavu:

 

Gresa Caka-Nimani, predsednica

Bajram Ljatifi, zamenik predsednika

Selvete Gërxhaliu-Krasniqi, sudija

Safet Hoxha, sudija

Radomir Laban, sudija

Remzije Istrefi-Peci, sudija i

Nexhmi Rexhepi, sudija

 

 

Podnosilac zahteva

 

1. Zahtev je podneo Bekim Marmullaku, sa prebivalištem u opštini Priština (u daljem tekstu: podnosilac zahteva), koga zastupa Gani Morina, advokat iz opštine Klina.

 

Osporena odluka

 

2. Podnosilac zahteva osporava presudu [AC-II-21-0008] od 22. oktobra 2021. godine Žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda Kosova za pitanja koja se odnose na Kosovsku agenciju za privatizaciju (u daljem tekstu: Žalbeno veće PKVS-a) u vezi sa presudom [C. br. 42/2008] od 18. maja 2017. godine Osnovnog suda u Peći, filijala u Klini (u daljem tekstu: Osnovni sud].

 

Predmetna stvar

 

3. Predmetna stvar je ocena ustavnosti osporene presude, kojom se navodi da su podnosiocu zahteva povređena osnovana prava i slobode zagarantovane članovima [Vrednosti] i 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav).

 

Pravni osnov

 

4. Zahtev je zasnovan na stavovima 1 i 7, člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, članovima 22. (Procesuiranje podnesaka) i 47. (Individualni zahtevi) Zakona br. 03/L-121 o Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Zakon) i pravilu 32 (Podnošenje podnesaka i odgovora) Poslovnika o radu Ustavnog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Poslovnik).

 

Postupak pred Sudom

 

5. Dana 30. decembra 2021. godine, podnosilac je podneo zahtev Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Sud).

 

6. Dana 10. januara 2022. godine, predsednica Suda je imenovala sudiju Nexhmija Rexhepija za sudiju izvestioca i Veće za razmatranje, sastavljeno od sudija: Gresa Caka-Nimani (predsedavajuća), Bajram Ljatifi i Remzije Istrefi-Peci (članovi).

 

7. Dana 11. januara 2022. godine, Sud je obavestio podnosioca o registraciji zahteva i tražio podnošenje punomoćja za zastupanje pred Sudom.

 

8. Dana 28. januara 2022. godine, podnosilac zahteva je podneo punomoćje za zastupanje pred Sudom.

 

9. Dana 5. avgusta 2022. godine, Sud je tražio od podnosioca zahteva da pojasni (i) koju odluku osporava i da istu priloži, kao i da (ii) pojasni za koja prava i slobode navodi da su mu povređene.

 

10. Dana 15. avgusta 2022. godine, podnosilac zahteva je podneo Sudu tražene informacije.

 

11. Dana 31. avgusta 2022. godine, Sud je obavestio PKVS o registraciji zahteva i dostavio im kopiju zahteva.

 

12. Dana 12. oktobra 2022. godine, Veće za razmatranje je razmotrilo izveštaj sudije izvestioca i jednoglasno iznelo preporuku Sudu o neprihvatljivosti zahteva.

 

Pregled činjenica

 

13. Iz spisa predmeta proizilazi da su 27. februara 2007. godine podnosilac zahteva i društveno preduzeće „DP NT Klina“ sklopili sudsko poravnanje [C. br. 81/07] na osnovu koga je podnosilac zahteva bio obavezan da društvenom preduzeću „DP NT Klina“ plaća zakupninu za prostor koji se koristi za zakup, a koji je bio predmet ovog sudskog poravnanja.

 

14. Dana 5. marta 2007. godine, podnosilac zahteva je primio obaveštenje od opštine Klina u kome je zatraženo da se zaključi ugovor o zakupu sa opštinom Klina za isti prostor koji je bio predmet sudskog poravnanja. Nakon zaključenja ugovora sa opštinom Klina, podnosilac zahteva je prestao da ispunjava finansijske obaveze koje je imao na osnovu sudskog poravnanja sa preduzećem „DP NT Klina”.

 

15. Nakon prestanka plaćanja od strane podnosioca zahteva u vezi sa ispunjenjem finansijskih obaveza prema preduzeću „DP NT Klina“, isto je dalo predlog za izvršenje, tražeći od Opštinskog suda u Klini da izvrši sudsko poravnanje [C. br. 81/07].

 

16. Dana 9. decembra 2009. godine, Osnovni sud je, rešenjem [E. br. 284/07], dozvolio izvršenje sudskog poravnanja. Protiv ovog rešenja, podnosilac zahteva je podneo prigovor pred Opštinskim sudom.

 

17. Dana 30. januara 2008. godine, podnosilac zahteva je podneo tužbu Opštinskom sudu u Klini, gde je tražio ukidanje rešenja kojim se dozvoljava izvršenje [E. br. 284/07] od 9. decembra 2007. godine i ukidanje sudskog poravnanja [C. br. 81/2007] od 27. februara 2007. godine, zaključenog između podnosioca zahteva i preduzeća „DP NT Klina“ u Opštinskom sudu u Klini.

 

18. Dana 18. maja 2017. godine, Osnovni sud je, presudom [C. br. 42/2008], odlučio da se tužbeni zahtev podnosioca […] odbije, kao neosnovan, odnosno da se tužba u ovoj pravnoj stvari odbije, kao nedozvoljena, zbog postojanja sudske međuzavisnosti (litispedence).

 

19. Shodno tome, Osnovni sud je, odlučujući u vezi sa tužbom podnosioca zahteva, utvrdio da u ovom slučaju postoji međuzavisnost (litispedenca), stoga se tužba odbija, kao nedozvoljena, jer je podnosilac zahteva imao drugi slučaj u predmetu izvršenja [E. br. 284/07], gde je podneo prigovor protiv rešenja [E. br. 284/07] od 9. decembra 2007. godine, kojim je dozvoljeno izvršenje sudskog poravnanja [C. br. 81/2007] od 27. februara 2007. godine. Osnovni sud je, između ostalog, obrazložio sledeće: „Tužilac je, pre nego što je podneo tužbu C. br. 42/08 od 30.01.2008. godine za prestanak izvršenja kao nedozvoljenog i ukidanje sudskog poravnanja C. br. 81/2006 od 27.02.2007. godine, trebao da iscrpi postupke prema sredstvima osporavanja, koji god oni bili u izvršnom postupku prema predmetu E. br. 284/07 od 09.12.2007. godine, gde je nakon dokazivanja, u podnesku u tački 4 istog (od 05.12.2007. godine), istaknuto: „Istog datuma, tuženi Bekim Marmullaku je podneo prigovor za obustavu izvršenja upravo zbog toga što je protiv pravosnažne odluke – sudskog poravnanja – podneta tužba za poništaj ovog poravnanja“; dok je odluka o izvršenju izdata sa registarskom oznakom E. br. 248/07, međutim ovom sudu stvari nisu predočeni dokazi”.

 

20. Iz spisa predmeta se primećuje da je u izvršnom predmetu [E. br. 248/07], podnosilac zahteva podneo prigovor protiv rešenja [E. br. 248/07] od 9. decembra 2007. godine i da je osporio izvršenje sudskog poravnanja koji je zaključen u Opštinskom sudu u Klini. Takođe u predmetu po tužbi podnetoj 30. januara 2008. godine zaveden kao: [C. br. 42/2008], podnosilac je imao isti zahtev, odnosno ukidanje rešenja o izvršenju sudskog poravnanja [E. br. 284/07] od 9. decembra 2007. godine i poništenje sudskog poravnanja [C. br. 81/2007] od 27. februara 2007. godine. Zahtev je ponovo upućen protiv iste tužene „DP NT Klina“, pa su predmet spora i strane isti.

 

21. Dana 14. jula 2017. godine, podnosilac zahteva je uložio žalbu Osnovnom sudu upućenu Apelacionom sudu, zbog (i) povrede parničnih odredaba i pogrešnog i nepotpunog utvrđivanja činjeničnog stanja, a takođe je tražio da se ožalbena presuda ukine i predmet vrati na presuđivanje.

 

22. Dana 21. februara 2017. godine, Kosovska agencija za privatizaciju (u daljem tekstu: KAP) se podneskom predstavila kao zastupnik „DP NT Klina“, i u tom podnesku je obavestila Sud da je 27. juna 2013. godine na osnovu odluke odbora KAP-a, DP (DP) otišlo u likvidaciju, i tim podneskom, KAP je tražila da se tužba odbije, kao neprihvatljiva.

 

23. Dana 23. februara 2021. godine, Apelacioni sud je, pratećim aktom [AC. br. 4053/2017], dostavio dosije zajedno sa žalbom Posebnoj komori Vrhovnog suda (u daljem tekstu: PKVS), a zatim ga je kancelarija za registrovanje zavela pod brojem [AC-II-21-0008]. Shodno tome, stupanjem na snagu Zakona br. 06/L-086 o Specijalnoj komori Vrhovnog suda Kosova za pitanja koja se odnose na Kosovsku agenciju za privatizaciju, proširena je nadležnost PKVS-a sa članovima 5. (Nadležnost), 6. (Potražioci i tužene strane) i 76.1 (Sukobi i tumačenje) gore navedenog Zakona, stoga je Žalbeno veće PKVS-a imalo predmetnu nadležnost da odlučuje u vezi sa žalbom podnosioca zahteva.

 

24. Dana 22. oktobra 2021. godine, žalbeno veče PKVS-a je, presudom [AC-II-21-0008]: (i) odbio, kao neosnovanu, žalbu podnosioca zahteva; (ii) potvrdio presudu [C. br. 42/2008] od 18. maja 2017. godine Osnovnog suda u Peći- filijala u Klini; i (iii) obavezao podnosioca zahteva da plati sudsku taksu za žalbeni postupak u iznosu od 100 (sto) evra. U obrazloženju svoje odluke, Žalbeno veće PKVS-a je naglasilo sledeće: „Žalbeno veće utvrđuje da je Osnovni sud u Peći – filijala u Klini bio u pravu kada je utvrdio da u ovom slučaju postoji sudska međuzavisnost (Litispedenca), jer je u stvari, predmet spora u izvršnom predmetu E. br. 248/07 u odnosu na predmet spora u predmetu C. br. 42/2008 isti i strane su iste. Stoga, ispunjeni su zakonski uslovi da se smatra da je ovaj spor isti na osnovu člana 262. ZPP-a”.

 

Činjenice slučaja u vezi sa ugovorom o zakupu u periodu od 1. januara do 30. juna 2007. godine, između podnosioca zahteva i „DP NT Klina“

 

25. Dana 1. februara 2008. godine, „DP NT Klina“ je pred Opštinskim sudom u Klini podnela poverilačku tužbu, tražeći od suda da prinudi podnosioca zahteva da plati iznos zakupnine od 1.116,00 evra, za period od 1. januara 2007. do 30. juna 2007. godine, tvrdeći da podnosilac zahteva nije uplatio ovu zakupninu za prostorije koje je iznajmio, vlasništvo DP „Klina“.

 

26. Dana 13. marta 2017. godine, podnosilac zahteva je podneo Osnovnom sudu odgovor na tužbi, osporavajući tužbu i tvrdeći zastarelost duga na osnovu Zakona o obligacionim odnosima, kao i navodeći takođe da „DP NT Klina“ nije imala aktivinu legitimaciju da bude strana na postupku, stoga zahtevajući odbacivanje tužbe kao nedozvoljene.

 

27. Dana 19. juna 2017, Osnovni sud je presudom [C.br.47/08] odbio tužbeni zahtev kao neosnovan, obrazlažujući da nakon saslušanja dveju strana i dokaza izvedenih na ročištu, zaključio da između strana u parnici nije postojao ugovorni odnos o zakupu za period od 1. januara 2007. do 30. juna 2007. godine, te zbog toga podnosilac nije imao obavezu da plati zakupninu s obzirom da tužilačka strana nije doneo ugovor o zakupu za navedeni period. Shodno navedenom, Osnovni sud je konstatovao da je tužba ostala neargumentovana i nepotkrepljena dokazima, pa je stoga odbijena kao neosnovana.

 

28. Dana 14. oktobra 2021. godine, žalbeno veće PKVS-a, je presudom [AC-II-21-0005]: (i) odbio kao neosnovanu žalbu KAP-a; (ii) potvrdio presudu Osnovnog suda [C.nr.47/08] od 19. juna 2017. godine; (iii) nije odredio sudsku taksu za žalbeni postupak.

 

29. Podnosilac zahteva ne osporava presudu [AC-II-21-0005] od 14. oktobra, žalbenog veća PKVS-a, stoga ista se odražava u kontekstu pojašnjenja činjenica slučaja.

 

Navodi podnosioca zahteva

 

30. Podnosilac zahteva navodi da je osporena presuda doneta kršeći osnovna prava i slobode zagarantovane članovima [Vrednosti], 24. [Jednakost pred zakonom] i 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava.

 

31. Podnosilac zahteva navodi da nisu ispoštovane odredbe članova 375. i 356. Zakona o obligacionim odnosima, na osnovu čega se primećuje da je dug u svim varijantama zastareo.

 

32. Podnosilac zahteva navodi da su svi postupci od Osnovnog suda do Žalbenog veća PKVS-a bili u suprotnosti sa odredbama parničnog postupka i materijalnim odredbama, pa su samim tim povređene i ustavne odredbe. Podnosilac zahteva navodi da je osporena odluka doneta uz povredu odredaba člana 73. Zakona o parničnom postupku, budući da je sudsko poravnanje [C. br. 81/07] od 27. februara 2007. godine, potpisala strana koja pravno nije bila strana, pošto u podnescima nije precizirano ko je vlasnik lokala, opština Klina ili KAP kao zastupnik „ DP NT Klina“. Shodno tome, prema podnosiocu zahteva, postoji nedostatak stvarnog pasivnog legitimiteta.

 

33. Podnosilac zahteva dalje ističe da redovni sudovi, i pored toga što priznaju postojanje sudske međuzavisnosti, isti ne postupaju na osnovu člana 262. ZPP-a, u kojem se ističe da se parnični postupak ne može pokrenuti niti sprovoditi u slučaju postojanja sudske međuzavisnosti.

 

34. Podnosilac zahteva dalje ističe: “U svim instancama je povređen i član 277. ZPP-a, jer je od 21.02.2017. godine prema podnesku KAP-a sa brojem 370-2017, ova agencija u stečaju i više ne postoji. I prema gore citiranom članu, stavu f i tački 3, postupak je trebalo odmah da se prekine od momenta prijema podnesaka”.

 

35. Na kraju, podnosilac zahteva ističe da je, pošto postoji toliki broj proceduralnih i zakonskih povreda na njegovu štetu, nemoguće da se takve povrede ne odnose na povrede odredaba člana 7. i 31. Ustava, jer se radi o povredi ljudskih prava i sloboda zagarantovana svim međunarodnim dokumentima o ljudskim pravima i slobodama, dok prema članu 31, podnosilac zahteva navodi da je stavljen u nejednak položaj pred sudom u odnosu na drugu stranu. Stoga, prema podnosiocu zahteva, povređen je i član 31. Ustava, jer oštećenom nisu zaštićena njegova zakonska prava.

 

36. Podnosilac zahteva dalje izdvaja i navodnu povredu člana 24. Ustava, jer je doveden u nejednak položaj u odnosu na suprotnu stranu, zato što se jednom presudom oslobađa, a drugom obavezuje. Pošto oslobađajuća presuda ima vrednost spora 4 puta manju od osuđujuće, prema njemu, stiče se utisak da se više tražilo balansiranje interesa strana, nego odlučivanje na osnovu zakonu.

 

37. I na kraju, podnosilac zahteva smatra da su povređene i odredbe člana 7. Ustava, budući da nije dovoljno zagarantovana zaštita oštećenog pred zakonom.

 

38. Konačno, podnosilac zahteva naglašava da je njegov cilj da Sud utvrdi da se u odnosu na njegov zahtev koji je zasnovan na činjenicama i zakonskim odredbama postupilo u suprotnosti sa odredbama članova 73, 262 i 277. ZPP-a i odredbama člana 375. ZOO-a potvrđenim i članom 356 novog zakona o obligacionim odnosima, kao i sa drugim odredbama parničnog postupka, gde su povređena i ustavna prava iz članova 7. i 31. Ustava.

 

Relevantne ustavne i zakonske odredbe

 

Ustav Republike Kosovo

 

Član 7. [Vrednosti]

 

1. Ustavni red Republike Kosovo se zasniva na načelima slobode, mira, demokratije, jednakosti, poštovanja ljudskih prava i sloboda i vladavine zakona, nediskriminacije, imovinskog prava, zaštite sredine, društvenog prava, pluralizma, podele državne vlasti i tržišne ekonomije.

 

2. Republika Kosovo obezbeđuje jednakost polova kao osnovnu vrednost za razvoj demokratskog društva, jednake mogućnosti učešća žena i muškaraca u politički, ekonomski, društveni i kulturni život i sve ostale oblasti društvenog života.

 

Član 24. [Jednakost pred zakonom]

 

1. Pred zakonom su svi jednaki. Svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije.

 

2. Niko se ne sme diskriminisati na osnovu rase, boje, pola, jezika, veroispovesti, političkog ili nekog drugog uverenja, nacionalnog ili društvenog porekla, veze sa nekom zajednicom, imovine, ekonomskog ili socijalnog stanja, seksualnog opredeljenja, rođenja, ograničene sposobnosti ili nekog drugog ličnog statusa.

 

3. Načelo jednakosti pred zakonom ne sprečava sprovođenje i usvajanje privremenih mera, neophodnih za zaštitu i napredak prava pojedinaca i grupa koje nisu jednake. Takve mere se mogu sprovoditi samo do ostvarenja cilja radi kojeg su uspostavljene.

 

Član 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje]

 

1. Svakom se garantuje jednaka zaštita prava pred sudom, ostalim državnim organima i nosiocima javnih.

 

(…)

 

4. Svako ko je optužen za krivično delo ima pravo da ispituje prisutne svedoke i da zahteva obavezno pojavljivanje svedoka, veštaka i ostalih lica, koja mogu razjasniti činjenice.

 

(…)

 

ZAKON BR. 03/L-006 O PARNIČNOM POSTUPKU

 

Član 73

 

73.1 Stranka u postupku može biti svako fizičko ili pravno lice.

 

73.2 Posebnim odredbama se određuje ko drugo, osim pravnih i fizičkih lica, može biti stranka u postupku.

 

73.3 Sud o stvari, može izuzetno , pravnim dejstvom na konkretnu stvar , da prizna svojstvo stranke i onim formava udruživanja koje nemaju sposobnost da budu stranke prema odredbama stava 1 i 2 ovog člana, ukoliko se potvrdi da, imajući u vidu predmet spora, u biti ispunjavaju osnovne uslove za dobijanje sposobnosti da se bude stranka, a posebno ukoliko raspolažu imovinom na kojoj se može izvršiti postupak izvršenja.

 

73.4 Protiv rešenja iz stava 3 ovog člana , kojim se priznaje svojstvo stranke u konkretnom pitanju ne dozvoljava se posebna žalba.

 

Član 262

Postojanje sudske međuzavisnosti (Litispedenca)

 

262.1 Sudska zavisnost nastaje još u trenutku u kojem tuženom se dostavlja tužba.

 

262.2 Što se tiče zahteva koju je stranka podnela u toku postupka , sudska zavisnost, nastaje u trenutku kada je protivnička stranka obaveštena o takvom zahtevu.

 

262.3 Za vreme postojanja sudske zavisnosti o istom tužbenom zahtevu ne može se pokrenuti ponovno suđenje između istih stranaka, a ukoliko se to, ipak učini, sud odbacuje tužbu.

 

262.4 Sud, tokom čitavog postupka, po službenoj dužnosti, stara se o tome dali se odvija drugo sudjenje o istom tužbenom zahtevu izmedju istih stranaka.

 

Član 277

Prekid sudjenja i prestanak sudjenja

 

Sudski proces prekida se:

 

1. a) u slučaju kada parnična stranka umre ili gubi proceduralnu sposobnost a koja nije odredila, punomoćjem zastupnika na sudjenju;

 

1. b) kada pravni zastupnik stranke umre ili prestaje da važi njegovo ovlašćenje za zastupanje a stranka nije odredila, punomoćjem zastupnika na sudjenju;

 

1. c) kada stranka koja je pravno lice prestaje da postoji, odnosno kada nadležni organ donosi pravosnažnu odluku o zabrani njegovog rada;

 

1. d) kada se podnosi predlog o pokretanju stečajnog postupka u sporovima u kojima optuženi je stečajni dužnik;

 

1. e) kada zbog rata ili drugih razloga prestaje rad suda;

 

1. f) kada je prekid sudjenja utvrdjeno nekim drugim zakonom.

 

ZAKON BR. 04/L-034 O KOSOVSKOJ AGENCIJI ZA PRIVATIZACIJU

 

Član 10

Obustava radnji

 

1. Svaka sudska, upravna ili arbitražna radnja, postupak ili akt koji uključuje ili je protiv nekog preduzeća (ili bile koje njegove aktive) koje je predmet odluke o likvidaciji obustavlja se po podnošenju, od strane organa za likvidaciju, obaveštenja o likvidaciji relevantnom sudu, javnom organu ili arbitražnom sudu. To obaveštenje se poziva na ovaj član 10. i njemu se prilaže primerak odluke o likvidaciji i primerak objavljenog obaveštenja o likvidaciji.

 

2. Svaka tako obustavljena radnja, postupak ili akt nastavlja se ili stupa na snagu samo uz dozvolu organa za likvidaciju ili suda. Tako obustavljene radnje, postupci i akti uključuju, ali se ne ograničavaju na, svaku radnju, postupak ili akt:

 

2.1 koji se odnosi na prikupljanje, povraćaj ili prinudnu naplatu potraživanja za dugove, poreze, kazne ili obaveze bilo koje vrste;

 

2.2 koji se odnosi na stvaranje, priznavanje, izmenu, povećanje, ispravnost, registraciju ili prinudnu naplatu bilo kog potraživanja ili interesa od preduzeću ili preduzeću ili bilo kojoj aktivi preduzeća;

 

2.3 svaki akt za unovčenje, oduzimanje ili prodaju bilo koje založene ili pod hipotekom ili na drugi način opterećene aktive ili za ostvarivanje vlasništva ili kontrole nad bilo kojom aktivom preduzeća; i

 

2.4 regulatorni postupak ili radnje u pogledu sprečavanja ili otklanjanja bilo koje povrede regulatornih odredbi, pravila ili odluka, do te mere da uključuje novčana potraživanja od preduzeća.

 

3. Obustava radnji, postupaka i akata ne primenjuje se ni na jedno od sledećeg:

 

3.1 sudski postupak od strane ili u ime preduzeća protiv trećih strana;

 

3.2 krivični postupak protiv preduzeća ili jednog ili više članova njegove Uprave;

 

3.3 prenos ili raspolaganje aktivom preduzeća u okviru redovnog poslovanja preduzeća, uključujući i transakcije predviđene ovim Zakonom i ovim članom 10. posebno;

 

3.4 regulatorni postupak ili radnje u pogledu sprečavanja ili otklanjanja bilo koje povrede regulatornih odredbi, pravila ili odluka, do te mere da ne uključuje novčana potraživanja od preduzeća; i

 

3.5 kontrolu i zahteve za kontrolu koje su podneli nosioci registrovane hipoteke, ispravnih zaloga ili sličnih opterećenja koja se odnose na aktivu preduzeća.

 

Ocena prihvatljivosti zahteva

 

39. Sud prvo razmatra da li su ispunjeni uslovi prihvatljivosti koji su utvrđeni Ustavom, propisani Zakonom i dalje predviđeni Poslovnikom.

 

40. U tom smislu, Sud se poziva na stavove 1. i 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, koji propisuju:

 

Član 113

 

“1. Ustavni sud odlučuje samo u slučajevima koje su ovlašćene strane podnele sudu na zakonit način.

 

[…]

 

7. Pojedinci mogu da pokrenu postupak ako su njihova prava i slobode koje im garantuje ovaj Ustav prekršena od strane javnih organa, ali samo kada su iscrpeli sva ostala pravna sredstva, regulisanim zakonom”.

 

41. Sud se dalje poziva na uslove prihvatljivosti, kao što su propisani u Zakonu. U tom smislu, Sud se prvo poziva na članove [Individualni zahtevi], 48. [Tačnost podneska] i 49. [Rokovi] Zakona, koji propisuju:

 

Član 47

[Individualni zahtevi]

 

“1. Svaka osoba ima pravo da od Ustavnog suda zatraži pravnu zaštitu ukoliko smatra da njena Ustavom zagarantovana prava i slobode krši neki javni organ.

 

2. Osoba može da podnese pomenuti podnesak samo nakon što su iscrpljena sva ostala zakonom određena pravna sredstva”.

 

Član 48

[Tačnost podneska]

 

“Podnosilac podneska je dužan da jasno naglasi to koja prava i slobode sumu povređena i koji je konkretan akt javnog organa koji podnosilac želi da ospori”.

 

Član 49

[Rokovi]

 

“Podnesak se podnosi u roku od 4 meseci. Rok počinje od dana kada je podnosilac primio sudsku odluku […]”.

 

42. Što se tiče ispunjenja ovih uslova, Sud utvrđuje da je podnosilac zahteva ovlašćena strana, koja osporava akt javnog organa, odnosno presudu [AC-II-21-0008] od 22. oktobra 2021. godine Žalbenog veća PKVS-a, nakon što je iscrpeo sva pravna sredstva propisana zakonom. Podnosilac zahteva je takođe naglasio osnovna prava i slobode za koje navodi da su mu povređene, u skladu sa članom 48. Zakona i podneo je zahtev u skladu sa rokovima propisanim u članu 49. Zakona.

 

43. Pored toga, Sud razmatra da li je podnosilac zahteva ispunio uslove prihvatljivosti propisane u stavu (2) pravila 39 (Kriterijum o prihvatljivosti) Poslovnika. Pravilo 39 (2) Poslovnika propisuje uslove na osnovu kojih Sud može da razmotri zahtev, uključujući uslov da zahtev ne bude očigledno neosnovan. Tačnije, pravilo 39 (2) propisuje:

 

Pravilo 39

(Kriterijum o prihvatljivosti)

 

“(2) Sud može smatrati zahtev neprihvatljivim, ako je zahtev očigledno neosnovan, jer podnosilac nije dovoljno dokazao i potkrepio tvrdnju”.

 

44. Sud prvo ističe da gore navedeno pravilo, na osnovu sudske prakse Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLJP) i Suda, omogućava poslednje navedenom da proglašava zahteve neprihvatljivim iz razloga koji se odnose na meritum slučaja. Tačnije, na osnovu ovog pravila, Sud može proglasiti zahtev neprihvatljivim na osnovu i nakon ocene njegovog merituma, odnosno ako isti oceni da je sadržaj zahteva očigledno neosnovan na ustavnim osnovama, kao što je propisano u stavu (2) pravila 39 Poslovnika.

 

45. Na osnovu sudske prakse ESLJP-a, ali i Suda, zahtev se može proglasiti neprihvatljivim kao „očigledno neosnovan“ u celini ili samo u odnosu na određeni navod koji zahtev može sadržati. S tim u vezi, tačnije je nazivati ih „očigledno neosnovanim navodima“. Poslednje navedeni se, na osnovu sudske prakse ESLJP-a, mogu svrstati u četiri različite grupe: (i) navodi koji se kvalifikuju kao navodi „četvrtog stepena“; (ii) navodi kategorisani „odsustvom očigledne ili evidentne povrede“; (iii) navodi koji su „nepotkrepljeni ili neobrazloženi“; i na kraju, (iv) „konfuzni i nejasni“ navodi (vidi, tačnije, koncept neprihvatljivosti na osnovu zahteva ocenjenog kao „očigledno neosnovan“, i specifičnosti gore navedene četiri kategorije navoda kvalifikovani kao „očigledno neosnovani“, Praktični vodič ESLJP-a o kriterijumima prihvatljivosti od 30. aprila 2020. godine; deo III. Neprihvatljivost zasnovana na meritumu; A. Očigledno neosnovani zahtevi, stavovi 275 do 304).

 

46. U smislu ocene prihvatljivosti zahteva, odnosno, ocenjujući da li je isti očigledno neosnovan na ustavnim osnovama, Sud će se prvo podsetiti na suštinu slučaja sadržanu u ovom zahtevu i na relevantne navode podnosioca zahteva, pri čijoj oceni će Sud primeniti standarde sudske prakse ESLJP-a, u skladu sa kojima je, prema članu 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] Ustava, dužan da tumači osnovna prava i slobode zagarantovane Ustavom.

 

47. Dakle, Sud prvo podseća da se okolnosti slučaja odnose na dug u vezi sa zakupninom poslovnog prostora koji je podnosilac zahteva prvo dobio od „DP NT Klina“ preko sudskog poravnanja. Po prijemu obaveštenja od opštine Klina, gde je traženo da se za iste prostorije koje su bile predmet sudskog poravnanja zaključi ugovor o zakupu sa opštinom Klina, podnosilac zahteva je zaključio ugovor sa opštinom Klina i istovremeno prekinuo izvršavanje finansijskih obaveza koje je imao na osnovu sudskog poravnanja sa preduzećem „DP NT Klina“. Nakon predloga za izvršenje sudskog poravnanja od strane „DP NT Klina“, Opštinski sud je rešenjem dozvolio izvršenje sudskog poravnanja. Shodno tome, podnosilac zahteva je u okviru izvršnog postupka podneo prigovor (protiv rešenja o dozvoljavanju izvršenja sudskog poravnanja), ali nije dostavio nikakve dokaze u vezi sa relevantnim prigovorom Opštinskom sudu. Nakon toga, podnosilac zahteva je podneo tužbu Opštinskom sudu sa istim zahtevima: (i) ukidanje rešenja o dozvoljavanju izvršenja sudskog poravnanja, i (ii) ukidanje sudskog poravnanja zaključenog između podnosioca zahteva i preduzeća „DP NT Klina“ u Opštinskom sudu u Klini. Osnovni sud je presudom odlučio da se tužbeni zahtev podnosioca odbije, kao neosnovan, odnosno da se tužba u ovoj pravnoj stvari odbije, kao nedozvoljena, zbog postojanja sudske međuzavisnosti (Litispedenca), budući da su predmet spora i strane u postupku bile iste. Žalbu podnosioca zahteva protiv gore navedene presude je razmotrilo Žalbeno veće PKVS-a, kao rezultat proširenja predmetne nadležnosti nakon stupanja na snagu Zakona br. 06/L-086 o SKVS-a. Žalbeno veće je presudom odbilo žalbu podnosioca zahteva, kao neosnovanu, i potvrdio presudu Osnovnog suda.

 

48. Podnosilac zahteva osporava zaključak redovnih sudova pred Sudom, iznoseći navode u vezi sa procesnim garancijama zagarantovanim članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a. U tom smislu, podnosilac zahteva, između ostalog, ističe pogrešno tumačenje zakona. Podnosilac zahteva takođe ističe navode o povredi članova 7. i 24. Ustava.

 

Što se tiče navoda o pogrešnom tumačenju zakona

 

49. Podnosilac zahteva pred Sudom osporava zaključke redovnih sudova, navodeći povredu člana 31. Ustava. U tom smislu, podnosilac zahteva, između ostalog, ističe pogrešno tumačenje Zakona o parničnom postupku, budući da je sudsko poravnanje potpisala strana koja pravno nije imala stvarni pasivni legitimitet. U tom kontekstu i između ostalog, podnosilac zahteva je naglasio da se osporenom odlukom postupilo u suprotnosti sa odredbama člana 73. (bez naslova), 262. [Postojanje sudske međuzavisnosti (Litispedenca)] i 277. (Prekid sudjenja i prestanak sudjenja) ZPP-a.

 

50. Razmatrajući gore navedene navode, Sud naglašava da se oni suštinski odnose na pogrešnu primenu važećeg zakona od strane Vrhovnog suda, koje, u skladu sa svojom sudskom praksom i praksom ESLJP-a, Sud smatra „navodima četvrtog stepena”.

 

51. U kontekstu ove kategorije navoda, Sud naglašava da je on, na osnovu sudske prakse ESLJP-a, ali uzimajući u obzir i njegove karakteristike, koje su utvrđene u EKLJP-u, (vidi, s tim u vezi, objašnjenje u Praktičnom vodiču ESLJP-a od 30. aprila 2020. godine o kriterijumima 0 prihvatljivosti; deo I. Neprihvatljivost na osnovu merituma; A. Zahtevi koji su očigledno neosnovani; 2.“Četvrti stepen“, stavovi 281 i 288), načela subsidijarnosti i doktrine četvrte instance, dosledno isticao razliku između „ustavnosti“i „zakonitosti“ i potvrdio da nije njegov zadatak da se bavi greškama u činjenicama ili zakonu, koje je navodno izvršio redovan sud, osim i u meri u kojoj su se takvim greškama mogla povrediti prava i slobode koje su zaštićene Ustavom i/ili EKLJP-om (vidi, u tom kontekstu, između ostalog, slučajeve Suda: KI96/21, podnosilac zahteva: Xhelal Zherka, rešenje o neprihvatljivosti od 23. septembra 2021. godine, stav 49; KI145/20, podnositeljka zahteva: Hafize Gashi, rešenje o neprihvatljivosti od 22. aprila 2021. godine, stav 33; KI179/18, podnositeljka zahteva: Belgjyzar Latiji, rešenje o neprihvatljivosti od 23. jula 2020. godine, stav 68; KI49/19, podnosilac zahteva: Akcionarsko društvo Limak Kosovo International Airport A.D., „Adem Jashari„, rešenje od 31. oktobra 2019. godine, stav 47; KI56/17, podnositeljka zahteva: Lumturije Murtezaj, rešenje o neprihvatljivosti od 18. decembra 2017. godine, stav 35; i KI154/17 i KI05/18, podnosioci zahteva: Basri Deva, Afërdita Deva i Društvo sa ograničenom odgovornošću „Barbas“, rešenje o neprihvatljivosti od 12. avgusta 2019. godine, stav 60).

 

52. Sud je takođe dosledno ponavljao da nije njegova uloga da ponovo razmatra zaključke redovnih sudova u vezi sa činjeničnim stanjem ili primenom materijalnog prava i ne može da oceni same činjenice koje su dovele do toga da redovni sud donese jednu umesto neke druge odluke. U suprotnom, Sud bi postupao kao sud „četvrtog stepena„, što bi rezultiralo prekoračenjem granica postavljenih u njegovoj nadležnosti (vidi, u tom smislu, predmete ESLJP-a: García Ruiz protiv Španije, presuda od 21. januara 1999. godine, stav 28, kao i tu korišćene reference; i vidi, takođe slučajeve Suda: KI145/20, gore citiran, stav 34, KI49/19, gore citiran, stav 48, i KI154/17 i KI05/18, gore citiran, stav 61).

 

53. Sud, ipak, naglašava da sudska praksa ESLJP-a i Suda takođe utvrđuju okolnosti pod kojima treba napraviti izuzetke od ovog stava. Kao što je napred navedeno, dok redovni sudovi imaju primarni zadatak da reše probleme oko tumačenja primenljivog zakona, uloga Suda je da se uveri ili proveri da efekti ovog tumačenja budu kompatibilni sa Ustavom i EKLJP-om (vidi, predmet ESLJP-a: Miragall Escolano i drugi protiv Španije , presuda od 25. maja 2000. godine, stavovi 33-39; i vidi, takođe, slučaj Suda: KI154/17 i KI05/18, gore citiran, stav 63). U principu, takav izuzetak je povezan sa slučajevima za koje se ispostavilo da su očigledno proizvoljni, uključujući one u kojima je sud “primenio zakon na očigledno pogrešan način“ u konkretnom predmetu i koji je mogao rezultirati „proizvoljnim“ ili „očigledno neobrazloženim“ zaključcima za dotičnog podnosioca zahteva (za detaljnije objašnjenje o konceptu „primene zakona na očigledno pogrešan način„, vidi, između ostalog: Vodič ESLJP-a za član 6. EKLJP-a (građanski aspekt) od 31. avgusta 2020. godine, deo IV. Proceduralni kriterijumi; 3. Četvrti stepen; b. Opseg i ograničenja sudskog nadzora, stavovi 366-372; i slučaj Suda: KI154/17 i 05/18, gore citiran, stavovi 60 do 65 i tu korišćene reference).

 

54. U tom smislu, Sud podseća da se u okolnostima konkretnog slučaja, glavni navodi podnosioca zahteva odnose na pogrešno tumačenje ZPP-a od strane redovnih sudova. U suštini, podnosilac zahteva navodi da su redovni usovi postupali u suprotnosti sa odredbama članova 73, 262 i 277. ZPP-a.

 

55. Što se tiče navoda podnosioca zahteva, Osnovni sud je, presudom [C. br. 42/2008] od 18. maja 2017. godine, istakao sledeće:

 

“Navodi sledeće prirode, citiram: „… potpisala ga je N.T.SH., koja, na osnovu člana 73. ZPP-a, ne može biti strana u ovom sporazumu, pošto nije bila i nije vlasnik ovog objekta koji je dat pod zakup, tako da nije imala ni stvarni pasivni legitimitet“, su samo hipotetički razlozi, jer sudu nije predočen ni jedan jedini dokaz, pošto nije vlasnik iznajmljenog objekta. Dalje nastavlja sa navodima sledeće prirode, citiram: „Nije razjašnjeno da li se radi o društvenom ili javnom dugu, pošto nikada nije razjašnjeno da li je vlasnik Opština ili NTSH, jer je dodao: „U prvim godinama se kao vlasnik pojavljuje opština, jer prima zakupninu neko vreme od zakupca. Kasnije je ugovor o zakupu u svojstvu zakupca potpisalo N.T.SH. i dug poprima društveni karakter. Ponovo, 05.03.2007. godine, opština se pojavljuje kao vlasnik i dug poprima javni karakter. Ističe da sud mora da razjasni da li se radi o društvenom ili javnom dugu, jer je Zakonom br. 05/2-043, Vlada Republike Kosovo do 31.01.2009. godine oprostila dugove javnim preduzećima. Međutim, za sud slučaja nije ubedljivo i dovoljno samo da se navedu činjenice, kada tužilac nije uspeo ili propustio je da predoči prihvatljive dokaze za svoje navode. U skladu sa ovom sadržinom zakona, nijednom činjenicom i dokazom nije dokazano da je tužilac postupao i preduzeo na osnovu istih neku radnju da ostvari svoje pravo. Ali, samom tužbom, haotičnim podnescima ovlašćenog zastupnika i hipotetičkim navodima, sa posebnim akcentom kada se poziva na to da sud treba da oprosti dug tužiocu, takav stav nije izvodljiv niti je ispravan, jer je isti mogao da se potrudi da traži od društvenog preduzeća da mu oprosti dug, što nije učinio, a ako jeste, nije dokazao dokazima, jer ovakvi stavovi tužioca u tužbi i u drugim podnescima u spisima predmeta nisu ubedljivi, niti su uticali na drugačije odlučivanje od onog koje se nalazi u izreci ove presude”.

 

56. Razmatrajući navode podnosioca zahteva, Žalbeno veće PKVS-a je, presudom [AC-II-21-0008] od 22. oktobra 2021. godine, dalo razloge za odbijanje žalbe, naglašavajući sledeće:

 

Žalbeno veće utvrđuje da je Osnovni sud u Peći-filijala u Klini bio u pravu kada je zaključio da u ovom slučaju postoji sudska međuzavisnost (litispedence), jer je u stvari predmet spora u izvršnom predmetu E. br. 248/07 u odnosu na predmet spora u predmetu  C. br. 42/2008 isti i strane su iste. Stoga, ispunjeni su zakonski uslovi da se smatra da je ovaj spor isti na osnovu člana 262. ZPP-a.

 

Žalbeno veće primećuje da se KAP sa svojim podneskom podnetim 21. februara 2017. godine pojavljuje kao zastupnik tuženog DP-a, i u tom podnesku je obavestio Sud da je 27. juna 2013. godine, na osnovu odluke odbora KAP-a, DP stupilo u likvidaciju, i ovim podneskom, KAP je tražila da se tužba odbije, kao neprihvatljiva. Ovaj zahtev KAP-a nije razmotrio prvostepeni sud sa ožalbenom presudom. U ovom slučaju, tužba je podneta 30. januara 2008. godine, dok je tuženo DP otišlo u likvidaciju 27. juna 2013. godine. Na osnovu člana 10.1 Dodatka Zakona o KAP-u, postupak u vezi sa tužbom treba obustaviti, međutim, takav zahtev nije podnet u podnesku KAP-a od 21. februara 2017. godine.

 

Žalbeno veće primećuje da, na osnovu podataka iz Kancelarije za registraciju, tužilac nema nijedan drugi predmet u radu u PKVS-a povodom istog zahteva, što znači da se tužilac možda uopšte nije obratio Likvidacionom organu radi podnošenja istog zahteva nakon pokretanja postupka likvidacije DP-a.

 

I pored postojanja ovih okolnosti, Žalbeno veće utvrđuje da se rezultat dat ožalbenom presudom ne može promeniti, jer je ispravan i potkrepljen Zakonom.  

 

57. U tom smislu, Sud smatra da je Žalbeno veće PKVS-a, osporenom odlukom, potvrdilo odluke nižestepenih sudova i u okolnostima konkretnog slučaja, pozabavilo se i obrazložilo navode podnosioca zahteva, uključujući i one u vezi sa pogrešnim tumačenjem odredaba ZPP-a.

 

58. Stoga, uzimajući u obzir navode i činjenice koje je izneo podnosilac zahteva, kao i gore razrađena obrazloženja redovnih sudova, Sud smatra da podnosilac zahteva nije dovoljno dokazao i potkrepio tvrdnju da su redovni sudovi možda pogrešno primenili zakon, pa se njegovi navodi o pogrešnom tumačenju i primeni važećeg zakona kvalifikuju kao navodi koji spadaju pod kategoriju „četvrtog stepena” i kao takvi odražavaju navode na nivou „zakonitosti” i nisu bili argumentovani na nivou „ustavnosti“. Shodno tome, isti su očigledno neosnovani, na ustavnim osnovama, kao što je propisano u stavu (2) pravila 39. Poslovnika.

 

59. U tom smislu, kako bi se izbegli nesporazumi od strane podnosilaca zahteva, Sud ističe da „pravda“ koja se propisuje u članu 31 u vezi sa članom 6. EKLJP-a nije „sustinska„, već „proceduralna„. U praktičnom smislu, i u principu, ovo se izražava u kontradiktornom postupku u kojem se strane saslušaju i stavljaju pod istim uslovima pred sudom (vidi, KI131/19, podnosilac zahteva: Sylë Hoxha, rešenje o neprihvatljivosti od 21. aprila 2020. godine, stav 57; i KI49/19, gore citiran, stav 55).

 

60. To tačnije znači da se stranama tokom pravičnog i nepristrasnog postupka mora (i) omogućiti sprovođenje postupka na osnovu načela kontradiktornosti; (ii) da im se mora dati mogućnost da tokom različitih faza postupka predoče argumente i dokaze koje smatraju relevantnim za svoj slučaj; (iii) garantovati da su svi argumenti, objektivno gledano, koji su bili relevantni za rešavanje njihovog slučaja, propisno saslušani i razmotreni od strane sudova; (iv) garantovati da su činjenični i pravni razlozi za osporene odluke detaljno razmatrani; i da im se, u skladu sa okolnostima slučaja, (v) garantuje da su postupci u celini gledano bili pravični i nepristrasni (vidi, između ostalog, slučaj ESLJP-a: Garsia Ruiz protiv Španije, gore citiran, stav 29; i KI131/19, gore citiran, stav 58). Sud ističe da u okolnostima konkretnog slučaja, podnosilac zahteva nije argumentovao da to nije slučaj.

 

61. Sud naglašava da član 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP ne garantuju nikome povoljan ishod u sudskom postupku niti predviđaju da Sud dovodi u pitanje primenu materijalnog prava od strane redovnih sudova u parničnom sporu, gde obično jedna strana dobija, a druga gubi (vidi, između ostalog, slučajeve Suda: KI118/17podnosilac zahteva: Şani Kervan i drugi, rešenje o neprihvatljivosti od 17. januara 2018. godine, stav 36; KI49/19, gore citiran, stav 54; i KI99/19, podnositeljka zahteva: Persa Raičević, rešenje o neprihvatljivosti od 19. decembra 2019. godine, stav 48).

 

62. Sud na kraju takođe ističe da nezadovoljstvo podnosioca zahteva ishodom postupka od strane redovnih sudova ne može samo po sebi pokrenuti argumentovanu tvrdnju o povredi prava i osnovnih sloboda zagarantovanih Ustavom (vidi, predmet ESLJP-a: Mezotur-Tiszazugi Tarsulat protiv Mađarske, br. 5503/02, presuda od 26. jula 2005. godine, stav 21).

 

Što se tiče navoda o  povredi članova 7. i 24. Ustava

 

63. Sud u nastavku takođe podseća da podnosilac zahteva navodi da je u okolnostima konkretnog slučaja, osporena odluka Žalbenog veća PKVS-a takođe doneta povredom osnovnih prava i sloboda zagarantovanih članovima 7. i 24. Ustava.

 

64. Sud podseća da, prema utvrđenoj sudskoj praksi ESLJP-a, Sud proglašava zahtev neprihvatljivim, kao očigledno neosnovan, kada su navodi „nepotkrepljeni ili neobrazloženi“ ili kada je ispunjen jedan od dva karakteristična uslova, odnosno:

 

31. kada podnosilac zahteva samo citira jednu ili više odredbi Konvencije ili Ustava, ne objašnjavajući kako su one povređene, osim ako je to očigledno vidljivo na osnovu činjenica i okolnosti slučaja (vidi, s tim u vezi, slučajeve ESLJP-a: Trofimchuk protiv Ukrajine 4241/03 odluka od 31. maja 2005. godine, vidi, takođe: Baillard protiv Francuske br. 6032/04 odluka od 25. septembra 2008. godine);

 

5. b)   kada podnosilac zahteva ne iznese ili odbije da iznese materijalne dokaze u prilog svojih navoda (ovo se posebno odnosi na odluke sudova ili drugih unutrašnjih organa), osim kada postoje izuzetne okolnosti koje su van kontrole koje ga sprečavaju u tome (na primer, ako zatvorske vlasti odbiju da sudu dostave dokumente iz spisa predmetnog zatvorenika) ili ako sam sud ne odluči drugačije (vidi, slučaj Suda: KI166/20, podnosilac zahteva: Ministarstvo rada i socijalne zaštite, rešenje o neprihvatljivosti od 5. januara 2021. godine, stav 42).

 

65. U konkretnom slučaju, podnosilac zahteva navodi da su mu presudom Žalbenog veća PKVS-a “proizvoljno” povređena individualna prava i da je došlo do povrede članova 7. i 24. Ustava, međutim istom se ne objašnjava tačno kako je došlo do povrede tih članova Ustava. S tim u vezi, Sud ponavlja da je dosledno isticao da samo pozivanje i pominjanje članove Ustava i EKLJP-a nije dovoljno da se utvrdi utemeljena tvrdnja o ustavnoj povredi. Kada se navode takve povrede Ustava, podnosioci zahteva moraju dati obrazložene navode i ubedljive argumente (vidi, u tom kontekstu, slučajeve: KI175/20, podnosilac zahteva: Kosovska agencija za privatizaciju, rešenje o neprihvatljivosti od 22. aprila 2021. godine, stav 81; KI166/20 gore citiran, stav 52; KI04/21, podnositeljka zahteva: Nexhmije Makolli, rešenje o neprihvatljivosti od 11. maja 2021. godine, stavovi 38- 39).

 

66. Pored toga, Sud ističe da navod o povredi člana 7. Ustava mogu argumentovano iznositi pojedinačni podnosioci zahteva samo u vezi sa nekim posebnim pravom zagarantovanim Poglavljem II i III Ustava. Stoga, ovaj član ne može samostalno da se primeni ukoliko činjenice stvari ne spadaju u područje delovanja jedne ili više odredaba Ustava koje se odnose na „uživanje ljudskih prava i sloboda“ (vidi, slučaj KI67/16, podnositeljka zahteva: Lumturije Voca, rešenje o neprihvatljivosti od 23. januara 2017. godine, stav 128; KI172/18, podnosilac zahteva: Arbër Kryeziu, vlasnik “Al-Petrol” Sh.p.k, rešenje o neprihvatljivosti od 20. januara 2020. godine, stav 65).

 

67. Sud, s tim u vezi, podseća da već ima veoma konsolidovanu praksu kroz koju je više puta isticao da samo pominjanje člana Ustava, bez jasnog i adekvatnog obrazloženja kako je to pravo povređeno, nije dovoljno kao argument za aktiviranje zaštitne mašinerije koju nudi Ustav i Sud, kao institucija koja brine o poštovanju ljudskih prava i sloboda (vidi, u tom smislu, slučajeve Suda: KI02/18, podnosilac zahteva: Vlada Republike Kosovo [Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja], rešenje o neprihvatljivosti od 20. juna 2019. godine, stav 36; i KI95/19, podnosilac zahteva: Ruzhdi Bejta, rešenje o neprihvatljivosti od 8. oktobra 2019. godine, stavovi 30-31).

 

68. U okolnostima konkretnog slučaja, podnosilac zahteva, osim pozivanja na pojedine članove Ustava, nije jasno i adekvatno obrazložio kako su osporenom odlukom ovi članovi mogli biti povređeni. Stoga, Sud smatra da navodi podnosioca zahteva o povredi gore navedenih članova Ustava spadaju u kategoriju „nepotkrijepljenih ili neobrazloženih“ navoda, budući da je podnosilac zahteva samo citirao odredbu Ustava, ne obrazlažući kako je ona povređena. Stoga, ovaj navod je očigledno neosnovan na ustavnim osnovama, kao što je propisano u stavu (2) pravila 39 Poslovnika.

 

Zaključak

 

69. Na kraju, Sud utvrđuje da je zahtev podnosioca neprihvatljiv, jer: (I) su navodi o povredi člana 31. Ustava u vezi sa navodima podnosioca zahteva o pogrešnom tumačenju i pogrešnoj primeni važećeg zakona, navodi koji se kvalifikuju kao navodi „četvrtog stepena“; te su kao takvi ovi navodi podnosioca zahteva očigledno neosnovani na ustavnim osnovama; kao i (II) navodi podnosioca zahteva o povredi članova 7. i 24. Ustava, ocenjeni su kao očigledno neosnovani, jer su ovi navodi kvalifikovani kao navodi koji spadaju u kategoriji „nepotkrepljenih ili neobrazloženih“ navoda. Stoga se zahtev u celini ocenjuje kao neprihvatljiv, kao očigledno neosnovan, na ustavnim osnovama, kao što je propisano u stavu (2) pravila 39 Poslovnika.

 

 

IZ TIH RAZLOGA

 

Ustavni sud, u skladu sa članom 113.7 Ustava, članom 20. Zakona i pravilom 39 (2) i 59 (2) Poslovnika, na sednici održanoj 12. oktobra 2022. godine, jednoglasno:

 

ODLUČUJE

 

1. DA PROGLASI zahtev neprihvatljivim;

 

1. DA DOSTAVI ovo rešenje stranama;

 

• DA OBJAVI ovo rešenje u Službenom listu, u skladu sa članom 20.4 Zakona;

 

1. Ovo rešenje stupa na snagu odmah.

Sudija izvestilac                                                      Predsednica Ustavnog suda

Nexhmi Rexhepi                                                                       Gresa Caka-Nimani