USTAVNI SUD

KI30/22, Podnosilac: Ali Aliu, Ocena ustavnosti Presude Vrhovnog suda Republike Kosova, ARJ-UZVP. br. 71/2021, od 28. jula 2021. godine

KI30/22, Rešenje o neprihvatljivosti od 22. januara 2023. godine, objavljeno dana 12. marta 2024. godine

Ključne reči: individualni zahtev, neprihvatljiv zahtev, očigledno neosnovan.

Predmet podnosioca zahteva je razmatran kroz 7 (sedam) sudskih odluka donetih tokom postupaka koji su sprovedeni pred redovnim sudovima.  Sud podseća da je spor započeo kao rezultat prestanka radnog odnosa podnosioca zahteva od strane poslodavca – Univerziteta u Prištini, uz obrazloženje da mu je istekao ugovor o radu.  Podnosilac zahteva je podneo žalbu protiv odluke o prestanku radnog odnosa NNOCSK-u, koji je odlukom [br. 1074/08] odbio žalbu podnosioca zahteva kao neosnovanu. Podnosilac zahteva je podneo tužbu pred Osnovnim sudom tražeći poništenje odluke NNOCSK-a [br. 1074/08] od 18. marta 2008. godine i naknadu u iznosu od 18.985,00 evra za period od 01.10.2007. godine, do vremena kada je penzionisan, sa zakonskom kamatom od osam odsto (8%). Osnovni sud je presudom [A. br. 793/15] od 7. decembra 2016. godine poništio odluku NNOCSK-a [br. 1074/08] od 18. marta 2008. godine i vratio predmet na ponovno odlučivanje sa obrazloženjem da je osporena odluka [br. 1074/08] doneta uz povredu člana 85. i stava 4. člana 84. Zakona o upravnom postupku zbog toga što nisu navedeni činjenični nalazi, dokazi, osnov i pravno obrazloženje na osnovu kojih je doneta odluka o odbijanju žalbe podnosioca zahteva. U međuvremenu, NNOCSK-a je podneo žalbu Apelacionom sudu na presudu Osnovnog suda [A. br. 793/15] od 7. decembra 2016. godine, tvrdeći pogrešnu primenu materijalnog prava. Apelacioni sud je presudom [A.A. br. 77/2017] od 14. juna 2017. godine odbio žalbu NNOCSK-a i potvrdio je presudu [A. br. 793/15] od 7. decembra 2016. godine. U međuvremenu, podnosilac zahteva je podneskom od 31. avgusta 2017. godine, pozivajući se na presudu Osnovnog suda [A. br. 793/15] od 7. decembra 2016. godine, koju je već potvrdio Apelacioni sud, predložio NNOCSK-u da „postupi u skladu sa pravosnažnom presudom i u vezi sa meritornom odlukom…”

U postupku ponovnog odlučivanja, NNOCSK je doneo odluku [A/02/17/2017] od 11. oktobra 2017. godine, kojom je odbio žalbu podnosioca zahteva kao neosnovanu uz obrazloženje da je podnosiocu zahteva ugovor o radu istekao 30. septembra 2007. godine. U međuvremenu, podnosilac zahteva je podneo tužbu Osnovnom sudu tražeći poništenje ove odluke.  Osnovni sud je presudom [A. br. 1758/17] od 26. oktobra 2018. godine odlučio u korist podnosioca zahteva tako što je usvojio njegov tužbeni zahtev i dosudio kompenzaciju zarada.  Nakon žalbe poslodavca, odnosno Univerziteta u Prištini, Apelacioni sud je presudom [AA. br. 26/2019] od 21. septembra 2020. godine usvojio žalbu poslodavca i poništio je presudu Osnovnog suda [A. br. 1758/ 2017] od 26. oktobra 2018. godine, vraćajući predmet na ponovno odlučivanje u prvom stepenu sa obrazloženjem da je podnosilac zahteva imao ugovor na određeno vreme. Osnovni sud je u postupku ponovnog odlučivanja presudom [A. br. 1758/2017] od 4. decembra 2020. godine odbio tužbeni zahtev podnosioca zahteva kao neosnovan uz obrazloženje da je ugovor podnosioca zahteva istekao 30. septembra 2007. godine i shodno tome da „istekom ugovora poslodavac tužioca nije imao nikakvu zakonsku obavezu za njegovo produženje“. Ovu presudu je potvrdio Apelacioni sud presudom [AA. br. 85/2021] od 19. aprila 2021. godine na osnovu toga što su zakonske odredbe pravilno primenjene i činjenično stanje pravilno potvrđeno, budući da je ugovor podnosioca zahteva bio ugovor na određeno vreme, odnosno ugovor podnosioca zahteva je istekao 30. septembra 2007. godine, i prema članu 35.1 (b) Administrativnog uputstva 2003/2, isti nije ispunio kriterijume za poziv asistenta, i kao posledica toga, njegov radni odnos je raskinut. Nakon podnošenja zahteva za vanredno preispitivanje od strane podnosioca zahteva, Vrhovni sud je presudom [ARJ-UZVP. br. 71/2021] od 28. jula 2021. godine potvrdio nalaze redovnih sudova da je podnosiocu zahteva istekao ugovor dana 30. septembra 2007. godine i prema rečima suda „isti nije ispunio uslov za doktorat, poslodavac nije imao nikakvu obavezu da produži ugovor, pošto prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa traju do isteka ugovora.” Podnosilac zahteva osporava ove nalaze redovnih sudova pred Sudom tvrdeći da je presuda Vrhovnog suda [ARJ-UZVP. br. 71/2021] od 28. jula 2021. godine, kao poslednjeg stepena u ovom predmetu, doneta uz povredu ustavnih garancija iz člana 31. Ustava u odnosu na član 6. EKLJP-a.

Sud primećuje da se glavni navodi podnosioca zahteva u suštini odnose na povredu prava na „pravično suđenje“ prema članu 31. Ustava, u vezi sa članom 6. EKLJP kao rezultat (i) nedostatka obrazloženja sudske odluke zbog pogrešne primene/tumačenja zakona od strane redovnih sudova tokom ispitivanja njegovog slučaja i (ii) povrede principa pravne sigurnosti kao rezultat nedostatka doslednosti između Apelacionog suda i Osnovnog suda u vezi sa odlučivanjem u njegovom slučaju.

Sud podseća da podnosilac zahteva tvrdi da je ugovor o radu, koji je prema redovnim sudovima istekao 30. septembra 2007. godine, trebao da bude produžen na osnovu člana 78. Statuta Univerziteta u Prištini od 23. oktobra 2000. godine.  S tim u vezi, podnosilac zahteva naglašava da su redovni sudovi, u slučaju odbijanja njegove žalbe, pogrešno primenili zakon, odnosno odredbe člana 35.1 Administrativnog uputstva 2003/2.  Prema navodima podnosioca zahteva, redovni sudovi nisu razmotrili/odgovorili na njegove tvrdnje u vezi sa pravom na nastavak radnog odnosa na osnovu člana 87. st. 2 Statuta Univerziteta u Prištini iz 2000. godine.  U vezi sa razmatranjem njegovog predmeta od strane redovnih sudova, podnosilac zahteva tvrdi da (ii) odluka Vrhovnog suda nije pružila dovoljno obrazloženja u vezi sa tvrdnjama koje su iznesete pred njim, odnosno u vezi sa tvrdnjom koja se odnosi na njegovo pravo na nastavak ugovora o radu prema Statutu Prištinskog univerziteta iz 2000. godine, kao i na nedostatak obrazloženja na koji pravni osnov se pozvao Vrhovni sud kada je zaključio da „podnosilac zahteva nije ispunio uslov za doktorat“ za nastavak radnog odnosa.  U vezi sa ovim, podnosilac zahteva stoga tvrdi da su redovni sudovi, odnosno Vrhovni sud, pogrešno primenili materijalno pravo i propustili da daju tačno i dovoljno obrazloženje za slučaj koji je predmet ovog zahteva, a da su istovremeno izrazili proizvoljnost u donošenju odluka.

Odgovarajući na ovaj navod, Sud smatra da su svi redovni sudovi u okolnostima ovog konkretnog slučaja, razmotrili suštinske tvrdnje podnosioca zahteva, i da su pojasnili da je (i) podnosilac zahteva imao ugovor na određeno vreme, odnosno od 1. oktobra 2006. godine do 30. septembra 2007. godine; (ii) radni odnos podnosioca zahteva samim tim i završen dana 30. septembra 2007. godine; (iii) kao i da se podnosilac zahteva ne može pozivati na odredbe Statuta Univerziteta u Prištini od 23. oktobra 2000. godine za obnavljanje/nastavak ugovora o radu zato što to sada nije više primenljivo u ovom konkretnom slučaju.

Što se tiče drugog navoda, Sud podseća da podnosilac zahteva u ovoj tački tvrdi povredu principa pravne sigurnosti kao rezultat nedoslednosti Osnovnog suda i Apelacionog suda u vezi sa donošenjem odluke u njegovom slučaju uz obrazloženje da su stavovi redovnih sudova koji su doneti u postupku ponovnog odlučivanja, i to Osnovnog suda u presudi [A.U. br. 1578/2017] od 4. decembra 2020. godine i Apelacionog suda u [AA.UZH. br. 85/2021] od 19. aprila 2021. godine, suprotni sa njihovim stavovima koje su prvobitno zauzeli Osnovni sud u presudi [A. br. 793/15] od 7. decembra 2016. godine i Apelacioni sud u presudi [A.A. br. 77/2017] od 14. juna 2017.godine, pri razmatranju istog predmeta podnosioca zahteva.

Odgovarajući na ovu tvrdnju, Sud primećuje da su odluke Osnovnog suda i Apelacionog suda donete u različitim fazama postupka koji je sproveden pred redovnim sudovima.  Sud primećuje da su Osnovni sud i Apelacioni sud razmotrili podatke koje su iznete u postupku ponovnog odlučivanja i utvrdili da je podnosiocu zahteva ugovor o radu istekao dana 30. septembra 2007. godine, pa je stoga ugovor sa podnosiocem zahteva bio na određeno vreme.  Na osnovu ovih činjenica i ocene važećeg zakona u okolnostima konkretnog slučaja, Osnovni sud i Apelacioni sud su potvrdili svoje odluke, u različitim fazama postupka, čineći ih primenljivim u konkretnom slučaju.

Što se tiče navoda o povredi načela res judicata, Sud ističe da je presudom [A. br. 793/15] Osnovnog suda, od 7. decembra 2016. godine, proceduralno odlučeno u korist podnosioca zahteva, vračanjem predmeta na odlučivanje o meritumu u NNOCSK. Sud primećuje da je ova presuda potvrđena presudom Apelacionog suda [A.A. br. 77/2017] od 14. juna 2017. godine.  Sud primećuje da Osnovni sud i Apelacioni sud kroz ove dve odluke nisu odlučivali o meritumu u vezi sa žalbom podnosioca zahteva.

Sud smatra da su navodi podnosioca zahteva u vezi sa povredom njegovog ustavnog prava na pravično i nepristrasno suđenje zbog (i) očigledno pogrešne primene zakona i neobrazloženih odluka, kao i (ii) nedoslednosti sudskih odluka, neosnovani po ustavnim osnovama i stoga proglašava se neprihvatljivim, u skladu sa članom 113, stavom 7 Ustava, i pravilom 34 (2) Poslovnika.