USTAVNI SUD

KI180/22, Podnosilac zahteva: Bashkim Salihu, ocena ustavnosti presude Vrhovnog suda Republike Kosovo [ARJ. br. 56/2022] od 3. avgusta 2022. godine

KI180/22, rešenje o neprihvatljivosti od 23. januara 2024. godine, objavljeno 13. marta 2024. godine

Ključne reči: individualni zahtev, građanska stvar, pravo na pravično suđenje, zaštita imovine, neprihvatljiv zahtev

Okolnosti konkretnog slučaja se odnose na zahtev podnosioca za sprovođenje odluke [br. 02/151] od 6. januara 2011. godine Vlade, kojom je odlučeno da se plate javnih službenika povećaju na visinu od trideset odsto (30%) iznad osnovne plate. Podnosilac zahteva je sledio nekoliko administrativnih procedura pre nego što je podneo tužbu Osnovnom sudu u Prištini, ali je njegove zahteve prvo odbio Tužilački savet Kosova (TSK), a zatim i Nezavisni nadzorni odbor za civilnu službu (NNOCSK). Nezadovoljan odlukama organa uprave, podnosilac zahteva je podneo tužbu Osnovnom sudu u Prištini, koji je presudom A. br. 614/13, usvojio njegovu tužbu, kao osnovanu, ukinuo odluku [br. 02/129/2013] NNOCSK-a, i vratio stvar na presuđivanje poslednje navedenom. NNOCSK je 13. januara 2016. godine odlukom [A. 02/05/2016] odbio žalbu podnosioca zahteva, kao nedozvoljenu, uz obrazloženje da isti nije iscrpeo sva unutrašnja pravna sredstva pred organima TSK-a. Podnosilac zahteva je u više navrata podnosio tužbu Osnovnom sudu u Prištini, sa tvrdnjom da je ista doneta uz povredu zakonskih odredbi i uz pogrešno utvrđenje činjeničnog stanja, dodajući da je predmet spora sprovođenje odluke [br. 02/151] Vlade za povećanje plata a ne pokretanje upravnog postupka za bilo koje drugo pitanje. U vezi sa ovom tužbom, Osnovni sud u Prištini je doneo presudu A. br. 192/2016, kojom je usvojio tužbu podnosioca zahteva, ukinuo odluku [br. 02/129/2013] i odluku [A. 02/05/2016] NNOCSK-a i vratio predmet poslednjem navedenom na presuđivanje. NNOCSK je protiv gore navedene presude Osnovnog suda u Prištini uložio žalbu Apelacionom sudu, koji je presudom AA. br. 14/2019 usvojio žalbu NNOCSK-a, ukinuo presudu [A. br. 192/2016] Osnovnog suda u Prištini i vratio predmet poslednje navedenom na presuđivanje, koji je, odlučujući u ponovnom postupku doneo presudu [A. br. 1338/2019], kojom je odbio, kao neosnovanu tužbu podnosioca zahteva, sa obrazloženjem da je u vreme podnošenja žalbe TSK-u, podnosilac u stvari pokrenuo upravni postupak i da nema dokaza da je protiv odluke [KPK /br. 55/2013] ovog organa uložio žalbu Komisiji za rešavanje žalbi i podnesaka u TSK-u. Podnosilac zahteva je protiv ove presude izjavio žalbu Apelacionom sudu, koji je presudom AA. br. 540/2020, odbio, kao neosnovanu, žalbu podnosioca zahteva i potvrdio presudu [A. br. 1338/2019] prvostepenog suda, ocenjujući da ožalbena presuda nije zahvaćena povredama postupka iz ZUS-a i ZPP-a iz stava 2, člana 182 o kojima se sud stara po službenoj dužnosti i povredom materijalnog prava, kako to tvrdi podnosilac zahteva. Ovu presudu je potvrdio i Vrhovni sud presudom ARJ. br. 56/2022 od 3. avgusta 2022. godine.

Podnosilac zahteva je pred Ustavnim sudom navodio da su mu osporenom presudom Vrhovnog suda povređena prava zagarantovana članovima: 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje], 32. [Pravo na pravno sredstvo], 46. [Zaštita imovine], 54. [Sudska zaštita prava] Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav), stavom 1, člana 6 i članom 13. (Pravo na delotvorni pravni lek) Evropske konvencije o ljudskim pravima.

Sud je u ovom slučaju razmotrio sve navode podnosioca zahteva, primenjujući opšta načela utvrđena kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava i svoju sudsku praksu, te ih primenio na okolnosti konkretnog slučaja i zaključio da je u pogledu navoda (i) o povredi prava na „obrazloženu sudsku odluku“, Sud smatrao da je Vrhovni sud rešio sve navode podnosioca zahteva iznete putem vanrednog pravnog sredstva, i da je odgovorio na svaki suštinski navod, kako u vezi sa njegovom obavezom da iscrpi unutrašnja pravna sredstva u TSK-u, tako i u vezi sa pitanjem sprovođenja odluke [br. 02/151] Vlade. Što se tiče navoda (ii) o „očigledno proizvoljnoj primeni zakona“, Sud je, na osnovu spisa predmeta, ocenio da podnosilac zahteva svoj navod nije postavio na nivou ustavnosti, već na nivou zakonitosti. Povodom navoda (iii) o povredi prava na „delotvorni pravni lek“ u vezi sa pravom na „sudsku zaštitu prava“, Sud je podsetio da je takav navod u suštini podnosilac zahteva podneo Vrhovnom sudu, te da je poslednje navedeni rešio to pitanje. Što se tiče navoda (iv) o povredi imovinskih prava, Sud je, uzimajući u obzir opšta načela u pogledu prava na imovinu i njenu zaštitu, u smislu stava 1, člana 46. Ustava i člana 1. Protokola br. 1 EKLJP-a, ocenio da ista načela nisu primenljiva u slučaju podnosioca zahteva, jer se u konkretnom slučaju ne radi o stečenom imovinskom pravu ili o pravosnažnoj sudskoj odluci, niti o afirmativnom pravu (legitimno očekivanje) sticanja prava svojine prema „zakonu”.

Shodno tome i na osnovu pojašnjenja datim u objavljenom rešenju, Sud je zaključio da: (I) navodi o povredi prava na “obrazloženu odluku” zagarantovanog članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava i stavom 1, člana 6. EKLJP-a, pripadaju trećoj kategoriji (iii) “nepotkrepljenih ili neobrazloženih” navoda, i kao takve je na ustavnim osnovama proglasio očigledno neosnovanim; (II) navodi o “očigledno proizvoljnoj primeni zakona”, kao sastavni deo „pravičnog suđenja” zagarantovanog članom 31. Ustava i stavom 1, člana 6. EKLJP-a pripadaju prvoj kategoriji (i) navoda koji se kategorišu kao navodi “četvrtog stepena”, stoga je iste na ustavnim osnovama proglasio očigledno neosnovanim; (III) navodi o povredi prava na “delotvorni pravni lek”, zagarantovanog članom 32. Ustava u vezi sa članom 13. EKLJP-a i navodi o povredi “imovinskog prava”,  zagarantovanog članom 46. Ustava u vezi sa članom 1. Protokola br. 1 EKLJP-a, spadaju u drugu kategoriju (ii) navoda koji se kategorišu “očiglednim i evidentnim odsustvom povrede”, stoga je i te navode proglasio očigledno neosnovanim na ustavnim osnovama. Shodno tome, zahtev je, u celosti u skladu sa pravilom 34 (2) Poslovnika, proglašen neprihvatljiv, kao očigledno neosnovan.