Rešenje o neprohvatljivosti
Priština, 9. februara 2023.godine
br. ref.:RK 2123/23
REŠENJE O NEPRIHVATLJIVOSTI
u
slučaju br. KI131/22
Podnosilac
Zlatan Krstić
Ocena ustavnosti
Presude Vrhovnog suda Kosova, Pml. br. 46/2022, od 23. juna 2022. godine
USTAVNI SUD REPUBLIKE KOSOVO
u sastavu:
Gresa Caka-Nimani, predsednica
Bajram Ljatifi, zamenik predsednika
Selvete Gërxhaliu-Krasniqi, sudija
Safet Hoxha, sudija
Radomir Laban, sudija
Remzije Istrefi-Peci, sudija
Nexhmi Rexhepi, sudija i
Enver Peci, sudija
Podnosilac zahteva
Zahtev je podneo Zlatan Krstić, sa mestom stanovanja u Kragujevcu, Srbija, (u daljem tekstu: podnosilac zahteva), kojeg zastupa Dejan Vasić, advokat u opštini Peć.
Osporena odluka
Podnosilac zahteva osporava Presudu Vrhovnog suda Kosova [Pml. br. 46/2022] od 23. juna 2022. godine (u daljem tekstu: Vrhovni Sud) u vezi sa Presudom Apealcionog suda [APS. br. 26/2021] od 8. novembra 2021. godine (u daljem tekstu: Apelacioni Sud) i Presudomm Osnovnog suda u Prištini, Specijalno odeljenje [PS. br. 76/19] od 23. marta 2021. godine (u daljem tekstu: Osnovni sud].
Predmetna stvar
Predmetna stvar je ocena ustavnosti osporene presude, kojom je, prema navodima podnosioca zahteva, došlo do povrede njegovih osnovnih prava i sloboda zagarantovanih članovima 31 [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje], 33 [Načelo legaliteta i Proporcionalnosti u krivičnim postupcima] kao i člana 102 [Opšta načela sudskog sistema] Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav).
Pravni osnov
Zahtev je zasnovan na stavovima 1 i 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, članovima 22. [Procesuiranje podnesaka], i 47. [Individualni zahtevi] Zakona o Ustavnom sudu Republike Kosovo br. 03/L-121 (u daljem tekstu: Zakon) i pravilu 32. (Podnošenje podnesaka i odgovora) Poslovnika o radu Ustavnog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Poslovnik o Radu).
Postupak pred sudom
Dana 30. avgusta 2022. godine, podnosilac zahteva je preko pošte podneo zahtev pred Ustavnim sudom Republike Kosovo (u daljem tekstu: Sud).
Dana 6. septembra 2022. godine, Sud je obavestio Osnovni sud u registraciji zahteva i zatražio je da se podnesu kopije presuda Osnovnog, Apelacionog i Vrhovnog suda suda na albanskom jeziku.
Dana 7. septembra 2022. godine, Osnovni sud je podneo Sudu sve zatražene dokumente.
Dana 14. septembra 2022. godine, Predsednica Suda je imenovala sudiju Radomira Labana za sudiju izvestioca i Veće za razmatranje, sastavljeno od sudija: Gresa Caka-Nimani (predsedavajuća), Bajram Ljatifi i Nexhmi Rexhepi (članovi).
Dana 14. septembra 2022. godine, Sud je obavestio podnosioca zahteva o registraciji zahteva.
Dana 14. septembra 2022. godine, Sud je obavestio Vrhovni sud o registraciji zahteva i istom je ponudio i jednu kopiju zahteva.
Dana 21. septembra 2022. godine, podnosilac zahteva je podneo sudu dopunu zahteva.
Dana 28. oktobra 2022. godine, Sud je zatražio od podnosioca zahteva dodatne dokumente.
Dana 14. novembra 2022. godine, podnosilac zahteva je podneo Sudu zatražene dokumente.
Dana 16. decembra 2022. godine, sudija Enver Peci je položio zakletvu pred predsednicom Republike Kosovo kada je i počeo njegov mandat u Sudu.
Dana 17. januara 2023. godine, Veće za razmatranje je razmotrilo izveštaj sudije izvestioca i jednoglasno iznelo preporuku Sudu o neprihvatljivosti zahteva.
Pregled činjenica
Iz spisa predmeta proizilazi da je dana 30. decembra 2019. godine, Specijalno tužilaštvo Republike Kosova u optužnici [br. PPS. br. 17/2019] optužilo podnosioca zahteva za krivično delo: Ratni zločin protiv civilnog stanovništva, u saizvršilaštvu, iz člana 142 u vezi sa članom 22 Krivičnog zakona Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (u daljem tekstu: SFRJ), delo koje je kažnjivo i na osnovu člana 3 Ženevske konvencije i Protokola broj dva iste.
Dana 23. marta 2021. godine, Osnovni sud je u presudi [PS. br 76/19] proglasio krivim podnosioca zahteva za krivično delo u saizvršilaštvu, Ratni zločin protiv civilnog stanovništva, iz člana 142 u vezi sa članom 22 Krivičnog zakona SFRJ, kažnjivo i na osnovu člana 3 Ženevske konvencije i Protokola broj dva iste, i izrekao mu je kaznu zatvora u trajanju od 14 (četrnaest) godina i 6 (šest) meseci, u koju kaznu je uračunato i vreme koje je proveo u pritvoru od 12. aprila 2019. godine sve dok presuda ne postane pravosnažna.
Protiv gore navedene presude u zakonski ostavljenom roku žalbu su podneli: (i) Specijalno tužilaštvo Kosova, zbog odluke u vezi sa krivičnom sankcijom, sa predlogom da Apelacioni sud usvoji žalbu kao osnovanu i da izmeni ožalbenu presudu u vezi sa krivičnom sankcijom tako da se podnosiocu zahteva izrekne strožija kazna zatvora; (ii) Zastupnik oštećene strane, zbog odluke u vezi sa kaznom, sa predlogom da Apelacioni sud usvoji žalbu kao osnovanu i da izmeni ožalbenu presudu u vezi sa kaznom tako da se podnosiocu zahteva izrekne strožija kazna zatvora; (iii) Branilac podnosioca zahteva, zbog bitnih povreda odredbi krivičnog postupka, povrede krivičnog zakona kao i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, kao i zbog odluke o krivičnoj sankciji, sa predlogom da Apelacioni sud usvoji žalbu i da izmeni ožalbenu presudu tako da se odbije žalba Tužilaštva usled nedostatka dokaza ili da se izvrši ponovna kvalifikacija krivičnog dela u skladu sa podnetom žalbom; kao i (iv) podnosilac zahteva zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, sa predlogom da Apelacioni sud, poništi ožalbenu odluku a predmet da vrati na ponovno odlučivanje.
Dana 8. novembra 2021. godine, Apelacioni sud je u Presudi [APS. br. 26/2021] (I) odbio kao neosnovane žalbu tužioca Specijalnog tužilaštva, podnosioca zahteva i njegovog branioca, i potvrdio je Presudu Osnovnog suda [PS. br. 76/19] od 23. marta 2021. godine; (II) odbija se kao nedozvoljena žalba zastupnika oštećene strane, podneta protiv Presude Osnovnog suda.
Protiv gore navedene presude, zahtev za zaštitu zakonitosti su podneli: (i) branilac podnosioca zahteva, zbog povreda krivičnog zakona, bitnih povreda odredbi krivičnog postupka kao i drugih bitnih povreda odredbi krivičnog postupka, a koje povrede su uticale na zakonitost presude, sa predlogom da se napadnute presude izmene i da se osuđeni oslobodi optužbi ili da se poni,ti drugostepena presuda i da se predmet vrati na ponovno odlučivanje upućujući Istog da obrazloži svoju presudu kao i da proceni žalbene navode; (II) podnosilac zahteva zbog bitnih povreda odredbi krivičnog postupka kao i povrede krivičnog zakona, sa predlogom koji je isti kao i njegovog branioca.
Dana 4. marta 2022. godine, Državni Tužilac je u dopisu [KMLP.II. br. 31/2022] predložio da se odbije kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti podnet protiv gore navedenih presuda.
Dana 23. juna 2022. godine, Vrhovni sud je u Presudi [Pml. br. 46/2022] odbio kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti podnosioca zahteva, podnet protiv Presude Osnovnog suda i protiv presude Apelacionog suda.
Navodi podnosioca zahteva
Podnosilac zahteva tvrdi da je osporena presuda doneta uz povredu njegovih osnovnih prava i sloboda koje su zagarantovane članovima 31 [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje], 33 [Načelo legaliteta i Proporcionalnosti u krivičnim postupcima] kao i člana 102 [Opšta načela sudskog sistema] Ustava.
Podnosilac zahteva naglašava da “Ni jedan od svedoka koji su tokom postupka saslušani nije rekao da je video osuđenog kako je učinio bilo koju od ovih radnji” pozivajući se na “(1) nasilni ulazak u kuće porodice Nuha, (2) pod pretnjom oružjem isterao članove porodice Nuha iz njihove kuće; (3) zapalio im kuću i ostalu imovinu; (4) proterao ih u nepoznatom pravcu; (5) uzeo za taoce četiri člana porodice, sada pokojne O.N, B.N, A.N i B.N; (6) bitno doprineo njihovom maltretiranju i ubijanju.”
Podnosilac zahteva tvrdi da su svedoci na slučaju: “F.N, F.N, A.N, F.N, I.N, A.N, A.N, B.N, rekli da su osuđenog tokom događaja kritične večeri videli u uniformi sa puškom kako stoji kod bunara zajedno sa još stotinak policajca i vojnika.” Samim tim, prema navodima podnosioca zahteva, redovni sudovi su u direktnoj suprotnosti sa izjavama svedoka utvrdili da je osuđeni uradio nešto što svedoci uopšte nisu izjavili. Samim tim, presuđivanjem bez dokaza i optužbe direktno je prekršen član 31 Ustava, koji prema navodima podnosioca zahteva “[...] ima svoju dalju razradu u opštim principima koji su sadržani u članu 2 Krivičnog zakona SFRJ-a, kojim se potencira da krivično delo mora biti društveno opasno, a u ovom slučaju stajanje u uniformi sa puškom nikoga nije dovelo u opasnost”; kao i “člana 8 Krivičnog zakona SFRJ-a, koji definiše krivično delo kao ljudsku radnju, što ovde nije slučaj, obzirom da nije preduzeta ni jedna radnja od strane osuđenog.”
Na osnovu gore navedenog, podnosilac zahteva tvrdi da bi jedna takva odluka redovnih sudova bila u ozbiljnoj suprotnosti i sa pravilom in dubio pro reo koje je inkorporirano u članu 3, stav 2 ZKPRK.
Dakle, podnosilac zahteva takođe tvrdi da je njegova odbrana koja je bila predstavljena pred sudovima bila zanemarena u vezi sa njegovim tvrdnjama da isti te kritične noći kao i tokom rata na Kosovu nije bio u uniformi niti da je bio na mestu događaja.
U nastavku, podnosilac zahteva tvrdi da su članovi Veća Apelacionog suda, odnosno sudije A.B i B.A trebali biti izuzeti iz suđenja u vezi sa njegovim slučajem, zato što “što su isti učestvovali u prethodnom postupku odlučujući po žalbama na rešenja o produžetku pritvora Osnovnog suda u Prištini i to: A.B. u rešenju [PN1.S- br. 43/2021] od o8.04.2021. godine; - Burim Ademi – u rešenjima [PN1.S - br. 61/2019] od 01.10.2013. godine, [PN1. S- 97/2019] od 11.11.2019. godine; [PN1. S- 10/2020] od 29.01.2020. godine; [PN1. S- 31/2020] od 27.03.2020. godine; [PN1. S- 74/2020]; [PN1. S- 74/2020] od 08.07.2020. godine, [PN1. S- 91/2020] od 28.09.2020. godine; [PN1. S- 118/2020] od 04.11.2020. godine.
Samim tim, podnosilac zajteva tvrdi da zbog toga što su isti “prekršili član 384, stav 1, podstav 1.2 Zakonika o Krivičnom Postupku, čime je prekršen član 102, tačka 3 Ustava Republike Kosovo, koji glasi: Sudovi sude na osnovu Ustava i zakona, a u vezi sa članom 31, stavovi 1 i 2, kao i sa članom 33 Ustava republike Kosovo. – jer su navedeni članovi veća morali biti izuzeti, zato što su bili u sukobu interesa zbog učešća u prethodnom postupku, čime su dovedeni u conditio inhabilis, jer nisu mogli nepristrasno i objektivno odlučivati po žalbi o predmetu u čijem su sastavu i rešenja koja su sami donosili tokom prethodnog postupka.”
Konačno, podnosilac zahteva traži od Suda da “iskaže svoju posvećenost Ustavom Republike Kosova zagarantovanim pravima svih građana, bez obzira na njihovu nacionalnost, i da ne dozvoli presuđivanje bez dokaza kao i nejednak tretman građana pred sudom.” Takođe, podnosilac zahteva je predložio Sudu da poništi Presudu Osnovnog suda [PS. br. 76/19] od 23. marta 2021. godine kao i da vrati predmet na ponovno suđenje.
Relevantne ustavne i zakonske odredbe
Ustav Republike Kosovo
Član 31 [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje]
1. Svakom se garantuje jednaka zaštita prava pred sudom, ostalim državnim organima i nosiocima javnih.
2. Svako ima pravo na javno, nepristrasno i pravično razmatranje odluka o pravima i obavezama ili za bilo koje krivično gonjenje koje je pokrenuto protiv njega/nje, u razumnom roku, od strane nezavisnog i nepristrasnog, zakonom ustanovljenog, suda.
3. Suđenje je javno, osim u slučajevima kada sud, iz posebnih razloga, smatra da je isključivanje štampe ili javnosti, u korist pravde, ako bi njihovo prisustvo moglo naškoditi javnom redu ili nacionalnoj sigurnosti, interesima maloletnika, ili zaštiti privatnog ţivota stranaka u postupku, na zakonom propisan način.
(…)
Član 33 [Načelo legaliteta i Proporcionalnosti u krivičnim postupcima]
1. Niko se ne može proglasiti krivim ili kazniti za krivično delo koje, u momentu izvršenja, nije bilo određeno zakonom kao krivično delo, osim za dela, koja su u periodu u kojem su počinjena, na osnovu međunarodnog prava, smatrana genocidom, ratnim zloĉinima ili zločinima protiv čovečnosti.
2. Kazna koja je izrečena za neko krivično delo ne može biti strožija nego što je bila određena zakonom u vreme kada je delo počinjeno.
3. Visina kazne ne sme biti u disproporciji sa krivičnim delom.
4. Kazne se određuju na osnovu zakona koji je bio na snazi u vreme kada je delo počinjeno, izuzev onih slučajeva kada je kasnije primenjivi zakon povoljniji po izvršioca krivičnog dela.
Zakonik br. 04/L-123 o Krivičnom postupku
Član 3
Pretpostavka nevinosti okrivljenog i in dubio pro reo
[...]
2. Sumnje u pogledu postojanja činjenica koje su od značaja za slučaj ili o kojima zavisi primena neke odredbe krivičnog zakona tumači se na način koji je povoljniji za okrivljenog i njegova prava prema ovom zakoniku i u skladu sa Ustavom Republike Kosova.
Član 39
Razlozi za izuzeće sudija
[...]
2. Sudija ne može da obavlja dužnost sudije pojedinca, predsednika pretresnog veća, člana
pretresnog veća, žalbenog veća ili veća Vrhovnog suda ako je on odnosno ona učestvovao u
prethodnim postupcima u istom krivičnom predmetu, izuzev u slučaju sudije koji je postupao u Veću za posebnu dokaznu mogućnost. Sudija ne može se iskljućiti ako je bio ukljućen na prethodnom postupku o istom krivičnom predmetu kao član vanpretresnog veća.
Član 384
Bitna povreda odredaba krivičnog postupka
1. Bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako:
[...]
1.2. je na glavnom pretresu učestvovao sudija koji se morao izuzeti;
Ocena prihvatljivosti zahteva
Sud prvo ocenjuje da li su ispunjeni uslovi o prihvatljivosti koji su utvrđeni Ustavom, propisani Zakonom i dalje predviđeni Poslovnikom o Radu.
U tom smislu, Sud se prvo poziva na stavove 1. i 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, koji propisuju:
Član 113
“1. Ustavni sud odlučuje samo u slučajevima koje su ovlašćene strane podnele sudu na zakonit način.
[...]
7. Pojedinci mogu da pokrenu postupak ako su njihova prava i slobode koje im garantuje ovaj Ustav prekršena od strane javnih organa, ali samo kada su iscrpeli sva ostala pravna sredstva, regulisanim zakonom”.
Sud se dalje poziva na kriterijume o prihvatljivosti, kako je to zatraženo u Zakonu. S tim u vezi, Sud se prvo poziva na članove 47. (Individualni zahtevi), 48. (Tačnost podneska) i 49. (Rokovi) Zakona, koji propisuju:
Član 47
[Individualni zahtevi]
“1. Svaka osoba ima pravo da od Ustavnog suda zatraži pravnu zaštitu ukoliko smatra da njena Ustavom zagarantovana prava i slobode krši neki javni organ.
2. Osoba može da podnese pomenuti podnesak samo nakon što su iscrpljena sva ostala zakonom određena pravna sredstva.”
Član 48
[Tačnost podneska]
" Podnosilac podneska je dužan da jasno naglasi to koja prava i slobode sumu povređena i koji je konkretan akt javnog organa koji podnosilac želi da ospori."
Član 49
[Rokovi]
“Podnesak se podnosi u roku od 4 meseci. Rok počinje od dana kada je podnosilac primio sudsku odluku [...].”
Što se tiče ispunjenja ovih uslova, Sud utvrđuje da je podnosialc zahteva ovlašćena strana koja osporava jedan akt nekog javnog organa, odnosno Presudu vrhovnog suda [Pml. br. 46/2022] od 23. juna 2022. godine, nakon što je iscrpeo sva pravna sredstva koja su propisana zakonom. Podnosilac zahteva je takođe pojasnio sva prava i slobode za koje on tvrdi da su mu povređena, u skladu sa zahtevima iz člana 48 Zakona i podneo je zahtev u skladu sa rokovima koji su propisani u članu 49 Zakona.
Pored toga, Sud razmatra da li je podnosilac zahteva ispunio uslove prihvatljivosti koji su propisani u stavu (2) pravila 39 (Kriterijum o prihvatljivosti) Poslovnika o Radu. Pravilo 39 (2) Poslovnika o Radu propisuje kriterijume na osnovu kojih Sud može da razmotri zahtev, uključujući i kriterijum da zahtev nije očigledno neosnovan. Tačnije, pravilo 39 (2) propisuje:
Pravilo 39
(Kriterijum o prihvatljivosti)
"(2) Sud može smatrati zahtev neprihvatljivim, ako je zahtev očigledno neosnovan, jer podnosilac nije dovoljno dokazao i potkrepio tvrdnju."
Sud prvenstveno primećuje da je gore navedeno pravilo, zasnovano na sudskoj praksi Evropskog Suda za Ljudska Prava (u daljem tekstu: ESLjP) i sudskoj praksi Suda, omogućava poslednje navedenom da proglašava neprihvatljive zahteve iz razloga koji se odnose na meritum slučaja. Tačnije, na osnovu ovog pravila, Sud može proglasiti zahtev neprihvatljivim na osnovu i nakon ocene njegovog merituma, odnosno ako smatra da je sadržaj zahteva očigledno neosnovan na ustavnim osnovama, kao što je definisano u stavu (2) pravila 39. Poslovnika o Radu.
Na osnovu sudske prakse ESLJP-a, ali i Suda, jedan zahtev se može proglasiti neprihvatljivim kao „očigledno neosnovan“ u celini ili samo u odnosu na određeni navod koji zahtev može sadržati. S tim u vezi, tačnije je nazvati ih „očigledno neosnovanim navodima“. Poslednje navedeni se, na osnovu sudske prakse ESLJP-a, mogu svrstati u četiri različite grupe: (i) navodi koji se kvalifikuju kao navodi „četvrtog stepena“; (ii) navodi koji se kategorišu kao „očigledni ili jasni nedostatak povreda“; (iii) „nepotkrepljeni ili neobrazloženi“ navodi; i na kraju, (iv) „ konfuzni i nejasni “ navodi.
U kontekstu procene prihvatljivosti zahteva, osnovno, procene da li je zahtev očigledno neosnovan na ustavnim osnovama, Sud će se prvo podsetiti na suštinu slučaja sadržanog u ovom zahtevu i odgovarajuće navode podnosioca zahteva, pri čijoj će oceni Sud primeniti standarde sudske prakse ESLJP-a, u skladu sa kojima je, u skladu sa članom 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] Ustava, obavezan da tumači osnovna prava i slobode zagarantovane Ustavom.
Na taj način, Sud prvenstveno podseća da se okolnosti slučaja tiču jedne odluke Osnovnog suda kojom je podnosilac zahteva proglašen krivim zato što je počinio, u saizvršilaštvu, krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva. Nakon toga, podnosilac zahteva i njegov branilac su uložili odvojene žalbe sa predlogom da Apelacioni sud usvoji njihove žalbe i da izmeni ožalbenu presudu gde će se odbiti žalba Tužioca u zbog nedostatka dokaza ili da se izvrši ponovna kvalifikacija krivičnog dela u skladu sa uloženom žalbom, ili da se poništi ožalbena presuda a predmet vrati na ponovno odlučivanje. Sa druge strane, i Specijalno tužilaštvo je uložilo žalbu zbog odluke u vezi sa krivičnom sankcijom, sa predlogom da Apelacioni sud usvoji žalbu kao osnovanu i da izmeni ožalbenu presudu u vezi sa krivičnom sankcijom tako da se podnosiocu zahteva izrekne strožija kazna zatvora. Nakon odbijanja kao neosnovanih žalbi Tužioca, podnosioca zahteva i njegovog branioca, kao i potvrđivanja iste od strane Apleacionog suda, podnosialc zahteva i njegov branilac si podneli zahtev za zaštitu zakonitosti sa predlogom da se napadnute presude izmene i da se podnosilac zahteva oslobodi optužbi ili da se poništi presuda drugostepenog suda a predmet vrati sudu na ponovno odlučivanje upućujući istog da obrazloži svoju presudu kao i da proceni žalbene navode. Sa druge strane, Tužilac je predložio da se odbije kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti protiv gore navedneih presuda. Na kraju, Vrhovni sud je odbio kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti podnosioca zahteva.
Sud primećuje da podnosilac zahteva tvrdi da su odluke redovnih sudova u ovom konkretnom slučaju povredile neke komponentë prava na pravično i nepristrasno suđenje propisano u članu 31 Ustava, odnosno: (i) načelo nepristrasnosti suda koje je povezano sa članom 102 Ustava; kao i (ii) pitanje razmatranja dokaza. Podnosilac zahteva takođe navodi i tvrdnje o (II) povredi člana 33 Ustava.
Tvrdnje u vezi sa povredom prava na nepristrasan sud
Sud primećuje da na osnovu spisa predmeta, podnosilac zahteva se, u vezi sa tvrdnjama o povredi nepristrasnosti suda, poziva na učestvovanje članova Sudskog veća Apelacionog Suda, odnosno sudija A.B i B.A, i u prethodnim postupcima odlučivanja po žalbama za nastavak pritvora Osnovnog suda (A.B. u rešenju [PN1.S- br. 43/2021] od o8.04.2021. godine; - B.A – u rešenjima [PN1.S- br. 61/2019] od 01.10.2013. godine, [PN1.S. br. 97/2019] od 11.11.2019. godine; [PN1.S. br. 10/2020] od 29.01.2020. godine; [PN1.S. br. 31/2020] od 27.03.2020. godine; [PN1. S. br. 74/2020]; [PN1. S. br. 74/2020] od 08.07.2020. godine, [PN1. S. br. 91/2020] od 28.09.2020. godine; [PN1. S. br. 118/2020] od 04.11.2020. godine).
Stoga, podnosilac zahteva tvrdi da zbog toga što su isti povredili ustavne i zakonske odredbe, jer su gore navedeni članovi Veća Apelacionog suda trebali biti izuzeti, jer su imali sukob interesa zbog učestvovanja u prethodnom postupku, samim tim isti nisu mogli da odlučuju na nepristrasan i objektivan način u vezi sa žalbama o predmetu u sastavu u kojem su bili i rešenjima koja su oni sami doneli tokom prethodnog postupka.
Ocenjujući navode u vezi sa nepristrasnošću suda, Sud podseća da bi nepristrasnost suda prema članu 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a, na osnovu objedinjene prakse ESLJP-a, trebalo utvrditi prema (i) subjektivnom testu, shodno tome na osnovu ličnog uverenja i ponašanja sudije, što implicira da je sudija možda imao lične predrasude ili pristrasnost u određenom slučaju; i (ii) objektivnom testu, koji, shodno tome, utvrđuje da li je sam sud, između ostalog, njegov sastav, pružio dovoljne garancije da isključi bilo kakvu legitimnu sumnju u ovom pogledu (Vidi, između ostalog, slučajeve ESLJP-a: Miracle Europe KFT protiv Mađarske, presuda od 12. aprila 2015. godine, stavovi 54 i 55; Gautrin i drugi protiv Francuske, presuda od 20. maja 1998. godine, stav 58; San Leonard Band Club protiv Malte, presuda od 29. jula 2004. godine, stav 58; Thomann protiv Švajcarske, presuda od 10. juna 1996. godine, stav 30; Wettstein protiv Švajcarske, presuda od 21. decembra 2000. godine, stav 42; Korzeniak protiv Poljske, presuda od 10. januara 2017. godine, 46 i slučaj Suda KI06/12, podnosilac zahteva: Bajrush Gashi, presuda od 9. maja 2012. godine, stav 45).
Konkretnije, u pogledu subjektivnog testa, zasnovanog na sudskoj praksi ESLJP-a, ličnu nepristrasnost sudije treba pretpostaviti dok se ne dokaže suprotno (Vidi, između ostalog, slučajeve ESLJP-a: Meznarić protiv Hrvatske, presuda od 30. novembra 2005. godine, stav 30; Padovan protiv Italije, presuda od 26. februara 1993. godine, stav 26; Morel protiv Francuske, stav 41; San Leonard Band Club protiv Malte, gore citiran, stav 59; Hauschildt protiv Danske, presuda od 24. maja 1989. godine, stav 47, Driza protiv Albanije, presuda od 13. novembra 2007. godine, stav 75, i Korzeniak protiv Poljske, gore citiran, stav 47). Što se tiče vrste dokaza potrebnih za dokazivanje takve stvari, ESLJP je, na primer, nastojao da utvrdi da li sudija pokazuje neprijateljstvo ili zlovolju iz ličnih razloga. Međutim, da bi se odlučilo da li u konkretnom slučaju ima dovoljno osnova da se utvrdi da određeni sudija nije nepristrasan, gledište podnosioca zahteva je važno, ali nije odlučujuće (vidi, između ostalog, slučaj ESLJP-a: De Cubber protiv Belgije, presuda od 26. oktobra 1984. godine, stav 25). Međutim, načelo u kojem se mora pretpostaviti da je sud oslobođen predrasuda ili lične pristrasnosti dugo je utvrđen u sudskoj praksi ESLJP-a (Vidi, slučajeve ESLJP-a: Kyprianou protiv Kipra, gore citiran, stav 119; Micallef protiv Malte, presuda od 15. oktobra 2009. godine, stavovi 93-94; i Tozicka protiv Poljske, presuda od 24. jula 2012. godine, stav 33).
Štaviše, prema sudskoj praksi ESLJP-a, dok u nekim slučajevima može biti teško pronaći činjenice na osnovu kojih se može poništiti pretpostavka subjektivne nepristrasnosti sudije, kriterijumi i zahtevi za objektivnu nepristrasnost pružaju dodatnu garanciju za nepristrasno suđenje (Vidi, slučaj ESLJP-a: Micallef protiv Malte, gore citiran, stavovi 95 i 101). Treba napomenuti da se u većini slučajeva koji se odnose na pitanja nepristrasnosti, ESLJP fokusirao i utvrdio povrede u smislu objektivnog testiranja (Vidi, takođe slučaj ESLJP-a: Ramos Nunes de Carvalho protiv Portugalije, presuda od 6. novembra 2018. godine, stav 146, i Korzeniak protiv Poljske, gore citiran, stav 48).
Što se tiče objektivnog testa, Sud primećuje da na osnovu sudske prakse ESLJP-a, kada se primenjuje na veće, mora da se utvrdi da li, osim ličnog ponašanja bilo kog sudije, može postojati dovoljno činjenica koje mogu pokrenuti sumnje u nepristrasnost suda. U tom pogledu, izgled/percepcija takođe može biti važan, jer „pravda ne samo da se mora sprovoditi, već se mora videti da se sprovodi“ (U ovom kontekstu, vidi, između ostalog, slučaj ESLJP-a: De Cubber protiv Belgije, gore citiran, stav 26). Suštinsko pitanje je uverenje da sudovi u demokratskom društvu treba da se odražavaju u javnosti (Vidi, između ostalog, slučajeve ESLJP-a: Castillo Algar protiv Španije, presuda od 28. oktobra 1998. godine, stav 45; San Leonard Band Club protiv Malte, gore citiran, stav 60, i Golubović protiv Hrvatske, gore citiran, stav 49). Prema tome, svaki sudija za koga mogu postojati legitimni razlozi u sumnju na nedostatak nepristrasnosti treba da se povuče iz donošenja odluka (Vidi, slučaj ESLJP-a: Micallef protiv Malte, gore citiran, stav 98).
Štaviše, na osnovu sudske prakse ESLJP-a, situacije u kojima se mogu pokrenuti pitanja u vezi sa nedostatkom nepristranošću mogu biti (i) funkcionalne; i (ii) lične prirode.
Prvo, odnosi se na vršenje različitih funkcija u okviru sudskog procesa od strane iste osobe ili u odnosu na hijerarhijsku prirodu ili bilo koju drugu prirodu, između sudije i drugih aktera u određenom sudskom procesu. U odnosu na ovo drugo, treba ispitati nivo i prirodu ove veze. Ove funkcionalne situacije mogu uključivati primere slučajeva u kojima su vršene (i) savetodavne i sudske funkcije u istom predmetu (za ovaj kontekst, vidi, između ostalog, slučajeve ESLJP-a: Procola protiv Luksemburga, presuda od 8. septembra 1995. godine, stav 45) Kleyn i drugi protiv Holandije, presuda od 6. maja 2003. godine, stav 200, i Sacilor Lormines protiv Francuske, presuda od 9. novembra 2006. godine, stav 74); (ii) sudske i vanparnične (za ovaj kontekst vidi, između ostalog, slučaj ESLJP-a: McConnell protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 8. februara 2000. godine, stavovi 52-57); i (iii) različite sudske funkcije.
U tom kontekstu, ESLJP navodi da ocenu da li je učešće istog sudije u različitim fazama suđenja moglo da dovede do povreda uslova koji se odnose na nepristrasnost suda, treba proceniti od slučaja do slučaja na osnovu i zavisi od okolnosti svakog slučaja. Dok se drugi, odnosno oni lične prirode, uglavnom odnose na način na koji se sudija ponaša u odnosu na predmet ili postojanje veze sa jednom od stranaka ili njenim zastupnikom u predmetu.
Ne može se smatrati da postoji pitanje nepristrasnosti suda kada je jedan sudija već doneo formalne i proceduralne odluke u drugim fazama postupka (Vidi, slučaj ESLJP-a: George-Laviniu Ghiurău protiv Rumunije, presuda 16. juna 2020. godine, stav 67). Međutim, problemi sa nepristrasnošću mogu nastati ako je, u drugim fazama postupka, sudija već izrazio mišljenje o krivici optuženog (Vidi, slučaj ESLJP-a: Gómez de Liaño y Botella protiv Španije, presuda od 22. jula 2008. godine, stavovi 67-72).
Primena gore navedenih načela u okolnostima ovog konkretnog slučaja
U primeni ovih opštih principa u okolnostima ovog konkretnog slučaja, Sud prvenstveno podseća da podnosilac zahteva tvrdi učešće dvoje sudija u dva sudska postupka unutar Apelacionog suda, odnosno, podnosilac zahteva osporava činjenicu da je: (I) sudija A.B, prvenstveno učestvovala u svojstvu Predsedavajuće Veća Apelacionog suda, koji je (i) doneo rešenje [PN1.S. br. 43/2021] od 8 aprila 2021. godine u vezi sa odbijanjem kao neosnovane žalbe podnosioca zahteva podnete protiv Rešenja Osnovnog suda o produžetku pritvora; i takođe je učestvovala kao član Veća Apelacionog suda u (ii) donošenju Presude [APS. br. 26/2021] od 8. novembra 2021. godine u vezi sa odbijanjem kao neosnovane žalbe podnosioca zahteva; i (II) sudija B.A, prvo je (i) učestvovao u svojstvu Predsedavajućeg Veća u prethodnim postupcima o produžetku pritvora (Rešenje [PN1.S. br. 118/2020] od 14. novembra 2020. godine, [PN1. br. S. 91/2020] od 28. septembra 2020. godine, [PN1. S. br. 74/2020] od 3. avgusta 2020. godine); (ii) u svojstvu člana Veća u prethodnim postupcima o produžetku pritvora (Rešenje [PN1. S. br. 31/2020] od 27. marta 2020. godine, Rešenje [PN1. S.br. 10/2020] od 29 januara 2020. godine, Rešenje [PN1. S. br. 97/2019] od 24. decembra 2019. godine; Rešenje [PN1.S-br. 61/2019] od 1. oktobra 2013. godine); a nakon toga i u (iii) svojstvu Predsedavajućeg Veća prilikom donošenja Presude [APS. br. 26/2021] od 8. novembra 2021. godine, u vezi sa odbijanjem kao neosnovane žalbe podnosioca zahteva; a ove radnje su, prema navodima podnosioca zahteva, rezultirale povredom njegovog prava na pravično i nepristrasno suđenje.
U tom kontekstu i na osnovu sudske prakse ESLJP-a, Sud će prvo razmotriti tvrdnje podnosioca zahteva u pogledu nepristrasnosti suda u vezi sa uslovima subjektivnog testa.
Sud naglašava da se u pogledu subjektivnog testa lična nepristrasnost sudije/veća mora pretpostaviti dok se ne dokaže suprotno. U smislu tih okolnosti, podnosilac zahteva nije izneo nijedan dokaz koji bi mogao dovesti u pitanje nepristrasnost jednog od sudija u veću. Shodno tome, Sud utvrđuje da donošenjem gore navedenih rešenja u vezi sa nastavkom pritvora i presude [APS. br. 26/2021] od 8. novembra 2021. godine u pogledu odbijanja, kao neosnovane, žalbe podnosioca zahteva, nijedna činjenica ne može potkrepiti zaključak da sud nije bio nepristrasan u smislu subjektivnog testa.
Shodno tome i dalje, u skladu sa načelima sudske prakse ESLJP-a, i kao dodatnom garancijom za okolnosti ovog slučaja, Sud će razmotriti navode podnosioca zahteva prema uslovima objektivnog testa i, shodno tome, na početku: (i) da li okolnosti konkretnog slučaja mogu izazvati legitimne sumnje podnosilaca zahteva u pogledu nepristrasnosti suda; i ako je to slučaj (ii) da li su ove sumnje objektivno opravdane. Ova pitanja se određuju od slučaja do slučaja (vidi, u tom smislu, slučajeve Suda: KI51/20, KI52/20, KI84/20, KI141/20 i KI162/20, podnosilac zahteva: Aziz Krasniqi i drugi, rešenje o neprihvatljivosti od 22. novembra 2021. godine, stav 160; KI187/18 i KI11/19, podnosilac zahteva: Muhamet Idrizi, presuda od 26. avgusta 2019. godine, stav 58; i slučajeve ESLJP-a: Meznarić protiv Hrvatske, gore citiran, stav 31; Ferrantelli i Santangelo protiv Italije, presuda od 7. avgusta 1996. godine, stav 58; Wettstein protiv Švajcarske, gore citiran, stav 44; i San Leonard Band Club protiv Malte, gore citiran, stav 60; Korzeniak protiv Poljske, gore citiran, stav 49; i Tozicka protiv Poljske, gore citiran 33).
U tom smislu, Sud primećuje da je podnosilac zahteva u svojim navodima u zahtevu istakao da su sudije A.B. i B.A.,“[...] morali biti izuzeti, zato što su bili u sukobu interesa zbog učešća u prethodnom postupku, čime su dovedeni u conditio inhabilis, jer nisu mogli nepristrasno i objektivno odlučivati po žalbi o predmetu u čijem su sastavu i rešenja koja su sami donosili tokom prethodnog postupka”. Shodno tome, isti su, prema podnosiocu zahteva “[...] prekršili član 384, stav 1, podstav 1.2 Zakonika o krivičnom postupku, čime je prekršen član 102, tačka 3 Ustava Republike Kosovo, koji glasi – Sudovi sude na osnovu Ustava i zakona, a u vezi sa članom 31, stav 1 i 2, kao i sa članom 33. Ustava R. Kosovo”.
U vezi sa ovom tvrdnjom podnosioca zahteva, Sud skreće pažnju da stav 2, člana 39. (Razlozi za izuzeće sudija) Zakonika br. 04/L-123 o krivičnom postupku, čiju povredu podnosilac zahteva u principu navodi, propisuje: “Sudija ne može da obavlja dužnost sudije pojedinca, predsednika pretresnog veća, člana pretresnog veća, žalbenog veća ili veća Vrhovnog suda ako je on odnosno ona učestvovao u prethodnim postupcima u istom krivičnom predmetu, izuzev u slučaju sudije koji je postupao u Veću za posebnu dokaznu mogućnost. Sudija ne može se isključiti ako je bio uključen na prethodnom postupku o istom krivičnom predmetu kao član vanpretresnog veća”.
Sud primećuje da na osnovu spisa predmeta proizilazi da je sudija A. B., u svojstvu predsednika veća, doneo rešenje [PN1.S. br. 43/2021] od 8. aprila 2021. godine, kojim je odbijena žalba podnosioca zahteva uložena protiv rešenja [PS. br. 76/2019] od 13. marta 2021. godine Osnovnog suda za produženje pritvora, i potom učestvovao kao član veća Apelacionog suda, odlučujući u meritumu za slučaj podnosioca zahteva presudom [APS. br. 26/2021] od 8. novembra 2021. godine u oceni žalbe podnosioca zahteva uložene protiv presude [PS. br. 76/19] od 23. marta 2021. godine Osnovnog suda.
Takođe, što se tiče sudije B.A., Sud primećuje da je on bio uključen u svojstvu (i) člana veća Apelacionog suda tokom donošenja sledećih rešenja: rešenja [PN1.S. br. 31/2020] od 27. marta 2020. godine, rešenja [PN1.S. br. 10/2020] od 29. januara 2020. godine, rešenja [PN1.S. br. 97/2019] od 24. decembra 2019. godine; rešenja [PN1.S-br. 61/2019] od 1. oktobra 2013. godine; (ii) u svojstvu predsednika veća u prethodnom postupku za nastavak pritvora (rešenja [PN1.S. br. 118/2020] od 14. novembra 2020. godine, [PN1.S. br. 91/2020] od 28. septembra 2020. godine, [PN1.S. br. 74/2020] od 3. avgusta 2020. godine); a zatim je (iii) sudija B.A. učestvovao kao predsednik veća Apelacionog suda odlučujući u meritumu za slučaj podnosioca zahteva presudom [APS. br. 26/2021] od 8. novembra 2021. godine u oceni žalbe podnosioca zahteva uložene protiv presude [PS. br. 76/19] od 23. marta 2021. godine Osnovnog suda.
U smislu ove argumentacije, Sud naglašava da nedostatak sudske nepristrasnosti ne nastaje kada je sudija/veće već doneo formalne i proceduralne odluke u drugim fazama postupka (vidi, predmet ESLJP-a: George-Laviniu Ghiurău protiv Rumunije, presuda od 16. juna 2020. godine, stav 67) kakva je situacija u slučaju podnosioca zahteva. Međutim, problemi sa nepristrasnošću mogu nastati ako je, u drugim fazama postupka, sudija već izrazio mišljenje o krivici optuženog (vidi, predmet ESLJP-a: Gómez de Liaño y Botella protiv Španije, presuda od 22. jula 2008. godine, stavovi 67-72).
U tom smislu, u vezi sa aspektom nepristrasnosti sudije A.B., Sud primećuje da je Apelacioni sud prilikom donošenja rešenja [PN1.S. br. 43/2021] od 8. aprila 2021. godine u celom obrazloženju naglasio: “Prvostepeni sud је izrekao kaznu zatvora od pet godina i naviše pravilno је postupio kada jе produžio meru pritvora do pravosnažnosti presude zato što se u ovom slučaju predviđa produžetak mere pritvora posle proglašenja presude i to na osnovu čl. 367. st. 1, tč. 1. st. 2. i 7 ZKP-a”.
U nastavku, u vezi sa aspektom nepristrasnosti sudije B.A., Sud analizira razloge koje je dao Apelacioni sud u prethodnim postupcima u kojima je predmetni sudija bio u svojstvu člana žalbenog veća kao i u svojstvu predsednika žalbenog veća, počev od rešenja [PN1. S. br. 31/2020] od 27. marta 2020. godine, gde je Apelacioni sud obrazložio sledeće: “Apelacioni sud је ocenio da је prvostepeni sud pravilno ocenio јеr postoji osnovana sumnja da su okrivljeni izvršili krivično delo koja su gore navedena, imaju zakonsku osnovu za produženje mere pritvora јеr postoje okolnosti koje рravilno opravdavaju bojaznost da se nalaskom na slobodi isti može se dati bekstva, posto oboje imaju dokumenta R. Srbije, imaju stalno boravište tamo, i ako mu se omogući slobodno kretanje i postoji realna mogućnost da isti pobegne i bilo bi u nemogućnosti da obezbedi njegovo prisustvo u daljem postupku”.
Sud se dalje poziva na rešenje [PN1. S. br. 10/2020] od 29. januara 2020. godine Apelacionog suda, gde je u svom obrazloženju istakao: “Apelacioni sud Kosova ocenjuje da prvostepeni sud pravilno је našao pošto postoji osnovana sumnja da је okrivljeni izvršio navedeno krivično delo, postoji zakonska osnova za produženje pritvora, јеr postoje okolnosti koja pravedno оpravdavaju bojaznost da se nalaskom na slobodi i isti može dati bekstva zato što optuženi od momenta kada је izvršio krivično delo пijе živeo nа Kosovu, živeli su u R. Srbiji i omogućeno im је slobodno kretanje, postoji realna mogućnost da isti pobegnu u R. Srbiju i R. Kosovo bi bila u nemogućnosti dа obezbedi njihovo prisustvo u daljem postupku da bi se suočili sa sudskim postupkom u R. Kosovo i tako izbegnu krivičnu odgovornost i isti se sumnjaju za krivično delo za koje su teške prirode za istu može izricati veoma strožija kazna ako se isti oglasi krivim , stoga produžen jе pritvor shodno čl. 187 st. 1. pod st. 1.1. i 1.2. tačka 1.2.1. ZKPK је potrebno radi osiguranja prisutnosti i sa ciljem uspešne primene krivičnog postupka”.
Sud ističe rešenje [PN1.S. br. 97/2019] od 24. decembra 2019. godine i rešenje [PN1.S-br. 61/2019] od 1. oktobra 2013. godine Apelacionog suda u kojima se ističe isto obrazloženje: “Takođe ovaj sud ocenjuje da prvostepeni sud pravilno našao da ima zakonsku osnovnu za produženje pritvora i shodno odredbe čl. 187 st. 1. pod st. 1.1. i 1.2. tačka 1.2.2. ZKPK, jer se nalaskom па slobodi postoji opasnost uništenja sakrivanja ili zamene dokaza krivičnog dela uticajem па svedoke koji su upoznati sa događajem i uticaće na zajedničko izvršenje drugih radnji i zbog toga što је ovo slučaj u fazama istrage i još nisu saslušani od strane tužilaštva koje tužilaštvo planira da sasluša i uzme od njih izjave па način na koje su izvršene okolnost izvršenja sredstvo vreme i ostalo. Isto tako u fazama istrage može da se obezbede i drugi materijalni dokazi koji ćе da utvrde osnovanu sumnju da su okrivljeni izvršili krivično delo i sve to sa namerom favorizacije njihovih izjava u okviru njihove odbrane i tako ćе se okrivljenima ometati normalan tok postupka”.
Sud dalje ukazuje na obrazloženje (i) rešenja [PN1.S. br. 118/2020] od 14. novembra 2020. godine; (ii) rešenja [PN1.S. br. 91/2020] od 28. septembra 2020. godine, i (iii) rešenja [PN1.S. br. 74/2020] od 3. avgusta 2020. godine, gde se slično ističe: “Apelacioni sud је ocenio da је prvostepeni sud pravilno ocenio jer postoji osnovana sumnja da su okrivljeni izvršili krivično delo koja su gore navedena, imaju zakonsku osnovu za produženje mere pritvora јеr postoje okolnosti koje pravilno opravdavaju bojaznost da se nalaskom па slobodi isti može se dati bekstva, pošto oboje imaju dokumenta R. Srbije, imaju stalno boravište tamo, i ako mu se omogući slobodno kretanje i postoji realna mogućnost da isti pobegne i bilo bi u nemogućnosti da obezbedi njegovo prisustvo u daljem postupku da bi se suočili sa sudskim i tako izbegnu krivičnu odgovornost. i isti se sumnjaju za krivično delo koje је teške prirode za istu može d mu se izreknu veoma stroža kazna, ako se isti proglasi krivim, i produženje mere pritvora na osnovu čl. 193 st. 1. u vezi čl. 187 st. pod st. 1.1. i 1.2. tačka 1.2.1. KZRK potrebna је da bi se obezbedilo prisustvo okrivljenih u daljem sudskom postupku”.
U smislu napred navedenog, Sud naglašava da nedostatak sudske nepristrasnosti ne nastaje kada je sudija/veće već doneo formalne i proceduralne odluke u drugim fazama postupka (vidi predmet ESLJP-a: George-Laviniu Ghiurău protiv Rumunije, presuda od 16. juna 2020. godine, stav 67) kakva je situacija u slučaju podnosioca zahteva. Međutim, problemi sa nepristrasnošću mogu nastati ako je, u drugim fazama postupka, sudija već izrazio mišljenje o krivici optuženog (vidi, predmet ESLJP-a: Gómez de Liaño y Botella protiv Španije, presuda od 22. jula 2008. godine, stavovi 67-72).
Sud ističe da sama činjenica da su sudije A.B. i B.A. Apelacionog suda doneli nepovoljne proceduralne odluke za odbranu u vezi sa odbijanjem žalbe protiv produženja pritvora, ne ukazuje na nedostatak nepristrasnosti u okolnostima konkretnog slučaja (vidi, predmet ESLJP-a: Khodorkovskiy i Lebedev protiv Rusije (br. 2) 30 430, presuda od 17. jula 2014. godine).
Pored toga, sama činjenica da je sudija ili veće već donelo prethodne odluke ne može se sama po sebi smatrati opravdanom zabrinutošću za njegovu nepristrasnost. Ono što je važno jeste obim i priroda mera koje je preduzeo sudija pre suđenja. Isto tako, činjenica da sudija detaljno poznaje spise predmeta ne unosi nikakvu pristrasnost sa njegove strane koja bi ga sprečila da se smatra nepristrasnim prilikom odlučivanja o meritumu. Niti preliminarna analiza dostupnih informacija ne znači da je konačna analiza slučaja štetna (vidi, predmet ESLJP-a: Morel protiv Francuske, presuda od 6. juna 2000. godine, stav 45 i reference u njemu).
Osvrćući se na stvar o kojoj je reč, Sud primećuje da su rešenja Apelacionog suda o produženju pritvora zaista bila nepovoljna za odbranu. Ali, da bi prevazišao pretpostavku nepristrasnosti, Sud mora imati jači dokaz o predrasudama od jedne ili više rešenja koja su u suštini bila proceduralna i nepovoljnija za podnosioca zahteva. U tom pogledu, Sud smatra da navodi podnosioca zahteva za učešće sudija A.B. i B.A., u osporenim odlukama tokom suđenja slučaja, ne ubeđuju Sud da je sa njihove strane postojala pristrasnost. Ne raspravljajući o tome da li su osporene odluke bile opravdane, Sud primećuje da u njima nije bilo ničega što bi otkrilo bilo kakvu pristrasnost prema podnosiocu zahteva (vidi, predmet ESLJP-a: Miminoshvili protiv Rusije, presuda od 28. juna 2011. godine, stav 114).
U smislu gore navedene argumentacije, Sud naglašava da se navodi koje je podnosilac zahteva mogao imati o nepristrasnosti sudija Apelacionog suda ne smatraju objektivno opravdanim, jer su: (i) odluke sudija A.B. i B.A, za produženje pritvora proceduralne odluke kojima nije utvrđena krivica ili nevinost ili prava i obaveze podnosioca zahteva; (ii) ne postoji ništa u spisima predmeta što bi sugerisalo da su sudije A.B i B.A izrazile neprijateljski stav ili zlu volju prema podnosiocu zahteva; i da (iii) sudije A.B i B.A. nisu ranije izrazile mišljenje o krivici podnosioca zahteva, što bi kompromitovalo krivični proces protiv njih.
Shodno tome, ovaj navod podnosioca zahteva se odbija, kao očigledno neosnovan.
Opšta načela utvrđena sudskom praksom ESLJP-a u pogledu prihvatljivosti i sprovođenja dokaza u okviru garancija za pravično suđenje
Sud podseća da podnosilac zahteva navodi da je odlukama redovnih sudova u konkretnom slučaju povređeno i pitanje sprovođenja dokaza u smislu prava na pravično i nepristrasno suđenje definisano članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a.
Sud primećuje da iako član 6. EKLJP-a garantuje pravo na pravilan proces, on ne definiše pravila za prihvatljivost dokaza kao takvih, oblast koja stoga prvenstveno pripada domaćem pravu i nacionalnim jurisdikcijama (vidi, predmet ESLJP-a: Schenk protiv Švajcarske, br. 10862/84, presuda od 12. jula 1988. godine, stav 45-46; Heglas protiv Republike Češke zahtev br. 5935/02, presuda od 1. marta 2007. godine, stav 84, Teixeira de Castro protiv Portugalije, zahtev br. 25829/94, presuda od 9. juna 1998. godine, stav 34).
U principu, nije na Sudu da se izjašnjava o prihvatljivosti određenih dokaza, na primer onih dobijenih povredom nacionalnog prava. Ono što se mora razmotriti jeste da li je postupak, uključujući i način prikupljanja dokaza, u celini bio uredan, a to znači razmatranje predmetnih nezakonitosti i u onim slučajevima kada se sumnja na povredu nekog drugog prava zaštićenog Konvencijom takve prirode povrede (vidi, predmet ESLJP-a: Khan protiv Ujedinjenog Kraljevstva, zahtev br. 35394/97, presuda od 12. maja 2000. godine, stav 34; P.G. i J.H. protiv Ujedinjenog Kraljevstva, zahtev br. 44787/98, presuda od 25. septembra 2001. godine, stav 76; Allan protiv Ujedinjenog Kraljevstva, zahtev br. 48539/99, presuda od 5. novembra 2002. godine, stav 42).
Da bi se utvrdilo da li je postupak u celini bio regularan, mora se postaviti i pitanje da li su ispoštovana prava odbrane. Konkretno, mora se razmotriti da li je podnosiocu zahteva ponuđena mogućnost da ospori autentičnost dokaza i prigovori njihovoj upotrebi. Pored toga, mora se uzeti u obzir kvalitet dokaza, kao i okolnosti u kojima su oni pribavljeni i da li te okolnosti dovode u sumnju njihovu pouzdanost ili tačnost. Iako ne postoji problem pravilnosti ako prikupljeni dokazi nisu potkrepljeni drugim dokazima, treba napomenuti da kada su oni veoma stabilni i uopšte nisu dovedeni u pitanje, potreba za drugim dokazima koji bi ih potkrepili postaje manja (vidi, predmete ESLJP-a: Bykov protiv Rusije, zahtev br. 4378/02, presuda od 10. marta 2009. godine, stav 89; Jalloh protiv Nemačke, zahtev br. 54810/00, presuda od 11. jula 2006. godine, stav 96). S tim u vezi, ESLJP takođe pridaje značaj pitanju da li su predmetni dokazi bili odlučujući za ishod krivičnog procesa (vidi, predmet ESLJP-a: Gäfgen protiv Nemačke, zahtev br. 22978/05, presuda od 1. juna 2010. godine, stav 164).
Pored toga, Ustav i EKLJP ne predviđaju pravila o dokazima u tačnom smislu te reči (vidi, Mantovanelli protiv Francuske, stav 34). Prihvatljivost dokaza i način na koji se oni ocenjuju su pitanja koja se u velikoj meri regulišu nacionalnim zakonima i redovnim sudovima (vidi, Moreira de Azevedo protiv Portugalije, stavovi 83-84; i García Ruiz protiv Španije, gore citiran, stav 28). Međutim, dužnost Suda je da na osnovu Ustava i EKLJP-a utvrdi da li je postupak u celini bio pravičan, uključujući i način na koji su dokazi prihvaćeni (vidi, Elsholz protiv Nemačke [VV], stav 66; i Devinar protiv Slovenije, stav 45). Stoga se mora utvrditi da li su dokazi prihvaćeni na takav način da se garantuje pravilan proces (vidi, Blücher protiv Republike Češke, stav 65).
S tim u vezi, Sud ističe obrazloženje Osnovnog suda u vezi sa navodom podnosioca zahteva u pogledu suđenja „bez dokaza i optužbi“ na sledeći način: “[...] Sudsko veće ocenjuje da navodi branilaca da iz izvedenih dokaza nije dokazano da su njihovi klijenti ovde okrivljeni Zlatan Krstić i D.Sh. izvršili krivično delo kojima se terete nisu održivi iz više razloga: Iz iskaza oštećenih datih u svojstvu svedoka, tačno i jasno su utvrđene inkriminisane radnje okrivljenog Z.K. i drugih lica koja su trenutno nedostupna koji su u saizvršilaštvu preduzeli radnje kao u izreci ove presude. Iz ovih svedočenja su utvrđene i posledice - stanje žrtava nakon procesa ekshumacije; zatim je utvrđeno da su lica ubijena, masakrirana i bačena duž magistralnog puta Priština- Uroševac u selu Babuš u kanalu duž puta (4 žrtve porodice Nuha) i u starom selu, takođe pored puta telo I.R. koje je poslato na obdukciju u Institut za sudsku medicinu u Prištini, bez da je urađena obdukcija, po nalogu D.Sh, radnici nekadašnje gradske čistoće Zvezda u Uroševcu sa kamionom marke Fap uzeli su leševe iz mrtvačnice i odneli na muslimansko groblje u Uroševcu gde su drugi radnici ovog preduzeća (I.A, G.R. i M sa bagerom) po nalogu D.Sh. otvorili jamu širine 2,5 m, dužine 1,20 m i dubine oko 80 cm i tu su bacili 5 leševa jedan preko drugog i zatim su po naloga Destana sa bagerom zatrpali zemljom i po završetku sahrane nisu ostavili nikakav identifikacioni znak koji bi pokazao da se tu nalazi grob”.
Sud primećuje da Apelacioni sud pitanje suđenja „bez dokaza i optužbi“ podnosiocu zahteva obrazlaže na sledeći način: “Da su optuženi izvršili krivična dela kao u tački I. i II. izreke ožalbene presude, prvostepeni sud je utvrdio na osnovu izvedenih dokaza na glavnom pretresu i to iz iskaza svedoka: F.N, F.N, A.N, F.N, I.N, A.N, A.N, B.N, I.A, G.R, S.H, M.K, R.S, B.K, B.H, H.R, L.J., na osnovu čitanja svedočenja svedoka H.K. i svedočenja svedoka I.S. Zatim na osnovu sledećih materijalnih dokaza: zapisnika sa lica mesta Osnovnog suda u Uroševcu sa brojem Kri. br. 64/1999 od 27.03.199. godine, video snimka-CD, koji sadrži postupak ekshumacije 5 leševa od 12.07.1999. godine, kopije iz knjige protokola Mrtvačnice u Prištini za 5 žrtava identifikovanih kao NN, izveštaja ocene-ekshumacije od 7.06.2019. godine, izveštaja obdukcije za žrtve O.N, B.N, B.N i A.N, izveštaje obdukcije za gore pomenute žrtve gde su u detalje predstavljeni nalazi prilikom forenzičkog ispitivanja posmrtnih ostataka. Iz toga je utvrđeno da je optuženi Zlatan Krstić u vreme oružanog sukoba na Kosovu, kao pripadnik srpske policije, ozbiljno povredio pravila Međunarodnog humanitarnog prava protiv civilnih lica i njihove imovine, tako što je 26. marta 1999. godine, oko 20:00 časova, u selu Gornje Nerodimlje, opština Uroševac, u saizvršilaštvu sa drugim pripadnicima srpske policije, vojske i paravojske, obučen u uniformu policije i naoružan, svesno i sa ciljem, postupajući prema planu i nalogu njegovih pretpostavljenih, direktno učestvovao u napadu nad civilnim stanovištem albanske nacionalnosti, konkretno porodice Nuha, koji nisu aktivno učestvovali u oružanom sukobu, tako što je ušao u dvorište kuće Osmana Nuhe, nasilno ušao u kuću, u kojoj je bilo 19 (devetnaest) članova te porodice, među kojima je bilo dece, žena i muškaraca, i nasilno ih je izveo iz kuće, poređao u dvorište ispred kuće i nakon što je proverio da niko više nije u kući zapalio je kuću, a zatim seno i štalu”.
Sud dalje naglašava da Vrhovni sud pitanje suđenja „bez dokaza i optužbi“ podnosiocu zahteva obrazlaže na sledeći način: “[...] Na osnovu svih ovih izvedenih dokaza, pravilno je utvrđeno da je sada osuđeni Zlatan Krstić u vreme oružanog sukoba na Kosovu bio naoružani pripadnik u uniformi policijskih srpskih snaga i da u postupcima istog postoje obeležja krivičnog dela saizvršilaštvo u ratnim zločinima protiv civilnog stanovništva iz člana 142 u vezi sa članom 22. Krivičnog zakona Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, sankcionisano i prema članu 3. Ženevskih konvencija i Protokola II, dakle, isti je u saizvršilatvu sa drugim pripadnicima srpske policije i paravojske, svesno, postupajući prema planu i nalogu njegovih pretpostavljenih, direktno učestvovao u napadu protiv civilnog stanovništva albanske nacionalnosti, konkretno porodice Nuha, koji nisu bili aktivni deo oružanog sukoba, udaljavajući nasilno 19 članova te porodice, preteći oružjem i tretirajući ih nečovečno i učestovao je u nezakonitom i namernom uništavanju imovine te porodice, koja se ne opravdava vojnim potrebama”.
U vezi sa gore navedenom tvrdnjom podnosioca zahteva, Sud primećuje da su sve odluke redovnih sudova dale relevantno obrazloženje za oglašavanje krivim u saizvršilaštvu za krivično delo ratni zločini protiv civilnog stanovništva iz člana 142 u vezi sa članom 22. KZ SFRJ-a, delo koje je takođe sankcionisano prema članu 3. Ženevske konvencije i njenog drugog protokola.
Sud primećuje da je podnosilac zahteva pred redovnim sudovima imao efektivnu priliku da iznese i ospori zakonitost i način pribavljanja, kao i autentičnost dokaza i da ospori njihovu upotrebu i da je tu priliku iskoristio tokom postupka pred prvostepenim sudom u svojoj žalbi Apelacionom sudu i u zahtevu za zaštitu zakonitosti pred Vrhovnim sudom. Redovni sudovi su razmatrali njegove argumente o meritumu i dali razloge za svoje odluke (vidi, predmet ESLJP-a: Dragojević protiv Hrvatske, br. 68955/11, presuda od 15. januara 2015. godine, stav 132). Činjenica da je podnosilac zahteva bio neuspešan u svakom koraku ne menja činjenicu da je imao efektivnu priliku da ospori dokaze i njihovu upotrebu.
Uzimajući u obzir gore navedeno, Sud smatra da ne postoji ništa što bi potkrepilo zaključak da pravo na odbranu podnosioca zahteva nije bilo pravilno poštovano u odnosu na protivljenje primanju, prihvatanju i upravljanju dokazima ili da je njihova ocena od strane redovnih sudova bila proizvoljna. U zaključku, Sud utvrđuje da upotreba osporenih dokaza nije lišila podnosioca zahteva pravičnog suđenja kao takvog.
S tim u vezi, Sud podseća da praksa ESLJP-a utvrđuje da se pravednost postupka ocenjuje kao celina (vidi, presudu ESLJP-a od 6. decembra 1988. godine, Barbera, Messeque i Jabardo protiv Španije, br. 10590/83, stav 68). Shodno tome, prilikom ocene navoda podnosioca zahteva, Sud se takođe pridržavao ovog načela (vidi, slučaj Suda: KI104/16, podnosilac zahteva: Miodrag Pavić, presuda od 4. avgusta 2017. godine, stav 38; i slučaj br. KI143/16, podnosilac zahteva: Muharrem Blaku i drugi, rešenje o neprihvatljivosti od 13. juna 2018. godine, stav 31).
Shodno tome, da bi se izbegli nesporazumi od strane podnosilaca zahteva, treba uzeti u obzir da “pravda” koja se zahteva članom 31 nije “suštinska”, već “proceduralna” pravda. U principu, u praktičnom smislu, to se izražava kroz kontradiktorni postupak, gde se strane saslušavaju i postavljaju pod istim uslovima pred sudom (vidi, mutatis mutandis, slučajeve Suda: KI63/19 i KI66/19, podnosilac zahteva: Vahide Badivuku i Idriz Kelmendi, rešenje o neprihvatljivosti od 26. aprila 2021. godine, stav 110; KI42/16 podnosilac zahteva: Valdet Sutaj, rešenje o neprihvatljivosti od 7. novembra 2016. godine, stav 41 i druge tu pomenute reference).
Stoga, na osnovu gore navedenog, Sud ocenjuje da je podnosilac zahteva imao dovoljno mogućnosti da pred redovnim sudovima iznese sve navode o povredi svojih prava. Pored toga, Sud smatra da su njegovi argumenti pravilno saslušani i propisno razmotreni od strane redovnih sudova. Sud smatra da su odluke redovnih sudova obrazložene i da postupci, posmatrani u celini, nisu bili ni na koji način nepravični ili proizvoljni (vidi, predmet ESLJP-a: Shub protiv Litvanije, zahtev br. 17064/06, presuda od 30. juna 2009. godine).
U skladu sa svojom konsolidovanom sudskom praksom, Sud ponavlja da nije funkcija Ustavnog suda da se bavi navodnim greškama u primeni relevantnih zakona koje su navodno izvršili redovni sudovi, ako tom primenom nisu povređena prava i slobode zaštićene Ustavom i EKLJP-om. On sam ne može ocenjivati zakon koji je doveo dotle redovni sud da donese jednu umesto neke druge odluke. U suprotnom, Sud bi postupao kao sud „četvrtog stepena“, čime bi zanemario ograničenja koja su postavljena u njegovoj nadležnosti. U stvari, uloga je redovnih sudova da tumače i primenjuju relevantna pravila procesnog i materijalnog prava (vidi, slučaj Suda: KI63/19 i KI66/19, podnosilac zahteva: Vahide Badivuku i Idriz Kelmendi, gore citiran, stav 112; vidi i slučaj ESLJP-a: Garcia Ruiz protiv Španije, zahtev br. 30544/96, presuda od 21. januara 1999. godine, stav 28).
Stoga, Sud ocenjuje da nije došlo do povrede člana 31. Ustava i člana 6. EKLJP-a u pogledu pitanja prihvatljivosti i sprovođenja dokaza u okviru pravičnog suđenja. Shodno tome, zahtev je očigledno neosnovan na ustavnim osnovama i mora se proglasiti neprihvatljivim, u skladu sa pravilom 39 stav (2) Poslovnika.
Što se tiče navoda o povredi člana 33. Ustava
Sud dalje takođe podseća da podnosilac zahteva navodi da je u okolnostima konkretnog slučaja, osporena odluka Vrhovnog suda takođe doneta uz povredu njegovih osnovnih prava i sloboda zagarantovanih članom 33. [Načelo legaliteta i proporcionalnosti u krivičnim postupcima] Ustava.
Što se tiče navodnih povreda osnovnih prava i sloboda utvrđenih članom 33. Ustava, Sud podseća da, prema utvrđenoj praksi ESLJP-a, Sud proglašava zahtev neprihvatljivim, kao očigledno neosnovan, kada su navodi „nepotkrepljeni ili neobrazloženi“ ili kada je ispunjen jedan od dva karakteristična uslova, odnosno:
a) kada podnosilac zahteva samo citira jednu ili više odredbi Konvencije ili Ustava, ne objašnjavajući kako su one povređene, osim ako je to očigledno vidljivo na osnovu činjenica i okolnosti slučaja (vidi, s tim u vezi, slučaj ESLJP-a: Trofimchuk protiv Ukrajine, br. 4241/03, odluka od 31. maja 2005. godine; vidi, takođe: Baillard protiv Francuske, br. 6032/04, odluka od 25. septembra 2008. godine);
b) kada podnosilac zahteva ne iznese ili odbije da iznese materijalne dokaze u prilog svojih navoda (ovo se posebno odnosi na odluke sudova ili drugih unutrašnjih organa), osim kada postoje izuzetne okolnosti koje su van kontrole koje ga sprečavaju u tome (na primer, ako zatvorske vlasti odbiju da sudu dostave dokumente iz spisa predmetnog zatvorenika) ili ako sam sud ne odluči drugačije (vidi, slučaj Suda: KI166/20, podnosilac zahteva: Ministarstvo rada i socijalne zaštite, rešenje o neprihvatljivosti od 5. januara 2021. godine, stav 42).
U konkretnom slučaju, podnosilac zahteva navodi da su presudom Vrhovnog suda „proizvoljno“ povređena njegova individualna prava i da je došlo do povrede člana 33. Ustava, ali isti ne objašnjava posebno kako je došlo do povrede ovog člana Ustava. S tim u vezi, Sud podseća da je u više navrata naglašavao da samo pozivanje i pominjanje članova Ustava i EKLJP-a nije dovoljno da se izgradi utemeljena tvrdnja o povredi Ustava. Kada se navodi ovakva povreda Ustava, podnosioci zahteva moraju da daju obrazložene tvrdnje i ubedljive argumente (vidi, u tom smislu, slučaj: KI175/20, podnosilac zahteva: Kosovska agencija za privatizaciju, rešenje o neprihvatljivosti od 22. aprila 2021. godine, stav 81; KI166/20, gore citiran, stav 52; KI04/21, podnositeljka zahteva: Nexhmije Makolli, rešenje o neprihvatljivosti od 11. maja 2021. godine, stavovi 38- 39).
U okolnostima konkretnog slučaja, podnosilac zahteva, mimo pozivanja na član 33. Ustava, nije jasno i na adekvatan način obrazložio kako je ovaj član mogao biti povređen osporenom odlukom. Stoga, Sud smatra da navodi podnosioca zahteva o povredi člana 33. Ustava spadaju u kategoriju „nepotkrepljenih ili neobrazloženih“ navoda, jer je podnosilac zahteva samo citirao odredbu Ustava, ne objašnjavajući kako je ona povređena. Stoga, ovaj navod je očigledno neosnovan na ustavnim osnovama, kao što je definisano u stavu (2) pravila 39 Poslovnika.
Zaključak
Na kraju, Sud utvrđuje da je zahtev podnosioca neprihvatljiv, jer su navodi o povredi člana 31. Ustava: (i) u vezi sa navodima podnosioca zahteva o povredi prava na nepristrasan sud očigledno neosnovani na ustavnim osnovama; kao i (ii) navodi podnosioca zahteva o povredi aspekta prihvatljivosti i sprovođenja dokaza, ocenjeni su kao očigledno neosnovani, jer se ti navodi kvalifikuju kao navodi koji pripadaju kategoriji navoda „četvrtog stepena“. Takođe, navodi podnosioca zahteva o povredi člana 33. Ustava spadaju u kategoriju „nepotkrepljenih ili neobrazloženih“ navoda, pa su shodno tome očigledno neosnovani na ustavnim osnovama, kao što je definisano u stavu (2) pravila 39 Poslovnika.
IZ TIH RAZLOGA
Ustavni sud, u skladu sa članom 113.1 i 7 Ustava, članom 20. Zakona i pravilima 39 (2) i 59 (2) Poslovnika, na sednici održanoj 17. januara 2023. godine, jednoglasno:
ODLUČUJE
DA PROGLASI zahtev neprihvatljivim;
DA DOSTAVI ovo rešenje stranama;
DA OBJAVI ovo rešenje u Službenom listu, u skladu sa članom 20.4 Zakona;
Ovo rešenje stupa na snagu odmah.
Sudija izvestilac Predsednica Ustavnog suda
Radomir Laban Gresa Caka-Nimani
Zlatan Krstic
KI – Individualni zahtev
Rešenje o neprohvatljivosti
Zahtev je očigledno neosnovan
Krivični