USTAVNI SUD

KI123/21, Podnosilac zahteva: Luan Telaku, Ocena ustavnosti Presude Vrhovnog suda, Pml. br. 69/2021, od 18. marta 2021. godine

KI123/21, Rešenje od 10. novembra 2021. godine, objavljeno dana 3. decembar 2021.godine

Ključne reči: prekid sudskog razmatranja, proceduralne povrede sa uticajem na presudu, proglašen krivim

 Iz spisa predmeta proizilazi da je suština slučaja koji se nalazi u ovom zahtevu povezana sa činjenicom da je Osnovno sud u Prištini proglasio krivim podnosioca zahteva i lica F.K. za krivično delo “neovlašćena kupovina, posedovanje, stavljanje u promet i prodaja narkotika, psihotropskih supstanci i slično iz člana 273 stav 2 a u vezi sa članom 31 KZK-a”  zato što je tokom rutinske kontrole na graničnom prelazu Merdar, nađena određena količina opojnih supstanci koje su pripadale podnosiocu zahteva i licu F.K., u vozilu marke „Pežo 308“, kojim je upravljao podnosilac zahteva. Apelacioni sud je, odlučujući po žalbama, usvojio žalbu Osnovnog tužilaštva u Prištini, gde je promenjena kazna zatvora izrečena podnosiocu zahteva na kaznu zatvora u trajanju od tri (3) godine i šest (6) meseci, i gde je žalba podnosioca zahteva i lica F.K. odbijena kao neosnovana. U vezi sa ovim poslednjim, podnosilac zahteva je podneo zahtev za zaštitu zakonitosti Vrhovnom sudu, između ostalog, zbog ozbiljnih povreda iz člana 311 [Izmena sastava pretresnog veća tokom odlaganja] stav 3 KZPK-a, jer od sednice koja je održana 27. maja 2019. godine pa sve do naredne sednice dana 24. oktobra 2019. godine nije održana nijedna sednica, gde je prošlo više od tri (3) meseca, tako da je sud trebalo da uzme u obzir ovo odlaganje i da počne iznova glavni pretres, zbog činjenice da je prošlo više od tri (3) meseca od poslednjeg ročišta, kako je predviđeno članom 311. ZKPK-a. Vrhovni sud je doneo presudu Pml. br. 69/2021, kojim je odbio kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti podnosioca zahteva, podržavajući u potpunosti presude Apelacionog suda i Osnovnog suda, obrazlažući da proceduralni propust nije bio bitna povreda krivičnog postupka, zato što nije imao nikakav uticaj na zakonitost Presude Osnovnog suda.

Podnosilac zahteva je tvrdio pred Ustavnim Sudom da su mu povređena njegova prava i osnovne slobode  koje su zagarantovane članom 3 [Jednakost pred zakonom], članom 7 [Vrednosti], članom 31 [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje], članom 46 [Zaštita imovine], i članom 54 [Sudska zaštita prava] Ustava Republike Kosova (u daljem tekstu: Ustav). On je tvrdio da je Osnovni Sud prekinuo sudsko razmatranje na više od 3 (tri) meseca i nasuprot odredbi ZKPK-a, odnosno člana 311, stav 3 koji propisuje da ukoliko se sudsko razmatranje odloži za više od tri (3) meseca, treba da otpočne novi pretres na kome će se ovi dokazi ceniti, Osnovni sud je nastavio sa glavnim pretresom i doneo presudu bez nastavka glavnog pretresa.

Prilikom razmatranja navoda o proceduralnim povredama, a koju tvrdnju on povezuje sa pravom na pravično suđenje, Sud je prvenstveno naglasio da, između ostalog, po principijelnom stavu suda nije zadatak Ustavnog suda da se bavi činjeničnim ili zakonskim greškama (zakonitost) koje je navodno izvršio Vrhovni sud ili neki drugi sud niže instance, osim i u meri u kojoj su te greške mogle povrediti prava i slobode zaštićene Ustavom (ustavnost). Sud je dalje ponovio da nije njegov zadatak, prema Ustavu, da postupa kao sud “četvrtog stepena” u odnosu na odluke koje su doneli redovni sudovi. Naime, uloga je redovnih sudova da tumače i primenjuju relevantna pravila procesnog i materijalnog prava. Prilikom razmatranja tvrdnji podnosioca zahteva, Sud je podsetio na zaključak Vrhovnog Suda da ovi navodi spadaju u kategoriju relativnih proceduralnih povreda prema stavu 2 člana 384 ZKPK.  Dakle, u ovakvim slučajevima, povrede postupka bi uticale na zakonitost takve odluke, samo ako su imale uticaja na zakonitu odluku. Sa druge strane, po oceni Vrhovnog suda, ovaj procesni propust nije uticao na zakonitost presude Osnovnog suda. Do ovakvog zaključka, Vrhovni Sud je došao i ocenom pogrešnog tumačenja izjava i dokaza koje je razmotrio Osnovni sud, pozivajući se na dokaze koje je podnosilac zahteva dao pred policijom u prisustvu svog branioca i druge činjenice. Samim tim, Sud je našao da u vezi sa pravom na pravično suđenje koje je zagarantovano članom 31 Ustava, podnosilac zahteva je pred redovnim sudovima imao pogodnosti kontradiktornog postupka, i da je mogao u raznim fazama postupka iznositi tvrdnje i dokaze koje su smatrali bitnima za svoj predmet; imao je priliku delotvorno pobijati tvrdnje i dokaze koje je iznela suprotna strana; redovni sudovi su saslušali i ispitali sve njihove tvrdnje koje su, gledano objektivno, bile bitne za rešenje predmeta; činjenični i pravni razlozi za pobijanu odluku su detaljno izneseni, te je stoga postupak, uzet u celini, bio pravičan. Što se tiče povreda prava zagarantovanih članovima 3, 7, 46 i 54 Ustava, Sud je našao da ove tvrdnje nisu jasno objašnjene i da nisu na adekvatan način predstavljene činjenice i tvrdnje u vezi sa povredama prava ili ustavnih odredbi.

Prema tome, zahtev se u celosti treba proglasiti neprihvatljiv kao očigledno neosnovan na ustavnim osnovama, kao što je propisano u stavu (1) (d) i (2) pravila 39 Poslovnika o Radu.