USTAVNI SUD

KI 34/19 Podnosilac zahteva: Qamil Lupҫi ocena ustavnosti presude presude ARJ-UZVP.br.66/2018 Vrhovnog suda od 5. decembra 2018. godine

KI34/19, rešenje o neprihvatljivosti od 25. novembra 2020. godine, objavljeno 24.decembra 2020. godine

Ključne reči: individualni zahtev, ocena ustavnosti osporene presude Vrhovnog suda, očigledno neosnovan

Zahtev je zasnovan na članu 113.7 Ustava, članu 20., 22. i 47. Zakona o Ustavnom sudu Republike Kosovo br. 03/L-121 i pravilu 32 Poslovnika o radu Ustavnog suda.

Dana 11. decembra 2015. godine podnosiocu zahteva je odlukom br. 389 od 7. decembra 2015 godine Ministarstva za Rad i Socijalnu Zaštitu (u daljem tekstu: MRSZ) prekinut radni odnos zbog dostizanja starosne granice od 65 godina, odnosno odlaska u penziju.

Podnosiocu zahteva je protiv odluke br. 389 MRSZ od 7. decembra 2015 godine pokrenuo  upravni postupak a nakon toga i tužbeni zahtev pred Osnovnom sudu navodeći da pre donošenja odluke o penzionisanju, MRSZ je na osnovu zakona o civilnoj službi imao obavezu da 6 meseci pre penzionisanja obavesti podnosioca o sticanju uslova za penziju

Ovaj sudski postupak je prošao kroz sve vaze postupaka pred redovnim sudovima i ovaj sudski postupak je okončan pravosnažnom presudom Vrhovnog suda, putem koje je žalba podnosioca zahteva smatrana zastarelom jer je zahtev podnosioca neosnovan i podržan je stav redovnih sudova da je na osnovu pozitivne zakonske regulative radni odnos okončan jer je tužilac navršio 65 godina, i radni odnos je okončan nezavisno od predaje ili ne predaje obaveštenja.

Sud primećuje da podnosilac zahteva ponavlja iste navode koje je navodio pred redovnim sudovima a koji se u suštini, tiču tumačenja odgovarajućih odredbi materijalnog prava od strane Vrhovnog suda.

S tim u vezi, Sud naglašava da je tumačenje materijalnog i proceduralnog prava primarna dužnost i spada unutar nadležnosti redovnih sudova (pitanje zakonitosti). Uloga Ustavnog suda je samo da odredi da li su efekti takvog tumačenja u skladu sa Ustavnim normativima i standardima

Sud smatra da podnosilac zahteva nije potkrepio navode da su relevantni postupci na bilo koji način bili nepravični ili proizvoljni i da su osporenom odlukom povređena prava i slobode zagarantovane Ustavom, EKLJP i UDLJP.

Shodno tome, zahtev podnosioca na ustavnim osnovama treba da se proglasi neprihvatljivim kao očigledno nesonovan u skladu sa pravilom 39 (2) Poslovnika.