USTAVNI SUD

KI99/22,  Podnositeljka Arijeta Bara Abazi Ocena ustavnosti presude [Rev. br. 558/21] Vrhovnog suda Kosova, od 2. juna 2022. godine  

KI99/22, Rešenje o neprihvatljivosti od 31. januara 2024. godine, objavljeno dana 5. marta 2024. godine

Ključne reči: individualni zahtevi, četvrti stepen, „nepotkrepljeni i neobražloženi” zahtev

Suština zahteva se odnosi na postupak u kome su redovni sudovi utvrdili da li je je poslodavac podnositeljke zahteva, odnosno ProCredit banka, imao pravo ili ne, da podnositeljki zahteva raskine radni odnos bez odluke o njegovom raskidu, već samo uz obaveštenje o prekidu ugovora o radu. Predmetni slučaj pred redovnim sudovima okončan je tako što su u drugom sudskom postupku nakon prvog ponovnog suđenja i odlučivanja, Osnovni sud i Apelacioni sud ocenili da ProCredit Banka nije postupila u skladu sa tadašnjim zakonskim odredbama, kada je podnositeljki zahteva prekinuo radni odnos, budući da ista nije uredno obavestila podnositeljku zahteva u skladu sa zakonom i ugovorom o radu, te nije doneo odluku o raskidu ugovora o radu. Međutim, Vrhovni sud se nije saglasio sa nalazom Osnovnog i Apelacionog suda, pa je i prihvatio reviziju ProCredit Banke kao osnovanu, zaključujući da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo i da na osnovu stava 7 člana 11. i stava 1 člana 12. Uredbe UNMIK-a br. 2001/27, kao i člana 7. ugovora o radu od 28. jula 2008. godine, ProCredit banka nije imala zakonsku obavezu da donese odluku o prestanku radnog odnosa sa podnositeljkom zahteva.

Podnositeljka zahteva je smatrala da Vrhovni sud nije dao uverljive i dovoljne razloge u pogledu tumačenja zakonskih odredbi koje su bile osnov za odlučivanje u slučaju, kao i tvrdila da je došlo do povrede članova 24, 31, 49, 53. i 55. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a, u vezi sa pravom „na obrazloženu odluku“ i „pogrešnom primenom materijalnog prava“, koje je za posledicu imalo povredu prava na rad i u vezi obaveze sudova da daju detaljan odgovor na svaki argument ili pitanje ukoliko je zahtev od suštinskog značaja za ishod slučaja.

Nakon što je razradio svoju sudsku praksu i praksu ESLJP, kao i uzimajući u obzir obrazloženje redovnih sudova u konkretnom slučaju, Sud je ocenio da podnositeljka zahteva nije dokazala i nije potkrepila u dovoljnoj meri navod da je Vrhovni sud možda pogrešno primenio zakon, što je rezultiralo „proizvoljnim zaključcima“, i stoga se njeni navodi o pogrešnom tumačenju i pogrešnoj primeni važećeg zakona kvalifikuju kao zahtevi koji potpadaju pod kategoriju „četvrtog stepena“ i kao takvi odražavaju navode na nivou „zakonitosti“ i nisu argumentovane na nivou „ustavnosti“.

U vezi sa navodom o divergenciji u sudskoj praksi Vrhovnog suda, Sud je istakao da podnositeljka zahteva u svom zahtevu nije priložila gore pomenute presude Vrhovnog suda, za koje navodi da su iste kao i njen slučaj, kako bi podržala svoj pomenuti navod, te stoga je utvrdio da je ovaj navod očigledno neosnovan u kategoriji „nepotkrijepljenih i neobrazloženih“ navoda, kako je predviđeno članom 48. Zakona i pravilom 34 (1) (d) i (2) Poslovnika o radu.

Što se tiče naovda podnositeljke zahteva o povredi prava i sloboda zagarantovanih članom 49. Ustava, Sud je ove navode smatrao neosnovanim, jer podnosiocu nije uskraćeno pravo na rad i da je obaveza podnositeljke zahteva da dokaže svoje ustavne navode i predoči prima facie dokaze koji pokazuju povredu prava zagarantovanih Ustavom i Evropskom konvencijom o ljudskim pravima, stoga je i utvrdio da je ovaj navod očigledno neosnovan u kategoriji „nepotkrijepljenih i neobrazloženih“ navoda , kako je predviđeno članom 48. Zakona i pravilom 34 (1) (d) i (2) Poslovnika o radu. Po istom osnovu, Sud je proglasio neprihvatljivim i navode o povredi članova 24, 53. i 55. Ustava, jer je podnositeljke zahteva samo pomenula navedene članove, ali uopšte ne obrazlažući ili objašnjavajući na koji način je došlo do povrede ovih prava.