Rešenje o neprohvatljivosti
Priština, dana 20. februara 2023. godine
Br. ref.:RK 2130/23
REŠENJE O NEPRIHVATLJIVOSTI
u
slučaju br. KI223/21
Podnosilac
Hasan Isafi i Muharrem Isafi
Ocena ustavnosti presude [Rev. br. 370/2020] Vrhovnog suda Kosova
od 19. oktobra 2021. godine
USTAVNI SUD REPUBLIKE KOSOVO
u sastavu:
Gresa Caka-Nimani, predsednica
Bajram Ljatifi, zamenik predsednika
Selvete Gërxhaliu-Krasniqi, sudija
Safet Hoxha, sudija
Radomir Laban, sudija
Remzije Istrefi-Peci, sudija, i
Nexhmi Rexhepi, sudija
Enver Peci, sudija
Podnosilac zahteva
Zahtev su podneli Hasan Isafi i Muharrem Isafi, iz opštine Đakovica (u daljem tekstu: podnosioci zahteva), koje zastupa Shahe Isafi, iz opštine Đakovica.
Osporena odluka
Podnosioci zahteva osporavaju presudu [Rev. br. 370/2020] Vrhovnog suda Kosova (u daljem tekstu: Vrhovni sud) od 19. oktobra 2021. godine u vezi sa presudom [Ac. br. 4346/2016] Apelacionog suda Kosova (u daljem tekstu: Apelacioni sud) od 12. juna 2020. godine i presudom [C. br. 388/2012] Osnovnog suda u Đakovici (u daljem tekstu: Osnovni sud) od 25. avgusta 2016. godine.
Predmetna stvar
Predmetna stvar je ocena ustavnosti osporene presude kojom su podnosiocima zahteva navodno povređena njihova osnovna prava i slobode zagarantovana članom 24. [Jednakost pred zakonom], članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] i članom 46. [Zaštita imovine] Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav), kao i članom 6. (Pravo na pravično suđenje) i članom 1. Protokola br. 1 Evropske konvencije o ljudskim pravima (u daljem tekstu: EKLJP).
Pravni osnov
Zahtev je zasnovan na stavu 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, članu 47. (Individualni zahtevi) Zakona br. 03/L-121 o Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Zakon) i pravilu 32. (Podnošenje podnesaka i odgovora) Poslovnika o radu Ustavnog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Poslovnik).
Postupak pred Ustavnim sudom
Dana 6. decembra 2021. godine, podnosioci zahteva su poslali svoj zahtev putem pošte, koji je Ustavni sud Republike Kosovo (u daljem tekstu: Sud) primio 8. decembra 2021. godine.
Dana 14. decembra 2021. godine, Sud je obavestio podnosioce o registraciji zahteva i tražio od njih da popune zvanični obrazac zahteva.
Istog dana, Sud je obavestio i Vrhovni sud o registraciji zahteva.
Dana 15. decembra 2022. godine, predsednica Suda je odlukom [br. GJR. KI223/21] imenovala sudiju Nexhmija Rexhepija za sudiju izvestioca i Veće za razmatranje, sastavljeno od sudija: Gresa Caka-Nimani (predsedavajuća), Bajram Ljatifi i Remzije Istrefi-Peci (članovi).
Dana 27. decembra 2021. godine, podnosioci zahteva su dostavili zvanični obrazac zahteva.
Dana 16. decembra 2022. godine, sudija Enver Peci je položio zakletvu pred predsednicom Republike Kosovo, pri čemu je započeo njegov mandat u Sudu.
Dana 17. januara 2023. godine, Veće za razmatranje je razmotrilo izveštaj sudije izvestioca i jednoglasno iznelo preporuku Sudu o neprihvatljivosti zahteva.
Pregled činjenica
Dana 26. novembra 2016. godine, podnosioci zahteva su podneli tužbu Osnovnom sudu protiv Halila Isafija (tuženog) radi utvrđivanja nepostojanja prava službenosti na katastarskim parcelama [234/2] i [245/1] koje su se vodile na ime Hasana Isafija, ali je Halil Isafi (tuženi) na osnovu presude [C. br. 43/07] Opštinskog suda u Đakovici od 19. septembra 2007. godine, imao pravo službenosti prolaza na katastarskoj parceli podnosilaca zahteva. Podnosioci zahteva su, pozivajući se na član 50. Zakona o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima iz 1980. godine, tvrdili pred Osnovnim sudom da ne postoji razlog zbog kojeg je ustanovljeno pravo službenosti za tuženog zbog toga što on ima druge puteve za prolaz i nema potrebe da koristi imovinu podnosilaca zahteva.
Dana 25. avgusta 2016. godine, Osnovni sud je presudom [C. br. 388/2012], na osnovu člana 260. [Prestanak stvarne službenosti] Zakona br. 03/L-154 o vlasništvu i drugim stvarnim pravima, odbio tužbu podnosilaca zahteva sa obrazloženjem da nisu priložili dokaze kojima bi se potvrdila činjenica da su ispunjeni zakonski uslovi za brisanje službenosti, kao i da je iz spisa predmeta utvrđeno da i dalje postoje isti razlozi zbog kojih je tuženom H.I. priznato pravo službenosti po presudi [C. br. 43/07] Opštinskog suda u Đakovici od 19. septembra 2007. godine.
Neutvrđenog datuma, podnosioci zahteva su izjavili žalbu Apelacionom sudu zbog povrede odredaba Zakona o parničnom postupku, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, kao i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se odluka ukine ili vrati na ponovno odlučivanje u prvom stepenu.
Dana 12. juna 2020. godine, Apelacioni sud je presudom [Ac. br. 4346/16] odbio žalbu podnosilaca kao neosnovanu i potvrdio presudu Osnovnog suda, ocenivši da ista nije zahvaćena bitnim povredama odredaba parničnog postupka iz člana 182. 2, tačke (b), (g), (j), (k) i (m) ZPP-a i da je materijalno pravo pravilno primenjeno. Apelacioni sud je, između ostalog, ocenio da se okolnosti i činjenično stanje nisu promenili od vremena kada je ustanovljena službenost, odnosno da nisu ispunjeni uslovi za njeno gašenje, te da je shodno tome Osnovni sud pravilno primenio materijalno pravo.
Neutvrđenog datuma, podnosioci zahteva su podneli reviziju Vrhovnom sudu zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja, sa predlogom da se odluka poništi i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.
Dana 19. oktobra 2021. godine, Vrhovni sud je presudom [Rev. br. 370/2020] odbio reviziju kao neosnovanu, sa obrazloženjem da zahtev podnosilaca ne ispunjava uslove propisane članom 260. Zakona br. 03/L-154 o vlasništvu i drugim stvarnim pravima.
Navodi podnosioca zahteva
Podnosioci zahteva navode da su presudom [Rev. br. 370/2020] Vrhovnog suda od 19. oktobra 2021. godine povređena njihova osnovna prava i slobode zagarantovane članom 24. [Jednakost pred zakonom], članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] i članom 46. [Zaštita imovine] Ustava, kao i članom 6. (Pravo na pravično suđenje) i članom 1. Protokola br. 1 EKLJP.
Podnosioci zahteva tvrde da su odluke redovnih sudova donete u suprotnosti sa članom 86. Zakona br. 03/L-154 o vlasništvu i drugim stvarnim pravima, sa obrazloženjem da se “nužni prolaz preko nepokretnosti mora dozvoliti ako susedna nepokretnost nema nikakav drugi pristup putu ili ako je taj pristup moguć samo uz veliko zaobilaženje i ako je korist za nepokretnost za koju se dozvoljava prolaz veća od nepogodnosti koja se time čini nepokretnosti preko koje se prolazi”.
Na kraju, podnosioci zahteva traže od Suda (i) da proglasi njihov zahtev prihvatljivim; i (ii) da utvrdi da je osporena presuda, odnosno presuda [Rev. br. 370/2020] Vrhovnog suda od 19. oktobra 2021. godine doneta u suprotnosti sa članovima 24, 31, 46. Ustava u vezi sa članom 6. i članom 1. Protokola br. 1 EKLJP, kao i članom 89. Zakona br. 03/L-154 o vlasništvu i drugim stvarnim pravima, te da proglasi istu ništavom i vrati predmet na ponovno odlučivanje.
Relevantne ustavne i zakonske odredbe
Ustav Republike Kosovo
Član 31.
[Pravo na pravično i nepristrasno suđenje]
1. Svakom se garantuje jednaka zaštita prava pred sudom, ostalim državnim organima i nosiocima javnih.
2. Svako ima pravo na javno, nepristrasno i pravično razmatranje odluka o pravima i obavezama ili za bilo koje krivično gonjenje koje je pokrenuto protiv njega/nje, u razumnom roku, od strane nezavisnog i nepristrasnog, zakonom ustanovljenog, suda.
3. Suđenje je javno, osim u slučajevima kada sud, iz posebnih razloga, smatra da je isključivanje štampe ili javnosti, u korist pravde, ako bi njihovo prisustvo moglo naškoditi javnom redu ili nacionalnoj sigurnosti, interesima maloletnika, ili zaštiti privatnog života stranaka u postupku, na zakonom propisan način.
4. Svako ko je optužen za krivično delo ima pravo da ispituje prisutne svedoke i da zahteva obavezno pojavljivanje svedoka, veštaka i ostalih lica, koja mogu razjasniti činjenice.
5. Svako ko je optužen za krivično deo će se smatrati nevinim, sve dok se ne dokaže njegova/njena krivica, u saglasnosti sa zakonom.
Član 46.
[Zaštita imovine]
1. Garantuje se pravo na imovinu.
2. Korišćenje imovine je regulisano zakonom, u skladu sa javnim interesom.
3. Niko se ne može arbitrarno lišiti lične imovine. Republika Kosovo ili javne vlasti Republike Kosovo mogu izvršiti eksproprijaciju imovine ako je ista u skladu sa zakonom, ako je neophodna ili adekvatna za postizanje javnih ciljeva ili podržavanje javnog interesa, a za koju se vrši neposredna adekvatna kompenzacija licu ili licima, imovina kojih se eksproriiše.
4. O sporovima koje uzrokuje neko delo Republike Kosovo ili javne vlasti Republike Kosovo, a koji se smatraju eksproprijacijom, odlučuje nadležni sud.
5. Intelektualno pravo je zaštićeno zakonom.
Evropska konvencija o ljudskim pravima
Član 1. [Zaštita imovine] Protokola br. 1
1. Svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava.
Zakon br. 03/L-154 o vlasništvu i drugim stvarnim pravima
Član 86.
Nužni prolaz
1. Nužni prolaz preko nepokretnosti dopušten je ako susedna nepokretnost nema nikakav drugi pristup javnom putu, ili ako je taj pristup moguć samo uz veliko zaobilaženje, te ako je korist za nepokretnost za koju se ta radnja preduzima veća od nepogodnosti koja se time čini nepokretnosti preko koje se prolazi.
2. Trasa nužnog prolaza određuje se tako što se utvrdi najbolji i najpogodniji pristup za lice koje pristup traži, te šta predstavlja najmanju prepreku za suseda koji dozvoljava prolaz preko svoje nepokretnosti.
3. Za korišćenje nepokretnosti može se platiti naknada, a vlasniku se mora nadoknaditi bilo kakva šteta koja se nanese njegovoj nepokretnosti tokom prolaza.
4. Nužni prolaz prestaje kada više ne postoji potreba za njegovim korišćenjem.
5. Isto važi i za postavljanje vodova za snabdevanje.
Član 260.
Prestanak stvarne službenosti
1. Za prestanak stvarne službenosti potrebno je obaveštenje vlasnika povlasne nepokretnosti da namerava da preda pravo stvarne službenosti i upis u registar prava na nepokretnosti.
2. Vlasnik poslužne nepokretnosti može da zahteva prestanak službenosti kada ona postane nepotrebna za korišćenje povlasne nepokretnosti ili kada se okolnosti na drugi način suštinski promene. Izbrisanje stvarne službenosti treba da se evidentira u registar prava na nepokretnosti.
Prihvatljivost zahteva
Sud prvo razmatra da li je zahtev ispunio uslove prihvatljivosti koji su utvrđeni Ustavom i dalje precizirani Zakonom i predviđeni Poslovnikom.
U tom smislu, Sud se prvo poziva na stavove 1. i 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, kojima je utvrđeno:
“1. Ustavni sud odlučuje samo u slučajevima koje su ovlašćene strane podnele sudu na zakonit način.
[…]
7. Pojedinci mogu da pokrenu postupak ako su njihova prava i slobode koje im garantuje ovaj Ustav prekršena od strane javnih organa, ali samo kada su iscrpeli sva ostala pravna sredstva, regulisanim zakonom”.
Sud, takođe, razmatra da li su podnosioci zahteva ispunili uslove prihvatljivosti koji su propisani članovima 47. [Individualni zahtevi], 48. [Tačnost zahteva] i 49. [Rokovi] Zakona, kojima je utvrđeno:
Član 47.
[Individualni zahtevi]
“1. Svaka osoba ima pravo da od Ustavnog suda zatraži pravnu zaštitu ukoliko smatra da njena Ustavom zagarantovana prava i slobode krši neki javni organ.
2. Osoba može da podnese pomenuti podnesak samo nakon što su iscrpljena sva ostala zakonom određena pravna sredstva”.
Član 48.
[Tačnost podneska]
“Podnosilac podneska je dužan da jasno naglasi to koja prava i slobode su mu povređena i koji je konkretan akt javnog organa koji podnosilac želi da ospori”.
Član 49.
[Rokovi]
“Podnesak se podnosi u roku od 4 meseci. Rok počinje od dana kada je podnosilac primio sudsku odluku. [...].”
Što se tiče ispunjenja gore navedenih uslova, Sud utvrđuje da su podnosioci zahteva ovlašćene strane; da su iscrpeli raspoloživa pravna sredstva; da su naglasili akt javnog organa čiju ustavnost osporavaju i ustavna prava koja su im navodno povređena, kao i da su podneli svoj zahtev u roku.
Pored toga, Sud takođe razmatra da li su podnosioci zahteva ispunili uslove utvrđene u pravilu 39. [Kriterijum o prihvatljivosti] Poslovnika. Pravilom 39 (2) Poslovnika je utvrđeno da:
“(2) Sud može smatrati zahtev neprihvatljivim, ako je zahtev očigledno neosnovan, jer podnosilac nije dovoljno dokazao i potkrepio tvrdnju”.
Gore navedeno pravilo, zasnovano kako na sudskoj praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLJP), tako i Suda, omogućava poslednje navedenom da proglasi zahteve neprihvatljivim iz razloga koji se odnose na meritum slučaja. Tačnije, na osnovu ovog pravila, Sud može da proglasi zahtev neprihvatljivim na osnovu i nakon ocene njegovog merituma, odnosno ako isti smatra da je sadržaj zahteva očigledno neosnovan na ustavnim osnovama, kako je propisano u stavu (2) pravila 39. Poslovnika.
Na osnovu sudske prakse ESLJP-a, ali i Suda, zahtev se može proglasiti neprihvatljivim kao “očigledno neosnovan” u celini ili samo u odnosu na neki konkretan navod koji zahtev može da sadrži. U tom smislu, bilo bi tačnije kada bi se o istima govorilo kao o “očigledno neosnovanim navodima”. Ovi poslednje pomenuti se na osnovu sudske prakse ESLJP-a mogu svrstati u četiri posebne grupe: (i) navodi koji se kvalifikuju kao navodi “četvrtog stepena”; (ii) navodi koje karakteriše “jasno ili očigledno odsustvo povrede”; (iii) “nepotkrepljeni ili neobrazloženi” navodi; i na kraju, (iv) “haotični ili nategnuti” navodi (vidi, tačnije za koncept neprihvatljivosti na osnovu zahteva ocenjenog kao “očigledno neosnovan” i specifičnosti četiri gore pomenute kategorije navoda kvalifikovanih kao “očigledno neosnovani”, Praktični vodič ESLJP-a kroz uslove prihvatljivosti od 30. aprila 2020. godine; Deo III. Neprihvatljivost na osnovu merituma; A. Očigledno neosnovana, stavovi 275 do 304).
U tom kontekstu, i u nastavku, kako bi ocenio prihvatljivost zahteva, odnosno ocenio da li je u okolnostima ovog slučaja zahtev očigledno neosnovan na ustavnim osnovama, Sud će podsetiti na suštinu slučaja sadržanog u ovom zahtevu i relevantne navode podnosioca zahteva, prilikom čije ocene će Sud primeniti standarde sudske prakse ESLJP-a, u skladu sa kojom je on, na osnovu člana 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] Ustava, dužan da tumači Ustavom zagarantovana osnovna prava i slobode.
Sud podseća da su okolnosti konkretnog slučaja povezane sa korišćenjem prava službenosti na katastarskim parcelama [234/2] i [245/1] koje su u svojini podnosilaca zahteva, od strane tuženog H.I. Tuženi H.I. je stekao pravo službenosti prolaza na katastarskoj parceli podnosilaca zahteva na osnovu presude [C. br. 43/07] Opštinskog suda u Đakovici od 19. septembra 2007. godine. Podnosioci zahteva su 2016. godine podneli Osnovnom sudu tužbu radi utvrđivanja nepostojanja prava službenosti na njihovim katastarskim parcelama [234/2] i [245/1], sa obrazloženjem da više ne postoje razlozi zbog kojih je pravo službenosti ustanovljeno. Osnovni sud je odbio zahtev podnosilaca sa obrazloženjem da nisu ispunjeni uslovi za brisanje službenosti koji su utvrđeni članom 260. Zakona br. 03/L-154 o vlasništvu i drugim stvarnim pravima. Presuda Osnovnog suda je potvrđena od strane Apelacionog i Vrhovnog suda, sa obrazloženjem da tokom sudskog procesa nije utvrđeno da su se promenile okolnosti iz vremena kada je pravo službenosti ustanovljeno po presudi [C. br. 43/07] Opštinskog suda u Đakovici od 19. septembra 2007. godine. Ova utvrđenja redovnih sudova, podnosilac zahteva osporava pred Sudom, konkretno navodeći povredu člana 86. Zakona br. 03/L-154 o vlasništvu i drugim stvarnim pravima, kao i povredu članova 24, 31, 46. Ustava u vezi sa članom 6. i članom 1. Protokola br. 1 EKLJP.
Sud podseća da se glavni navodi podnosilaca zahteva u suštini odnose na (i) povredu prava na pravično i nepristrasno suđenje i (ii) povredu imovinskih prava, sa obrazloženjem da su redovni sudovi svojim odlukama, kada su odbili zahtev podnosilaca za gašenje prava službenosti tuženog H.I., povredili njihova imovinska prava na katastarskim parcelama [234/2] i [245/1], konkretno član 86. Zakona br. 03/L-154 o vlasništvu i drugim stvarnim pravima.
Povodom navoda podnosilaca zahteva, odnosno u vezi sa navodom o gašenju prava službenosti na katastarskim parcelama [234/2] i [245/1] iz razloga što ne postoje činjenične okolnosti zbog kojih je 2007. godine ustanovljena službenost, Sud primećuje da su isti detaljno ispitani od strane redovnih sudova.
Sud na početku podseća da je Osnovni sud presudom [C. br. 388/2012] od 25. avgusta 2016. godine, pri ispitivanju navoda podnosilaca zahteva, između ostalog, naveo sledeće:
“Sud je, uzevši u obzir sve navode punomoćnika tuženih i izvedene dokaze u vezi sa ovom parničnom stvari, došao do zaključka da je tužbeni zahtev tužilaca neosnovan i da na osnovu gore navedenih zakonskih odredbi, isti mora biti odbijen u celosti kao neosnovan. To stoga što kako je napred navedeno, prema odredbama Zakona br. 03/L-154 o vlasništvu i drugim stvarnim pravima, stavom 2. predviđeno da "Vlasnik poslužne nepokretnosti može da zahteva prestanak službenosti kada ona postane nepotrebna za korišćenje povlasne nepokretnosti ili kada se okolnosti na drugi način suštinski promene. Izbrisanje stvarne službenosti treba da se evidentira u registar prava na nepokretnosti". Prema tome, u predmetnom slučaju tužioci nisu priložili dokaze kojima bi se potvrdila činjenica da su ispunjeni zakonski uslovi za brisanje službenosti zbog toga što prema dokazima koji se nalaze u spisima predmeta postoje isti razlozi zbog kojih je utvrđeno pravo službenosti tuženog po predmetu br. 43/07, pošto je i u to vreme činjenično stanje bilo isto i po tome i odlučeno da se tuženom Halilu Isafiju prizna pravo službenosti [...]”
[...] dakle, tuženom nijednim od uslova zasnivanja službenosti nije [priznato] njegovo pravo na imovini tužilaca odnosno na parceli broj 234-2, imovini Hasana Isafija i pošto ovo pravo nije priznato tuženom ne može se ni utvrditi nepostojanje službenosti, i iz tog razloga sud u konkretnom slučaju ne može da utvrdi da tuženi pretenduje da mu pripada ovo pravo službenosti”.
Takođe, Sud podseća da je Apelacioni sud presudom [Ac. br. 4346/2016] od 12. juna 2020. godine, u kontekstu ovog konkretnog navoda podnosilaca zahteva, naveo sledeće:
“Ocena je Apelacionog suda da je prvostepeni sud pravilno utvrdio da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi predviđeni odredbom člana 260. st. 2. Zakona br. 03/L-154 o vlasništvu i drugim stvarnim pravima, kojim je predviđeno da: Vlasnik poslužne nepokretnosti može da zahteva prestanak službenosti kada ona postane nepotrebna za korišćenje povlasne nepokretnosti ili kada se okolnosti na drugi način suštinski promene. To stoga što iz nalaza suda proizilazi da je u ovom slučaju za tuženog i dalje neophodno korišćenje povlasne nepokretnosti i da se još uvek nisu promenile okolnosti i činjenično stanje od vremena kada je ustanovljena službenost, odnosno nisu ispunjeni uslovi za gašenje službenosti, pa je kao rezultat toga prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo, a žalbeni navodi po ovom osnovu ne stoje”.
Na kraju, Vrhovni sud je presudom [Rev. br. 370/2020] od 19. oktobra 2021. godine, prilikom ispitivanja navoda podnosilaca zahteva, razjasnio sledeće:
“Na osnovu odredbe člana 260. Zakona br. 03/L-154 o vlasništvu i drugim stvarnim pravima je utvrđeno: "Za prestanak stvarne službenosti potrebno je obaveštenje vlasnika povlasne nepokretnosti da namerava da preda pravo stvarne službenosti i upis u registar prava na nepokretnosti. 2. Vlasnik poslužne nepokretnosti može da zahteva prestanak službenosti kada ona postane nepotrebna za korišćenje povlasne nepokretnosti ili kada se okolnosti na drugi način suštinski promene. Izbrisanje stvarne službenosti trba da se evidentira u registar prava na nepokretnosti". Ako uzmemo u obzir prvi stav ove odredbe za prestanak službenosti potrebna je izjava o odustajanju od prava vlasnika povlasne nepokretnosti, u konkretnom slučaju tuženog, a pošto takvu izjavu nemamo, nije ispunjen uslov za gašenje po ovoj odredbi. Takođe, i ako uzmemo drugi stav ovog člana, iz spisa predmeta se nije mogao utvrditi uslov da stvarna službenost nije više potrebna za korišćenje povlasnog dobra i da se okolnosti nisu suštinski promenile, to stoga što nije utvrđeno da su se okolnosti promenile od vremena kada je ustanovljeno pravo službenosti prema presudi Opštinskog suda u Đakovici C. br. 43/07 od 19.09.2007. godine, koja je potvrđena presudom Okružnog suda u Peći Ae. br. 308/08 od 03.02.2009. godine”.
[...] S obzirom na to da na imovini tužilaca odnosno na parceli broj 234-2 KZ Bec, imovini Hasana Isafija nije priznato pravo službenosti ne može se utvrditi ni nepostojanje službenosti ili njeno gašenje.
U ovom aspektu, Sud smatra da su redovni sudovi, u okolnostima konkretnog slučaja, ispitali i obrazložili navode podnosilaca zahteva. Isti su ispitali suštinske navode podnosilaca zahteva i razjasnili (i) da podnosioci zahteva nisu priložili dokaze o ispunjenosti zakonskih uslova za gašenje službenosti propisanih članom 260. [Prestanak stvarne službenosti] Zakona br. 03/L-154 o vlasništvu i drugim stvarnim pravima; (ii) da i dalje postoje iste okolnosti/razlozi zbog kojih je tuženom priznato pravo službenosti prema presudi [C. br. 43/07] Opštinskog suda u Đakovici od 19. septembra 2007. godine; i na kraju (iii) utvrdili da pravo službenosti tuženog H.S. na katastarskoj parceli [234-2] podnosioca Hasan Isafi nije priznato onako kako se pretenduje i kao rezultat toga, ne može se tražiti njegovo gašenje s obzirom da ne postoji prethodno.
Sud takođe primećuje da je Opštinski sud u Đakovici presudom [C. br. 43/07] od 19. septembra 2007. godine, priznao tuženom H.I. pravo službenosti prolaza na katastarskoj parceli [245/1] podnosilaca zahteva. Takođe, redovni sudovi su potvrdili njegovo pravo korišćenja službenosti sa obrazloženjem da i dalje postoje činjenične okolnosti za dozvoljavanje njenog korišćenja i da nisu ispunjeni zakonski uslovi iz člana 260. Zakona br. 03/L-154 o vlasništvu i drugim stvarnim pravima za njeno gašenje.
S tim u vezi, Sud se poziva na stav 2. člana 260. Zakona br. 03/L-154 o vlasništvu i drugim stvarnim pravima, kojim je utvrđeno sledeće:
“Vlasnik poslužne nepokretnosti može da zahteva prestanak službenosti, kada ona postane nepotrebna za korišćenje povlasne nepokretnosti ili kada se okolnosti na drugi način suštinski promene. Izbrisanje stvarne službenosti treba da se evidentira u registar prava na nepokretnosti”.
Sud primećuje da su redovni sudovi u predmetu podnosilaca zahteva prilikom procene da li postoje činjenične okolnosti za dozvoljavanje korišćenja službenosti od strane tuženog H.I., detaljno analizirali/izveli dostavljene dokaze, kao što su potvrda o vlasništvu [br. Ul-70705005-00049] od 26. novembra 2012. godine; dopuna ekspertize od 25. juna 2016. godine; ekspertiza od 3. decembra 2015. godine; iskaz svedoka S.S., kao i navodi koje su izneli podnosioci i druge stranke u postupku, i na kraju odbili njegovu žalbu na osnovu relevantnih odredbi člana 260. [Prestanak stvarne službenosti] Zakona br. 03/L-154 o vlasništvu i drugim stvarnim pravima, koje su smatrali relevantnim u odnosu na okolnosti konkretnog predmeta i suštinske navode koje su izneli podnosioci zahteva.
Sud takođe primećuje da podnosioci zahteva konkretno navode da su odluke redovnih sudova u suprotnosti sa članom 86. Zakona br. 03/L-154 o vlasništvu i drugim stvarnim pravima, sa obrazloženjem “nužni prolaz preko nepokretnosti mora dozvoliti ako susedna nepokretnost nema nikakav drugi prilaz putu ili je taj pristup moguć samo uz veliko zaobilaženje i ako je korist za nepokretnost za koju se dozvoljava prolaz veća od nepogodnosti koja se time čini nepokretnosti preko koje se prolazi”.
S tim u vezi, Sud ističe obrazloženje Vrhovnog suda u presudi [Rev. br. 370/2020] od 19. oktobra 2021. godine, koje razjašnjava sledeće:
“[...] iz spisa predmeta se nije mogao utvrditi uslov da stvarna službenost nije više potrebna za korišćenje povlasnog dobra i da se okolnosti nisu suštinski promenile, to stoga što nije utvrđeno da su se okolnosti promenile od vremena kada je ustanovljeno pravo službenosti [...]”.
“Nije potvrđen ni navod tužilaca preko njihovog punomoćnika, izložen na raspravi pred prvostepenim sudom, da tuženi Halil Isafi ima u svojini jedan deo parcele broj 244 i da isti služi za prolaz sa njegove parcele br. 245/2 KZ Bec, na drugi deo njegove parcele br. 235-2 KZ Bec, zbog toga što iz ekspertize veštaka geodetske struke proizilazi da se ovaj deo nepokretnosti vodi na ime T.S., S.S., A.S., B.S., svih iz sela Bec, opština Đakovica, sa po 1/4 idealnog dela, tako da isto stanje ni danas nije promenjeno i nisu ispunjeni uslovi da se službenost ugasi [...]”
Sud primećuje da podnosioci zahteva tokom čitavog sudskog procesa koji se vodio pred redovnim sudovima nisu uspeli da dokažu ispunjenost zakonskih uslova propisanih stavom 2. člana 260. Zakona br. 03/L-154 o vlasništvu i drugim stvarnim pravima za gašenje službenosti u korist podnosilaca zahteva i promenu činjeničnih okolnosti od vremena kada je ustanovljena službenost 2007. godine.
S tim u vezi, Sud je dosledno tvrdio da nije uloga ovog Suda da preispituje zaključke redovnih sudova u vezi sa činjeničnim stanjem i primenom materijalnog prava i da on sam ne može da ocenjuje činjenice koje su opredelile redovan sud da donese jednu određenu odluku za razliku od drugih koje je mogao da donese. Da nije tako, Sud bi postupao kao sud “četvrtog stepena”, čime bi zanemario granice koje su postavljene za njegovu nadležnost (vidi, u ovom kontekstu, predmet ESLJP-a García Ruiz protiv Španije, presuda od 21. januara 1999. godine, stav 28 i tu korišćene reference; i vidi, takođe, slučajeve Suda KI145/20, podnosilac Hafize Gashi, rešenje o neprihvatljivosti od 22. aprila 2021. godine, stav 33; KI49/19, podnosilac Akcionarsko društvo Limak Kosovo International Airport A.D., “Adem Jashari”, rešenje od 31. oktobra 2019. godine, stav 47; KI154/17 i KI05/18, sa podnosiocima Basri Deva, Afërdita Deva i Društvo sa ograničenom odgovornošću “Barbas”, rešenje o neprihvatljivosti od 12. avgusta 2019. godine, stav 60).
Sud naglašava da sudska praksa ESLJP-a i Suda takođe utvrđuju i okolnosti pod kojima bi trebalo napraviti izuzetke od ovog stava. Kao što je prethodno navedeno, dok redovni sudovi imaju primarni zadatak da reše probleme oko tumačenja primenljivog zakona, uloga Suda je da se uveri ili proveri da efekti ovog tumačenja budu kompatibilni sa Ustavom i EKLJP (vidi predmet ESLJP-a Miragall Escolano i drugi protiv Španije, presuda od 25. januara 2000. godine, stavovi 33-39; i vidi, takođe, slučaj Suda KI154/17 i KI05/18, gore citiran, stav 63). U principu, takav izuzetak je povezan sa slučajevima za koje se ispostavilo da su očigledno proizvoljni, uključujući i one u kojima je sud “primenio zakon na očigledno pogrešan način” u konkretnom predmetu i koji je mogao rezultirati “proizvoljnim” ili “očigledno neosnovanim” zaključcima za podnosioca u pitanju (za detaljnije objašnjenje o konceptu “primene zakona na očigledno pogrešan način” vidi slučaj Suda KI154/17 i KI05/18, gore citiran, stavovi 60 do 65 i tu korišćene reference).
Sud takođe smatra potrebnim da ukaže da je podnosiocima zahteva omogućeno sprovođenje postupka na osnovu načela kontradiktornosti; da su oni tokom različitih faza postupka mogli da predoče argumente i dokaze koje su smatrali relevantnim za svoj slučaj; i da su svi argumenti koji su, objektivno gledano, bili relevantni za rešavanje njihovog slučaja, propisno saslušani i razmotreni od strane sudova; da su činjenični i pravni razlozi za osporene odluke detaljno izloženi; i da su, u skladu sa okolnostima slučaja, postupci, gledano u celini, bili pravični. Kao rezultat toga, Sud utvrđuje da su podnosioci zahteva uživali procesne garancije sadržane u konceptu pravičnog i nepristrasnog suđenja (vidi, mutatis mutandis, između ostalog, slučaj KI118/17, podnosilac Sani Kervan i drugi, rešenje o neprihvatljivosti od 16. februara 2018. godine, stav 35; vidi, takođe, predmet ESLJP-a Garcia Ruiz protiv Španije, br. 30544/96, presuda od 21. januara 1999. godine, stav 29).
Sa svega napred navedenog, Sud smatra da podnosioci zahteva nisu dokazali da su odluke redovnih sudova koje su rezultirale odbijanjem njihovog zahteva donete arbitrarno. Shodno tome, Sud zaključuje da je navod podnosilaca zahteva o povredi prava na pravično i nepristrasno suđenje i povredi imovinskih prava zagarantovanih članom 46. Ustava, očigledno neosnovan na ustavnim osnovama.
Pored navoda o povredi člana 31. i 46. Ustava, podnosioci zahteva takođe navode i povredu člana 24. Ustava.
Prilikom ocene ovih navoda, Sud primećuje da podnosioci zahteva samo pominju član 24. Ustava, ali ne razrađuju dodatno kako i zašto je došlo do povrede ovog člana. Sud ponavlja da je dosledno naglašavao da samo pozivanje i pominjanje članova Ustava i EKLJP nije dovoljno da se izgradi argumentovana tvrdnja o ustavnoj povredi. Kada se tvrde povrede prava zagarantovanih Ustavom i EKLJP, podnosioci zahteva moraju da iznesu obrazložene navode i ubedljive argumente (vidi, u ovom kontekstu, slučajeve Suda KI175/20, podnosilac: Kosovska agencija za privatizaciju, rešenje o neprihvatljivosti od 22. aprila 2021. godine, stav 81; KI166/20, gore citiran, stav 52; KI04/21, podnositeljka Nexhmije Makolli, rešenje o neprihvatljivosti od 11. maja 2021. godine, stavovi 38-39).
Iz tih razloga, Sud utvrđuje da navod podnosilaca zahteva o povredi člana 24. Ustava spada u treću (iii) kategoriju, podkategoriju (a), “nepotkrepljenih ili neobrazloženih" navoda, pa se isti kao takav mora proglasiti očigledno neosnovanim na ustavnim osnovama, u skladu sa pravilom 39 (2) Poslovnika.
Na osnovu svega napred navedenog, Sud utvrđuje da je zahtev u celini očigledno neosnovan na ustavnim osnovama i proglašava se neprihvatljivim u skladu sa stavom 7. člana 113. Ustava i pravilom 39 (2) Poslovnika.
IZ TIH RAZLOGA
Ustavni sud Republike Kosovo, u skladu sa članom 113.1 i 113.7 Ustava, članovima 20. i 47. Zakona i pravilima 39 (2) i 59 (2) Poslovnika, dana 17. januara 2023. godine, jednoglasno:
ODLUČUJE
DA PROGLASI zahtev neprihvatljivim;
DA DOSTAVI ovo rešenje stranama;
DA OBJAVI ovo rešenje u Službenom listu, u skladu sa članom 20.4 Zakona; i
Ovo rešenje stupa na snagu odmah.
Sudija izvestilac Predsednica Ustavnog suda
Nexhmi Rexhepi Gresa Caka Nimani
Hasan Isafi
KI – Individualni zahtev
Rešenje o neprohvatljivosti
Zahtev je očigledno neosnovan
Civilni