USTAVNI SUD

KI207/21, Podnosilac: Bajram Koliç, Ocena ustavnosti presude Vrhovnog suda Republike Kosovo Rev. br. 231/2021 od 9. juna 2021. godine

KI207/21, rešenje o neprihvatljivosti, od 27. jula 2023. godine, objavljeno dana 11. septembar 2023. godine

Ključne reči: individualni zahtev, pravo na pravično i nepristrasno suđenje, parnični postupak

Sud skreće pažnju da je suštinsko pitanje u okolnostima konkretnog slučaja povezano sa tvrdnjom podnosioca zahteva u vezi sa pogrešnom primenom zakona od strane Vrhovnog suda. Dakle, podnosilac je podneo tužbu protiv Ministarstva unutrašnjih poslova zbog izricanja disciplinske mere degradacije na dužnosti iz čina majora u čin kapetana i dopunske mere administrativnog premeštaja, kojom prilikom je tražio da se poništi odluka Ministarstva unutrašnjih poslova kao i da se obaveže tužena da mu vrati čin majora kao i da ga rasporedi na zadatke radnog mesta zamenika regionalnog direktora za istrage u Policiji u regionu Peć. Osnovni sud je usvojio u celosti tužbeni zahtev podnosioca zahteva i poništio odluku Ministarstva unutrašnjih poslova i obavezao tuženu da podnosiocu zahteva vrati čin majora i da ga rasporedi na radne zadatke zamenika regionalnog direktora za istrage u Policiji regiona Peć. Protiv odluke Osnovnog suda, Ministarstvo unutrašnjih poslova je podnelo žalbu, a ta žalba je bila delimično odbijena u vezi sa tačkama II i III, tačkom IV deo izreke vraćanja čina majora, i tačkom V dela izreke u vezi sa obavezom tužene da tužiocu nadoknadi razliku u neisplaćenim platama za sporni period od 08.08.2012. godine do 30.06.2016. godine, trust za penziono osiguranje, porez i kamatu, i delimično je usvojena žalba u vezi sa tačkom IV izreke, deo tužbenog zahteva koji se tiče samo vraćanja na posao kao zamenika regionalnog direktora za istrage u Policiji regiona u Peći, i tačkom V izreke u delu koji se tiče troškova postupka i predmet je u ovom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. Ministarstvo unutrašnjih poslova je podnelo reviziju pred Vrhovnim sudom protiv presude Apelacionog suda, gde je Vrhovni sud usvojio reviziju kao osnovanu i preinačio presudu Apelacionog suda tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca zahteva.

Podnosilac zahteva je tvrdio da je Vrhovni sud svojom presudom povredio njegova prava zagarantovana članovima 5, 24, 30, 31. i 33. Ustava, kao i članovima 6. i 7. EKLJP-a, koje će Sud analizirati u skladu sa standardima sudske prakse ESLJP-a, u skladu sa kojom je, na osnovu člana 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] Ustava, dužan da tumači osnovna prava i slobode zagarantovane ovim Ustavom.

U tom smislu, Sud naglašava da se suština žalbe podnosioca zahteva zasniva na njegovom navodu koji se odnosi na određivanje disciplinske mere degradacije čina iz čina majora u čin kapetana i mere administrativnog transfera, pri čemu su, kako navodi podnosilac zahteva, pogrešno primenjene odredbe člana 18. i člana 45. stav 1 tačka 1.2 i stav 2. tačka 2.1 Administrativnog uputstva br. 06/2012, iz razloga što je, prema njegovim navodima, “ovo administrativno uputstvo je stupilo na snagu 21. oktobra 2012. godine, dok je navodna disciplinska mera za koju se optužujem izvršena u jednom dužem periodu, konačno do 1. juna 2012. godine, kada ovo uputstvo još uvek nije bilo doneto”.

U vezi sa ovim navodom, Sud je primetio da je jasno da je Vrhovni sud, odlučujući o slučaju podnosioca zahteva, samo utvrdio da su upravni organi u ovom slučaju, direktor Kosovske policije i ministar unutrašnjih poslova, pravilno odlučili pozivajući se na nalaze i preporuke PIK -a.

Podnosilac zahteva takođe je tvrdio da su povređene odredbe Zakona o upravnim sporovima, odnosno Zakona br. 03/L-202, koji ne dozvoljava reviziju kao pravno sredstvo protiv pravosnažnih sudskih odluka, jer nijedna odredba ovog zakona ne predviđa pravo revizije.

S tim u vezi, Sud, na osnovu postupka koji se sprovodio pred redovnim sudovima, primećuje da se u slučaju podnosioca zahteva postupak od njegovog pokretanja odvijao u parničnom, a ne upravnom postupku. Shodno tome, podnosilac zahteva je bio svestan prirode postupka pred redovnim sudovima i ovu činjenicu nikad nije osporio, sve do trenutka prijema osporene presude [Rev. br. 231/2021] od 9. juna 2021. godine Vrhovnog suda, kojom su preinačene u pojedinim delovima izreke presude nižestepenih sudova.

Štaviše, Sud je podsetio da utvrđivanje prirode postupka, odnosno prirode spora, pokreće pitanje materijalne (predmetne) nadležnosti, koje je isključivo u domenu redovnih sudova, a ne Ustavnog suda. Dakle, pitanje da li u konkretnom slučaju spor iz radnog odnosa treba rešavati po relevantnom parničnom ili upravnom postupku, pitanje je sprovođenja zakona od strane redovnih sudova.

Sud je utvrdio da navod podnosioca zahteva u vezi sa povredom člana 32. Ustava spada u drugu grupu (ii) navoda sa „jasnim ili očiglednim odsustvom povrede“.

Podnosilac zahteva je takođe naveo da je došlo i do povrede člana 24. Ustava, pošto  je isti naveo da je u njegovom slučaju bilo diskriminacije zato što Ministarstvo unutrašnjih poslova, u njegovom slučaju, podnelo reviziju a to nije uradilo u određene slučajeve.

Sa ove tačke gledišta, kako je i prethodno navedeno, Sud smatra da je pravo suprotne strane da li će iskoristiti raspoloživi pravni lek, u ovom slučaju reviziju ili ne. S tim u vezi, Sud primećuje da se ovde ne radi o povredi jednakosti pred zakonom, odnosno nejednakom postupanju, kako tvrdi podnosilac zahteva. Štaviše, nijedan od Ustavom zahtevanih osnova, kada se isti tumače u svetlu EKLJP-a, ne ide u prilog navodu podnosioca zahteva o povredi osnovnih prava, jer on ni na koji način ne dokazuje i ne argumentuje da je on nejednako i diskriminatorno tretiran od strane Vrhovnog suda. Sud je utvrdio da se navodi podnosioca zahteva o povredi člana 24. Ustava moraju proglasiti neprihvatljivim kao očigledno neosnovani na ustavnim osnovama.

Podnosilac zahteva takođe tvrdi da je u njegovom slučaju povređeno načelo jednakosti pred zakonom zagarantovano članom 24. Ustava povezujući ga sa članom 5, budući da sudske odluke nisu mu bile dostavljene na njegovom maternjem jeziku.

S tim u vezi, Sud primećuje iz spisa predmeta da je podnosilac zahteva od početka postupka komunicirao sa upravnim organima na dva službena jezika, albanskom i srpskom. Takođe se primećuje da ga je u sudskom postupku, od specifikacije tužbe pa nadalje, zastupao advokat Mustafa Kastrati, koji je, između ostalog, Osnovnom sudu podneo tužbu na albanskom jeziku i koji je zastupao podnosioca zahteva do okončanja sudskog postupka pred redovnim sudovima.

Iz zapisnika od 13. aprila 2016. godine, 13. juna 2016. godine, 24. oktobra 2016. godine, 3. novembra 2016. godine i 20. decembra 2016. godine Osnovnog suda, odgovora na žalbu Apelacionom sudu i odgovora na reviziju, koji se nalaze u spisima predmeta, Sud takođe primećuje da je podnosilac zahteva bio prisutan na suđenju zajedno sa svojim advokatom Mustafom Kastratijem, te da tokom čitavog sudskog postupka nikada nije pokrenuo pitanje jezika ili nedostavljanja odluka na njegovom jeziku.

Vezano za ovaj navod, Sud je utvrdio da podnosilac zahteva nije pružio mogućnost Vrhovnom sudu da ispita ovaj navod i ispravi navodnu povredu u pogledu nedostavljanja odluka na njegovom maternjem jeziku, tako da se ovaj zahtev proglašava neprihvatljivim u skladu sa članom 113.7 Ustava, članom 47.2 Zakona i pravilom 39 (1) (b) Poslovnika.

Podnosilac zahteva je takođe tvrdio i povredu prava zagarantovanog članom 30. i 33. Ustava, Sud je podsetio da se podnosilac zahteva u ovom konkretnom slučaju žali na disciplinski postupak koji je pokrenut protiv njega, odnosno na njegovo degradiranje, i da je ovde reč o parničnom, a ne krivičnom postupku. S tim u vezi, Sud utvrđuje da članovi 30. i 33. Ustava nisu primenljivi u slučaju podnosioca zahteva i da se Sud neće baviti navodima podnosioca zahteva o povredi ovih članova.

Sledstveno tome, zahtev je u celini proglašen neprihvatljivim, u skladu sa pravilom 34 (1) (b) i 34 (2) Poslovnika.