USTAVNI SUD

KI150/22, Podnosilac: Blerim Gashi, ocena ustavnosti presude Vrhovnog suda Republike Kosovo [Pml.br. 284/2022] od 28. jula 2022. godine

KI150/22, rešenje o neprihvatljivosti od 25.05.2023. godine, objavljena 9. juna 2023. godine

Ključne reči: pojedinačni zahtev, krivični postupak, pravo na pravično suđenje, očigledno neosnovan, neprihvatljiv zahtev

Okolnosti konkretnog slučaja se odnose na krivični predmet, gde je podnosilac zahteva optužen od strane organa gonjenja zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo sankcionisano stavom 1,, članom 424. Krivičnog zakona Republike Kosovo. U vezi sa ovom optužnicom, Osnovni sud u Prištini je presudom od 18. decembra 2020. godine proglasio podnosioca zahteva krivim i osudio ga na dve (2) godine, šest meseci efektivnog zatvora i novčanu kaznu od 2000 (dve hiljade) evra, i zabranio mu vršenje javnih funkcija na period od dve godine. Protiv gore navedene presude, podnosilac zahteva je podneo žalbu Apelacionom sudu, koji je presudom od 22. aprila 2021. godine usvojio žalbu podnosioca i predmet vratio Osnovnom sudu na ponovno suđenje. U ponovnom postupku, potonji je presudom od 11. februara 2022. godine ponovo proglasio podnosioca zahteva krivim, ali je odlučio da efektivnu kaznu zatvora, sa dve (2) godine i šest (6) meseci, smanji na dvadeset ( 20) meseci, a novčanom kaznom od 2000 (dve hiljade), na 1000 (hiljadu) evra, i ostavio na snazi zabranu vršenja javnih funkcija u trajanju od dve (2) godine, nakon izdržane kazne efektivnog zatvora. Protiv ove presude podnosilac zahteva je podneo žalbu Apelacionom sudu, koji je presudom od 26. maja 2022. godine odbio žalbu podnosioca zahteva i potvrdio presudu na koju se žali kao pravičnu i zasnovanu na zakonu. Nezadovoljan presudom Apelacionog suda, podnosilac zahteva je podneo zahtev za zaštitu zakonitosti Vrhovnom sudu, koji je presudom od 28. jula 2022. godine zahtev za zaštitu zakonitosti odbio kao neosnovan, ostavljajući na snazi presude nižih instanci.

Podnosilac zahteva je u Ustavnom sudu navodio da su mu osporenom presudom povređena njegova prava i slobode zagarantovane članovima 24. [Jednakost pred zakonom], 29. [Pravo na slobodu i sigurnost], 30. [Prava optuženog], 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje], 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] i 54. [Sudska zaštita prava] Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav), kao i članovima 5. [Pravo na slobodu i bezbednost] i 6. [Pravo na pravično suđenje] Evropske konvencije o ljudskim pravima (u daljem tekstu: EKLJP).

U ovom slučaju, Sud je razmotrio ključne navode podnosioca zahteva i na osnovu spisa predmeta, primetio da se suština navoda podnosioca zahteva, uglavnom odnosi na nepravilnost sudskog procesa, odnosno povredu njegovog prava na pravično suđenje. , koje je povezano sa: (i) načinom izvođenja dokaza i principom jednakosti snaga. Primenjujući sudsku praksu Evropskog suda za ljudska prava (ESLJP), u vezi sa „načinom izvođenja dokaza“ i njihovom primenom u okolnostima konkretnog slučaja, Sud je smatrao da podnosilac zahteva nije uspeo da dokaže da su u njegovom slučaju redovni sudovi izveli  dokaze u predmetu, suprotno principima utvrđenim praksom ESLJP-a, koji su takođe sadržani u relevantnim odredbama krivičnog postupka. Što se tiče navoda u vezi sa povredom principa „jednakosti snaga“, Sud  ocenio da su podnosilac zahteva i njegov zakonski zastupnik, redovno saslušavani pred redovnim sudovima, da su isti tokom celog postupka imali mogućnost da ospore inkriminišuće dokaze, kao i da iznesu oslobađajuće dokaze. Sud je dalje dodao da je u pogledu prihvatljivosti dokaza, osim svedoka F.Z., u punoj diskreciji redovnih sudova da odluče kojim dokazima će se verovati kao pouzdanim dokazima, te da činjenica da navodi odbrane nisu prihvaćeni od strane redovnih sudova, ne znači da je podnosilac zahteva automatski stavljen u neravnopravnu poziciju ispred organa gonjenja. Ocenjujući ostale navode, Sud je primetio da je podnosilac zahteva, pored navoda o povredi prava na „pravično suđenje”, naveo i povredu članova 22., 24., 29., 30., 53. i 54. Ustava. i član 5. EKLJP-a. U vezi sa ovim navodima, Sud ponavlja da se samo pominjanja članova Ustava i članova konvencija koje su direktno sprovodljive u pravnom poretku Republike Kosovo ili njihova povezanost sa nekim drugim članom Ustava ne znači automatski kršenje tih dotičnih članova, ako se dalje ne argumentuje i ne razradi kako i zašto je došlo do njihovog kršenja.

Kao rezultat toga i na osnovu pojašnjenja datih u objavljenom rešenju, Sud je zaključio da: (I) tvrdnje podnosioca zahteva o povredi člana 31. Ustava i člana 6. EKLJP-a u vezi sa načinom sprovođenja dokaza i jednakost stranaka, pripadaju trećoj kategoriji (iii) „nepotkrijepljenih ili neobrazloženih“ navoda, pa ih je kao takve proglasio očigledno neosnovanim po ustavnim osnovama; (II) navodi podnosioca zahteva o povredi prava zajemčenih članovima: 22., 24., 29., 30., 53. i 54. Ustava i članom 5. EKLJP-a pripadaju trećoj kategoriji (iii), podkategoriji (b), „neobrazloženih“ navoda, pa su kao takvi isti proglašeni očigledno neosnovanim, po ustavnim osnovama. Shodno tome, zahtevi podnosioca zahteva su, u celini, proglašeni neprihvatljivim, u skladu sa pravilom 39. (2) Pravilnika o radu.