Presuda
Priština, 6. marta 2024. godine
Br. ref.: AGJ 2408/24
PRESUDA
u
slučaju br. KI43/23
Podnosilac
Armend Hamiti
Ocena ustavnosti presude AA. br. 37/22 Vrhovnog suda Kosova od 18. januara 2023. godine
USTAVNI SUD REPUBLIKE KOSOVO
u sastavu:
Gresa Caka-Nimani, predsednica
Bajram Ljatifi, zamenik predsednika
Selvete Gërxhaliu-Krasniqi, sudija
Safet Hoxha, sudija
Radomir Laban, sudija
Remzije Istrefi-Peci, sudija
Nexhmi Rexhepi, sudija i
Enver Peci, sudija.
Podnosilac zahteva
Zahtev je podneo Armend Hamiti, sa prebivalištem u opštini Priština (u daljem tekstu: podnosilac zahteva), koga zastupa Dijamant Zekaj, advokat iz Prištine.
Osporena odluka
Podnosilac zahteva osporava ustavnost presude [Aa.br. 37/22] Vrhovnog suda Kosova (u daljem tekstu: Vrhovni sud) od 18. januara 2023. godine, u vezi sa odlukom [KPK/br. 1513/2022] Tužilačkog saveta Kosova (u daljem tekstu: TSK) od 29. novembra 2022. godine.
Podnosilac zahteva je osporenu odluku primio 24. januara 2023. godine.
Predmetna stvar
Predmetna stvar je ocena ustavnosti osporene presude, kojima su podnosiocu zahteva navodno povređena njegova osnovna prava i slobode zagarantovana članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav) i članom 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima (u daljem tekstu: EKLJP).
Podnosilac zahteva pred Sudom traži uvođenje privremene mere, odnosno da se izbegnu nenadoknadive štete za istog.
Pravni osnov
Zahtev je zasnovan na stavovima 1. i 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, članovima 22 (Procesuiranje podnesaka), 27. (Privremene mere) i 47. (Individualni zahtevi) Zakona br. 03/L-121 o Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Zakon) i pravilima 25( [Podnošenje zahteva i odgovora) i 44. (Zahtev za uvođenje privremene mere) Poslovnika o radu br. 01/2023 Ustavnog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Poslovnik o radu).
Dana 7. jula 2023. godine, Poslovnik o radu Ustavnog suda Republike Kosovo br. 01/2023, objavljen je u Službenom listu Republike Kosovo i stupio je na snagu petnaest (15.) dana od dana objavljivanja. Shodno tome, prilikom razmatranja zahteva, Ustavni sud se poziva na odredbe navedenog Poslovnika. S tim u vezi, u skladu sa pravilom 78. (Prelazne odredbe) Poslovnika o radu br. 01/2023, izuzetno, pojedine odredbe Poslovnika o radu br. 01/2018, i dalje će se primenjivati u predmetima registrovanim u Sudu pre njegovog stavljanja van snage, samo ako su i u meri u kojoj su povoljnije za stranke.
Postupak pred Ustavnim sudom
Dana 14. februara 2023. godine, podnosilac zahteva je poštom dostavio zahtev, koji je Ustavni sud Republike Kosovo (u daljem tekstu: Sud) primio 16. februara 2023. godine.
Dana 2. marta 2023. godine, Sud je obavestio podnosioca zahteva, Vrhovni sud i TSK, o registrovanju zahteva i poslao je po jednu kopiju docnjama.
Dana 7. marta 2023. godine, predsednica Suda je odlukom [br. GJR. KI43/23] imenovala sudiju Nexhmi Rexhepija za sudiju izvestioca, i Veće za razmatranje, sastavljeno od sudija: Bajram Ljatifi, (predsedavajući), Safet Hoxha i Remzije Istrefi-Peci, (članovi).
Dana 14. marta 2023. godine, Sud je zatražio od navodnog pravnog zastupnika podnosioca zahteva da dostavi specifično ovlašćenje za Ustavni sud kojim se dokazuje da zastupa istog u postupku pred Sudom.
Dana 23. marta 2023. godine, pravni zastupnik podnosioca zahteva dostavio je gore pomenuto specifično ovlašćenje.
Dana 17. januara 2024. godine, Veće za razmatranje je razmotrilo izveštaj sudije izvestioca i jednoglasno je preporučilo Sudu prihvatljivost zahteva.
Istog dana, Sud je jednoglasno odlučio da proglasi zahtev prihvatljivim i da utvrdi da Presuda Vrhovnog Suda [AA. Br. 37/22] od 18. januara 2023. godine, nije u skladu sa stavom 1., člana 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava, u vezi sa stavom1., člana 6. (Pravo na pravično suđenje) EKLJP-a.
Pregled činjenica
Iz spisa predmeta proizilazi da podnosilac zahteva vrši profesiju tužioca u Odeljenju za teška krivična dela u Osnovnom tužilaštvu u Prištini (u daljem tekstu: Osnovno tužilaštvo).
Dana 16. marta 2022. godine, jedan portal je objavio vest o podnosiocu zahteva, koja je sadržala nekoliko fotografija sastanka između njega i Sh.K, koji je bio osuđen za razna krivična dela.
Dana 15. aprila 2022. godine, Glavni tužilac Osnovnog tužilaštva u Prištini, u svojstvu nadležnog organa (u daljem tekstu: Nadležni organ), nakon medijskog članka navedenog portala u vezi sa podnosiocem zahteva, podneo je zahtev za pokretanje disciplinske istrage protiv istog, sa navodom da je počinio disciplinski prekršaj na osnovu podstava 2.10 stava 2, člana 6. (Disciplinski prekršaji tužioca), Zakona br. 06/L-057 o disciplinskoj odgovornosti sudija i tužilaca, izmenjen i dopunjen Zakonom br. 08/L-003 (u daljem tekstu: Zakon o disciplinskoj odgovornosti) i opštih načela utvrđenih u pod-tački c tačke 3. (Integritet) Kodeksa etike i profesionalnog ponašanja za tužioce.
Dana 21. aprila 2022. godine, TSK je donelo odluku [KPK/br. 521/2022] o osnivanju Istražnog panela za razvoj disciplinske istrage u konkretnom slučaju, u sastavu: Xh.B, N.T. i P.K.
Dana 20. maja 2022. godine, podnosilac zahteva je podneo zahtev Agenciji za sprečavanje korupcije (u daljem tekstu: APK) da oceni da li pokretanje disciplinskog postupka od strane nadležnog organa predstavlja sukob interesa.
Dana 1. jula 2022. godine, predsedavajući TSK-a je odlukom [KPK/br. 776/2022] izmenio i dopunio odluku [KPK/br. 521/2022] TSK-a, od 21. aprila 2022. godine, tako što je izmenio člana Istražnog panela - P.K. sa rezervnim članom (drugi po redu) - N.R. sa obrazloženjem da se isti, kao i prvi rezervni član nalaze na godišnjem odmoru.
Dana 8. jula 2022. godine, TSK je odlukom [KPK/br. 785/2022] usvojio zahtev Istražnog panela [AD.br. 03/2022], o produženju roka istrage za dodatni vremenski period od dva meseca, počevši od 21. jula 2022. do 21. septembra 2022. godine.
Dana 6. septembra 2022. godine, TSK je odlukom [KPK/br. 1095/2022], na osnovu stava 3. člana 11. Zakona o disciplinskoj odgovornosti i stavovima 6. i 9. člana 6. Pravilnika br. 05/2019 o disciplinskoj odgovornosti tužioca (u daljem tekstu: Pravilnik br. 05/2019), prekinuo zastarevanje i obustavio disciplinski postupak nad podnosiocem zahteva, do donošenja odluke od strane ASK-a.
Dana 18. oktobra 2022. godine, ASK je dao mišljenje povodom zahteva podnosioca zahteva, u kome je konstatovao da pokretanje disciplinskog postupka nad podnosiocem zahteva, od strane njegovog pretpostavljenog u svojstvu nadležnog organa, nije u suprotnosti sa odredbama Zakona br. 06/L-011 o sprečavanju sukoba interesa pri vršenju javne funkcije (u daljem tekstu: ZSSI).
Dana 24. oktobra 2022. godine, podnosilac zahteva podneo zahtev za poništavanje odluka TSK-a, odnosno (i) odluku [KPK. br. 776/2022] od 1. jula 2022. godine i (ii) odluku [KPK. br. 1095/2022] od 6. septembra 2022. godine, kao i konstatovao je istek istražnog roka u njegovom slučaju [AD. br. 03/2022]. Tačnije, u zahtevu upućenom TSK-u, u vezi sa (i) odlukom [KPK. br. 776/2022] od 1. jula 2022. godine za zamenu člana Istražnog panela, podnosilac zahteva je naveo da je odluku doneo nenadležni organ (predsedavajući TSK-a) i da je kao takva protivzakonita, dok je u pogledu (ii) odluke [KPK. br. 1095/2022] od 06. septembra 2022.godine, o prekidu zastarelosti i obustavi disciplinskog postupka isti naglasio da takva odluka nije doneta u skladu sa uslovima Zakona o disciplinskoj odgovornosti jer ovaj zakon ne utvrđuje prekid zastarelosti i obustavu postupka disciplinskog postupka kada se postupak obustavlja zbog upravne stvari – u konkretnom slučaju do odgovora organa uprave, ali ova zakonska odredba utvrđuje prekid zastarelosti i obustavu disciplinskog postupka samo u slučaju kada navodni disciplinski prekršaj sadrži elemente krivičnog dela i kao takav se upućuje državnom tužiocu. Dok, u pogledu zakonskog roka za preduzimanje istražnih radnji od strane Istražnog panela, podnosilac zahteva je na osnovu stava 8. člana 12. navedenog Zakona naveo da je Istražni panel van roka za nastavljanje istrage.
Dana 28. oktobra 2022. godine, na četvrtom ročištu, podnosilac zahteva je tražio da se isključi Istražni panel, sa navodom da su svi članovi panela iz Mitrovice – mesta rođenja podnosioca zahteva.
Dana 31. oktobra 2022. godine, TSK je odlukom [KPK/ br. 1291/2022], zaveden 2. novembra 2022. godine, odbio zahtev podnosioca zahteva za isključenje tri člana Istražnog panela, kao i obavezao Panel da nastavi sa istragom i dostavi pismeni izveštaj u navedenom roku.
Dana 1. novembra 2022. godine, Istražni panel je izdao Izveštaj o slučaju [AD.br. 03/2022], u kojem je utvrdio da je podnosilac zahteva prekršio podstav 1.3 stava 1. člana 6. i podstav 2.10. stava 2. člana 6. Zakona o disciplinskoj odgovornosti, sa sledećim obrazloženjem:
„- Potvrđena je činjenica sastanka između tužioca [podnosioca zahteva] i okrivljenog [Sh.K];
- Iz izvedenih dokaza proizilazi da sa ovog sastanka nije pokrenut nijedan slučaj svedoka saradnika;
- O ovom sastanku nije obavešten Glavni tužilac [K.M];
- Dokazano je da je okrivljeni [Sh.K.] bio uključen u više krivičnih dela za koja je i osuđen i da je kod istog kasnije pronađena fotografija na kojoj je takođe sedeo sa drugom osobom - [M.M.], za koga je tužilac [podnosilac zahteva] podigao optužnicu.“
Istražni panel je na kraju svog izveštaja predložio TSK-u da se odobri predlog nadležnog organa i da se podnosiocu zahteva izrekne disciplinska sankcija „Javna pismena opomena“.
Dana 29. novembra 2022. godine, TSK je odlukom [KPK/br. 1513/2022] odobrio kao osnovan izveštaj Istražnog veća [AD.br. 03/2022], od 1. novembra 2022. Godine i podnosiocu zahteva je izreknuo disciplinsku sankciju: „Javna pismena opomena“. U svojoj odluci, TSK je zaključio sledeće: „[...] nakon što je Istražni panel saslušao subjekta disciplinske istrage, branioca subjekta disciplinske istrage i razmatranja, analiziranja, upoređivanja dokaza navedenih u izveštaju Panela kao i konačne reči, došao je do zaključka da je tužilac A.H. [podnosilac zahteva] ovom radnjom postupio kršeći Zakon br. 06/L-057 o disciplinskoj odgovornosti sudija i tužilaca, koji izričito utvrđuje slučajeve kada tužilac „ponaša se, bilo tokom vršenja dužnosti ili privatno, na taj način da narušava ugled državnog tužioca ili čime može ugroziti poverenje javnosti u nepristrasnost i kredibilitet državnog tužioca“. U vezi sa eventualnim informacijama koje je tužilac mogao da dobije od „informatora“, trebalo je da ih prijavi šefu odeljenja ili samom glavnom tužiocu, što nije učinio. Sastanci tužioca sa informatorom (ako su ocenjeni kao dozvoljeni) mogli su se održavati u tužilaštvu, o čemu bi se vodio službeni zapisnik o čemu bi bio obavešten i Glavni tužilac, ali se to nije dogodilo.“
Istog dana, podnosilac zahteva je uložio žalbu TSK-u na odluku [KPK/br. 1291/2022] od 31. oktobra 2022. godine, zavedenu 2. novembra 2022. godine, sa navodom da TSK u svojoj odluci nije uopšte tretirao njegov zahtev od 24. oktobra, za poništenje odluka [KPK.br. 776/2022] od 1. jula 2022. godine i [KPK.br. 1095/2022] od 6. septembra 2022. godine i zaključak da je protekao rok istrage u njegovom slučaju [AD.br. 03/2022]. Konkretnije, podnosilac zahteva je u svojoj žalbi naveo sledeće:
Odluka [KPK.br. 776/2022] od 1. jula 2022. godine za smenu člana Istražnog panela je protivzakonita jer ju je doneo nenadležni organ, odnosno predsedavajući TSK-a, a ne TSK kao kolegijalni organ, u suprotnosti sa podstavom 1.5 stav 1. člana 7. (Dužnosti i odgovornosti Saveta) i stavom 2 člana 11. (Predsedavajući i zamenik predsedavajućeg Saveta) Zakona br. 06/L-056 o tužilačkom savetu Kosova (u daljem tekstu: Zakon o TSK-u), i članom 12. (Osnivanje Istražnog Panela) Pravilnika br. 05/2019. Podnosilac zahteva je istakao da predmetna odluka nije zasnovana na stavu 5. člana 13. (Sukob interesa i izuzeće) Pravilnika br. 05/2019, pa se stoga ne može pozivati na ovaj član jer on nije deo ove odluke i isti se primenjuje samo u situacijama u vezi sa sukobom interesa;
Odluka [KPK. br. 1095/2022] od 06. septembra 2022. godine za prestanak zastarelosti i obustavu disciplinskog postupka protiv podnosioca zahteva na osnovu člana 11. (Krivično delo) Zakona o disciplinskoj odgovornosti, kojim je utvrđen prestanak zastarelosti i obustava disciplinskog postupka samo u slučaju upućivanja predmeta nadležnom tužiocu ako navodna povreda sadrži elemente krivičnog dela, a ne zbog čekanja odgovora ASK-a u vezi sa potencijalnim sukobom interesa članova istražnog panela. Stoga, prema mišljenju podnosioca zahteva, predmetna odluka ne može proizvesti pravne posledice;
S obzirom na to da su navedene odluke, prema podnosiocu zahteva, protivzakonite, zakonski rok za okončanje istrage u disciplinskom postupku prema stavu 8. člana 12. (Istražni postupak) Zakona o disciplinskoj odgovornosti od 3. (tri) meseca, uključujući i dodatni rok za još 2. (dva) meseca, istekao jer je proteklo više od 6. (šest) meseci od kada je istraga otvorena. Stoga je istekao zakonski rok za preduzimanje istražnih radnji, odnosno izveštaj Istražnog panela nosi datum 1. novembra 2022. godine pa je prema tome van gore navedenog roka.
Istražni panel je podneo izveštaj 1. novembra 2022. godine, odnosno u roku u kome je postupano po zahtevu za isključenje panela, koji je podnet 28. oktobra 2022. godine, dok je odluka o odbijanju isključenja panela dostavljena podnosiocu zahteva 02. novembra 2022. godine;
Podnosilac zahteva je takođe uložio prigovor na izveštaj Istražnog panela sa navodom da mu je uskraćeno pravo da predlaže dodatne svedoke i činjenice i da nikada nije pitan niti saslušan o meritumu predmeta. S tim u vezi, naglasio je da navedeni izveštaj nije balansiran sa svedočenjem podnosioca zahteva, ne sadrži činjenice da je traženo isključenje Istražnog panela, niti sadrži odluku TSK-a o odbijanju isključenja članova ovog panela;
U pogledu osnovanosti Izveštaja Istražnog panela, podnosilac zahteva je naveo da: „[...] izveštavanje portala nikada ne može biti ocenjeno kao dokaz već kao indikacija za izvlačenje dokaza“ i da je Istražni panel imao tendencije da potvrdi stavove članka koji je portal objavio, a koji je, prema njegovim rečima, imao za cilj da naruši njegov lični i profesionalni integritet, kao i da naruši integritet procesa za izbor glavnog državnog tužioca. Dalje, isti je potvrdio da ni u jednom slučaju nije naveo da je sastanak sa Sh.K. realizovan zbog pokretanja slučaja svedoka saradnika kako se navodi u izveštaju, već je istakao njegovu izjavu da je dao pravni savet okrivljenom gde treba da dostavi svoje podatke, odnosno Specijalnom tužilaštvu Republike Kosovo. Prema tome, zbog toga nije obavestio svog pretpostavljenog, glavnog tužioca Osnovnog tužilaštva. Zatim je podnosilac zahteva je prigovorio na deo izveštaja koji pominje sastanak Sh.K. sa M.M., gde je protiv potonjeg isti podigao optužnicu, ističući sledeće: „Ova objektivna odgovornost, ne nadovezavši se sa radnjama g. Hamiti [podnosioca zahteva], odgovornost je davnih vremena, koja nema mesta u sistemima u kojima je vladavina prava osnova funkcionisanja institucija. Ako se državni tužilac smatra odgovornim za ovo, stvara se opasan presedan: Sa svakom osobom kojom se sastaje državni tužilac i ta osoba se zatim sastaje sa drugom osobom na čijem predmetu radi predmetni tužilac, sam državni tužilac čini disciplinski prekršaj.“
Dana 27. decembra 2022. godine, podnosilac zahteva je podneo žalbu Vrhovnom sudu protiv odluke [KPK/ br. 1513/2022] TSK-a, od 29. novembra 2022. godine, zbog pogrešne primene zakona i jasnih ili očiglednih činjeničnih grešaka, koje prema podnosiocu zahteva utiču na supstancijalna prava stranke. Isti je ponovio navode koje je izneo u gore navedenoj žalbi, upućenoj TSK-u.
Dana 18. januara 2023. godine, Vrhovni sud je presudom [AA. br. 37/2022] odbio kao neosnovanu žalbu podnosioca zahteva podnetu protiv odluke [KPK/ br. 1513/2022] od 29. novembra 2022. godine. U obrazloženju svoje presude Vrhovni sud je, između ostalog, zaključio sledeće:
„[...] Vrhovni sud Kosova prihvata kao osnovane činjenične nalaze i pravni stav Tužilačkog saveta Kosova i ocenjuje njegovu odluku kao pravičnu i zakonitu, koja nije obuhvaćena pogrešnom primenom zakona, niti povredom procesnih odredaba Zakona o disciplinskoj odgovornosti sudija i tužilaca i Kodeksa etičkog i profesionalnog ponašanja za tužioce, pravilno i potpuno je utvrdio činjenično stanje, kao i pravilno je primenio materijalno pravo kada je odlučio kao izreci svoje odluke. Prema tome, ne stoje žalbeni navodi da je pobijana odluka obuhvaćena navodnim povredama kao u žalbi. Prema oceni ovog suda, izreka pobijane odluke je jasna, u skladu sa razlozima odluke, te je i obrazloženje u logičkoj i pravnoj saglasnosti sa izrekom. TSK je dao sve razloge za relevantne činjenice za pravično i potpuno odlučivanje, u kontekstu i u vezi sa disciplinskom odgovornošću tužioca, procenjujući sve okolnosti i proveravajući sve činjenice od važnosti za konkretan slučaj, na osnovu kojih je stvorio jasnu sliku iz koje je utvrdio disciplinsku odgovornost tužioca, pokrenutu od strane nadležnog organa, za šta je istom i izrekao odgovarajuću meru disciplinske sankcije.
Vrhovni sud Kosova takođe usvaja stav da je disciplinska mera TSK-a srazmerna u odnosu na povredu koju je počinio istražni subjekt i da je u primeni zakonskih obaveza koje TSK ima u disciplinskom postupku protiv tužilaca u skladu sa Zakonom o disciplinskoj odgovornosti sudija i tužilaca. [...]
[...] žalba i navodi u njoj od strane istražnog subjekta [podnosioca zahteva], koji su izneti protiv odluke TSK-a, nisu zasnovani na relevantnim činjenicama i dokazima. TSK je postupao u skladu sa odredbama važećeg Zakona o disciplinskoj odgovornosti sudija i tužilaca, argumentovao je da je podnosilac žalbe [podnosilac zahteva] počinio disciplinski prekršaj, izrekao je disciplinsku meru u skladu sa načelom srazmernosti i predviđenim zakonskim kriterijuma (član 7. stav 2) i uzeo u obzir, dakle, ozbiljnost, posledice, okolnosti u kojima je povreda učinjena itd. Prema tome, žalbeni navodi za pogrešnu primenu zakonskih odredbi i materijalnog prava su neosnovani i kao takvi pravno neodrživi“.
Navodi podnosioca zahteva
Sud podseća da podnosilac zahteva navodi da mu je osporenom presudom povređeno pravo zagarantovano članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava, u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) EKLJP-a.
Prvobitno, podnosilac zahteva navodi da je „[...] nedostatak sprovođenja garancija utvrđenih u članu 6. EKLJP-a bilo odlučujuće da podnosilac zahteva bude izložen proizvoljnoj odluci TSK-a, koja je odluka, ne sprovodeći garancije iz člana 6 EKLJP-a, potvrđena od strane Vrhovnog suda.“
Podnosilac zahteva se, u vezi sa primenom člana 6. EKLJP u disciplinskom postupku, poziva na praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: EKLJP), koja ističe sledeće: „[...] član 6. EKLJP se takođe primenjuje u disciplinskim predmetima pred profesionalnim telima, u slučajevima kada je ugroženo pravo na obavljanje profesije (Reczkoeicz protiv Poljske, stav 183.-185). Tako, primenljivost člana 6. EKLJP-a u disciplinskim predmetima utvrđuje se na osnovu disciplinskih sankcija koje pojedinac rizikuje da pretrpi kao rezultat navodnih disciplinskih povreda (Marusiy protiv Hrvatske, stav 72.-73.). Dakle, rezultat disciplinskog postupka, [sve dok postoji rizik od zabrane obavljanja profesije] ne utiče na primenljivost člana 6. EKLJP (Peleki protiv Grčke, stav 39.)“. S tim u vezi, podnosilac zahteva je, pored disciplinske mere „Javne pismene opomene“, „[...] bio izložen i razrešenju, što bi značilo i prestanak njegovog mandata kao tužioca. To je zato što se disciplinskim postupkom protiv podnosioca zahteva mogla doći do razrešenja sa njegove dužnosti [Zakon br. 06/L-057 o disciplinskoj odgovornosti sudija i tužilaca, član 7.1..]“. U tom kontekstu, prema podnosiocu zahteva, ova situacija: „[...] predstavlja aktiviranje člana 6. EKLJP-a [...] pošto sam razvoj disciplinskog postupka dovodi u pitanje pravo subjekta da nastavi vršenje svoje profesije (Marušić protiv Hrvatske, br. 79821112, stav 74.-75.)“ i disciplinska sankcija predstavlja „[...] prepreku za njegovo napredovanje u profesionalnoj karijeri“.
U vezi sa pravom na pravično i nepristrasno suđenje, podnosilac zahteva navodi da ovo pravo: „[...] nosi sa sobom proceduralne zahteve [...] ono mora nužno biti delotvorno“. Dalje, podnosilac zahteva dodaje da „[...] tokom sudskog postupka, stranke imaju pravo da iznesu svoje navode koje smatraju važnim za konkretan slučaj. Pravo na pravično i nepristrasno suđenje može se smatrati delotvornim samo u slučajevima kada su njihovi navodi „saslušani“ ili su propisno razmatrani od strane suda (Donadze protiv Gruzije, stav 35.)“. U tom kontekstu, podnosilac zahteva dodaje da: „Pobijana presuda je ovo pravo učinila samo formalnim, a ne i efektivnim [...] pošto mimo podnesene žalbe, žalbeni navodi podnosioca zahteva „nisu saslušani“ kako to zahteva praksa EKLJP-a i ESLJP-a. Pod ovim okolnostima, Vrhovni sud Republike Kosovo je pobijanom presudom suštinski uskratio podnosiocu zahteva pristup pravdi i pravo da njegovi navodi „budu saslušani“ pred Sudom, u kom slučaju je počinio povredu člana 31. Ustava Republike Kosovo i člana 6.1 EKLJP-a“.
Podnosilac zahteva dalje ponavlja svoje navode precizirane u žalbi upućenoj Vrhovnom sudu, koje prilaže ovom zahtevu, u vezi sa: (i) protivzakonitošću odluke TSK-a da zameni člana Istražnog panela od strane predsednika TSK-a; (ii) protivzakonitošću prestanka zastarelosti i obustave disciplinskog postupka u suprotnosti sa članom 11. Zakona o disciplinskoj odgovornosti; (iii) prekoračenjem zakonskog roka za preduzimanje istražnih radnji od strane Istražnog panela; (iv) protivzakonitim procesuiranjem disciplinskog postupka od strane Istražnog panela pre nego što je TSK doneo odluku o zahtevu za isključenje člana ovog panela; (v) uskraćivanjem prava da bude saslušan; i (vi) proizvoljnom odlukom TSK-a.
U tom kontekstu isti ističe da je Vrhovni sud, pobijanom presudom „[...] samo „notarizovao” stavove odluke TSK-a, pobijene žalbom, i uopšte nije razmotrio žalbene navode podnosioca zahteva“. Podnosilac zahteva ističe da: „[...] je kroz presudu ponovo video odluku TSK-a, ali nije video obrazloženje o njegovim navodima. Ispitivanje ovih navoda od strane Vrhovnog suda neophodno bi donelo drugačiji rezultat o predmetu disciplinskog postupka“.
Dalje, podnosilac zahteva dodaje da: „Vrhovni sud nije ispitao tvrdnje podnosioca zahteva, već ih je potpuno ignorisao. [...] paradoksalno, Vrhovni sud je u pobijanoj presudi dao odgovore na pitanja koji uopšte nisu bili navodi stranaka u postupku [Pobijana presuda, strana 6, poslednji pasus], ali nije dao odgovore ni na jedno od žalbenih navoda podnosioca zahteva“.
S tim u vezi, zastupnik podnosioca zahteva takođe ističe sledeće: „[...] uprkos činjenici da je podnosilac zahteva imao mogućnost da iskoristi svoje pravo na sudsku zaštitu, odnosno da podnese žalbu Vrhovnom sudu Republike Kosovo, pobijana presuda je ovo pravo učinilo samo formalnim, a ne efektivnim. To je zato što uprkos podnete žalbe, žalbeni navodi podnosioca zahteva „nisu saslušani“ kako to zahtevaju EKLJP i praksa ESLJP-a. U ovim okolnostima, Vrhovni sud Republike Kosovo je pobijanom presudom, u suštini, uskratio podnosiocu zahteva pristup pravdi i pravo da njegovi navodi „budu saslušani“ pred Sudom, u kom slučaju je počinio povredu člana 31. Ustava Republike Kosovo“.
Na kraju, podnosilac zahteva navodi da: „Osporenom presudom Vrhovnog suda stranci je uskraćeno pravo da se njegovi zahtevi parnične prirode meritorno saslušaju od strane nezavisnog i nepristrasnog suda osnovanog zakonom, čime je povređeno njegovo ustavno pravo na pravično i nepristrasno suđenje“.
Zahtev o privremenoj meri
Podnosilac zahteva je u svom zahtevu pred Sudom tražio od Suda da uvede privremenu meru kako bi se izbegla nenadoknadiva šteta nad njim, sa sledećim obrazloženjem: „[...] pobijana odluka predstavlja prepreku za podnosioca zahteva da napreduje na dužnosti, u smislu njegovog imenovanja za Glavnog državnog tužioca, Glavnog tužioca bilo kog tužilaštva ili čak njegovog imenovanja za tužioca u višem odeljenju od onog gde je trenutno angažovan. Ostavljanje na snazi osporene presude do meritorne odluke Ustavnog suda, onemogućava mu da bude deo različitih procesa napredovanja. Ovde posebno treba istaći proces izbora glavnog državnog tužioca, u kom procesu je podnosilac zahteva kandidat, a koji proces još nije završen. [...] U ovoj situaciji, razvoj procesa za Glavnog državnog tužioca i njegovo okončanje bez podnosioca zahteva kao jednog od kandidata u ovoj trci, donelo bi nenadoknadive posledice po podnosioca zahteva. Naravno, bilo bi problematično kasnije, nakon meritorne odluke Ustavnog suda, da se ceo proces za Glavnog državnog tužioca vrati na nulu, zbog poništenja pobijane presude“.
Relevantne ustavne i zakonske odredbe
USTAV REPUBLIKE KOSOVO
Član 31.
[Pravo na pravično i nepristrasno suđenje]
„1. Svakome se garantuje jednaka zaštita prava pred sudom, ostalim državnim organima i nosiocima javnih nadležnosti.
2. Svako ima pravo na javno, nepristrasno i pravično razmatranje odluka o pravima i obavezama ili za bilo koje krivično gonjenje koje je pokrenuto protiv njega/nje, u razumnom roku, od strane nezavisnog i nepristrasnog, zakonom ustanovljenog, suda.
[...]“
EVROPSKA KONVENCIJA O LJUDSKIM PRAVIMA
Član 6.
(Pravo na pravično suđenje)
„1. Svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama, ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona. Presuda se mora izreći javno, ali se štampa i javnost mogu isključiti s celog ili s dela suđenja u interesu morala, javnog reda ili nacionalne bezbednosti u demokratskom društvu, kada to zahtevaju interesi maloletnika ili zaštita privatnog života stranaka, ili u meri koja je, po mišljenju suda, neophodno potrebna u posebnim okolnostima kada bi javnost mogla da naškodi interesima pravde.“
ZAKON BR. 06/L-057 O DISCIPLINSKOJ ODGOVORNOSTI SUDIJA I TUŽILACA
Član 6.
(Disciplinski prekršaji tužilaca)
„1. Tužilac čini disciplinski prekršaj ukoliko:
1.1. je osuđen za krivično delo;
1.2. krši zakon, ili
1.3. krši svoje službene dužnosti kao tužilac.
2. Povreda dužnosti tužioca, prema ovom zakonu, uključuje dole navedene radnje, ukoliko ih tužilac izvrši namerno ili iz nemara:
2.1. u kontinuitetu ne preduzima tužilačke radnje propisane zakonom na snazi ili ne vrši funkcije tužilaštva u roku predviđenom zakonom, osim onda kada ozbiljnost ne delovanja ili nivo kršenja predstavlja osnov za pokretanje disciplinskog postupka zbog jednog kršenja;
2.2. ne uzima u obzir krivične i oslobađajuće činjenice tokom istrage prekršaja i ne obezbeđuje potpuno poštovanje ljudskih prava optuženog;
2.3. komunicira sa ne ovlašćenim osobama poverljive informacije dobijene u toku obavljanja službene dužnosti;
2.4. ne osigurava da se dokazi i činjenice tokom istrage prikupljaju u skladu sa zakonom;
2.5. ne uzme u obzir prava svedoka ili oštećene stranke, posebno za preduzimanje mera za zaštitu njihovog života, sigurnosti i privatnosti u skladu sa pravosnažnim zakonodavstvom;
2.6. ne deluje u skladu sa zakonskim odlukama ili instrukcijama glavnog tužioca;
2.7. ne učestvuje u disciplinskim postupcima i ne odgovara na disciplinske istrage, osim ako je isto dozvoljeno zakonom;
2.8. daje lažne ili pogrešne informacije o pitanjima vezanim za disciplinske postupke i administrativne postupke vezane za tužilaštvo, uključujući unapređenje i premeštaj, osim ako suprotno nije predviđeno zakonom;
2.9. u kontinuitetu ne učestvuje, bez razumnog opravdanja, u obaveznim programima obuke definisanim zakonom ili odgovarajućim propisima i politikama;
2.10. ponaša se, bilo tokom vršenja dužnosti ili privatno, na taj način da narušava ugled državnog tužioca ili čime može ugroziti poverenje javnosti u nepristrasnost i kredibilitet državnog tužioca;
2.11. primi bilo kakav poklon ili nagradu koja može ili se čini da utiče na odluke i službene aktivnosti;
2.12. zloupotrebi službeni položaj u bilo kom obliku u cilju sticanja protivpravne dobiti za sebe ili za druge, kao i u druge svrhe u suprotnosti sa zakonom;
2.13. ukoliko se učlani u neki politički subjekat, pokret ili neku drugu političku organizaciju, traži ili je na političkoj funkciji, kandidat je ili je izabran na političku poziciju ili se angažuje u neku političku aktivnost.“
Član 7.
(Disciplinske sankcije)
„1. Za disciplinske prekršaje, odgovarajući saveti mogu sudijama odnosno tužiocima izreći jednu ili više od dole navedenih disciplinskih sankcija:
1.1. ne javnu pisanu opomenu;
1.2. javnu pismenu opomenu;
1.3. privremeno smanjenje zarade do pedeset procenata (50%) za period od jedne (1) godine;
1.4. privremeni ili trajni premeštaj u niži sud odnosno tužilaštvo;
1.5. predlog za razrešenje.
2. Disciplinske mere se izriču samo u skladu sa principom proporcionalnosti i uzimajući u obzir:
2.1. broj i težinu disciplinskih prekršaja koje je počinio sudija ili tužilac; 2.2. posledice disciplinskog prekršaja;
2.3. okolnosti pot kojima je počinjen disciplinski prekršaj;
2.4. rad i opšte ponašanje sudije ili tužioca;
2.5. ponašanje i nivo saradnje sudije ili tužioca tokom disciplinskog postupka.“
Član 11.
(Krivično delo)
„1. Kada navodni disciplinski prekršaj sadrži elemente krivičnog dela, nadležni organ, po službenoj dužnosti, upućuje isto državnom tužilaštvu i obaveštava savet i ombudsmana.
2. U slučajevima kada državni tužilac odluči da ne započne krivično gonjenje, on o tome treba pismeno da obavesti nadležni organ, koji zatim postupa u skladu sa članom 9, stav 5, ovog zakona.
3. Podnošenje predmeta državnom tužilaštvu prekida postupak zastarevanja i obustavlja disciplinski postupak.
4. Ukoliko upućivanje predmeta državnom tužiocu rezultira krivičnim delom ili oslobađajućom presudom, o rezultatu krivičnog postupka, državni tužilac pismeno informiše nadležni organ. Ukoliko disciplinski prekršaj ili krivično delo sadrže elemente disciplinskog prekršaja nadležni organ postupa u skladu sa članom 9 ovog zakona.“
Član 12.
(Istražni postupak)
„[…]
5. U roku od petnaest (15) radnih dana od dobijanja zahteva za početak disciplinske istrage, Savet formira panel za izvršenje istrage. U slučaju definisanih stavom 3 ovog člana, Savet može da odbije formiranje panela za istragu ako smatra da prima facie nije od značaja ili ozbiljnog značaja, ne supstancijalno, nema veze sa disciplinskom kršenjem ili je u zastarela. Istražni panel, u vezi određenog sudije odnosno predsednika suda, sastavljen je od tri sudija iz drugog suda. Istražni panel koji se odnosi na određenog tužioca, odnosno glavni tužilac o tužiocima, sastavlja se u tri tužioca drugog tužilačkog organa. Savet određuje predsedavajućeg istražnog panela iz redova članova istražnog panela. Procedura za izbor i određivanje sudija i tužilaca za službu u istražnom panelu, određuje se od Saveta. Savet obezbeđuje administrativnu i profesionalnu pomoć za istražni panel.
[...]
8. Istražni odbor treba da okonča istragu u roku od tri (3) meseca od dana kada ga je savet formirao. U izuzetnim okolnostima, savet može produžiti istragu na dodatni period do dva (2) meseca. Po okončanju istrage, istražni odbor treba da dostavi savetu, sudiji ili tužiocu koji je pod istragom i nadležnom organu koji je tražio pokretanje disciplinske istrage, pismeni izveštaj o svim prikupljenim činjenicama i dokazima. Nakon podnošenja izveštaja, istražna komisija prekida svoju funkciju.
[…]
ZAKON BR. 06/L-056 O TUŽILAČKOM SAVETU KOSOVA
Član 11.
(Predsedavajući i zamenik predsedavajućeg Saveta)
„[...]
2. Predsedavajući Saveta ima sledeća ovlašćenja:
2.1. predsedava svim sastancima Saveta;
2.2. usvaja dnevni red i tačaka koje će biti dostavljene Savetu za razmatranje i odlučivanje;
2.3. zastupa Savet;
2.4. nadgleda i upravlja radom Saveta i njegovih komisija;
2.5. procesira budžet koji je sastavio Savet o troškovima aktivnosti i osoblja Saveta državnog tužioca;
2.6. najmanje jednom godišnje, podnosi pismeni izveštaj, Skupštini o učinku, aktivnostima, troškovima i potrebama državnog tužioca;
2.7. uz saglasnost Saveta, predlaže članove stalnih komisija, kako je navedeno u ovom zakonu, i obavlja druge poslove u skladu sa uputstvima Saveta.
[...]“
ZAKON BR. 08/L-167 O DRŽAVNOM TUŽIOCU
Član 28.
(Kriterijumi za glavnog državnog tužioca i glavne tužioce)
„1. Kandidat za glavnog državnog tužioca ili glavnog tužioca mora ispunjavati sledeće opšte uslove:
[...]
1.6. da nema izrečenu disciplinsku meru, osim ukora ili nejavne opomene u poslednjih pet (5) godina.“
Član 29.
(Opšti kriterijumi za zamenika glavnog državnog tužioca i zamenika glavnog tužioca)
„1. Za vršenje funkcije zamenika glavnog državnog tužioca ili zamenika glavnog tužioca kandidat mora ispunjavati sledeće uslove:
[...]
1.6. da nema izrečenu disciplinsku meru, osim ukora ili nejavne opomene u poslednjih pet (5) godina.“
PRAVILNIK (05/2019) O DISCIPLINSKOJ ODGOVORNOSTI TUŽILACA
Član 6.
(Inicijalno razmatranje od Nadležne vlasti)
„[...]
6. Referisanje predmeta kod tužioca obustavlja zastarevanje i suspenduje disciplinski postupak.
[...]
Disciplinski postupak se nastavlja iz početka u momentu primanja pravosnažne odluke od strane tužioca ili suda u vezi tog pitanja.“
Član 12.
(Osnivanje Istražnog panela)
„1. Savet osniva istražni panel, da bi istražio pretpostavljena kršenja, sa sačinjenog spiska po članu 11 ovog pravilnika. Panel se sastoji od troje (3) tužilaca, izabranih žrebom, koji dolaze iz ostalih tužilaštva a ne iz tužilaštva gde služi tužilac koji se istražuje.
2. Savet određuje predsedavajućeg istražnog panela iz redova članova panela.
3. Savet određuje i po dva rezervna člana za svaki istražni panel.
4. Najmanje jedan od člana panela može biti tužilac iz struke iz koje je i tužilac prema kome je pokrenuta istraga.
5. Istražni Panel se podržava od službenika Saveta, koji pružaju stručnu i administrativnu pomoć. Službenici podrške moraju imati visoki moralni i stručni integritet, da čuvaju službenu tajnu i da deluju u skladu sa odredbama Zakona br. 06/L -011 za Sprečavanje Sukoba Interesa u Vršenju Javne Funkcije. Službenik je dužan da u svakom trenutku kada veruje da postoji sukob interesa obavesti njegovog starešinu kao i Predsedavajućeg istražnog panela.“
Član 13.
(Sukob interesa i izuzeće)
„1. Predsedavajući, članovi Saveta i Istražnog Panela pre i tokom odvijanja istražnog i disciplinskog postupka, u momentu kada se pojavljuju okolnosti koje mogu rezultirati sa sukobom interesa, obavezni su da pismeno obaveštavaju Savet, odnosno Predsedavajućeg istražnog panela.
2. U svako doba stranke se mogu obratiti Savetu, odnosno Predsedavajućem panela i da zatraže izuzeće člana ili Saveta ili istražnog panela kada se pojavljuju okolnosti koje mogu rezultirati sa sukobom interesa. Zahtev mora biti dobro opravdan i da objasni osnovu po kojoj je podignuta sumnja.
3. U svim slučajevima kada se pojavi sukob interesa, obustavlja se postupak dok se ne odlučuje o pretenzijama stranaka.
4. Predsedavajući Saveta, Savet ili Predsedavajući Panela odlučuju u vezi zahteva oko sukoba interesa. Ako zahtev rezultira izuzećem člana Saveta, Predsedavajućeg Saveta ili Predsedavajućeg i člana panela, on/ona se zamenjuje odnosno u slučajevima članova Saveta, izuzima se od postupka.
5. Predsedavajući Saveta, Savet, odnosno predsedavajući Panela odlučuje o predmetu ne kasnije od pet (5) dana od datuma prijema zahteva.“
KODEKS ETIČKOG I PROFESIONALNOG PONAŠANJA ZA TUŽIOCE [usvojen od Tužilačkog saveta Kosova, 31. jula 2012. godine]
3. Integritet
„3.1. Integritet je odlika tužioca, koja mora biti vidljiva i poznata sve vreme u skladu sa njegovim postupcima, zasnovana na visokom moralnom i profesionalnom karakteru. Postupanje sa integritetom za tužioca znači raditi i biti odgovoran za svoje postupke i nečinjenje u svom profesionalnom i privatnom životu.
3.2. Povreda integriteta može uključivati radnju ili propust, bilo u toku dužnosti ili u privatnom životu, koji je u suprotnosti sa zakonom, politikom i strategijama tužilačkog sistema, administrativnim uputstvima, ili radnja koja predstavlja krivično delo.
Primena
[...]
c. Tužilac isključuje svako ponašanje koje može izazvati sumnju u nepristrasnost njegovih motiva i ne upušta se u ponašanje koje šteti časti i dostojanstvu državnog tužioca, i koje mogu oštetiti poverenje javnosti;“
Ocena prihvatljivosti zahteva
Sud prvo razmatra da li je podnosilac zahteva ispunio uslove prihvatljivosti koji su utvrđeni Ustavom i dalje specifikovani Zakonom i predviđeni Poslovnikom.
S tim u vezi, Sud se prvobitno poziva na član 1. i 7. povredi člana 113. [Nadležnost i ovlašćene strane] Ustava, koji utvrđuju:
„1. Ustavni sud odlučuje samo u slučajevima koje su ovlašćene strane podnele sudu na zakonit način.
[…]
7. Pojedinci mogu da pokrenu postupak ako su njihova prava i slobode koje im garantuje ovaj Ustav prekršena od strane javnih organa, ali samo kada su iscrpeli sva ostala pravna sredstva, regulisanim zakonom.“
Sud se dalje poziva na član 47. [Individualni zahtevi], član 48. [Tačnost podneska] i član 49. [Rokovi] Zakona, koji propisuju:
Član 47.
[Individualni zahtevi]
Svaka osoba ima pravo da od Ustavnog suda zatraži pravnu zaštitu ukoliko smatra da njena Ustavom zagarantovana prava i slobode krši neki javni organ.
Osoba može da podnese pokrenuti podnesak samo nakon što su iscrpljena sva ostala zakonom određena pravna sredstva.
Član 48.
[Tačnost podneska]
„Podnosilac podneska je dužan da jasno naglasi to koja prava i slobode sumu povređena i koji je konkretan akt javnog organa koji podnosilac želi da ospori.“
Član 49.
[Rokovi]
„Podnesak se podnosi u roku od četiri (4.) meseci. Rok počinje od dana kada je podnosilac primio sudsku odluku.“
U pogledu ispunjenosti ovih uslova, Sud nalazi da je podnosilac zahteva: (i) ovlašćeno lice, koje osporava akt organa javne vlasti, odnosno presudu [AA.br. 37/22] Vrhovnog suda Kosova (u daljem tekstu: Vrhovni sud) od 18. januara 2023. godine u vezi sa odlukom [KPK/br. 1513/2022] Tužilačkog saveta Kosova (u daljem tekstu: TSK) od 29. novembra 2022. godine; naglasio osnovna prava i slobode za koje navodi da su mu povređene; (iii) iscrpi sva ostala zakonom određena pravna sredstva, i (iv) podneo zahtev u zakonskom roku.
U nastavku Sud će oceniti da li je, u okolnostima konkretnog slučaja, primenljiv član 31. Ustava u odnosu na član 6. EKLJP-a. Shodno tome, Sud će oceniti da li je zahtev podnosioca zahteva, koji se odnosi na disciplinski postupak koji je protiv njega vođen, u smislu navoda o povredi prava na pravično i nepristrasno suđenje, ratione materiae sa Ustavom.
Povodom primenljivosti člana 31. Ustava u odnosu na član 6. EKLJP-a u disciplinskom postupku pred javnim organom
Prvobitno, Sud podseća da je u konkretnom slučaju podnosiocu zahteva izreknuta disciplinska mera „Javna pismena opomena“ od TSK-a, koju je odluku potvrdio Vrhovni sud.
Što se tiče primene člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a u disciplinskom postupku, Sud podseća na navode podnosioca zahteva koji se poziva na praksu ESLJP-a, koja utvrđuje da je ovaj član primenljiv i u disciplinskim predmetima pred profesionalnim telima, u slučajevima kada je ugroženo pravo na obavljanje profesije, gde kao rezultat disciplinskih postupka može da mu se zabrani vršenje profesije. Sud primećuje da podnosilac zahteva u svom slučaju to obrazlaže činjenicom da je u toku disciplinskog postupka protiv njega isti „[...] takođe bio izložen njegovom razrešenju, što bi značilo prestanak njegovog mandata kao tužioca [. ..]“ kao i činjenica da disciplinska sankcija predstavlja prepreku za njegovo napredovanje u karijeri.
U tom kontekstu, Sud naglašava da je ESLJP ima konsolidovanu sudsku praksu. da se stav 1. člana 6. EKLJP-a kao „građansko pravo“ primenjuje u disciplinskim postupcima u kojima je ugroženo pravo na nastavak vršenja profesije (vidi slučajeve ESLJP-a, Philis protiv Grčke (br. 2), , br. 19773/92, presuda od 27. juna 1997. godine, stav 45.; Vilho Eskelinen i drugi protiv Finske [DhM], br. 63235/00, presuda od 19. aprila 2007. godine, stav 62.). Ovaj princip je primenjen u odnosu na postupke koji su se vodili pred različitim profesionalnim disciplinskim telima, a posebno u odnosu na sudije u slučaju Baka protiv Mađarske [DhM], br. 20261/12, presuda od 23. juna 2016. godine, stavovi 104.-105., sa tužiocima u slučaju Polyakh i drugi protiv Ukrajine, br. 58812/15 i 4. druga, presuda od 17. oktobra 2019. godine, stav 160., i advokati u slučaju Malek protiv Austrije, br. 60553/00, presuda od 12. septembra 2003. godine, stav 39., i Helmut Blum protiv Austrije, br. 33060/10, presuda od 5. aprila 2016. godine, stav 60. (vidi takođe slučaj ESLJP-a i Reckowitcz protiv Poljske, br. 43447/19, presuda od 22. novembra 2021. godine, stav 183.).
Sud podseća da je protiv podnosioca zahteva pokrenut disciplinski postupak zbog izvršenja disciplinskog postupka, na osnovu podstava 2.10, stava 2. člana 6. Zakona o disciplinskoj odgovornosti, koji utvrđuje sledeće: „2. povreda dužnosti tužioca, prema ovom zakonu, uključuje dole navedene radnje, ukoliko ih tužilac izvrši namerno ili iz nemara: [...] 2.10. ponaša se, bilo tokom vršenja dužnosti ili privatno, na taj način da narušava ugled državnog tužioca ili čime može ugroziti poverenje javnosti u nepristrasnost i kredibilitet državnog tužioca.“
Sud napominje da na osnovu člana 7. Zakona o disciplinskoj odgovornosti, za disciplinske prekršaje utvrđene u stavu 2. člana 6. TSK može tužiocima izreći, između ostalog, i disciplinsku sankciju „predlog za razrešenje“, koja predstavlja najtežu disciplinsku meru kojom se ugrožava pravo na obavljanje profesije. Štaviše, Sud ističe da u skladu sa ograničenjima navedenim u članovima 28. (Kriterijumi za glavnog državnog tužioca i glavne tužioce) i 29. (Kriterijumi za zamenika glavnog državnog tužioca i zamenika glavnog tužioca) Zakona 08/L-167 o državnom tužiocu (u daljem tekstu: Zakon o državnom tužiocu), tužilac kome je u poslednjih 5. (pet) godina izrečena disciplinska mera, osim ukora ili nejavne opomene, ne može konkurisati za izbor na sledeće pozicije: (i) glavni državni tužilac; (ii) glavni tužilac; (iii) zamenik glavnog državnog tužioca; i (iv) zamenik glavnog tužioca.
Shodno tome, Sud nalazi da je pravo na pravično i nepristrasno suđenje kao građansko pravo, zagarantovano članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a, primenljivo u slučaju podnosioca zahteva, uzimajući u obzir rizik koji mu preti za obavljanje profesije i smetnju za profesionalno napredovanje u trajanju od 5 (pet) godina, kao rezultat izricanja disciplinske mere „Javna pismena opomena.“
Zaključak o prihvatljivosti zahteva
Na kraju i nakon razmatranja zahteva podnosioca zahteva, Sud smatra da se zahtev ne može smatrati ni kao očigledno neosnovanim po ustavnim osnovama, kako je to predviđeno stavom (2) pravila 34. Poslovnika o radu, te rezultat toga, zahtev se proglašava prihvatljivim za razmatranje u meritumu.
Meritum zahteva
Sud podseća da su okolnosti konkretnog slučaja povezane sa presudom [AA. br. 37/22] Vrhovnog suda od 18. januara 2023. godine, kojom se potvrđuje odluka [KPK/ br. 1513/2022] TSK-a od 29. novembra 2022. godine za izricanje disciplinske mere „Javna pismena opomena“ protiv podnosioca zahteva. Disciplinski postupak pokrenuo je Glavni tužilac Osnovnog tužilaštva u svojstvu pretpostavljenog podnosioca zahteva, odnosno nadležnog organa, kao rezultat objavljivanja vesti na jednom portalu, koja je sadržala nekoliko fotografija sa sastanka između podnosioca zahteva i Sh.K, koji je osuđivan za različita krivična dela. Dana je 21. aprila 2022. godine TSK je osnovao Istražni panel za razvoj disciplinskih istraga u konkretnom slučaju, koji je potom, 1. jula 2022. godine, predsednik TSK-a odlukom [KPK/ br. 776/2022] izmenio zamenom jednog člana jer je isti bio na godišnjem odmoru. Podnosilac zahteva je 20. maja 2022. godine podneo zahtev pri ASK-u da proceni da li pokretanje disciplinskog postupka od strane nadležnog organa predstavlja sukob interesa. Kao posledica ovoga, TSK je 6. septembra 2022. godine odlukom [KPK/ br. 1095/2022], na osnovu stava 3. člana 11. Zakona o disciplinskoj odgovornosti i stavovima 6. i 9. člana 6. Pravilnika br. 05/2019 prekinula zastarelost i obustavila disciplinski postupak protiv podnosioca zahteva, do donošenja odluke od strane ASK-a. Dana 18. oktobra 2022. godine ASK je izdao mišljenje u vezi sa zahtevom podnosioca zahteva, gde je zaključio da pokretanje disciplinskog postupka protiv podnosioca zahteva, od strane njegovog pretpostavljenog, kao nadležnog organa, nije u suprotnosti sa odredbama ZSSI. Dana 24. oktobra 2022. godine podnosilac zahteva je zatražio od TSK-a da poništi svoje odluke, odnosno (i) odluku [KPK/br. 776/2022] o zameni člana Istražnog panela; i (ii) odluku [KPK/br. 1095/2022] o zastarevanju i obustavu disciplinskog postupka protiv njega, te je 28. oktobra 2022. godine na ročištu zatražio isključenje svih članova Istražnog panela. S druge strane, TSK je 31. oktobra 2022. godine odlukom [KPK/ br. 1291/2022] odbio zahtev podnosioca zahteva za isključenje tri člana Istražnog panela, kao i obavezao Panel da nastavi sa istragom i podnese pismeni izveštaj u navedenom roku, koji je 1. novembra 2022. godine dostavio izveštaj o slučaju [AD.br. 03/2022], u kome je konstatovano da je podnosilac zahteva prekršio podstav 1.3. stava 1. člana 6. i podstav 2.10. stava 2. člana 6. Zakona o disciplinskoj odgovornosti. Taj izveštaj je TSK 29. novembra 2022. godine odobrio kao osnovan, na osnovu odluke [KPK/ br. 1513/2022] i podnosiocu zahteva je izrekao disciplinsku sankciju „Javna pismena opomena“, koju je odluku potvrdio i Vrhovni sud.
Sud ponavlja da podnosilac zahteva navodi da je nedostatak sprovođenja garancija utvrđenih u članu 6. EKLJP-a, za koji član argumentuje na osnovu sudske prakse EKLJP-a da je primenljiv „[...] i u disciplinskim predmetima pred profesionalnim telima, u slučajevima kada je ugroženo pravo na obavljanje profesije“, bilo odlučujuće da podnosilac zahteva bude izložen proizvoljnoj odluci TSK-a, koju je potvrdio Vrhovni sud.
U ovom kontekstu, Sud primećuje da, u suštini, podnosilac zahteva smatra da TSK i Vrhovni sud nisu opravdali svoje odluke, odnosno da uopšte nisu razmotrili njegove žalbene navode i da nisu odgovorili ni na jedan od njih, čime su prekršili njegovo ustavno pravo na pravično i nepristrasno suđenje. Sud takođe podseća da navod podnosioca zahteva o povredi njegovog „prava da bude saslušan“ iznosi u okviru njegovog prava na „obrazloženu sudsku odluku“, s obzirom da u vezi sa tim navodi da: „[...] uprkos podnete žalbe, žalbeni navodi podnosioca žalbe „nisu saslušani“ kako to zahtevaju EKLJP i praksa EKLJP-a“.
Imajući u vidu da su zahtevi podnosioca zahteva u vezi sa ustavnim proceduralnim garancijama, pa uzimajući u obzir prirodu predmeta, Sud ponavlja da se tužbeni zahtev podnosioca zahteva vrednuje samo u odnosu na ove proceduralne garancije.
Sud primećuje da podnosiocu zahteva status tužioca daje suštinsku ulogu u sprovođenju pravde u okviru pravnog sistema Republike Kosovo. Kao takav, tereti se za zakonska ovlašćenja koja za primarni cilj imaju sprečavanje i kažnjavanje krivičnih dela, s jedne strane, kao i zaštitu građana od nezakonitih radnji, s druge strane. Formalna uloga koja se daje funkciji tužioca, u svakom trenutku i okolnostima, nosi u sebi zadatak da garantuje slobode pojedinca, a takođe i vladavine prava, efikasno i sistematski osiguravajući vidljivo i pravilno funkcionisanje pravosudnog sistema u zemlji, kao i stvaranje, uživanje i održavanje poverenja javnosti u ovaj sistem. (vidi slučaj ESLJP-a, Kayasu protiv Turske br. 64119/00 i 76292/01, stav 91, Presuda od 13. novembra 2008. godine, i tu navedene reference).
Prilikom ocene merituma navoda za neosnovanu sudsku odluku, Sud će takođe primeniti standarde sudske prakse ESLJP-a, u skladu sa kojim je Sud, na osnovu člana 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] Ustava, dužan da protumači osnovna prava i slobode zagarantovana Ustavom, u skladu sa sudskom praksom ESLJP-a.
U nastavku, Sud će razmotriti navode podnosioca zahteva u vezi sa nedostatkom obrazloženja sudskih odluka, uključujući i navod o neadresiranju njegovog prava da bude saslušan. Prvo, Sud će elaborirati (i) opšta načela u vezi sa pravom na obrazloženu odluku i zatim će (ii) iste primeniti u okolnostima konkretnog slučaja.
Opšta načela u vezi sa pravom na obrazloženu odluku
Garancije navedene u članu 6. stav 1. EKLJP-a takođe uključuju obavezu sudova da daju dovoljne razloge za svoje odluke (vidi slučaj ESLJP-a,H. protiv Belgije, br.8950/80, presuda od 30. novembra 1987. godine, stav 53 i slučaj SudaKI143/22podnosilac zahteva Hidroenergji DOO, presuda od 15. decembra 2022. godine, stav 113.). Obrazložena sudska odluka pokazuje stranama da je njihov slučaj uistinu razmotren.
Uprkos činjenici da domaći Sud ima određenu slobodu procene u pogledu izbora argumenata i odlučivanja o prihvatljivosti dokaza, dužan je da opravda sve svoje postupke obrazlažući sve svoje odluke (vidi slučajeve ESLJP-a: Suominen protiv Finske, br. 37801/97, presuda od 24. jula 2003. godine, stav 36. i Carmel Saliba protiv Malte, br. 24221/13, presuda od 24. aprila 2017, stav 73., kao i slučaj SudaKI143/22podnosilac zahteva Hidroenergji DOO, presuda od 15. decembra 2022. godine, stav 114.).
Niži sud ili državni organ, s druge strane, mora dati takve razloge i opravdanja koja će omogućiti strankama da efikasno iskoriste svako postojeće pravo na žalbu (vidi : slučaj ESLJP-a, Hirvisaari protiv Finske, br. 49684/99, presuda od 25. decembra 2001. godine, stav 30., i slučaj SudaKI143/22podnosilac zahteva Hidroenergji DOO, presuda od 15. decembra 2022. godine, stav 115.).
Član 6. stav 1. obavezuje sudove da daju razloge o svojim odlukama, ali to ne znači da se traži detaljan odgovor o svakom argumentu. (Vidi slučajeve ESLJP-a,Van de Hurk protiv Holandije, br.16034/90, presuda od 19. aprila 1994. godine, stav 61.;García Ruiz protiv Španije,nr. 30544/96, presuda od 29. januara 1999. godine, stav 26;Perez protiv Francuske, br.47287/99, presuda od 12. februara 2004. godine, stav 81., i slučaj SudaKI143/22podnosilac zahteva Hidroenergji DOO, citiran iznad, stav 116.).
Od prirode odluke koju donosi Sud zavisi da li je isti obavezan da je obrazloži a to se može odlučiti samo u svetlu okolnosti predmetnog slučaja: potrebno je uzeti u obzir, između ostalog, različite vrste podnesaka koje stranka može da podnese Sudu, kao i razlike koje postoje između pravnih sistema zemalja u vezi sa zakonskim odredbama, običajnim pravima, pravnim stavovima i iznošenjem i sastavljanjem presuda (vidi slučajeve ESLJP-a, Ruiz Torija protiv Španije, br. 18390/91, presuda od 9. decembra 1994. godine, stav 29.; Hiro Balani protiv Španije, br. 18064/91, presuda od 9. decembra 1994. godine, stav 27., i slučaj SudaKI143/22podnosilac zahteva Hidroenergji DOO, citiran iznad, stav 117.).
Međutim, ako je podnesak stranke odlučujući za ishod postupka, potrebno je da se na njega odgovori konkretno i bez kašnjenja (vidi slučajeve ESLJP-a, Ruiz Torija protiv Španije, gore citirano, stav 30; Hiro Balani protiv Španije, citiran iznad, stav 28., i slučaj SudaKI143/22podnosilac zahteva Hidroenergji DOO, citiran iznad, stav 118.).
Stoga, sudovi su obavezni da:
razmotre glavne argumente strana (vidi slučajeve ESLJP-a, Buzescu protiv Rumunije, br. 61302/00presuda od 24. avgusta 2005. godine, stav 67.; Donadze protiv Gruzije, br. 74644/01, presuda od 7. juna 2006. godine, stav 35.); i
da sa velikom rigoroznošću i posebnom pažnjom razmotre zahteve u vezi sa pravima i slobodama zagarantovanim Ustavom, EKLJP-om i njenim protokolima (vidi slučajeve ESLJP-a: Fabris protiv Francuske, br. 16574/08, presuda od 7. februara 2013. godine, stav 72.; Wagner i JMËL protiv Luksemburga, br. 76240/01, presuda od 28. juna 2007. godine, stav 96.).
Član 6., stav 1. ne zahteva od Vrhovnog suda da daje detaljnije obrazloženje kada jednostavno primenjuje određenu zakonsku odredbu u vezi sa pravnim osnovom za odbijanje žalbe jer ta žalba nema izglede za uspeh (vidi slučajeve ESLJP-a Burg i drugi protiv Francuske, br. 34763/02; odluka od 28. januara 2003. godine; Gorou protiv Grčke (br. 2), br. 12686/03, presuda od 20. marta 2009. godine, stav 41., i slučaj SudaKI143/22podnosilac zahteva Hidroenergji DOO, citiran iznad, stav 120.).
Slično, u slučaju koji se odnosi na zahtev za odobrenje podnošenja žalbe, što je preduslov za postupak u višem sudu, kao i za eventualnu odluku, član 6. stav 1. ne može se tumačiti u smislu da nalaže detaljno obrazloženje odluke o odbijanju zahteva za podnošenje žalbe (vidi slučajeve ESLJP-a, Kukkonen protiv Finske (br. 2), br. 47628/06, presuda od 13. aprila 2009. godine), stav 24.; Bufferne protiv Francuske, br. 54367/00, odluka od 26. februara 2002. godine i slučaj SudaKI143/22podnosilac zahteva Hidroenergji DOO, citiran iznad, stav 121.).
Pored toga, kada odbije žalbu, Apelacioni sud može, u načelu, jednostavno prihvatiti obrazloženje date odluke nižeg suda (vidi slučaj ESLJP-a, García Ruiz protiv Španije, gore citirano, stav 26.; vidi, suprotno ovome, Tatishvili protiv Rusije, br. 1509/02, presuda od 9. jula 2007. godine, stav 62.). Međutim, koncept pravilnog procesa podrazumeva da se domaći Sud koji je dao usko objašnjenje za svoje odluke, bilo ponavljanjem obrazloženja koje je prethodno dao niži Sud ili na drugi način, u stvari bavio se važnim pitanjima iz svoje nadležnosti, što znači da nije jednostavno i bez dodatnih napora prihvatio zaključke nižeg suda (vidi slučaj Helle protiv Finske, br. (157/1996/776/977), , presuda od 19. decembra 1997. godine, stav 60. i slučaj SudaKI143/22podnosilac zahteva Hidroenergji DOO, citiran iznad, stav 122.). Ovaj zahtev je tim važniji ako stranka u sporu nije imala mogućnost da usmeno iznese svoje argumente u postupku pred domaćim sudom.
Međutim, Apelacioni sudovi (u drugom stepenu) koji su nadležni da odbace neosnovane žalbe i da rešavaju činjenična i pravna pitanja u parničnom postupku, dužni su da obrazlože zašto su odbili da odluče po žalbi (vidi slučaj ESLJP-a, Hansen protiv Norveške, br. 15319/09, presuda od 2. januara 2015. godine, stavovi 77.– 83. i slučaj SudaKI143/22podnosilac zahteva Hidroenergji DOO, citiran iznad, stav 123.).
Primena opštih načela u okolnostima konkretnog slučaja
Sud podseća da je Vrhovni sud presudom [AA.br. 37/22] od 18. januara 2023. godine, odbio kao neosnovanu žalbu podnosioca zahteva i potvrdio odlukom [KPK/br. 1513/2022] TSK-a od 29. novembra 2022. godine, koji je zaključio da su kod podnosioca zahteva nađeni elementi disciplinske odgovornosti, u suprotnosti sa podstavom 1.3 stava 1. I podstava 2.10. stava 2. člana 6. Zakona o disciplinskoj odgovornosti, i istom je izrekao disciplinsku sankciju „Javna pismena opomena“.
U tom kontekstu, Sud ističe sadržaj podstava 1.3 stava 1 člana 6. (Disciplinski prekršaji za tužioce) Zakona o disciplinskoj odgovornosti, kojom je utvrđeno da tužilac čini disciplinski prekršaj ako on/ona, između ostalog: „1.3. krši svoje službene dužnosti kao tužilac“, kao i podstav 2.10 stava 2. ovog istog člana, koji utvrđuje da povreda dužnosti tužioca, prema ovom zakonu, uključuje dole navedene radnje, ukoliko ih tužilac izvrši namerno ili iz nemara , između ostalog ako: „2.10. ponaša se, bilo tokom vršenja dužnosti ili privatno, na taj način da narušava ugled državnog tužioca ili čime može ugroziti poverenje javnosti u nepristrasnost i kredibilitet državnog tužioca“.
Sud takođe ističe zakonske odredbe za pokretanje istražnog postupka za disciplinsku odgovornost tužioca, gde se prema stavu 4. člana 12. (Istražni postupak) Zakona o disciplinskoj odgovornosti, „4. Zahtev za pokretanje disciplinskih istraga podnosi se u pisanom obliku savetu i sudiji ili tužiocu koji je predmet istrage“, dok se prema stavu 5. istog člana „U roku od petnaest (15) radnih dana od dobijanja zahteva za početak disciplinske istrage, Savet formira panel za izvršenje istrage“. Štaviše, stav 8. člana 12. Zakona o disciplinskoj odgovornosti propisuje da: „Istražni odbor treba da okonča istragu u roku od tri (3) meseca od dana kada ga je savet formirao. U izuzetnim okolnostima, savet može produžiti istragu na dodatni period do dva (2) meseca. Po okončanju istrage, istražni odbor treba da dostavi savetu, sudiji ili tužiocu koji je pod istragom i nadležnom organu koji je tražio pokretanje disciplinske istrage, pismeni izveštaj o svim prikupljenim činjenicama i dokazima. Nakon podnošenja izveštaja, istražna komisija prekida svoju funkciju.“ Dok prema stavovima 1. i 3. člana 14. (Disciplinski postupak) ovog zakona, TSK po prijemu pismenog izveštaja o Istražnog odbora ili prijema dobrovoljnog sporazuma za navodni disciplinski prekršaj, održaće ročište u periodu od 30. (trideset) dana i potom odlučuje da li je navodni disciplinski prekršaj počinjen, a u slučaju da utvrdi da je sudija ili tužilac počinio navodni disciplinski prekršaj, izriče disciplinsku sankciju.
Sud ponavlja navode podnosioca zahteva o neopravdanosti sudskih odluka, odnosno neadresiranju njegovih žalbenih navoda od strane TSK-a i Vrhovnog suda, kao što su: (i) protivzakonitost odluke TSK-a da zameni člana Istražnog panela od strane predsednika TSK-a, suprotno njegovom zakonskom osnovu, odnosno, podstav 1.5. stav 1. člana 7. Zakona o tužilačkom savetu, stav 5. člana 12. Zakona o disciplinskoj odgovornosti i član 12. Pravilnika br. 05/2019 i nedostatak reference u stavu 5. člana 13. Pravilnika br. 05/2019, u pravnom osnovu ove odluke; (ii) protivzakonitost prestanka zastarelosti i obustave disciplinskog postupka u suprotnosti sa članom 11. Zakona o disciplinskoj odgovornosti; (iii) prekoračenje zakonskog roka za preduzimanje istražnih radnji od strane Istražnog panela u suprotnosti sa stavom 8. člana 12. Zakona o disciplinskoj odgovornosti; (iv) protivzakonito procesuiranje disciplinskog postupka od strane Istražnog panela pre nego što je TSK doneo odluku o zahtevu za isključenje članova ovog panela; (v) uskraćivanje njegovog prava da bude saslušan, odnosno da predlaže dodatne svedoke i činjenice, i da po njemu nikada nije bio „pitan ili saslušan“ u vezi sa meritumom slučaja; kao i (vi) proizvoljnost odluke TSK-a, koja je, prema njegovim rečima, doneta sa ciljem da se naruši njegov lični i profesionalni integritet, kao i da se naruši integritet procesa za izbor Glavnog državnog tužioca, za koju funkciju se kandidovao podnosilac zahteva.
U ovom kontekstu, Sud ističe relevantne zakonske odredbe u vezi sa gore navedenim navodima podnosioca zahteva, odnosno:
podstav 1.5 stava 1. člana 7. Zakona o TSK-u, koji utvrđuje sledeće: „1. Savet vrši sledeće dužnosti i ima sledeće odgovornosti: [...] 1.5. obezbeđuje primenu i nadgledanje kriterijuma za prijem u tužilaštvu, što treba izvršiti na osnovu načela zasluge, jednakih mogućnosti, polne ravnopravnosti, nediskriminacije i jednakog zastupanja, na osnovu javnog konkursa i nakon provere sposobnosti za delovanje kandidata;“ i član 11. istog, koji utvrđuje ovlašćenja predsedavajućeg TSK-a;
članom 11. Zakona o disciplinskoj odgovornosti, koji utvrđuje, između ostalog, u stavu 3. istog, da: „3. Podnošenje predmeta državnom tužilaštvu prekida postupak zastarevanja i obustavlja disciplinski postupak.“;
stavu 5. člana 12. Zakona o disciplinskoj odgovornosti, koji utvrđuje, između ostalog, da: „Istražni panel koji se odnosi na određenog tužioca, odnosno glavni tužilac o tužiocima, sastavlja se u tri tužioca drugog tužilačkog organa. Savet određuje predsedavajućeg istražnog panela iz redova članova istražnog panela. Procedura za izbor i određivanje sudija i tužilaca za službu u istražnom panelu, određuje se od Saveta. Savet obezbeđuje administrativnu i profesionalnu pomoć za istražni panel;“
stav 8. člana 12. Zakona o disciplinskoj odgovornosti, koji propisuje sledeće: „8. Istražni odbor treba da okonča istragu u roku od tri (3) meseca od dana kada ga je savet formirao. U izuzetnim okolnostima, savet može produžiti istragu na dodatni period do dva (2) meseca. Po okončanju istrage, istražni odbor treba da dostavi savetu, sudiji ili tužiocu koji je pod istragom i nadležnom organu koji je tražio pokretanje disciplinske istrage, pismeni izveštaj o svim prikupljenim činjenicama i dokazima. Nakon podnošenja izveštaja, istražna komisija prekida svoju funkciju.“
član 12. Pravilnika br. 05/2019, koji utvrđuje, između ostalog, u svom stavu 1. sledeće: „1. Savet osniva istražni panel, da bi istražio pretpostavljena kršenja, sa sačinjenog spiska po članu 11 ovog pravilnika. Panel se sastoji od troje (3) tužilaca, izabranih žrebom, koji dolaze iz ostalih tužilaštva a ne iz tužilaštva gde služi tužilac koji se istražuje. [...]“; i
stavove 3, 4. i 5. člana 13. Pravilnika br. 05/2019, koji utvrđuju sledeće:
„[...]
3. U svim slučajevima kada se pojavi sukob interesa, obustavlja se postupak dok se ne odlučuje o pretenzijama stranaka.
4. Predsedavajući Saveta, Savet ili Predsedavajući Panela odlučuju u vezi zahteva oko sukoba interesa. Ako zahtev rezultira izuzećem člana Saveta, Predsedavajućeg Saveta ili Predsedavajućeg i člana panela, on/ona se zamenjuje odnosno u slučajevima članova Saveta, izuzima se od postupka.
5. Predsedavajući Saveta, Savet, odnosno predsedavajući Panela odlučuje o predmetu ne kasnije od pet (5) dana od datuma prijema zahteva.“
Iz gornje elaboracije navoda podnosioca zahteva, kao i iz gore navedenih zakonskih odredbi u vezi sa ovim navodima, Sud smatra da podnosilac zahteva pokreće suštinske navode u vezi sa tretiranjem njegovog slučaja u toku istražnog postupka zbog navodnih disciplinskih povreda.
U ovom aspektu, Sud ističe određene delove obrazloženja Vrhovnog suda u vezi sa žalbenim navodima podnosioca zahteva:
„Tužilački savet Kosova je na disciplinskoj sednici održanoj dana 29. novembra 2022. godine saslušao predsednika istražnog panela, koji je obrazložio navode, međutim, ni na jednom od četiri ročišta koje je Istražni panel održao, niti na disciplinskoj sednici TSK-a, subjekt disciplinske istrage [podnosilac zahteva] ni njegov zastupnik, branilac, nisu dali izjavu u vezi sa konkretnim slučajem, nisu bili uključeni u raspravu o objektu tretiranja, već su uvek izražavali nezadovoljstvo nad odlukama TSK-a, bilo o odluci o smeni člana Istražnog panela i zamene sa rezervnim članom, bilo o odluci o produženju roka disciplinske istrage, bilo o odluci o obustavi istrage ili za isključenje članova Istražnog panela, gde ni Panel ni TSK nisu imali priliku da dobiju izjavu pošto se nikada nisu izjasnili u vezi sa predmetnim slučajem, osim pismenog odgovora upućenog glavnom tužiocu Osnovnog tužilaštva u Prištini – nadležnom organu, u vezi sa člankom u portalu „Paparaci“. [...]
[...] Vrhovni sud Kosova prihvata kao osnovane činjenične nalaze i pravni stav Tužilačkog saveta Kosova i ocenjuje njegovu odluku kao pravičnu i zakonitu, koja nije obuhvaćena pogrešnom primenom zakona, niti povredom procesnih odredaba Zakona o disciplinskoj odgovornosti sudija i tužilaca i Kodeksa etičkog i profesionalnog ponašanja za tužioce, pravilno i potpuno je utvrdio činjenično stanje, kao i pravilno je primenio materijalno pravo kada je odlučio kao izreci svoje odluke. Prema tome, ne stoje žalbeni navodi da je pobijana odluka obuhvaćena navodnim povredama kao u žalbi. Prema oceni ovog suda, izreka pobijane odluke je jasna, u skladu sa razlozima odluke, te je i obrazloženje u logičkoj i pravnoj saglasnosti sa izrekom. TSK je dao sve razloge za relevantne činjenice za pravično i potpuno odlučivanje, u kontekstu i u vezi sa disciplinskom odgovornošću tužioca, procenjujući sve okolnosti i proveravajući sve činjenice od važnosti za konkretan slučaj, na osnovu kojih je stvorio jasnu sliku iz koje je utvrdio disciplinsku odgovornost tužioca, pokrenutu od strane nadležnog organa, za šta je istom i izrekao odgovarajuću meru disciplinske sankcije.
Vrhovni sud Kosova takođe usvaja stav da je disciplinska mera TSK-a srazmerna u odnosu na povredu koju je počinio istražni subjekt i da je u primeni zakonskih obaveza koje TSK ima u disciplinskom postupku protiv tužilaca u skladu sa Zakonom o disciplinskoj odgovornosti sudija i tužilaca. [...]
[...] žalba i navodi u njoj od strane istražnog subjekta [podnosioca zahteva], koji su izneti protiv odluke TSK-a, nisu zasnovani na relevantnim činjenicama i dokazima. TSK je postupao u skladu sa odredbama važećeg Zakona o disciplinskoj odgovornosti sudija i tužilaca, argumentovao je da je podnosilac žalbe [podnosilac zahteva] počinio disciplinski prekršaj, izrekao je disciplinsku meru u skladu sa načelom srazmernosti i predviđenim zakonskim kriterijuma (član 7. stav 2) i uzeo u obzir, dakle, ozbiljnost, posledice, okolnosti u kojima je povreda učinjena itd. Prema tome, žalbeni navodi za pogrešnu primenu zakonskih odredbi i materijalnog prava su neosnovani i kao takvi pravno neodrživi“.
Na osnovu ovog obrazloženja Vrhovnog suda kao što je gore navedeno, Sud primećuje da je isti zaključio, na uopšten način, da: „[...] tužba i navodi u njoj istražnog subjekta [podnosioca zahteva], koji su bili izneti protiv odluke TSK-a, nisu zasnovani na relevantnim činjenicama i dokazima“, dok nije ni adresirao neke od konkretnih navoda podnosioca zahteva niti je nudio bilo kakve konkretne argumente u vezi sa dokazima koje je on izneo.
Drugim rečima, Vrhovni sud nije adresirao navode podnosioca zahteva u vezi sa:
zakonitošću odluke TSK-a o zameni člana Istražnog panela od strane predsedavajućeg TSK-a u vezi sa podstavom 1.5 stava 1 člana 7. Zakona o TSK-u, stava 5. člana 12. Zakona o disciplinskoj odgovornosti i člana 12 Pravilnika br. 05/2019;
zakonitošću prestanka zastarelosti i obustave disciplinskog postupka u vezi sa članom 11. Zakona o disciplinskoj odgovornosti;
prekoračenjem zakonskog roka za preduzimanje istražnih radnji od strane Istražnog panela, odnosno mandata ovog Panela u vezi sa stavom 8. člana 12. Zakona o disciplinskoj odgovornosti; i
procesuiranjem izveštaja Istražnog panela TSK-u, dok isti još nije doneo odluku o zahtevu za isključenje članova ovog Panela u odnosu na obavezu obustavljanja postupka do odlučivanja o sukobu interesa, naveden u stavovima 3, 4. i 5. Pravilnika br. 05/2019.
U kontekstu poslednjeg navoda, Sud ističe da je Istražni panel podneo svoj konačni izveštaj TSK-u 1. novembra 2022. godine, odnosno pre nego što je primio odluku TSK-a u vezi sa zahtevom podnosioca zahteva za isključenje članova Istražnog panela, koji je zvanično zaveden 2. novembra 2022. godine, uprkos obavezi predsedavajućeg TSK-a, samog TSK-a i Istražnog panela da: „U svim slučajevima kada se pojavi sukob interesa, obustavlja se postupak dok se ne odlučuje o pretenzijama stranaka“, u skladu sa stavom 3. člana 13. Pravilnika br. 05/2019.
U pogledu neobrazloženja žalbenog navoda za (v) uskraćivanje prava da bude saslušan, Sud primećuje da se Vrhovni sud, opisujući činjenično stanje, pozvao na ročišta tokom disciplinskog postupka pred Istražnim panelom i ročištem TSK-a, gde je podnosilac zahteva odbio da se izjasni o meritumu slučaja i pokrenuo samo proceduralne aspekte toka disciplinskog postupka koji je pokrenut protiv njega, i da su odluke u vezi sa ovim postupkom zasnovane na pismenoj izjavi/odgovoru podnosioca zahteva upućen Glavnom tužiocu Osnovnog tužilaštva u Prištini. Stoga, u vezi sa ovim poslednjim, Sud nalazi da je predmetni navod dovoljno obrazložen.
Što se tiče neadresiranja žalbenog navoda podnosioca zahteva o (vi) proizvoljnoj odluci TSK-a, Sud smatra da je Vrhovni sud u svom obrazloženju prihvatio ocenu i obrazloženje TSK-a, koja je u svojoj odluci [br. 1513/2022] od 29. novembra 2022. Godine, utvrdila sledeće: „[...] nakon što je Istražni panel saslušao subjekta disciplinske istrage, branioca subjekta disciplinske istrage i razmatranja, analiziranja, upoređivanja dokaza navedenih u izveštaju Panela kao i konačne reči, došao je do zaključka da je tužilac A.H. [Podnosilac zahteva], ovom radnjom postupio kršeći Zakon br. 06/L-057 o disciplinskoj odgovornosti sudija i tužilaca, što čini da navedena odluka ne bude karakterisana nedostatkom obrazloženja sudske odluke.
U tom kontekstu, s obzirom da je Vrhovni sud prihvatio obrazloženje TSK-a, Sud takođe ističe sadržaj pomenute odluke TSK-a, koja samo opisuje tok istražnog postupka protiv podnosioca zahteva za disciplinski prekršaj, kao i izvodi dokaze o konkretnom slučaju kojim utvrđuje disciplinski prekršaj, ne adresirajući navode podnosioca zahteva, koje je on izneo tokom istražnog postupka kroz (i) Zahtev za poništenje odluka i utvrđivanje isteka istražnog roka u slučaju AD.br. 03/2022 od 24. oktobra 2022. godine, kao i (ii) Žalbu na odluku [1291/2022] TSK-a za odbijanje isključenja članova Istražnog panela od 31. oktobra 2022. godine, zavedene dana 2. novembra 2022. godine.
Iz navedenog, Sud ocenjuje da Vrhovni sud nije dao objašnjenje za 4. (četiri) od 6. (šest) centralnih navoda u vezi sa slučajem podnosioca zahteva, kako to zahtevaju procesne garancije člana 31. Ustava u vezi sa stavom 1. člana 6. EKLJP-a, uključujući i proceduralne manjkavosti koje je podnosilac zahteva naveo.
S obzirom na to da podnosilac zahteva nije dobio odgovor na 4. (četiri) suštinska navoda, Sud ocenjuje da presuda Vrhovnog suda ne daje garancije sadržane u članu 31. Ustava i članu 6. EKLJP-a koje sadrže obavezu da sudovi daju dovoljno razloga za svoje odluke (vidi slučaj ESLJP-a, H. protiv Belgije,, citiran iznad, stav 53.; i vidi slučajeve Suda KI230/19,, podnosilac zahteva Albert Rakipi, citiran iznad, stav 139. i KI87/18,, podnosilac zahteva IF Skadiforsikring, citiran iznad, stav 44. i slučaj KI202/21, sa podnosiocem zahteva Kelkos Energy, DOO, citiran iznad, stav 134., KI143/22, podnosilac zahteva Hidroenergji DOO, citiran iznad, stav 133.).
Sud podseća da je ESLJP u svojoj konsolidovanoj sudskoj praksi utvrdio da sudovi sa apelacionom nadležnošću ne moraju da daju detaljno obrazloženje u slučajevima kada se slažu sa obrazloženjem koje je dao Prvostepeni sud, uprkos činjenici da oni takođe moraju biti dovoljno obrazloženi (vidi slučaj ESLJP-a, Garcia Ruiz protiv Španije, citiran iznad, stav 31.). S tim u vezi, Sud pojašnjava da prvi stepen odlučivanja u disciplinskom postupku protiv tužilaca u tužilačkom sistemu, prema stavu 3. člana 14. (Disciplinski postupak) Zakona o disciplinskoj odgovornosti, utvrđuje sledeće: „3. Savet odlučuje da li je navodni disciplinski prekršaj izvršen. Ukoliko savet zaključi da je sudija
ili tužilac odgovoran za navodni disciplinski prekršaj, odrediće disciplinsku kaznu u skladu sa odredbama ovog zakona.“ Međutim, u okolnostima slučaja koji se razmatra, Sud primećuje da je Vrhovni sud samo potvrdio odluku TSK-a kao nižeg nivoa, odobravajući njihov stav i obrazloženje u ovoj presudi.
Shodno tome, na osnovu činjenice da čak ni Vrhovni sud nije razmatrao navode podnosioca zahteva, navode koje je on izneo pred TSK-om kao što je gore pomenuto, Sud ocenjuje da suštinski kriterijumi prava na obrazloženu odluku - na jedan način ili drugi – utvrđuju da je Vrhovni sud imao obavezu da se pozabavi centralnim navodima podnosioca zahteva a ne da ih ignoriše u celini ili da za neke od njih adresira samo kratkim i uopštenim obrazloženjem (vidi, mutatis mutandis, slučaj Suda, KI202/21, sa podnosiocem zahteva Kelkos Energy, DOO, citiran iznad, stav 135. i KI143/22, podnosilac zahteva Hidroenergji DOO, citiran iznad, stav 135.).
Iz navedenog, Sud ponavlja da je Vrhovni sud imao obavezu da adresira suštinska pitanja podnosioca zahteva, što se u okolnostima ovog konkretnog slučaja nije desilo.
Sud podseća da je Vrhovni sud u vezi sa žalbom podnosioca zahteva u vezi sa izricanjem disciplinske sankcije „Javna pismena opomena” odobrio i potvrdio stav TSK-a, kao najniži nivo odlučivanja u ovom slučaju, ističući da je „TSK delovao u u skladu sa odredbama važećeg Zakona o disciplinskoj odgovornosti sudija i tužilaca, argumentovao je da je disciplinski prekršaj počinjen od podnosioca žalbe [podnosioca zahteva], izrekao disciplinsku meru u skladu sa principom srazmernosti i predviđenim zakonskim kriterijumima (član 7. stav 2) i uzeo u obzir, dakle, ozbiljnost, posledice, okolnosti pod kojima je povreda učinjena, itd.“
S tim u vezi, Sud smatra da Vrhovni sud, osim opisa činjeničnog stanja i relevantnih dokaza, nije obrazložio centralne navode koje je izneo podnosilac zahteva.
Na kraju, Sud ponavlja da procesna pravda zahteva da se na suštinske navode koje stranke iznose pred redovnim sudovima mora odgovoriti na odgovarajući način, posebno ako se odnose na odlučne navode koje se u konkretnom slučaju odnose na zakonitost odluka TSK-a u vezi sa istražnim postupkom za disciplinski prekršaj i mandatom Istražnog panela (vidi predmet Suda KI202/21, Kelkos Energy, DOO, citiran iznad, stav 140. i KI143/22, podnosilac zahteva Hidroenergji DOO, citiran iznad, stav 139.).
Shodno tome, Sud nalazi da osporena presuda Vrhovnog suda ne ispunjava kriterijume za pravično i nepristrasno suđenje, zagarantovane članom 31. Ustava, u vezi sa članom 6. EKLJP-a, zbog nepostojanja obrazložene odluke.
Zahtev o privremenoj meri
Sud se poziva na član 116. [Pravni efekat odluka] Ustava i član 27. [Privremene mere] Zakona, koji utvrđuju:
Član 116.
[Pravni efekat odluka]
„[...]
2. Dok god je procedura u postupku pred Ustavnim sudom, sud može privremeno prekinuti primjenu spornog postupka ili zakona, dok god se ne donese sudska odluka, ukoliko smatra da primjena takvih spornih zakona može uzrokovati nepopravljivu štetu.
[...]“
Član 27.
[Privremene mere]
„1. Ustavni sud po službenoj dužnosti ili na zahtev stranke može doneti odluku o primeni privremenim merama u odnosu na neko pitanje koje je predmet postupka, ukoliko su te mere neophodne za otklanjanje rizika ili nepopravljive štete, ili je preuzimanje ovakvih privremenih mera u javnom interesu.
2. Trajanje privremenih mera treba biti opravdano i proporcionalno.“
Sud se takođe poziva na pravilom 45. (2) (b) [Odlučivanje po zahtevu za uvođenje privremene mere] Poslovnika o radu, koji precizira: „(2) obrazloženje za prihvatanje ili odbijanje zahteva za uvođenje privremene mere na osnovu kriterijuma utvrđenih u članu 27. (Privremene mere) Zakona.“
Sud je već odlučio o meritumu zahteva i utvrdio povredu člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a, stoga je uvođenje privremene mere nepotrebno.
Iz tih razloga, zahtev za uvođenje privremene mere se treba odbiti.
Zaključak
Kao sažeta, Sud nalazi da presuda [AA.br. 37/22] Vrhovnog suda, od 18. januara 2023. godine ne ispunjava uslov za „pravično suđenje“ u skladu sa stavom 1. člana 31. Ustava u odnosu na stav 1. člana 6. EKLJP-a zbog nepostojanja adekvatnog obrazloženja sudske odluke u vezi sa žalbenim navodima kao u nastavku: (i) zakonitošću odluke TSK-a da zameni člana Istražnog panela od strane predsednika TSK-a; (ii) zakonitošću prestanka zastarelosti i obustave disciplinskog postupka; (iii) prekoračenjem zakonskog roka za preduzimanje istražnih radnji od strane Istražnog panela, odnosno mandata ovog panela; i (iv) procesuiranjem izveštaja Istražnog panela u TSK, dok isti nije doneo odluku o zahtevu za isključenje člana ovog panela. Dok, u vezi sa drugim žalbenim navodima u vezi sa: (v)pravom podnosioca zahteva da bude saslušan i (vi) proizvoljnom odlukom TSK-a, Sud smatra da su isti dovoljno obrazloženi tako da ne predstavljaju povredu prava na pravično i nepristrasno suđenje.
Osim toga, Sud smatra da imajući u vidu činjenicu da je Sud već odlučio o meritumu zahteva i utvrdio povredu člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a, shodno tome, uvođenje privremene mere je nepotrebno.
Kao što je to već i navedeno iznad, ocena Suda se tiče samo aspekta proceduralnih ustavnih garancija u slučaju podnosioca zahteva, stofa ova presuda ne prejudicira konačan ishod daljih postupaka.
IZ TIH RAZLOGA
Ustavni sud, u skladu sa i članovima 113.7 i 116 .1 Ustava, članovima 20, 27. i 47. Zakona i pravilom 45. (2) (b) i 48. (1) (a) Poslovnika o radu, na održanoj sednici dana 17. januara 2024. godine. godine, jednoglasno:
ODLUČUJE
DA PROGLASI zahtev prihvatljivim;
DA UTVRDI da je bilo povrede stava 1., člana 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava Republike Kosovo u vezi sa stavom 1., i člana 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima;
DA PROGLASI nevažećom presudu [AA.br. 37/22] Vrhovnog suda od 18. januara 2023. godine;
DA VRATI na ponovno razmatranje presudu [AA.br. 37/22] Vrhovnog suda od 18. januara 2023. godine, u skladu sa presudom ovog Suda;
DA ODBIJE zahtev za uvođenje privremene mere;
DA NALOŽI Vrhovnom sudu da obavesti Sud, u skladu sa stavom 5 Pravila 60. (Izvršenje odluka) Poslovnika o radu, do 17. jula 2024. godine o preduzetim merama za primenu ove presude;
DA DOSTAVI ovu presudu stranama i, u skladu sa stavom 4 člana 20. Zakona, da objavi istu u Službenom listu Republike Kosovo;
DA UTVRDI da ova presuda stupa na snagu na dan objavljivanja u Službenom listu Republike Kosovo u skladu sa stavom 5. člana 20. Zakona.
Sudija izvestilac Predsednica Ustavnog suda
Nexhmi Rexhepi Gresa Caka-Nimani
Armend Hamiti
KI – Individualni zahtev
Presuda
Povreda ustavnih prava
Član 31 - Pravo na Pravično i Nepristrasno Suđenje
Drugi