USTAVNI SUD

KI209/22, Podnositeljka zahteva: Naime Krasniqi – Jashanica, ocena ustavnosti presude  A.A. br. 10/2022 od 22. avgusta 2022. godine Vrhovnog suda Republike Kosovo

KI209/22, rešenje o neprihvatljivosti od 18. januara 2024. godine, objavljeno 13. marta 2024. godine

Ključne reči: individualni zahtev, pravo na pravično suđenje, očigledno neosnovan zahtev, neprihvatljiv zahtev  

Okolnosti konkretnog slučaja se odnose na spor iz radnog odnosa. Podnositeljka zahteva obavlja funkciju sudije u Osnovnom sudu u Prištini. Protiv nje je pokrenut disciplinski postupak u vezi sa neblagovremenim postupanjem krivičnog predmeta PPRKR. br. 741/21. Sudski savet Kosova je u vezi sa ovim slučajem imenovao istražno veće za istragu navodnih disciplinskih povreda koje je počinila podnositeljka zahteva. Istražno veće je u ovom slučaju prvo saslušalo podnositeljku zahteva, a zatim joj predložilo dobrovoljni sporazum, koji je sadržao neke uslove i kao kompromis, ako prizna krivicu, biće joj izrečeno nejavno pismeno upozorenje. Ovaj predlog je prihvatila podnositeljka zahteva, ali ne i Sudski savet Kosova, jer je ocenio da je predložena mera nesrazmerna disciplinskim povredama koje je izazvala podnositeljka zahteva. Kao rezultat toga, Sudski savet Kosova je konačno odlučio da je premesti sa departmana za teška krivična dela u opšti departman Osnovnog suda u Prištini. Podnositeljka zahteva je zatim uložila žalbu na odluku SSK-u pred Vrhovnim sudom, a poslednje navedeni je odbio njenu žalbu, kao neosnovanu.

Podnositeljka zahteva je u Ustavnom sudu navodila da su joj osporenom presudom Vrhovnog suda, u vezi sa odlukom SSK-a, povređena prava zagarantovana članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava Republike Kosovo u vezi sa članom 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima, kao rezultat (i) proizvoljne primene zakona od strane Sudskog saveta Kosova, i (ii) nedostatka obrazloženja presude Vrhovnog suda.

Pozivajući se na prvu tvrdnju podnositeljke zahteva, Sud je, nakon analize ove tvrdnje, i primenjujući sudsku praksu Evropskog suda za ljudska prava i svoju sopstvenu, utvrdio da je u okolnostima konkretnog slučaja podnositeljka zahteva zapravo propustila da podigne na nivo ustavnosti navodnu povredu o proizvoljnoj primeni zakona od strane Vrhovnog suda. U tom kontekstu, Sud je ocenio da nije ispunjen kriterijum isključenja, kada je tumačenje norme važećeg zakona od strane javnog organa moglo biti očigledno pogrešno i na taj način rezultiralo proizvoljnim ili očigledno neobrazloženim zaključcima. U pogledu druge tvrdnje o nedostatku obrazloženja sudskih odluka, Sud je, nakon što je razradio opšta načela i primenio ih na okolnosti konkretnog slučaja, smatrao da je Vrhovni sud svojom presudom obradio sve suštinske tvrdnje koje je pokrenula podnositeljka zahteva kroz žalbu uloženu protiv odluke SSK-a. Sud je dalje razradio da činjenica da se Vrhovni sud složio sa načinom primene materijalnog prava i načinom ocene činjenica od strane SSK-a, sama po sebi ne predstavlja argumentiranu tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje. U tom kontekstu, Sud je naglasio da kada podnosioci zahteva pokrenu tvrdnje o nedostatku obrazloženje sudskih odluka, podnosioci zahteva moraju posebno da argumentuju svoje pretpostavke o povredi tog prava, razjašnjavajući koji navod koji su oni pokrenuli nije obrađen od strane relevantnog suda i zašto je razmatranje tog navoda bilo bitno i značajno da se donese drugačija odluka od strane suda koji je odlučivao o slučaju.

Shodno tome i na osnovu pojašnjenja datih u objavljenom rešenju, Sud je zaključio da: (I) navodi podnositeljke zahteva u vezi sa povredom prava na pravično suđenje, kao rezultat proizvoljne primene zakona od strane Sudskog saveta Kosova spadaju u prvu kategoriju (i) navoda koji su kategorisani kao navodi prirode „četvrtog stepena“, te se kao takvi isti, na ustavnim osnovama, proglašavaju očigledno neosnovanim; (II) navodi podnositeljke zahteva u vezi sa povredom prava na obrazložene odluke od strane Vrhovnog suda, zagarantovanog stavom 2, člana 31. Ustava i stavom 1, člana 6. EKLJP-a, spadaju u treću kategoriju (iii) nepotkrepljenih ili neobrazloženih navoda, pa ih je kao takve, na ustavnim osnovama, proglasio očigledno neosnovanim. Shodno tome, zahtev je u celini proglašen neprihvatljivim, u skladu sa tačkom (2) pravila 34 Poslovnika o radu.